Terry Brooks - Deca Armagedona

Teri Bruks

POSTANJE ŠANARE

– KNJIGA 1 –

DECA ARMAGEDONA

Naslov originala:
Terry Brooks – Genesis of Shannara. Armageddon’s Childre

Preveo: Tibor Strak

Izdavač:
IPS Media, Beograd
IP Prosveta, Beograd

Za Džudin.
Mog najboljeg prijatelja u svakom pogledu.

Balkandownload JEDAN

On je u dubokom snu u svom krevetu one noći kada demon i nekad-
ljudi dolaze po njegovu porodicu. Posmatrali su utvrđenje danima,
proučavajući zidine i rutinu stražara koji su ih čuvali. Strpljivo su čekali
svoju priliku i ona se sada ukazala. Prethodnica se prebacila preko zidina
i prošla kraj stražara. Otvorili su kapiju iznutra da puste ostale i sada su
svi pokuljali u utvrđenje. Za manje od pet minuta, sve je bilo izgubljeno.

On to ne shvata u trenutku kada ga otac budi drmusajući ga, ali zna
da nešto nije u redu.

‘Logane, ustaj.’ Užurbanost i strah se mogu prepoznati u glasu
njegovog oca.

Logan žmirka pod bleskom baterijske lampe koju drži njegov otac,
jedne od dve koje još uvek imaju. Vidi svog brata kako se oblači na
drugoj strani sobe, kako navlači bluzu i pantalone, brzim i nervoznim
pokretima. Tajler se ne buni, ništa ne govori, čak i ne gleda u njegovom
pravcu.

Njegov otac se saginje bliže, njegova snažna prilika je sva u ravnim
površinama i oštrim crtama iza svetlosti baterijske lampe. Njegova velika
ruka hvata rame njegovog sina i steže se. ‘Vreme je da odemo odavde,
Logane. Obuci se i uzmi svoj ranac i čekaj sa Tajlerom kod podnih vrata.
Tvoja majka i ja stižemo zajedno sa Megan.’

Njegova sestra. On gleda unaokolo ali je ne vidi. Napolju se čuju
vika i pucnjevi. Bije se bitka. On sada zna šta se desilo, iako to ne vidi.
Slušao je čitavog svog života kako se o tome priča, o danu kada će
neprijatelji naći načina da se probiju, o danu kada će zidovi i kapije i
čuvari i odbrana konačno popustiti. To se desilo svuda u Sjedinjenim
Državama. Desilo se svuda u svetu. Niko nigde nije bezbedan. Možda
više niko nigde neće biti ponovo bezbedan.

Sada brzo ustaje i oblači se. Njegov brat već ima ranac na leđima i
dobacuje Loganu njegov. Ranci su stajali u ćošku njegove spavaće sobe
onoliko dugo koliko mu sećanje dopire. Svakog meseca su bivali
raspakovani, proveravani, a onda ponovo pakovani. Njegov otac je
pažljiv čovek, on planira, on preživljava. On je oduvek pretpostavljao da
će ovaj dan doći, čak i ako je uveravao svoju porodicu da neće. Logan se
nije dao prevariti. Njegov otac nije o tome direktno pričao, ali među
rečima ohrabrenja stajala su tiha upozorenja. Loganu nisu promakla, nije

-4-

ignorisao njihove nagoveštaje.
‘Požuri, sporaću’, Tajler sikće na njega dok izlazi kroz vrata.
On završava sa vezivanjem svojih čizmi, prebacuje ranac preko

ramena i žuri za svojim bratom. Vika sada postaje glasnija,
neobuzdanija. Čuje se i vrištanje. On se oseća čudno odvojenim od svega
toga, kao da se to događa ljudima sa kojima on nema nikakve veze, iako
su to njegovi prijatelji i komšije. Mutno mu je u glavi i zuji mu ušima.
Možda je ustao prebrzo, možda je suviše požurio kao što to ponekad
radi, ne dopuštajući svom telu da se prilagodi iznenadnoj promeni.

Možda je to samo prvo od mnogih prilagođavanja koja će morati da
napravi u svom životu.

On zna šta će se sada desiti. Njegov otac im je sve ispričao, vodeći
računa da koristi reč ako umesto reči kada. Moraće da pobegnu kroz
tunele, a onda da beže kroz okolne predele. Moraće da napuste svoj dom
i svu svoju imovinu jer će ih u suprotnom uhvatiti i ubiti. Demoni i nekad-
ljudi su na početku dali do znanja da neće poštedeti one koji odaberu da
se zatvore u utvrđenja kada probiju njihovu odbranu. To je kazna za
prkošenje, ali je i upozorenje.

Ukoliko želite da preživite, morate da nam se predate.
Niko, naravno, ne veruje da je ovo istina. Niko ne može da preživi
van utvrđenja. Ne kao slobodan čovek ili žena. Ne sa zarazama i
otrovima u vazduhu, vodi i zemljištu. Ne sa logorima za robove u koje
vas odvedu i koji vas progutaju. Ne sa nakazama i čudovištima koja
besno trče po gradovima, gradićima i selima svuda.
Ne sa demonima i nekad-ljudima koji žele da istrebe ljudsku rasu.
Ne u ovom vrlom novom svetu.
Logan ovo zna iako ima samo osam godina. On to zna jer to sanja,
ponovo proživljavajući isto dvadeset godina kasnije. Njegovo
razumevanje istine prevazilazi vreme i mesto; on prihvata znanje u obliku
sećanja. On to zna na isti način kao što zna kako će se stvari završiti.
On stoji sa Tajlerom pred podnim vratima kada njihov otac dolazi do
njih, dovodeći njegovu majku i sestru do tog mesta. ‘Držite se zajedno’,
kaže im, prelazeći pogledom sa jednog lica na drugo. ‘Čuvajte se
međusobno.’
On nosi ‘tajson 33’ flešetni kratež, opasno oružje od crnog metala,
koje može da probije rupu u zidu debelom trideset centimetara. Logan je
samo jednom video kako se iz njega puca, mnogo godina ranije, kada ga

-5-

Balkandownloadje otac isprobavao. Zvuk prilikom ispaljivanja je bio zaglušujući. Osetio
je smrad nečeg nagorelog u nosu i zvonilo mu je u ušima nakon toga.
Sećanje je ostalo sa njim sve do tog dana. Plaši se oružja. Ukoliko ga
njegov otac nosi, stvari su toliko loše da ne može biti gore.

‘Džek.’ Njegova majka tiho izgovara ime njegovog oca i okreće se
da ga zagrli i privije glavu na njegovo rame. Vika i vrištanje i pucnji čuju
se baš pred njihovim vratima.

Njegov otac joj dopušta da ga zagrli na trenutak, onda se lagano
odvaja od nje, saginje se i otvara podna vrata. ‘Krećite!’ breca se,
pokazujući im da uđu unutra.

Tajler ne okleva; noseći drugu od dve baterijske lampe, on silazi niz
otvor. Megan ga prati, sa velikim zelenim očima, vlažnim od suza.

‘Logane’, njegov otac ga zove kada vidi da njegovo najmlađe dete
okleva.

U sledećem trenutku prednja vrata su razvaljena u stravičnoj
eksploziji koja guta i njegovu majku i njegovog oca, a njega šalje da se
kotrlja naglavačke niz stepenište gde sleće u isprepletanoj gomili preko
svoje sestre. Ona vrišti, a nešto teško pada na zemljani pod kraj njega,
zamalo ga pogodivši u glavu. U kovitlacu svetlosti iz Tajlerove baterijske
lampe, on gleda dole i vidi ‘tajson’ flešetnu pušku. On bulji u nju sve dok
ga brat ne cimne na noge i sam zgrabi oružje.

Njihove oči se sretnu i obojica znaju. ‘Trči!’ Tajler promumla.
Zajedno, troje dece žuri niz dugačak tamni hodnik prateći zrak
baterijske lampe. U tami ispred njih, pojavljuju se drugi zraci baterijskih
lampi i treperavih sveća iz drugih tunela koji se priključuju ovome i zvuk
glasova postaje jači. On zna da svi oni dolaze iz kuća blizu njegove.
Tunel je bio zajednički projekat mnogih porodica, koje je predvodio
njegov otac i još nekolicina drugih ljudi, tunel za bekstvo u slučaju da se
dogodi ono neizrecivo. Ubrzo su tuneli prepuni i ljudi se guraju i laktaju.
Tajler boreći se da jednom rukom vuče Megan sa sobom, dok drugom
maše baterijskom lampom, vikne njegovo ime i dobaci ‘tajson’ flešetnu
pušku ka njemu.
Logan je uzima bez razmišljanja. Njegove ruke se sklapaju oko
hladnog, glatkog metala cevi i pronalaze put ka dršci uvezanoj kožom.
Začudo, oružje mu dobro stoji u ruci; deluje kao da mu je tamo mesto.
Njegov strah od puške nestaje dok je privija na grudi.
Pred njima, svetlosti se sastaju i drveno stepenište vodi naviše. Ljudi

-6-

kuljaju iz tunela i uz stepenice u noć ispunjenu bleskovima i eksplozijama
i zvucima smrti i umiranja. Može da oseti vrelinu jake vatre dok se
približava otvoru. Dok udiše noćni vazduh, može da oseti oštar smrad
dima i nagorelog drveta.

Samo je zastao da pogleda unaokolo, ni tri koraka iza Tajlera i
Megan, kada je eksplozija procepala zemlju pod njim, bacajući ga nazad
u noć. Jeziva tišina se spušta svuda oko njega. Sve sada čuje udaljeno i
čudno prigušeno. Isprva ne može da vidi, ne može čak ni da se pomeri,
ležeći na zemlji držeći flešetnu pušku kao poslednji spas.

Podiže se sa teškoćom, ošamućen i u šoku. Vidi tela razbacana
svuda unaokolo na zemlji pred sobom, svuda oko otvora tunela, desetine
i desetine zgnječenih oblika. Podiže se na noge i posrće ka mestu gde
Tajler i Megan leže nepomično i krvare, razrogačenih očiju. Oseća kako
mu se grudi stežu i kako snaga otiče iz njega. Nema ih više. Nema više
cele njegove porodice. To se desilo tako brzo.

Krajičkom oka primaćuje iznenadan pokret dok se grupa oblika
usmerava ka njemu iz tame. Nekad-ljudi, divljih očiju i besni, njihova lica
su lica životinja. Bez razmišljanja, ne znajući čak ni kako se setio šta da
radi, on otpušta sigurnosnu iglu na ‘tajson’ flešetnoj pušci i cev grunu
posred njih. Na desetine ih nestane, bivajući oduvani nazad u noć. On
okreće cev nadesno i ponovo puca. Još nekoliko desetina se razleće
posvuda. On je ushićen, postaje besan koliko i oni, podjednako žedan
krvi. On ih mrzi zbog onoga što su uradili. Želi sve da ih uništi.

Onda ugleda još jednu figuru, starca koji stoji malo dalje sa strane,
visokog i pogrbljenog i sivog poput duha, u ogrtaču koji visi gotovo do
zemlje. Njegove oči fiksiraju Logana, vireći pod šeširom širokog oboda, i
u tim očima se vidi hladno odobravanje koje preplaši dečaka. On ne
razume šta to starac odobrava, ali razume jedno. Bez potrebe da se ikada
nađe licem u lice sa jednim ranije, on instinktivno zna da je ovo demon.

Demon mu se smeši i klima glavom.
Ruka ga naglo okreće i otima flešetnu pušku iz njegovih ruku. Oči
čvrste i crne poput opsidijana ga posmatraju sa lica koje je obojeno
mašću i znojem. ‘To je bilo sasvim dobro, dečko, ali sada je vreme da
ideš. Hajde da preživimo kako bismo se i drugi put borili!’
On uzima Logana za ruku i počinje da trči sa njim u tami. Drugi sa
licima obojenim na isti način okupljaju se iz ruševina utvrđenja. Formira
se odstupnica koja štiti njihovo povlačenje, pucaju iz oružja na talase

-7-

Balkandownloadnekad-ljudi koji žele da ih se dočepaju.
‘Trči, dečko.’ Čovek koji ga drži gura ga dalje.
Boreći se sa bolom koji oseća u sebi, boreći se da zadrži svoje suze,

on trči. I ne osvrće se.

Kasno jutarnje sunce je zaslepilo Logana Toma kada je otvorio svoje
oči i jako zatreptao da odagna san dok je virio kroz vetrobran svoje Munje
S-150 AV. Predeli Indijane, beživotni, prostirali su se sa svih strana
šumarka brestova u koji se uvukao prethodne noći. Autoput kojim je išao
krećući se na zapad ka Čikagu pružao se natrag putem kojim je došao i
išao dalje putem kojim je morao da ide, ispucao i zarastao u korov i sa
otpadom razbacanim unaokolo. Pogled mu se razbistrio. Bledožuta i suva
polja na koje kiša nedeljama nije pala ličila su na smeđu krpu koja se
prostirala ka jugu. Ka severu, oko jedan kilometar dalje, kuća i štala
stajale su napuštene i oronule u šumarku hrastova koji su pobeleli i iz
kojih je istekao život.

Na sve četiri strane ništa se nije pomeralo. Čak nije bilo ni
proždrljivaca, a proždrljvci su bili svuda gde je bilo ljudi koje su mogli da
izjedaju.

Pružio se ka štapu i uhvatio ga čvrsto za trenutak, a onda prešao
rukama polako celom njegovom ispoliranom i crnom dužinom, osećajući
umirajuće prisustvo rana urezanih u njegovu površinu.

Još jedan dan na svetu.
Proverio je očitavanja na AV-u, ovlaš pregledavši nekoliko redova
lampica koje su sve ujednačeno svetlucale zelenom bojom na svetlosti
dana. Crvene lampice su bile ugašene, što mu je govorilo da ništa nije
prišlo vozilu tokom noći. On u svakom slučaju ne bi prespavao njihova
glasna upozorenja, ali nije škodilo da proveri. Jurišno vozilo je bilo
njegovo omiljeno oružje protiv stvari koje su ga lovile i on se oslanjao na
njega kao na najboljeg prijatelja. On nikada nije imao najboljeg prijatelja.
Majkl je bio njegov poslednji najbolji prijatelj, ali je većim delom bio
Loganov učitelj. Majkl, genije kada je u pitanju mehanika, bio je taj koji je
nabavio i modifikovao AV. Kada njega više nije bilo, Munja je postala
Loganovo malo nasledstvo koje je dobio od čoveka koji je bio veći od
života.
U trenu je pomislio na svoj san od prošle noći, o njegovoj porodici, o
njegovom detinjstvu. Sada dvadeset godina ranije, ali delovalo je kao da je

-8-

prošla večnost.
Nemoj da se baviš time. Nemoj davati snagu bilo kakvoj prošlosti.
Zadovoljan što nije bilo nikakvih pretnji, bacio je pogled na

očitavanje na solarnoj bateriji. Bio je spreman da krene. Solarno napajanje
je imalo svoje prednosti u svetu u kome se klima toliko drastično
promenila da je sunce sijalo trista pedeset dana u godini, svuda, od
ekvatora do Kanade. Kada se pređe Misisipi, nije bilo ničega osim pustinje
sve dok se ne dođe do planina, a onda je bilo još malo istog sve dok se ne
dođe do obale. Sloj ozona je većim delom izgoreo, polarne ledene kape su
gotovo nestale. Temperatura je svuda narasla, a zemlja koja je nekada bila
Srednja Amerika postala je zakržljala i suva. Stare vesti, to se desilo pre
više od trideset godina. Zato je mnogo sunca bilo prognoza za danas, sutra
i narednih nekoliko vekova.

