Colleen McCullough -Cezarove žene - Ljubavnica hladnog srca

301

302 „Sve mermerne statue uradio je Leukip, a bronzane Strongilion“, reče Licinija. „One su poklon jednog od mojih predaka, Krasa Velikog pontifika." „A vododrţa? Lepa je.“ „Poklon Scevole Velikog pontifika, domine. 1' Neko je očito vodio računao vrtu, ali Cezar je znao koće biti nova zvezda vodilja Gaj Macije. U tom trenutku se okrenuo da osmotri zadnji zid i ugledao, činilo mu se, na stotine prozora iz Via Nova odakle su virila radoznala lica; svi su znali da danas novi veliki pontifik stupa na duţnost i da mora svratiti da vidi svoj stan i svoje štićenice vestalke. „Ovde nemate mira", reče pokazavši na Via Nova. „Nimalo, domine, u glavnom peristilu. Naš peristil je dogradio Ahenobarb Veliki pontifik i podigao je toliko visoke zidove da nas niko ne vidi." Licinija uzdahnu. „Ali avaj, nemamo ni sunca." Zatim su prešli u jedinu javnu prostoriju, cella, zapravo hram smešten između dva krila zgrade. Iako nije bilo statua, i ovde su zidovi bili oslikani i raskošno pozlaćeni; svetlosti je, naţalost, bilo toliko malo da se lepota rada nije mogla valjano videti. Duţ obe strane pruţao se niz sićušnih hramova, svaki na prelepom postolju u tim kutijama su se nalazili imagines velikih vestalki pošto je red nastao u dalekim danima prvih rimskih kraljeva. Nije bilo svrhe otvoriti kutiju u pokušaju da se vidi boja Klaudijine koţe ili način na koji se češljala; svetio je bilo preslabo. „Moraćemo videti šta moţemo s tim da uradimo", kazao je Cezar vraćajući se u predvorje, prvu prostoriju u koju je ušao. Ovde se, sad je shvatio, najbolje videlo koliko je zgrada drevna, jer je predvorje bilo toliko staro da mu Licinija nije umela reći zašto ovako izgleda i kakva je svrha njegovih odlika. Pod se od spoljnog ulaza do vrata hrama uzdizao do visine od deset stopa pomoću tri zasebna nagiba prekrivena zaista bajnim mozaikom od, nagađao je Cezar, stakla ili pečene gline u izuvijanim nerazumljivim šarama. Nagibe su jedan od drugog delile i davale im zaobljenost dve amygdalae, udubine bademastog oblika popločane vremenom pocrnelim komadima bigra, a u svakoj se na obrednoj sredini nalazilo postolje od uglačanog crnog kamena na kojima su stajale polovine šuplje loptaste stene optočene kristalima boje granata koji

303 su svetlucali kao kapi krvi. Sa svake strane spoljnih vrata leţala je po jedna udubina popločana bigrom, zakrivljene unutrašnje ivice. Zidovi i tavanica bili su mnogo noviji, sloţeni meteţ gipsanih cvetova i pregrada, obojenih raznim zelenim bojama i naglašenih pozlatom. „Sveta kola na kojima prenosimo svoje mrtve lako prolaze niz oba bočna nagiba vestalke koriste jedan, a veliki pontifik drugi ali ne znamo ni ko je koristio središnji nagib ni za šta je korišten. Moţda su tuda prolazila pogrebna kola kralja, ali ne znam. To je zagonetka", reče Licinija. „Mora da odgovori negde postoje", reče Cezar, zadivljen. Nabranog čela je posmatrao veliku vestalku. „Na koju ćemo stranu sad?" „Koju prvu ţeliš da vidiš, domine." „Neka onda bude tvoja strana." U delu Domus Publica gde su ţivele vestalke takođe se obavljao rad, što se jasno videlo kad je Licinija uvela Cezara u prostoriju u obliku slova L, dugačku pedeset stopa. Ono što bi u običnoj domus bilo atrijum ili primaća soba ovde je bilo radno mesto vestalki, zvaničnih čuvarki rimskih testamenata. Preuređena je izuzetno pametno da posluţi svrsi bile su tu zatvorene police do visoke tavanice za kutije s knjigama i nezaštićene svitke, radni stolovi i stolice, lestvice i tronošci, a bilo je i stalaka sa kojih su visili veliki listovi pergamske hartije napravljeni od manjih pravougaonika briţljivo i uredno prišivenih. „Preuzimamo čuvanje testamenta odande", reče velika vestalka pokazujući na deo najbliţi spoljašnjim vratima kroz koja su ulazili oni koji su ţeleli da svoj testament pohrane u Atrium Vestae. „Kao što moţeš videti, zidom je ograđen od glavnog dela prostorije. Ţeliš li da pogledaš, domineV' „Hvala, to mesto mi je dobro poznato", reče Cezar, izvršilac mnogih oporuka. „Naravno, pošto su feriae, danas su vrata zatvorena i niko ne radi. Sutra ćemo imati posla." „A testamenti se nalaze u ovom delu prostorije." „O, ne!", zaprepasti se Licinija, uţasnuta. „Ovo je samo naša soba

304 sa zapisnicima, domine.“ „Sa zapisnicima?" „Da. Zapisujemo svaki testament koji je kod nas pohranjen kao i samu oporuku ime, tribu, mesto stanovanja, starost u trenutku pohranjivanja testamenta, i tako dalje. Oporuka ne ostaje kod nas kad dođe trenutak za izvršenje. Ali zapisnici zauvek ostaju. Ne uništavamo ih." „Dakle, sve ove kutije za knjige i pretinci sadrţe samo podatke, ništa izuzev podataka?" „Da." „A ovo?", upita odlazeći do jednog stalka da prebroji obešene listove hartije. „To su naši glavni nacrti, uputstva kako da se šta nađe, od toga koje ime pripada kojoj tribi do spiskova municipia, gradova širom sveta, mapa naših spremišta. Na nekima se nalazi ceo popis rimskih građana." Sa stalka je visilo šest listova hartije, dve stope širokih i pet dugih, svaki ispisan s obe strane, rukopisom jasnim i lepim, s tamnim oznakama, jednako kao zapis svakog obučenog grčkog pisara koga je Cezar upoznao. Pogled mu je lutao po prostoriji; izbrojao je ukupno trideset stalaka. „Na ovim hartijama je zapisano više od onoga što si mi rekla." „Jeste, domine. Pohranjujemo sve što moţemo, za nas je dobro da to činimo. Prva Emilija koja je bila vestalka bila je mudra i znala je da svakodnevni poslovi, odrţavanje svete vatre i donošenje sve naše vode sa izvora tada se voda donosila s Egerijinog izvora, koji je navodno mnogo udaljeniji od Juturninog neće biti dovoljni da nam zaokupe misli i da nam namere i zaveti ostanu čisti. Bile smo čuvarke testamenata kad su sve vestalke bile kćeri kralja, ali smo pod Emilijom proširile posao koji radimo i osnovale arhiv." „Dakle, ovde vidim istinsku riznicu podataka." „Da, domine." „Koliko testamenata imate na čuvanju?" „Oko milion." „I svi su ovde popisani", reče mahnuvši rukom ka visokim, pretrpanim zidovima. „Jesu i nisu. Sadašnji testamenti su u pretincima; lakše nam je da

305 pogledamo u običan svitak nego da se svaki put mučimo vadeći i vraćajući kutije za knjige. Vodimo računa da prašina bude obrisana. U kutijama su zapisi o testamentima koji više nisu kod nas na čuvanju." „Dokle u prošlost seţu vaši podaci, Licinija?" „Do dve najmlađe kćerke kralja Anka Marcija, mada ne do pojedinosti koje je Emilija uvela." „Sad mi je jasnije zašto vam je onaj neobični čovek, Ahenobarb Veliki pontifik, uveo vodovod i sveo donošenje vode sa Juturninog izvora na obredno donošenje jednog krčaga. Imate vaţnijeg posla, premda je Ahenobarb izazvao gnev u vreme kad je to uradio." „Uvek ćemo biti zahvalne Ahenobarbu Velikom pontifiku", reče Licinija povevši ga uz stepenište. „Sagradio je drugi sprat ne samo da bismo ţivele zdravije i udobnije, već i da bi nam dao prostor za odlaganje samih testamenata. Nekad su stajali u podrumu, nismo imali druge mogućnosti. I pored toga, skladištenje je ponovo teškoća. Ranije su testamenti bili ograničeni na rimske građane, i to uglavnom građane koji ţive u samom Rimu. Danas primamo gotovo sve testamente od građana i negrađana koji ţive po čitavom svetu." Zakašljala se i šmrknula kad je stigla na vrh stepeništa i otvorila vrata ogromne prostorije u koju je svetlost prodirala kroz prozore postavljene samo na onoj strani što gleda na Vestin hram. Cezar je shvatio zašto je Licinija najednom dobila smetnje u disanju; vazduh u prostoriji bio je prepun čestica hartije i suve prašine. „Ovde odlaţemo testamente rimskih građana, ima ih otprilike sedamsto pedeset hiljada", reče Licinija. „Rim tamo. Itali ja ovde. Razne rimske provincije tamo, tamo i tamo. Ostale zemlje ovamo. I novi odeljak za Italsku Galiju ovde. Potreba se javila posle Italskog rata kad su sve zajednice juţno od reke Pada dobile građanska prava. Morali smo da proširimo i naš odeljak za Italiju." Testamenti su poslagani u redove i redove drvenih zatvorenih polica, svaki je bio obeleţen i nosio oznaku, moţda ih je bilo pedeset po kutiji; izvadio je primerak iz Italske Galije, zatim drugi, pa treći. Svi različite veličine, debljine i vrste papira, svi zapečaćeni voskom i nečijom oznakom. Jedan je bio velik mnogo imovine! Drugi tanak i skroman moţda kakva kolibica i jedna svinja u nasleđe.

306 „A gde se čuvaju testamenti negrađana?", upita Cezar dok je Licinija ispred njega silazila niz stepenište. „U podrumu, domine, sa podacima o svim vojnim testamentima i smrtnim slučajevima za vreme vojne sluţbe. Nikad, naravno, ne čuvamo same vojničke testamente o njima se staraju legionarski sluţbenici, a kad čovek odsluţi rok, njegov testament se uništava. Zatim pravi novi i pohranjuje ga kod nas." Licinija ţalosno uzdahnu. „Dole još ima mesta, ali se bojim da ćemo neke testamente građana iz provincija uskoro morati da premestimo u podrum, gde se takođe moraju čuvati sveti predmeti koji su nama i tebi potrebni za obrede. A gde ćemo", upita ţaleći se, „kad ceo podrum bude ispunjen kao što je bio za Ahenobarba?" „Srećom, Licinija, to neće biti tvoja briga", odgovori Cezar, „ali će nesumnjivo biti moja. Kako je izvanredno pomisliti da su ţenska rimska delotvornost i briga o pojedinostima proizvele spremište kakvo je ranije svetu bilo sasvim nepoznato! Svako ţeli da mu testament bude na sigurnom, daleko od radoznalih pogleda i krivotvornih pisaljki. Gde drugde je to moguće izuzev u Kući vestalki?" Značaj ove primedbe Liciniji je promakao i suviše je bila zaprepaštena otkrićem svog propusta. „Domine, zaboravila sam da ti pokaţem odeljak za testamente ţena!", uzviknu. „Da, ţene prave testamente", reče Cezar sačuvavši ozbiljnost. „Velika je uteha shvatiti da razdvajate polove, čak i u smrti." Kad su ove reči otplovile daleko iznad njene glave, Cezar se priseti nečeg drugog. „Zadivljuje me to što toliki ljudi pohranjuju testament ovde u Rimu, a ţive u mestima do kojih se putuje po nekoliko meseci. Mislio bih da bi sva pokretna imovina i novac nestali do izvršenja samog testamenta." „Ne znam, domine, zato što mi takve stvari nikad ne saznamo. Ali ako ljudi to rade, valjda se moraju osećati sigurno što to čine. Pretpostavljam", zaključi jednostavno, „da se svako plaši Rima i rimske odmazde. Pogledaj testament kralja Ptolemeja Aleksandra! Sadašnji kralj Egipta se plaši Rima zato što zna da Egipat po tom testamentu zapravo pripada Rimu." „Tačno", svečano reče Cezar. Sa mesta za rad (gde su, primetio je, čak i dve devojčice obavljale

307 neki zadatak bez obzira na feriae) Licinija ga je povela u prostorije za stanovanje. Bile su, Cezar zaključi, sasvim odgovarajuća nadoknada za strogi sveštenički ţivot. Međutim, trpezarija je bila kao na selu, sa stolicama oko stola. „Ne obedujete s muškarcima?", upita. Licinija ga uţasnuto pogleda. „Ne u našim odajama, domine'. Ti si jedini muškarac koji će ovamo kročiti." „A lekari i drvođelje?" „Postoje dobre lekarke a i ţene koje se bave zanatima svih vrsta. U Rimu ne vladaju nikakve predrasude prema ţenama u pogledu zanata." „Toliko toga ne znam uprkos činjenici da sam više od deset godina pontifik", reče Cezar vrteći glavom. „Nisi bio u Rimu u vreme našeg suđenja", reče Licinija drhtavim glasom. „Tada je javno izneto kako se privatno zabavljamo i kakve su nam ţivotne navike. Ali pod uobičajenim okolnostima od svih sveštenika jedino se veliki pontifik brine kako ţivimo. I naši rođaci i prijatelji, naravno." „Tačno. Poslednja Julija u Kolegiju bila je Julija Strabona, a ona je prerano umrla. Umirete li često prerano, Licinija?" „Danas veoma retko, premda ja verujem da je smrt ovde bila uobičajena pre nego što smo imale vodu i dobile vodovod. Ţeliš li da vidiš naša kupatila i nuţnike? Ahenobarb je verovao da je čistoća za svakoga, pa je i slugama dao kupatila i nuţnike." „Izuzetan čovek", reče Cezar. „Kako su ga grdili što je promenio zakon i što je u isto vreme izabran za velikog pontifika! Sećam se kako mi je Gaj Marije pričao da je vladala zaraza šala o nuţnicima sa mermernim sedištima kad je Ahenobarb završio sa Domus Publica.“ Iako Cezar nije bio za to, Licinija je zahtevala da vidi i gde vestalke spavaju. „Metel Pije je to smislio nakon što se vratio iz Španije. Vidiš?" upita vodeći ga kroz niz lukova sa zavesama od svoje spavaće sobe. „Jedino se moţe izaći kroz moju sobu. Nekad smo sve imale vrata ka hodniku, ali ih je Metel Pije Veliki pontifik zazidao ciglama. Kazao je da se moramo zaštititi od svih neosnovanih optuţbi." Cezar stisnu usne i ništa ne reče; vratili su se istim putem do

