Terry Brooks - Deca Armagedona

zasjala bleštavo belo, padajući na zemlju kao kamenje, a onda nestala.
Pevanje je prestalo. Dva Medveda je nastavio da sedi ne pomerajući se,
brzog i napregnutog daha.

Logan je počeo da trepće da povrati vid, zaslepljen tim poslednjim
talasom svetlosti. Kada je ponovo bio u stanju da vidi, Dva Medveda je
gledao ka njemu. “Gotovo je. Dala nam je ono što nam je potrebno.”

Ispružio je ruku i pokupio razbacane bele štapiće sa groba i ubacio ih
u svoj džep pre nego što je Logan mogao da odredi šta je u pitanju. Onda
je ustao i krenuo. Ponovo, Logan ga je poslušno pratio.

Vratili su se do vatre i izletničkog stola, gde su sedeli jedan preko
puta drugog. Intenzitet vatre se nije smanjio, bez obzira što niko od njih
nije bio tu da je loži. Logan je pogledao ka čistini. Sve je bilo onako kako
su i ostavili.

“Ovako ćeš pronaći dete”, Dva Medveda je odjednom rekao.
Postavio je parče crne tkanine na površinu stola, raširivši i poravnavši
je. Kada je ispravio sve nabore a materijal se ispravio, zavukao je ruku u
džep i izvukao bele štapiće tako da je Logan mogao da ih vidi.
Beli štapići su bile ljudske kosti.
“Kosti desne ruke Nest Frimark”, O’oliš Amaneh je tiho rekao “Uzmi
ih.”
Logan je odlučio da ga ne pita kako je došao do kostiju iz sanduka i
tela Nest Frimark. Neke tajne ne treba rešavati. Umesto toga, učinio je ono
što mu je bilo rečeno, prihvatajući kosti i držeći ih na svom dlanu. Bio je
iznenađen kako su delovale lako i osetljivo. Proučavao ih je na trenutak, a
onda upitno pogledao ka krupnom čoveku.
“Sada ih baci na tkaninu”, naredio je ovaj.
Logan je oklevao a onda bacio kosti preko tkanine. Za trenutak, ništa
se nije dešavalo. Kosti su ležale na gomili, a njihova belina je bila
upadljiva na tamnoj površini. Odjednom su počele da se trzaju i uvrću, a
onda su kliznule preko tkanine i povezale se na zglobovima kako bi
oformili prste i palac.
Kada su se ponovo smirile, svih pet prstiju je bilo ispruženo u istom
pravcu, pokazujući ka zapadu.
“Tamo ćeš pronaći dete, Logane”, Dva Medveda je tiho rekao.
“Negde na zapadu. Tamo moraš da kreneš.”
Pokupio je kosti, umotane u crnu tkaninu i dao zamotuljak Loganu.
“Kosti ćete odvesti do deteta. Bacaj ih onoliko često koliko moraš. Kada

- 51 -

Balkandownloadbudeš pronašao dete, daj mu kosti njegove majke i ono će znati šta treba
da radi nakon toga.”

Logan je ubacio tkaninu i kosti u svoju jaknu. Nije bio siguran da li
veruje u sve ovo ili ne. Pretpostavljao je da veruje. Svet je sada bio čudno
mesto i čudne stvari su bile sastavni deo njega.

“Nakon što budem pronašao dete i dao mu kosti, šta onda?”
navaljivao je.

“Moraš da ideš sa njim gde god budeš morao. Moraš da ga zaštitiš
svojim životom.” Sinisipijeve oči bile su čudno ljubazne i ohrabrujuće.
“Moraš da se setiš onoga što sam rekao i da veruješ u to. Dete je
poslednja nada čovečanstva. Dete je veza čovečanstva sa budućnošću.”

Logan ga je posmatrao za trenutak, a onda zavrteo glavom. “Ja sam
samo jedan čovek.”

“Kada u istoriji ljudske rase jedan čovek nije bio dovoljan, Logane?”
Slegnuo je ramenima.
“Imaćeš pomoć. Drugi će pronaći put do tebe. Neki će biti moćni
saveznici – neki možda i moćniji od tebe. Ali niko neće bolje odgovarati
onome što je potrebno. Ti si zaštitnik koji je potreban detetu. Tvoja je
hrabrost najveća, a srce najjače.”
Logan se nasmešio. “Lepe reči.”
“Reči istine.”
“Zašto ti ovo ne uradiš, Dva Medveda? Zašto se bakćeš sa mnom? Ti
si jači i moćniji od bilo kog viteza Reči. Zar ti nisi prikladniji za ovaj
zadatak?”
O’oliš Amaneh se nasmešio. “Nekada bih možda i bio. Pre Nama i
loma mog srca. Sada sam suviše star i umoran. Ja sam suviše mek iznutra.
Više ne želim da se borim. Ispunjen sam bolom i tugom mojih sećanja na
bitke koje sam već vodio. Istorija mog naroda je već dovoljan teret. Ja
sam poslednji a poslednji nosi sve što ostaje za onima koji su otišli.”
Logan je razdvojio svoje ruke pune ožiljaka i stavio ih na sto. “Pa,
uradiću ono što mogu.”
“Uradićeš mnogo više od toga”, rekao je krupni čovek. “Jer postoji
nešto drugo u čemu treba pobediti ili izgubiti, nešto o čemu ti nisam
govorio. Šta želiš najviše na celom svetu?”
Namrštio se, tama je zamaglila njegove obrise. “Znaš odgovor na to
pitanje. Nije se promenilo.”
“Potrebno mi je da to kažeš.”

- 52 -

“Želim da pronađem demona koji je vodio napad na utvrđenje kada su
moji roditelji, brat i sestra bili ubijeni.”

“Ukoliko budeš bio uspešan u svojim naporima da pronađeš i zaštitiš
dete”, Dva Medveda je tiho rekao, “tvoja želja će se ispuniti.”

Ustao je i ispružio ruku. “Završili smo ovde i ja moram da idem.
Potreban sam i drugima, takođe.”

Logan je zurio u prazno, prihvatajući obećanje koje mu je upravo bilo
dato. Da pronađe demona koji je pobio njegovu porodicu je bio njegov cilj
još od kada ga je Majkl spasio. To je bilo ono za šta je živeo.”

Odjedan svestan ruke koja mu je pružena, ustao je i stegnuo je.
“Kada ću te ponovo videti?”

Sinisipi je zavrteo glavom. “Nećeš u ovom životu. Moje vreme je
skoro na kraju. Ja ću nestati sa starim svetom u sećanjima. Novi svet
pripada drugima.”

Logan je želeo da pita da li i on na neki način pripada tom svetu, ali
se plašio da će dobiti odgovor. “Zbogom, onda, O’oliš Amaneh”, rekao je
umesto toga.

“Zbogom, Logane Tome.”
Logan je pustio ruku drugog čoveka i okrenuo se, zaputivši se ka
Munji. Kada je stigao do ivice kruga koji je osvetljavala vatra, zaustavio
se i pogledao nazad. Poslednji Sinisipi je ispario, nestao je kao da ga nikad
nije ni bilo. Čak je i stari ranac nestao.
Logan Tom je gledao ka čistini sa praznim izletničkim stolom i
metalnim roštiljem koji je goreo, a onda se okrenuo i nastavio da hoda.