Kiša? Petnaest do dvadeset centimetara godišnje na vlažnim mestima.
Logan Tom se pitao da li će neko ikada videti nešto što makar
podseća na stari svet. Mislio je da je moguće da će njegovi potomci
možda moći, jedan drugačiji svet od sirovih uslova današnjice. Ali svet
koji su poznavali njegovi roditelji i preci je nestao zauvek, mrtav kao i
moralno i društveno tkanje koje nije uspelo da ga sačuva. Niko nije mislio
da je to moguće. Niko nije verovao da to može da se desi.
Niko sem vitezova Reči, koji su sanjali košmar i neuspešno probali
da ga spreče. Muškarci i žene koji su regrutovani da se bore za stvar,
pobornici, oni koji su verovali u potrebu da očuvaju magiju koja je držala
sve stvari u ravnoteži.
Jer magije je bilo na svetu, izrodila se iz vremena pre ljudskog roda,
iz Vilinsveta, iz starije civilizacije. Magija koja je prožimala i održavala,
koja je obuhvatala ono što se ne može videti, čak i ono što se ne može
razumeti, kako bi povezala sav život na simbiotski način.
Magija nad kojom su i Reč i Praznina želeli da steknu kontrolu.
Bila je to stara borba koja je datirala još od rođenja ljudskosti. Bila je
to borba za premoć između nijansi svetla i tame, između stepena dobra i
zla. Logan Tom se nije pravio da razume sve te postepene prelaze. Bilo je
dovoljno da je razumeo razliku između želje da sačuva i odlučnosti da
uništi. Vitezovi su, kao sluge Reči, gledali da održe ravnotežu i vode
računa o magiji u svetu; demoni, kao stvorenja Praznine, gledali su da
naruše tu ravnotežu. Bio je to dovoljno jednostavan koncept, koji se može
shvatiti i onaj koji je bilo lako prihvatiti ukoliko verujete u dobro i zlo – a

-9-

Balkandownloadvećina ljudi jeste. Oduvek i jesu. Ono u šta nisu želeli da veruju, ono što
su stalno pokušavali da odbace, bilo je da je sve dobro ili zlo koje je
postojalo u svetu dolazilo iz njih samih a ne iz nekog apstraktnog izvora.
Bilo je lakše dodeliti te osobine nečemu većem od onoga što su poznavali,
što su mogli videti. Odbijanje da prihvate da je ono dolazilo iznutra je bilo
to što ih je uništilo.

Vitezovi i demoni su razumeli ovu istinu i nastojali su, svaki za sebe,
da je otkriju ili iskoriste. I jedni i drugi su bili rođeni iz ljudske rase i
evoluirali su u nešto više postajući ono što jesu. Sve do početka kraja,
ljudi nisu ni znali za njihovo postojanje. Mnogi još uvek ne znaju. Vitezovi
i demoni su bili tema urbanih legendi i radikalnih religija. Niko ih nije
video na delu, niko nije mogao da ih razlikuje od ostalih ljudi. Sve dok
nisu počeli da otkrivaju sebe i svoje ciljeve. Sve dok ravnoteža nije bila
narušena i dok ravnomerno, svrsishodno uništavanje cele ljudske rase nije
postalo realnost.

Koliko im je bilo teško da vide istinu, čak i tada kada im je zurila u
lice.

Čak ni kada su zaraze pobile pola milijarde ljudi, niko nije
poverovao. Čak ni kada je vazduh bio toliko zagađen a voda postala toliko
zamućena da je bilo opasno disati i piti, niko nije poverovao. Počeli su da
veruju nakon što su prva nuklearna oružja bila lansirana i čitavi gradovi
nestali u treptaju oka. Počeli su da veruju kada su vlade država doživele
slom ili bile zbačene, kada su napadi i kontranapadi hemijskog rata
desetkovale populaciju. Dovoljno da su počeli da pretvaraju ono što je
ostalo od njihovih gradova u ograđena utvrđenja. Dovoljno da se povuku u
opsadni mentalitet, koji kao način života nije popuštao narednih trideset
godina.

Postalo je još gore, naravno. Kada su hrana i voda počeli da nestaju,
opstanak se vrteo oko kontrolisanja onih namirnica koje su preostale i
nabavljanja novih. Ali samo je nekolicina znala da adekvatno sakuplja
stvari u svetu koji je bio toliko gadno zatrovan i zaprljan da je i sama
zemlja mogla ubiti. Nekolicina je znala kako da razvija nove izvore a
demoni su se dočepali onih koji su to radili. Pojavila se rezervisanost ka
deljenju sa onima koji su bili manje srećni i utvrđenja su postala simboli
tiranije i sebičnosti. Oni unutra su bili privilegovani, manje pod udarom
gladi, žeđi i bolesti. Oni koji su bili napolju, od kojih su neki već počeli da
se menjaju dok su im se tela prilagođavala na otrove i bolesti koje su ih

- 10 -

inficirale, bili su označeni kao neprijatelji iz prostog razloga što su postali
drugačiji od ostalih.

Nakaze, zvali su ih obični ljudi. Deca ulica su im dala druga imena –
Gušteri, Kreštavci, Pauci, Krtice, Mutanti, Gnusobe. Nazivali su ih tako i
mnogo gore. Zaraženi radijacijom i hemikalijama, bili su čudovišta
njegovog vremena, proterana da pustoše zemlju van utvrđenja i prepuštena
svojoj sudbini.

Logan Tom je pogledao preko ravnica Indijane, dohvatio paljenje AV-
a i uključio ga. Motor je oživeo i počeo tiho da prede, a on je osetio
dobovanje metalnog omotača vozila kako vibrira pod njegovim sedištem.
U sledećem trenutku, popustio je kvačilo i izvezao se iz drveća natrag na
ispucalu površinu puta i krenuo ka zapadu.

Pravi neprijatelji bili su nekad-ljudi, ljudi koje nisu uništili radijacija i
hemikalije, već lažna obećanja i laži koja su išla otprilike ovako: “Da li
znate šta je potrebno da biste preživeli? Volja da učinite ono što je
potrebno. Svet je oduvek pripadao najjačima. Nikada nije bilo predviđeno
da slabi naslede bilo šta. Vi birate šta želite da budete u ovom životu. Po
svom izboru, vi ste ili sa nama ili protiv nas. Birajte mudro.”

Naravno, demoni su širili te laži i davali ta lažna obećanja ljudima
već vekovima. Ali oni kojima su demoni šaputali, sada su bili voljniji da
slušaju. Svet je postao jednostavno mesto u raspletu uništenja civilizacije:
ili ste živeli unutar utvrđenja, ili ste živeli napolju. Oni napolju su verovali
da su oni unutra slabi i uplašeni i instinktivno su razumeli njihov strah i
slabost. Oni su bili odabirani iz ostataka razbijenih armija i rasutih
policijskih snaga, iz neuspešnih milicija i paravojnih organizacija, iz
kulture oružja i borbe, iz načina razmišljanja zasnovanom na mržnji, sumnji
i nemilosrdnoj odlučnosti. Kada su jednom prihvatili propagandu demona,
brzo su pali u šumu ludila koje je proizašlo iz svega. Isprva su se
promenili emocionalno i psihološki, a onda mentalno i fizički. Sloj po sloj,
odbacivali su svoju ljudsku kožu; preuzeli su izgled i odavali utisak
čudovišta.

Spolja, još uvek su izgledali uglavnom ljudski – ako izuzmemo
njihove tupe, mrtve oči i prazne izraze lica. Iznutra, bili su nešto potpuno
drugačije, njihova ljudskost je bila izbrisana, njihov identitet ponovo
načinjen. Iznutra su bili grabljivci i životinje i predani tome da ubiju sve
što se kreće.

Bili su nekad-ljudi.

- 11 -

BalkandownloadLogan Tom je prisno poznavao ova stvorenja. Viđao je dobre ljude
koji su se menjali i postajali takvi, neki od njih su bili i njegovi prijatelji.
Gledao je kako se to događa ponovo i ponovo. Nikada to nije razumeo, ali
znao je šta treba da uradi povodom toga. Lovio ih je i ubijao ih sa
nemilosrdnom, neuzdrmanom odlučnošću i nastaviće da ih lovi i ubija, kao
i demone koji su ih stvorili, sve dok ne budu istrebljeni ili on sam ne bude
mrtav.

To je zadatak koji mu je dodeljen u njegovoj službi prema Reči. To
je, do sada, bila definicija njegovog života.

On se, razumeo je, nije mnogo razlikovao od njih. On je bio njihov
odraz u ogledalu na toliko mnogo načina da ga je to plašilo. Mogao je da
tvrdi da se nalazi na višoj moralnoj ravni, da je samo radio ono što je
ispravno. Mogao je to da opravdava kako god je hteo, ali rezultat je bio
isti. On je ubijao njih, a oni su ubijali druge. On je jednostavno u tome bio
bolji od njih.

Vozio je na zapad stalnom brzinom od pedesetak kilometara na čas,
pažljivo obilazeći dublje pukotine i rupe koje su nagrizale autoput,
upravljajući pored nečega što je izgledalo kao nagoreli ostaci ograda koje
su iskorišćene za potpalu i gomile đubreta koje je vetar naneo sa sada
praznih farmi. Nije video živu dušu od kada je juče krenuo iz Klivlenda.
Tamo je bilo nekoliko utvrđenja, većih od mnogih drugih i čvrsto
branjenih. Demoni i nekad-ljudi su upravo sada počinjali da napadaju ove,
pošto su potpuno počistili gotovo sve manje enklave. Uskoro će
eliminisati i one veće. Do sada bi to verovatno i uradili, da nije vitezova
Reči.

Da nije njega.
Da li ima drugih poput njega? Nije imao načina da to sazna. Gospa
mu to nije govorila u njegovim vizijama, a on nije sreo drugog viteza u
protekle dve godine. Znao je da su se u jednom trenutku i drugi borili isto
kao i on da zaustave napredovanje demona, ali bilo ih je suviše malo i
mnogi su poginuli. Poslednji vitez koga je sreo rekao mu je da su na
Istočnoj obali, gde je šteta bila najgora, svi mrtvi.
Podne je došlo i prošlo. Izašao je iz Indijane i ušao u Ilinois dok se
sunce polako približavalo zapadnom horizontu, sve dok naposletku nebo
nije počelo da se pretvara u divnu mešavinu zlatne i crvene boje. Njegov
osmeh je bio gorak. Zagađeni vazduh je imao i jednu pozitivnu posledicu:
omogućavao je neke neverovatno lepe završetke dana. Ukoliko morate da

- 12 -

živite u zatrovanom svetu, možete bar da uživate u pogledu.
Zaustavio je Munju posred autoputa i popeo se napolje da posmatra

kako se boje šire i produbljuju, ponevši crni štap sa sobom. Protegao se,
opuštajući bolove i ukočenost koje je zaradio u zatvorenom prostoru
kabine AV-a. Porastao je i postao visok i mršav kao i njegov otac i odavao
je neku neodređenu vrstu snage. Ožiljci su se ukrštali preko šaka i ruku,
beli izrezi na njegovoj tamnijoj koži. Izdržao je on i veće povrede, ali ništa
što se moglo videti. Veći deo njih su bile emotivne povrede. Očvrsnuo je
od godina služenja Reči, od bola i patnji kojima je prisustvovao i od
osećaja samoće koji je stalno bio prisutan. Njegovo lice, poput lica
njegovog oca, bilo je uglasto i u ravnim površinama, lice ratnika. Ali blage
plave oči njegove majke su pomagale da se ta oštrina ublaži. Saosećanje
se ogledalo u tim očima, ali saosećanje je bilo luksuz u kome često nije
mogao da uživa. Demoni i njihova sorta to nisu dozvoljavali.

Zurio je u daljinu preko slomljene linije polomljenih ograda tamo gde
je tama počinjala da se širi po pejzažu. Nedostatak svetla je već zamutio
istočni horizont. Dok je ponovo vezivao traku koja je držala pozadi
njegovu dugu tamnu kosu, posmatrao je senke stubova iz ograda kako se
izdužuju poput zmija.

Onda se odjednom podigao kasni popodnevni vetrić, noseći sa sobom
miris smrti.

Pratio je svoj nos duž jedne strane puta sve dok se ptice lešinarke
nisu podigle u tamnom oblaku iz rova za navodnjavanje koji ih je
zaklanjao i dok nije ugledao ostatke tela kojima su se one hranile. Bacio je
pogled ka njima, pokušavajući da zaključi šta se desilo. Nekoliko
porodica koje su putovale peške, pretpostavio je. Mrtvi su već nekoliko
dana, najmanje. Uhvaćeni na otvorenom, pogubljeni, a onda dovučeni
ovamo. Teško je reći šta je moglo da ih se dočepa.

Nešto veliko i brzo. Nešto našta ne želim sada da naletim.
Vratio se do Munje, popeo se za komandnu tablu i krenuo dalje,
prateći sve slabije svetlo. Nebo na zapadu je bilo čisto i još uvek svetlije,
tako da nije uključio farove. Nakon nekog vremena izašao je mesec, uski
srp na severoistoku, nizak i srebrnast. Jedanput, svetlost je otkrila nešto
što se kretalo kroz uništeni pejzaž, zgrčeno na sve četiri. To je moglo da
bude bilo šta. Bacio je pogled na očitavanja AV-a, ali ona nisu pokazivala
ništa, redovi zelenih očiju su sijali ka njemu.
Trebalo mu je manje od jednog sata da stigne do varoši. Gotovo da je

- 13 -

Balkandownloadprešao čitav put preko Ilinoisa, došavši na mesto na kome nikada nije
ranije bio. Ali Gospa je bila jasna da je ovo mesto na koje je želela da on
ode. Posetila ga je u snovima, kao što je to često radila, usmeravajući i
vodeći ga, pružajući mu ono malo kratkog predaha od konstantnih noćnih
mora iz njegove prošlosti. Jednom mu je jedan drugi vitez rekao da su u
stvari sanjali budućnost koja će doći ukoliko ne uspeju u svojim naporima
da je spreče. Sada nije bilo razloga da sanjaju o budućnosti, svi su je
proživljavali. Umesto toga, on je sanjao o mračnim trenucima iz prošlosti,
o neuspesima i propuštenim prilikama, o gubicima toliko bolnim da se
prožive bilo gde osim u snovima i o izborima koje je načinio i koji su ga
oduvek plašili.

Nadao se da je njegov posao ovde gotov i da je vreme da ponovo
spava, možda će ga snovi ostaviti na miru bar jednu noć.

Kuće su počele da se pojavljuju u daljini, tamne kutije naspram
ravnog krajolika. Nigde nije bilo svetla, niti vatri ili sveća, znakova života.
Ali on je znao da će tamo biti života. Života je bilo svuda u gradovima ove
veličine. Samo ne one vrste sa kojom želite da se sretnete.

Lagano je vozio AV po autoputu punom otpadaka ka gradu, kraj
polomljenih znakova i zgrada sa urušenim krovovima i srušenim zidovima.
Krajičkom oka uhvatio je letimično pokret. Proždrljivci. Tamo gde je bilo
proždrljivaca, bilo je i drugih stvari. Posmatrao je upozoravajuća merila na
Munji i nastavio da vozi.

Prošao je kraj malog zelenog znaka sa jedne strane puta, sa izbledelim
i ispucalim slovima:

DOBRO DOŠLI U

Houpvel, Ilinois

Stanovnika 25.501

Dvadeset pet hiljada, pet stotina i jedan, tiho je ponovio. Odmahnuo
je glavom. Nekad, možda. Pre stotinu godina. Nekoliko životnih vekova u
prošlosti, kada je svet još uvek bio u jednom komadu.

Vozio je napred ka svom odredištu i pokušavao da ne misli dalje o
onome što je bilo izgubljeno i zauvek nestalo.

- 14 -

DVA

Soko se nalazio na čelnoj poziciji dok su Duhovi izlazili iz svoje
podzemne jazbine koja se nalazila ispod onoga što je nekada bio Trg
pionira i krenuli pešice ka centru Sijetla. Prošao je jedan sat posle
podneva, kada su se pregovori o trgovini i razmeni obično odigravali, ali
on je voleo da da sebi malo dodatnog vremena zbog mogućih susreta sa
nakazama. Obično ih nisu mnogo viđali na dnevnoj svetlosti, ali nikada se
nije znalo. Nije se isplatilo rizikovati. Kao vođi, na njemu je bila
odgovornost da ostali budu bezbedni.

Grad je bio tih, ulice sa nagomilanim otpadom puste i mirne.
Prodavnice i stanovi stajali su napušteni i prazni, njihovi stakleni izlozi
polomljeni a vrata zaprečena ili iskrivljena. Zarđala tela automobila i
kamiona stajala su tamo gde su ih njihovi vlasnici i ostavili decenijama
ranije, nekoliko njih još uvek u komadu, ali većina je odavno bila izjedena
i pretvorena u metalne školjke. Pitao se, gledajući ih, kako je grad izgledao
kada su vozila imala gume i išla u sigurnom i ujednačenom toku od jedne
ulice do sledeće. Pitao se, kao i uvek, kako je grad izgledao kada je bio
pun ljudi i života. Niko više nije živeo u gradu van zidina utvrđenja. Niko
ukoliko ne računate nakaze i decu ulica, a to niko nije radio.

