Colleen McCullough -Cezarove žene - Ljubavnica hladnog srca

251 najveće tribe u Rimu, ali koje su u tributskim skupštinama mogle dati svega dva glasa. To je značilo da glas oslobođenika ne moţe uticati na ishod glasanja tributske skupštine. Stoga je predloţeni zakon Gaja Manilija bio izuzetno značajan. Da su rimski oslobođenici raspoređeni u svih trideset pet triba, mogli bi promeniti ishod tributskih izbora i zakonskih propisa i to uprkos činjenici da nisu predstavljali većinu rimskih građana. Moguća opasnost leţala je u činjenici da su oslobođenici ţiveli unutar grada; da pripadaju seoskim tribama, mogli bi glasanjem u tim seoskim tribama brojčano nadmašiti istinske članove seoskih triba prisutne u Rimu za vreme glasanja. Nije to bilo tolika teškoća u pogledu izbora, koji su odrţavani leti kad je mnogo ljudi iz seoskih triba boravilo u Rimu, ali je bilo ozbiljna opasnost za zakonodavstvo. Zakoni su donošeni u svako doba godine, a naročito u decembru, januaru i februaru, u mesecima najveće zakonodavne delatnosti novih plebejskih tribuna i mesecima kada građani iz seoskih triba ne dolaze u Rim. Manilijev zakonski predlog odlučno je odbijen. Oslobođenici su ostali u onim dvema ogromnim gradskim tribama. Ali ono što je nagoveštavalo nevolju za ljude poput Lucija Dekumija jeste činjenica da je Manilije traţio od rimskih oslobođenika da podrţe njegov zakon. A gde su se okupljali rimski oslobođenici? U kolegijima raskršća, jer su to bila i prijatna mesta i prepuna robova i oslobođenika, kao i obične rimske sirotinje. Manilije je išao od jednog do drugog kolegija raskršća, razgovarao s ljudima kojima će njegov zakon koristiti, ubeđivao ih da dođu na Forum i podrţe ga. Znajući da njihov glas nema nikakvu vrednost, mnogi oslobođenici su ga poslušali. Ali kad su Senat i stariji vitezovi iz prvobitnih osamnaest centurija videli kako ova mnoštva oslobođenika stiţu na Forum, u tome su jedino videli opasnost. Sva mesta gde se oslobođenici okupljaju treba zakonom zabraniti. Kolegiji raskršća moraće da nestanu. Svako raskršće je bilo rasadnik duhovne delatnosti i moralo se čuvati od zlih sila. Bilo je to mesto gde su se lari okupljali, a lari su bili bezbrojni duhovi koji su nastanjivali Podzemni svet i smatrali raskršća prirodnim središtem za svoje sile. Stoga je svako raskršće

252 imalo svetilište posvećeno larima, a jednom godišnje, tu negde početkom januara, svečanost zvana Kompitalije odrţavala se kako bi se umilostivili lari raskršća. U noći pre Kompitalija svaki slobodni stanovnik gradskog kraja koji izlazi na raskršće okačio bi vunenu lutku, a svaki rob vunenu lopticu; u Rimu su svetilišta bila toliko pretrpana ovim lutkama i lopticama da je jedna od duţnosti kolegija raskršća bila postavljanje uzica koje će ih drţati. Lutke su imale glave, kao što je svaka slobodna osoba obuhvaćena popisom koji su vršili cenzori imala glavu; loptice nisu imale glave i robovi nisu prebrojavani. Robovi su, međutim, predstavljali vaţan deo svetkovina. U Saturnalijama su učestvovali ravnopravno sa slobodnim rimskim muškarcima i ţenama i duţnost robova (lišenih ropskih obeleţja) bila je ţrtvovanje utovljene svinje larima. Sve to odvijalo se pod rukovodstvom kolegija raskršća i gradskog pretora koji ih je nadgledao. Stoga je kolegij raskršća bio versko bratstvo. Svaki kolegij je imao čuvara, vilicus, koji se starao da se ljudi iz njegovog dela grada redovno okupljaju u prostorijama za koje nisu plaćali najam i koje su se nalazile blizu raskršća i svetilišta posvećenog larima; odrţavali su svetilište i raskršće kako bi bilo uredno, čisto i neprivlačno za sile zla. Na mnogim rimskim raskrsnicama nije postojalo svetilište, pošto su svetilišta ograničena na glavna raskršća. Jedan takav kolegij raskršća nalazio se u prizemlju uvrh Aurelijine insule pod nadzorom Lucija Dekumija. Dok ga Aurelija nije ukrotila nakon što se uselila u svoju insulu, Lucije Dekumije se usput bavio veoma unosnim poslom jamčeći zaštitu vlasnicima prodavnica i gazdama zanatlijskih radnji u svojoj četvrti; kad je Aurelija pokazala onu svoju zadivljujuću snagu i Luciju Dekumiju jasno stavila do znanja da se njoj neće protivrečiti, on je nepriliku u kojoj se našao razrešio premestivši svoj uzgredni posao na obod Via Sacra i Vicus Fabricii, gde takve delatnosti nije bilo u tamošnjim kolegijima. Iako je po popisu pripadao četvrtoj klasi i gradskoj tribi Suburani, Lucije Dekumije je sasvim sigurno bio snaga s kojom treba računati. U savezu sa svojim kolegama, nadzornicima ostalih rimskih kolegija raskršća, uspešno se borio protiv pokušaja Gaja Pizona da

253 zatvori sve kolegije raskršća pošto ih je Manilije iskoristio. Gaj Pizon i boni su stoga bili primorani da drugde potraţe ţrtvu i izabrali su samog Manilija, koji je uspeo da preţivi suđenje za iznudu da bi potom bio osuđen za izdaju i doţivotno je prognan a njegova imovina zaplenjena do poslednjeg sestercija. Naţalost, pretnja kolegijima raskršća nije nestala nakon što je Gaj Pizon sišao s poloţaja. Senat i vitezovi iz prvobitnih osamnaest centurija uvrteli su sebi u glavu da postojanje kolegija raskršća obezbeđuje besplatne prostorije gde se politički otpadnici mogu okupljati i druţiti u religioznom okrilju. Sada su Lucije Cezar i Marcije Figul nameravali da ih zabrane. I to je navelo Lucija Dekumija da se onako gnevan pojavi u Cezarovim odajama u Vicus Patricii. „To nije pravedno!", ponovio je. „Znam, tata“, uzdahnuo je Cezar. „I šta nameravaš da u tom pogledu učiniš?", pitao je starac. „Pokušaću, tata, podrazumeva se da hoću. Međutim, ne verujem da išta mogu učiniti. Znao sam da ćeš doći, pa sam već razgovarao s mojim rođakom Lucijem, ali sam samo saznao da su on i Marcije Figul vrlo odlučni. Nameravaju da zakonom zabrane svaki kolegij, bratstvo i udruţenje u Rimu uz svega nekoliko izuzetaka." „Ko će biti izuzet?" prasnu Lucije Dekumije, čvrsto stisnute vilice. „Religiozna bratstva poput Jevreja. Zakonita pogrebna udruţenja. Kolegiji drţavnih sluţbenika. Zanatska udruţenja. To je sve.“ „Ali mi smo religiozni!" „Sudeći po recima mog rođaka Lucija Cezara, niste dovoljno religiozni. Jevreji ne piju i ne ogovaraju u svojim sinagogama, a salii, Luperkovi sveštenici, arvalska braća i ostali jedva da se i sastaju. Kolegiji raskršća imaju prostorije gde su svi, uključujući robove i oslobođenike, dobrodošli. I, kako se kaţe, upravo zato postoji mogućnost da budu veoma opasni." „I ko će brinuti o larima i njihovim svetilištima?" „Gradski pretor i edili." „Oni su već prezauzeti!" „Slaţem se, tata, slaţem se svim srcem", reče Cezar. „Čak sam

254 pokušao da to kaţem i mom rođaku, ali nije hteo da sluša." „Zar ne moţeš da nam pomogneš, Cezare? Zaista?" „Ja ću glasati protiv toga i pokušaću da ubedim što više drugih da učine isto. Začudo, i mnogi boni se protive tom zakonu kolegiji raskršća predstavljaju veoma star običaj, pa njih ukinuti znači ogrešiti se o mos maiorum. Katon na sav glas viče o tome. Međutim, usvojiće ga, tata.“ „Moraćemo zatvoriti svoja vrata." „Ne mora da znači", reče Cezar smešeći se. „Znao sam da me nećeš izneveriti! Šta ćemo da radimo?" „Izgubićete, izvesno, zvanični poloţaj, ali tako dolazite jedino u novčanu nepriliku. Predlaţem da postavite tezgu s pićem i proglasite se krčmom čiji ćeš ti biti gazda." „Ne mogu to da uradim, Cezare. Stari Roscije, koji je odmah do nas, istog časa bi se ţalio gradskom pretoru kupujemo vino od njega još otkako sam ja bio dečak." „Onda ponudite Rosciju pravo da prodaje piće. Ako zatvorite svoja vrata, tata, on će imati ozbiljne gubitke." „Mogu li svi kolegiji tako da postupe?" „Misliš, u čitavom Rimu?" „Da." „Ne vidim zašto ne bi mogli. Međutim, zahvaljujući izvesnim delatnostima koje neću imenovati, tvoj kolegij je bogat. Konzuli su uvereni da će kolegiji morati da zatvore vrata zato što će plaćati najam za prizemlje. Kao što ćeš i ti, tata, morati da plaćaš mojoj majci. Ona je poslovna ţena i zahtevaće da bude tako. Ti moţda moţeš i dobiti mali popust, ali ostali?" Cezar slegnu ramenima. „Sumnjam da će popijeno vino moći da pokrije sve troškove." Nabranih obrva, Lucije Dekumije je duboko razmišljao. „Znaju li konzuli kako zaista zarađujemo za ţivot, Cezare?" „Ako im ja nisam rekao a nisam! ne znam ko bi im mogao reći." „Onda nema nikakvih teškoća!" vedro reče Lucije Dekumije. „Uglavnom se svi bavimo zaštitom." Odahnuo je s velikim zadovoljstvom. „I nastavićemo da se brinemo o raskršćima. Ne moţemo dopustiti da lari prave nered, zar ne? Sazvaću sastanak nas čuvara još ćemo mi njih pobediti, Pavo!"

255 „To je duh, tatal" I Lucije Dekumije je otišao, ozaren. Jesen je te godine donela obilje kiše sa Apenina i Tibar je poplavio svoju dolinu u duţini od dvesta milja. Stasalo je nekoliko naraštaja otkako je Rim poslednji put toliko stradao. Iz vode je virilo samo sedam breţuljaka; Forum Romanum, Velabrum, Veliki cirkus, Stočna i Zelena pijaca, čitava Via Sacra do Servijevih zidina i zanatske radnje u Vicus Fabricii, sve je to bilo pod vodom. Iz slivnika se vraćala voda; rušile su se zgrade s nebezbednim temeljima; retko naseljeni visovi Kvirinala, Viminala i Aventina postali su ogromni izbeglički logori; besnele su bolesti disajnih puteva. Čudom je opstao neverovatno star Drveni most, moţda zato što je bio najnizvodnije, dok je Potts Fabricius između Tibarske ade i Flaminijevog cirkusa nestao. Kako je godina već predaleko odmakla kad se ovo događalo pa se nije mogao kandidovati za plebejskog tribuna za narednu godinu, Lucije Fabricije, koji je trenutno u svojoj porodici najviše obećavao, objavio je da će se sledeće godine kandidovati za plebejskog tribuna. Briga o mostovima i putevima koji su vodili u Rim bila je u nadleţnosti plebejskih tribuna, a Fabricije nije nameravao da ikom drugom dozvoli da obnovi most njegove porodice! Bio je to Pons Fabricius i Pons Fabricius će i ostati. A Cezar je dobio pismo od Gneja Pompeja Magnusa, pobedioca Istoka. Famng, Cgzarg, mamaw rqjqf. Qba mranla sv v nqtgo rqnqžalv k swg fgnvlg fqbrq. Pg oqiv fa sjwauko zatuq lg Nvmvnv urgbanq uqnkmq vremena. Nije mogao da vlada svojom vojskom, a ja sam, opet, dobio swg nlvfg mqlk sv rqf plko snvžknk k žkwk sg pg dvlv. Usrvu bvfk rgdgpq, Oarmq Sknklg ug rqzfrawnla. Fqbar dqwgm. Mamq lg dvfpq ogsuq Rqpu. Safa sjwauao zatuq lg mranl Okurkfau vwgm oqraq mqrksukuk rnaegpkmg k sgwgrplamg v swqlql vojsci. Pgmk qf plgiqwkj rqpusmkj parqfa uqnkmq sv zaqsuank fa žkwg pa frwgev. Tamqđg rrawg pgmamwq sorfnlkwq rkeg qf irapdkca, qf

256 swadgia, ank mamq vsrgwalv fa ia rklv k qsuapv žkwk, la pg zpao. Pgmk oqlk nlvfk oartkrank sv mrqz tvov v ksuqdpqo Rqpuv k rrqpatnk wgnkmg wrdgwg uqi rkea pa zgonlk. Zpat mamwk sv wqlpkck! Swg sv ispili, lepo se proveli. Dok svi nisu mrtvi popadali. Ubilo ih je! Plen je neverovatan. Zauzeo sam sve one takozvane neosvojive vuwrfg mqlg lg qp sairafkq rq dkuawql Oanql Lgrogpklk k ksuqdpqo Rqpuv, parawpq. Pklg bknq ugtmq. Q, oqžfa pg zpat pa mqia oksnko maf mažgo ’qp’. Pa Okurkfaua. Fa, swama vuwrfa plkj vmvrpq sedamdeset i neka bila je krcata blagom koje je uspeo da pohrani. Rrqek eg iqfkpg fqm swg pg rqtanlgoq v Rko. Koao dkuawv wojsku rksara mqlk swg rqrksvlv. Radvpao fa ev vfwqsurvdkuk kzpqs v Rkzpkck, a zauko pafanlg vfwqsurvdkuk rkosmk rrkhod od nameta. S Okurkfauqo sao zarqfgpvq bkumv v lgfpqo ogsuv v Rqpuv dklg sao kog rrqogpkq v Pkmqrqnl wge koao lgfap Rqorglqrqnl k ugtmq je pairabvskq. Rqbgiaq lg v Skpqrklv, ifg lg fqirabkq tgsu jknlafa talenata zlata i odjurkq pkz Gvhrau fa pađg Tkirapa. A pk Tkirap sg pklg fqbrq rrqwgq! Hraau qf Rareapa paraq lg Lgrogpklv fqm sao la srgđkwaq Okurkfaua k rqfkiaq qrsafv rqf Aruamsauqo. Tiirap lg paraf qfbkq k Rareapk sv sg wrauknk mvek. Ank uq lg fqmraldknq Tkirapa. Ogpg pklg bkq v suaplv fa zafržk, oqiv uk rgek! Qpfa lg uražkq rqsgbap okr k pklg fqzwqnkq Okurkfauv fa vđg v Lgrogpklv. Okurkfau lg, vogsuq uqia, quktaq pa sgwgr k vrvukq sg ma Mkogrklk. Ank pklg zpaq fa sao la wge rksaq Oajarv, plgiqwqo skpv koga je u Kimeriji postavio za satrapa. U swamqo snvdalv, fqzwqnkq sao Tkirapv fa zafržk Lgrogpklv, ank fa rnaea rqrgz Rkov, k qfvzgq ov swg zaradno od Eufrata kao i Sofenu i Korduenu. Naugraq sao ia fa ok rnauk tgsu jknlafa uangpaua znaua mqlg lg Okurkfau vmraq, k uražkq ov rq fwgsua dgurfgsgu sgsugrckla za swamqi oqi dqwgma. Šua, zar sg pksao brkpvq zbqi Okurkfaua? Qfiqwqr lg pg. Okurkfau lg qfawpq rrgwankq tgzfgsguv. Qfawpq, Cgzarg. Habijeva uamukma. Lgfpqsuawpq sao rvsukq suarqi oqoma fa bgžk, v plgov wktg nisam video opasnost. A i imao sam Mahara. I dok je Mitridat bgžaq, la sao oartkraq. A za uq qmrkwnlvlgo Varqpa k plgiqwv radoznanqsu. Uokraq lg qf žgnlg fa rqmwask pqig v Masrklsmqm