308 radnog mesta vestalki. Tu je ponovo spomenuo testamente, predmet razgovora koji ga je očarao. „Tvoji brojevi su me iznenadili", reče, „mada shvatam da ne bi trebalo. Ceo moj ţivot protekao je u Suburi i koliko sam samo puta lično video proletera koji ima jednog jedinog roba kako svečano ide u Kuću vestalki da pohrani testament. Nema ništa da zavešta do kakav broš, nekoliko stolica i sto, dragocenu kutiju za kuvanje i svog roba. Doteran u građanskoj togi, s potvrdom za ţito kao dokazom da je rimski građanin, gord kao Tarkvinije Oholi. Ne moţe da glasa u Centurijatskoj skupštini, glas mu je bezvredan u njegovoj gradskoj tribi, ali moţe da sluţi u legiji i moţe da pohrani testament." „Nisi rekao, domine, koliko puta dolazi s tobom kao svojim patronom", reče Licinija. „Nama ne promakne ni koji patroni nađu vremena da ovo urade a koji samo pošalju nekog svog oslobođenika." „Ko dolazi lično?", upita Cezar, iznenađen. „Ti i Marko Kras, uvek. I Katon, i Domiciji Ahenobarbi. Od ostalih, retko ko." „Ne iznenađuju me ova imena!" Vreme je da se promeni predmet razgovora dok mu glasan govor omogućuje da ga čuju sve u belo odevene osobe što mukotrpno rade. „Veoma naporno radite", reče. „Pohranio sam dovoljno testamenata i za mnoge traţio potvrdu, ali mi nikad nije palo na pamet koliko je veliki posao voditi računa o poslednjoj volji Rimljana. Zasluţujete pohvale." Veoma zadovoljna i srećna, velika vestalka ponovo ga je uvela u predvorje i pruţila mu ključeve njegovog dela. Divno! Primaća soba u obliku slova L bila je istovetna prostoriji u kojoj su vestalke radile i duga pedeset stopa. Nije se štedelo na novcu i raskoši, od veličanstveno oslikanih zidova do pozlaćenog nameštaja i umetničkih predmeta posvuda razmeštenih. Pod u mozaiku, bajna tavanica s gipsanim ruţama i zlatnim saćem, obojeni mermerni pilasteri što su povezivali zidove, šarena mermerna oplata na jedinom stubu koji nije bio pričvršćen za zid. Radna soba i spavaća za velikog pontifika, i manje odaje za

309 njegovu ţenu. Trpezarija sa čitavih šest sofa. Peristil sa strane, pored Porticus Margaritaria i izloţen pogledima s prozora na insulama u Via Nova. Kuhinja je mogla nahraniti trideset gostiju; iako je bila u glavnoj zgradi, nije imala veći deo spoljašnjeg zida i opasne kuhinjske vatre bile su u dvorištu. Tu je bilo i spremište za vodu, dovoljno veliko da se moţe prati odeća, a i da posluţi u slučaju poţara. „Ahenobarb Veliki pontifik priključio je zgradu na Veliku kloaku, pa je postao veoma omiljen i u Via Nova“, reče Licinija smešeći se pošto je govorila o svom junaku. „Kad je napravio odvodni kanal duţ zadnjeg prolaza, omogućio je da ga koriste i insule i Porticus Margaritaria.“ „A voda?“, upita Cezar. „Forum Romanum na ovoj strani obiluje izvorima, domine. Jedan napaja tvoje spremište, a drugi spremište u našem dvorištu." Prostorije za sluge postojale su i u prizemlju i na spratu, uključujući i odaje gde će se smestiti Burgund i Kardiksa i njihovi neoţenjeni sinovi. A kako će Eutih biti ushićen da ima sopstveno gnezdašce! Međutim, prednji deo gornjeg sprata upotpunio je Cezarovu zahvalnost što mu je dodeljena Domus Publica. Prednje stepenište se uzdizalo između primaće sobe i njegove radne sobe i zgodno delilo taj deo nadvoje. Daće sve prostorije ispred stepeništa Pompeji, što znači da nikad neće morati ni da je vidi ni da je čuje čitav nundinuml Julija je mogla da dobije prostrane odaje iza prednjeg stepeništa, dok se sa zadnjeg stepeništa stizalo u dve gostinske sobe. Pa koga je Cezar nameravao da smesti u prizemne odaje namenjene ţeni? Svoju majku, naravno. A koga bi drugog? „Šta misliš?", upitao je majku dok su išli uz Clivus Orbius nakon što su narednog dana zajedno pregledali kuću. „Veličanstvena je, Cezare." Namrštila se. „Samo me jedno brine Pompeja. Uz stepenice bi se moglo i suviše lako prikrasti! Kuća je ogromna, niko neće videti ko dolazi i odlazi." „O, mater, nemoj me terati da je čuvam u prizemlju odmah pored

310 sebe!", uzviknu Cezar. „Ne, sine moj, neću. Međutim, moramo smisliti kako da nadziremo Pompejine dolaske i odlaske. U stanu je bilo veoma lako urediti da Poliksena bude uz nju onog trenutka kad izađe na vrata, ali ovde? Nikad ne bismo znali. I u stan nije mogla da prokrijumčari muškarce, ali ovde? Nikad ne bismo znali." „Uz moj novi poloţaj", s uzdahom reče Cezar, „ide i veliki broj javnih robova. U celini su lenji i neodgovorni zato što ih niko ne nadgleda niti iko pomišlja da ih pohvali kad dobro obave posao. To će se sasvim izvesno promeniti. Eutih je ostario, ali je i dalje izvrstan kućepazitelj. Burgund i Kardiksa mogu da se vrate iz Bovile sa svoja četiri mlađa sina. Četvorica starijih mogu da se staraju o Bovili. Tvoj će posao biti da osmisliš novi poredak i bolje raspoloţenje među slugama, i onima koje dovodimo sa sobom i onima koji su već ovde. Ja neću imati vremena, pa to mora pasti na tebe." „To mi je jasno", reče Aurelija, „ali to nije odgovor na našu nevolju s Pompejom." „Sve se svodi, mater, na odgovarajući nadzor. Oboje znamo da ne moţeš staviti samo jednog slugu da deţura ispred vrata ili bilo kako da straţari. Zaspaće, od dosade ako ne od umora. Stoga ćemo staviti dvojicu da stalno deţuraju u dnu prednjeg stepeništa. Danju i noću. I daćemo im nekakvo zaduţenje da besprekorno slaţu čaršave, da glačaju noţeve i kašike, peru posuđe, krpe odeću ti to znaš bolje nego ja. Određeni posao se mora obaviti u svakoj smeni. Srećom, postoji poveća niša između početka stepeništa i krajnjeg zida. Staviću tu vrata koja glasno škripe kako se ne bi videla iz primaće sobe a to znači da će svako ko koristi stepenište morati najpre njih da otvori. Ukoliko naši straţari zadremaju, barem će ih to uzbuniti. Kad se Pompeja pojavi u dnu stepeništa da izađe napolje, jedan od njih će smesta obavestiti Poliksenu. Dobro je za nas što Pompeja nije dovitljiva pa neće odjuriti pre nego što pronađu Poliksenu! Ako njena prijateljica Klodija pokuša da je na to nagovori, to će se dogoditi samo jednom, veruj mi. Jer ću reći Pompeji da je takvo ponašanje dobar način da dođe do razvoda. Takođe ću naloţiti Eutihu da na straţarsku duţnost stavi sluge koji se neće među sobom dogovoriti da prime mito." „O, Cezare, mrzim ovo!" uzviknu Aurelija pljesnuvši rukama.

311 „Jesmo li mi legionari koji čuvaju logor od napada?" „Da, mater, mislim da jesmo. Sve je to njena glupa greška. Kreće se u pogrešnim krugovima i odbija da ih napusti." „I stoga je mi moramo zatvoriti." „Nije sasvim tako. Budi poštena! Nisam joj zabranio da se viđa sa prijateljicama ni ovde ni bilo gde. Ona i one mogu dolaziti i odlaziti kako ih volja, uključujući i lepotice poput Sempronije Tuditane i Pale. I jezivog Pompeja Rufa. Ali Pompeja je sada ţena Cezara Velikog pontifika, što je izvanredan društveni uspon. Čak i za Sulinu unuku. Ne mogu se osloniti na njen zdrav razum jer ga ona nema. Svi mi znamo priču o Meteli Dalmatiki i kako je i pored Skaura Princepsa Senata uspela da unesreći Sulu kad je izašao na izbore za pretora. Sula ju je tada odbacio što je dokaz njegovog nagona za samoodrţanje ako ničeg drugog. Ali moţeš li da zamisliš Klodija ili Decima Bruta ili mladog Poplikolu kako se ponašaju promišljeno poput Sule? Ha! Oni bi Pompeju začas svukli." „Onda", odlučno reče Aurelija, „kad budeš video Pompeju da je obavestiš o novim pravilima, predlaţem da na taj razgovor pozoveš i njenu majku. Kornelija Sula je divna osoba. I zna kakva je budala Pompeja. Učvrsti svoj uticaj uticajem koji poseduje njena majka. Nema svrhe mene uvlačiti u ovo, Pompeja me mrzi što sam joj nametnula Poliksenu." Rečeno učinjeno. Iako se selidba u Domus Publica odigrala narednog dana, Pompeja je bila sasvim upoznata s novim pravilima pre nego što su ona i šačica njenih ličnih slugu ugledali njene veličanstvene nove odaje. Plakala je, naravno, i zaklinjala se u neduţnost svojih namera, ali uzalud. Kornelija Sula je bila stroţa od Cezara i neumoljivo rekla da u slučaju sramotnog ponašanja, njena kćerka neće biti dobrodošla u kuću ujaka Mamerka ako se bude razvela zbog preljube. Srećom, Pompeja nije bila od onih što dugo gunđaju, pa je, kad je došlo vreme za selidbu, bila sasvim obuzeta premeštanjem svojih neukusnih ali skupih drangulija i osmišljavanjem kupovine kako bi popunila delove prostorija koje je smatrala ogoljenim. Cezar se pitao kako će Aurelija podneti promenu iz gazdarice uspešne insule u najugledniju ţenu kuće koja je u Rimu bila nešto najsličnije palati. Hoće li zahtevati da i dalje vodi svoje knjige? Hoće

312 li prekinuti veze koje su je više od četrdeset godina spajale sa Suburom? Ali kad je stiglo popodne njegove svetkovine povodom stupanja na duţnost, znao je da nije trebalo da brine o ovoj istinski izuzetnoj gospi. Iako će ih lično pregledati, kazala je, obračune za njenu insulu sada će raditi čovek koga je Lucije Dekumije pronašao i za koga je jamčio. I ispostavilo se da se najveći deo posla koji je obavljala nije odnosio na njenu imovinu; da bi ispunila vreme, radila je kao zastupnik za više od deset drugih kućevlasnika. Kako bi joj se muţ uţasnuo da je to znao! Cezar se samo nasmejao. U stvari, shvatio je, nakon što se uzdigao na poloţaj velikog pontifika, Aurelija je radila još više i poletnije nego ranije. Stizala je svuda na obe strane zgrade, lako je i bezbolno uspostavila nadmoć nad Licinijom, svih šest vestalki ju je volelo, i uskoro će biti, njen sin se u sebi smejao, zaokupljena unapređenjem delotvornosti ne samo u Domus Publica, već i u radu s testamentima. „Cezare, trebalo bi da naplaćujemo naknadu za ovu uslugu", odlučno je rekla Aurelija. „Toliko rada i truda! Rimska kesa bi trebalo da od toga ima koristi." Ali nije pristao da je podrţi. „Slaţem se da bi to uvećalo zaradu Riznice, mater, ali bi takođe lišilo sirotinju jednog od njihovih najvećih uţitaka. Ne. U celini Rim nema nevolja sa svojim proletarii. Dok imaju hleba i igara, zadovoljni su. Ako počnemo da naplaćujemo ono na šta kao građani imaju pravo, pretvorićemo proletere u čudovište koje će nas proţdrati." Kao što je Kras predvideo, poverioci su kao čarolijom ućutali kad je Cezar izabran za velikog pontifika. Poloţaj mu je pored toga donosio znatan prihod od drţave, što je takođe vaţilo i za tri velika flamina, Jupiterovog, Marsovog i Kvirinovog. Njihove tri drţavne kuće nalazile su se na Via Sacra naspram Domus Publica, premda, naravno, flamen Dialis nije postojao otkako je Sula dozvolio Cezaru da skine kacigu i plašt posebnog sveštenika Jupitera Najboljeg i Najvećeg; nagodili su se da će novi flamen Dialis biti naimenovan tek posle Cezarove smrti. Nema sumnje da je dopušteno da njegova drţavna kuća propada pošto je izgubila poslednjeg stanara Merulu pre dvadeset pet godina. Kako je sada potpadala pod njegovu nadleţnost, Cezar će morati da je obiđe, odluči šta se mora uraditi i