Soko je zaustavio ostale na ukrštenim ulicama koje su označavale
severnu granicu Trga pionira i pogledao Sveću kako bi bio siguran. Njene
bistre plave oči su zatreptale ka njemu i ona je klimnula glavom. Bilo je
bezbedno nastaviti. Ona je imala samo deset godina, ali mogla je da vidi
stvari koje niko drugi nije mogao. Više puta, njene vizije su im spasile
živote. On nije znao kako ona to radi, ali je znao da Duhovi imaju sreće
što je ona tu. Dao joj je dobro ime: ona je bila njihovo svetlo u tami.

Na trenutak je pogledao ka ostalima, odrpana gomila obučena u džins,
džempere i patike. Svima im je dao imena. Odbacio je njihova stara imena
i dao im nova. Njihova imena su oslikavala njihov karakter i temperament.
Počinjali su iznova u životu, rekao im je. Niko od njih ne bi trebalo da nosi
prošlost u budućnost. Oni su bili Duhovi i opsedali su ruševine civilizacije
koju su uništili njihovi roditelji. Jednog dana, kada budu prestali da budu
deca ulice i izgnanici i budu mogli da žive negde drugde, daće im neka
bolja imena.

Sveća se nasmešila kada su im se pogledi sreli, taj sjajni, očaravajući
osmeh koji je osvetljavao sve oko nje. Odjednom je imao utisak da ona

- 15 -

Balkandownloadzna o čemu je razmišljao i brzo je pogledao u stranu.
“Idemo”, rekao je.
Uputili su se niz Prvu aveniju, probijajući se kraj napuštenih

automobila i gomile đubreta, krećući se ka severu ka centru grada. Znao je
da se radi o Prvoj aveniji jer je još uvek bilo znakova pričvršćenih na
nekoliko zgrada, u visini ukrasnog uličnog osvetljenja. Znakovi su još
uvek radili, iako osvetljenje nije. Soko nikada nije video ulično osvetljenje
koje radi; niko od njih nije. Panter je tvrdio da ima osvetljenja u San
Francisku, ali je Soko bio siguran da on izmišlja. Elektrane koje su
proizvodile struju nisu radile još od vremena pre nego što se on rodio, a on
je bio najstariji među njima, ako izuzmemo Sovu. Struja je bila luksuz koji
je samo nekolicina van utvrđenja mogla sebi da priušti, tamo gde je
generatora na solarni pogon bilo u izobilju. Većinom su se snalazili sa
svećama, vatrom i svetlosnim štapovima.

Držali su se sredine ulice dok su hodali, pazeći se tamnih otvora na
zgradama sa obe strane, razvijajući se u krilnu T formaciju koju je Soko
najviše voleo. Soko se nalazio na čelu, Panter i Medved na krilima, a
devojčice, Sveća i Reka, u centru, noseći robu u čvrsto uvezanim
džakovima. Sova je čitala o krilnoj T formaciji u jednoj od svojih knjiga i
ispričala je Sokolu kako ona funkcioniše. Soko je umeo da čita, iako ne
nešto posebno dobro. Niko od njih to nije umeo, posebno oni mlađi. Sova
je umela dobro da čita. Naučila je to u utvrđenju pre nego što ga je
napustila da bi im se pridružila. Pokušala je da ih nauči, ali oni su
uglavnom hteli da im, umesto toga, ona čita. Njihovo strpljenje je bilo
ograničeno, a njihove dužnosti kao pripadnika Duhova su im oduzimale
najveći deo vremena. Čitanje nije bilo neophodno za preživljavanje,
protivili bi se.

Ali, naravno, bilo je. Čak je i Soko razumeo toliko.
Iznad njih, nebo su počeli da ispunjavaju oblaci koji su ga lagano
pomračili dok su Duhovi izlazili sa Trga pionira i kretali se ka Čekićam.
Uskoro je počela kiša, koja je padala u mekoj, ujednačenoj izmaglici, tako
da je beton ulica i zgrada postajao tamnosive boje. Kiša je Sokolu, koji je
podigao svoje uglasto lice da se umije na hladnom pljusku, delovala čisto i
osvežavajuće. Ponekad je želeo da može ponovo da ode da pliva, kao što
je to radio kada je bio dečak koji je živeo u Oregonu. Ali vodi se više nije
moglo verovati. Niste mogli biti sigurni šta je u njoj i ukoliko bi pogrešna
stvar ušla u vaše telo, mogli ste umreti. Bar su imali kišu, što je bilo više

- 16 -

nego što je ostatak sveta mogao reći.
Nije baš da je video mnogo od tog sveta. Sa osamnaest, živeo je na

tačno dva mesta – u Oregonu do svoje pete godine, i u Sijetlu od tada. Ali
Duhovi su imali radio, slušali su ga i ponekad im je on govorio razne
stvari. Sve manje ovih dana, kako su stanice propadale, jedna po jedna.
Pregažene armijama nekad-ljudi, pretpostavljao je.

Nekad-ljudi. Ludaci.
Ponekad su saznavali stvari od druge dece ulice. Novi klinac bi se
pojavio, dolutavši iz nekog drugog dela zemlje, onda se povezivao sa
nekim plemenom i donosio sveže novosti. Ali odakle god da su dolazili,
njihove priče su bile vrlo slične. Svi su se nalazili u istom čamcu,
pokušavajući da prežive. Iste opasnosti su svuda vrebale i sve što ste
mogli učiniti jeste da odlučite kako želite da živite: ili unutar utvrđenja
kao životinja u kavezu, ili napolju, na ulicama, kao plen.
Ili ste, kao u slučaju Duhova, živeli pod zemljom i pokušavali da se
klonite svega.
Sova je znala istoriju podzemnog grada. Čitala je o tome u knjizi.
Nekada davno, stari Sijetl je izgoreo i ljudi su ga sahranili i sagradili novi
grad preko toga. Stari grad je bio ignorisan sve dok nisu počeli ponovo da
ga iskopavaju zbog podzemnih turističkih tura. Na početku Velikih ratova i
uništenja novog grada, sve je bilo ponovo zaboravljeno.
Ali Soko ga je ponovo otkrio i on je sada pripadao Duhovima. Dobro,
uglavnom. Bilo je i drugih stvari tamo dole, ali ne druge dece ulica, jer su
deca ulica poštovala vašu teritoriju. Nakaza raznih vrsta. Guštera, Krtica i
Paukova uglavnom – nisu to bile opasne vrste, iako je pretpostavljao da se
svi oni mogu smatrati opasnima. Ali ove vrste nakaza su ih ignorisale,
držeći se podalje od njihovog dela podzemlja, pa čak su povremeno i
trgovale sa njima. Ove vrste nakaza bile su tupave i stidljive. Mogle su
biti loše i ponekad zastrašujuće, ali se moglo živeti sa njima.
Kreštavci su ti kojih se trebalo paziti. Oni su bili ti koji bi vas
povredili.
Nešto metalno je oštro odjeknulo u daljini i Duhovi su se sledili kao
jedan. Dugi minuti su prolazili i eho se pretvorio u tišinu. Soko je bacio
pogled ka krilima, Panteru i Medvedu, prvi je bio sav vitak i žilav, sa
kožom crnom kao pepeo, a drugi ogroman i gegav, bled kao sneg. Oni su
bili snažni, oni na koje se oslanjao da će zaštiti ostale, borci. Nosili su
električne štapove koji su se punili solarnom energijom, koji su mogli

- 17 -

Balkandownloadonesvestiti čak i Guštera samo jednim dodirom.
Panter je uhvatio Sokolov pogled, njegove fine crte lica bile su

bezizražajne. Napravio je pokret rukom kao da čisti, obuhvativši okolne
zgrade i protresao glavom. Nije bilo ničega tamo gde je on stajao. Medved
je imao sličan odgovor. Soko je sačekao još nekoliko minuta, a onda ih
ponovo pokrenuo napred.

Dva bloka pre Čekićara, na raskrsnici Prve i Senekine ulice, pokret
sa leve strane je zaustavio Sokola u mestu. Ogromni Gušter je isteturao iz
mračnog ždrela garaže, glave zabačene unazad. Zavijao je dok je
napredovao uz ulicu ka njima, prilazeći hirovito i nefokusirano. Krv je
liptala iz desetina raseklina na debeloj koži prekrivenoj krljuštima. Dok se
približavao, Soko je mogao da vidi da su mu oči bile izvađene.

Izgledao je kao da je prošao kroz mašinu za mlevenje mesa.
Gušteri, Krtice i Pauci su bili mutanti, ljudi čiji se spoljašnji izgled
promenio usled predugog i prevelikog izlaganja radijaciji i hemikalijama.
Krtice su živele duboko pod zemljom i promene su delovale većinom na
njihovu strukturu kostiju. Pauci su živeli u zgradama, mali i brzi, sa
zdepastim telima i dugim udovima. Samo su Gušteri živeli na otvorenom,
njihova koža je dobila krljušt, njihove crte lice su postale pljosnate ili su u
potpunosti nestale. Gušteri su bili veoma snažni i opasni; Soko nije mogao
da zamisli ništa što je moglo da uradi ovako nešto Gušteru.
Panter se pokrenuo i stao kraj njega. “Dakle, šta radimo? Čekamo da
ta stvar dođe dovoljno blizu da nas zagrli? Hajde da palimo, Ptico.”
Soko je mrzeo da ga zovu Ptica, ali Panter nije odustajao. Prkos je
bio suviše duboko usađen u njegovoj prirodi.
“Ostavi ga!” Panter se brecnuo kada mu nije dovoljno brzo
odgovorio. “Hajdemo!”
“Ne možemo da ga ostavimo ovako. U velikim je bolovima. Umire.”
“Nije naš problem.”
Soko ga je pogledao.
“To je nakaza, čovo!” Panter je prosiktao.
Medved i ostali su se zbili oko njih. Njihova lica su bila vlažna a
kosa se sijala pod kapljicama kiše. Njihov dah je isparavao na hladnom,
maglovitom vazduhu. Kiša je padala u velu izmaglice koja je potamnela
grad i ostavljala ga da svetluca kao san. Niko nije ništa rekao.
“Čekajte ovde”, rekao im je napokon.
“Šššš, čovo!” Panter je prostenjao.

- 18 -

Soko ih je ostavio okupljene zajedno na sredini ulice i krenuo ka
ranjenom Gušteru. Ovaj je bio veliki, visok preko metar i osamdeset i vrlo
mišićav. Soko je bio vitak i ne mnogo visok i izgledao je kao patuljak
prema Gušteru. Gušter vas obično ne bi namerno povredio, ali ovaj je bio
toliko sluđen bolom da možda ne bi shvatio šta radi sve dok nije kasno.
Moraće da bude brz.

Zavukao je ruku u džep i izvukao otrov-bodlju. Pocepavši pakovanje,
polako je prišao mestu gde je Gušter posrtao i vukao se, okrećući glavu
slepo sa jedne strane na drugu dok je napipavao put napred. Ovako izbliza,
Soko je mogao u potpunosti da vidi povrede koje je pretrpeo i pitao se
kako je još uvek mogao da hoda.

Nije bilo oklevanja kada se sagao pod njegovu ogromnu ruku i zabio
mu otrov-bodlju u vrat. Gušter se zateturao unazad u šoku, u trenutku se
zgrčio, a onda se srušio, ne pomerajući se. Soko je sačekao, a onda ga
gurnuo nogom. Nije bilo odgovora. Gledao je još za trenutak dole ka
njemu, a onda se okrenuo i odšetao nazad ka ostalima.

“Upravo si protraćio dragocene zalihe na nakazu!” Panter se brecnuo.
Njegov ton je sve govorio.

“Nije tako”, Reka je rekla tiho. “Svako živo biće zaslužuje našu
pomoć kada možemo da mu je pružimo, posebno kada je u bolovima.
Soko je uradio ono što je moralo da se učini, to je sve.”

Ona je bila mala tamnokosa dvanestogodišnjakinja sa velikim očima i
još većim srcem. Došla im je čamcem niz reku Duvamiš, jedini preživeli iz
zaraze koja je pobila sve ostale u njemu. Hrabra mala Lasta ju je pronašla
kako sakuplja hranu dole kod dokova i dovela je da se naseli u njenom
domu. Isprva, Soko nije želeo da je pusti da ostane. Izgledala je slabo i
neodlučno, lak plen za one opasnije nakaze. Ali ubrzo je otkrio da je ono
što je on smatrao slabošću i neodlučnošću u stvari bila odmerena
promišljenost i kompleksno razmišljanje. *Reka nije delovala ili pričala
nepromišljeno. Ritam njenog života je bio spor i pažljiv. Ona je kao
duboka reka, puna tajni, rekla mu je Sova i on joj je dao ime u skladu sa
tim.

Panter nije bio impresioniran. “Lepe reči, ali ne znače ništa. Ne
živimo u svetu o kome ti stalno pričaš, Reko. Većina ovih stvorenja kojima
ti želiš da pomogneš samo želi da nas vidi mrtve! One nisu ništa više od
običnih životinja!”

Medved se nagnuo napred, kiša je curela sa njegovog pljosnatog,

- 19 -

Balkandownloadbledog lica. “Mislim da ne bi trebalo da stojimo ovako ovde.” Soko je
klimnuo glavom i pokrenuo ih ponovo napred. Raširili su se u krilnu T
formaciju a da im niko nije rekao, dovoljno disciplinovani da znaju šta da
rade. Panter je i dalje mumlao sebi u bradu, ali Soko nije obraćao pažnju,
misleći na mrtvog Guštera. Ukoliko je u gradu postojalo nešto što je
moglo da krene na Guštera te veličine i gotovo ga ubije, onda će morati da
budu posebno pažljivi. Do sada nije postojalo ništa toliko opasno sa čim
se trebalo boriti, ne računajući Kreštavce. Odjednom se zapitao da je
možda čopor njih uradio ovo ali je ubrzo odbacio tu ideju. Kreštavci nisu
nanosili takve rane. Ne, ovo je bilo nešto drugo – nešto što je ili ispuzalo
iz dubljih delova podzemlja ili došlo u grad sa nekog drugog mesta.

Pitaće Sovu kada se budu vratili. Sova bi mogla nešto da sazna iz
neke od svojih knjiga.

Stigli su do Čekićara i zastali da nakratko osmotre, kao što su uvek
radili. Čekićar je stajao zaleđen u mestu, pljosnati crni metalni džin sa
jednom podignutom rukom i drugom ispraženom pred sobom. Podignuta
ruka je držala čekić, a ispražena mali nakovanj. To je bilo umetničko delo,
rekla je Sova. Zgrada iza njega je nekada bila muzej. Niko od Duhova
nikada nije video muzej osim na slikama. Ovaj je odavno bio opljačkan i
polupan, unutrašnjost zapaljena a prozori polomljeni. Čekićar je zapravo
bio sve što je ostalo.

Soko ih je odveo odatle i krenuo uzbrdo ka centra grada. Ulice su
bile klizave od blata i vlage. Pentranje po trotoarima je bilo sporo i
opasno. Sveća je dva puta pala, a Medved jednom. Panter ih je namršteno
pogledao i nastavio dalje, iznad takvih neuspeha. Obukao je svoje čizme
za pešačenje kako bi imao bolje prijanjanje. Panter je uvek nosio ono što
je bilo potrebno. Uvek je bio spreman.

Na drugom mestu i u drugo vreme, možda je on mogao da bude vođa
Duhova. Bio je veći i jači od Sokola i samo dve godine mlađi. Imao je
više smelosti, bio voljniji da se suprotstavi bilo kakvoj pretnji. Ali Soko je
imao viziju, a oni su svi verovali da si bez vizije izgubljen. Sova je bila
mudra, Sveća blagoslovena nepromašivim instinktima, a Medved je bio
čvrst i snažan. Panter je bio hrabar, Kreda talentovan, Lasta divlja, a
Majstor inventivan. Svi Duhovi su imali nešto što Soko nije posedovao, ali
Soko je imao jednu stvar koja je svima bila potrebna i zato su ga sledili.