257 oqrv, a la sao oksnkq, ra zatuq fa pg? K uamq soq quktnk pa severoistok. Pklg bknq opqiq rngpa, ank lg zauq bknq k rrgwktg zokla, qirqopkj qramkj ravmqwa, fkwqwsmkj tmqrrkla. Dvfpq mamq sv patk nlvfk v stanju da se bore sa svakojakim neprijateljskim ljudima bez ikakvih ugtmqea, ank rrgf iokzawckoa wrktug maq žgpg. Rqsnank sv ok izaslanstvo da me mole da se vratimo kad nam je do Kaspijskog mora ostalo svega nekoliko milja. Vratio sam se. Morao sam. I ja vrituko rrgf iokzawckoa. A wrktuk k Varqp, mqlk lg dotada izgubio swamv žgnlv fa rqmwask pqig. Vgrqwaupq zpat da je Okurkfau oruaw, ank ev uk ksrrkdauk mamq sg to zapravo odigralo. Stigao je do Pantikapeja na Kimerskom Bqshqrv k rqdgq fa smvrnla pqwv wqlsmv. Bkq lg fqwqnlpq rrqoktnlgp da sa sobom povede mpqig swqlg megrmg, k mqrksukq kj maq oaoac fa bk rrkwvmaq smkusmg pqwamg pvfkq lg smkusmko mranlgwkoa k rrkpdgwkoa fa sg plkoa qžgpg. Oqrat sg fkwkuk ksuralpqsuk suarqi oqoma, Cgzarg. Zpat nk tua lg paograwaq fa vrafk? Fa smvrk oknkqp nlvfk k oartkra na Italiju i Rko fvžko rvugo! Paograwaq lg fa kfg qmq wrja Gvmskpa ra rrgmq zgonlg Rqmsqnapa fq vtea Fvpawa. Zauko lg paograwaq fa oartkra vz Fvpaw k rrkmnlvdk swqlko spaiaoa swa vsrvupa rngogpa Fadapg, Bgsg, Farfapg, mqlg jqegt. Dvlgo fa lg Bvrgbksua qf Fadana bio wgqoa rasrqnqžgp. Zauko lg paograwaq fa rrgđg Frawv k Sawv k v Kuanklv voartkra rrgmq Marpsmkj Anra! Qj, zabqrawkj fa mažgo fa lg, maf lg sukiaq fq Rapukkapeja, rrksknkq Oajara fa kzwrtk saoqvbksuwq. Žgnlap mrwk k sqrsuwgpqi sqla uq pkmaf pgev razvoguk mqf ksuqdpladkih kraljeva. Dok je prikupljao wqlsmv, rqfkina sg Hapaiqrkla (iraf s frvig surapg Bqshqra). Vqđa bune bio je njegov drugi sin, Farnak. I njemu sam pisao. Naravno, Okurkfau lg rqbvpv vivtkq, ank lg parrawkq lgfpv iafpv irgtmv. Pomilovao je Farnaka. Mora da mu ponestaje sinova. Farnak mu sg qfvžkq uamq tuq lg samvrkq pqwg rqbvplgpkmg k paraq uwrđawv v Pantikapeju. To je bio kraj i Mitridat je to znao. Stoga je rqvbklaq swg rrgqsuang megrmg k pgmg swqlg žgpg k oknqspkcg, ra dam k nekoliko skpqwa mqlk sv lqt bknk fgca. Zauko lg ksrkq qirqopv mqnkdkpv qurqwa. Ank pklg sg qurqwaq; k svwktg sg vsrgtpq swkj qwkj iqfkpa paogrpq urqwaq mamq bk rqsuaq qurqrap. Fqmraldkq ia lg lgfap qf

258 Iana kz plgiqwg ugngspg suražg. Rrqbvrazkq lg suarca oadgo. La sam ga sahranio u Sinopi. U ogđvwrgogpv sao voartkraq v Skrklv k vrgfkq uaoqtplg rrknkmg kako bi je Rko oqiaq pasngfkuk. Pgoa wktg skrklsmkj mranlgwa. K ogpklg fqsua ksuqdpladmkj wnasuqfržaca. Skrkla eg rqsuauk rkosma rrqwkpckla, opqiq lg bgzbgfpklg. Tamqđe mi se dopala zamisao da rqsuawko fqbrv rkosmv wqlsmv pa Gvhrau Rareapk eg uamq palrrg oqrauk oanq fa razoksng. Qmqpdaq sao k razfqr kzogđv Irma mqlg lg Tkirap rasgnkq k Arabnlapa mqlg lg Tkirap rasgnkq. Arabnlapk eg, oksnko, bkuk rrknkdpq mqrkspk, ra sao neke od njih vratio u pustinju. Ank sao ko rnaukq. Abiar dvlgo fa lg v Apukqjklk uqnkmq zaiqrdaq žkwqu onafqo Rvbnklv Mnqfklv fa lg Mnqfklg rqbgiaq, rrgofa pg oqiv fa sazpao tua lg Abiar uadpq vrafkq famng, Abiar lg mranl arabnlapsmkj tauqrfžkla, ra sao pekog ko ima sjajno ime Saorskcgrao rqsuawkq pa dgnq frvikj, k uamq fanlg. Qwq lg zaksua viqfap rqsaq, Cgzarg; rrvža wgnkmq zafqwqnlsuwq. Pkmq qwfg pklg rrgwktg fgnauap k pgrrgsuapq sg rrgrkrv k swađalv lgfpk s frvikoa. Glupo. Zemlja je toliko bogata, pa bi rqoksnkq fa eg pavdkuk fa parrgfvlv, ank qpk pg. Kram, pg oqiv sg rqžankuk. Uqsuanqo, uq zpadk fa Ipgl Rqorgl kz Rkcgpa ogđv swqlko mnklgpukoa koa mranlgwg! Zasnvžkq sao qpq Oaipvs, mažgo uk. Ksrqsuawknq sg fa sv paliqrk Lgwrglk. Vgqoa dvfpa frvžkpa. Bili sv rrknkdpq razbqrkuk swg fqm suara mranlkca Angmsapfra pklg umrla pre nekoliko godina. Za sobom je ostavila dvojicu sinova koji sg bqrg za rrgwnasu, tuq lg vsnqžgpq k dkplgpkcqo fa ko lg rgnkikla wažpa mqnkmq k fržawa. Suqia lgfap skp oqra bkuk rrwqswgtuenik, mqnkmq sao oqiaq fa razvogo. Frvik lg žgngq fa bvfg mranl Lgwrgla, ank qpal tuq lg rrwqswgtugpkm, Jkrmap, soksnkq lg fa bk bknq ngrq fa sg qba rqnqžala srqlg. Oanq sv rauqwank k Jkrmapa lg porazio njegov brat Aristobul. Zatim se pojavio idumejski princ po kogpv Apukraugr, mqlk lg tarvuaq Jkrmapv pa vwq k vbgfkq ia fa smnqrk sawgz sa mranlgo Pabauglg Arguasqo. Fqiqwqr lg bkq fa eg Hirkan Aretasu predati dvanaest arabljanskih gradova kojima upravljaju Jevreji. Zatim su opkolili Aristobula u Jerusalimu, kako nazivaju Hijerosolimu. Rqsnaq sao swqia mwgsuqra, onafqi Smavra, fa srgfk ivžwv.

259 Trgbanq lg fa bvfgo raogupklk. Zamnlvdkq lg fa lg Arksuqbvn v rrawv i naredio Aretasu da se vrati u Nabateju. Zatim ga je Aristobul sadgmaq v zasgfk mqf Rarkrqpa knk uamvog nekog mesta, i Aretas je izgubio. Kad sam stigao u Antiohiju, saznao sam da je Aristobul mranl Lgwrgla, a Smavr pklg zpaq tua fa rafk. Rquqo fqbklao rqmnqpg s qbg surapg. Trgba fa wkfkt far mqlk ok lg Arksuqbvn rqsnaq fqbrq, wkfgegt pa oqo urklvohv. Darobna stvar, Cezare, vinova loza qf dksuqi znaua, rrgmrkwgpa opqtuwqo znaupkj irqzfqwa. Bilo kako bilo, naredio sam da se oba logora sastanu sa mnom u Faoasmv sngfgegi rrqngea. Vgrvlgo fa Faoasm koa fkwpq rqfpgbnlg, ra oksnko fa ev uaoq rrgzkokuk k qmqpdauk pgrrknkmg kzogđv Tkirapa k mranla Rareapa. Qpal mqlk ogpg zapkoa lgsug Kfvoglac, Apukraugr. Dkpk sg fa lg raoguap. Vgrqwaupq qbrgzap. Sgokuk sv vinawpqo qbrgzapk. Dvfap qbkdal. La sao wgzap za swqlv mqžkcv, fqsnqwpq k v rrgpgsgpqo zpadgplv. Guq! Pksao qwq nqtg parksaq. Tq lg zauq tuq lg Varqp k fanlg sa opqo, maq k Ngpgl k Tgqhap kz Okukngpg. Dvlgo fa sg Nvmvn jwank tuq lg fqpgq v Kuanklv qpq fkwpq wqeg zwapq urgtpla, ank la fqpqsko swamqlamg zasafg, vmnlvdvlvek k qwv snaumv k sqdpv wrsuv nkovpa mqlv sao pataq v Ogfklk rqoqrapfža nkovp, zar uq pklg dvfpq? Trgbanq bk fa fqbrq vsrgwa v Kuanklk, rrkla lql svwq nguq, a rađa zkok. Fqsua pamnarapla. Vrgog lg fa rrkqpgo pa rqsaq k mažgo uk zatuq uk rktgo. Tk sk wgqoa wgtu k raoguap oqoam, Cgzarg, k pklg ok promamnq fa v Sgpauv vwgm iqwqrkt v oqlv mqrksu k uq v fqbrg swrjg. Pkmq frvik pklg uq vdkpkq v wgzk sa ivsarkoa. Oksnko fa ev rrqwgsuk lqt fwg iqfkpg pa Ksuqmv, a urgbanq bk fa sukipgo mvek v wrgog maf uk bvfgt parvtuaq rqnqžal rrguqra, amq paograwat fa ksmqrksukt Svnkp zakon koji dozvoljava patricijima da se kandiduju dve godine ranije. Qfnvdkq sao fa v swqo rkosmqo nqiqrv koao oamar lgfpqi rngbglsmqi urkbvpa fqm pg sukipgo mvek. Sngfgek lg Tku Nabklgp, a zpao fa ia rqzpalgt rqtuq sug qbqlkca bknk suargtkpg mqd Vatije Izaurika u Kilikiji pre deset-dvanaest godina. On je veoma dobar dqwgm, rqukdg kz Ckpivna, kz srgfktua oqlg zgonlg. K raoguap lg. Mažg ok fa sg was fwqlkca fqbrq snažgug. Zpao fa uk pgegt bkuk pa rqnqžalv svfklg, ank oqžfa bk rqwrgogpq oqiaq fa rqoqipgt Tkuv Nabklgpv. Knk bk qp oqiaq rqoqek ugbk mamq žgnkt. La sao ov swg qwq

260 rgmaq. Iqfkpv maspklg v iqfkpk maf bvfgt rrguqr, rrgurqsuawnlao oql dqwgm eg bkuk Ovcklkp onađk brau, Ogugn Pgrqu. Trgbanq bk fa sukipgo mvek bat maf qp bvfg zawrtawaq swqlv snvžbv, rrgofa pg mogu biti siguran. Famng, qpq tuq bkj wqngq fa vrafkt, Cgzarg, lgsug fa za ogpg k oqlg rraukt tua sg fgtawa. Tk egt fangmq sukek, rrgofa uk pksao qsuawkq wgnkmk fgq swgua mqlk bk oqiaq fa qswqlkt! Pkmaf pgev zaboraviti da si mi ti objasnio kako da postanem konzul, dok se pokvareni stari Filip nije ni potrudio. Twql rrklaugnl kz Okukngpg, Avn Iabkpklg, tanlg uk uqrng rqzfrawg. Ra, oqžfa bkj oqiaq k fa uq kziqwqrko. Urafk tua oqžgt fa ok rqoqipgt fa fqbklgo zgonlv za oqlv wqlsmv. K svwktg lg rapq fa Nabklgp rqmvta, rqsaq eg oqrauk rrkrasti Pgrquv. Šanlgo ia mvek opqiq rrg kzbqra za pargfpv iqfkpv. Šugua tuq pg oqžgt fa bvfgt mqpzvn maf sg bvfg wqfkna bqrba za zgonlv paogplgpv oqlko wqlpkckoa, oanq lg rrgrapq za ugbg. Kram, oqžfa eg se otegnutk fqm pg rqsuapgt kzabrapk mqpzvn, a uafa bk ok zaksua oqiaq rqoqek. Tq pgeg kek namq. Cezar je spustio pismo i naslonio bradu na šake; imao je o mnogo čemu da razmisli. Iako ga je smatrao neveštim, uţivao je u Pompejevom jednostavnom pisaniju i usputnim primedbama; imao je utisak kao da je Magnus pored njega, što se nije dešavalo dok se čitaju doterani sastavi koje je Varon pisao kad je Pompej slao izveštaje Senatu. Onog nezaboravnog dana kad je Pompej došao u kuću tetke Julije da traţi ruku Mucije Tercije i tom prilikom ga prvi put video, Cezaru se Pompej nije dopao. I po nekim osobinama mu se verovatno nikad neće istinski dopadati. Međutim, godine i iskustvo su unekoliko ublaţili njegov stav, pa mu se, zaključio je, Pompej sada više dopadao nego što nije. Oh, čovek je morao osuđivati ono nadmeno i seljačko u Pompeju, i njegovo otvoreno nepoštovanje postupaka koje je nalagao zakon. I pored toga, bio je nadaren i izrazito sposoban. Nije naročito često pravio pogrešne korake, a s godinama je sve manje lutao. Kras ga se, naravno, gnušao, što je predstavljalo teškoću. Shodno tome, Cezar se paţljivo kretao između njih dvojice.

261 Tit Labijen. Okrutan, divalj čovek. Visok, mišićav, kovrdţave kose, kukastog nosa, brzih crnih očiju. Vešt na konju. Kakvo mu je tačno poreklo bilo je pitanje koje među Rimljanima nije zbunjivalo samo Cezara; čak su i Pompeja čuli kako kaţe da misli kako je Mormolika ukrala majčino novorođenče i umesto njega ostavila svoje da se odgaja kao naslednik Tita Labijena. Zanimljivo da je Labijen obavestio Pompeja kako se ranije lepo slagao sa Cezarom. I to je bilo tačno. Dvojica rođenih jahača mnogo puta su zajedno galopirali po predelima oko Tarsa i u beskraj pričali o konjičkoj taktici u boju. Ali Cezaru se nije dopao uprkos Labijenovoj neporecivoj oštroumnosti. Labijen je bio neko koga treba iskoristiti, ali mu nikad ne verovati. Cezar je sasvim razumeo zašto je Pompej zabrinut za Labijenovu sudbinu na mestu plebejskog tribuna u tolikoj meri da od Cezara traţi podršku; novi Kolegij bio je posebno čudna mešavina nezavisnih pojedinaca koji se verovatno neće slagati ni u čemu i koji će najviše vremena provesti stavljajući jedan drugom veto. Ali u jednom je Pompej pogrešio; da je Cezar birao poslušne plebejske tribune, Labijena bi sačuvao za godinu kad Pompej počne zahtevati zemlju za svoje veterane. Ono što je Cezar znao o Metelu Nepotu ukazivalo je da je Nepot izraziti Cecilije; neće imati neophodnu čvrstinu. Na takvom poslu, ţestoki Picenjanin bez porekla koji nema kud do napred, postiţe najveći uspeh. Mucija Tercija. Udovica Mladog Marija, ţena Pompeja Velikog. Majka Pompejeve dece, sina, kćerke, sina. Zašto nju nikad nije zaveo? Moţda zato što je prema njoj i dalje imao odnos kao i prema Bibulovoj ţeni Domiciji mogućnost da Pompeju nabije rogove bila je toliko privlačna da je stalno odlagao da je i ostvari. Domicija (rođaka Katonovog zeta Ahenobarba) sada je spadala u postignute uspehe, premda Bibul još nije saznao za to. Saznaće! Baš zabavno! Samo je li Cezar zaista ţeleo da Pompeja razbesni zbog onoga čega se, Cezar je znao, Pompej naročito gnušao? Pompej će mu moţda zatrebati, baš kao što on moţe zatrebati Pompeju. Kakva šteta. Od svih ţena na svom spisku, Cezaru se Mucija Tercija najviše dopadala. No... je li vredelo? Verovatno nije. Verovatno nije. Svestan da zbog toga ţali, Cezar u mislima izbrisa Muciju Terciju sa svog spiska.