313 odredi sredstva za popravku iz neiskorištene plate koja bi Cezaru bila isplaćivana da je u toj kući ţiveo i obavljao duţnosti flamina. Potom će je iznajmiti po vrtoglavoj ceni nekom slavoljubivom vitezu koji je umirao od ţelje da ţivi na Forumu. Rim će imati koristi. Najpre se, međutim, morao pozabaviti Regijom i sluţbenim prostorijama velikog pontifika. Regija je bila najstarija zgrada na Forumu; pričalo se da je bila kuća Nume Pompilija, drugog kralja Rima. Od svih sveštenika u nju su smeli kročiti samo veliki pontifik i rex sacrorum, premda su vestalke pomagale velikom pontifiku kad je prinosio ţrtvu Opi, a kad je rex sacrorum ţrtvovao ovna na dies agonales, zaduţivao je uobičajene mlađe sveštenike da mu pomognu i posle počiste. Toliko je strahopoštovanje Regija izazivala da se Cezar najeţio kad je ušao u nju. Zbog zemljotresa se morala obnavljati barem u dve prilike za vreme Republike, ali uvek na istim temeljima i uvek od istih neukrašenih komada bigra. Ne, razmišljao je Cezar dok je razgledao, Regija nikad nije bila kuća. Bila je premala i nije imala prozore. Zaključio je da je verovatno namerno napravljena u ovakvom obliku, i suviše neobičnom da bi predstavljala išta drugo do deo neke obredne tajne. Bila je četvorostranog oblika koji su Grci nazvali trapez, gde nijedna strana nije uporedna ni s jednom od preostale tri. Kakvo je religiozno značenje imala za ljude koji su ţiveli tako davno? Nije bila okrenuta ni u jednom naročitom smeru ako bi se neki od njena četiri zida smatrao pročeljem. Moţda je to i bila svrha. Nije usmerena ni na jednu određenu stranu sveta i nije vređala nijednog boga. Da, sluţila je kao hram od samog početka, bio je uveren. Ovde je kralj Numa Pompilije obavljao obrede mladog Rima. Na najkraćem zidu nalazio se oltar; bio je, naravno, posvećen Opi, koja je bila numen bez lika, tela i pola (bilo je zgodno da se o Opi govori u ţenskom rodu) i upravljala je silama koje su punile Riznicu Rima i trbuhe njegovih stanovnika. Krov je na suprotnom kraju imao rupu ispod koje su u malenom dvorištu rasla dva lovorova drveta, veoma tanka i bez granja do mesta gde su virila iz rupe i upijala malo sunca. Ovo dvorište nije bilo ozidano do tavanice, već se graditelj zadovoljio ogradom napravljenom od

314 bigra do visine struka. Između te ograde i zadnjeg zida leţala su uredno naslagana u četiri reda dvadeset četiri Marsova štita, a dvadeset četiri Marsova koplja bila su okačena u uglu ka Via Sacra. Koliko je prikladno što je upravo Cezar došao ovde kao sluga ovog mesta! On, Julije, potomak Marsa. Nazvavši boga rata, Cezar paţljivo ukloni meku koţu koja je prekrivala jedan red štitova i sa strahopoštovanjem i ne dišući zagleda se u njih. Dvadeset tri štita izrađena su po ugledu na pravi; jedan je bio taj pravi što je na zapovest Jupitera pao s neba da zaštiti kralja Numu Pompilija od njegovih neprijatelja. Ali i naknadno napravljeni štitovi stvoreni su u isto doba i niko izuzev kralja Nume Pompilija neće nikad znati koji je onaj pravi. Po legendi, uradio je to namerno kako bi zavarao moguće kradljivce; jer samo je pravi štit imao pravu čaroliju. Jedini njima nalik nalazili su se na zidnim slikama na Kritu i Peloponezu u Grčkoj; štitovi su bili visoki skoro kao odrastao muškarac i imali su oblik dve suze spojene uţim krajem u visini struka, a napravljeni su od lepo obrađenih okvira od tvrdog drveta preko kojih su bile zategnute koţe crno-belih goveda. Bili su još u prilično dobrom stanju, verovatno zato što su iznošeni da se provetre svake godine u martu i oktobru, kada su patricijski sveštenici salii igrali ratnički ples po ulicama obeleţavajući početak i kraj starog razdoblja za ratovanje. I evo ih ovde, njegovi štitovi. Njegova koplja. Nikada ih ranije nije video izbliza, pošto je u uzrastu kad je moţda mogao pripasti salijevcima, on već bio flamen Dialis. Zgrada je bila prljava i oronula moraće da razgovara sa Lucijem Klaudijem, koji je bio rex sacrorum, da dovede u red njegovo jato mladih sveštenika! Sve je smrdelo na staru krv i pored otvora u krovu, a pod je bio prekriven pacovskim izmetom. Bilo je pravo čudo da sveti štitovi nisu stradali. Ako ćemo pravo, pacovi bi trebalo da su pojeli svako parčence koţe sa štitova još pre mnogo vekova. Nasumična zbirka kutija s knjigama naslaganih uz najduţi zid nije bila te sreće, ali će desetak kamenih tablica pored njih odoleti i najoštrijim makazama. Pravi je trenutak da se počne popravljati ono što su uništili vreme i glodari! „Pretpostavljam”, rekao je Aureliji dok su večerali tog popodneva, „da u Regiju ne mogu uvesti nekog vrednog psića ili dve-tri gladne mačke koje imaju mlade, jer bi to bilo u suprotnosti

315 sa našim religioznim zakonima. I kako da se otarasim pacova?" „Rekla bih da je njihovo prisustvo u Regiji u suprotnosti s našim religioznim zakonima jednako koliko bi bilo i prisustvo psa ili mačke“, reče Aurelija. „Međutim, shvatam šta hoćeš da kaţeš. Nije to toliko teško, Cezare. Dve starice koje se staraju o javnom nuţniku preko puta naše kuće u Subura Minor mogu mi reći ime čoveka koji pravi mišolovke. Veoma pametno! Poduţa kutijica s jednim vratima. Vrata su podignuta pomoću uzice, a uzica je privezana za komad sira naboden na zakrivljeni šiljak u dnu kutije. Kad pacov pokuša da skine sir, vrata se zatvore. Najvaţnije je da se onaj koga odrediš da vadi pacove iz kutije i ubija ih ne boji pacova. Ako se plaši, pobeći će mu.“ „Mater, ti sve znaš! Mogu li da ti prepustim nabavku mišolovki?“ „Naravno11, reče Aurelija, zadovoljna sobom. „U tvojoj insuli nikad nije bilo pacova.“ „Nadam se da nije! Dobro znaš da dragi Lucije Dekumije nikad nije bez psa.“ „I svi do jednog se zovu Fidon.“ „I svi do jednog odlično hvataju pacove.“ „Primećujem da naše vestalke radije drţe mačke." „Vrlo korisne ţivotinje pod uslovom da su ţenke." Aurelija nestašno pogleda. „Razumljivo je, naravno, zašto ne drţe muţjake, ali ţenke su te koje love, znaš. Kod pasa je drugačije. Nezgoda je sa okotom, kaţe mi Licinija, ali je vrlo odlučna čak i kad je deca mole. Mačiće dave čim se okote." „A Junija i Kvinktilija se dave u suzama." „Svi se", reče Aurelija, „moramo navići na smrt. I na to da nam se ţelje srca ne ispunjavaju." Kako se ovome ništa nije moglo dodati, Cezar promeni predmet razgovora. „Uspeo sam da spasem dvadeset kutija knjiga, malo oštećenih, ali u pristojnom stanju. Izgleda da su moji prethodnici vodili računa da knjige prebace u nove kutije kad god bi pacovi uništili stare, ali bilo bi mnogo razumnije da su uništili pacove. Zasad ću spise drţati u svojoj radnoj sobi ţelim da ih pročitam i popišem." „Arhiv, Cezare?"

316 „Da, ali ne arhiv Republike. Ove su iz doba prvih kraljeva." „Ah! Razumem zašto te toliko zanimaju. Uvek si voleo drevne zakone i arhive. Ali moţeš li ih čitati? Verovatno se ne mogu odgonetnuti." „Ne, na dobrom starom latinskom su, onom kakvim se pisalo pre trista godina, i na pergamskoj su hartiji. Pretpostavljam da je neki od velikih pontifika iz tog doba odgonetnuo izvorne primerke i napravio ove prepise.“ Cezar se nasloni na sofu. „Našao sam i kamene tablice, ispisane istim slovima kao natpisi na mestu gde je lapis niger. Toliko su drevne da se jedva moţe prepoznati latinski jezik. Pretpostavljam da mu je preteča, poput pesme salijevaca. Ali odgonetnuću ih, budi sigurna!" U pogledu njegove majke videla se ljubav, ali i malo strogosti. „Nadam se, Cezare, da ćeš u svim ovim religioznim i istorijskim istraţivanjima naći vremena da se setiš da se ove godine kandiduješ za pretora. Moraš obratiti duţnu paţnju svojim obavezama na mestu velikog pontifika, ali ne smeš zapostaviti ni svoj napredak na Forumu." Nije zaboravio, niti su snaga i brzina njegove predizborne delatnosti trpele zato što su mu u radnoj sobi do kasnih sati svake noći gorele svetiljke dok je radio na onome što je odlučio da nazove „O kraljevima". I hvala svim bogovima što ih je taj neznani veliki pontifik odgonetnuo i prepisao na pergamsku hartiju! A gde su i šta su izvorni spisi bili, Cezar nije znao. U Regiji se sigurno nisu nalazili niti su bili slični kamenim tablicama koje je pronašao. Iz svog uvodnog rada zaključio je da su letopisi i da seţu do prvih kraljeva, moţda čak do Nume Pompilija. Ili Romula? Kakva pomisao! Da se najeţiš. Ništa ni na pergamskoj hartiji ni na kamenim tablicama, međutim, nije se odnosilo na istoriju tih vremena. I jedni i drugi zapisi govorili su o zakonima, pravilima, religioznim obredima, propisima, duţnostima i zvaničnicima. U nekom trenutku uskoro moraće biti objavljeni; čitav Rim mora znati šta leţi u Regiji. Varon će biti oduševljen a Ciceron zadivljen. Cezar će prirediti večeru.

317 Kao vrhunac za Cezara neobične godine uspona i padova, kada su početkom kvinktila odrţani kurulski izbori, Cezar je kao kandidat za pretora dobio najviše glasova. Nijedna centurija nije propustila da ga imenuje, što je značilo da je mnogo pre no što se i poslednji čovek vrati mogao biti siguran da je izabran. Filip, njegov prijatelj iz doba Mitilene, biće mu kolega, kao i Ciceronov naprašiti mlađi brat, mršavi Kvint Ciceron. Ali avaj, i Bibul je postao pretor. Kad je ţrebom odlučeno ko će koje zaduţenje dobiti, Cezarova pobeda bila je potpuna. Njegovo ime je izvučeno pre svih biće gradski pretor, najviši po starešinstvu od osmorice pretora. To je značilo da mu Bibul ne moţe stvarati neprilike (njemu je dodeljen Sud za nasilje) ali on bi Bibulu sigurno mogao stvarati neprilike! Vreme je da ostavi Domiciju i slomi joj srce. Pokazalo se da je obazriva, pa Bibul još ništa nije znao. Ali saznaće onog časa kad Domicija počne da plače i kuka. Kao i sve ostale. Izuzev Servilije. Moţda je upravo zato jedino ona opstajala.

318 REDNIK ABSOLVO Izraz koji je upotrebljavala porota kada bi optuţenog oslobađala krivice. Upotrebljavao se pred sudovima, ali ne i pred skupštinama. adamas Briljant. ager publicus Zemlja u javnom vlasništvu. Većina te zemlje stečena je osvajanjem ili je oduzeta od prvobitnih vlasnika kao kazna za izdaju. Ovo drugo se veoma često dešavalo u samoj Italiji. Rimski ager publicus postojao je u svim inostranim provincijama, u Italskoj Galiji i na italskom poluostrvu. Drţava ju je davala u zakup (uglavnom krupnim zemljoposednicima) što je bila duţnost cenzora, ali je veliki deo ager publicus u inostranstvu bio neiskorišten. agora Otvoreni prostor, obično okruţen kolonadama ili nekakvim javnim zgradama, koji je u grčkim ili helenskim gradovima sluţio kao javno mesto za sastanke i gradsko središte. Njegov ekvivalent u Rimu je forum. Alba Longa Grad u Albanskim gorama koji je navodno osnovao Jul ili Askanije, Enejin sin. U vreme kralja Tula Hostilija Rim ga je napao, osvojio i spalio do temelja. Stanovnici su preseljeni u Rim. Neke od najuglednijih gradskih porodica već su se ranije preselile u Rim; ostale su primorane da to učine po naredbi kralja Tula Hostilija. Albani Pripadnici plemena nastanjenog na teritoriji između visokog Kavkaza i Kaspijskog mora. amfora Zemljani ćup, bokastog oblika, s uskim grlićem i dvema velikim ručkama na gornjem delu, šiljastog ili kupastog dna, zbog kojeg amfora nije mogla stajati uspravno na ravnom tlu. Koristile su se za prevoz vina ili ţita na veliko (obično morem), a zahvaljujući šiljastom dnu lako su se mogle učvrstiti u piljevinu kojom je bio