Dve ulice naviše, pronašli su Mačke kako ih čekaju, njih deset, na
zakazanom mestu na raskrsnici Univerzitetske i Treće ulice. Njihov dom

- 20 -

se nalazio u jednom od napuštenih apartmana, negde na severnom kraju
grada, iako Soko nije bio siguran u kojoj. Ovo je bila neutralna teritorija,
nenaseljena drugim plemenima, mesto okupljanja za sve one koji žele da
posluju. Razmena je bila način na koji su svi oni živeli, svako donoseći
nešto da ponudi drugima kojima je to potrebno. Mačke su imale izvor
jabuka i šljiva. Sveža hrana bilo kakve vrste bila je retka, a potražnja za
njom velika. Gde su Mačke pronalazile takvu hranu bila je misterija, mada
je Sova rekla da misli da su sigurno na vrhu zgrade otkrili malu baštu sa
stablima jabuka i šljiva već zasađenim i da su jednostavno to iskoristili.

Kako god bilo, sveže voće vam je bilo potrebno da ostanete zdravi.
Sova je proučavala te stvari i rekla im to. Nestalo je mnogo šta čime se
njihova civilizacija hranila – gotovo sve što se gajilo na farmama.
Utvrđenja su još uvek proizvodila svoju sopstvenu hranu, ali samo sa
promenljivim uspehom, s obzirom na zemljište i vodu sa kojim su morali
da rade. Veći deo onoga čime su se hranila deca ulice bilo je upakovano i
postajalo je jestivo kada bi se dodala voda i posle podgrevanja. Postojala
je određena hrana u konzervama koja se još mogla jesti, kao i flaširani
napici koji su se mogli piti, ali oni su ubrzano nestajali. Prodavnice svih
vrsta su odavno bile opljačkane i očišćene i ostalo je samo nekoliko njih
od kojih je bilo koristi, a njihove lokacije su bile pažljivo čuvane tajne.
Duhovi su otkrili jednu pre par godina i još uvek su povremeno iznosili i
skladištili ono što im je bilo potrebno.

Ono što su na ovaj sastanak doneli za razmenu bilo je dragoceno i
teško za pronalaženje koliko i sveža hrana i to je bio jedini razlog zbog
čega bi Mačke bile voljne da se odreknu dela svojih zaliha.

“Kasniš Sokole”, doviknuo je Tigar, veliki i mišićavi vođa Mačaka.
Naravno da nisu kasnili, ali Soko se nije suprotstavljao tome. To je
samo bio Tigrov način da označi svoju teritoriju. “Spreman za posao?”
Tigar je nosio svoju prepoznatljivu narandžastu majicu sa crnim
prugama ispod kaputa. Sve Mačke su nosile neki deo odeće koji je trebalo
da nagovesti po kojoj mački su dobili ime, iako je neke od njih bilo teško
dešifrovati. Jedan klinac je nosio pantalone sa uspravnim plavim i crvenim
prugama. Šta je on trebalo da bude? Panter je voleo da ih ismeva jer se
tako jako trude da budu ono što sasvim očigledno nisu. Prave mačke su
bile male, vitke i nečujne. Ove Mačke su bile zbrka raznih veličina i
oblika i mogli su se isto tako zvati i Slonovi ili Kamile. On je bio bolja
mačka nego što su oni bili, voleo je da kaže. Čak nisu ni imali “Pantera” u

- 21 -

Balkandownloadsvom plemenu. Osim toga, oni su počeli sebe da nazivaju Mačkama i da
uzimaju imena mačaka tek kada su to otkrili kod Duhova.

“Oni su samo gomila maca imitatora”, govorio je, podrugljivo se
smeškajući na tu ideju.

Soko se susreo sa Tigrom na sredini raskrsnice, dok su ostali sa obe
strane stajali tamo gde su bili. Razmene su bile rituali, određeni
protokolom i tradicijom. Prvo se sreću vođe, same, razgovaraju o
detaljima razmene, dolaze do sporazuma i dogovaraju se o vremenu i
mestu na kome će napraviti razmenu ukoliko se ona ne obavi tog dana.
Ovoga puta obe strane su došle spremne da odmah obave razmenu, pošto
su to radile dovoljno često da svako zna šta je potrebno onom drugom.
Mačke su donosile svoje jabuke i šljive, a Duhovi su donosili dragocenu
robu koju su nudili za razmenu.

“Šta imate za nas?” pitao je Tigar, nestrpljiv da pređe na stvar.
Soko nije voleo da ga požuruju. Prošao je rukom kroz svoju čupavu,
kratko ošišanu crnu kosu i pogledao dole ka vodi i Čekićaru, ponovo
misleći na mrtvog Guštera. “Zavisi. Koliko ste nam doneli?”
“Dve kutije. Po jedna od svega. Zrele i spremne za jelo. Čuvajte ih na
hladnom mestu i održaće se. Radili ste to ranije.” Tigar je pogrbio svoja
ramena. “Dakle?”
“Četiri baterijske lampe i solarne baterije da ih napajaju. Baterije
imaju rok trajanja trideset godina. Ove imaju na sebi datum od pre manje
od dvadeset.” Nasmešio se. “Nije bilo lako naći ih.”
“Još uvek su ih pravili pre dvadeset godina?” upitao je drugi
sumnjičavo.
Soko je slegnuo ramenima. “Piše ono što piše. Rade. Sam sam ih
testirao.”
Tigar je pogledao unaokolo, možda tražeći, možda samo ubijajući
vreme. “Treba mi nešto drugo.”
“Nešto drugo?” Soko se ukrutio. “O čemu govoriš, čoveče? Nudim ti
poštenu razmenu.”
Tigar je izgledao nesigurno. “Mislim, treba mi nešto više. Treba mi
par pakovanja plenetena.”
Soko je zurio. Pleneten je bio ozbiljan lek, efikasan uglavnom protiv
zaraznih virusa. Niko van utvrđenja nije mogao da ga se dočepa osim
ukoliko ne naiđe na skrivene zalihe. Čak i tada, obično nije valjao jer ga je
valjalo držati na hladnom jer se, u suprotnom, razlagao i gubio svoja

- 22 -

lekovita svojstva. Van frižidera, imao je rok trajanja od desetak dana. On
nije video pleneten od kada je postao Duh.

Osim jednom prilikom, kada je Sveća uhvatila boginje i on nije imao
izbora nego da pita Tesu.

“To je za Persiju”, Tigar je rekao tiho, gledajući u svoja stopala. “Sva
se osula.”

Boginje. Kao Sveća. Persija je bila Tigrova mlađa sestra. Jedina
porodica koja mu je ostala. U suprotnom ne bi ni pitao. Soko je mogao da
oseti kako na površinu izbija očaj onog drugog, šireći se kao para koja curi
kroz metalne ploče, vrela i jedva suzdržana.

Soko je bacio pogled ka Duhovima. Svi su očekivali da dođe do
razmene i bili bi nezadovoljni da se ona ne desi. Voće je bilo poslastica
kojoj su se radovali. Neki od njih bi razumeli, neki ne bi.

“Napravimo razmenu”, Soko je rekao drugome. “Videću šta mogu da
učinim.”

Tigar je odmahnuo glavom. “Ne. Prvo hoću pleneten.”
Soko ga je pogledao. “To će te koštati mnogo više ukoliko sada ne
napravimo razmenu. Mnogo više.”
“Nije me briga. Hoću da Persiji opet bude dobro.”
Sa njime nije bilo rasprave. Ali Soko je mogao da izgubi ugled
ukoliko popusti nečemu što je u suštini bila ucena.
“Napravimo razmenu sada”, rekao je, “i dobićeš pleneten ni za šta.”
Tigar je buljio u njega. “Ozbiljan si?”
Soko je klimnuo glavom, pitajući se u isto vreme da li je izgubio
razum.
“Možeš da ga nabaviš? Daćeš mi svoju reč da hoćeš?”
“Znaš da imaš moju reč i znaš da ona vredi. Napravimo razmenu ili
možeš da zaboraviš na celu stvar. Nađi nekog drugog da ti nađe tvoj
pleneten.”
Tigar ga je proučavao još jedan trenutak, a onda je klimnuo.
“Dogovoreno.”
Dotakli su se pesnicama i dogovor je pao. Obojica su dali znak
svojim pratiocima da iznesu zalihe. Mačke kutije sa voćem, manje nego
što se to Sokolu sviđalo, ali ipak dovoljne, a Sveća i Reka džakove sa
baterijama i baterijskim lampama. Zalihe su razmenjene i oni koji su ih
nosili povukli su se na svoja mesta, ostavljajući vođe same.
Soko je pogledao ka nebu. Kiša je prošla i oblaci su se razilazili.

- 23 -

BalkandownloadUskoro će postati vruće. Nabio je ruke u džepove i pogledao Tigra.
“Naišli smo na Guštera dole kraj Čekićara dok smo dolazili ovamo”,

rekao je. “Velikog. Bio je sav iskidan. Umirao je. Šta misliš šta je moglo
da napravi tako nešto?”

Tigar je odmahnuo glavom. “Guštera? Ne znam. Šta ti misliš da je to
uradilo?”

“Nešto novo, nešto što ne poznajemo. Nešto zaista opasno. Bolje
čuvajte leđa.”

Veći dečak je povukao kraj svog kaputa i ukazao se flešetni kratež
kako visi sa njegovog pojasa. “Pronašao sam je pre nekoliko nedelja.
Hajde da vidimo šta može da prođe pored ovoga.”

Soko je klimnuo. “Ja bih svejedno na tvom mestu bio pažljiv.”
“Samo mi nabavi taj pleneten”, drugi je zarežao, vraćajući kaput na
mesto. “Sutra, u isto vreme na istom mestu?”
“Trebaju mi tri dana.”
Tigar je zurio u njega. “Možda Persija nema tri dana.”
“Možda je to najbolje što mogu da učinim.”
Tigar je zurio u njega još jedan trenutak, a onda se okrenuo da se
pridruži ostalim Mačkama. Odvukli su se uz ulicu zbijeni i nisu se
osvrtali.
Soko ih je posmatrao sve dok nisu nestali sa vidika, razmišljajući o
trgovini koju je upravo sklopio, pitajući se kako će opravdati to da još
jednom pita Tesu da rizikuje svoj život kada je znao koliko je to opasno.

- 24 -

TRI

Čejni je bio sklupčan u uglu velike zajedničke sobe između starog
kožnog kauča i stola za igru, njegova masivna figura je najviše ličila na
džinovsku krznenu loptu, kada je Sova provezla svoja kolica kroz
kuhinjska vrata i otišla do spavaće sobe da vidi kako je Veverac. Bila je
svesna jednog bledosivog oka kako se otvara dok je prolazila, registrujući
njeno prisustvo pre nego što se ponovo zatvorilo. Čejni je video sve.
Vukoliki, masivni pas čuvar ju je plašio kada ga je Soko prvi put doveo
kući, ali se na kraju navikla da bude tu. Do sada su se svi navikli, čak i
najmlađi, svi osim Pantera, koji baš i nije voleo Čejnija. To je imalo veze
sa nečim iz Panterove prošlosti, verovala je, ali on nije govorio šta je u
pitanju.

U svakom slučaju, Čejni je bio važan za njihovu bezbednost tako da
nije imalo veze šta Panter misli. Soko je to od početka shvatio. Ništa nije
prilazilo njihovom podzemnom skrovištu a da Čejni to nije znao. Mogao je
da čuje ili namiriše bilo šta što prilazi još dok se nalazilo na pet minuta od
njih. Čak su i nakaze naučile da se drže podalje. Iako su Duhovi naučili da
ga prihvataju, bili su i oprezni u odnosu sa njim. Čejni je bio jednostavno
suviše velik i zastrašujuć sa svim tim nakostrešenim krznom i tim čudnim
oznakama koje su podsećale na zakrpe. Pas sa smetlišta napravljen od
odbačenih delova. Ali vrlo veliki pas sa smetlišta. Samo ga se Soko
nimalo nije plašio, njih dvojica su ponekad bili tako bliski da je mislila da
su samo produžetak onog drugog. Soko je uzeo Čejnijevo ime iz jedne od
Sovinih istorijskih knjiga. Ime je pripadalo nekom odavno mrtvom
političaru koji je živeo u vreme kada je seme Velikih ratova bilo posađeno.
Sovina knjiga ga je opisivala kao buldoga koji je uvek raspoložen za
kavgu. Sokolu se dopala ta slika.

Dovezla je svoja kolica do rampe koju je Majstor napravio za nju i
polako ušla u zamračenu spavaću sobu. Veverac je ležao upetljan u svoju
ćebad na svom madracu, ali je spavao. Bacila je pogled ka Lasti, koja je
čitala na svetlosti sveće u daljem uglu, pazeći na dečačića. Lasta je
podigla pogled sa knjige, plavih očiju koje su virile pod čuperkom kose
boje slame.

“Mislim da mu je bolje”, rekla je tiho.
Sova se dovezla do mesta sa koga je mogla da dosegne i oseti
dečakovo čelo. Bilo je toplo, ali više ne i vrelo. Groznica mu je polako

- 25 -

Balkandownloadprolazila. Tiho je izdahnula, olakšanje ju je preplavilo. Bila je zabrinuta za
njega. Pre dva dana, termometar je registrovao temperaturu od preko
četrdeset stepeni, što je bilo opasno za desetogodišnjaka. Imali su tako
malo lekova da bilo šta leče i tako malo znanja kako da ih upotrebe.
Zaraze su napadale bez upozorenja i svaka od njih je mogla da bude
fatalna ukoliko su vam nedostajali neophodni lekovi. Postojale su vakcine
koje su štitile od dobijanja većine zaraza i Soko je nabavio nekoliko od
Tese, ali deca ulice su većim delom morala da se oslanjaju na sreću i
snagu svog tela da ostanu zdrava.

Opasnost od bolesti ili trovanja je bila primarni razlog zašto su ljudi
živeli u utvrđenjima. U utvrđenjima, mogli ste umanjiti rizik od infekcije i
izlaganja zarazama. Ali utvrđenja su nosila svoje sopstvene opasnosti,
kako je Sova saznala iz prve ruke. U njenom umu, ako ne i u Tesinom,
opasnosti življenja u utvrđenjima su jasno bile veće od onih napolju.

Što je i bio razlog zašto je odlučila pre pet godina da oproba sreću sa
Duhovima.

Pre toga, živela je u utvrđenju Sejfko Fild zajedno sa još dve hiljade
ljudi. Kada su Veliki ratovi eskalirali do tačke kada je polovina gradova u
zemlji bila uništena a ostatak se nalazio pod opsadom terorističkih napada,
zaraza i hemijskih otrova svih vrsta, većina populacije je počela da živi u
utvrđenjima. Većina je bila ustanovljena u već postojećim građevinama
kao što je bio Sejfko, koji je decenijama ranije bio teren za bejzbol.
Sportski kompleksi su pružali nekoliko prednosti. Prvo, njihovi zidovi su
bili čvrsti i jaki i pružali su dobru zaštitu, ako su ulazi bili utvrđeni kako
treba. Drugo, mogli su primiti hiljade ljudi i omogućavali su adekvatan
prostor za skladištenje zaliha i opreme. Treće, svi su sadržali površinu za
igru, koja se mogla pretvoriti u bašte za uzgajanje hrane i podizanje stoke.

U početku je strategija dobro funkcionisala. Mera zaštite koju su
nudila utvrđenja bila je neporeciva. Postojala je sigurnost u velikom broju
ljudi. Oblik vlade je mogao biti ustanovljen i red uspostavljen unutar
zidina. Hrana i voda su se mogli bolje sakupljati i pravično distribuirati.
Veći broj ljudi značio je veću raznovrsnost njihovih veština. Kada bi se
neko utvrđenje napunilo, oni koji su bili odbijeni uspostavljali su drugo,
obično u drugom sportskom kompleksu. Ukoliko nije bilo takvih,
kongresni centar ili čak poslovna zgrada mogli su poslužili kao zamene,
iako nikada nisu bili podjednako dobri.