- 53 -

Balkandownload PET

Soko se probudio rano sledećeg jutra, nespokojan od iščekivanja. Te
noći će se sresti sa Tesom, a sastanci sa Tesom su ga uvek terali da
naizmenično oseća toplotu i hladnoću. Ležao je tiho na svom madracu, na
toplom, ispod ćebeta, misleći na nju. Dok je to radio, slušao je dečake koji
su spavali oko njega, Medveda kako hrče kao neka velika mašina dok su
Panter, Kreda i Majstor dodavali harmonične hripave zvuke. Zamislio je
istu scenu koja se odigrava u drugim spavaćim sobama, devojčice koje su
spavale u onoj najdaljoj, Sovu u srednjoj sobi sa Vevercem, držeći
dečačića blizu sebe dok mu ne bude bolje. Čejni bi trebalo da je sklupčan
negde kod ulaznih vrata, spreman da se na zvuk krila mušice probudi i
zaštiti ih.

Polako se podigao u sedeći položaj i pogledao ka tami gde je samo
nejasni odsjaj noćne sveće osvetljavao zajedničku sobu. Voleo je da se
budi pre svih ostalih i da ih sluša, znajući da su svi zajedno na sigurnom.
Oni su bili njegova porodica a ovo je bio njihov dom. On je bio taj koji ga
je otkrio. Otkrio čitav podzemni grad, u stvari. Ne pre Nakaza, ali pre
drugih plemena, Mačaka i Galebova i Vukova. Pronašao ga je pet godina
ranije dok je istraživao ruševine Trga pionira nakon što je stigao u Sijetl i
ubrzo je odlučio da ne želi da živi u utvrđenjima. Nijedno od njih ga
ionako ne bi ni primilo, još jedno siroče, još jedan otpadnik. Tesa je možda
mogla da ubedi one iz Sejfkoa, ali on je znao još u tim ranim danima da
život u utvrđenju nije ono što je želeo. Čak ni sada nije umeo da kaže
zašto. Delimično je u pitanju bilo njegovo gađenje prema ideji zatvaranja u
ograđene tvrđave, klaustrofobično postojanje za nekoga ko se oduvek
slobodno kretao. Delimično, bila je to njegova potreba da ima odgovornost
nad svojom sudbinom, a ne da preda tu odgovornost nekom drugom.
Oduvek je bio nezavisan, uvek sam sebi dovoljan, uvek usamljenik. Znao
je to, iako su mu pojedinosti iz njegovog života bile mutne i teško ih se
sećao. Čak su i lica njegovih roditelja bila nejasno i davno sećanje koje je
dolazilo i odlazilo, a ponekad se u potpunosti menjalo.

To ionako nije bilo važno. Prošlost nije imala značaja za njega.
Budućnost je bila ono što je bilo važno. Sva plemena su ovo prihvatila, ali
Duhovi posebno. Njihov pozdrav ostalima je dovoljno govorio: Mi
opsedamo ruševine. To je bilo stalno podsećanje na stanje njihovog
postojanja. Prošlost je pripadala odraslima koji su je uništili. Budućnost je

- 54 -

pripadala deci iz plemena. Oni iz utvrđenja nisu ovo razumeli, niti bi to
prihvatili čak i da su razumeli. Oni su verovali za sebe da su oni
budućnost. Ali nisu bili u pravu. Oni su bili samo još jedan deo problema.
Soko je znao ovo. Video je budućnost u svojoj viziji, i budućnost je bila
obećana onima koji će je sačuvati.

Njegove misli su posrnule i prekinule se i on je ponovo bio sam u
tami okružen zvucima spavača oko sebe. Sedeo je nepomično još za
trenutak, a onda je ustao i navukao jučerašnje farmerice i bluzu. Večeras je
bio njegov red za kupanje, a sutra će dobiti novu odeću da se presvuče.
Sova ih je sve držala na striktnom rasporedu; bolesti i zaraze su bili
neprijatelji od kojih je bilo malo odbrane.

Obučen, izašao je u zajedničku sobu da sedne tamo gde je gorela
sveća i gde je mogao da čita. Ali Sova je bila tamo pre njega, umotana u
ćebe na kauču, sa otvorenom knjigom u krilu. Pogledala ga je kada je ušao
i nasmešila mu se.

“Nisi mogao da spavaš?”
Zavrteo je glavom. “Ti?”
“Ja ionako ne spavam mnogo.” Potapšala je kauč kraj sebe i on je
seo. “Veverac više nema groznicu. Trebalo bi da ustane i bude pokretan do
sutra. Možda čak i danas, ukoliko mu to dopustim.” Zavrtela je glavom, a
kosa raščupana od spavanja pala joj je na lice. “Mislim da je imao sreće.”
“Svi smo mi imali sreće. U suprotnom bismo bili mrtvi. Kao onaj
Gušter. Kao što će verovatno biti i Persija ukoliko ne nabavim pleneten od
Tese.” Zastao je. “Misliš li da će mi ga dati?”
Posmatrao je kako se Sovino meko lice zateže i kako se linije brige
pojavljuju na njenom čelu dok je to razmatrala. Sviđalo mu se njeno lice,
sviđalo mu se kako ste uvek mogli da znate šta misli. Nije bilo ničeg
komplikovanog u vezi sa Sovom; ono što ste videli to ste i dobijali. Možda
je to bilo ono što ju je činilo tako dobrom sa ostalima. To je i njega
načinilo sličnijim njoj.
“Ona te voli”, Sova je rekla. Pustila je da reči vise u vazduhu. “Tako
da mislim da će ti doneti lek ukoliko bude mogla.” Skupila je usne. “Ali
za nju to može biti opasno. Znaš šta bi moglo da se desi ukoliko je
uhvate.”
Znao je. Lopovi su bacani sa zidina. Ali nije verovao da će takva
kazna biti primenjena na Tesu. Njeni roditelji su bile moćne figure u
hijerarhiji utvrđenja, a ona je bila njihovo jedino dete. Oni će je zaštiti od

- 55 -

Balkandownloadbilo kakve stvarne opasnosti. Ipak, možda će je prognati iz utvrđenja,
ukoliko je njen prestup suviše veliki. To bi mu se dopalo, pomislio je.
Onda bi mogla da dođe da živi sa njim. “Persija umire”, rekao je konačno.
“Šta ja mogu da radim?” “Neko dete stalno umire negde.” Sklonila je
neposlušne pramenove kose nazad sa svog čela. “Ali ja verujem da
moramo da uradimo ono što možemo da sprečimo da se to dešava – svi
mi, uključujući i Tesu i bilo koga drugog ko je u stanju da pomogne, bilo
iz utvrđenja ili ne. Samo budi pažljiv.”

Ostavila je knjigu na stranu, pažljivo obeleživši mesto parčetom
papira, povlačeći svoje slabašne noge dublje pod ćebe dok je tražila veću
toplotu. Bacila je pogled na mračnu Čejnijevu priliku sklupčanu u uglu
kraj vrata, misleći na to kako njemu nije potrebno reći da bude pažljiv; on
je ionako bio pažljiv u svakom trenutku.