262 Ispostavilo se da je dobro postupio. Kako se godina bliţila kraju, Labijen se vratio sa svog imanja u Picenu i uselio u veoma skromnu kuću koju je nedavno kupio na Palatinu, ali na onoj strani Palatina što nije toliko uređena i pomodna. I odmah narednog dana poţurio je da vidi Cezara, kasneći tačno toliko da niko u Aurelijinom stanu ne pretpostavi da je on Cezarov klijent. „Ali hajde da ne pričamo ovde, Tite Labijene“, reče Cezar i povede ga ka izlazu. „Imam odaje dole niz ulicu.“ „Ovde je veoma lepo“, kaza Labijen smestivši se u udobnu stolicu i sa slabim, razvodnjenim vinom pri ruci. „Znatno je mirnije", uzvrati Cezar sedajući u svoju stolicu, ali tako da ih ne razdvaja radni sto; nije ţeleo da ovaj čovek stekne utisak da je njihov razgovor veoma vaţan. „Zanima me", dodade pijuckajući vodu, „zašto te Pompej nije sačuvao za godinu iza naredne." „Zato što nije očekivao da će se na Istoku ovoliko dugo zadrţati", odgovori Labijen. „Dok nije shvatio da ne moţe napustiti Siriju dok ne reši jevrejsko pitanje, verovao je da će se do sledećeg proleća vratiti kući. Zar ti to nije napisao u pismu?" Dakle, Labijen sve o pismu zna. Cezar se osmehnu. „Poznaješ ga u najmanju ruku onoliko koliko i ja, Labijene. Zamolio me je da ti pomognem i pisao mi je o jevrejskim neprilikama. Nije spomenuo kako je nameravao da se kući vrati ranije nego što je rekao da će se vratiti." Crne oči blesnuše, ali u njima ne beše ni traga smeha; Labijen je imao malo smisla za šalu. „Pa, to je to, to je razlog. Umesto da budem sjajan plebejski tribun, treba samo da donesem zakon kojim će se Magnusu dozvoliti da na igrama nosi trijumfalna obeleţja." „Hoće li na licu imati minim ili ne?" Ovo izazva kratak smeh. „Znaš Magnusa, Cezare! Ne bi stavio minim ni za sam trijumf." Cezaru je sve postajalo malo jasnije. „Jesi li ti Magnusov klijent?", upita. „O, da. Koji čovek iz Picena nije?" „A ipak nisi s njim otišao na Istok." „Nije hteo da povede čak ni Afranija i Petreja kad je čistio more od gusara, premda je uspeo da ih udene posle nekih velikih imena

263 kad je otišao u rat protiv kraljeva. I Lolija Palikana, Aula Gabinija. Naravno, ja nisam imao senatorski cenz i zato se nisam mogao kandidovati za kvestora. Jedini način kojim siromašan čovek moţe da stigne u Senat jeste da postane plebejski tribun i nada se da će zaraditi dovoljno novca pre narednog ţreba za cenzore kako bi stekao uslov da ostane u Senatu1, oštro reče Labijen. „Oduvek sam mislio da je Magnus veoma široke ruke. Zar nije ponudio da ti pomogne?" „Čuva poklone za one koji su u poloţaju da za njega urade velike stvari. Moglo bi se reći da sam, po njegovim prvobitnim namerama, dobio obećanje." „I nije neko veliko obećanje sad kad su trijumfalna obeleţja najvaţnije što tribun treba da uradi." „Upravo tako." Cezar uzdahnu i ispruţi noge. „Pretpostavljam", reče, „da bi voleo da ti ime pamte nakon što istekne tvoja godina u Kolegiju." „Voleo bih." „Mnogo je vremena prošlo otkako smo obojica bili mlađi vojni tribuni pod Vatijom Izaurikom i ţao mi je što ti za sve ove godine nije bolje išlo. Naţalost, sopstveno novčano stanje mi ne dozvoljava ni malu pozajmicu i jasno mi je da se ne mogu ponašati kao tvoj patron. Međutim, Tite Labijene, ja ću za četiri godine biti konzul, što znači da ću za pet godina otići u provinciju. Ne nameravam da budem poslušan guverner u poslušnoj provinciji. Kud god da budem otišao, biće mnogo vojnog posla i biće mi potrebni vrsni ljudi koji će raditi kao moji legati. Naročito će mi biti potreban jedan legat koji će imati propretorski poloţaj i kome mogu verovati da će pohod voditi jednako dobro bez mene kao i sa mnom. Pamtim da imaš smisla za vojevanje. Stoga ću sada ovde s tobom napraviti dogovor. Broj jedan, da ću pronaći nešto što ćeš uraditi i po čemu će se pamtiti godina kad si ti bio plebejski tribun. Broj dva, da ću se postarati da kad kao prokonzul budem krenuo u svoju provinciju, ti pođeš sa mnom kao moj glavni legat sa propretorskim zvanjem", reče Cezar. Labijen udahnu. „Ja tebe, Cezare, pamtim po tvom smislu za vojevanje. Neobično! Mucija je rekla da tebe vredi posmatrati. Pričala je o tebi, sećam se, s više poštovanja nego što ikad govori o

264 Magnusu." „Mucija?" Crne oči mirno su gledale. „Tako je." „Vidi, vidi! Koliko ljudi za to zna?", upita Cezar. „Niko, nadam se." „Zar je ne zatvara u svoju tvrđavu kad je odsutan? Nekad je to činio." „Ona više nije dete ako je ikad i bila", reče Tit Labijen, a oči mu opet sevnuše. „Ona je poput mene, ţivot joj nije lak. Kad imaš teţak ţivot, naučiš se. Snalazimo se." „Sledeći put kad je vidiš, kaţi joj da ću čuvati njenu tajnu", s osmehom reče Cezar. „Ako Magnus sazna, odatle ti pomoć neće stići. Dakle, zanima li te moj predlog?" „I te kako." Nakon što je Labijen otišao, Cezar je i dalje nepomično sedeo. Mucija Tercija je imala ljubavnika, i nije morala da napušta Picen da bi ga pronašla. Kakav neobičan izbor! Nije se mogao setiti trojice međusobno različitijih ljudi nego što su Mladi Marije, Pompej Magnus i Tit Labijen. Ta gospa istraţuje. Zadovoljava li je Labijen više od druge dvojice, ili joj je jednostavno razbibriga na koju su je naveli usamljenost i nedostatak velikog izbora? Ništa nije bilo izvesnije nego da će Pompej za to saznati. Ljubavnici se mogu zanositi da niko ne zna, ali ako se ova veza odigrava u Picenu, neizbeţno će ih otkriti. Pompejevo pismo nije ukazivalo da je neko već progovorio, ali to je samo pitanje vremena. A onda će Tit Labijen izgubiti sve što mu je Pompej moţda dao, premda se očito sve manje nadao da će mu Pompej učiniti uslugu. Moţda je njegovo zanimanje za Muciju Terciju proizašlo iz razočaranja u Pompeja? Vrlo moguće. Sve to i nije imalo velikog značaja; Cezar je razmišljao šta da uradi da bi godina Labijenovog plebejskog tribunata ostala zapamćena. Teţak, premda ne i nemoguć zadatak u trenutnim uslovima političkog mrtvila i kurulskih magistrata koji ne pruţaju nikakvo nadahnuće. Jedino što bi moglo potpaliti vatru pod zadnjicama ovih lenjivaca jeste zemljišni zakon koji bi doneo strahovite promene predlog da se i poslednji iugerum rimskog ager publicus da sirotinji, što se Pompeju uopšte ne bi dopalo. Pompeju

265 je drţavna zemlja bila potrebna kako bi je poklonio svojim vojnicima. Kad su plebejski tribuni stupili na duţnost desetog dana meseca decembra, postalo je upadljivo jasno koliko se međusobno razlikuju. Cecilije Ruf je čak imao smelosti da predloţi da se osramoćenim bivšim izabranim konzulima Publiju Suli i Publiju Autroniju dozvoli da se ubuduće kandiduju za konzule; niko se nije začudio kad su njegova devetorica kolega svi do jednog uloţili veto na Cecilijev zakonski predlog. Nikog nije iznenadio ni odgovor na Labijenov zakonski predlog da se Pompeju dodeli pravo da na svim javnim igrama nosi sva trijumfalna obeleţja; zakon je usvojen. Iznenađenje je stiglo od Publija Servilija Rula kad je rekao da se i poslednji iugerum rimskog ager publicus i u Italiji i van nje da sirotinji. Seni braće Grah! Rul je zapalio vatru koja je senatorske lenjivce preobrazila u proţdrljive vukove. „Ako Rul uspe, Magnusu, kad se vrati kući, za veterane ništa neće ostati od drţavne zemlje", Labijen je kazao Cezaru. „Ah, ali Rul je zaboravio da to spomene", odgovorio je Cezar ne uznemiravajući se. „Pošto je odlučio da zakonski predlog iznese u Senatu pre nego što ga iznese u Komiciji, zaista je trebalo da spomene Magnusove vojnike." „Nije morao da ih spominje. To svi znaju." „Tačno. Ali ako postoji nešto čega se svaki ozbiljan čovek gnuša, to su zemljišni zakoni. Ager publicus je svetinja. I suviše mnogo veoma uticajnih senatorskih porodica tu zemlju da je u najam i na njoj zarađuje. Dovoljno je loše predloţiti da se deo nje da vojnicima pobedničkog vojskovođe, ali traţiti da se sva da proleterskom ološu? Svetogrđe! da je Rul izašao i otvoreno rekao da se ono što Rimu više ne pripada ne moţe dodeliti Magnusovim vojnicima, moţda bi dobio podršku od izvesnih vrlo zanimljivih krugova. Ovako, od ovog zakonskog predloga neće biti ništa.“ „Protivićeš se?“, upita Labijen. „Ne, ne, naravno da neću! Podrţaću ga iz sveg glasa“, osmehnu se Cezar. „Ako ga ja podrţim, mnogi inače neodlučni skočiće da mu se usprotive ako ni zbog čega drugog a ono zato što im se ne dopada ono što se meni dopada. Ciceron je izvrstan primer. Šta je njegovo novo ime za ljude poput Rula? Popularis više za narod

266 nego za Senat. Meni je to sasvim privlačno. Nastojaću da budem viđen kao popularis.“ „Magnusu će zasmetati ako podrţiš ovaj zakon." „Neće kad bude pročitao pismo koje ću mu poslati uz primerak govora koji ću odrţati. Magnus ume da razlikuje ovcu od ovna." Labijen se smrknu. „Sve ovo će trajati dugo, Cezare, a ja ni u šta nisam uključen. Kuda ću ja?“ „Ti si doneo zakon kojim se Magnusu dozvoljava da nosi trijumfalna obeleţja na igrama, pa sada miruj i uţivaj dok se ne smiri guţva oko Rula. Smiriće se! Ne zaboravi da je najbolje biti čovek koji poslednji ostane na nogama." „Smislio si nešto." „Nisam", reče Cezar. „Ma hajde!" Cezar se osmehnu. „Smiri se, Labijene. Nešto ću smisliti. Uvek nešto smislim." Kad je stigao kući, Cezar je potraţio svoju majku. Njena majušna radna soba bila je jedina prostorija u koju Pompeja nikad nije zadirala; ako se nijedne druge svekrvine osobine nije plašila, sigurno se plašila Aurelijine sklonosti ka munjevitom sabiranju brojeva. Osim toga, mudro je bilo što je svoju radnu sobu dao na korišćenje Pompeji (Cezar je radio u svom drugom stanu). To što je imala radnu sobu i glavnu spavaću sobu povrh toga, Pompeju je drţalo podalje od ostatka Aurelijinog carstva. Iz radne sobe su dopirali zvuci ţenskog smeha i čavrljanja, ali odatle se nije pojavio niko ko bi se Cezaru našao na putu. „Ko je s njom?“, upitao je smeštajući se u stolicu sa suprotne strane radnog stola za kojim je sedela Aurelija. Prostorija je zaista bila toliko mala da bi za krupnijeg čoveka od Cezara bio premali prostor koji je zauzimala ova stolica, ali Aurelijina ruka se jasno videla u štedljivosti i razboritosti s kojom je uredila radno mesto police za svitke i spise tamo gde neće udariti glavom kad ustane sa stolice, jedan na drugi naslagani drveni drţači na delovima stola koji nije koristila za sam rad, koţna vedra za knjige gurnuta u dalji ugao prostorije.

267 „Ko je s njom?“, ponovi Cezar pošto mu nije odgovorila. Spustila je pisaljku, nerado podigla pogled, savila desnu ruku i uzdahnula. „Veoma glupavo društvo", reče. „To ne moraš da mi govoriš. Glupost privlači novu glupost. Ali ko su?“ „Obe Klodije. I Fulvija." „Oh! Raskalašne i nezanimljive. Muti li Pompeja s muškarcima, mater?" „Sasvim sigurno ne. Ovde joj ne dozvoljavam da prima muškarce, a kad izlazi, Poliksenu šaljem s njom. Poliksena je moj čovek, ne moţeš je ni podmititi ni nagovoriti da laţe. Naravno, Pompeja vodi sa sobom i svoju glupaču, ali, uveravam te, ni njih dve zajedno ne mogu se nositi s Poliksenom." Cezar je izgledao, pomisli njegova majka, prilično umorno. Bio je veoma zauzet tokom godine koju je proveo na mestu predsednika Suda za ubistva, i radio je s temeljitošću i snagom po kojoj je postao čuven. Ostali predsednici sudova su moţda dangubili i odlazili na produţene odmore, ali ne i Cezar. Naravno, znala je da je u dugovima i koliko duguje premda je vremenom naučila da je novac predmet razgovora koji će sigurno izazvati napetost među njima. I premda je gorela od ţelje da ga ispita o novčanom stanju, ujela se za jezik i uspela da ni reč ne kaţe. Tačno je da sebi nije dozvoljavao da ga obrva briga zbog dugova što su sada brzo rasli zato što nije mogao da vrati glavnicu, da je nekim neobjašnjivim delom svoje naravi iskreno verovao da će se novac naći; ipak, znala je da novac moţe da leţi kao siva senka i nad najvedrijim glavama. Da i njemu leţi kao siva senka nad glavom, Aurelija je bila sasvim sigurna. A i dalje je bio u tesnoj vezi sa Servilijom. Tu vezu naizgled ništa nije moglo da uništi. Osim toga, Julija, koja je sada, samo mesec dana pre trinaestog rođendana, imala urednu mesečnicu, pokazivala je sve manje i manje oduševljenja prema Brutu. Oh, ništa tu devojku nije moglo naterati na nepristojnost, pa čak ni na prikrivenu neljubaznost, ali umesto da bude sve zaljubljenija u Bruta sad kad postaje ţena, ona se sasvim izvesno hladila, a dečju naklonost i saţaljenje zamenila je dosada? Da, dosada. Jedino osećanje od kojeg nijednom braku nema spasa. Sve ovo bile su nevolje koje su Aureliju izjedale, dok je ostalo