Najveći problem sa utvrđenjima počeo je da se manifestuje nakon

- 26 -

prve decenije, kada su nekad-ljudi počeli da se pojavljuju. Niko nije bio
siguran u njihovo poreklo, iako su postojala govorkanja o “demonima” koji
su ih stvarali iz školjki ljudi bez duše, koji su krenuli stranputicom i koji
su bili zavedeni. Ove priče, urbane legende, nikada nisu mogle biti
potvrđene. Neki su tvrdili da su videli te demone, iako Sova nikada nije
upoznala nekoga ko jeste. Ali nije se moglo poreći postojanje nekad-ljudi.
Sakupljeni u ogromnim armijama, lutali su predelima napadajući i
uništavajući utvrđenja, postavljali su opsade sve dok ne prevaziđu otpor ili
se utvrđenje ne preda u lažnoj nadi da će pokazati milost. Kada se pročula
priča o robovskim oborima i tome za šta su nekad-ljudi koristili uhvaćene
ljude, otpor je očvrsnuo. Ali utvrđenja nisu bile tvrđave u onom značenju
koje su imali srednjevekovni zamkovi. Kada su se jednom našli pod
opsadom, pretvarali su se u smrtonosne zamke iz kojih branioci nisu mogli
pobeći. Nekad-ljudi su brojčano prevazilazili ljude. Njima nije bila
potrebna čista voda ili dobra hrana. Nisu se plašili zaraza ili trovanja.
Vreme i strpljenje su išli u prilog napadačima. Jedno po jedno, utvrđenja
su padala.

Ovo bi možda i obeshrabrilo one koji su se krili u utvrđenjima da je
postojalo neko drugo mesto na koje su mogli da odu. Ali način
razmišljanja stanovnika utvrđenja bio je takav da je ideja da se može
preživeti i negde drugde bila nepojmljiva. Van zidina ste rizikovali smrt od
hiljada različitih neprijatelja. Tu su bile nakaze. Bilo je opasnih ljudi koji
su živeli na ostacima stare civilizacije. Bile su tu i armije nekad-ljudi, koje
su se šunjale predelima. Bilo je stvari koje niko nije mogao da opiše, koje
su ispuzale iz Pakla i mulja. Postojala je anarhija i divljina. Ljudi iz
utvrđenja nisu mogli da zamisle da se takmiče sa ovim. Čak je i rizik od
napada i opsada nekad-ljudi izgledao prihvatljiviji od pokušaja života
napolju, tamo gde je čitav svet poludeo.

Sova je bila jedna od ljudi koji su imali ovakva uverenja. Ona se
rodila u utvrđenju Sejfko Fild i za prvih osam godina svog života ono je
bilo sve za šta je znala. Nikada nije izašla van njegovih zidina, ni jedan
jedini put. Delimično, to je bilo zato što je bila osakaćena na rođenju, nije
mogla da koristi noge iz razloga koji su verovatno imali veze sa lošim
kvalitetom vazduha, hrane ili vode koju je njena majka unela tokom
trudnoće. Nakon što su joj roditelji umrli od čudne zaraze koja protutnjala
utvrđenjem kada joj je bilo devet godina, ostala je siroče i bila potpuno
sama. Kao tiho i povučeno dete, delom usled svog nedostatka, delom po

- 27 -

Balkandownloadprirodi, ona nikada nije imala mnogo prijatelja. Počela je da živi sa
porodicom kojoj je bio potreban neko da se stara o njihovoj bebi. Ali onda
je beba umrla, a ona je bila otpuštena i još jednom ostala bez porodice.

Počela je da radi u kuhinjama utvrđenja i da spava na visećem
krevetu u sobi koja se nalazila pozadi. To je bilo turobno, neispunjavajuće
postojanje, ali njen izbor je bio ograničen. U utvrđenjima, svako ko je imao
više od deset godina morao je da radi ukoliko je želeo da ostane. Ako
niste davali doprinos, izbacivali su vas. Zato je ona radila. Ali bila je
nesrećna i počela je da se pita da li je život kojim je živela bio ono
najbolje čemu je mogla da se nada. Počela je da provodi vreme na
zidinama, gledajući grad, pitajući se šta se tamo nalazi.

Na taj način je, pre pet godina, upoznala Sokola.
Začulo se režanje iz zajedničke sobe. Čejni je, spuštene glave,
povijenih ušiju i nakostrešenog krzna, posmatrao gvožđem postavljena
vrata koja su se vodila ka hodnicima podzemnog grada. Sada nije ličio na
krznenu loptu; ličio je na čudovište. Njegove usne su se povukle i otkrile
velike zube, a oči, koje su prethodnog trenutka bile pospane, postale su
zlokobne. Sova se okrenula od Veverca i pokrenula svoju stolicu nazad niz
rampu, u zajedničku sobu, gde su lampe napajane solarnim baterijama
davale jače svetlo. Lasta je već bila tamo, stajala je kraj Čejnija, čvrsto
držeći jedan od električnih štapova. Lasta je bila mala, a veliki pas, čak i
malo pognut, stajao je do visine njenih ramena. Sova se odvezla do vrata i
čekala, slušajući. Par trenutaka kasnije začuo se zvuk udaranja – jedan
oštar, jedan mek, dva oštra. Sačekala je dok se nije ponovio, a onda se
pružila, povukla prečage i otprečila vrata.
Majstor i Kreda su se probili unutra, mokri do gole kože, nalik
podavljenim pacovima. Čejni je prestao da reži i podigao se iz čučnja.
Lasta je spustila štap.
“Upao je u odvod za kanalizaciju”, Kreda je objavio pokazujući ka
Majstoru.
“A onda je on upao unutra dok mi je pomagao da izađem”, završio je
Majstor.
“Trebalo je da budete na krovu”, istakla je Lasta, nepokolebljivih
plavih očiju. “Krov se nalazi gore, a ne dole, koliko sam čula.” “Da, da.”
Majstor je protrljao vodu iz svoje crvene kovrdžave kose i protresao se
kao pas. I Čejni i Lasta su se povukli dalje. “Nema mnogo toga što se
može uraditi sa solarnim baterijama kada pada kiša. Isključili smo

- 28 -

kolektore iz prihvatnog sistema, ubacili tablete za pročišćavanje i bili smo
gotovi. Onda smo odlučili da potražimo skladišta. Pronašli smo veliku
zalihu flaširane vode dva bloka južno. Ima je previše da je dovučemo bez
pomoći.”

“Moraćemo da krenemo svi i ponesemo kolica”, dodao je Kreda. “Ali
dobar ulov, zar ne, Sovo?”

“I bolji nego dobar”, Sova se složila.
On se nakezio, a onda pogledao unaokolo. “Gde su uopšte ostali? Zar
se još nisu vratili?”
Sova je odmahnula glavom. “Uskoro će, pretpostavljam. Vi bolje
skinite tu odeću i osušite se, inače ćete da završite kao Veverac.” “Morao
bih da budem prilično glup pa da završim kao Veverac”, Kreda je rekao, a
Majstor se nasmejao.
“Nije smešno”, Lasta se brecnula. Prišla je da im se suprotstavi, ne
tako velika kao oni ali mnogo manje predvidljiva. “Misliš da je smešno što
se on razboleo?”
“Prestani, Lasto”, rekao je Kreda, okrećući se od nje. “Nisam mislio
ništa loše. I ja želim da mu bude dobro isto koliko i ti. Samo sam se šalio
oko toga kako se to desilo.”
“Pa, šali se oko nečeg drugog”, Sova je nežno predložila. “Ono što se
desilo Vevercu je bio nesrećan slučaj.”
Što je i bila istina, bar kako je do toga došlo. Bio je nesrećan slučaj
što se posekao na komad oštrog metala i što se posekotina gadno
inficirala. Ali on je sam doprineo tome, pokušavajući da pokupi kutiju
metalnih vojnika za koje mu je Soko rekao da ih ne dira.
“Osim toga, kako ti možeš nekoga da nazivaš glupim?” Lasta je
zahtevala odgovor.
Kreda je bio tako svetao sa svojom bledom kožom i beloplavom
kosom da se činilo da gotovo i nije stvaran. Sada je porumeneo zbog
prebacivanja i okrenuo se ljut nazad ka Lasti.
“Pusti to, Kredo”, rekla je Sova, brzo inervenišući. “Samo idi i
presvuci odeću. Ti takođe, Majstore. Lasto, ti idi u spavaću sobu i sedi sa
Vevercem. Javi mi ukoliko mu nešto treba.”
Bilo je još par oštrih pogleda i nešto negodovanja, ali svi su uradili
kako im je rečeno. Sova je bila majka, a niko se ne raspravlja sa svojom
majkom. Ona nije tražila taj položaj, ali nije bilo nikoga ko je mogao da ga
popuni i kao najstariji ženski član plemena, bila je logičan izbor. Većina

- 29 -

Balkandownloadnjih se jedva sećala svojih pravih majki, ali znali su šta su majke bile i
želeli su jednu. Soko je pružao vođstvo i autoritet, ali Sova im je davala
stabilnost i mir. U svetu u kome su deca verovala da su ih odrasli
izneverili na svaki važan način, druga deca su bila ono najbolje čemu su se
mogli nadati.

Sova se odvezla ka kuhinji, počevši da razmišlja o večeri. Čejni se
vratio na mesto između kožnog kauča i stola za igru, zatvorenih očiju,
bokova koji su se polako podizali i spuštali pod debelim slojem njegovog
krzna u zakrpama. Sova ga je posmatrala za trenutak, pitajući se da li on
sanja, i ukoliko je tako, o čemu sanja. Onda se usmerila ka privremenom
radnom prostoru koji je služio kao mesto za pripremanje hrane i počela da
razvija prethodno spakovano testo. Večeras će im poslužiti posebnu
poslasticu. Soko će se vratiti sa jabukama i napraviće pitu. Nisu imali
dovoljno struje, ali su mogli napraviti dovoljno toplote da peku u pećnici
na drva koju je Majstor napravio za nju.

Pomislila je na tog dečaka za trenutak. Enigma, opirao se lakoj
kategorizaciji. Bio je talentovan zanatlija i mehaničar; mogao je da napravi
ili popravi gotovo bilo šta. Konstruisao je privremene kuhinjske aparate,
generatore i solarne jedinice koje su ih pokretale. Prepravio je njena kolica
tako da se njima lakše manevrisalo i postavio rampe koje su joj
omogućavale da dospe do svih soba. Prihvatni sistemi na krovu su bili
njegovi. Uz pomoć štapa, kanapa i genijalnosti, konstruisao je sva teška
sigurnosna vrata i ojačao kapke na prozorima koji su ih štitili. Tvrdio je da
je naučio te veštine od svog oca, koji je radio sa metalom, ali nikada nije
pričao o svojim roditeljima u drugim prilikama. Došao je rano do njih,
kada mu još nije bilo ni deset godina, ali već je znao više od njih o
pravljenju stvari.

Sada, sa četrnaest, bio je dovoljno star i sposoban da mu se povere
odgovornosti koje su bile rezervisane za starije članove plemena, ali on je
imao problem. Kako je više puta dokazao, na njega se čovek nije mogao
osloniti. Sve je bilo u redu dok je radio pod nečijim nadzorom, ali je bio
užasan kada je bio prepušten sam sebi – sklon tome da zaboravlja,
odugovlači, čak i da ignoriše. Bilo je nemoguće poslati ga negde samog.
Poslednji put kada su tako uradili, nije se vraćao dva dana. Stara
pokvarena mašina mu je odvukla pažnju i on je pokušavao da pronađe
način da je ponovo pokrene. Čak nije ni znao šta ona radi ali to nije ni bilo
važno. Važno je bilo da je bila zanimljiva.

- 30 -

Njegov najbliži prijatelj je bio Kreda, što je davalo poseban utisak jer
su njih dvojica bili sušta suprotnost. Kreda je bio lakouman i neznatiželjan,
nezainteresovan za načine kako nešto radi, već samo da radi. Voleo je da
crta i bio je veoma dobar u tome – odatle je i dobio ime. Ali nije bio
sanjar, kao što većina umetnika često bude. Bio je praktičan i čvrsto na
zemlji u svom životu; njegova umetnost je samo bila još jedan posao.
Majstor je bio neka vrsta misterije za njega, dečak sličnih godina i
temperamenta, koji je sve osim sebe mogao da dovede do toga da radi bez
greške.

Nerazdvojni su njih dvojica, pomislila je Sova. Verovatno je to dobra
stvar, jer je svaki od njih imao smirujući efekat na onog drugog, a ni od
jednog ni od drugog nije bilo mnogo koristi kada su bili sami.

Bila je usred razvijanja kora zapitu kada se Čejni propeo na noge i
ustao licem ponovo okrenutim ka gvožđem postavljenim vratima. Ovaj put
nije režao, a njegov stav je bio veseo i nimalo preteći. To je značilo da
Soko stiže.

Ruku prekrivenih komadićima testa, pozvala je Lastu da otvori vrata.
Par trenutaka kasnije, Soko i ostali su uleteli u sobu, smejući se i šaleći se
dok su vukli kutije sa jabukama i šljivama; ostavili su ih u kuhinji, gde su
neke mogli da odvoje, a ostale da smeste u hladno spremište. Kreda i
Majstor su se ponovo pojavili, Lasta je došla i uskoro su se svi okupili u
zajedničkoj sobi razmenjujući informacije o današnjim događajima. Sova
ih je slušala sa svog radnog mesta dok je završavala kore i počinjala da
seče jabuke, posmatrajući izraze njihovih lica, uzbuđene pokrete koje su
pravili i stalne poglede koje su razmenjivali, uživajući u svom opuštenom
drugarstvu.

Ovo je bila njena porodica, pomislila je, smešeći se. Najbolja
porodica koju je mogla da zamisli.

Ali kada je Panter počeo da priča o mrtvom Gušteru, dobro osećanje
je isparilo i ona se iznova podsetila da živi u svetu gde je imanje porodice
značilo sigurnost u broju ljudi i zaštitu od zla. Reč porodica je bila samo
eufemizam. Duhovi su, naposletku, bili pleme, a pleme je uvek bilo pod
opsadom.

Završila je sa pitom, dodavši cimet, šećer i zamenu za puter, ubacila
ju je u pećnicu i počela da sprema svoju večeru. Četrdeset minuta kasnije,
okupila ih je oko radnog prostora na njihovoj kolekciji stolica i klupa i seli
su da jedu. Radili su ono što je tražila od njih, ona, njihova surogat majka i

- 31 -

Balkandownloadoni, njena surogat deca. Toliko drugačije od njenih dana provedenih u
utvrđenju, gde su je jedva tolerisali nakon što su joj roditelji umrli.

Ovde je, verovala je, bila voljena.
Kada je večera bila gotova, Medved i Reka su očistili sto, a Lasta joj
je pomogla da opere sudove. Koristile su malo vode iz prihvatnog sistema,
tek toliko da mogu da obave posao. Imali su sreće što su živeli u delu
sveta koji je još uvek imao pristojnu količinu padavina. Na većini mesta
uopšte nije bilo vode. Ali niste mogli biti sigurni da tako neće biti i ovde
jednog dana. Zaista sada niste ni u šta više mogli biti sigurni.
Upravo je završila sa pranjem kada je Soko prišao i stao pokraj nje.
“Tigar kaže da je Persija dobila boginje”, rekao je tiho. Njegove tamne oči
su posmatrale njene, to ga je mučilo i komešalo se u njemu. “Hoće da mu
nabavim nekoliko pakovanja plenetena. Složio sam se. Morao sam. U
suprotnom, ne bi pristao na razmenu za voće.”
“Ona mora da je veoma bolesna. Trgovina mu je potrebna isto koliko
i nama.” Sklopila je ruke u svom krilu. “Da li ćeš pokušati da nabaviš
pleneten od Tese?”
Slegnuo je ramenima. “Gde bih ga drugde nabavio?”
“Mi imamo nešto. Mogli bismo da mu damo to.”
“Potrebno nam je to što imamo.”
Tiho je uzdahnula. “Tesa možda neće moći da pomogne. Ona sebe
stavlja u opasnost time što to radi.”
“Znam to.”
“Kada ćeš se ponovo videti sa njom?”
“Sutra uveče. Pitaću je, videću šta ona može da učini.” Klimnula je,
proučavajući njegovo mlado lice, misleći na to kako on odrasta, kako su
mu se crte lica promenile od pre samo šest meseci. “Pomoći ćemo Persiji
čak i ukoliko Tesa ne može”, rekla je. “Ona ima samo jedanaest godina.”
Soko se odjednom nasmešio, kriveći uglove usta što je pokazivalo da
ga je ono što je upravo rekla zabavilo. “Za razliku od četrnaest, šesnaest ili
osamnaest, što je mnogo starije?”
Uzvratila mu je osmehom. “Znaš šta sam htela da kažem.” “Znam da
praviš dobru pitu sa jabukama.”
“Koliko drugih pita sa jabukama si probao osim moje?” “Nijednu.”
Zastao je. “Da li možemo sada da dobijemo našu priču?”
Ostavila je sudove i izvezla svoja kolica u zajedničku sobu. Njena
pojava iz kuhinje im je bio signal da će vreme za priču uskoro početi.