Ali on to prečuje, misli usmerenih na nešto drugo. “Zašto si ispričala
onu priču sinoć?”

“O dečaku i zlom Kralju?”
“O dečaku koji vodi decu u Obećanu Zemlju. Šta si to radila?”
“Podsećala sam ih na tvoju viziju. Sveća je to odmah znala. Rekla mi je to
kasnije. Možda su i neki od ostalih takođe to znali. Kakve to ima veze?”
Zavrteo je glavom. “Ne znam. Možda je u pitanju način na koji si je
ispričala. Izmenila si stvari. Izmislila si stvari. Delovalo je kao da kradeš.”
Posmatrala ga je, iskreno iznenađena. “Žao mi je. Možda nije trebalo
da je ispričam na takav način. Ali ona mora biti ispričana, Sokole, a sinoć
je prosto delovalo ispravno ispričati je. Želela sam sve da ih uverim da
imamo cilj u našim životima i da je cilj da pronađemo bolje, sigurnije
mesto za život. To je tvoja vizija, zar ne? Da nas odvedeš na bolje mesto?”
“Znaš i sama da jeste. Rekao sam to dovoljan broj puta. Sanjao sam o
tome.”
Ispružila se i stavila svoju ruku preko njegove. “Tvoj san je star,
Sokole. Vođenje drugih na sigurno mesto, pronalaženje Obećane Zemlje.
Star je kao i vreme, čini mi se. On je bio sanjan i ispričan stotinama puta u
jednom ili dragom obliku. Ne pravim se da znam sve pojedinosti tvoje
vizije. Nisi ih podelio ni sa kim, zar ne? Čak ni sa Tesom. Onda kako
mogu da ih ukradem od tebe? Osim toga, nikada ne bih učinila tako
nešto.”
“Znam.” Porumeneo je, postiđen svojom optužbom. “Ali slušanje te
priče mi je stvorilo osećaj nelagodnosti. Možda zato što ne znam dovoljno

- 56 -

o tome šta bi trebalo da se desi. Ne znam kako ćemo znati kada je vreme
da krenemo. Ne znam kako ćemo znati kuda bi trebalo da krenemo. Ja
stalno čekam da otkrijem, čekam da mi neko to kaže. Ali mi snovi to ne
govore. Samo mi kažu šta će se desiti.” “Ukoliko ti snovi kažu toliko,
onda moraš da veraješ da će ti na kraju reći i ostalo.” Potapšala je njegovu
raku. “Neću ponovo da ispričam tu priču. Ne dok mi ti to ne kažeš. Ne
dok ti ne saznaš nešto više.”

Klimnuo je glavom, shvatajući da je bio sitničav, ali i u isto vreme
osećajući da mora da bude i zaštitnički nastrojen. San je bio sve što je
imao. To je bio kamen temeljac njegovog vođstva, razlog zbog koga je bio
u stanju da drži Duhove zajedno. Bez sna, bio je samo još jedan klinac sa
ulica, siroče i napušten, koji živi svoj život u postapokaliptičnom svetu
gde je sve poludelo. Bez sna, nije imao ništa da ponudi onima koji su se
oslanjali na njega.

“Sanjaćeš i ostalo uskoro”, Sova ga je ohrabrivala, kao da mu je
čitala misli. “Hoćeš, Sokole.”

“Znam to”, odgovorio je brzo.
Ali zapravo nije.

***

Tesa je ta koja mu dovodi Sovu kada je još uvek nov u gradu i živi
sam u podzemlju. Ima samo četrnaest godina, a Sova, koja se tada zvala
Margaret, beskonačno je starija i zrelija sa osamnaest. Soko je otišao da
se sretne sa Tesom tokom jednog od njihovih noćnih sastanaka i ona ga je
iznenadila time što je povela sa sobom malu, običnu, tihu devojku u
kolicima.

Oni stoje u zavetrini poslednjeg zida inače srušene zgrade, ni
stotinak metara od Sejfkoa, kada mu Tesa kaže šta starija devojka tu
radi.

‘Margaret ne može više da živi u utvrđenju’, ona kaže. ‘Potreban joj
je drugačiji dom.’

Soko posmatra devojku u kolicima i obrise njenih slabih nogu ispod
ćebeta. ‘Sigurnije je u utvrđenjima’, on kaže.

Margaret sreće njegov pogled i ne skreće ga. ‘Ja umirem unutra.’
‘Bolesna si?’

‘Bolesna u srcu. Potreban mi je vazduh, i prostor i sloboda.’ On je
odmah razume, ali ne može da veruje da će joj biti bolje sa njim. ‘Šta je

- 57 -

Balkandownloadsa tvojim roditeljima?’
‘Mrtvi su već devet godina. Nemam porodicu. Tesa je moj jedini

pravi prijatelj.’ Ona nastavlja da gleda u njega, ‘Mogu da se staram o
sebi. Mogu da pomognem i staram se i o tebi. Znam dosta o bolestima i
lekovima. Mogu da te naučim.’

‘Ona je ta koju tražiš’, Tesa kaže odjednom.
Ona ne može da hoda, Soko gotovo da kaže ali sprečava reči da
izađu napolje, shvatajući u poslednjem trenutku kakvu vrstu presude će
preneti.
‘Ispričaj joj šta želiš da uradiš’, Tesa nastavlja da pritiska. ‘Neka ti
kaže šta misli o tome.’
Soko vrti glavom. ‘Ne.’
‘Ako ti nećeš, ja ću.’
Soko pocrveni zbog prigovora. ‘U redu.’ On priča ne gledajući u
Margaret. ‘Želim da zasnujem porodicu. Ja nemam porodicu i želim je.’
‘Ispričaj joj i ostalo.’
Ona želi da joj on priča o svom snu. On vidi da je ona odlučna u
tome. Takva je ona, Tesa.
Njegov pogled se ponovo vraća na stariju devojku. ‘Želim da okupim
klince poput sebe, a onda želim da ih odvedem odavde na mesto na kome
će biti bezbedni.’ Oseća se kao malo dete dok to govori. Reči zvuče
budalasto. Mora da joj kaže nešto više. Duboko uzima vazduh. ‘Video
sam u snu da ću to uraditi’, završava.
Margaret mu se ne smeje. Njen izraz lica se uopšte ne menja, ali
postoji trunka prepoznavanja u njenim očima. ‘Ti ćeš biti otac a ja ću biti
majka.’
On okleva, ‘Ti mi veruješ?’
‘Zašto tvoj san ne bi bio podjednako stvaran kao bilo čiji drugi?
Zašto ne bi uradio to što si rekao da ćeš uraditi? Tesa kaže da si
poseban. Znam na šta misli. Mogu to da kažem jer sam te videla. Jer sam
te saslušala. Ja više nemam snove. Ja čak nemam ni nadu. Želim da ih
ponovo imam. Ukoliko pođem sa tobom, mislim da ću ih pronaći.’
On vrti glavom. ‘Opasno je u ruševinama, van zidina utvrđenja. Ti
znaš čega sve ima napolju, zar ne?’
‘Znam.’
‘Neću moći da budem sa tobom sve vreme. Možda neću biti tu da te
zaštitim kada to bude bilo potrebno.’