268 predstavljalo tek male brige. Na primer, ovaj stan je postao premalen za čoveka Cezarovog ugleda. Njegovi klijenti se više nisu mogli odjednom okupiti, a kraj u kojem je stanovao bio je loš za čoveka koji će za pet godina postati stariji konzul. U ovu poslednju činjenicu Aurelija ni najmanje nije sumnjala. S njegovim imenom, poreklom, ponašanjem, izgledom, privlačnošću, lakoćom i umnim sposobnostima, na koje god izbore Cezar izađe dobiće najveći broj glasova. Imao je neprijatelja u izobilju, ali nijedan nije bio u stanju da mu uništi moćnu osnovu u prvoj i drugoj klasi, koja je ključna za Centurijatsku skupštinu. Ne treba ni spominjati da među klasama koje su toliko siromašne da se i ne broje u Centurijatskoj skupštini stoji bolje od svih svojih kolega. Cezar se među proleterima kretao jednako lako kao i među konzularima. Međutim, razgovor o odgovarajućoj kući se nije mogao ni započeti a da tom prilikom novac ne pokaţe svoje gadno lice. Dakle, hoće li taj razgovor ona započeti ili ne? Da li bi trebalo da ga započne ili ne? Aurelija duboko udahnu i pred sebe na sto poloţi ruke jednu preko druge. „Cezare, sledeće godine ćeš se kandidovati za pretora“, reče, „a ja predviđam jednu veoma ozbiljnu teškoću." „Kraj u kojem ţivim", smesta reče Cezar. Suvo se osmehnula. „Ono na šta se nikad ne mogu poţaliti jeste tvoja pronicljivost." „Je li ovo uvod u još jednu raspravu o novcu?" „Ne, nije. Ili se, moţda bi bolje bilo reći, nadam da nije. S godinama sam uspela da uštedim priličan iznos, a svakako sam u poloţaju da slobodno mogu uzeti zajam na račun ove insule. Time bih ti mogla dati dovoljno da kupiš dobru kuću na Palatinu ili na Karini." Cezar stisnu usne. „To je veoma velikodušno od tebe, mater, ali neću prihvatiti novac od tebe, kao što ga neću prihvatiti ni od svojih prijatelja. Jasno?" Neverovatno da joj je već šezdeset druga. Nijedna bora nije ruţila koţu lica i vrata, moţda zato što se malo ugojila; godine su joj se videle jedino u brazdama koje su se spuštale s obe strane nosa do uglova usana. „Pomislila sam da ćeš to reći", reče, sasvim pribrana. A zatim dodade, naizgled nevezano: „Čujem da je Metel Pije Veliki pontifik

269 bolestan." To ga prenerazi. „Ko ti je rekao?" „Najpre Klodija. Njen muţ Celer kaţe da je čitava porodica veoma zabrinuta. Zatim i Emilija Lepida. Metel Scipion je veoma pogruţen zbog lošeg očevog zdravlja. Nije mu dobro otkako mu je ţena umrla." „Svakako je tačno da stari momak u poslednje vreme ne prisustvuje sastancima", reče Cezar. „Niti će ubuduće. Kad sam rekla da je bolestan, zapravo sam htela reći da umire." reče Cezar, ovog puta zbunjen. „Kad umre, Kolegij pontifika će morati izabrati još jednog velikog pontifika.“ Krupne sjajne oči, Aurelijina najbolja crta, blesnuše i suziše se. „Ukoliko bi te naimenovali za velikog pontifika, Cezare, to bi ti rešilo nekoliko najhitnijih nevolja. Pre svega, tvoji poverioci bi uvideli da ćeš sasvim nesumnjivo biti konzul. To bi značilo da bi poverioci bili spremniji da čekaju da im vratiš dug i nakon tvoje preture, ako je potrebno. Hoću da kaţem, ako kao pretor na ţrebu za provinciju izvučeš Sardiniju ili Afriku, nećeš moći da nadoknadiš gubitke kao pretor guverner. Ukoliko se to dogodi, mislim da će tvoji poverioci zaista postati nestrpljivi." Nešto nalik osmehu zasvetluca mu u očima, ali lice mu je i dalje bilo ozbiljno. „Kratko i jasno, mater." Nastavila je kao da nije progovorio. „Drugo, kao veliki pontifik dobio bi sjajnu kuću na trošak drţave, a kako je to doţivotni poloţaj, Domus Publica bi doţivotno bila tvoja. Na samom je Forumu, veoma velika i izvanredno pogodna. Dakle11, završila je njegova majka, glasom hladnim i smirenim kao i uvek, „počela sam da u tvoje ime traţim podršku kod ţena tvojih kolega sveštenika." Cezar uzdahnu. „Zadivljujuća zamisao, mater, ali ne moţeš je ostvariti, kao što ne mogu ni ja. Pored Katula i Vatije Izaurika da ne spominjem najmanje još pola Kolegija! ja nemam nikakvih izgleda. Pre svega, taj poloţaj dobija neko ko je već bio konzul. Zatim, ovaj Kolegij krase svi najumereniji članovi Senata. A njima se ja ne dopadam." „I pored toga, ja ću prionuti na posao", reče Aurelija. I tačno u tom trenutku Cezar shvati kako se to moţe izvesti.

270 Zabacio je glavu i gromoglasno se nasmejao. „Da, mater, svakako prioni na posao!", reče brišući suze od smeha. „Imam rešenje oh, kakvo će uzbuđenje izazvati!" „A rešenje je?" „Došao sam kod tebe zbog Tita Labijena, koji je kao što, siguran sam, znaš ovogodišnji poslušni plebejski tribun Pompeja Magnusa. Samo da naglas izgovorim ono što mi je u glavi. Ti si toliko pametna da mišljenje o svojim namerama najradije traţim od tebe“, reče. Jedna tanka crna obrva polete uvis, uglovi usana joj zadrhtaše. „O, hvala! Je li bolje da traţiš od mene nego od Servilije?“ Cezar se zaplaka od smeha. Aurelija se retko upuštala u dvosmislenosti, ali kad bi to učinila, bila je dosetljiva poput Cicerona. „Ozbiljno", reče kad je prestao da se smeje, „znam šta misliš o toj vezi, ali poštedi me gluposti, molim te. Servilija je u političkom pogledu pronicljiva. Takođe je zaljubljena u mene. Međutim, nije iz mog roda niti joj se sasvim moţe verovati. Kad od nje traţim, veoma vodim računa da u celosti vladam poloţajem." „Sad si me rasteretio velike brige", podsmešljivo reče Aurelija. „I kakvo je to sjajno nadahnuće, dakle?" „Kad je Sula poništio lex Domitia de sacerdotiis, otišao je korak dalje nego što su običaji nalagali i ukinuo je tributske izbore za velikog pontifika u Narodnoj skupštini. Do Sule se veliki pontifik uvek birao na izborima, a nikada ga kolege među sobom nisu imenovale. Kazaću Labijenu da podnese zakonski predlog da se izbor sveštenika i augura vrati Narodnoj skupštini. Uključujući i poloţaj velikog pontifika. Narodna skupština će biti oduševljena." „Oni vole sve što poništava Suline zakone." „Tačno. Sve što treba da uradim", reče Cezar ustajući, „jeste da me izaberu za velikog pontifika." „Neka Labijen sad donese zakon, Cezare. Ne odlaţi! Niko sa sigurnošću ne moţe reći koliko će još Metel Pije poţiveti. Usamljen je bez Licinije." Cezar uze majčinu ruku i prinese je usnama. „Mater, hvala ti. Ovo će se ţurno obaviti, jer je to zakon koji moţe koristiti Pompeju. Umire od ţelje da bude sveštenik ili augur, ali zna da ga kolege nikad neće imenovati. Na izborima će, međutim, uspeti munjevitom

271 brzinom." Smeh i čavrljanje su iz radne sobe sada glasnije dopirali, primeti Cezar kad je ušao u primaću sobu; nameravao je da smesta ode, ali u trenutku odluči da poseti svoju ţenu. Kakav skup, pomisli stojeći neprimećen u dovratku iz trpezarije. Pompeja je sasvim preuredila nekad strogu sobu, koja je sada bila pretrpana sofama sa dušecima od guščijeg perja, mnoštvom purpurnih jastuka i prekrivača, mnogim skupocenim ali prostim drangulijama, slikama i statuama. Ono što je nekad bila isto tako stroga spavaća odaja, primetio je gledajući kroz otvorena vrata, sada je bilo jednako pretrpano i neukusno uređeno. Pompeja je leţala na najboljoj sofi, ali ne sama; Aurelija joj je moţda zabranila da prima muškarce, ali nije mogla sprečiti posete Pompejinog rođenog brata, Kvinta Pompeja Rufa Mlađeg. Razuzdanog, privlačnog i samopouzdanog mladića, sada ranih dvadesetih godina, sve je više pratio loš glas. Nema sumnje da je preko njegovih poslova upoznala ţene iz porodice Klaudija, jer je Pompej Rufbio najbolji prijatelj nikog drugog do Publija Klodija, tri godine starijeg ali ništa manje razuzdanog. Aurelijina zabrana nije dopuštala prisustvo samog Klodija, ali se nije odnosila na njegove dve mlađe sestre, Klodiju i Klodilu. Šteta, zaključi Cezar, što su neobuzdane naravi ovih dveju mladih matrona raspirivane u velikoj meri lepim izgledom. Klodija, udata za Metela Celera (starijeg od dva polubrata Mucije Tercije), bila je neznatno lepša od svoje mlađe sestre Klodile, sada razvedene od Lukula usred udarnog talasa glasina. Kao i svi Klaudiji Pulheri, bile su tamnokose, krupnih i blistavih crnih očiju, dugih uvijenih crnih trepavica, bogate talasaste crne kose i pomalo maslinaste ali savršene koţe. Uprkos činjenici da ni jedna ni druga nisu bile visoke, obe su bile izvrsno građene, ljupkih pokreta i s ukusom su se oblačile. I bile su prilično načitane, opet naročito Klodija, koja je imala razvijen ukus za pesništvo visokog reda. Sedele su jedna pored druge na sofi okrenutoj ka Pompeji i njenom bratu, i obema su ogrtači spadali s blistavih ramena otkrivajući više nego nagoveštaj lepo oblikovanih punih grudi. Fulvija nije nimalo odudarala po izgledu, premda je bila svetlija i

272 podsetila je Cezara na njegovu majku i njenu crvenkastosmeđu kosu, ljubičaste oči, tamne obrve i trepavice. Vrlo samouverena i odlučna mlada gospa, puna prilično budalastih misli koje su poticale od njene sanjarske vezanosti za braću Grah dedu Gaja i deda strica Tiberija. Njen brak sa Publijem Klodijem nije naišao na odobravanje njenih roditelja, Cezar je znao. To nije sprečilo Fulviju, rešenu da bude po njenom. Otkako se udala, postala je bliska sa Klodijevim sestrama, na štetu sve tri. Nijedna od ovih mladih ţena, međutim, nije brinula Cezara koliko dve zrele i sumnjive gospe koje su zajedno sedele na trećoj sofi Sempronija Tuditana, ţena jednog Decima Junija Bruta i majka drugog (neobičan izbor prijatelja za Fulviju Semproniji Tuditani su bili okoreli neprijatelji obojice Graha, kao i porodica Decima Junija Bruta Galecijskog, dede muţa Sempronije Tuditane); i Pala, koja je bila ţena i cenzoru Filipu i cenzoru Poplikoli, i obojici rodila po sina. Sempronija Tuditana i Pala morale su biti pedesetogodišnjakinje, premda su koristile svaki proizvod smišljen za ulepšavanje kako bi to prikrile koţu su bojile i pokrivale prahom, oko očiju nanosile stibium, a na obraze i usne crvenilo. Nisu dozvoljavale da im se u srednjim godinama telo opusti; uporno su se izgladnjivale kako bi bile mršave kao prut i nosile tanane, lepršave ogrtače za koje su mislile da im vraćaju odavno izgubljenu mladost. Ishod sveg ovog sprečavanja starenja, razmišljao je Cezar smejući se u sebi, bio je i neuspešan i smešan. Njegova rođena majka, zaključio je nemilosrdni posmatrač, bila je daleko privlačnija, premda je od njih bila barem deset godina starija. Aurelija, međutim, nije traţila muško društvo, dok su Sempronija Tuditana i Pala bile plemićke bludnice kojima nikad nije nedostajala muška paţnja pošto su bile čuvene da izvode daleko najbolji fellatio u Rimu, uključujući i onaj koji se mogao dobiti od stručnjaka oba pola. Njihovo prisustvo je značilo, zaključio je Cezar, da su Decim Brut i mladi Poplikola takođe često u Pompejinoj blizini. O Decimu Brutu moţda ništa više ne treba reći do da je bio mlad, da se dosađivao, ţivahan i spreman za uobičajene neprilike, od previše vina i premnogo ţena do kockica i kockarskog stola. Ali mladi Poplikola je zaveo svoju maćehu i pokušao da ubije svog oca, cenzora, pa je zvanično proteran u neimaštinu i mrak. Nikad mu

273 neće biti dozvoljen ulazak u Senat, ali pošto se Publije Klodije oţenio Fulvijom i potom dobio pristup gotovo neograničenim iznosima novca, mladi Poplikola opet se počeo viđati u visokim krugovima. Cezara je najpre uočila Klodija. Uspravila se na sofi, isturila grudi i uputila mu zanosan osmeh. „Cezare, sasvim je boţanstveno videti te!“, zaprede. „Uzvraćam lepe reči, naravno." „Uđi!“, reče Klodija potapšavši svoju sofu. „Voleo bih, ali izlazim." Ovo je, zaključi Cezar izlazeći iz kuće, soba puna nevolja. Labijen zove, ali najpre će morati da se vidi sa Servilijom, koja verovatno već neko vreme čeka u njegovom stanu niz ulicu, shvati Cezar. Ţene! Danas je bio dan ţena, i to uglavnom nepriličnih ţena. Izuzev Aurelije, naravno. E to je ţena! Šteta, pomisli Cezar penjući se stepenicama u svoj stan, što joj nijedna druga nije ravna. Servilija je čekala, ali je bila i suviše razumna da bi Cezara prekorevala zbog kašnjenja i odveć prizemna da bi očekivala izvinjenje. Ako svet pripada muškarcima a pripada onda Cezar nesumnjivo moţe raditi šta ţeli i ići kud ţeli. Neko vreme nisu progovarali. Najpre su izmenjali nekoliko raskošnih sporih poljubaca, zatim su se uzdišući i zagrljeni spustili na krevet, oslobođeni odeće i briga. Bila je toliko bajna, pronicljiva i nesputana u davanju, toliko maštovita. A on savršen, čulan i moćan u ugađanju, toliko nepogrešiv. I tako su, sasvim zadovoljni jedno drugim i zadivljeni činjenicom da neusiljenost ne donosi prezir, već dodatno zadovoljstvo, Cezar i Servilija zaboravili na svoje svetove dok sudeći po visini vode u časovniku nije proteklo prilično mnogo vremena. O Labijenu joj neće govoriti; o Pompeji hoće, pa reče dok su isprepleteni leţali: „Moja ţena ima neobično društvo.“ Uspomena na one sulude mesece uzaludne ljubomore iz Servilijinih misli još nije izbledela, pa je volela da čuje svaku Cezarovu reč koja bi ukazivala na nezadovoljstvo. Oh, trebalo je