- 32 -

Razgovor je odmah prestao i svi su se brzo okupili oko nje. Za sve njih, to
je bio najbolji deo dana, prilika da iskuse magičnu vožnju do nekog drugog
mesta i vremena, da žive u svetu u kome nikada nisu bili i nadali se u
tajnosti da će nekada tamo otići. Svake večeri, Sova im je pričala priču o
ovom svetu, izmišljajući i ponovo stvarajući njegovu istoriju i tradiciju.
Ponekad je čitala i iz knjiga. Ali nije ih mnogo imala, a deca su ionako
više volela one koje je izmišljala.

Zavalila se u svoja kolica i prešla pogledom preko njihovih lica,
videći sebe u njihovim očima, mladu ženu tek malo stariju po godinama,
ali beskrajno stariju po iskustvu i mudrosti, smeđe kose i običnog izgleda,
ne naročito lepu, ali pametnu i sposobnu i koja ih je zaista volela. To što
im je ona ovoliko značila nikada nije prestalo da je iznenađuje. Kada je
pomislila na to, posle svojih godina samoće u utvrđenju, želela je da
zaplače.

“Pričaj nam o zmijama, žabama i pošasti koje je dečak bacio na zlog
Kralja i njegove vojnike”, predložio je Panter, naginjući se napred,
usredsređenih crnih očiju.

“Ne, pričaj nam o džinu i dečaku i kako je dečak ubio džina!” rekao
je Kreda.

Lasta je zamahala rukama da privuče pažnju. “Ja hoću da čujem o
devojčici koja je pronašla dečaka u reci i sakrila ga od zlog Kralja.”

Sve su to bile varijacije priča koje su joj pričali dok je bila dete,
priča koje nije zapamtila u potpunosti i ogoljenih da pokažu životne lekcije
za koje je smatrala da treba da ih znaju. Njeni roditelji su joj pričali te
priče, čitajući ih iz knjige koja je odavno nestala. Mislila je da će možda
ponovo naći tu knjigu jednog dana, ali još uvek nije.

Sova je stavila prst na usne. “Večeras ću vam ispričati drugačiju
priču, novu. Ispričaću vam priču o tome kako je dečak spasio decu od zlog
Kralja i njegovih vojnika i poveo ih u Obećanu Zemlju.”

Čuvala je ovu priču, jer je ona bila završetak mnogih drugih koje su
se ticale dečaka i zlog Kralja. Ali nešto ju je nateralo da poželi da je
ispriča večeras. Možda je u pitanju bilo to kako se osećala. Možda ju je
jednostavno dovoljno dugo držala za sebe. Priče su davale snagu i
obećanje njihovim životima kada je sve oko njih bilo tako tmurno. Tmina
se teško spustila na nju ove večeri. Persijina bolest i mrtvi Gušter su bile
samo današnja tama; sutra će doći sveža tama. Priče su donosile svetlost u
tu tamu. Priče su im davale nadu.

- 33 -

BalkandownloadMogla je da oseti kako su se deca primakla ka njoj dok se pripremala
da priča, mogla je da oseti iščekivanje dok su čekali. Volela je ovaj
trenutak. Tada se osećala najbliže njima, kada su bili povezani sa njom
svojom ljubavlju prema rečima i pričama koje su nastajale od njih. Ta veza
je dolazila iznutra, bila je živa i davala je snagu.

“Zli Kralj je zabranio dečaku i njegovoj deci da napuštaju svoje
domove mnogo godina”, počela je, “čak i nakon što je nanovo i nanovo
patio zbog svoje tvrdoglavosti. Niko nije mogao da se raspravlja sa njim,
čak ni posle zmija i žaba i smrti prvorođene dece njegovih ljudi. Ali
jednog dana, Kralj se probudio i odlučio da je izdržao dovoljno kazni zbog
svog odbijanja i naredio dečaku i njegovoj deci da odu zauvek i da se ne
vraćaju. Zašto bi odbijao da im da dozvolu? Šta se nadao da će postići?
Ukoliko su želeli da idu, onda im se to treba dozvoliti. Njegovom
Kraljevstvu će biti mnogo bolje kada odu.”

“Trebalo mu je dosta da to ukapira”, Panter je rekao.
“Kladim se da se predomislio”, rekla je Lasta.
“I jeste se predomislio”, nastavila je Sova. “Ali ne pre nego što su
dečak i njegova deca spakovali svoje stvari i krenuli na put koji će ih
odvesti do Obećane Zemlje. Hodali su i hodali, zastajući samo da jedu i
spavaju. Putovali su onoliko brzo koliko su mogli jer su bili nestrpljivi da
stignu do svog novog doma, ali nisu imali ni neki stari bicikl da voze, niti
neki automobil. Zato, iako su otišli pre nedelju dana, nisu odmakli naročito
daleko.
“Tada se zli Kralj predomislio što ih je pustio. Razmišljao je mnogo o
tome od kada su otišli. Oni mu nisu nedostajali ili tako nešto, samo mu se
činilo da treba da ostanu tamo gde su bili. Osetio je da je bio slab kada im
je dopustio da idu. Razmišljanje o tome ga je razbesnelo i zato je sazvao
svoje vojnike i krenuo za njima. Imao je ratne mašine i nosače u kojima je
putovao. Niko nije hodao; svi su se vozili. Kralj i njegovi vojnici su
putovali veoma brzo i sustigli su dečaka i njegovu decu za samo dva
dana.”
Napravila je pauzu, na silu se trudeći da ne pogleda u Sokola, da mu
ne da da vidi u njenim očima ono što je mislila. “Zli Kralj nije znao za
dečakovu viziju o Obećanoj Zemlji. Nije znao za obećanje koje je dečak
dao svojoj deci o tome da će ih odvesti tamo i da će tamo živeti srećno
zauvek. Samo su deca to znala i verovala su u viziju. Verovala su u
Obećanu Zemlju i sreću koja ih je tamo čekala.”

- 34 -

“Kao mi”, Sveća je rekla tiho, “Mi verujemo u Sokolovu viziju.”
Svi su odjednom pogledali Sokola, a Sova je brzo rekla, “Tako je, mi
verujemo u Sokolovu viziju. Kao što su deca iz ove priče verovala u
dečakovu viziju. Ali zli Kralj nije verovao u vizije. Verovao je samo u ono
što može da vidi svojim očima i dodirne rukama. Nije verovao u sutra.
Verovao je samo u danas.”
“Šta se dalje desilo?” upitao je Medved.
“Dečak i njegova deca su stigla do reke koja je bila suviše široka i
duboka za njih da je pređu. Pre nego što su pronašli način da je zaobiđu,
zli Kralj i njegovi vojnici su se pojavili iza njih sa svojim ratnim mašinama
i nosačima. Dečak i njegova deca su bili u zamci. Nisu mogli nikuda da
odu i znali su da će ih vratiti u njihov zatvor ili ubiti.”
“Treba da se bore!” uzviknuo je Panter uzbuđeno.
“Treba da pokušaju da preplivaju!” rekao je Medved.
Sova je odmahnula glavom. “Bilo ih je premalo da se bore, a reka je
bila prebrza za njih da je preplivaju. Ali baš kada je delovalo da je sve
izgubljeno, da za njih nema nade, dečak je podigao ruke i voda iz reke se
razdvojila pred njima, povlačeći se sa obe strane tako da je oslobodila
put.”
“Kako da je to uradila?” upitao je Majstor sumnjičavo.
“Uradila je to jer je reka znala za dečakovu viziju”, rekla je Sova.
Reke imaju duboka znanja i čuvaju mnoge tajne. Ova je znala tajnu
dečakove vizije. Zato je pustila dečaka i njegovu decu da pređu na drugu
stranu gde će biti bezbedni.”
“A šta je sa Kraljem? Zar nije pokušao da ih prati?” Panter je još
uvek čekao da dođe do borbe.
“I jeste. Poveo je celu svoju vojsku u njihovim ratnim mašinama i
nosačima i krenuli su istom stazom kojom su dečak i njegova deca prošli,
odlučan u tome da ih uhvati i vrati nazad. Ali dečak je podigao ruke po
drugi put i voda se sručila na zlog Kralja i njegove vojnike i sve ih
podavila, do zadnjeg.”
Nastao je trenutak tišine dok su deca prihvatala sve ovo. Ona im je
dozvolila taj trenutak, a onda je rekla: “I tako je dečak poveo svoju decu
od reke i dva dana kasnije, stigli su u Obećanu Zemlju.”
“Kako je tamo bilo?” pitala je Reka, šćućurena na podu kraj Sveće,
kolena privijenih uz grudi.
Sova se zavalila u svojim kolicima. “Ta priča mora da sačeka neko

- 35 -

Balkandownloaddrugo veče. Sada je vreme da se ide na spavanje.” Pogledala je unaokolo
u razočarana lica. “Vežbajte čitanje dok vam se ne prispava, a onda ugasite
sveće. Lepo spavajte.”

Pomerila je svoja kolica napred, podstičući ih na pokret. Ustajali su
na noge gunđajući, neki tražeći još jednu priču, neki govoreći da im se ne
spava, ali se niko nije zaista bunio. Soko se kretao po sobi, gasio lampe,
jednu po jednu, sve osim one male koja je osvetljavala teška ulazna vrata.
Ranije bi neko od njih čuvao stražu čitave noći. Sada se za to brinuo
Čejni.

Dok su se ostali vukli u spavaće sobe koje su delili, Sova je zastala
da posmatra kako se Soko saginje i češka Čejnijevo debelo krzno oko
vrata i ušiju. Veliki pas je tiho ležao, puštajući dečaka da ga mazi. Sova je
uvek hvatala sebe kako iščekuje dan kada će mu Čejni odgristi ruku.

Sveća je stala kraj njenih kolica i pogledala je u oči. “To je bila naša
priča, zar ne Sovo?” upitala je tiho. “Dečakova vizija je bila Sokolova
vizija.”

Ovoj maloj nije mnogo toga promicalo, pomislila je Sova. “Da, jeste”,
rekla je. “Ali se takođe desila i dečaku i njegovoj deci.”

Sveća je klimnula glavom. “Osim što vizija u priči nije bila stvarna,
ali Sokolova vizija jeste. Znam da jeste. Videla sam to.”

Okrenula se i pošla ka svojoj spavaćoj sobi, ne osvrćući se. Sova je
osetila kako joj se grlo steže i kako joj nadiru suze.

Videla sam to.
Sveća, koja je videla ono što nije bilo najjasnije njima ostalima, to je
videla.
Sama u zajedničkoj sobi, Sova je sedela tiho u svojim kolicima,
zureći u prazno i razmišljajući i nije se ponovo pomerila dok svi ostali nisu
bili u svojim krevetima u dubokom snu.

- 36 -

ČETIRI

Gospa je došla Loganu Tomu po prvi put u viziji. Čak i sada, mogao
je da se seti detalja jasno kao da se njihov susret desio juče. Do tada je
već bio sam, Majkla i ostalih više nije bilo. Putovao je na sever ka
kanadskoj granici. Zaustavio se da prenoći na obali jednog od hiljada
jezera koja su obeležavala tu regiju, negde duboko unutar onoga što je
nekada bio Viskonsin. Dan je prošao, noć se spuštala i bila je to jedna od
onih retkih prilika kada je nebo bilo čisto i jasno, bez oblaka i zagađenja.
Zvezde su sijale, davno obećanje boljih vremena i mesta a mesec je bio
pun i blistav.

Izašao je iz Munje i stajao je na ivici jezera, gledajući u daljinu
osvetljenu mesečinom, utonuo u misli o propuštenim prilikama i
izgubljenim prijateljima. Bio je na mestu mnogo mračnijem od noći u kojoj
je stajao. Bio je preplavljen sumnjom i krivicom, obuzet fatalističkom
sigurnošću da mu se život sveo ni na šta. Njegove rane su zacelile, ali mu
je srce bilo pokidano. Lica onih ljudi koje je voleo najviše posle Majkla –
njegovih roditelja i brata i sestre – bila su nejasne slike koje su plutale u
mutnim sećanjima i šaptale su avetinjska, nerazumljiva upozorenja.

Moraš da uradiš nešto. Moraš da pronađeš svrhu. Moraš da
zauzmeš stav.

Imao je osamnaest godina.
Nagli pokret u tami sa njegove desne strane ga je prinudio da baci
pogled niz obalu. Pecaroš je stajao bacajući mamac u vodu, ni dvadeset
metara dalje od mesta na kome je stajao. Posmatrao je kako se štap vraća
i zamahuje napred, strunu kako se odmotava iz mašinice, končić nalik
srebrnoj niti. Pecaroš je pogledao ka njemu i klimnuo glavom u znak
saosećanja. Njegova prilika je bila snažna i vitka na mesečini i Logan je
uhvatio blagu naznaku osmeha.
“Grize li?” Logan ga je upitao.
Ali pre nego što je pecaroš mogao da odgovori, začuo se zvuk sa
njegove leve strane i on se okrenuo sa odbrambenim stavom. Ništa. Obala
je bila mirna i prazna, šuma iza njega ista kao što je bila.
Kada je ponovo pogledao nazad, pecaroš je nestao.
Trenutak kasnije, ugledao je kako se sićušno svetlo pojavljuje negde
daleko iznad vode, isprva ne više od mekog odbleska, polako se
pojačavajući u nešto određenije. Svetlo, u početku difuzno, skupljalo se, a

- 37 -

Balkandownloadonda je počelo da se pomera, klizeći ka obali i njemu. Stajao je
posmatrajući ga kako prilazi, iako je znao da bi trebalo da se pomeri nazad
ka AV-u i sigurnosti. Nije se čak ni potrudio da na rame stavi flešetnu
pušku, puštajući je da beskorisno i zaboravljeno visi sa svog kaiša preko
njegovih leđa. Nije mogao da kaže zašto. Trebalo je da ga obuka i instinkti
pokrenu da reaguje brzo i odlučno. Samoodržanje je trebalo da bude
njegova jedina briga.

Ipak, svetlo ga je držalo očaranim – gotovo kao da je čak i tada
shvatio da je ono svetionik koji će mu pokazati pravac koji je tražio.

Kada je došlo do ne više od nekoliko metara od njega, dovoljno jako
da je morao da škilji u njegov sjaj, sa jednom rukom podignutom da zaštiti
oči, svetlo je počelo da zamire i kada je nestalo, Gospa je bila tu.

Bila je mlada i prelepa, njena koža tako čista i jasna da mu se činilo,
na beloj mesečini, da je mogao da vidi pravo kroz nju. Bila je obučena u
providnu prostranu haljinu koja je visila u mekim naborima oko njenog
vitkog tela, belu koliko i njena koža, njena duga crna kosa u oštrom
kontrastu tamo gde je padala oko njenih ramena.

Stajala je na nekoliko metara od obale – ne u vodi već na njoj. Kao
da stoji na čvrstom, ili je bila laka kao pero.

“Logane Tome”, rekla je.
Zurio je, nesposoban da odogovori. Nije mislio da halucinira, ali nije
imao objašnjenje za ono čemu je prisustvovao.
“Logane Tome, potreban si mi”, rekla je.
Pokazala je ka nebu, a kada se pokrenula, njena haljina se namreškala
poput mekih senki i otkrila da je njena prividna providnost bila stvarna.
Ona je bila duh – ili bar više duh nego čovek.
“Ti si predodređen da budeš jedan od mojih, jedno od mojih hrabrih
srca, jedan od mojih velikih. Vidim to po načinu na koji te zvezde
otkrivaju, podjednako nepromenljivog i sjajnog kao što su one. Tvoj je put
velikih dostignuća, put kojim niko ranije nije krenuo. Da li ćeš krenuti
njime?”
Krenuo je da kaže ne, da uradi nešto da razbije čaroliju koju je bacila
na njega. Ali dok je pokušavao, ona je pokazala ka njemu i rekla: “Hoćeš
li me prihvatiti, Logane Tome?”
Istog tog trenutka je čuo u njenom glasu moć za koju je mislio da ne
postoji. Ona ga je uvezala gvozdenim lancima; vezala ga je za nju kao što
ništa drugo nije moglo. Video je ono što je ona zaista predstavljala;

- 38 -

prepoznao je njenu bezgraničnu, drevnu snagu. Svetlost zvezda nad njima
kao da se pojačala i kasnije je mogao da se zakune da je video kako se
mesec na nebu podigao.