- 58 -

‘Ili ja tebe’, ona odgovara a da ne trepne. ‘Život je rizik. Život je
dragocen. Ali život treba živeti na način koji nešto znači. Čak i sada.’ Ona
pruža svoju ruku. ‘Povedi me sa sobom. Pruži mi priliku. Ne tražim ništa
drugo. Ukoliko odlučiš da stvari ne funkcionišu, možeš da me vratiš ili da
me ostaviš. Nisi vezan za mene. Ne duguješ mi ništa.’

On ne veruje u ovo ni za trenutak, znajući da je, ukoliko se složi da
je povede sa sobom, prihvatio odgovornost za nju na nekom nivou. Ali
silina njene molbe ga je dirnula. Intenzitet njenih očiju ga zarobljava. On
u njoj vidi snagu koja se ne sreće često i veruje da bi bila greška potceniti
tu snagu.

‘Njoj nije mesto u utvrđenjima’, Tesa kaže tiho.
‘Ni tebi.’
Ali, na kraju, Margaret je ta koja polazi sa njim a Tesa ona koja
ostaje.

***

Bilo je kasno jutro kada je sa Čejnijem otišao do obale. Dan je bio
oblačan, ali nije bilo kiše, a vazduh je bio težak od ukusa hemikalija i
mirisa truleži. Vetar je duvao iz pravca vode, tako da je proliveni otpad sa
okeana davao do znanja da je prisutan. Tako je bilo na obali kada je vetar
duvao u pogrešnom pravcu. Proliveni otpad, što se dogodilo čak i pre
početka ratova, gotovo je nadjačao prirodnu sposobnost pročišćavanja
okeana i ostavio je milione kvadratnih kilometara zagađenim. Njihov otrov
se razlagao, ali nanosi su redovno isplivavali nazad kroz ušća i uvale da
zagade obale i podsete ljude kako je šteta koju su načinili gotovo
nepopravljiva. Neke od tih otrova vetar je donosio na obalu i to je bilo ono
što je Soko mogao da oseti u vazduhu. Zatvorio je usta, stavio tkaninu
preko lica i pokušao da ne diše.

Uzaludan napor, znao je to. Otrovi su se nalazili svuda. U vazduhu,
vodi, na zemlji i u stvarima koje su živele u ili na svemu tome. Nije bilo
bekstva od onoga što je učinjeno. Ne za ljude koji su sada živeli. Možda
za one koji će se roditi stotinama godina kasnije, ali Soko to nikada neće
saznati.

Sačekao je sa Sovom dok se ostali nisu probudili, doračkovali – jelo
koje se sastojalo od zobene kaše, kondenzovanog mleka i šećera, sve to
sačuvano u pakovanjima koje vreme i spoljašnji uticaji nisu upropastili – a
onda su pozvali ostale da im daju njihova naređenja. Panter je trebalo da

- 59 -

Balkandownloadpovede Lastu, Sveću i Majstora da pokušaju da donesu zalihu flaširane
vode koju je ovaj poslednji otkrio sa Kredom prethodnog dana. Medved je
trebalo da sa Kredom ode na krov i uzme cilindre za skladištenje vode,
koji su do sada apsorbovali tablete za pročišćavanje vode. Reka je trebala
da ostane sa Sovom i pazi na Veverca. Izričito ih je upozorio da niko ne
izlazi sam ili se odvaja od ostalih ukoliko je bio napolju sa grupom. Sve
dok ne otkriju šta je napravilo tako strašne rane Gušteru na koga su
naleteli juče, pretpostavljali su da je svako bio u opasnosti.

“I kako to menja stvari?” Panter je šmrknuo odbacujući to dok je
izlazio kroz vrata.

Soko je sačekao dok Panterova grupa nije otišla a Medved i Kreda
nisu krenuli na krov, onda je upozorio Sovu još jednom da drži vrata
zaprečena sve dok ne bude bila sigurna ko je sa druge strane. Kako bi bio
siguran, sačekao je sa drage strane metalne barijere sve dok nije čuo kako
teška reza ulazi na svoje mesto.

Sada je stajao napolju na ulici, čekajući da se Čejni olakša, misleći
na mrtvog Guštera, dok ga je mučila misterija koja je ležala iza povreda
koje su mu bile nanesene i odlučan da pronađe šta ih je prouzrokovalo.
Kako bi to uradio, morao je da poseti Vremenka. Nebo je postalo tamnije i
izgledalo više preteći, kao da je kiša bila na putu. Možda i jeste, ali to je
bilo malo verovatno. Dani poput ovih su stalno dolazili i prolazili, sivi,
magloviti i sterilni. Kiša je nekada redovno padala u ovom gradu, ali to
više nije bilo tako. Pa ipak, nosio je jaknu za kišu, onu koju je Sveća
pronašla za njega. U jednom džepu je nosio baterijsku lampu; u drugom
dve otrov-bodlje. Najbolje je uvek biti spreman.

Za trenutak je pogledao unaokolo, tražeći neke znake pokreta, nije ih
našao i onda je krenuo nizbrdo ka obali, sa Čejnijem napred. Nakostrešeni
pas je išao spuštene glave, koja se klatila sa jedne strane na drugu, čudnog
hoda koji je dečaku do sada bio poznat. Moglo se činiti kao da Čejni nije
u potpunosti siguran kuda ide, ali izgled je varao. Čejni je uvek znao kuda
ide i šta se nalazi na putu. Samo je čuvao stražu. Čejni je znao više od
svih ostalih o tome kako da ostane živ.

Pronašao je velikog psa još kada je bio krepko štene koje je tražilo
hranu po ostacima srušenih zgrada u centru grada, napola izgladnelo i
nepoverljivo. Štene je hrabro zarežalo ka njemu, upozoravajući ga da
odstupi. Zaintrigiran, Soko je kleknuo i izvukao parče suvog mesa koje je
nosio, a onda sačekao da pas priđe. Ovaj ga je posmatrao vrlo dugo ne

- 60 -

radeći ništa, bolnih, tvrdih i sumnjičavih sivih očiju. Soko je čekao,
susrećući mračan pogled psa. Nešto se desilo između njih, međusobno
razumevanje ili priznanje možda – Soko nikada nije bio siguran šta. Na
kraju, štene se malo približilo, ali ne dovoljno blizu da može da ga
dotakne. Soko je čekao sve dok mu nije dosadilo, a onda mu dobacio
meso, okrenuo se i krenuo dalje. Imao je da radi druge stvari i u njegovom
životu u svakom slučaju nije bilo mesta za psa. Upravo je doveo Lastu i
Majstora u podzemlje da se pridruže Sovi i njemu, početak njegove male
porodice i pronalaženje hrane za njih četvoro je bio dovoljno veliki
problem i bez dodavanja psa u čitavu priču.