274 svega nekoliko trenutaka, nakon što su se uskladili posle rođenja Junije Tercije, da Servilija shvati da je Cezarov brak privid. I pored svega toga, bezobraznica je bila lepa a blizina joj je saveznik; nijedna ţena Servilijinih godina ne moţe biti savršeno sigurna kad joj je suparnica gotovo dvadeset godina mlađa. „Neobično društvo?" upita, pohotno ga milujući. „Obe Klodije i Fulvija." „To je očekivano s obzirom na krugove u kojima se brat Pompej kreće." „Ah, ali danas su u zverinjaku bili i novi!" „Ko?" „Sempronija Tuditana i Pala." „0!“ Servilija ustade, oduševljenje Cezarovom koţom izvetri. Namrštila se, razmislila pa rekla: „Zapravo, to nije trebalo da me iznenadi." „Ni mene, s obzirom na to ko su prijatelji Publija Klodija." „Ne, nisam mislila na tu vezu, Cezare. Ti, naravno, znaš da se Druz Neron razveo od moje mlađe sestre Servilile zbog neverstva." „Čuo sam." „Ono što ti nije poznato jeste da se ona udaje za Lukula.“ Sad se i Cezar uspravi. „Menja glupaka za budućeg luđaka! On izvodi svakojake oglede sa tvarima koje iskrivljuju stvarnost, već godinama to radi. Mislim da jedan njegov oslobođenik nema nikakvu drugu duţnost do da mu nabavlja svakovrsna sredstva za omamljivanje i uzbuđenje gust sok od maka, pečurke, napitke spravljene od lišća, bobica, korenja." „Servilila kaţe da mu se dopada dejstvo vina, ali nikako i potonje posledice. Ta druga sredstva očigledno ne izazivaju iste mučne naknadne posledice." Servilija slegnu ramenima. „Bilo kako bilo, izgleda da se Servilila ne ţali. Misli da će uspeti da uţiva u svem onom novcu i ukusu a da je pri tom budni muţ ne sputava." „Razveo se od Klodile zbog preljube i rodoskrnavljenja." „To su Klodijeva posla." „Ţelim tvojoj sestri svu sreću", reče Cezar. „Lukul i dalje ne mrda s Marsovog polja i traţi trijumf, koji mu Senat uporno uskraćuje, pa ona neće videti mnogo od Rima s unutrašnje strane zidina." „Dobiće on trijumf uskoro", samouvereno reče Servilija. „Moje

275 uhode mi kaţu kako Pompej Magnus ne ţeli da deli Marsovo polje sa svojim starim neprijateljem kad stigne kući sa Istoka sav obasut slavom." Prezrivo frknu. „Kakva varalica! Svako razuman moţe da vidi da je Lukul obavio najteţi deo posla! Magnus je morao samo da poţanje plodove tog teškog rada." „Slaţem se, mada ne marim mnogo za Lukula." Cezar joj dojku obuhvati šakom. „Ne liči na tebe, ljubavi, da skrećeš sa glavnog predmeta razgovora. Kakve veze ovo ima sa Pompejinim prijateljima?" „Nazivaju ga Klodijevim udruţenjem", reče Servilija proteţući se. „Servilila mi je sve o tome ispričala. Publije Klodije je, naravno, predsednik. Glavni mislim da bi ga zaista trebalo nazvati jedini cilj Klodijevog udruţenja jeste da zaprepasti naš svet. Tako se članovi zabavljaju. Svi se oni dosađuju, ne rade ništa, ne vole rad i imaju i suviše novca. Piće, bludničenje i kockanje su dosadni. Jedina svrha Udruţenja jesu potresi i sablazni. Otuda prostakuše poput Sempronije Tuditane i Pale, priče o navodnom rodoskrnavljenju i negovanje takvih nenadmašnih primeraka kakav je mladi Poplikola. Muški članovi Udruţenja obuhvataju i neke vrlo mlade momke koji bi morali biti pametniji poput Kuriona Mlađeg i tvog rođaka Marka Antonija. Čujem da je njima jedna od omiljenih razbibriga da se pretvaraju da su ljubavnici." Sada Cezar frknu. „Poverovao bih bezmalo u sve i svašta za Marka Antonija, ali u to ne! Koliko mu je sada godina, devetnaest ili dvadeset? A ipak, ne poznajem nikog ko ima više kopiladi od njega u svakom sloju rimskog društva." „Dopuštam. Ali imati kopilad po čitavom Rimu nije ni pribliţno dovoljno nečuveno. Istopolna ljubav naročito između sinova onakvih stubova nazadnjačkog ustrojstva! dodaje izvestan sjaj." „I to je društvo kojem moja ţena pripada!" Cezar uzdahnu. „Pitam se, kako da je od njih udaljim?" Ta se zamisao nije dopala Serviliji, koja ţurno ustade iz kreveta. „Ne vidim kako bi to mogao izvesti, Cezare, a da pri tom ne izazoveš upravo onakvu sablazan kakvu Klodijevo udruţenje oboţava. Ukoliko se ti ne udaljiš tako što ćeš se razvesti od nje." Ovaj predlog, međutim, nije odgovarao njegovom viđenju ispravnog postupka; snaţno je odmahnuo glavom. „Ne, to neću

276 uraditi ukoliko je jedini razlog isprazno prijateljstvo koje ona ne moţe ni u šta gore pretvoriti zato što je moja majka budno prati. Ţao mi je te sirote devojke. Nema ni mrvicu pameti ni razuma." Kupatilo je zvalo (Cezar je popustio i ugradio malu peć kako bi imao toplu vodu); Servilija je odlučila da više ne govori o Pompej i. * * * Tit Labijen je morao da sačeka do narednog dana, kada se susreo sa Cezarom u Cezarovom stanu. „Dve stvari", rekao je Cezar zavalivši se u stolicu. Labijen je budno gledao. „Prva će ti doneti znatnu naklonost u viteškim krugovima i veoma će odgovarati Magnusu." „A to je?“ „Donošenje zakona o vraćanju izbora sveštenika i augura tribama u Komiciji." „Uključujući, nesumnjivo", glatko reče Labijen, „izbor velikog pontifika." „Edepol, brz li si!" „Čujem da će Metel Pije verovatno svakog časa steći pravo na drţavnu sahranu." „Sasvim tako. I istina je da bih voleo da postanem veliki pontifik. Međutim, mislim da moje kolege sveštenici ne ţele da me vide na čelu svoga Kolegija. Birači se, s druge strane, moţda ne bi sloţili s njima. Stoga, zašto ne dati biračima priliku da odluče ko će biti sledeći veliki pontifik?" „Zaista, zašto ne?" Labijen je paţljivo posmatrao Cezara. Mnogo toga mu se dopadalo kod ovog čoveka, ali ona crta neozbiljnosti, koja bi izbila na površinu i na najmanji izazov, bila je, po Labijenovom mišljenju, mana. Sa Cezarom se nikad zapravo nije znalo u kojoj meri je ozbiljan. Oh, bio je beskrajno častoljubiv, ali kao i Ciceron, i on je ponekad odavao snaţan utisak da se moţda šali. Ovog trenutka, međutim, Cezarovo lice delovalo je ozbiljno, a i Labijen je, kao i većina, znao da su Cezarovi dugovi veliki. Izbor za velikog pontifika mogao bi mu popraviti poloţaj u očima poverilaca. Labijen reče: „Pretpostavljam da ţeliš da se lex Labiena

277 de sacerdotiis usvoji što je pre moguće." „Ţelim. Ako Metel Pije umre pre no što se zakon promeni, Narodna skupština moţda neće biti raspoloţena da ga izmeni. Moraćemo da budemo brzi, Labijene.“ „Ampije će rado pomoći. A, verujem, i ostali u Kolegiju tribuna. Zakon je sasvim u skladu sa mos maiorum, što je velika prednost." Tamne oči blesnuše: „Šta još nameravaš?" Cezar se namršti. „Ništa veoma značajno, naţalost. Da se Magnus vratio, bilo bi lako. Jedino što će sigurno izazvati komešanje u Senatu jeste predlog zakona kojim se obnavljaju prava sinova i unuka onih koje je Sula proskribovao. Neće ti proći, ali će rasprave biti bučne i dobro posećene." Ova zamisao je očigledno bila privlačna; Labijen se široko osmehivao dok je ustajao. „Dopada mi se, Cezare. To je prilika da se Ciceron povuče za onaj njegov rep kojim veselo maše!“ „Rep nije vaţan deo Ciceronovog tela“, reče Cezar. „Jezik je to što bi trebalo odseći. Pazi se, samleće te. Ali ako predstaviš oba zakona zajedno, skrenućeš paţnju s onog koji zaista ţeliš da se usvoji. I ukoliko se veoma paţljivo pripremiš, moţda čak budeš u stanju da od Ciceronovog jezika stekneš neku političku dobit." Prasence je mrtav. Kvint Cecilije Metel Pije Veliki pontifik, odani sin Metela Praseta i odani prijatelj Sule Diktatora, preminuo je mirno u snu od iscrpljujuće bolesti koja se nije mogla tačno utvrditi. Priznati lučonoša rimskog lekarstva, Sulin lekar Lucije Tucije, traţio je od Prasencetovog posinka dozvolu da otvori leš i utvrdi uzrok smrti. Ali posinak nije bio ni pametan ni razuman kao otac; rođeni sin Scipiona Nazike i starije od dve Licinije, kćeri Krasa Oratora (mlađa, Prasencetova ţena, usvojila gaje), Metel Scipion je bio uglavnom čuven po svojoj uobraţenosti i osećanju plemićke podobnosti. „Niko neće rovariti po telu moga oca!“, rekao je kroz suze, grčevito drţeći ruku svoje ţene. „Otići će u vatru neoskrnavljen!“ Sahrana je, naravno, odrţana na trošak drţave i bila je otmena kao i sam pokojnik. Posmrtno slovo je sa rostre odrţao Kvint

278 Hortenzije nakon što je tu čast odbio Mamerko, otac Emilije Lepide, ţene Metela Scipiona. Svi su prisustvovali, od Katula do Cezara, od Cepiona Bruta do Katona; nije to, međutim, bila sahrana koja privlači ogromnu svetinu. Dan nakon što je Prasence nestao u plamenu, Metel Scipion je odrţao sastanak sa Katulom, Hortenzijem, Vatijom Izaurikom, Katonom, Cepionom Brutom i starijim konzulom Ciceronom. „Čuo sam glasine", kazao je ucveljeni sin crvenih očiju, ali sada bez suza, „kako Cezar namerava da se kandiduje za velikog pontifika." „To svakako ne iznenađuje", reče Ciceron. „Svi znamo ko vuče Labijenove konce u Magnusovom odsustvu, premda u ovom trenutku nisam siguran zanima li Magnusa uopšte ko vuče Labijenove konce. To što se svi sveštenici i auguri biraju u Narodnoj skupštini Magnusu ne moţe koristiti, ali Cezaru pruţa priliku koju nikad ne bi imao dok Kolegij pontifika među sobom bira velikog pontifika." „Kolegij nikad nije izabrao sopstvenog velikog pontifika", obrati se Katon Metelu Scipionu. „Jedinog neizabranog velikog pontifika u istoriji tvoga oca lično je izabrao Sula, a ne Kolegij." Katul je imao jednu drugu primedbu na ono što je Ciceron rekao. „Koliko moţeš biti slep kad je u pitanju naš dragi junački prijatelj Pompej Magnus!" dobaci Ciceronu. „Ne moţe koristiti Magnusu? Ma hajde! Magnus čezne da bude sveštenik ili augur. A to za čim čezne dobio bi na izborima u Narodnoj skupštini, ali nikad izborom među članstvom bilo kojeg kolegija." „Moj svojak je u pravu, Cicerone", reče Hortenzije. „Lex Labiena de sacerdotiis Pompeju i te kako odgovara." „Prokleti lex Labiena\“, uzviknu Metel Scipion. „Ne troši zalud osećanja, Kvinte Scipione“, kaza Katon onim svojim grubim bezizraznim glasom. „Ovde smo da odlučimo kako sprečiti Cezara da objavi svoje učešće na izborima." Brut je sedeo šarajući pogledom od jednog do drugog 1 j u titog lica ne znajući zašto je pozvan na skup ovakvih prvaka. Pretpostavljao je da je to deo neumoljivog rata koji je ujak Katon vodio protiv Servilije oko nadzora nad njenim sinom, rata koji ga je

279 plašio, ali i privlačio, i to sve više kako je postajao stariji. Naravno, palo mu je na pamet da se zapita jesu li moţda, zahvaljujući njegovoj veridbi sa Cezarovom kćerkom, smislili da ga ovamo pozovu kako bi ga ispitivali o Cezaru; no, kako je razgovor odmicao a njemu se nisu obraćali ni za kakve podatke, bio je prisiljen da na kraju zaključi kako je njegovo prisustvo zaista smišljeno jedino da bi uznemirilo Serviliju. „Lako moţemo urediti da postaneš član Kolegija kao običan pontifik", reče Katul Metelu Scipionu, „tako što ćemo ubediti onoga ko je u iskušenju da se kandiduje kao tvoj takmac da se uopšte ne kandiduje." „I to je nešto, valjda", kaza Metel Scipion. „Ko namerava da se kandiduje kao Cezarov protivnik?" upita Ciceron, još jedan član ovog skupa koji nije bio sasvim siguran zašto je pozvan. Pretpostavljao je da su ga pozvali na Hortenzijevo navaljivanje i da mu je uloga moţda da pronađe rupu u zakonu koja bi sprečila Cezarovo učešće na izborima. Nevolja je bila u tome što je znao da ne postoji nikakva rupa u zakonu. Lex Labiena de sacerdotiis nije bio napisan Labijenovom rukom, to je bilo sigurno. lasno se video pečat Cezarovog umeća. Ništa nije propustio. „Ja ću se kandidovati", odgovori Katul. „I ja", reče Vatija Izaurik, koji je dosad ćutao. „Dakle, kako na religioznim izborima glasa samo sedamnaest od trideset pet triba", reče Ciceron, „moraćemo da namestimo ţreb tako da obe vaše tribe budu izabrane, ali da Cezarova ne bude. Tako ćete imati više izgleda." „Ne odobravam podmićivanje", reče Katon, „ali mislim da je ovo prilika kada moramo pribeći mitu." Okrenu se ka svom sestriću. „Kvinte Servilije, ovde si daleko najbogatiji čovek. Bi li bio spreman da novac daš za ovako dobar cilj?" Bruta obli hladan znoj. Dakle, zato su ga pozvali! Obliznu usne, pogleda uplašeno. „Ujače, rado bih pomogao", progovori drhtavim glasom, „ali se ne usuđujem! Moju kesu nadzire moja majka, a ne ja!" Katonov moćni nos se stisnu, a nozdrve mu se naduše kao plikovi. „U tvojoj dvadesetoj godini, Kvinte Servilije?", dreknu.

280 Svi su pogledi u njega bili uprti, zaprepašteni; Brut se skupi na svojoj stolici. „Ujače, molim te, pokušaj da shvatiš!" procvile. „O, shvatam ja", prezrivo reče Katon i namerno okrenu leđa. „Izgleda onda", obrati se ostalima, „da ćemo novac za mito morati pronaći u sopstvenim kesama." Slegnu ramenima. „Kao što znate, moja nije teška. Međutim, priloţiću dvadeset talenata." „Ja zaista ništa ne mogu da dam", reče Katul s jadnim izrazom, „zato što svaki sestercij dajem na hram Jupitera Najboljeg i Najvećeg. Ali negde ću pronaći pedeset talenata." „Pedeset od mene", oštro reče Vatija Izaurik. „Pedeset od mene", reče Metel Scipion. „I pedeset od mene", reče Hortenzije. Ciceronu je sada bilo savršeno jasno zašto je pozvan i reče divno izmenjenim glasom. „Moje bedno novčano stanje i suviše je poznato da bih pomislio kako od mene očekujete išta više do da govorima jurišam na birače. Biće mi veoma drago da to učinim." „Onda jedino ostaje", reče Hortenzije, jednako milozvučnim glasom kao i Ciceron, „da odlučimo koji će se od vas dvojice na kraju kandidovati protiv Cezara." Ovde, međutim, skup naiđe na neočekivanu prepreku; ni Katul ni Vatija Izaurik nisu bili voljni da se povuku u korist onog drugog, jer je svaki od njih verovao da upravo on mora biti sledeći veliki pontifik. „Čista glupost!" zalaja Katon, besan. „Na kraju ćete podeliti glasove, što znači da će Cezar imati bolje izglede. Ako se samo jedan kandiduje, onda je borba čista. Ako se obojica kandidujete, to će biti bitka na tri strane." „Ja ću se kandidovati", tvrdoglavo reče Katul. „I ja", ratoborno reče Vatija Izaurik. I s takvim ţalosnim ishodom skup se rasturi. Povređen i poniţen, Brut se iz raskošnog zdanja Metela Scipiona uputio u skromni suburski stan svoje verenice. Nikud drugde i nije ţeleo da ode, pošto je ujak Katon odjurio i ne primetivši svog sestrića, a pomisao na odlazak kući majci i sirotom Silanu nije mu bila ni najmanje privlačna. Servilija će iz njega izvući svaku pojedinost i gde je bio, i šta je radio, i s kim je bio, i šta smera ujak Katon; a njegov očuh će jednostavno sedeti nalik polupraznoj punjenoj lutki.