Pao je na kolena pred njom, ne znajući zašto, jednostavno to uradivši,
grleći sebe uz ono što je osećao, izgubljen za sve osim za njene poslednje
reči: Hoćeš li me prihvatiti?

“Hoću”, prošaptao je.
“Onda ćeš postati moj vitez Reči. Kao što je i on bio nekada davno.”
Pokazala je na njegovu desnu stranu i kada je pogledao, pecaroš se
vratio, stojeći na obali, zabacujući svoju udicu. Nije ništa odgovorio na
Gospin pokret i nije se okrenuo da pogleda Logana Toma. Bio je to isti
čovek, ali ovog puta je Logan instinktivno shvatio ko je on bio i šta je
radio tamo.
On je bio duh viteza Reči.
“Tako je”, rekla je Gospa.
Logan je trepnuo, a onda ponovo vratio pogled na nju. Šta hoćeš od
mene? pokušao je da kaže ali nije uspeo.
Ipak, ona ga je uprkos tome čula. “Napori mojih vitezova da održe
ravnotežu magije Reči nisu uspeli. Ravnoteža je poremećena i Praznina
ima prevlast. Ipak, i to će proći. Pomoći ćeš da se to dogodi. Bićeš jedan
od mojih paladina, mojih vitezova-lutalica, mojih boraca protiv mračnih
stvari. Borićeš se za mene i u ime Reči. Tvoja snaga je velika i malo njih
će moći da opstane protiv tebe. Na kraju, možda niko.”
Liznuo je usne, koje su iznenada postale suve. “Ne znam da li...”
Njegov glas se tresao. “Ne znam kako da...”
“Daj mi svoju ruku.”
Prišla mu je bliže, klizeći preko vode, ispružene ruke. Prišla mu je na
par metara i njena blizina ga je naterala da se strese. Mogao je da oseti
toplotu njenog prisustva, nevidljivu vatru koja je sijala tako jako da je sve
ostalo nestalo. Stajao je sam u krugu njene magije, njene moći.
Pružila se i uzela ga za ruku.
Meso i krv su se susreli sa toplotom i svetlošću i kontakt je bio oštar
i prodoran, i poslao je talase šoka kroz Loganovo telo. Zasoptao je i
pokušao da se oslobodi, ali njegovo telo je odbilo da ga sluša, stojeći
čvrsto pred onim što mu se dešavalo. Talasi šoka su se podizali i spuštali,
a onda nestali pred iznenadnom snagom koja je počela da se rađa u njemu.
Tada se ponovo rodio, postao je ceo na način na koji nije mogao da

- 39 -

Balkandownloadobjasni, ali koji je otelotvoravao svežu odlučnost i hrabrost.
Vizije budućnosti su mu ispunile um i video je sebe kakav bi mogao

biti, video one na koje će imati uticaja i gde mora da ide. Put pred koji je
bio postavljen bio je dugačak i težak i zahtevaće mnogo od njega. Ali bio
je to put koji je goreo strašću i nadom, tako osvetljen mogućnostima da
nije čak mogao ni da zamisli sada da izneveri poverenje koje mu je dato.

Gospa ga je pustila, nežno povlačenje njenog dodira koje ga je
ostavilo iznenada praznim i čudno lišenim nečega.

“Prihvati me”, prošaptala je.
Bez oklevanja, učinio je tako.

***

Iznenadni blesak svetlosti u tami drveća sa njegove desne strane
naterao ga je da zatrepće i njegovo sećanje na prvi susret sa Gospom je
nestalo. Trenutak kasnije, svetlost se pretvorila u vatru koja je gorela vrela
i strašna. Niko nije palio vatru u noći na otvorenom osim ako ona nije
trebalo da predstavlja signal.

Zažmirkao je da odagna zbunjenost. Da nije zadremao dok je čekao
da otkrije sa kim treba da se sretne? Nije bio siguran, nije mogao da se
seti. U jednom trenutku je razmišljao o svom prvom susretu sa Gospom, a
sledećeg se pojavila svetlost. Sačekao je trenutak da se ponovo orijentiše.
Sedeo je u svom AV-u, parkiranom kraj puta. Ispred njega, polomljena
prečaga se nakrivila sa jedne strane, a put se pružao dalje kroz široki
prostor ispunjen mesečinom do velikih stabala šume do račvanja na levo i
desno nekih stotinak metara dalje, kako bi nastavio paralelno sa rekom
Rok. Nije mogao da vidi reku, ali je znao iz mapa koje je nosio da je ona
tamo.

Izbrazdani drveni znak postavljen sa jedne strane uverio ga je da se
nalazi tamo gde je trebalo da bude. Sinisipi Park. Njegovo odredište.

Upalio je motor i polako pokrenuo AV kraj slomljene kapije i uz
napuklu asfaltnu površinu. Dok se približavao vatri, video je usamljenu
figuru kako stoji u njenoj blizini, siluetu osvetljenu svetlošću. Usporio je
AV toliko da se jedva kretao i virio u neverici.

To ne može biti...
O’oliš Amaneh. Dva Medveda.
Zaustavio je Munju tamo gde se našla, ugasio motor i ponovo podesio
alarme. Uzeo je štap sa mesta na kome se nalazio na sedištu kraj njega,

- 40 -

otvorio vrata sa vozačeve strane i izašao napolje...
“Logane Tome!” poslednji od Sinisipi Indijanaca ga je pozvao. “Dođi

i sedi sa mnom!”
Dva Medveda je reči izgovarao smelo, kao da nije bilo važno ko će

ga čuti. Kao da su park i noć i sve stvari koje su puzale po njima bile
njegovo vlasništvo. Dajući do znanja da ga ništa ne plaši, da je iznad
straha, možda čak i iznad smrti.

Logan je podigao ruku u znak pozdrava. Još uvek nije verovao u ovo.
Ali i čudnije stvari su se događale. I desiće se opet pre nego što se ovo
završi, mislio je.

Držeći crni štap u svojim rukama, prišao je.
Dok se približavao, Logan Tom je mogao da vidi kako se malo Dva
Medveda promenio za deset godina. On je bio krupan čovek kada ga je
Logan prvi put sreo i nije izgubio mnogo od svoje veličine. Njegovo
snažno lice i kršna prilika nisu pokazivali znake starenja i mreža linija po
uglovima očiju i usta se nije produbila. Njegova bakarna koža je blistala
na svetlosti vatre, glatka i bez mrlja preko njegovog širokog čela i
istaknutih jagodica. Nikakva naznaka sivog nije kvarila duboki crni sjaj
njegove kose, koju je još uvek nosio uvezanu u pletenicu koja je padala
niz široka leđa. Čak je i njegova odeća delovala poznato – iznošene vojne
pantalone i čizme iz nekog davnog rata, marama labavo vezana oko vrata i
izlizani ranac koji je ležao na zemlji u blizini.
Kada je došao do njega, Sinisipi je uzeo Loganovu ruku u obe svoje i
čvrsto je stegnuo. “Ostario si Logane”, rekao je, odmeravajući ga od glave
do pete. “Nisi tako mlad kao što si bio kada smo se sreli.”
“Nisam imao puno izbora.” Logan je mahnuo slobodnom rukom. “Ali
ti izgleda znaš nešto što ja ne znam o tome kako da sprečim da se to desi.”
“Živim dobar život.” Dva Medveda se nasmešio i pustio mu ruku.
“Da li si gladan?”
Logan je shvatio da jeste, i njih dvojica su se pomerili tamo gde je
vatra gorela na starom metalnom roštilju čija je osnova u vidu štapa bila
ubačena u betonsku oblogu. U blizini se nalazio sto za izlete, koji je
nekako preživeo i vremenske uslove i vandale. Tanjiri i šolje su se nalazili
na njemu, a pribor je uredno namešten na papirne salvete. Logan se
nasmešio uprkos sebi.
Seli su jedan preko puta drugog. Iako ju je ponudio, Dva Medveda
nije učinio nikakav napor da pripremi neku hranu za njih. Logan nije rekao

- 41 -

Balkandownloadništa. Prešao je pogledom preko čistine i zida noći koji ju je okruživao.
Nije mogao da vidi van odsjaja vatre. Uopšte nije mogao da vidi AV.

“Ovde si bezbedan”, Dva Medveda je rekao, kao da mu je pročitao
misli. “Svetlo nas krije od naših neprijatelja.”

“Svetlo to obično ne radi”, istakao je Logan. “Da li je ovo stari trik
Sinisipija?”

Dva Medveda je slegnuo ramenima. “Stari trik, da. Ali nije trik
Sinisipija. Sinisipi Indijanci nisu imali prave trikove. U suprotnom, ne bi
sebi dozvolili da budu zbrisani. Još uvek bi bili ovde. Posluži se.”

Logan je krenuo da ukaže na očigledno, a onda bacio pogled dole i
video da je njegov tanjir pun hrane a šolja tečnosti. Uputio je
procenjivački pogled ka Dva Medveda, ali krupni čovek je već jeo, očiju
uperenih ka šniclama i krompirima.

Jeli su u tišini, Logan toliko gladan da je smazao sve sa tanjira bez
oklevanja. Kada je uzeo poslednji zalogaj, rekao je “Ovo je bilo dobro.”

Dva Medveda je podigao pogled ka njemu. “Izleti su nekada bili
porodična tradicija u Americi.”

Logan progunđa. “Porodice su nekada bile tradicija u Americi.”
“I još uvek jesu, bez obzira što ti i ja nemamo svoje.” Crne oči su
gledale ka putu. “Vidim da još uvek voziš onaj kotrljajući komad oklopa
koji ti je Majkl Pul napravio.”
“Napravio ga je za sebe. Ja sam ga samo nasledio.” Logan je zurio u
neprobojno crnilo, ne videći ništa. “Razmišljam o njemu kao o svojoj
boljoj polovini.”
“Štap je tvoja bolja polovina.” Sinisipi je fiksirao svojim pogledom
Logana. “Da li se sećaš kada sam ti ga dao?”
To teško da je mogao da zaboravi. To se desilo nekoliko nedelja
pošto mu se Gospa prikazala i on se složio da započne službu kao vitez
Reči. Čekao je da mu se kaže šta treba da radi. Ali ona mu se nije ponovo
pojavila, ni lično ni u snovima. Nije mu poslala nikakvu poruku. Bio je
sleđen u neodlučnosti po prvi put od kada je Majkl umro.
Onda je O’oliš Amaneh, poslednji od Sinisipija, došao, krupan čovek
koji uliva poštovanje, noseći crni štap izrezbaren od jednog kraja do
drugog čudnim znacima. Bez ikakvog uvoda ili objašnjenja, on je pitao
Logana za ime i da li je prihvatio svoju službu Reči, a onda mu rekao da
štap pripada njemu.
“Da li se sećaš šta si mi rekao kada sam ti rekao da je štap tvoj?”

- 42 -

Dva Medveda je nastavio.
Klimnuo je glavom. “Pitao sam te šta radi, a ti si rekao da radi tačno

ono što ja želim da on radi.”
“Znao si na šta sam mislio.”
“Da će uništiti demone.”
“Tada nisi mogao brže da ga uzmeš od mene. Jedva si čekao da

počneš da ga koristiš.”
Setio se svoje euforije kada je shvatio šta će mu štap omogućiti da

službuje Reči. Boriće se na strani onih koji to ne mogu. Spasavaće živote
koji bi u suprotnom bili izgubljeni. Uništavaće neprijatelje ljudske rase gde
god da zaprete. A posebno će uništavati demone.

Dobiće osvetu koju je tako očajnički želeo.
Tada je to bilo sve što je želeo, još uvek tako mlad i naivan. Bio je to
prirodan odgovor na njegov bes i bol zbog gubitaka koje je pretrpeo –
doma, porodice, prijatelja i načina života. Demoni i njihove sluge su mu
sve uzeli. Goniće ih, iskopavati iz njihovih jazbina, skidati njihove maske i
spaliti ih sve u pepeo.
Plutao je svetom i tražio je pravac. Gospa mu je pokazala put. Dva
Medveda mu je dao sredstva da krene na putovanje.
“Da li si i dalje tako nestrpljiv?” upitao je Sinisipi tiho.
Logan je razmislio na trenutak, a onda protresao glavom. “Uglavnom.
Sada sam samo umoran.”
“Čujem često kako se spominje tvoje ime”, Dva Medveda je
nastavio. “Kažu da si duh. Kažu da te niko ne vidi kada dolaziš i da te
niko ne vidi kada odlaziš. Znaju da si dolazio samo po mrtvima koje
ostavljaš za sobom.”
“Demone i njihovu sortu.”
Dva Medveda je klimnuo glavom. “Govore o tebi kao o legendi.”
“Nisam ja to.” Protresao je glavom da to naglasi. “Ništa nalik tome.”
Ispravio se i povukao od stola. “Kako stoje stvari u širem svetu? Ne
čujem mnogo toga.”
“Malo toga se i može čuti. Stvari su iste kao što su bile mnogo
godina.”
“Utvrđenja se još uvek opiru?”
“Neka da. Sada sve manje njih.”
“Divna Amerika. Ali samo u pesmi.”
“Biće ona ponovo divna jednog dana, Logane. Ciklusi dolaze i

- 43 -

Balkandownloadprolaze. Jednog dana će svet ponovo biti nov.”
Govorio je sa takvim uverenjem, sa tolikom ubeđenošću, da je

Logana zabolelo srce od potrebe da mu poveruje. Pa ipak, sve što je znao
iz svojih putovanja, sve čemu je prisustvovao, govorilo je drugačije.

Protresao je glavom sumnjičavo. “Šta je sa svetom sada? Šta je sa
drugim državama? Šta je sa Evropom, Azijom i Afrikom?” “Svuda je isto.
Demoni love ljude. Ljudi pružaju otpor. Neki ljudi postaju nekad-ljudi,
neki robovi. Neki ostaju na slobodi. Borba se nastavlja. Ono što je bitno je
da ljudski duh ostaje snažan i živ.” “Onda povećavamo naše šanse da
pobedimo?”

Krupni čovek je zavrteo glavom.
“Onda šta zapravo radimo?”
“Čekamo.”
Logan je zurio u njega. “Šta čekamo?”
Oči boje opsidijana su ga ukočile na mestu gde je stajao. “To je
upravo ono o čemu moramo da razgovaramo.” Podigao se, njegova krupna
prilika se ispravila. “Hodaj sa mnom.”
Pošao je udaljavajući se od vatre ka tami. Logan je oklevao, ruke su
mu se stezale oko štapa. “Zar ne bi bilo bolje da razgovaramo ovde?”
Dva Medveda je stao i okrenuo se. “Da li se bojiš, viteže Reči?”
“Oprezan sam.”
Krupni čovek se vratio i stao pred njim. “Malo opreznosti je dobra
stvar. Ali mislim da ti ona neće biti potrebna večeras. Dođi.”
Ponovo je krenuo i ovaj put ga je Logan nevoljno pratio. Izašli su iz
kruga svetlosti vatre u tamu. Isprva, Logan je jedva mogao nešto da vidi.
Kada su mu se oči prilagodile na tamu, shvatio je da su se kretali ka reci i
šumi koja ju je okruživala. Mogao je da namiriše bolest u vodi, čak i
odavde. Reka Rok je postala loša na ovom potezu još odavno, otrovana
prvo hemikalijama a potom i mrtvim stvarima.
Bacao je poglede ka drveću, tražeći skrivene opasnosti, ali pronašao
je samo skeletna tela i udove. Negde u daljini, začuo je sovu. To ga je
iznenadilo. Retko kada je imao prilike da čuje ptice ovih dana. Osim
lešinarki, gotovo nikad ih nije viđao. Kao ni životinje ni ribe, njihove
populacije su se smanjile zbog ratova.
“Gospa mi nije rekla zašto je trebalo da dođem ovde”, rekao je,
hvatajući korak sa onim drugim. “Pretpostavio sam da je u pitanju još
jedan lov na demone.”