Ali kada se okrenuo i pogledao nazad, štene ga je pratilo, i dalje se
držeći van domašaja, ali dovoljno blizu da ga ne izgubi iz vida. Tri bloka
kasnije, još uvek je bilo tu. Pokušao je da ga otera, ali ono je odbijalo da
ode. Na kraju, njegova upornost je pobedila. Ostalo je sa njim sve do
ulaza u podzemlje, ali je odbilo da uđe unutra. Pronašavši ga tamo i
sledećeg jutra, ponovo ga je nahranio. To se odvijalo nedeljama, sve dok
jednog dana, bez upozorenja, nije odlučilo da krene dole sa njim. Kada su
stigli do kuće, pažljivo je pogledalo unaokolo, onjušilo sve uglove i
proučilo sve četvoro dece, a onda odabralo jedan ćošak, sklupčalo se u
loptu i zaspalo.

Nakon toga, štene je ostalo sa njima unutra. Nikada se nije
sprijateljilo ni sa kim osim sa Sokolom. Dozvoljavalo je ostalima da ga
dodiruju, onima dovoljno hrabrim da to urade, ali se držao podalje osim
ukoliko u blizini nije bilo Sokola. Dečak nije umeo da objasni Čejnijevo
ponašanje, osim da to pripiše činjenici da je on bio taj koji je pronašao psa
dok je još bio štene i hranio ga, ali je na određeni način bio i ponosan na
činjenicu da je Čejni, ako se može govoriti o tome da je bio nečiji, bio
jasno njegov.

Bacio je pogled ka velikom psu sada, posmatrajući način na koji je
motrio na ulicu, njušio vazduh, držao načuljene uši i tela opuštenog i
spremnog. Sa Čejnijem se nije trebalo kačiti. Za početak, bio je veliki, ali
kada je osećao da je ugrožen, postajao je dvostruko veći, njegova teška
dlaka bi se nakostrešila a usne povlačile da otkriju te ogromne zube. Oni
nisu služili samo za izgled. Danas je Soko nosio jedan od štapova za
zaštitu. Ali jednom, kada nije, pre manje od godinu dana nakon što je
pronašao Čejnija, našao se u klopci u jednoj uličici kada ga je u nju
saterao par Kreštavaca – ostataka ljudi nalik zombijima, koji su uneli u

- 61 -

Balkandownloadsebe suviše otrova i hemikalija korišćenih tokom terorističkih napada i
loše ciljanih odmazdi koje su usledile. Već napola mrtvi i van utvrđenja,
Kreštavci su lutali ulicama i zgradama i čekali su da umru. Kreštavci su
bili izuzetno opasni. Čak i najmanja ogrebotina ili ujed jednog od njih je
mogao da vas zarazi. Ovaj par je bio posebno gadan, sav svoj bes o
frustraciju usmerili su na Sokola kada su videli da ne može da im
pobegne. Ali bili su toliko usmereni na dečaka da nisu obratili pažnju na
Čejnija. Bila je to fatalna greška. Veliki pas im je prišao u tihom trku i
obojica su bila mrtva gotovo pre nego što su shvatili šta se dogodilo,
pokidanih grla. Soko je nakon toga proverio Čejnija, plašeći se najgoreg.
Ali na njemu nije bilo ni traga od rana.

Nakon toga, Soko je bio ubeđen da je Čejni vredan svoje značajne
težine dnevnih obroka. Prestao je da brine kada je morao da ostavlja Sovu
i manju decu same. Prestao je da razmišlja da je on jedini koji može da ih
zaštiti.

Ulica je klizila naniže u glatkoj, talasastoj betonskoj rampi koja je
bila puna olupina automobila i ostataka srušenih zgrada. Sa jedne strane
ležala je hrpa kostiju koja je tu ležala toliko dugo da nije mogao ni da se
seti od kada. Niste često mogli videti kosti u gradu, lešinari su čistili veći
deo njih. Ali iz nekog razloga, niko nije želeo ništa sa ove gomile. Čejni
nikada nije prišao ni da ih onjuši.

Pred njima, obalni predeo se otvarao u nizu polusrušenih drvenih
molova i razrušenih zgrada koje su ostavile otvorene betonske nasipe i
stubove. Voda koja je stvarala zvuk širila se dalje u crnom, uljanom sjaju
koji je bio zagađen smećem i algama, nestajući dalje od obale u ogromnom
zidu od magle, koji je visio od oblaka do zemlje kao gusta, prozračna
zavesa. Postojala je zemlja iza magle, još jedan deo grada koji je štrčao od
juga ka severu na brdovitom poluostrvu istačkanom kućama i usahlim
drvećem. Ali retko ga je viđao ovih dana, jer ga je magla čvrsto umotala,
svet daleko odvojen od njegovog.

Stigao je do obale i stajao gledajući unaokolo za trenutak, sa
Čejnijem koji se probijao dalje, sleva nadesno, zdesna nalevo, njuške
uperene ka zemlji, sa očima koje su svetlucale na slaboj svetlosti. Sleva,
čelični kosturi brodskih kranova su se propinjali kroz maglu kao
dinosaurusi zamrznuti u vremenu, mračni i sablasni. Sa desne strane,
gradske zgrade su se ukazivale preko dokova, njihovi prozori su izgledali
kao hiljade crnih, slepih očiju čije je staklo odavno bilo polomljeno. Sama

- 62 -

obala je bila puna starih školjki automobila i delova zgrada koje su pale sa
rušenjem dokova i betonskih vijadukta što su davno usmeravali gradski
saobraćaj. Mračna figura se pomerila u senkama pročelja zgrade, jedne od
retkih koje su još uvek stajale, samo za jedan kratak trenutak, a onda je
brzo nestala. Soko je čekao uzalud da još jednom pogleda. Bilo je to nešto
što se više plašilo njega nego što se on plašio toga.

Krenuo je niz obalu ka mestima gde se Vremenko obično mogao naći.
Držao se otvorenih prostora, daleko od mračnih otvora i krša gde su loše
stvari ponekad ležale i čekale. Kreštavci su posebno bili nepredvidljivi.
Čak i sa Čejnijem, Kreštavac bi napao ukoliko bi mu se pružila prilika.
Naravno, bilo šta bi napalo decu ulice, jer su ona predstavljala najlakši
plen.

Prešao je možda stotinak metara na sever kada je začuo Vremenka
kako peva:

Ringe ringe raja
Svet je stigao do kraja
Kamenje i kosti
U korpi nabacani bez milosti.

Vremenkov glas je bio slabašan i visok i njegova pesma je krivudala
na način koji je nagoveštavao da njegov um nije u potpunosti fokusiran na
ono što radi. Soko je pretpostavljao da um starca nije bio u potpunosti
fokusiran ni na šta već godinama. Bilo je čudo da je preživeo toliko dugo
na ulicama, sam i nezaštićen. Gotovo da nije bilo odraslih koji su živeli
van utvrđenja; samo su klinci i nakaze živeli na ulicama.

Miš je dobio grip, pa je seo u džip
I prevalio put dugačak da ga pregleda doktor Mačak.
Doktor pacijenta štipnu, pacijent nešto kaza
Doktor mu leđa pipnu, a onda ga brzo smaza.