281 Kako su godine prolazile, njegova ljubav prema Juliji samo je bivala sve veća. Nije prestajao da se divi njenoj lepoti, neţnoj brizi prema njegovim osećanjima, ljubaznosti, ţivahnosti. I njenom razumevanju. O, kako je zahvalan bio za ovo poslednje! Stoga je Juliji ispričao sve o sastanku u kući Metela Scipiona, a ona je, najdraţe i najmilije stvorenjce, slušala sa suzama u očima. „Čak je i Metel Scipion imao malo roditeljskog nadzora", rekla je kad je završio priču, „a ostali su i suviše stari da bi pamtili kako su ţiveli u roditeljskom domu gde je postojao pater familias.“ „Silan je dobar", osorno reče Brut i sam se boreći sa suzama, „ali se strašno plašim svoje majke! Ujak Katon se nikoga ne boji, u tome i jeste nevolja." Ni jedno ni drugo nisu ništa znali o vezi između njenog oca i njegove majke kao što ni ujak Katon nije znao. Stoga Julija nije osećala nikakva ograničenja koja bi je sputavala da Brutu kaţe kako joj se Servilija ne dopada, te reče: „Ne razumem, dragi Brute.“ Zadrhtala je, prebledela. „Ona nema samilosti, niti shvata sa kolikom snagom i moći utiče na druge. Mislim da je dovoljno jaka da otupi i Atropine makaze." „Slaţem se s tobom", uzdišući reče Brut. Vreme je da ga razveseli, da mu povrati veru u sebe. Nasmešila se i pruţila ruku da mu pomiluje crne kovrdţe koje su mu padale do ramena, pa reče: „Mislim da se divno odnosiš prema njoj, Brute. Sklanjaš joj se s puta i ne činiš ništa što bi joj smetalo. Da ujak Katon mora da ţivi s njom, moţda bi te razumeo.“ „Ujak Katon je ţiveo s njom“, potišteno odgovori Brut. „Jeste, ali kad je bila devojčica“, reče Julija milujući mu kosu. Njen dodir mu je izazvao ţelju da je poljubi, ali Brut to nije uradio, već se zadovoljio da joj miluje nadlanicu kad je spustila ruku s njegove kose. Nedavno je napunila trinaest godina, i mada joj se ţenskost sada videla pod haljinom u obliku dve zašiljene izbočine u nedrima, Brut je znao da još nije spremna za poljupce. Takođe ga je proţimao osećaj časti koja je poticala iz čitanja nazadnjačkih latinskih pisaca poput Katona Cenzora, i smatrao je da je pogrešno pobuđivati kod nje čulnost zbog koje bi na kraju oboma bilo neugodno. Aurelija im je verovala, nikad nije nadzirala njihove sastanke. Stoga nije mogao da izneveri takvo poverenje.

282 Naravno, bilo bi za oboje bolje da jeste tako postupio, jer bi Julijina sve veća čulna odbojnost prema njemu isplivala na površinu dovoljno rano da raskidanje veridbe lakše prođe. Ali pošto je nije dodirivao i ljubio, Julija nije mogla naći nikakav razuman izgovor s kojim bi otišla pred oca i molila ga da je izbavi iz onoga što je znala da će biti jeziv brak ma koliko sebe prisiljavala da bude poslušna ţena. Nevolja je bila što Brut ima toliko mnogo novca! Bilo je to loše još i u vreme zaruka, ali sada kad je nasledio i bogatstvo majčine porodice, bilo je sto puta gore. Kao i svako u Rimu, i Julija je znala priču o zlatu Toloze i šta je ono donelo Servilijima Cepionima. Brutov novac će uveliko pomoći njenom ocu, u to nema sumnje. Avia je rekla da je njena duţnost kao jedinog očevog deteta da se trudi da bude što ugledniji na Forumu, da uveća njegov dignitas. A postoji samo jedan način na koji devojka to moţe da učini morala se udati za čoveka sa što više novca i što većim ugledom. Brut moţda nije bračna sreća o kojoj devojke maštaju, ali mu niko nije ravan u pogledu novca i ugleda. Stoga će ona izvršiti svoju duţnost i udati se za nekoga s kojim samo nije htela da vodi ljubav. Tata je vaţniji. I tako se Julija, kad ju je Cezar posetio kasnije tog popodneva, ponašala kao da je Brut verenik iz njenih snova. „Rasteš“, reče Cezar, koji je previše retko boravio u svom domu da bi video kako mu se kćerka razvija. „Još samo pet godina”, vaţno kaza Julija. „Još samo toliko?" „Da“, uzdahnu, „još samo toliko, tata.“ Namestio ju je pored sebe, zagrlio i poljubio u glavu, nesvestan da je Julija od onih devojaka koje sanjaju da će im muţ biti kakav im je otac zreo, čuven, lep, čovek koji utiče na ishod događaja. „Ima li novosti?", upita. „Brut je dolazio." Cezar se nasmeja. „To nije novost, Julija!" „Moţda i jeste", odmereno reče i ispriča mu šta je saznala o sastanku u kući Metela Scipiona. „Kakva drskost od Katona!" uzviknu Cezar kad je završila. „Traţiti veliki novac od dvadesetogodišnjeg momka!"

283 „Ništa nisu postigli, zahvaljujući njegovoj majci." „Ne dopada ti se Servilija, zar ne?“ „Osećam se kao Brut, tata. Ona me uţasava." „Zbog čega te tačno uţasava?" Bilo joj je teško da ovo objasni osobi čuvenoj po ljubavi prema nespornim činjenicama. „To je jednostavno osećaj. Kad god je vidim, pomislim na opaku crnu zmiju." Cezar se zatrese od smeha. „Jesi li ikad videla opaku crnu zmiju, Julija?" „Ne, ali sam videla slike takvih zmija. I Meduze." Zatvorila je oči i naslonila lice na njegovo rame. „A dopada li se ona tebi, tata?“ Na to je mogao savršeno iskreno da odgovori. „Ne.“ „Eto, vidiš", reče mu kćerka. „Sasvim si u pravu", kaza Cezar. „Zaista vidim!" Aurelija se, naravno, zaprepastila kad joj je Cezar nešto kasnije prepričao šta je saznao od kćerke. „Zar nije lepo pomisliti da čak ni mrţnja koju obojica osećaju prema tebi ne moţe poništiti slavoljublje ni kod Katula ni kod Vatije Izaurika?", rekla je blago se smešeći. „Katon je u pravu, ako se obojica budu kandidovali, podeliće glasove. Ako ništa drugo, sad znam da će namestiti ţreb. Na ovim izborima neće biti birača iz Fabije!" „Ali glasače obe njihove tribe." „S tim mogu da izađem na kraj pod uslovom da se obojica kandiduju. Neki koji bi po prirodi stvari podrţali njih uvideće snagu moje tvrdnje da treba da sačuvaju nepristrasnost tako što neće glasati ni za jednog od njih dvojice." „O, pametno!" „Vrbovanje glasača", zamišljeno reče Cezar, „ne svodi se samo na potkupljivanje, premda nijedna od ovih uskogrudih budala to ne uviđa. Mito nije sredstvo kojim bih se usudio posluţiti čak i da ţelim ili da imam novaca za to. Ako sam ja kandidat na izborima, pedeset senatorskih kurjaka traţiće moju krv ispitaće svaki glas, belešku i sluţbenika. Ali osim potkupljivanja, ima još mnogo smicalica." „Šteta što će sedamnaest triba koje glasaju biti izabrane tik pred

284 same izbore", reče Aurelija. „Da ih biraju nekoliko dana ranije, mogao bi da dovedeš glasače iz seoskih triba. Ime Julije Cezar svakom glasaču iz seoskih triba znači mnogo više nego imena i Lutacija Katula i Servilija Vatije.“ „I pored toga, mater, nešto se ipak moţe učiniti u tom smislu. Izabraće makar jednu gradsku tribu Lucije Dekumije će tu biti dragocen. Kras će zavrbovati svoju tribu ako bude izabrana. A i Magnus. A ja imam uticaja i u drugim tribama, a ne samo u Fabiji." Načas zaćutaše i Cezar se smrknu; da je Aurelija i bila u iskušenju da progovori, u tome bi je sprečio izraz njegovog lica, koji je značio da se Cezar u sebi preispituje da li da načne neugodniji predmet razgovora, a izgledi da tako i postupi veći su ukoliko se ona potrudi da bude što neprimetnija. Koji je predmet razgovora neprijatniji od novca? Stoga je Aurelija ćutala. „Kras me je jutros posetio“, progovori Cezar najzad. I dalje je ćutala. „Moji poverioci su nestrpljivi." Aurelija ni reč ne izusti. „Još stiţu računi iz vremena mog kurulskog ediliteta. To znači da nisam uspeo da vratim nijedan deo pozajmice." Spustila je pogled na radni sto. „To podrazumeva kamatu na kamatu. Među njima se govorka o pokretanju postupka protiv mene pred cenzorima, a iako je jedan od njih moj ujak, cenzori će morati da urade ono što im zakon nalaţe. Izgubiću mesto u Senatu, a sve što posedujem biće rasprodato. Uključujući i moju zemlju." „Ima li Kras kakav predlog?" usudi se Aurelija da upita. „Da moram biti izabran za velikog pontifika." „On ti ne bi pozajmio novac?" „To je", odgovori Cezar, „poslednje pribeţište što se mene tiče. Kras je odličan prijatelj, ali oko njegovih rogova seno nije zabadava obmotano. Pozajmice da je bez kamate, ali očekuje da mu se novac isplati onog trenutka kad zatraţi. Pompej Magnus će se vratiti pre no što postanem konzul, a Magnusa moram imati na svojoj strani. Ali Kras mrzi Magnusa, još otkako su zajedno bili konzuli. Moram se oprezno ophoditi i sa jednim i sa drugim. A to znači da se ne usuđujem da novac dugujem ni jednom ni drugom."

285 „To mi je jasno. Je li rešenje da postaneš veliki pontifik?" „Očito jeste, uz toliko ugledne protivnike kao što su Katul i Vatija Izaurik. Moja pobeda bi poveriocima ukazala da ću biti pretor i da ću biti stariji konzul. I da ću nadoknaditi gubitke kad odem u provinciju posle konzulata, ako ne i ranije. Oni će biti isplaćeni na kraju, ako ne na početku. Iako je sloţena kamata strašna i trebalo bi je zakonom zabraniti, ipak ima jednu prednost poverioci koji naplaćaju sloţenu kamatu imaju izgleda da dođu do ogromne dobiti kad im se dug vrati, čak i samo delimično." „Onda bi ti bilo bolje da budeš izabran za velikog pontifika." „I ja tako mislim." Izbori za novog velikog pontifika i novo lice u Kolegiju pontifika zakazani su za dvadeset četiri dana. Nije bila tajna ko će biti novo lice jedini kandidat bio je Metel Scipion. I Katul i Vatija Izaurik prijavili su se kao kandidati za velikog pontifika. Cezar je prionuo na vrbovanje birača svom snagom i sa zadovoljstvom. Kao i u Katilininom slučaju, ime i poreklo veoma su mu išli naruku uprkos činjenici da preostala dvojica kandidata nisu bili novi ljudi, pa čak ni umereno istaknuti boni. Poloţaj je obično dobijao čovek koji je već bio konzul, ali ova prednost je i Katulu i Vatiji Izauriku bila u izvesnoj meri uskraćena u najmanju ruku zbog njihovih godina Katul je imao šezdeset jednu, a Vatija Izaurik šezdeset osam. U Rimu se smatralo da je čovek na vrhuncu sposobnosti, umeća i snage u četrdeset trećoj, u godini kad treba da postane konzul. Posle toga je neizbeţno odlazio u prošlost ma koliko da su mu veliki bili auctoritas i dignitas. Mogao je biti cenzor, princeps senata, posle deset godina čak i konzul po drugi put, ali kad bi napunio šezdeset, njegovo najbolje doba nesporno bi prošlo. Premda Cezar još nije bio pretor, u Senatu je bio dugi niz godina, više od desetleća je bio pontifik, pokazao se kao veličanstven kurulski edil, u javnosti je nosio hrastov venac, a glasači su ga znali ne samo kao jednog od najviših rimskih plemića, već i kao čoveka ogromnih sposobnosti i mogućnosti. Nije ostalo neprimećeno ni kako je radio u Sudu za ubistva, ni kakav je kao

286 advokat, niti s koliko se obzira brine o svojim klijentima. Ukratko, Cezar je bio budućnost. Katul i Vatija Izaurik su nesporno bili prošlost i obojica ukaljani blagom omrazom jer su uţivali Sulinu naklonost. Većina glasača koji će se pojaviti bili su vitezovi, a Sula je nemilosrdno progonio Ordo Equester. Da bi se umanjilo dejstvo nesporne činjenice da je Cezar Sulin nećak po bračnoj vezi, Lucije Dekumije je odabran da svakog podseti na stare priče o tome kako se Cezar usprotivio Suli odbivši da se razvede od Cinine kćerke i kako se razboleo i umalo nije umro krijući se od Sulinih uhoda. Tri dana pre izbora Katon je Katula, Vatiju Izaurika i Hortenzija sazvao na sastanak u svoju kuću. Ovog puta nije bilo samoizniklih pečuraka poput Cicerona i mladića poput Cepiona Bruta. Čak bi i Metel Scipion predstavljao veću nevolju nego pomoć. „Rekao sam vam“, kazao je Katon uobičajeno bezobzirno, „da je greška što ste se obojica kandidovali. Sada traţim da se jedan od vas povuče i podrţi onog drugog." „Ne“, reče Katul. „Ne“, reče Vatija Izaurik. „Kako ne moţete da razumete da ćete obojica podeliti glasove?", uzviknu Katon udarajući pesnicom o ruţni sto za kojim je radio. Izgledao je ispijeno i nezdravo, jer prethodne noći nije ispuštao krčag vina; posle Cepionove smrti Katon je u vinu traţio utehu, ukoliko se to moţe nazvati utehom. San mu nije dolazio na oči, Cepionova sen ga je proganjala, gadilo mu se što je povremeno koristio robinju da utaţi čulne nagone, a čak mu i razgovori s Atenodorom Kordilionom, Munacijem Rufom i Markom Favonijem nisu dugo zaokupljali paţnju. Čitao je i čitao i čitao, ali su ga usamljenost i nesreća razdvajale od reči Platona, Aristotela, pa čak i njegovog pradede Katona Cenzora. Otuda i krčag vina i otud nestrpljivost prema dvojici nepopustljivih starijih plemića koji nisu hteli da uvide kakvu grešku prave. „Katon je u pravu", praskao je Hortenzije. Ni on više nije bio mlad, ali se kao augur nije mogao kandidovati za poloţaj velikog pontifika. Častoljublje mu nije moglo pomutiti razum, premda je ţivot na visokoj nozi počinjao da utiče. „Jedan od vas dvojice bi mogao da potuče Cezara, ali obojica ćete samo podeliti glasove koje bi jedan sam mogao da dobije."