319 prekriven pod potpalublja ili kola. Tako zaštićene piljevinom tokom puta stajale su uspravno. To šiljasto dno je pri utovaru i istovaru radnicima omogućavalo da amfore znatno lakše vuku po ravnom tlu. Amfora uobičajene veličine imala je zapreminu oko dvadeset pet litara. amicitia Prijateljski savez između porodica (ili drţava) jednakog statusa; kad je status bio nejednak, odnos je verovatno više nalikovao odnosu patrona i klijenta. Amicitia je imala tradicionalni karakter i u okviru porodice je prenošena s generacije na generaciju. amygdala Mn. amygdalae. Bademastog oblika. Anadolija Otprilike, današnji azijski deo Turske. Pruţala se od juţne obale Crnog mora (Euksina) do Sredozemlja i od Egejskog mora na zapadu do današnje teritorije Jermenije, Irana i Sirije na istoku i jugu. Budući da su unutrašnjost zemlje činile planine Taur i Antitaur, veći deo priobalnog pojasa bio je nepristupačan. Ova oblast je imala kontinentalnu klimu. apex Tesna sveštenička kaciga načinjena od slonovače. Sasvim je pokrivala kosu, ali su uši ostajale slobodne; na vrhu je imala drveni šiljak na koji je nataknut kotur vune. Arauzon U ovoj knjizi, označava bitku vođenu 6. oktobra 105. g. p. n. e. nedaleko od grada Arauzona u Onostranoj Galiji. Mnogobrojna germanska plemena kretala su se niz istočnu obalu reke Rodan (današnja Rona) i sukobila se s dve rimske vojske kojima je Senat naredio da se udruţe pod zapovedništvom konzula za tu godinu Gneja Malija Maksima, „skorojevića". Prokonzul i patricij Kvint Servilije Cepion odbio je da sarađuje s Malijem Maksimom zbog njegovog niskog porekla i zahtevao da vojske budu razdvojene. Zbog toga je Rim pretrpeo poraz veći nego kod Kane; navodi se da je tada poginulo više od osamdeset hiljada rimskih vojnika. armillae Široke, zlatne ili srebrne narukvice, koje su rimski legionari, centurioni, kadeti i vojni tribuni niţeg poloţaja dobijali

320 kao nagradu za hrabrost. atrijum Glavna prostorija za primanje u rimskom domus ili rimskoj kući. Uglavnom je imala otvor na krovu (compluvium), ispod koga se nalazio bazen (impluvium), čija je prvobitna svrha bila skladištenje vode za kućnu upotrebu. U vreme pozne Republike, bazen je imao isključivo dekorativnu ulogu. auctoritas Latinska reč koju je teško prevesti, pošto znači mnogo više od engleske reči „authority“1 U sebi je nosila naznake istaknutosti, moći, javnog značaja i, iznad svega, sposobnosti da se na događaje utiče javnom reputacijom. Sve magistrature su podrazumevale auctoritas kao suštinski deo svoje prirode, ali auctoritas nije pripadao samo onima koji su imali magistrature; princeps senata, veliki pontifik, ostali sveštenici i auguri, konzulari, pa čak i neka privatna lica van redova senata, takođe su mogli posedovati auctoritas. augur Sveštenik koji se bavio proricanjem. On i njegove kolege auguri sačinjavali su kolegij augura, zvanično drţavno telo koje je imalo dvanaest članova (obično šest patricija i šest plebejaca) dok 81. p. n. e. Sula nije povećao broj članova na petnaest, pa je stoga uvek bio barem jedan plebejac više. Prvobitno su auguri sami birali članove kolegija, ali je 104. p. n. e. Gnej Domicije Ahenobarb doneo lex Domitia de sacerdotiis po kojem su budući auguri birani na skupštini sedamnaest od ukupno trideset pet triba koje su birane ţrebom. Sula je 81. p. n. e. ukinuo ove izbore i vratio stari način biranja članova augurskog kolegija, ali je 63. g. p. n. e. plebejski tribun Tit Labijen obnovio izbore. Augur nije predviđao budućnost, niti se bavio proricanjem prema svom nahođenju; on je ispitivao određene objekte ili znake ne bi li ustanovio da li bogovi blagonaklono gledaju na poduhvat koji treba da se započne, bio to contio (v. to), rat, novi zakon, ili bilo koji drugi drţavni posao, uključujući i izbore. Postojao je pravi priručnik za tumačenje, pa su se auguri „drţali knjige“. Augurova toga zvala se toga trabea (v. to) 1 Engl.: authority autoritet, vlast, nadležnost, moć da se o nečemu odlučuje. (Prim. prev.)

321 i nosio je štap zvani lituus (v. to). avia Baka. birema Brod konstruisan za pomorsko ratovanje i to na vesla, a ne na jedra (mada je imao jarbol i jedro, što se obično ostavljalo na obali ukoliko je bitka bila u izgledu). Neke bireme su bile sasvim ili delimično natkrivene, ali su uglavnom bile otvorene. Najverovatnije je da su veslači sedeli u dve ravni s dva niza vesala, i to gornji niz s veslačima smešten na spoIjašnjem osloncu, a donji niz je vesla gurao kroz otvore u bočnim stranama broda. Kako je građena od čamovine ili nekog drugog lakog četinarskog drveta, biremom se moglo upravljati samo po lepom vremenu i u bitku upustiti jedino na vrlo mirnom moru. Duţina joj je bila mnogo veća od širine (odnos otprilike 7:J), a u prošeku su verovatno bile duge oko 100 stopa (30 metara). Imale se najmanje sto veslača. Bronzom okovan kljun od hrastovine (rostrum) štrčao je ispred pramca tek iznad vode i korištenje za pravljenje rupa u protivničkim brodovima i njihovo potapanje. Birema nije bila predviđena za prevoz mornara niti za borbe kopnenog tipa s drugim plovilima. U vreme Grčke i Rimske republike ni na jednom brodu nikada nisu bili robovi već samo profesionalni veslači. botti Doslovno, „dobri ljudi“. Pojam je korišten za one ljude koji su pripadali krajnje konzervativnoj stranci u okviru senata ili izvan njega. Ponekad ovu reč pogrešno upotrebljavam u njenoj latinskoj gramatičkoj formi jer je vrlo nezgodno uvek je koristiti kao imenicu u engleskom jeziku; stoga je povremeno upotrebljavam kao pridev ili kao prilog. Braća Grah Vidi Grah. Centurijatska skupština v. Skupština centurion Redovni oficir u rimskim i pomoćnim pešadijskim legijama. Greška je poistovetiti ga sa savremenim oficirima koji zvanje stiču napredujući od niskog čina; centurioni su imali prilično visok ugled, koji nisu umanjivale današnje socijalne razlike.

322 Poraţeni rimski vojskovođa nije se mnogo brinuo kad bi ostao čak i bez starijih vojnih tribuna, ali bi čupao kosu od muke ako bi izgubio centurione. Čin centuriona imao je nekoliko stepena; najmlađi centurion zapovedao je običnoj centuriji od osamdeset legionara i dvadeset neboraca, ali nije poznato kako je tačno napredovao u očito zamršenom lancu viših činova. U republikanskoj armiji nakon reformi Gaja Marija, svaka kohorta je imala šest centuriona, od kojih je onaj najviši po činu, pilus prior, zapovedao prvom centurijom svoje kohorte, kao i ćelom kohortom. Desetorica zapovednika deset kohorti koje su sačinjavale jednu legiju takođe su bila rangirana po starešinstvu, tako da je najstariji centurion u legiji, primuspilus (termin kasnije sveden na primipilus), odgovarao samo svom zapovedniku legije (ili jednom od izabranih vojničkih tribuna, ili jednom od legata). U doba Republike, čin centuriona se sticao unapređenjem iz čina običnog vojnika. Centurion je imao vrlo prepoznatljive oznake: štitnike na potkolenicama, grudnjak od pločica a ne veriţnjaču, perjanica na kacigi mu je stajala poprečno a ne uzduţno, i nosio je debelu batinu od vinove loze. Takođe je nosio mnogobrojne ukrase. cenzor Najuzvišeniji od svih rimskih magistrata, iako nije imao imperijum, pa ga zato nisu pratili liktori. Centurijatska skupština je birala dva cenzora na period od pet godina (zvani lustrum)-, cenzorske duţnosti su, međutim, uglavnom bile ograničene na prvih osamnaest meseci njihovog mandata, koji je počinjao posebnim obredom suovetaurilia u kojem su kao ţrtve prinošeni svinja, ovca i vo. Čovek koji ranije nije bio konzul nije imao pravo da se kandiduje za cenzora, i na tako nešto su pomišljali samo oni konzulari koji su imali ogroman lični auctoritas i dignitas. Cenzori su nadzirali i regulisali članstvo u senatu i Ordo Equester (redu vitezova) i vršili opšti popis rimskih građana na čitavoj rimskoj teritoriji. Bili su ovlašteni da građanina premeste iz jedne u drugu tribu, kao i iz jedne U drugu klasu. Vršili su proveru imovine. Duţnost im je takođe bila da u ime drţave potpisuju ugovore za sve, od prikupljanja poreza do javnih radova. Sula je 81. p. n. e. ovaj poloţaj ukinuo, ali su ga konzuli Pompej i Kras obnovili 70. g. p. n. e. Cenzori su nosili jednobojnu purpurnu togu zvanu toga

323 purpurea. Circus Flaminius Cirkus koji se nalazio na Marsovom polju, nedaleko od Tibra, i Forum Holitorium. Sagrađen je 221. p. n. e. i ponekad je sluţio za okupljanje skupštine, kada se plebs ili narod morao okupiti izvan pomerijuma. Izgleda da je dobro iskorišten kao mesto za igre, ali za manje posećene predstave nego u Circus Maximus. Mogao je primiti oko pedeset hiljada gledalaca. Circus Maximus Stari cirkus koji je podigao kralj Tarkvinije Prisk pre nastanka Republike. Zauzimao je čitavu Vallis Murcia, između Palatina i Aventina. Mada je mogao primiti najmanje sto pedeset hiljada gledalaca, postoji obilje dokaza da su u doba Republike oslobođenici i dalje tretirani kao robovi kada je u pitanju bio ulazak u Circus Maximus, te im je ulazak bio zabranjen. Jednostavno je previše ljudi htelo da uđe u cirkus i prisustvuje igrama. Ţenama je bilo dozvoljeno da sede pored muškaraca. clivus Strma ulica. cognomen Poslednje ime rimskog muškarca, kome je bilo veoma stalo da se izdvoji od ostalih ljudi istog ličnog {praenomen) i porodičnog (nomen) imena. Rimljanin ga je sam sebi mogao dati, kao što je Pompej usvojio cognomen Magnus, ili jednostavno preuzeti cognomen koji je u porodici postojao generacijama, kao što je cognomen Cezar za porodicu Julija. U nekim porodicama jedan cognomen nije bio dovoljan: na primer, Kvint Cecilije Metel Pije Kornelijan Scipion Nazika, usvojeni sin Metela Pija Prasenceta. Kvint mu je bilo lično ime (praenomen), Cecilije porodično (nomen), Metel Pije bili su cognomina oca koji ga je usvojio, Kornelijan je označavalo da je u krvnom srodstvu sa Kornelijima, a Scipion Nazika bili su cognomina njegovog rođenog oca. Kako već biva, uvek je bio poznat kao Metel Scipion, što je lep kompromis između rođene i usvojene porodice. Cognomen je obično ukazivao na neku fizičku ili duhovnu osobinu klempave uši, ravne tabane, grbava leđa ili otečene noge ili je obeleţavao neki veliki poduhvat, kao kod Cecilija Metela Dalmatik,

324 Balearik, Makedonik, Numidik, koji su se odnosili na zemlje koje su osvojili. Mnogi su bili veoma sarkastični Lepid, što je značilo „veoma ljubazan čovek“ pridodat pravom pokvarenjaku ili izuzetno duhoviti kao kod Gaja Julija Cezara Strabona Vopiska, koji je dakle već imao nekoliko cognomina ali je dobio još jedno ime, Seskvikul, što je značilo da nije samo običan tikvan nego tikvan i po. comitia v. Skupština. consultum Termin za senatsku odluku, mada je ispravnije senatus consultum. Te odluke nisu imale zakonsku snagu. Da bi odluka postala zakon, senat je consultum morao izneti pred tributsku ili centurijatsku skupštinu, koja je onda glasanjem odlučivala hoće li consultum postati zakon ili ne. Međutim, o mnogim consulta nije glasano u skupštinama, te nisu usvojene kao zakoni ali im je ipak priznavana zakonska snaga u čitavom Rimu; takve su bile senatske odluke o guvernerima provincija, o objavama i vođenju rata, i o svemu što se ticalo spoljnih poslova. Sula je 81. p. n. e. ovim senatskim odlukama i formalno priznao status zakona. contio Mn. contiones. Preliminarna zasedanja svih skupština, na kojima se raspravljalo o predloţenim zakonima ili drugim skupštinskim poslovima. Sve tri skupštine su mere morale raspraviti na contio, koji je, iako se nije obavljalo glasanje, ipak morao sazvati ovlašćeni magistrat. contubernalis Vojni kadet: oficir s najniţim činom i po godinama najmlađi ne računajući centurione. Centurioni nikada nisu bili kadeti, oni su bili iskusni vojnici. corona civica Rimsko vojno odlikovanje, drugo po značaju. Venac načinjen od hrastovog lišća. Dodeljivan je čoveku koji bi spasao ţivote drugih vojnika i do kraja bitke zadrţao poloţaj na kojem je to izveo. Nije mogao biti dodeljen dok se spaseni vojnici ne bi zakleli pred zapovednikom da istinu govore o okolnostima pod kojima se to dogodilo. L. R. Tejlor tvrdi da se jedna od Sulinih ustavnih reformi odnosila na dobitnike glavnih vojnih odlikovanja;