“Što je dovelo do njegove konačne propasti tog dana kada je odlučio
da poseti obalu i kada je otišao do velikog, zlog mačka. Zdravo, brate
Sokole.”

Vremenko se pojavio iz senke delimično srušene zgrade pored
dokova, njegovo upropašćeno lice je izgledalo kao noćna mora – koža mu

- 63 -

Balkandownloadje sva bila u ožiljcima i umrljana, čudne plave oči podjednako lude kao
oči Kreštavca, a čupava bela kosa mu je štrčala u svim pravcima. Nosio je
svoj prepoznatljivi crni ogrtač i crveni šal, oba toliko pocepana da je bilo
čudo što su se vlakna još uvek držala zajedno.

“Da li si ti mačak koga je miš trebalo da se čuva?” Soko ga je upitao.
Nikada niste mogli biti sigurni o čemu je Vremenko pevao.

Starac je došepao do njega, bacivši usputni pogled na Čejnija ali ne
pokazujući da ga se plaši. Čejni je, sa svoje strane, držao svoje sive oči
uperene na strašilo ali nije režao. “Nisam nešto razmišljao o tome. Da li
misliš da bih mogao da budem?”

Soko je slegnuo ramenima. “Mislim da si ti Vremenko. Ali bi mogao
da budeš i mačak.”

Starac je došao pravo do njega. Zaudarao je na ulice, na mirise sa
obale, na otrove i otpad. Njegove oči su bile mutne a prsti koščati kada ih
je podigao do svoje razbarušene brade i počeo da je čupka razmišljajući.

“Ja mogu da budem mnogo stvari, brate Sokole. Ali sam samo jedna.
Ja sam Vremenko i moja prognoza za tebe danas jesu mračni oblaci, hladne
noći i jak vetar koji preti da te oduva.” Lude oči su se fiksirale na njemu.
“Moja prognoza zahteva da Duhovi drže stražu. Vodi računa o vremenu,
dečko, dok ne budem imao priliku da ti pružim još informacija.”

Soko je klimnuo glavom, ne razumevajući ništa. Nikada nije razumeo
Vremenkove prognoze, ali iz ljubaznosti se pravio da jeste. “Naišli smo na
Guštera juče. Sav je bio iskidan. Da li znaš šta bi to napolju moglo da
uradi tako nešto, Vremenko?”

Čupava glava se ispravila a mršavo lice zateglo. “Nešto u potrazi za
hranom ili nešto što uspostavlja svoju teritoriju. Nešto poput nas. Vreme u
kome živimo – ko je mogao da veruje da će do njega doći? Da li znaš,
brate Sokole, da je ovaj grad nekad bio divan? Bio je zelen i blistav, voda
ovog zaliva je bila tako plava i nebo toliko čisto da si mogao da vidiš u
nedogled. Sve je bilo ljupko i novo i ispunjeno bojama od kojih bi te
zabolele oči kada bi gledao u to.” Nasmešio se, šupljine u njegovim
zubima su se pojavile crne i prazne. “Bio sam dečak kao ti, davno. Živeo
sam tamo, iza magle.” Pokazao je ka zapadu, pogledao u tom pravcu kao
da je mogao da vidi nešto iz svoje prošlosti, a onda pogledao nazad ka
Sokolu, pogođenog izraza lica. “Šta smo to učinili! Šta smo dozvolili!
Zaslužili smo ovo što nam se desilo. Zaslužili smo sve.”

“Govori za sebe”, Soko je rekao. “Ja nisam uradio ništa da zaslužim

- 64 -

ovo. Duhovi nisu uradili ništa. Odrasli su to uradili. Reci mi šta znaš o
Gušteru.”

Ali Vremenko još uvek nije bio spreman da krene dalje. “Nisu svi
odrasli loši, Sokole. Nikada nisu ni bili. Nisu svi odgovorni za ono što se
desilo svetu. Nekolicina njih je bila dovoljna da izazove uništenje –
nekolicina koja je imala moć i sredstva. Tada je bilo drugačije. Da li znaš
da su ljudi mogli da razgovaraju jedni sa drugima i vide jedni druge u isto
vreme kroz male crne kutije, čak kad su bili udaljeni hiljadama
kilometara? Da li znaš da su mogli da projektuju svoje slike na isti način?”

Soko je zavrteo glavom. “Sova nam čita o tim stvarima, ali šta to ima
veze? Sada toga više nema, sve je u prošlosti. Šta je sa Gušterom?”

Starac je zurio u njega kao da nije mogao da veruje šta je čuo, a onda
polako klimnuo glavom. “Pretpostavljam da nema više. Pretpostavljam.”
Zavrteo je čupavom glavom. “Teško je poverovati u to. Ponekad
razmišljam o tome kao da toga nikada zapravo nije ni bilo. Snovi jednog
starca.”

Uzdahnuo je. “Postoje stvari koje izlaze iz zemlje, brate Sokole.
Stvari velike i mračne, rođene iz otrova, hemikalija i ludosti,
pretpostavljam.” Jedna obrva mu se uzdigla. “Nisam ih sam video, ali
video sam tragove njihovog prolaska. Kao i tvoj Gušter, čitavo leglo
Kreštavaca, dole kod kranova na južnom kraju, pokidano na komade.
Borili su se, ali nisu dorasli tome što ih je uhvatilo. Da li to zvuči slično?”

Soko je klimnuo glavom. Većina stvorenja je jednostavno izbegavala
Kreštavce, posebno ukoliko ih je bilo više od jednog. Šta je to moglo da
napadne njih nekoliko a da se ne plaši toga?

Vremenko se sagnuo bliže. “Nije više bezbedno u gradu. Ne na
ulicama i ne u zgradama. Čak ni u utvrđenjima. Vreme počinje da se
menja, Brate Sokole, i preti da nas sve odnese.”

“Mene neće odneti”, Soko se brecnuo, ljut što mora da sluša još
jedno mračno predviđanje. Njegovo mršavo lice se zateglo, a njegovo
strpljenje nestalo. “Ti daješ ove prognoze, Vremenko, kao da one nemaju
veze sa tobom. Ali i ti si na ulicama. Šta ćeš ti da radiš ukoliko se neka od
njih ostvari?”

Njegov osmeh je bio pun rupa i polomljen. “Naći ću skrovište.
Prebrodiću to. Sačekaću da oluja prođe.” Slegnuo je ramenima. “Naravno,
ja sam star čovek, a stari ljudi imaju mnogo manje da izgube od dečaka
poput tebe.”

- 65 -

Balkandownload“Svako ima život da ga izgubi, a jednom kada ga izgubi, gotovo je.”
Sokolu se nije dopadalo ono što čuje. Vremenko nikada nije govorio o
umiranju. “Uostalom, o kakvom to vremenu uopšte pričaš?” Izgledalo je
da ga starac uopšte nije čuo. “Ponekad je najbolje pobeći od oluje, a ne
pokušavati da je prebrodiš.”