287 „Onda je vreme za potkupljivanje", reče Katul. „Potkupljivanje?", viknu Katon udarajući po stolu, koji se zatrese. „Nema svrhe ni počinjati sa potkupljivanjem! Dve stotine dvadeset talenata ti ne moţe kupiti dovoljno glasova da poraziš Cezara!" „Zašto onda", reče Katul, „ne potkupimo Cezara?" Ostali su zurili u njega. „Cezar duguje gotovo dve hiljade talenata, a dug mu svakodnevno raste jer ne moţe da plati ni sestercija", reče Katul. „Verujte mi da je moja računica tačna." „Ondajfl predlaţem", uzvrati Katon, „da izvestimo cenzore i zatraţimo da smesta zahtevaju da se Cezar ukloni iz Senata. To će ga zauvek ukloniti!" Njegov predlog izazva zaprepašćenje i uţas. „Dragi moj Katone, to ne moţemo da uradimo!", zableja Hortenzije. „Cezar moţda jeste napast, ali on je jedan od nas!“ „Ne, ne, ne! On nije jedan od nas! Ako ga ne zaustavimo, sve će nas srušiti, tvrdim vam!", riknu Katon ponovo udarajući pesnicom po bednom stolu. „Prijavite ga! Prijavite ga cenzorima!" „Ne dolazi u obzir", reče Katul. „Ne dolazi u obzir", reče Vatija Izaurik. „Ne dolazi u obzir", reče Hortenzije. „Onda“, lukavo uzvrati Katon, „ubedite nekog izvan Senata da ga prijavi nekog od njegovih poverilaca." Hortenzije zatvori oči. Od Katona čvršćeg oslonca optimati nisu imali, ali bilo je trenutaka kada su tuskulski seljak i keltiberska robinja u njemu uspevali da nadmaše istinsku rimsku misao. Cezar je sa svima njima, čak i sa Katonom, bio u srodstvu bez obzira koliko je slaba krvna veza bila mada je, kad se bolje razmisli, u Katulovom slučaju bila vrlo jaka. „Na takvo šta ne računaj, Katone“, reče Hortenzije umorno otvarajući oči. „Rimljanin se tako ne ponaša. Više ništa ne treba reći.“ „Sa Cezarom ćemo se obračunati kao Rimljani", kaza Katul. „Ako si spreman da novac koji bi dao za potkupljivanje birača daš da se potkupi Cezar, lično ću otići Cezaru i ponuditi mu ga. Dve stotine dvadeset talenata će za njegove poverioce biti lepa prva isplata.

288 Uveren sam da će se Metel Scipion sloţiti." „I ja sam!" zareţa Katon kroz zube. „Ali na mene više ne računajte, budale i beskičmenjaci! Ja neću učestvovati u prevari i puniti Cezarovu kesu!" Kvint Lutacije Katul je zatraţio da govori sa Gajem Julijem Cezarom u njegovim odajama u Vicus Patricii između Fabricijeve bojare i Suburskih kupatila. Razgovor se odigrao dan pred izbore, veoma rano ujutro. Tanana raskoš Cezarove radne sobe Katula je iznenadila; on nije čuo da mu prvi rođak ima oko za lep nameštaj i vrhunski ukus, niti je pomišljao da Cezar ima tu crtu. Postoji li nešto za šta ovaj čovek nije nadaren?, pitao se Katul sedajući na sofu pre no što mu bude ponuđena stolica za klijente. Time je Cezaru učinio nepravdu; niko Katulovog poloţaja ne bi bio smešten na stolicu za klijente. „Sutra je veliki dan", reče Cezar uz osmeh pruţajući svome gostu pehar od gorskog kristala s razvodnjenim vinom. „Zato sam i došao kod tebe“, uzvrati Katul i otpi gutljaj, kako se ispostavilo, izvrsnog vina. „Dobro vino, ali mi je nepoznato", reče udaljivši se s glavnog predmeta razgovora. „Zapravo, sam ga uzgajam", reče Cezar. „Kod Bovile?“ „Ne, u malom vinogradu koji imam u Kampaniji." „To već ima smisla." „O čemu si ţeleo da razgovaramo, rođače?", upita Cezar ne dozvoljavajući da skrenu na razgovor o proizvodnji vina. Katul duboko udahnu. „Primetio sam, Cezare, da si u neugodnom novčanom poloţaju. Došao sam da te zamolim da ne učestvuješ na izborima za velikog pontifika. Za tu uslugu, spreman sam da ti dam dve stotine talenata srebra." Posegnuo je u nabor toge i izvadio mali svitak koji pruţi Cezaru. Cezar svitak i ne pogleda niti pokuša da ga uzme. Umesto toga, uzdahnu. „Bolje bi postupio da si taj novac iskoristio za potkupljivanje birača", reče. „Dve stotine talenata bi pomoglo."

289 „Ovo je izgledalo delotvornije." „Ali uzaludno, rođače. Ne ţelim tvoj novac." „Ne moţeš sebi dozvoliti da ga odbiješ." „Istina. Ali ipak odbijam da ga primim." Mali svitak ostade u Katulovoj ispruţenoj ruci. „Molim te, razmisli", reče Katul a na obrazima mu se ukazaše dve krvavocrvene mrlje. „Skloni novac, Kvinte Lutacije. Kad sutra budu odrţani izbori, u svojoj šarenoj togi zatraţiću od birača da me izaberu za velikog pontifika. Bez obzira na sve." „Još jednom te preklinjem, Gaju Julije. Uzmi novac!" „Još jednom te preklinjem, Kvinte Lutacije. Prestani/“ Na to Katul baci pehar od gorskog kristala na pod i izađe. Cezar je na trenutak sedeo posmatrajući zvezdastu ruţičastu baricu koja se širila po kockicama mozaika; zatim ustade, ode u ostavu po krpu i obrisa lokvu. Pehar popuca na komadiće čim ga je dohvatio, pa paţljivo pokupi deliće u krpu, smota je u zaveţljaj i baci u korpu za otpatke u ostavi. Zatim drugom krpom dovrši čišćenje. „Drago mi je što je razbio pehar", reče Cezar svojoj majci kad je narednog jutra u zoru svratio da primi njen blagoslov. „O, Cezare, kako ti moţe biti drago? Znam taj pehar vrlo dobro i znam koliko si za njega platio." „Kupio sam ga misleći da je savršen, ali se ispostavilo da je oštećen." „Traţi da ti vrate novac." Na to Cezar uzviknu nestrpljivo. „Mater, mater, kad ćeš naučiti? Suština stvari nema nikakve veze s kupovinom prokletog pehara! Bio je oštećen. Ja ne ţelim da posedujem išta oštećeno." Pošto jednostavno nije razumela, Aurelija prestade o tome da govori. „Budi uspešan, najdraţi sine", reče ljubeći ga u čelo. „Neću dolaziti na Forum, ovde ću te čekati." „Ako izgubim, majko", reče uz svoj najlepši osmeh, „dugo ćeš čekati! Ako izgubim, neću uopšte moći da dođem kući." I ode, odeven u svešteničku togu sa crvenim i purpurnim prugama, u pratnji stotina klijenata i svih suburskih muškaraca, koji

290 su išli za njim niz Vicus Patricii, dok se iz svakog prozora pomaljala poneka ţenska glava da mu poţeli sreću. Nejasno ga je čula kako dovikuje dobronamernicama na prozorima: „Jednog dana će Cezarova sreća biti poslovično poznata!" Aurelija je potom sela za radni sto i sabirala beskrajne stupce brojeva na računaljki od slonovače, premda nijedan zbir nije zapisala niti se posle sećala da je toliko vredno radila a da se to nigde nije videlo. Činilo joj se, zapravo, da se nije mnogo zadrţao; kasnije je saznala da je trajalo punih šest prolećnih časova. A kad mu je čula pobedonosni glas iz primaće sobe, nije imala snage da ustane; morao je da ode do nje. „Gledaš novog velikog pontifika!", uzviknu s vrata s rukama sklopljenim iznad glave. „O, Cezare!", reče Aurelija i zaplaka. Ništa drugo ga nije moglo razneţiti, jer se nije mogao setiti da je ikad u ţivotu video da je prolila ijednu suzu. Brzo udahnu, lice mu se obesi, posrćući uđe u sobu pa je podiţe na noge i zagrliše se, oboje u suzama. „Čak ni za Cinilom", reče Cezar kad je bio u stanju da progovori. „Jesam, ali ne pred tobom." Maramicom je lice obrisao najpre sebi, pa njoj. „Pobedili smo, mater, pobedili smo! Još sam u areni i još mi je mač u ruci." Nesigurno se nasmešila, ali se ipak nasmešila. „Koliko je ljudi u primaćoj sobi?", upita. „Znam samo da je velika guţva." „Jesi li pobedio s velikom razlikom?" „U svih sedamnaest triba." „Čak i u Katulovoj? I u Vatijinoj?" „Od njihove dve tribe sam dobio više glasova nego njih dvojica zajedno, moţeš li da zamisliš?" „Ovo je slatka pobeda", prošaputa, „ali kako?" „Trebalo je da se jedan od njih povuče. Ovako su podelili glasove", reče Cezar, koji se dovoljno pribrao za odlazak u prostoriju punu ljudi. „Osim toga, bio sam sveštenik Jupitera

291 Najboljeg i Najvećeg kad sam bio mlad, a Sula mi je to oduzeo. Veliki pontifik takođe pripada Velikom Bogu. Moji klijenti su mnogo govorili u amfiteatru Komicije pre glasanja i sve dok i poslednja triba nije glasala." Osmehnu se. „Rekao sam ti, mater, da potkupljivanje nije jedini način vrbovanja glasača. Gotovo da nema glasača koji nije ubeđen da ću Rimu doneti sreću zato što oduvek pripadam Jupiteru Najboljem i Najvećem." „To je lako moglo da ti našteti. Mogli su da zaključe da će čovek koji je bio flamen Dialis Rimu doneti nesreću.'1 „Ne! Ljudi uvek čekaju da im neko kaţe šta treba da osećaju prema bogovima. Samo sam se potrudio da poţurim pre nego što se moji protivnici toga sete. Ne treba ni reći da se nisu setili." Metel Scipion nije ţiveo u Domus Publica velikog pontifika otkako se nekoliko godina ranije oţenio Emilijom Lepidom, a Prasencetova jalova Licinija umrla je pre njega. Drţavna kuća velikog pontifika bila je prazna. Naravno, niko na Prasencetovom pogrebu nije smatrao da je lepo spominjati da je ovog jedinog neizabranog velikog pontifika Rimu nametnuo Sula kao pakosnu šalu pošto je Metel Pije strašno mucao kad god je bio napet. Ova sklonost mucanju dovela je do toga da je svaki obred propraćen još većom napetošću i pitanjem hoće li veliki pontifik sve uspeti da izgovori valjano. Jer, svaki obred morao je biti savršen i po onome što se izgovara i po onome što se čini; ako nije bio savršen, moralo se sve početi iz početka. Novi veliki pontifik teško da će zapeti na nekoj reči, pogotovo što se dobro znalo da ne pije vino. Još jedna Cezarova mala izborna smicalica, da tu malenu pojedinost razglasi tokom izbora za pontifika. I da se spominje kako starcima poput Vatije Izaurika i Katula misli počinju da lutaju. Nakon bezmalo dvadeset godina brige o mucanju, Rim se radovao što je veliki pontifik neko ko će sve izgovoriti besprekorno. Mnoštvo klijenata i oduševljenih pristalica došlo je i ponudilo pomoć da se Cezar i njegova porodica presele u Domus Publica na Forum, ali je Subura bila neutešna što će izgubiti svog najuglednijeg

292 stanovnika. Naročito stari Lucije Dekumije, koji je neumorno radio kako bi se ovo ostvarilo, ali je znao da ţivot više neće biti isti kad Cezar ode. „Uvek si dobrodošao, Lucije Dekumije", rekla je Aurelija. „Neće biti isto“, smrknuto je kazao starac. „Uvek sam znao da ste tu u susedstvu, da ste dobro. Ali tamo na Forumu, među hramovima i vestalkama? Uf!“ „Razvedri se, dragi prijatelju", reče šezdesetogodišnjakinja u koju se Lucije Dekumije zaljubio kad joj je bilo devetnaest. „On ne namerava da izdaje ovaj stan niti da se odrekne odaja u Vicus Patricii. Kaţe da su mu i dalje potrebna skloništa." Bolju vest Lucije Dekumije već danima nije čuo! Poskakujući kao dečkić, otišao je da saopšti svom Bratstvu raskršća kako će Cezar i dalje biti deo Subure. Cezara ni najmanje nije zabrinjavalo što sada čvrsto i zakonski stoji na čelu ustanove u kojoj su uglavnom bili ljudi koji su ga mrzeli. Kad je obred njegovog naimenovanja u hramu Jupitera Najboljeg i Najvećeg završen, sazvao je sveštenike sopstvenog Kolegija na sastanak koji je smesta tu odrţao. Vodio je sastanak s takvom delotvornošću i pribranošću da su sveštenici poput Seksta Sulpicija Galbe i Publija Mucija Scevole oduševljeno odahnuli i razmišljali hoće li moţda drţavnoj religiji koristiti Cezarovo uzdizanje na poloţaj velikog pontifika ma koliko da je on u političkom pogledu nesnošljiv. Ujak Mamerko, koji je ostario i s mukom disao, samo se smešio; niko bolje od njega nije znao koliko je Cezar delotvoran. Svake druge godine kalendaru je trebalo dodati dvadeset dana kako bi išao u korak sa godišnjim dobima, ali mnogi veliki pontifici poput Ahenobarba i Metela Pija zanemarili su ovu duţnost koja je pripadala delokrugu Kolegija. Ubuduće će se ovih dvadeset dana dodavati bez izuzetka, odlučno je najavio Cezar. Neće se uvaţavati nikakva opravdanja ni religiozni izgovori. Zatim je rekao da će u Komiciji doneti zakon kojim će se dodati još sto dana i najzad savršeno uskladiti kalendar i godišnja doba. U tom trenutku leto je

293 tek počinjalo a kalendar je pokazivao da se jesen bezmalo završila. Ova namera je kod nekih izazvala gnevno gunđanje, ali ne i ţestoko protivljenje; svi prisutni (uključujući i Cezara) znali su da će morati da sačeka da postane konzul kako bi imao priliku da donese ikakav zakon. Za vreme zatišja u postupku Cezar je namršten posmatrao unutrašnjost hrama Jupitera Najboljeg i Najvećeg. Katul se i dalje mučio da završi obnovu hrama, a radovi su kasnili otkako je natkriven. U hramu se moglo boraviti, ali nije pruţao nadahnuće i nedostajala mu je veličanstvenost stare građevine. Mnogi zidovi su omalterisani i obojeni, ali nisu oslikani niti ukrašeni odgovarajućim pervazima, a Katul očigledno nije imao smelosti ili moţda sklonosti da proganja strane drţave i prinčeve kako bi poklanjali umetničke predmete hramu Jupitera Najboljeg i Najvećeg i delom i na taj način odavali poštovanje Rimu. Nije bilo statua od čistog zlata, pa čak ni pozlaćenih, ni divotnih Viktorija sa četvoroprezima, ni Zeuksidovih slika još nije bilo čak ni lika Velikog Boga koji bi zamenio drevnog gorostasa od terakote kojeg je izvajao Vulka dok je Rim bio detence koje puţe po svetskoj pozornici. Ali zasad je Cezar ćutao. Veliki pontifik bilo je doţivotno zvanje, a njemu još nije bilo ni trideset sedam godina. Nakon sastanka koji je završio najavljujući da će gozbu povodom postavljenja na mesto velikog pontifika odrţati u Domus Publica za osam dana, krenuo je nizbrdo u kratku šetnju od hrama Jupitera Najboljeg i Najvećeg do Domus Publica. Odavno naviknut na neizbeţnu gomilu klijenata koji su ga svuda pratili te stoga u stanju da se isključi i ne sluša njihovo ćaskanje, išao je sporije nego inače, duboko zamišljen. Nesporno je bilo da je uistinu pripadao Velikom Bogu, što je značilo da je na ovim izborima pobedio po zapovesti Velikog Boga. Da, moraće javno da udari Katula u straţnjicu i sam se dovije kako da reši hitno pitanje i ispuni hram Jupitera Najboljeg i Najvećeg lepotom i dragocenostima, sada kad najbolje od svega odlazi u privatne kuće i peristile umesto u rimske hramove, i kada najbolji umetnici i zanatlije zarađuju daleko više radeći po privatnim narudţbinama umesto za bedne iznose koje je drţava spremna da im plati za radove na javnim građevinama. Najvaţniji razgovor ostavio je za kraj, smatrajući da je bolje da