325 da je, sledeći tradiciju Marka Fabija Buteona, ove ljude unapredio u članove Senata, što da je odgovor na sporno pitanje Cezarovog senatorskog statusa (koje je bilo ionako sloţeno i zbog činjenice da je, mada flamen Dialis, bio član Senata otkako je obukao toga virilis). Gelzer se s njom sloţio ali, avaj, samo u fusnoti. cursus honorum Vidi magistrati. Dakija Velika oblast koju su sačinjavali deo Mađarske istočno od reke Tise, zapadna Rumunija i Transilvanija. Poreklo prvobitnih naroda nije jasno, ali u vreme kad je Rim u poslednjem veku pre nove ere došao do prvih saznanja o Dakiji, njeni narodi su bili keltski barem po kulturi i po umeću s kojim su se bavili rudarstvom i preradom metala. Dačani su bili organizovani u plemena, ţiveli su mirno 0 bavili se poljoprivredom. Posle ustanka kralja Burebiste šezdesetih godina prvog veka pre nove ere, đačka plemena su počela s upadima u oblasti severne Makedonije i Ilirije, koje su bile pod rimskom vlašću i za Rim predstavljale izvesnu brigu. demagog Prvobitno grčki pojam, koji je označavao političara čija je glavna snaga bila u podilaţenju masama. Rimski demagog (gotovo neizbeţno plebejski tribun) više je voleo arenu Komicije nego senat, ali „oslobođenje masa“ nije bilo deo njegovog programa, niti su mu publiku sačinjavali samo najsiromašniji. Termin je jednostavno označavao čoveka koji podilazi svetini. denarij Osim veoma retkih serija zlatnika, denarij je bio najvredniji novčić u doba Republike. Bio je od čistog srebra, teţak oko 3,5 grama, i veoma sitan. Jedan srebrni talenat imao je 6.250 denarija. Denarij je bio verovatno najčešći novčić u opticaju. dies agonales U republikanskom kalendaru postojala su četiri dies agonales: 9. januar, 17. mart, 21. maj i 11. decembar. Rasprave se vode o tačnom značenju reči agonalis (mn. agonales), ali se moţe reći da je u sve ove četiri prilike rex sacrorum u Regiji prinosio ovna kao ţrtvu. Svetkovine su bile posvećene bogovima Jupiteru, Janusu,

326 Marsu, Vejovisu i Solu Indigetu. dignitas Kao i auctoritas (v. to), latinski dignitas ima konotacije koje se ne mogu preneti engleskom rečju „dignity“,2 koja je od nje izvedena. Predstavljao je čovekov lični ugled u rimskom svetu pre nego njegov ugled u društvu, mada je veliki dignitas u ogromnoj meri uvećavao ugled u društvu. Bilo je to njegovo sveukupno poštenje, ponos, porodica i preci, reč, inteligencija, dela, sposobnosti, znanje i vrednost njega kao čoveka. Od svega što je jedan rimski plemić posedovao, dignitas je verovatno bio ono na šta je bio najosetljiviji i što je najviše štitio. Odlučila sam da ga u tekstu ne prevodim, već da ga ostavim kao dignitas. dijadema Ni kruna ni tijara, već debela bela traka, oko 25 milimetara široka, vezena na oba kraja i često ukrašena resama. Bila je obeleţje helenskih vladara; mogli su je nositi samo kralj i/ili kraljica. Na novčićima se vidi da se nosila ili preko čela ili iznad njega a vezivala se na potiljku; krajevi su joj padali na ramena. dolabra Mn. dolabrae. Legionarska alatka za kopanje, sloţen instrument čije je sečivo s jednog kraja zašiljeno kao pijuk, a drugi kraj izgleda kao sečivo za sekira. Svaki vojnik je ovu alatku nosio u svom priboru ukoliko mu nije rečeno da nosi neki drugi alat. dorski Jedan od tri grčka arhitektonska stila. Kapitol dorskog stuba (koji je mogao biti gladak ili ţlebovit) bio je najjednostavniji, i pomalo je ličio na donju površinu tanjirića. drahma Naziv koji sam odlučila da koristim kad govorim o helenskoj novčanoj jedinici a ne o rimskoj, pošto je drahma, po svojoj teţini od četiri grama, najpribliţnija denariju. Rim je, međutim, dobijao trku u novčanoj jedinici zbog šire upotrebe i jednoobraznosti rimskih novčića; u vreme pozne Republike, svet je počinjao više naginjati rimskim novčićima nego helenskim. Dunav Grci su ovu reku nazivali Istar, ali nisu znali gde izvire ni 2 Engl. dignity dostojanstvo, ugled, čast, visoko zvanje ili čin. (Prim. prev.)

327 kuda teče dok se ne ulije u Euksinsko (Crno) more. U Cezarovo doba Rimljani su naslućivali da je velika i vrlo duga reka, a znali su da protiče kroz Panoniju, juţno od Dakije i severno od Mezije. Latinski Danuvius danas je poznat pod imenom Dunav, odnosno Danube, Donau, Duna, Dunarea i Dunay. Ecastor! Edepol! Najblaţi i najuglađeniji rimski uzvik iznenađenja ili zaprepašćenosti, slično današnjim uzvicima „Boţe moj!“ ili „Au!“. Ţene su koristile: „Ecastorl", a muškarci: „Edepol\“. Koren ukazuje da su uzvicima prizivani Kastor, odnosno Poluks. edicta Jedn. edictum. Proglasi kojima je izabrani magistrat najavljivao način na koji će obavljati magistratske duţnosti. Svaki magistrat ih je izdavao prilikom stupanja na duţnost i trebalo je da ih se pridrţava tokom svog mandata. To što često nije tako postupao dovodilo je do zakonskog propisa koji ga je primoravao da se pridrţava onoga što je sam propisao. edil Postojala su četiri rimska magistrata pod nazivom edili; dva su bila plebejski a dva kurulski edili. Njihove duţnosti su se odnosile na grad Rim. Najpre su uspostavljeni plebejski edili (493. p. n. e.), da bi pomogli plebejskim tribunima u obavljanju njihovih duţnosti, ali još više da bi branili prava plebsa na njihovo sedište, hram Cerere na Forum Boarium. Plebejski edili su ubrzo dobili duţnosti da nadgledaju sva gradska zdanja i da se staraju o arhivima plebiscita donetih u plebejskoj skupštini, kao i senatskih odluka (consulta) u vezi s donošenjem plebiscita. Plebejske edile je birala plebejska skupština. Zatim su 367. p. n. e. uvedena dva kurulska edila da bi i patriciji učestvovali u upravljanju javnim zdanjima i arhivama; njih je birala narodna skupština. Vrlo brzo, međutim, na poloţaj kurulskog edila jednako su mogli biti izabrani plebejci kao i patriciji. Sva četvorica su od trećeg veka pre nove ere brinuli o stanju rimskih ulica, vodosnabdevanju, kanalizaciji, saobraćaju, javnim zdanjima, spomenicima i ustanovama, pijacama, vagama i merama (čije su uspostavljene jedinice čuvane u podrumu hrama Kastora i Poluksa), igrama i snabdevanju ţitom. Bili su ovlašćeni da novčano kazne građane kao i negrađane zbog

328 prekršaja u vezi sa navedenim pitanjima, i tako prikupljen novac koristili su za finansiranje igara. Funkcija edila plebejskog ili kurulskog nije bila deo cursus honorum, ali je, zbog veze sa igrama, bila vaţna magistratura pre stupanja na duţnost pretora. Kako je plebejske edile birala plebejska skupština, zaključila sam da oni nisu imali imperijum, pa stoga i nisu imali pravo da sede na kurulskoj stolici ni da imaju liktore. Elimeja Vrlo plodna velika oblast istočno od donjeg toka reke Tigra. Pruţala se od Eritrejskog mora (v. to) do breţuljaka oko Suze, i nalazila se u području kralja Parćana. Eneja Princ Dardanije, u Troadi. Sin kralja Anhisa i boginje Afrodite (kod Rimljana, Venere). Kad su Agamemnonove snage porazile Troju (kod Rimljana, Ilij), Eneja je pobegao iz zapaljenog grada noseći svog starog oca na leđima, a paladion pod rukom. Nakon mnogih pustolovina, stigao je u Lacij i osnovao narod od kojeg, prema njihovom uverenju, potiču pravi Rimljani. Njegov sin, poznat i kao Askanije i kao Jul, direktan je predak porodice Julija; stoga je identitet Julove majke značajan. Vergilije kaţe da je Jul zapravo bio Askanije, sin Eneje i njegove trojanske ţene Kreuse, koji je Eneju pratio na svim njegovim putovanjima. S druge strane, Livije smatra da je Jul sin Eneje i njegove latinske ţene Lavinije. Ne zna se šta je u Cezarovo vreme smatrala porodica Julija. Ja ću se drţati Livija, koji mi u celini deluje kao pouzdaniji izvor od Vergilija; Vergilije je bio pod velikim uticajem Avgusta. epikurejski Odnosi se na filozofsku školu koju je osnovao Grk Epikur. Prvobitno se Epikur zalagao za tako prefinjen vid hedonizma da se gotovo bliţio asketizmu; u zadovoljstvima se najviše uţiva ukoliko se čovek ne odaje svima odjedared već jednom po jednom, a u njima uţiva s toliko slasti da bi svako preterivanje uništilo doţivljaj. Politički ţivot ili bilo koje drugo naporno zanimanje bilo je zabranjeno. U Rimu su te postavke doţivele krupne izmene, tako da je rimski plemić mogao za sebe reći da je epikurejac, a da ipak ima političku karijeru. U doba pozne Republike, glavno zadovoljstvo epikurejaca bili su hrana i vino.

329 epitom Pregled ili saţetak duţeg rada, gde se veliki broj podataka izraţava što manjim brojem reči i pri tom se ne vodi računa o stilu i knjiţevnoj vrednosti. Cilj epitoma bio je da čoveku omogući da dođe do iscrpnog znanja a da ne mora paţljivo pročitati čitavo delo. Brut je bio čuveni priređivač epitoma. Eritrejsko more Današnji Persijski zaliv. Nisam ga prevodila kao Crveno more pošto je ono što danas nazivamo Crvenim morem Rimljanima bilo poznato pod nazivom Sinus Arabicus (Arapski zaliv). etnarh Grčka reč za gradskog magistrata. U upotrebi su bila i druga i specifičnija imena, ali smatram da je nepotrebno zbunjivati čitaoca mnoštvom termina. Euksinsko more Današnje Crno more. Zbog brojnih velikih reka koje su se u njega ulivale (naročito pre nego što je količina vode regulisana branama), uvek je bilo manje slano od drugih mora; struja kroz Trački Bosfor i Helespont uvek je tekla od Euksinskog prema Egejskom moru što je olakšavalo isplovljavanje, a oteţavalo uplovljavanje u Euksinsko more. fasces Sveţnjevi brezovog pruća ceremonijalno unakrst vezani crvenim koţnim vrpcama (sveţanj je imao po 30 prutova, a svaki prut je označavao jednu kuriju). Prvobitno simboli etrurskih kraljeva, ušli su u običajnu praksu novonastalog Rima i opstali u rimskom javnom ţivotu u vreme Republike i sve do carstva. Nosili su ih liktori, koji su išli ispred magistrata (kao i ispred propretora i prokonzula) kao vidno obeleţje njegovog imperijuma. Unutar pomerijuma je u snopove stavljano samo pruće, da bi se pokazalo kako kurulski magistrat ima pravo da kaţnjava, ali ne i da pogubi; izvan pomerijuma u snopove je stavljana sekira kao naznaka da kurulski magistrat ima pravo da oduzme ţivot. ledino je diktatoru bilo dozvoljeno da sekiru stavi u snopove unutar pomerijuma. Broj sveţnjeva pokazivao je stepen imperijuma diktator ih je imao dvadeset četiri, konzul ili prokonzul dvanaest, zapovednik konjice,

330 pretor ili propretor šest, a kurulski edil dva. Sula je, uzgred, bio prvi diktator kome su prethodila dvadeset četiri liktora noseći dvadeset četiri fasces; do tada su diktatori imali jednak broj kao konzuli dvanaest. Videti takođe i odrednicu liktor. fellator Mn. fellatores. Čovek koji nekome sisa penis. feriae Praznici. Iako prisustvovanje javnim ceremonijama o takvim praznicima nije bilo obavezno, u toku feriae se tradicionalno nisu sklapali poslovi, nije se radilo niti su vođeni sudski postupci, a svađe, čak i privatne, trebalo je izbegavati. Odmor od uobičajenih poslova tokom feriae odnosio se na robove kao i na neke ţivotinje, računajući tu i volove ali ne i svakovrsne konje. flamen Flamines (mnoţina) su bili verovatno najstariji sveštenici tog vremena, koji su postojali još iz doba kraljeva. Bilo ih je petnaest, trojica visokih i dvanaestorica niţeg ranga. Flamines maiores su bili Dialis (sveštenik Jupitera Najboljeg i Najvećeg), Martialis (Marsov sveštenik) i Quirinalis (Kvirinov sveštenik). Izuzev sirotog/Zamen Dialis, nijedan drugi flamen nije bio u tolikoj meri ograničen zabranama, pa ipak su sva trojica dobijali plate i kuće od drţave, i članstvo u senatu. Flamen i flaminica Dialis morali su biti patriciji, ali još nisam otkrila da lije ovo bilo obavezno i za ostale flamines, bilo višeg ili niţeg ranga. Za svaki slučaj sam se odlučila da svi naimenovani imaju patricijsko poreklo. Flamen je bilo doţivotno zvanje. Fortuna Jedno od najoboţavanijih i najvaţnijih boţanstava. Po opštem mišljenju ţenska sila, Fortuna je imala mnoge pojavne oblike; rimska boţanstva su obično bila vrlo posebna. Fortuna Primigenia je bila Jupiterova prvorođena kćerka, Fors Fortuna je imala poseban značaj za najsiromašnije, Fortuna Virilisje ţenama pomagala da pred muškarcima sakriju svoje fizičke nesavršenosti, neveste su oboţavale Fortuna Virgo, Fortuna Equestrisje bila zaštitnica vitezova, a Fortuna Huiusque Diei („Fortuna Svagdanja") bila je poseban predmet oboţavanja kod vojnih zapovednika i istaknutih političara iz redova vojnika. Postojali su i drugi vidovi