Soko je izgubio i poslednje trunke strpljenja. “Ja ću otići odavde
jednog dana uskoro, nemoj da se brineš! Možda ću otići sada! Samo ću se
spakovati i otići! Odvešću Duhove sa ovog đubrišta i pronaći novi dom,
bolji dom!”

Reči su izletele iz njegovih usta pre nego što je mogao da se zaustavi.
Nije zaista mislio da ih izgovori, ali starac je uvek predviđao nešto
opasno, uvek davao prognoze da će se desiti nešto grozno i ovog puta ga
je jednostavno pogodio. Uostalom, u čemu je bila svrha? Koliko stvari
mogu postati gore od ovoga kakve su sada?

Vremenko izgleda nije primetio njegovu uznemirenost. Okrenuo se i
pogledao u maglu koja je visila nad zalivom. “Pa, brate Sokole, postoje
bolja mesta od ovog, pretpostavljam. Ali ja ne znam gde su ona. Većina
gradova je razrušena. Većina sela se pretvorila u prah i otrov. Sada su
utvrđenja glavna stvar, ali ona neće opstati. Ne mogu, pred onim što
dolazi. Najgore još uvek nije došlo do nas, ali hoće. Hoće.”

Soko se prebacio sa noge na nogu, odjednom nestrpljiv da krene.
Pogledao je unaokolo po obali, a onda ponovo starca. “Bolje se i ti sam
pazi”, rekao je. “Šta god da je tamo u gradu, nije nešto na šta želiš da
naletiš.”

Vremenko nije odgovorio. Nije čak ni pogledao unaokolo.
“Vratiću se ovde dole za nekoliko dana da vidim da li si video još
nešto.”
Nije bilo odgovora. A onda, odjednom, starac je rekao: “Ukoliko
odeš, brate Sokole, da li ćeš me povesti sa sobom?”
Pitanje je bilo toliko neočekivano da Soko za trenutak nije bio u
stanju da odgovori. On baš i nije želeo da povede starca sa sobom, ali je
znao da nije mogao da ga ostavi.
Duboko uzevši vazduh, rekao je: “U redu. Ukoliko i dalje budeš
želeo da pođeš kada dođe vreme.” Zastao je. “Moram da krenem sada.”
Krenuo je nazad niz dokove, nezadovoljan sobom iz razloga koje nije
mogao da odredi, iznerviran što je uopšte i došao. Ništa nije postigao time.
Pogledao je ka Čejniju, koji se kretao sa njegove desne strane, velike

- 66 -

glave spuštene, klateći je sa jedne strane na drugu.
Iza njega, slabašni, visoki glas je pratio njegove korake.
Srećno Čovečanstvo je sedelo na zidu.
Srećno Čovečanstvo je odjednom palo.
Svi naši napori da ga sastavimo
Nisu mogli Srećno da učine ponovo čovečnim.
Ne osvrćući se, Soko je podigao svoju ruku i mahnuo u znak

pozdrava i krenuo kroz maglu i sivilo.

- 67 -

Balkandownload ŠEST

Nakon svog susreta sa Dva Medveda, Logan Tom se popeo nazad u
Munju AV i odvezao se van grada do tačke van puta gde se prerija pružala
u svim pravcima bez ikakvih neravnina. Tu se parkirao, postavio oblast
alarmnog sistema, uvukao se u zadnji deo vozila i zaspao. Spavao je
duboko i bez snova, a kada se probudio u zoru, osetio se svež i odmoran
na način na koji se nije osetio već nedeljama. Svukao se izvan AV-a na
prvom jutarnjem bledom svetlu i okupao se sunđerom i vodom iz cisterne
koju je nosio na zadnjem delu vozila. Voda je bila pročišćena tabletama,
dovoljno čista za kupanje ako ne za piće. Niko nije pio ništa osim
flaširanih napitaka već godinama, a kada preostale zalihe budu iscrpljene,
verovatno će za sve doći kraj.

Obučen, doručkovao je voće iz konzerve i suve žitarice, sedeći
prekrštenih nogu na zemlji i zureći preko praznih polja, leđa oslonjenih na
AV. Na horizontu, prozori na farmama i pomoćnim zgradama ličili su na
crne mpe, a drveće na gole štapiće.

Dok je jeo, razmišljao je o Dva Medveda, zadatku koji mu je Sinisipi
dao da ga ispuni i uticaj koji on može imati. Posebno je mislio na nešto što
je O’oliš Amaneh rekao i prešao preko toga tako brzo da nije imao
vremena da u potpunosti razmisli o tome do sada.

Vatra dolazi, ogromna, i prekriće sve. Kada se bude upalila, veći
deo onoga što je ostalo od čovečanstva će nestati. To će se desiti
iznenada i desiće se uskoro.

Logan Tom je prestao da žvaće i pogledao je ruke. Neće biti bitno šta
će bilo ko raditi posle toga, ni demoni ni ljudi. Ukoliko želi da doprinese
kao vitez Reči – ukoliko bilo ko želi da doprinese – moraće to da uradi
pre nego što ih požar sve proguta. To je bilo ono što mu je Dva Medveda
pričao; to je upozorenje koje mu je dao. Pronađi morfa lutalicu i pronaći
ćeš način da spaseš ostatke čovečanstva od onoga što sledi.

Nije bio siguran da li veruje u tako nešto. Nije bio siguran da li zna u
šta veruje. Delovalo mu je kao da je svet već došao do kraja što se tiče
bilo kakvih namera ili svrha, da čak ni požar o kome je Sinisipi pričao
neće učiniti stvari gorim. Ali znao je i dok je razmišljao o tome da to nije
istina. Stvari su uvek mogle da postanu gore, čak i u svetu toliko
protkanim ludilom kao što je ovaj.

Završio je sa doručkom, izvadio kosti prstiju Nest Frimark i bacio ih

- 68 -

na crni kvadrat tkanine u koji su bile umotane. Kosti su ležale nepomično
za trenutak, a onda počele da se migolje na svoja mesta, formirajući prste.
Jezivo. Gledao je kako se pomeraju sve dok nisu pokazali na zapad.
Gledao je u njih još nekoliko trenutaka, a onda ih pokupio i stavio ih nazad
u džep jakne. Dobio je svoja naređenja za pokret; mogao je baš i da krene.

Vozio je polako tokom ranog jutra, prateći slomljenu traku autoputa
kroz ostatak države pod oblačnim i mutnim nebom. Još nije bilo podne
kada je stigao do reke Misisipi. Voda Moćne Mis je tekla gusta i ljigava
među svojim ogolelim obalama, vode mutne i sive i pune đubreta. Mogao
je da vidi školjke starih automobila i kamiona zaglavljene na daljoj obali.
Mogao je da vidi delove kuća i palog drveća. Mogao je da vidi tela.
Mogao je da namiriše smrt i trulež, težak i bolestan smrad koji je visio u
vazduhu bez daška vetra. Pogledao je ponovo ka mostu, širokom
betonskom luku koji se pružao napred ka Ajovi.