294 najpre uspostavi prvenstvo u Kolegiju pontifika a zatim se susretne s vestalskim devicama. Kao počasni i pravi vođa rimske religije bio je odgovoran za kolegije svih sveštenika i augura, ali Kolegij vestalskih devica imao je poseban odnos s velikim pontifikom. Ne samo da im je bio pater familias, već je s njima ţiveo u istoj kući. Domus Publica je bila izuzetno stara i nije stradala u poţarima. Naraštaji bogatih velikih pontifika u nju su ulagali novac i paţnju, iako su znali da se ništa pokretno što daju, od hrizelefantinskih stolova do inkrustiranih egipatskih sofa, kasnije ne moţe izneti i predati njihovim naslednicima. Kao i sve forumske građevine sa samog početka Republike, Domus Publica se nalazila pod čudnim uglom u odnosu na okomitu osu samog Foruma, pošto su se u vreme kad je podignuta sve svete i javne građevine morale pruţati od severa ka jugu; Forum, prirodna nizbrdica, pruţao se od severoistoka ka jugozapadu. Kasnije zgrade podignute su na obodu Foruma, pa je celina dobila uredniji, privlačniji izgled. Kao jedno od najvećih forumskih zdanja, Domus Publica je takođe bila prilično upadljiva i nije bila lepogledna. Delom zaklonjena Regijom i sluţbenim prostorijama velikog pontifika, visoka fasada njenog prizemlja napravljena je od neobrađenih komada bigra, sa pravougaonim prozorima; gornji sprat, koji je dozidao onaj neobičan veliki pontifik Ahenobarb, sazidan je od cigle načinom zvanim opus incertum i imao je lučne prozore. Nesrećan spoj koji bi makar gledano spreda sa Via Sacra daleko bolje delovao ukoliko bi se dodao podesan i lep hramski portik i zabat. Ili je makar Cezar tako mislio, odlučujući u tom trenutku šta će biti njegov doprinos ovom zdanju. Domus Publica je bila neosveštan hram, te stoga nije postojao nijedan zakon koji bi ga sprečavao da to uradi. Po obliku, građevina je bila manje-više četvrtasta, premda je s obe strane imala proširenja. Iza nje se nalazila mala stena, visoka trideset stopa, koja je predstavljala najniţi deo Palatina. Na toj steni bila je Via Nova, prometna ulica sa krčmama, prodavnicama i insulama; iza Domus Publica pruţao se prolaz koji je vodio ka temeljima zgrada u Via Nova. Sve te zgrade uzdizale su se visoko iznad stene, pa se s prozora na njihovim začeljima lepo videlo ono

295 što se događa u Domus Publica. Takođe su sasvim zaklanjale svaki tračak popodnevnog sunca koje bi doprlo u kuću velikog pontifika i vestalskih devica, što znači da je u Domus Publica, kojoj je nedostatak već bio nizak poloţaj, sigurno bilo i hladno. Porticus Margaritaria, ogromni pravougaoni niz prodavnica, odmah uzbrdo odatle, na osi Foruma, zapravo se naslanjao na zadnji deo i odsecao joj jedan ugao. Međutim, nijedan Rimljanin čak ni razborit kao Cezar nije video ništa čudno u zgradama neobičnog oblika, bez jednog ugla ili s izraslim proširenjem; ono što se moglo izgraditi ravno tako je i građeno, a ono što je moralo zaobići susedne zgrade koje su već tu, ili granice toliko drevne da su sveštenici koji su ih odredili verovatno pratili trag ptice koja skakuće, zaobilazilo ih je. Ako se Domus Publica pogleda iz tog ugla, zapravo i nije bila toliko nepravilna. Samo ogromna, ruţna, hladna i vlaţna. Klijenti koji su ga pratili zastali su zadivljeno kad je Cezar prišao glavnim vratima, u izvajanim pločama izlivenim u bronzi koje su prikazivale priču o Kleliji. Ta vrata nisu inače korištena, pošto su postojali ulazi s obe strane zgrade. Danas, međutim, nije običan dan. Danas je novi veliki pontifik stizao na svoj posed i to je bio veliki zvanični čin. Cezar je triput udario otvorenim dlanom desne ruke po desnoj strani vrata, koja se smesta otvoriše. Velika vestalka ga je primila duboko mu se naklonivši, a zatim zatvorila vrata pred mnoštvom klijenata koji su suznih očiju uzdisali i, pomireni sa činjenicom da će napolju dugo čekati, počeli razmišljati čime će se zaloţiti i kakve glasine će čuti. Perpenija i Fonteja su se pre nekoliko godina povukle; sada je velika vestalka bila Licinija, bliska rođaka Murene i dalja rođaka Krasa. „Ali“, rekla je vodeći Cezara uz zaobljeni središnji nagib predvorja na čijem su vrhu stajala još jedna lepa bronzana vrata, „nameravam da se povučem što pre. Moj rođak Murena se ove godine kandiduje za konzula i zamolio me je da ostanem na mestu velike vestalke kako bih mu pomogla da privuče birače." Jednostavna i prijatna ţena, Licinija, premda ni pribliţno jaka da svoju duţnost obavlja na odgovarajući način, Cezar je to znao. Kao

296 pontifik, godinama se susretao sa odraslim vestalkama i kao pontifik, oplakivao je njihovu sudbinu od dana kad im je Metel Pije Prasence postao pater familias. Metel Pije je najpre proveo deset godina boreći se protiv Sertorija u Španiji, zatim se vratio ostarivši više nego što bi se očekivalo u njegovim godinama i nije bio u stanju da brine o šest ţena o kojima je trebalo da se stara, da ih nadzire, uputi, savetuje. Ni njegova turobna, odbojna ţena nije doprinela da bude drugačije. I, kako to obično biva, nijedna od tri ţene koje su jedna za drugom postale velike vestalke nije bila u stanju da se bori bez čvrstog vodstva. Sve je to dovelo do propadanja Kolegija vestalskih devica. O, svetu vatru su besprekorno odrţavale i valjano su obavljale razne svetkovine i obrede. Ali bruka izazvana optuţbama Publija Klodija o nečednosti i dalje je kao koprena visila nad šest ţena za koje se smatralo da su ovaploćenje rimske sreće, a sve one, dovoljno stare da u to vreme budu u Kolegiju, izašle su iz svega toga sa strašnim oţiljcima. Licinija je triput udarila po desnom delu vrata otvorenim dlanom desne ruke i Fabija ih je primila u hram uz duboki naklon. Tu, među ovim svetim vratima vestalske device su se okupile da pozdrave svog novog pater familias na jedinom mestu u Domus Publica koji su delile obe skupine stanara. A šta je uradio njihov novi pater familias? Podario im je vedar, nereligiozan osmeh i uputio se pravo između njih ka trećim dvostrukim vratima na suprotnom kraju slabo osvetljenog atrijuma! „Napolje, devojke!“, dobacio im je preko ramena. U prohladnom peristilu pronašao je zaklonjeno mesto gde su tri kamene klupe stajale jedna pored druge u kolonadi, pa je naizgled bez ikakvog napora jednu premestio naspram preostale dve. Seo je na nju u svojoj prelepoj crveno-purpurnoj togi, ispod koje je sada imao crveno-purpurnu tuniku velikog pontifika, i lakim pokretom ruke im pokazao da sednu. Nastupi strašna tišina u kojoj je Cezar posmatrao svoje nove ţene. Fabija, predmet ljubavničkih namera i Katiline i Klodija, smatrana je najlepšom vestalskom devicom u poslednjih nekoliko naraštaja. Kao druga po starešinstvu, naslediće Liciniju kad se ta gospa uskoro povuče. Nije baš najsrećniji izbor za veliku vestalku; da je Kolegij bio zasut ponudama u vreme kad je primljena, nju ne

297 bi ni primili. Ali Scevola, koji je u to vreme bio veliki pontifik, nije imao kud do da potisne svoju ţelju da se ponudi obična devojčica i uzme ovaj zanosni izdanak najstarije rimske istaknute porodice Fabija (koja se sada, međutim, jedino usvajanjem proširivala). Čudno. Nju i Ciceronovu ţenu Terenciju rodila je ista majka. Terencija, međutim, nije imala ništa od Fabijine lepote i blage prirode iako je bila daleko oštroumnija. Fabiji je sada bilo dvadeset osam godina, što je značilo da će u Kolegiju ostati još osam do deset godina. Sledile su dve vršnjakinje, Popilija i Aruncija. Klodije je obe optuţio za nečedne radnje sa Katilinom. Daleko neuglednije od Fabije, hvala bogovima! Kad im je suđeno, poroti je bilo vrlo lako da ih smatra sasvim neduţnim, premda im je bilo tek sedamnaest. Briga! Tri od prisutnih šest povući će se dve godine jedna posle druge, što će novom velikom pontifiku doneti zadatak da pronađe tri male vestalke koje će doći na njihovo mesto. To će se, međutim, desiti tek za deset godina. Popilija je, naravno, bila bliska Cezarova rođaka, dok Aruncija, iz manje uzvišene porodice, sa njim nije imala gotovo nikakvu krvnu vezu. Ni jedna ni druga se nisu oporavile od ljage za navodnu nečednost, pa su se drţale zajedno i ţivele veoma povučeno. Na Perpenijino i Fontejino mesto stigle su dve jedanaestogodišnjakinje, još deca. Jedna je bila Junija, sestra Decima Bruta, kćerka Sempronije Tuditane. Nije bila tajna zašto je ona dospela u Kolegij kao šestogodišnjakinja; Sempronija Tuditana nije mogla podneti pomisao na moguću suparnicu, a Decim Brut se pokazao kao opasan rasipnik. Većinu devojčica njihove porodice su izdašno opskrbile, ali Junija je bila bez miraza. Ta teškoća nije bila nepremostiva, jer je drţava uvek bila spremna da obezbedi miraz za one koje ga nisu dobile od porodice. Ona će biti vrlo privlačna kad se okončaju mladalačke nevolje kako li su se zaista ova sirota stvorenja sa tim nosila u ovako ograničenoj sredini bez majke? Druga devojčica, Kvinktilija, patricijka iz stare, ali donekle propale porodice, bila je veoma debela. Ni ona nije imala miraz. To je govorilo, turobno pomisli Cezar, o ugledu sadašnjeg Kolegija niko ko je bio u prilici da kćerki obezbedi miraz i tako joj omogući

298 da se pristojno uda nije nameravao da kćerku da u vestalke. Skupo za drţavu a i ne donosi sreću. Naravno, nuđena je jedna Pompeja, jedna Lukceja, čak i Afranija, Lolija, Petreja; Pompej Veliki je očajnički ţudeo da on i njegove picenske pristalice dopru u najpoštovaniju rimsku ustanovu. Ali iako je bio star i bolestan, Prasence nije hteo da prihvati nikog iz takvog roda! Daleko je bolje da drţava da miraz deci koja imaju prave pretke ili makar oca koji je dobio venac od trave, kao Fonteja. Odrasle vestalke su Cezara poznavale gotovo jednako dobro kao i on njih, a znanje su stekle uglavnom na zvaničnim svetko vinama i prijemima odrţavanim u okviru svešteničkih kolegija i stoga ni duboko, a čak ni posebno prijatno. Neke privatne svetkovine u Rimu moţda su se i izopačile u prilike gde je bilo i previše vina i previše ličnih tajni, ali sa religioznim slavljima nikad nije bilo tako. Na šest lica okrenutih ka Cezaru videlo se šta? Trebaće vremena da se otkrije. Ipak, njegova bezbriţnost i vedrina izbacile su ih iz ravnoteţe. Namerno je to učinio; nije ţeleo da ga isključe ni da kriju nešto od njega, i nijedna od ovih vestalki nije ni rođena kad je postojao poslednji mladi veliki pontifik, čuveni Ahenobarb. Stoga je izuzetno vaţno da misle kako je novi veliki pontifik pater familias kome se mogu obratiti s pravom sigurnošću. Nikad neće videti njegov pohotljiv pogled, nikad neće osetiti bliskost njegovog dodira, nikad dobiti nikakav nagoveštaj od njega. Niti će, s druge strane, osetiti hladnoću, pomanjkanje saosećanja, odbojnu zvaničnost, neprijatnost. Licinija se uzrujano zakašlja, ovlaţi usne i usudi se da progovori. „Kad ćeš se useliti, domineV1 On im je, naravno, uistinu bio gospodar i već je smatrao prikladnim da mu se uvek tako obraćaju. On ih je mogao nazivati svojim devojkama, ali one nikad ni pod kakvim izgovorom njega neće zvati svojim čovekom. „Moţda prekosutra", reče uz osmeh, protegnu noge i uzdahnu. „Ţeliš da te provedemo kroz čitavo zdanje." „Da, i sutra ponovo kad dovedem svoju majku." Nisu zaboravile da ima veoma uglednu majku, a znale su i sve o njegovoj porodici, od toga da mu je kćerka verena za Cepiona Bruta do sumnjivog društva njegove praznoglave ţene. Iz njegovog

299 odgovora im je bilo jasno ko je najvaţniji njegova majka. Kakvo olakšanje! „A tvoja ţena?", upita Fabija, koja je lično smatrala da je Pompeja veoma lepa i zanosna. „Moja ţena", hladno uzvrati Cezar, „nije vaţna. Sumnjam da ćete je ikad videti, vodi buran društveni ţivot. Moju majku, međutim, sigurno će sve zanimati." Poslednju rečenicu je propratio onim divnim osmehom; razmislio je načas i dodao: „Mater je neprocenjivi biser. Nemojte je se plašiti ni pribojavati da s njom razgovarate. Iako sam vam ja pater familias, u vašem ţivotu ima stvari o kojima biste radije popričale sa ţenom. Dosad ste morale ili da idete van ove kuće ili da među sobom vodite takve razgovore. Mater je izvor iskustva i rudnik zdravog razuma. Kupajte se najednom i kopajte u drugom. Ona nikad ne prenosi glasine, čak ni meni.“ „Radujemo se njenom dolasku", zvanično reče Licinija. „Što se tiče vas dve“, obrati se Cezar deci, „moja kćerka nije mnogo starija od vas, i još jedan je neprocenjivi biser. Imaćete prijateljicu s kojom se moţete igrati." Ovo izazva stidljive osmehe, ali ne i pokušaj da razgovaraju. Njemu i njegovoj porodici, Cezar uvide uzdahnuvši u sebi, trebaće mnogo dok ove nesrećne ţrtve predačkih običaja uspeju da se srede i prihvate novi red. Još nekoliko trenutaka je pokušavao, trudeći se da izgleda sasvim opušteno, a onda ustade. „U redu, devojke, ovo je dovoljno za jedan dan. Licinija, mogla bi da me provedeš kroz Domus Publica, molim te." Obilazak je započeo izašavši na sredinu peristila u koji sunce nije dopiralo i osvrnuo se. „Ovo je, naravno, javno dvorište", reče Licinija. „Poznato ti je s prijema na kojima si ovde prisustvovao." „I ni najednom nisam imao prilike da ga valjano pogledam", uzvrati Cezar. „Kad ti nešto pripada, posmatraš ga drugačijim očima." Niotkud nije bilo toliko očigledno koliko je visoka Domus Publica kao iz sredine ovog glavnog peristila; bio je ozidan na sve četiri strane do vrha krovova. Okruţivala ga je natkrivena kolonada tamnocrvenih dorskih stubova, s lučnim i prozorima s kapcima na

300 gornjem spratu što su se uzdizali iznad lepo oslikanih straţnjih zidova na čijoj su se bogatoj crvenoj pozadini videli prikazi čuvenih vestalki i njihovih dela; lica su im verno bila prikazana pošto su velike vestalke imale pravo na imagines, voštane maske obojene i opremljene perikama koje su sasvim odslikavale boju kose i način na koji su se češljale.