331 Fortune. Rimljani su nesumnjivo verovali u sreću, mada njihovo poimanje sreće nije jednako našem; ljudi su kovali svoju sreću ali su čak i u slučaju izuzetno inteligentnih poput Sule i Cezara veoma vodili računa da ne uvrede Fortunu, a da ne spominjemo koliko su bili sujeverni. Fortunina naklonost je bila potvrda svega što je čovek predstavljao. forum Rimsko mesto okupljanja, otvoreni prostor okruţen zgradama, od kojih su mnoge bile javne. Forum (Forum Romanum) Ovaj dugački otvoreni prostor bio je središte rimskog javnog ţivota i uglavnom posvećen, kao i zgrade oko njega, politici, pravu, poslovanju i religiji. Mislim da Forum nije bio pretrpan tezgama i ručnim kolicima; često opisivane, neprekidne pravne i poslovne aktivnosti u donjem delu Foruma ne bi ostavile mnogo mesta za takvu delatnost. Na eskvilinskoj strani rimskog Foruma nalazile su se dve velike pijace, koje su od samog Foruma delile zgrade, i na kojima su se nesumnjivo nalazile nezavisne tezge. Niţi od okolnog područja, Forum je bio prilično vlaţan, hladan i senovit ali veoma ţiv u pogledu javne delatnosti. Videti mapu na strani 54. Gali, Galija Rimljanin je o Keltima retko, ako i uopšte, govorio kao o Keltima oni su bili poznati kao Gali. Delovi sveta u kojima su Gali ţiveli bili su poznati kao ova ili ona Galija, čak i kad se zemlja nalazila u Anadoliji (Galacija). Pre Cezarovih osvajanja, Onostrana Galija to jest Galija na zapadnoj, francuskoj strani Alpa bila je grubo podeljena na Gallia Comata ili Dugokosu Galiju (ni helenizovanu ni romanizovanu), sredozemno priobalje sa isturenim produţetkom uz dolinu reke Rodan, takođe poznato kao Provincija, i helenizovano i romanizovano, i oblast oko lučkog grada Narbona zvanu Narbonska Galija (premda taj naziv nije postao zvaničan do Avgustovog principata). Ja Onostranu Galiju nazivam Onostrana ili Prekoalpska Galija, mada je pravilniji naziv Transalpinska Galija. Galija koja je leţala s italijanske strane Alpa pravilno se zove Cisalpinska Galija, a ja sam odlučila da je zovem Italska Galija. I nju je na dva dela presecala reka Pad (današnji Po). Nema sumnje da su Gali po odlikama bili srodniji Rimljanima, jer su im jezici bili slični,

332 kao i mnoge delatnosti, pogotovo obrada metala. Ono što je Rimljane obogatilo na račun Gala bila je viševekovna izloţenost drugim sredozemnim kulturama. gladijator Vojnik piljevine, profesionalni vojni atleta koji se borio u areni pred publikom na pogrebnim igrama u čast preminulog. U doba Republike postojale su samo dve vrste gladijatora, „Gal“ i „Tračanin“; ovi nazivi su označavali stil borbe, a ne njihovu nacionalnu pripadnost. Gladijatori se za vreme Republike nisu borili na smrt. Drţava nije posedovala gladijatore; retki među njima su bili robovi. Bili su vlasništvo privatnih ulagača, a za njihovu nabavku, obuku i odrţavanje morali su se izdvojiti veliki iznosi i suviše veliki da bi iko ţeleo da umru. Surovost carskih masa koje su palac okretale nagore, odnosno nadole, nije postojala. Gladijatori su regrutovani kao mladi i godišnje su imali po pet-šest borbi, a najviše trideset. Potom im je bilo dozvoljeno da se povuku (ali nisu automatski dobijali građanska prava) i obično su odlazili u velike gradove, gde su nalazili posao kao izbacivači, telohranitelji ili siledţije. Gotovo svi gladijatori u doba Republike bili su Rimljani, uglavnom dezerteri ili buntovnici iz legija; povremeno bi se i neki slobodan čovek posvetio ovom zanimanju iz čistog zadovoljstva (ako bi to učinio, nije morao da se odrekne građanskih prava). glasanje Rimsko glasanje je bilo timokratsko po tome što je moć glasa bila znatno pod uticajem ekonomskog statusa i po tome što glasanje nije bilo po principu „jedan čovek jedan glas“. Bez obzira na to da li je pojedinac glasao u centurijama ili u tribama, njegov lični glas je mogao uticati samo na sud centurije ili tribe u kojoj je glasao. Ishode izbora određivao je broj centurijatskih ili tributskih glasova koji su išli u određenom smeru; tako je u centurijama prve klase ukupno bio samo 91 glas, koliko je bilo centurija prve klase, a u tributskim skupštinama sveukupno 35 glasova, koliko je bilo triba. Sudsko glasanje je bilo drugačije. Glas porotnika nije neposredno uticao na ishod suđenja, jer je porotu sačinjavao neparan broj ljudi, a odluka je bila većinska a ne jednoglasna. Ako je iz nekog razloga u poroti bio paran broj ljudi a glasanje nerešeno, proglašavana je oslobađajuća presuda. Porotničko glasanje je takođe bilo

333 timokratsko, ali po tome što čovek koji nije imao dobar ekonomski poloţaj nije imao nikakvog izgleda da postane porotnik. građanska prava Imalac građanskih prava mogao je da glasa u svojoj tribi i klasi (ako je posedovao imovinu koja bi ga svrstala u jednu od klasa) na svim rimskim izborima. Nije mogao da bude bičevan, imao je pravo na suđenje po rimskom postupku i imao je pravo ţalbe. Muškarci su bili duţni da stupe u vojnu sluţbu sa navršenih sedamnaest godina. Nakon što je 91. p. n. e. donet lex Minicia, dete iz zajednice rimskih građana oba pola i nerimljana moralo je uzeti građanska prava nerimskog roditelja. Grah, braća Braća Grah, Tiberije Sempronije Grah i njegov mlađi brat Gaj Sempronije Grah. Bili su sinovi Kornelije (kćerke Scipiona Afričkog i Emilije Paule) i Tiberija Sempronija Graha (konzul za 177. i 163. p. n. e. i cenzor za 169. p. n. e.), pa su im poloţaji konzula, visokih vojnih zapovednika i cenzora pripadali po rođenju. Ni jedan ni drugi nisu dospeli dalje od mesta plebejskog tribuna zahvaljujući posebnom spoju visokih ideala, rušilačkim stavovima i ogromnom osećanju duţnosti prema Rimu. Tiberije Grah, plebejski tribun za 133. p. n. e., krenuo je da ispravlja nepravde koje je smatrao da Senat čini u upravljanju ager publicus; cilj mu je bio da se zemlja dodeli rimskoj gradskoj sirotinji, čime bi se ohrabrili da rađaju sinove i vredno rade. Kada krajem godine njegov posao još nije bio okončan, Tiberije Grah je prekršio običaj pokušavajući da se po drugi put kandiduje za plebejskog tribuna. Na smrt je pretučen na Kapitolu. Gaj, deset godina mlađi brat Tiberija Graha, izabran je za plebejskog tribuna 123. p. n. e. Sposobniji od brata, učio je na njegovim greškama, i obećavao da će promeniti celokupnu upravu ultrakonzervativnog Rima svoga vremena. Njegove reforme su bile mnogo šire od Tiberijevih i obuhvatale su ne samo ager publicus, već i jeftino ţito za stanovništvo (mera usmerena ne samo na sirotinju, jer nije usvojio nikakvu proveru imovine), regulisanje vojne sluţbe, osnivanje rimskih kolonija u inostranstvu, javne radove širom Italije, odvajanje sudova od Senata, novi sistem prikupljanja poreza u provinciji Aziji, kao i proširivanje građanskih prava na Latine i Italike. Kad mu je jednogodišnji mandat istekao,

334 oponašao je svog brata i ponovo se kandidovao. Umesto da bude ubijen zbog svoje drskosti, uspeo je da ponovo bude izabran za plebejskog tribuna. Na kraju drugog mandata odlučio je da se ponovo kandiduje, ali je na izborima izgubio. Kako nije mogao da se meša, morao je da gleda kako se svi njegovi zakoni i reforme ruše. Sprečen da koristi miroljubiva sredstva, Gaj Grah se okrenuo nasilju. Mnoge njegove pristalice ubijene su kad je Senat prvi put u istoriji doneo „dekret o krajnjim merama" (v. odrednicu senatus consultum de re publica defendenda), ali je Gaj Grah izvršio samoubistvo pre no što su ga mogli uhvatiti. Rečnik u knjizi Venac od trave sadrţi mnogo opširniji tekst o braći Grah. guverner Pojam se odnosi na promagistrata prokonzula ili propretora koga su slali da upravlja nekom od rimskih provincija. Obično bi ga poslali na godinu dana, ali mu je boravak vrlo često produţavan, ponekad (kao u slučaju Metela Pija u Onostranoj Španiji) na mnogo godina. helenski, helenizovan Pojmovi se odnose na širenje grčke kulture i običaja nakon Aleksandra Velikog, što je podrazumevalo način ţivota, arhitekturu, odevanje, privredu, upravu, trgovačke običaje i grčki jezik. hrizelefantinski Pojam se odnosi na umetničko delo izrađeno od zlata i slonovače. igre Na latinskom ludi. Rimska institucija i razbibriga, koja poreklo vodi bar od rane Republike, a verovatno je začeta i mnogo ranije. U početku su se odrţavale samo kada bi vojskovođa trijumfovao, ali su se od 366. p. n. e. ludi Romani odrţavale svake godine, a kasnije se tokom čitave godine odrţavao sve veći broj drugih igara. S vremenom, igre su trajale sve duţe. U početku su se sastojale uglavnom od trka dvokolica, a zatim su počeli da se organizuju i lov na ţivotinje i predstave u pozorištima podignutim posebno za tu priliku. Na prvi dan igara kroz Cirkus bi išla svečana ali spektakularna religiozna povorka, nakon koje bi usledile jednadve trke dvokolica, a zatim pesničenje i rvanje, i to samo prvog

335 dana. Naredni dani su bili ispunjeni pozorišnim predstavama; komedije su bile popularnije od tragedija, a na kraju su atelanski mimi i farse postali najomiljeniji. Kako su se igre bliţile kraju, trke dvokolica bi opet postajale glavna atrakcija, i smenjivale se s lovom na divlje zveri. Borbe gladijatora nisu bile na programu igara u vreme Republike (odrţavali su ih pojedinci, obično u čast pokojnih rođaka, i to na Forumu, a ne u Cirkusu). Igre su organizovane o drţavnom trošku, mada su ambiciozni ljudi, koji su ţeleli da stvore ime, duboko zahvatali u sopstveni dţep dok su obavljali duţnosti edila da bi „njihove" igre bile spektakularnije od onih koje su se mogle organizovati drţavnim sredstvima. Velike igre su se uglavnom odrţavale u Circus Maximus, a neke manje u Circus Flaminius. Pristup na igre bio je dozvoljen slobodnim rimskim građanima i građankama (ulaznice se nisu plaćale). Ţene su u pozorištima sedele odvojeno, ali ne i u Cirkusu; robovima i oslobođenicima pristup nije bio dozvoljen, nesumnjivo zato što čak ni Circus Maximus, koji je primao najmanje sto pedeset hiljada ljudi, nije bio dovoljno velik da prihvati i oslobođenike i slobodnjake. imago Mn. imagines. Lepo obojene maske načinjene od prerađenog pčelinjeg voska, opremljene perikama i izuzetno verne (posetioci muzeja voštanih figura shvataju koliko ovakvo lice moţe biti ubedljivo, a nema razloga da se misli da je rimski imago bio išta lošiji od viktorijanskog voštanog lica). Kad bi rimski plemić dostigao određen javni ugled, pribavljao je ius imaginis, pravo da svoje lice ovekoveči voštanom maskom. Izvesni savremeni proučavaoci smatraju da je ius imaginis dodeljivano čoveku kad bi stigao do kurulske stolice, odnosno postao kurulski edil. Neki smatraju da su pravo dobijali pretori, a neki drugi, opet, konzuli. Moje mišljenje je da su ovo pravo dobijali pretori, a takođe i dobitnici venca od trave ili od hrastovog lišća, glavni flamini i veliki pontifik. Svi imagines u posedu jedne porodice čuvani su u kutijama u obliku minijaturnih hramova koje su drţane u atrijumu kuće, a ţrtve su im redovno prinošene. Kada bi umro istaknuti član porodice, bilo muškarac ili ţena, voštane maske su vadili i nosili glumci odabrani zbog fizičke sličnosti u visini i građi s osobama

336 koje su maske predstavljale. Ţene, naravno, nisu mogle dobiti ius imaginis čak ni Kornelija, majka braće Grah. Ovo pravo je, međutim, imala najstarija vestalska sveštenica. imperijum Imperijum je bio stepen vlasti koji je imao kurulski magistrat ili promagistrat. To je značilo da čovek raspolaţe vlašću koju donosi određeni poloţaj i da niko ne moţe da mu se suprotstavi pod uslovom da radi u okvirima svog imperijuma i u skladu sa zakonom. Dobijao se na osnovu lex Curiata i trajao je godinu dana. Mogao je biti produţen samo odlukom senata i/ili naroda. Liktori koji su nosili fasces označavali su da čovek poseduje imperijum; što više liktora, to veći imperijum. imperium maius Toliko visok stepen imperijuma da je onaj koji ga je dostigao imao prednost čak i nad konzulima za tu godinu. in absentia U kontekstu ove knjige, kandidatura za određeni poloţaj koju su odobrili senat (a, po potrebi, i narod) i izbori odrţani u odsustvu samog kandidata. Mogao je čekati na Marsovom polju jer ga je imperijum sprečavao da pređe pomerijum, kao Pompej i Kras 70. p. n. e., ili je mogao biti na vojnom zadatku u nekoj od provincija, kao Gaj Memije kad je izabran za kvestora. insula Ostrvo. Pošto su skoro sa svih strana bile okruţene ulicama i prolazima, stambene zgrade su nazvane insule. Rimske insule su bile veoma visoke (i do trideset metara) i uglavnom dovoljno velike da je bilo neophodno unutrašnje osvetljenje; neke su bile toliko velike da su imale po nekoliko svetlarnika. Insule koje se danas mogu videti u Ostiji nisu pravi pokazatelj visine do koje su sezale insule u Rimu; znamo da je Avgust bezuspešno pokušavao da ograniči visinu rimske insule na trideset metara. Vidi crteţ na sledećoj strani. in suo anno Doslovno, „u svojoj godini". Izraz je upotrebljavan za čoveka koji je kurulski poloţaj dobio baš u starosnom dobu

337 propisanom zakonom i običajima za taj poloţaj. Postati pretor i konzul in suo anno imalo je veliku vaţnost, jer je to značilo da je kandidat dobio izbore pri prvom pokušaju mnogi konzuli, a i nemali broj pretora, kandidovali su se nekoliko puta pre nego što su izabrani, dok su okolnosti sprečavale druge da traţe poloţaj u ovom najmlađem uzrastu. Ko bi zaobišao zakon i došao na određeni poloţaj s manje godina nego što je propisano takođe nije uvaţavan kako bi bio da je izabran in suo anno.