- 44 -

Krupni čovek je klimnuo. “Tvoja pretpostavka je bila loša. Istina je,
Logane, da ti možeš da loviš i ubijaš demone sve dok ne budeš bio toliko
star da ne možeš da hodaš i oni bi i dalje opstali. Njih ima previše a nas
premalo. Svet je klizio nizbrdo mnogo godina i povratak gore će biti
dugačak, spor i bolan. Mora se potražiti novi put.”

“Šta hoćeš da kažeš?”
“Kažem da ubijanje demona neće obnoviti svet. Ljudska vrsta vodi
rat koji ne može da dobije.”
Hodali su dalje bez reči neko vreme, njihovi koraci jedva čujni u
dubokoj tišini. Logan je pokušavao da prihvati ono što je upravo čuo i nije
mogao sebe da natera na to. Da li mu je upravo bilo rečeno da je ljudska
rasa gotova, da je bez obzira na to šta neko radi – uključujući i vitezove
Reči – gotovo? To nije mogao da prihvati, odlučio je. Mogao je da prihvati
gotovo bilo šta drugo, ali ne i to.
“Da li ti to kažeš da treba jednostavno da odustanemo?” upitao je na
kraju.
Sinisipi ga je pogledao. “Ukoliko ti kažem da odustaneš, da li ćeš
uraditi tako?”
“Ne, nikada.”
“Onda to neću tražiti od tebe.”
Stigli su do strmih obala koje su gledale na reku Rok. Ispod njih, reka
je krivudala kroz svoj široki kanal, srebrnasta i blistava na mesečini, njen
čist izgled je prikrivao njeno stvarno stanje. Zakržljale gomile mrtvog
drveća su oivičavale obale sa obe strane. Sa druge strane, kuće su stajale
mračne i prazne. Nekada su ljudi živeli u tim kućama, porodice sa kućnim
ljubimcima i komšijama i prijateljima, i u noćima poput ove smejali su se,
pričali i gledali televiziju, a onda mirno spavali, znajući da će, kada se
budu probudili, njihov svet ostati nepromenjen.
Logan se naslonio na svoj štap. Bio je vruć i ukočen, nestrpljiv i
umoran. “Šta pokušavaš da mi kažeš? Jer ja te ne razumem.”
Dva Medveda je sedeo ukrštenih nogu na kamenju na ivici strme
obale i gledao negde preko reke. Logan je oklevao, a onda mu se
pridružio, stavljajući štap na zemlju kraj sebe.
“Pogledaj unaokolo, Logane.” Krupni čovek je napravio širok pokret
pred sobom. “Ovaj park je nekada bio divan, utočište na koje su pazili i
čuvali ga silvani, mesto okupljanja za stvorenja magije. Ali sada je mrtvo i
prazno. Nema silvana da ga pazi. Svi silvani na svetu su nestali. Uništeni

- 45 -

Balkandownloadsu zajedno sa svojim šumama. Šta je potrebno uraditi da se oni vrate? Šta
je potrebno uraditi da park ponovo bude divan?”

Logan je sačekao trenutak, a onda rekao: “Vreme.”
“Ponovno rođenje.” Dva Medveda je pogledao pravo ka njemu. “Da
li znaš šta leži u ovom parku? Moji preci. Gotovo svi oni, sahranjeni u
zemlji, baš tamo.”
Pokazao je ka nizu mračnih humki koje su se videle kroz drveće
nedaleko od mesta na kome su sedeli. Logan se pitao kuda ovo vodi.
“Imam snažna sećanja vezana za moj narod, ali još i jača sećanja
vezana za devojčicu koja takođe počiva ovde. Upoznao sam je u ovom
parku gotovo pre stotinu godina, kada sam bio mlađi nego što sam sada.”
Nasmešio se. “Živela je u kući u blizini ulaza u park. Bila je prijatelj sa
silvanom koji se starao o parku. Park je bio njeno igralište. Kada je bila u
njemu, bila je najsrećnija. Svuda ju je pratilo jedno biće-duh, ogromni
vukoliki pas koga je izrodila magija. Ispostavilo se da je to biće bilo deo
nje. I loše i dobro, bilo je deo nje. Ona je bila najvažnije ljudsko biće u
svojoj generaciji, ali kada sam je upoznao, bila je još uvek samo
devojčica.”
Jedna obrva se upitno podigla. “Njeno ime je bilo Nest Frimark. Da li
znaš za nju?”
Logan je zavrteo glavom. “Ne.”
“Ja sam je pronašao prvi, ali postojala su još dvojica koji su takođe
tragali za njom. Jedan je bio vitez Reči po imenu Džon Ros. Drugi je bio
demon. Jedan je došao da je spase, drugi da je zavede. Ona je posedovala
veliku magiju, Logane. Ona je bila ključ za budućnost sveta, u stanju da
promeni pravac istorije zbog onoga što je ona bila i onoga što je mogla da
uradi. Ona nije znala ništa od toga. Otkrila je delimično kako stvari stoje
tokom narednih petnaest godina, ali nikada ih nije saznala u potpunosti.”
“Zašto je bila tako važna?” Logan je uočio par proždrljivaca kako
vire iza drveća i naterao je sebe da ih ignoriše. “Da li je ona razlog zašto
smo ovde?”
Dva Medveda je klimnuo glavom. “Ona počiva na groblju koje se
nalazi upravo iza brežuljka, iza humki grobnica mog naroda. Napustila je
ovaj svet sada već odavno, ali njeno nasleđe živi u obliku deteta koje je
rodila na jesen svoje tridesete godine. To je bilo njeno jedino dete, dete za
koje čak nije ni znala da će ga stvoriti. Ono se rodilo iz magije, biće
ogromne moći, njen poklon svetu u kome sada živimo, jer je ono najveća

- 46 -

nada tog sveta.”
“To mora da je postalo prilično staro dete do sada”, Logan je

primetio.
“Ima gotovo osamdeset, ali je još uvek samo dete. To nije ljudsko

dete – bar ne na onaj način na koji mi zamišljamo ljudsko dete. Ono je
započelo život kao morf lutalica, biće veoma moćne, divlje magije.
Morfovi lutalice mogu uzeti bilo kakav oblik, bilo kakvu formu. Ne
postoje dva koja su ispala potpuno ista. Samo šačica morfova se začne u
toku ljudskog života i većina nikada ne biva uočena. Ali Džon Ros je
uhvatio ovog na obali Oregona, i nakon što je prošao kroz svoje promene i
uzeo oblik malog dečaka, poveo ga je sa sobom da ovog grada da pronađe
Nest Frimark. Morfova svrha u životu bila je da postane njeno dete,
rođeno iz nje nakon bitke koja je odnela Rosov život. Morf je ušao u Nest
Frimark u jednom obliku i pojavio se u drugom. Samo je ona znala
njegovo poreklo i njegove tajne. Samo je ona znala šta je on zapravo.”
Zastao je. “Znajući šta je, čuvala ga je odvojenog od ostatka sveta, živeći
većim delom sama. On je ostao sa njom neko vreme – ne znamo tačno
koliko dugo – a onda je nestao. Ja sam nastavio da čekam da se ponovo
pojavi na površini ali njegovo vreme još nije došlo. Do tada, svet je već
klizio u anarhiju i seme Velikih ratova je počelo da klija. Tražio sam dete
bez uspeha; gde god da se nalazilo, bilo je dobro skriveno. Vrlo malo njih
se može sakriti od mene, ali ovaj jeste. Nisam mogao da pratim njegovu
magiju jer nisam mogao da definišem šta je ona zapravo. Magija svakog
morfa lutalice, kao i sam morf, nije nalik bilo čemu drugom. Divlja magija
je nepredvidljiva; može biti bilo dobra ili zla. Demoni su tražili da zarobe i
iskoriste ovog morfa, svesni njegovog potencijala. Ali Nest Frimark ga je
spasila.”

Logan je pogledao preko reke. “Sada ćeš da mi kažeš da se ponovo
pojavio, zar ne?”

Dva Medveda je klimnuo glavom. “Njegovo vreme je došlo, nakon
svih ovih godina. Njegova svrha je poznata. Gospa je to prorekla. Ali on je
još uvek dete, još uvek u obliku deteta, sa umom deteta. Znaće šta treba
da radi kada za to dođe vreme, ali ne i kako da opstane do tada. Za to mu
je potrebna pomoć. On mora da ima zaštitnika.”

Logan je uzdahnuo. “To bi trebalo da sam ja?”
“Ko god krene u pomoć detetu, biće napadan sa svih strana. Demoni
će uraditi sve da ga unište ili spreče da ispuni svoju svrhu. Ja ne poznajem

- 47 -

Balkandownloadnikoga ko može da se odupre demonima bolje od tebe, Logane. Gospa je
napravila svoj izbor. Mislim da je dobro odabrala.”

Sova je tiho zahukala, sada bliže. Silvani su nekada jahali sove, setio
se Logan. Vilin-stvorenja visoka petnaestak centimetara, sa dugim životnim
vekom i sićušnim telima od štapova i mahovine, njihov zadatak je hio da
se staraju o drveću i biljkama. Nikada nije video nekog. Zar su zaista svi
nestali?

“Šta čini dete toliko važnim? Šta ono treba da uradi?”
Dva Medveda se nagnuo napred i stavio laktove na prekrštene noge.
Njegovo bakarno lice se nalazilo u senci. “Ono će spasiti ljudski rod,
Logane.”
“To je težak poduhvat.” Pokušavao je da odagna sumnjičavost iz
svog glasa. “Kako će to da uradi?”
Sinisipi je zatrenutak razmišljao o svom odgovoru. “Ranije sam ti
rekao da će uspon iz ambisa biti dugačak i težak. Ono što ti nisam rekao
jeste da će samo nekolicina preživeti taj uspon. Većina će nestati u
pokušaju. Demoni su dobili svoj rat protiv starog sveta i bilo kakva
odmazda to neće promeniti. Zlo je prodrlo u srž civilizacije. Vatra dolazi,
ogromna, i prekriće sve. Kada se bude upalila, nestaće veći deo onoga što
je ostalo od čovečanstva. To će se desiti iznenada i desiće se uskoro.”
“Zvuči biblijski.” Logan je prebacio svoju težinu ka drugom čoveku.
“Kažeš mi da su demoni uspeli da se domognu nuklearnog oružja i da
nameravaju da ga iskoriste? U velikim razmerama?”
Crne oči su svetlucale iz senci teških obrva. “Ono što demoni ne
uzimaju u obzir, ili ih nije ni briga, jeste da vatra neće biti probirljiva u
svom uništavanju. I loši i dobri će podjednako biti zahvaćeni njome.
Većina demona će nestati takođe.”
“Taj deo zvuči prilično dobro. Ali morf nekako može to da spreči?”
“Niko to ne može sprečiti. Ništa ne može to da zaustavi. Ali morf ima
sredstva da to preživi, sredstva da prevaziđe uništenje i dozvoli šačici
stanovnika sveta da krene iznova.”
“Kako će to uraditi?”
Sinisipi se polako pomerio unazad. “Otvorivši vrata koja vode na
sigurno mesto.”
“Za nekolicinu odabranih.”
“Za ostatak muškaraca, žena i dece koji će naći svoj put do vas.”
“Ostatak čovečanstva.”

- 48 -

“Neki od njih. Neće svi biti ljudi.”
Logan je oklevao kada je to čuo, ali je odlučio da ne pokreće to
pitanje. “Gde će dete pronaći ova vrata?”
“Dete će to znati.”
Logan je osetio brz osećaj frustracije. Ništa od ovoga mu nije
delovalo mnogo jasno. “Ima jedan problem. Ukoliko ti ne možeš da
pronađeš ovo dete, kako bi ja to trebalo da uradim? Ja nemam potrebne
veštine za to.”
“Neće ti ni biti potrebne. Imaćeš pomoć njegove majke.” Podigao se
na svoje noge. “Dođi, Logane. Hodaćemo još malo.”
Vodio je putem kroz drveće i pored humki grobnica ka ostacima
žičane ograde koju je rđa odavno svela na usamljene stubove i iskrivljene
krajeve. Logan je pratio Sinisipija u tišini, ali njegove oči su nastavile da
motre na njihovu okolinu. Još uvek nije bio ubeđen da su sigurni onoliko
koliko je krupni čovek mislio. Proveo je i previše godina gledajući preko
ramena da bi ikada pomislio da je siguran. Nije mogao lako da ostavi
svoje životne navike po strani.
Sa druge strane ograde, pronašli su groblje. Redovi kamenih oznaka u
različitim stepenima propadanja, virili su iz zaraslog korova. Neke od
oznaka su pale u potpunosti. Mnoge su bile vandalizovane, njihovi natpisi
toliko upropašćeni da se nisu mogli pročitati. Logan nije znao kako bi
groblja trebalo da izgledaju. Niko nije koristio groblja još od pre njegovog
rođenja. Ali mogao je da zamisli kako je ovo moglo izgledati da se
održavalo. To ga je rastužilo, misleći na toliko zaboravljenih života. Ipak,
pretpostavio je, nosimo sećanja na mrtve u svojim srcima. To je za njih
najsigurnije mesto.
Dva Medveda ga je poveo do strme obale, u manji deo groblja koji je
bio odvojen od većeg napuklim i izvijenim asfaltnim putem. Koračali su
kroz korov, travu i mermerne i granitne stene do jednog para velikih
hrastova. Obična, jednostavna ploča stajala je sama pred drvećem.
Krupni čovek je zastao i pokazao ka ploči. Logan je pogledao u
natpis. Pisalo je:

MERION KEJS

Rođena 2. septembra 1948.

Umrla 21. marta 2018.

- 49 -

Balkandownload“Ko je Merion Kejs?” upitao je Logan.
U odgovor, Dva Medveda je prešao rukom ispred kamena i stari
natpis se istopio i otkrio novi.

NEST FRIMARK

Rođena 8. januara 1983.

Umrla 29. jula 2062.

BRZO JE TRČALA

“Zamaskirao sam ga nakon što su ratovi počeli, da ga sakrijem od
onih koji mogu naneti štetu čak i mrtvima”, Sinisipi je brzo rekao. “Čak i u
njenim kostima postoji velika moć. Moć koja nije smela da padne u ruke
pogrešnim stvorenjima.”

Logan je pogledao. “Šta znači natpis? Brzo je trčala?”
“Bila je Olimpijski šampion u srednjeprugaškim disciplinama.
Pobedila je mnogo puta. Bez obzira što to nije bila njena najvažnija
zaostavština, za nju je imalo posebno značenje. Vratio sam se nakon što je
umrla, sahranio je i postavio ovaj kamen na mesto. Znao sam da njen
posao nije gotov. Ali ovo je mesto kome pripada. Sedi kraj mene.”
Spustio se na zemlju kraj groba, ukrstio noge i prekrstio ruke.
Pogledavši prvo unaokolo, Logan ga je pratio. “Šta mi to radimo?”
O’oliš Amaneh nije odgovorio. Umesto toga, stavio je prst na usne da
zatraži tišinu. Onda je zatvorio oči i postao potpuno nepokretan. Logan ga
je posmatrao, čekajući da vidi šta će se desiti. Trenutak kasnije, krupni
čovek je počeo tiho da peva na jeziku koji je Loganu bio nepoznat i koji
mora da je bio jezik njegovog naroda. Pevanje se dizalo i spuštalo,
ispunjavajući tišinu svojim kotrljajućim ritmom i oštrim prekidima. Logan
je podigao štap i držao ga pred sobom, spreman na bilo šta. Nije imao
pojma šta da očekuje. Brinuo se da će zvuk pevanja privući stvari koje bi
radije izbegao.
Ali ništa se nije pojavilo, čak ni proždrljivci koje je video ranije.
Nakon par nervoznih trenutaka, počeo je da se opušta.
Sićušna svetla su se podigla iz zemlje, iz samog groba, i plesala u
vazduhu pred njim. Ples se nastavljao, svetla su se okretala i uvrtala i
pravila zamršene obrasce. Ples je postao frenetičan i odjednom su svetla

- 50 -