338 Italska Galija Vidi Galija. iudex Sudija. jonski Jedan od tri grčka arhitektonska stila. Kapitol jonskog stuba (koji je mogao biti gladak ili ţlebovit) ličio je na dva delimično odmotana svitka (zvana volute). juger Rimska mera za površinu. Jedan juger je bio 0,623 (ili pet osmina) ara, ili 0,252 (četvrtina) hektara. Korisnik savremenog metričkog sistema dobiće vrlo pribliţan broj izraţen u arima ako broj jugera podeli sa dva, odnosno u hektarima ako broj jugera podeli sa četiri. kalende Prvi od tri imenovana dana meseca koji predstavljaju nepromenjive tačke u mesecu. Datumi su se računali unazad od ovih tačaka kalendi, nona, ida. Kalende su uvek padale na prvi dan u mesecu. Bile su posvećene Junoni i prvobitno određivane tako da se poklope sa pojavom mladog meseca. Karina Jedna od najekskluzivnijih četvrti Rima. Uključujući Fagutal, Karina je bila severni obronak Opijana na njegovoj zapadnoj strani; pruţala se između Velije i Clivus Pullius. Gledala je na jugozapad, preko Cerolijine bare prema Aventinu. Kastor Nezaboravni boţanski blizanac. Mada se izuzetno svetilište na rimskom Forumu zapravo zvalo hram Kastora i Poluksa (takođe nazivanih Dioskuri), Rimljani su ga uvek spominjali kao Kastorov hram. To je bio uzrok mnogih šala o dvojnim poduhvatima u kojima je jedan od dva glavna pokretača stalno bivao zanemaren. U religioznom pogledu, Kastor i Poluks su spadali u glavna boţanstva koja su Rimljani oboţavali, moţda zato što su, poput Romula i Rema, bili blizanci. Keltiberi Opšte ime za plemena koja su naseljavala severnu i sever središnje Španije. Kako samo ime nagoveštava, bili su mešavina Kelta koji su se iz Galije naselili u Španiju i drevnih starosedelaca iberskog porekla. Skoro sve gradove su podizali na

339 lako utvrđenim liticama, brdima ili stenovitim grebenima. Smatrani su izuzetno umešnim gerilskim ratnicima. klase Pet ekonomskih grupa Rimljana koji su imali imovinu ili redovne prihode. Članovi prve klase bili su najbogatiji, članovi pete najsiromašniji. Proleteri su bili i suviše siromašni, te stoga nisu pripadali nijednoj klasi i nisu mogli da glasaju u centurijatskoj skupštini. Zapravo je i treća klasa retko pozivana da glasa u centurijatskoj skupštini, a kamoli pripadnici četvrte ili pete klase! klijent Na latinskom, cliens. Pojam je označavao slobodnog čoveka ili oslobođenika (koji nije morao da bude Rimljanin), koji se obavezao prema svom patronu. Klijent bi se na najsvečaniji i obavezujući način zakleo da će sluţiti interesima svog patrona i ispunjavati njegove ţelje. Zauzvrat je dobijao različite usluge obično novčane poklone, posao ili pravnu pomoć. Oslobođeni rob je automatski postajao klijent svog bivšeg gospodara, sve dok ne bi bio razrešen te obaveze ako bi se to ikada desilo. Ponašanjem klijenta u odnosu na patrona upravljao je svojevrstan sistem zasnovan na časti, kojeg su se svi izuzetno pridrţavali. Čovek koji je bio klijent mogao je istovremeno da bude i patron, a njegovi klijenti su bili i klijenti njegovog patrona. U doba Republike nije bilo zvaničnih zakona koji su se ticali odnosa klijent-patron pošto nisu bili neophodni nijedan čovek, bio on klijent ili patron, nije se mogao nadati uspehu u ţivotu ukoliko se znalo da se nečasno poneo u ovom veoma vaţnom odnosu. Međutim, postojali su zakoni koji su regulisali odnose sa stranim klijentima; strane drţave ili kraljeviklijenti, kojima je Rim bio patron, imali su obavezu da plate otkup za svakog rimskog građanina otetog na njihovoj teritoriji, na šta su gusari obilato računali kao na dodatan izvor prihoda. Prema tome, nisu samo pojedinci mogli da budu klijenti, već su to često bili čitavi gradovi, pa čak i drţave. kohorta Taktička jedinica rimske vojske. Bila je sačinjena od šest centurija, a svaka legija je imala deset kohorti. Zapovednici su u razgovoru o pohodima rimskih vojski obično govorili o kohortama, a ne o legijama, što moţda pokazuje da su, bar do Cezarovog

340 vremena, zapovednici u borbama razmeštali ili odvajali kohorte. Manipula, sastavljena od dve centurije (kohorta je imala tri manipule), izgubila je taktički značaj od vremena Marija. kolegij Telo ili udruţenje ljudi koji imaju nešto zajedničko. U Rimu su postojali sveštenički kolegiji (poput kolegija pontifika), politički kolegiji (kolegij plebejskih tribuna), drţavni kolegiji (kolegij liktora) i profesionalni kolegiji (na primer, esnaf pogrebnika). Neki ljudi iz različitih ţivotnih sfera, uključujući i robove, udruţivali su se u kolegije koji su se starali o glavnim rimskim raskršćima i slavili godišnji praznik raskršća, Kompitalije. Komicija Veliki okrugli amfiteatar gde su se odrţavali sastanci skupština. Nalazio se na donjem delu rimskog Foruma pored stepeništa Senata i bazilike Emilije, i nastavljao se ispod nivoa zemlje nizom stepenika, koji su pravili nivoe na kojima su ljudi stajali; na skupštinskim sastancima se nikada nije sedelo. Amfiteatar je u najboljem slučaju mogao primiti dve do tri hiljade ljudi. Rostra, ili govorničko postolje, bila je ugrađena u jednu stranu. konzul Konzul je bio najviši rimski magistrat koji je imao imperijum, a konzulat je predstavljao najvišu stepenicu na cursus honorum. Centurijatska skupština je svake godine birala dva konzula, čiji je mandat trajao godinu dana. Na duţnost su stupali na prvi dan nove godine (1. januar). Stariji od njih onaj koji je prvi dobio potreban broj glasova drţao jefasces (v.fasces) u mesecu januaru, što je značilo da je njegov mlađi kolega samo posmatrao ne mešajući se. Mlađi kolega je fasces drţao u februaru i tako su se smenjivali iz meseca u mesec do kraja godine. Pratilo ih je po dvanaest liktora, ali su samo liktori konzula koji je tog meseca bio na duţnosti nosili na ramenima fasces dok su pred njim išli kuda god bi krenuo. U poslednjem veku Republike, konzuli su mogli postati i patriciji i plebejci, s tim da je jedan konzul morao biti plebejac. Pravo ţivotno doba za konzula bile su četrdeset dve godine, dvanaest godina nakon što je, u tridesetoj, ušao u senat,

341 mada postoje ubedljivi dokazi da je 81. p. n. e. Sula odobrio senatorima patricijima da se za mesto konzula kandiduju dve godine pre plebejaca, te su tako patriciji mogli postati konzuli sa navršenih četrdeset godina. Konzulov imperijum nije imao granica; vaţio je ne samo u Rimu i Italiji već i u provincijama, i imao je veću moć od imperijuma guvernera, koji je bio prokonzul. Konzul je mogao da zapoveda vojskom. konzular Titula bivših konzula. Ostali članovi senata su ih posebno poštovali, a dok Sula nije postao diktator, uvek su ih pozivali da govore ili izraze svoje mišljenje pre pretora, izabranih konzula koji nisu stupili na duţnost, itd. Sula je to promenio pošto je radije veličao magistrate na duţnosti i one koji će tek preuzeti duţnost. Konzular je, međutim, mogao u svako doba biti određen da upravlja provincijom ukoliko je senat to zahtevao. Takođe su mogli da se bave i drugim duţnostima kao što je snabdevanje grada ţitom. Kurija Hostilija Zgrada Senata. Smatralo se da ju je podigao Tul Hostilije, tajanstveni treći rimski kralj. Odatle joj i ime („Hostilijeva zgrada za okupljanje*'). kurulska stolica Na latinskom, sella curulis. To je bila stolica od slonovače koju su smeli da koriste isključivo magistrati koji su imali imperijum. Lepo izrezbarena u slonovači, stolica je imala zakrivljene ukrštene noge tako da se mogla sklopiti. Imala je i niske naslone za ruke, ali ne i naslon za leđa. kurulski magistrat Magistrat koji ima imperijum i stoga moţe da koristi kurulsku stolicu. kvestor Najniţi stepenik na senatorskom cursus honorum. Na ovaj poloţaj je čovek uvek biran, ali nije morao biti kvestor pre nego što postane senator dok Sula za vreme svoje diktature nije tako odredio. Sula je povećao broj kvestora moţda sa dvanaest na dvadeset i propisao da se kvestor moţe postati tek sa navršenih

342 trideset godina. Glavne duţnosti kvestora bile su fiskalne prirode. Mogao je, o čemu je odlučivao ţreb, raditi u Drţavnoj blagajni u Rimu, ili ubirati carinu, nadgledati lučke troškove i najamnine van Rima u Italiji, ili upravljati finansijama neke provincije. Čovek koji je odlazio da upravlja provincijom mogao je za kvestora zahtevati određenog čoveka. Kvestori su stupali na duţnost petog dana meseca decembra. kvinktil Prvobitno peti mesec kada je rimska godina počinjala u martu. Ime je zadrţao i kad je za početak godine određen januar, iako je tada već bio sedmi mesec. Nama je, naravno, poznat pod nazivom jul, kako su ga znali i Rimljani posle smrti velikog Julija. laena Plašt nalik meksičkom ponču, kruţno iskrojen i sa otvorom za glavu. Obično je pravljen od masne ligurske vune, pa je stoga bio otporan navodu. U ovom oblikuje bio standardni deo opreme legionara (mada se u tom slučaju nazivao sagum). Flamen Dialisje nosio laena, dvoslojni i raznobojni ogrtač (vidi flamen). lari Najtipičniji za Rimljane od svih rimskih bogova. Nisu imali oblik, lik, pol, broj ni mitologiju. Bili su numina. Postojalo je mnogo različitih lara, koji su mogli da budu duhovi zaštitnici ili sile nekog mesta (kao što su bila raskršća ili međe), društvene grupe (kao što je bio larfamiliaris, lični lar jedne porodice), moreplovstva (lares permarini) ili čitavog naroda (Rim je imao javne lare, lares praestites). U vreme pozne Republike, međutim, prikazivani su u obliku statua kao dva mladića s psom. Pitanje je da li su Rimljani zapravo verovali da ih postoje samo dvojica, ili da su tog pola i izgleda verovatnije je da je sve sloţeniji ţivot zahtevao da im se da nekakav oblik. latinska prava Srednji građanski status između nadira italskih saveznika i zenita rimskih građanskih prava. Imaoci latinskih prava imali su mnogo jednakih povlastica kao i rimski građani: plen se delio na jednake delove, mogli su sklapati ugovore sa imaocima punih građanskih prava i za takve ugovore traţiti pravnu zaštitu, dozvoljeno im je bilo da sklapaju brakove sa imaocima punih

343 građanskih prava, a imali su i pravo da se ţale na smrtne presude. Međutim, nisu imali suffragium pravo da glasaju na rimskim izborima niti pravo da budu članovi rimskih porota. Nakon pobune u Fregeli 125. p. n. e. magistrati gradova i oblasti s latinskim pravima dobili su puna rimska građanska prava za sebe i svoje direktne potomke. legat Legatus. Najviši članovi štaba zapovednika rimske vojske bili su njegovi legati. Svi legati su bili Članovi senata, odgovarali su samo zapovedniku a bili su nadređeni svim vojnim tribunima. Međutim, nisu svi legati bili mladi ljudi. Neki su bili i konzulari koji su se očito dobrovoljno prijavljivali za neki zanimljiv pohod jer su ţudeli za vojničkim ţivotom ili su, pak, bili prijatelji zapovednika. legija Lcgio. Najmanja jedinica rimske vojske koja je bila u stanju da sama vodi rat, iako je to retko morala da čini. Bila je sama sebi dovoljna u pogledu ljudstva, opreme i sposobnosti za vođenje rata. Vojsku su činile najmanje dve a najviše šest spojenih legija; nije bilo uobičajeno da vojska ima više od šest legija. Legija se sastojala od oko šest hiljada ljudi, od kojih su moţda pet hiljada bili pravi vojnici a ostali svrstani u neborce. Svaka legija je imala deset kohorti od po šest centurija; obično joj je bila priključena i omanja konjička jedinica, mada je od Sulinog doba konjica više bila celina odvojena od pešadije. Svaka legija je bila zaduţena izvesnom artiljerijom, mada se artiljerija nije koristila na bojištu, već isključivo pri opsadama. Ako je u pitanju bila konzulova legija, njome je zapovedalo do šest izabranih vojničkih tribuna koji su se smenjivali. Ukoliko je legija pripadala zapovedniku koji trenutno nije bio konzul, njome je komandovao jedan od legata, ili sam zapovednik. Oficiri su bili centurioni i bilo ih je otprilike šezdeset. Iako su vojnici u legiji logorovali zajedno, nisu se hranili i ţiveli svi zajedno. Bili su podeljeni u jedinice od osam ljudi koji su skupa jeli i delili šator. V. kohorta. lex Mn. leges. Zakon. Reč lex“ je kasnije počela da se upotrebljava i za plebiscite koje je donosila plebejska skupština. Lex nije stupao na snagu sve dok ne bi bio urezan u bronzu ili kamen i

344 pohranjen u odaje ispod Saturnovog hrama. Međutim, zakoni su tu kratko ostajali, jer je prostor bio ograničen, a u Saturnovom hramu se nalazila i riznica. Kad je završen Sulin novi Tabularijum, zakoni su arhivirani tu umesto (verovatno) po čitavom gradu. Zakon je nazivan po čoveku ili ljudima koji su ga predloţili a zatim i uspeli da ga potvrde, ali je uvek imao nastavak za ţenski rod pošto je latinska reč lex ţenskog roda. U nazivu je potom stajao opšti opis predmeta kojim se zakon bavi. Zakoni su docnije mogli biti a ponekad su i bili ukinuti. lex Domitia de sacerdotiis Zakon je 104. p. n. e. doneo Gnej Domicije Ahenobarb, kasnije veliki pontifik. Nalagao je da se novi pontifici i auguri biraju u tributskoj skupštini koja obuhvata ţrebom izabranih sedamnaest od trideset pet triba. Do ovog zakona, pontifike i augure su birali članovi kolegija. Kad je postao diktator, Sula je ovaj zakon ukinuo, ali ga je 63. p. n. e. obnovio plebejski tribun Tit Labijen. lex Voconia de mulierum hereditatibus Donet 169. p. n. e„ ovaj zakon je znatno umanjio pravo ţene na nasledstvo putem testamenta. Ni pod kakvim uslovima ţena nije mogla da bude određena za glavnog naslednika čak i ako je bila jedino dete svoga oca; njegovi najbliţi agnatski rođaci (to jest, s očeve strane) imali su prednost u odnosu na nju. Ciceron navodi slučaj gde se tvrdi da se lex Voconia ne moţe primeniti zato što pokojnikovo vlasništvo nije procenjeno u okviru cenza; ali pretor (Gaj Ver) odbacio je tvrdnju i dotičnoj devojci nije dozvolio da primi nasledstvo. Zakon se izvesno mogao zaobići jer znamo za nekoliko velikih naslednica tako što se donosio senatski consultum kojim se odustajalo od uslova koje je nalagao lex Voconia; ili kada pokojnik nije ostavio testament, a u tom slučaju je prvenstvo imao stari zakon pa su deca preminulog dobijala nasledstvo bez obzira na svoj pol ili na bliske srodnike po muškoj liniji. Dok Sula u svojstvu diktatora nije ustanovio stalne quaestiones, izgleda da nije postojao sud pred kojim su se saslušavali sporovi o nasledstvu, što znači da je gradski pretor morao imati poslednju reč u takvim slučajevima.

345 liktori Pratioci kurulskog magistrata u zvaničnim prilikama, koji su pred njim išli u nizu jedan ispred drugog, ili dvojica po dvojica, i pravili mu prolaz, ili su mu bili pri ruci dok je vodio poslove u slučaju da nekoga treba zadrţati ili kazniti. Liktor je morao biti rimski građanin. Bio je drţavni sluţbenik, mada izgleda nije imao visoki društveni poloţaj, a verovatno je bio i tako bedno plaćen da se oslanjao na velikodušnost i novčane poklone magistrata kome je dodeljen. Na levom ramenu je nosio snop pruća zvani fasces (v. to). Liktor je u Rimu nosio običnu belu togu, a na sahranama crnu; van Rima je bio odeven u grimiznu tuniku stegnutu širokim crnim koţnim kaišem ukrašenim bronzom a u fasces je umetao sekiru. Postojao je kolegij liktora, mada se ne zna tačno mesto njihovog sedišta. Postojao je mali collegium ispred bazilike Emilije čija namena nije poznata, a ja sam ga odredila da bude mesto gde liktori čekaju. Njihovo sedište sam postavila iza hrama lara praestites na istočnoj strani Foruma pored velike krčme na uglu Clivus Orbius, mada za to nema čvrstih dokaza. U okviru kolegija, liktori (kojih je moralo biti najmanje tri stotine, a moţda i mnogo više) bili su podeljeni na dekurije od po deset ljudi, na čijem čelu se nalazio prefekt, a bilo je i nekoliko predsednika kolegija, koji su nadgledali sve dekurije. literatus Mn. literati. Učen čovek. lituus Štap koji je nosio augur. Bio je dug oko jednog metra, zakrivljen i završavao se spiralnim ukrasom. ludi Vidi igre. macellum Trţnica. Vidi i odrednicu Macellum Cuppedenis. Macellum Cuppedenis Specijalizovana trţnica koja se nalazila iza gornjeg dela rimskog Foruma na istočnoj strani, između Clivus Orbius i Karine/Fagutala. Tu se se nudili luksuzni proizvodi kao što su biber, začini, tamjan, melemi, pomade i ulja; takođe je sluţila i kao pijaca cveća, gde bi Rimljanin (a svi Rimljani su voleli cveće) mogao kupiti sve od buketa do girlandi koje su se stavljale oko

346 vrata i venaca koje su nosili na glavi. Sve dok nije prodato da bi se finansirao Sulin pohod na kralja Mitridata, ovo zemljište je bilo u vlasništvu drţave. Sa eskvilinske strane su se nalazila skladišta začina i mirisa horrea piperata. magistrati Izabrani predstavnici Senata i rimskog naroda. Magistrati su predstavljali izvršnu vlast i, s izuzetkom vojničkih tribuna, od trenutka kad je Sula postao diktator, svi su automatski pripadali Senatu. Prateći dijagram jasno pokazuje prirodu svake magistrature, starešinstvo, ko je koga birao i da li magistrat ima imperijum. Cursus honorum ili „put časti“ išao je od kvestora preko pretora do konzula, a doprinosili su mu poloţaji cenzora, oba edila i plebejskog tribuna. Izuzev cenzora i diktatora, svi magistrati su imali mandat koji je trajao godinu dana. Diktator je bio magistrat koga nisu birali, već ga je imenovao senat u trenucima javne ili vojne opasnosti; sam je imenovao zapovednika konjice. Nije odgovarao za posledice svojih diktatorskih postupaka. Mala Jermenija Iako nazvana Mala Jermenija, ova mala oblast, koja obuhvata nepristupačna planinska područja gornjeg toka Eufrata i Arsanija, nije bila deo Jermenskog kraljevstva. Dok je nije preuzeo šesti kralj Mitridat od Ponta, bila je pod upravom sopstvene kraljevske porodice, ali je uvek bila u vazalnom odnosu prema Pontu, a ne u odnosu na samu Jermeniju. manumisija Čin oslobađanja roba. Kada je gospodar bio rimski građanin, manumisija je automatski davala robu prava rimskog građanina. Njegov glas je, međutim, bio bezvredan. Oslobođeni rob je uzimao ime bivšeg gospodara za svoje, dodajući mu svoje ropsko ime kao cognomen odatle, Lucije Kornelije Hrisogon, Sulin ozloglašeni oslobođenik. Rob je mogao da bude oslobođen na razne načine: mogao je da otkupi slobodu sopstvenom zaradom, oslobođenje je moglo da bude poseban gest gospodara u nekoj značajnijoj porodičnoj prilici kao što je nastupanje punoletstva, moglo je nastupiti nakon dogovorenog broja godina ili biti naznače-

347 no testamentom. Uprkos ograničenjima, većina robova je veoma ţelela status oslobođenika, uglavnom zbog potomstva, koje bi dobilo status lica rođenih u slobodi. Nije bilo neuobičajeno, posebno među Grcima, da se ljudi određenih veština prodaju u ropstvo. Oslobođeni rob je do kraja ţivota morao na temenu nositi blago kupastu kapicu kapu slobode. Vidi i oslobođenik. Marsovo polje (Campus Martius) Nalazilo se severno od Servijevih zidina. S juga ga je oivičavao Kapitol, a sa istoka brdo Pincij; ostatak je bio okruţen velikim zavojem reke Tibra. U doba Republike nije bilo prigradsko naselje, već mesto na kojem su logorovale armije koje su čekale trijumfe svojih zapovednika, odrţavale se vojne veţbe i obuka mladića, bile štale s konjima za trke dvokolica, staništa javnih robova, zasedala centurijatska skupština, a povrtlarstvo se nadmetalo s javnim zelenilom. Mesto za plivanje u Tibru, zvano Trigarij, nalazilo se u njegovom zavoju, a malo severnije odatle bili su izvori lekovite tople vode zvani Tarent. Via Lata (Via Flaminia) išla je Marsovim poljem na svom putu ka Milvijskom mostu, a Via Recta ga je pod pravim uglom na Via Lata presecala na dva dela. medicus Srednji prst. medimnus Mera za zapreminu korišćena za ţito i sve što se sipa poput tečnosti. Iznosila je 5 modija, odnosno 40 litara, a teţila oko 23 kilograma. To je bilo dovoljno ţita za dve vekne hleba (vekna je teţila oko 330 grama) dnevno za trideset dana, s obzirom na to da su otpaci odbačeni u mlevenju zamenjeni vodom i ostalim sastojcima. Prosečan Rimljanin koji je ţiveo u jednoj ili dve sobe u insuli obično nije sam mleo svoje ţito i pekao hleb kod kuće; napravio bi sporazum sa lokalnim pekarom (kao što se relativno doskora radilo u mnogim delovima Evrope), koji bi naplaćivao uslugu uzimajući deo ţita. Moţda je konačan rezultat bio to da je jedan medimnus ţita obezbeđivao Rimljaninu jednu veliku veknu hleba dnevno za mesec dana?

348

349 mentula Latinska prosta reč za penis. mere i teţine Većina mera je zasnovana na delovima tela, te otud stopa, šaka, korak. Rimska stopa iznosi 296 milimetara i deli se na 12 palčeva. Pet stopa je činilo korak, a rimska milja je iznosila 1.000 koraka. Mera za površinu je juger (v. to). Ţito poput pšenice nije mereno na kantaru pošto se sipalo kao tečnost, pa su za njega vaţile mere za zapreminu medimnus i modius (v. to). Veličinu posude određivala je amfora (v. to), koja je primala oko 25 litara i označavala zapreminu rimske kubne stope. Brodski teret se uvek izraţavao u amforama. Rimska Ubra iznosila je oko 327 grama, a delila se na 12 uncija (unciae). Mera za veće teţine bila je talent (v. to). metae Stubovi ili obelisci na krajevima središnje ograde zvane spina koja je uzduţ presecala stazu u cirkusu. minim Jarkocrvena boja, napravljena od cinobarita (sulfida ţive), kojom je vojskovođa za trijumf bojio lice verovatno da bi mu nalikovalo onom od terakote kakvo je bilo kod kipa Jupitera Naboljeg i Najvećeg u njegovom hramu na Kapitolu. modius Uobičajena mera za ţito. Jedan modius je imao zapreminu 8 litara a teţinu oko 4 kilograma. Mesečno je deljeno po 5 modija drţavnog ţita, što je odgovaralo jednom medimnus (vidi ovaj pojam i zbog podatka o hlebu). Mormolika Čudovište kojim su plašili decu. mos maiorum Ustaljeni poredak, izraz koji je opisivao navike i običaje drţave i drţavnih ustanova. Moţda je najbolje reći da je mos maiorum nepisani rimski ustav. Mos je označavao ustaljeni običaj, a maiores, u ovom kontekstu, pretke. Ukratko, mos maiorum je bio način na koji se uvek radilo i kako uvek treba da se radi i ubuduće! municipija Prvobitno oblasti u Italiji, saveznici Rima čiji sta-

350 novnici, međutim, nisu imali rimska građanska prava. Nakon što su svi narodi italijanskog poluostrva dobili građanska prava, pojam municipija odnosio se na grad sa okolinom koji je zadrţao samoupravu i još posedovao svoje javno zemljište. Municipija je sama birala svoje magistrate i imala svoje propise i arhive kao i izvore prihoda, iako je podlegala nadzoru prefekata koje je iz Rima verovatno slao senat. naglavak Spoj između glavne vodovodne cevi i vodovodnih cevi koje vode u zgradu, bilo javnu ili privatnu. Veličina ili otvor naglavka bila je strogo propisana zakonom i potpadala je pod nadleštvo edila. Rimljani su razumeli dejstvo vode u smislu količine, ali ne i pritiska. Međutim, poznavali su dovod samotokom i gradske rezervoare smeštali na najviše tačke. narodna skupština Vidi skupština. nesejski konj Najveća vrsta konja poznata drevnom svetu. Tačna veličina se ne zna ali izgleda da je bio velik poput srednjovekovne ţivotinje na kojoj je jahao vitez u oklopu, jer su i kraljevi Jermenije i Parćani računali da će i konjanici i konji biti u oklopima od glave do pete. Prirodno stanište ovih konja bilo je juţno i zapadno od Kaspijskog mora, u Mediji, ali se u doba pozne Republike poneki nesejski konj mogao naći u svim krajevima drevnog sveta. nomen Ime porodice, bratstva ili roda. Kornelije, Julije, Domicije, Licinije itd. bila su imena rodova (nomina, mn.). nosiljka Pokrivena kocka sa nogarima na kojima stoji kad se spusti na tlo. Nosila su je četvorica ili osmorica ljudi drţeći horizontalne motke koje na svim uglovima štrče ispred i iza kocke. Nosiljka je sporo, ali daleko najudobnije prevozno sredstvo poznato drevnom svetu. Pretpostavljam da je bila znatno udobnija od većine današnjih prevoznih sredstava! nundinum Razdoblje između dva pazarna dana, osmodnevna