Most je bio pun leševa.
Smrad nije dolazio od mrtvih u reci, dolazio je odozgo.
Zurio je u neverici na trenutak, nesiguran u to da li ispravno vidi
stvari. Privremena kapija na prelazu mu je govorila da je ovo bila
kontrolna tačka na reci, mesto koje je držala milicija lokalnih vlasti ili
nečeg drugog. Ali broj tela i napuštenih vozila, kao i nakupljeno đubre,
govorili su mu da su svi bili mrtvi već neko vreme. Govorilo mu je,
takođe, da je kraj nastupio naglo.
Na trenutak je osmotrio okolinu u svim pravcima, pažljivo tražeći
nešto što je moglo da se sakrije tu. Ne pronašavši ništa, polako je
pokrenuo S-150 napred, krivudajući pažljivo kroz privremene prepreke
koje su mu blokirale put. Na mostu se ništa nije mrdalo. Počeo je da
prelazi, prolazeći kraj tela široko raširenih ruku i nogu, prstiju zgrčenih u
agoniji, glava zabačenih unazad i izduženih napetih vratova. Onda je video
prvo od mnogih lica koje je pocrnelo i postalo kožasto i znao je.
Zaraza.
Ova vrsta se zvala brza sušica zbog brzine kojom je uzimala život iz
tela. Prenosila se vazduhom, ponovno stvorena ljudskom rukom iz onoga
što je mnogo vekova ranije bilo označeno kao kuga. Bila je pojačana
hemijskim putem, ulazila u telo preko pluća i postajala fatalna za manje od
jednog sata, u slučaju da niste pre toga vakcinisani ili lečeni odmah nakon
obolevanja. Iz brzine kojom je očigledno zahvatila one na mostu, mora da
je u pitanju bio posebno zarazan oblik. Do sada je trebalo da nestane,

- 69 -

Balkandownloadkratkog životnog veka kada se oslobodi. Nije postojao način da se odredi
odakle je došla, da li je bila oslobođena namerno ili nesrećnim slučajem.
Bila je smrtonosna; video je rezultate njenog rada nekoliko puta ranije dok
je još uvek bio sa Majklom.

Vozio je dalje, pokušavajući da ne udiše vazduh, iako je znao da do
sada to više nije bilo bitno. Vozio je dalje i dok je to radio, misli su mu
odlutale u prošla vremena.

***

On leži u krevetu, tako vruć da ne može da podnese sopstveno telo.
Znoj mu prekriva kožu i vlaži čaršave. Bol svrdla njegovim mišićima u
pravilnim talasima, što ga tera da se trza i uvrće kao lutka. Škrguće
zubima, moleći se da agonija prestane. Više mu nije bitno da li će živeti
ili umreti; prihvatiće voljno svoju sudbinu samo ukoliko će to zaustaviti
bol.

Njegove oči su čvrsto zatvorene, ali kada se otvore na trenutak, još
uvek se nalazi u tami. Čuje glasove kako dolaze kroz delimično otvorena
vrata susedne sobe.

‘... ionako bi trebalo da je mrtav... prejaka groznica ... ne razumem
šta ga održava...’

‘... čvršći od tebe ... sada već sedam dana, kada bi svako drugi već
... samo ga drži na toplom...’

Jedan od njih je Majkl Pul, drugi je Majklov prijatelj Freš. Ali, ko je
ko? Ne može da razazna. Groznica pomračuje njegove misli i on ne može
da poveže glasove sa imenima. To je smešno. On poznaje Majkla koliko
poznaje i sebe, sa njim je već gotovo osam godina. Freša poznaje gotovo
jednako dobro kao i Majkla. Ali glasovi se mešaju i svetovi menjaju, tako
da izgledaju kao da je u pitanju ista osoba.

‘... nema oporavka od ovoga... ti bar to znaš bolje od ostalih... bolje
da pustimo stvari da krenu svojim tokom nego da se mlatimo sa svim
ovim...’

Glas nastavlja dalje da mrmlja, izgubljen u zujanju u njegovim
ušima, u šištanju njegovog daha kroz stegnute zube, u zamahu njegovih
pobrkanih misli. On ima zarazu. Ne zna koju vrstu i nije ga briga. Ima je
već danima. Ne može da se seti kako se zarazio niti šta se desilo od tada.
Naizmenično gubi svest i dolazi sebi, iz snova u realnost i ponovo nazad,
uvek se boreći za dah jer mu je grlo toliko oteklo da mu je dušnik gotovo

- 70 -

zatvoren. Bol ga tera da diše jer ga drži budnim i tera ga da se bori za
svoj život. Ukoliko zaspi, siguran je, izgubiće svest i umreće. Nikada nije
bio tako uplašen.

‘... uskoro da premestimo logor... blizu, i ne možemo ih zaustaviti
kada saznaju...’

‘... ne možemo da ga ostavimo da umre sam... znaš šta će uraditi,
životinje...’

‘... šta očekuješ od nas da uradimo ukoliko stvari ne... moramo se
žrtvovati... jedan u odnosu na mnoštvo...’

On čuje samo komadiće, ali svakako shvata srž razgovora. Svađaju
se oko toga šta da rade sa njim, još uvek tako bolesnim, zaraznim za
druge, opasnim za sve. Moraju da premeste logor jer im ponovo prete
demoni koji ih gone, stalno tragajući za načinom da ih uhvate u klopku
jednom za svagda. Jedan od njih želi da ga ostavi, isto kao što su bili
prinuđeni da ostavljaju druge – za dobrobit ostalih. Drugi želi da sačeka
da vidi da li je njegovo telo dovoljno snažno da pregura to. Svađaju se ne
podižući ton, racionalno, bez vatre i napetosti. Čudno mu je što se
rasprava o tome da li će živeti ili umreti vodi tako mirnim tonom. Želi da
im kaže šta on misli o svemu tome. Želi da vrišti.

Odjednom nastupa tišina. On viri kroz sićušan otvor ispod svog
očnog kapka i vidi da je svetlost na vratima zaklonjena. Oni stoje tamo i
posmatraju ga. On pokušava nešto da kaže, ali reči ostaju u njegovom
grlu i pojavljuju se kao krkljanje. Bol prolazi kroz njega i on se divlje
trese.

‘Vidiš?’ kaže jedan.
‘Šta da vidim? Bori se.’
‘Bori bitku koju gubi. Izjeda ga.’
‘Ali još uvek ga nije nadvladalo.’
Oni odlaze, ponovo ga ostavljajući samog, oseća se napuštenim i
izdanim. Ko od njih dvojice želi da ga spase, a ko želi da ga ostavi? To su
njegovi najbliži prijatelji, ali jedan od njih zastupa njegovu smrt. Oči ga
peku od suza i on plače. Ovako izgleda umreti, razmišlja. To radiš sam.
To te iskvari. Izložen si sopstvenim slabostima i surovoj realnosti onoga
šta to znači.
On uvlači jedan dubok, bolom ispunjen dah koji najviše liči na jecaj
i čeka da mu se život završi.

- 71 -

Balkandownload ***

Ali on ne umire te noći. Groznica popušta i do jutra je moguće
pomerati ga. Još uvek je bio slab ali se oporavljao. Majkl i Freš su došli i
rekli mu koliko ih je ohrabrio njegov oporavak. Uveravali su ga da će sve
biti u redu. Još uvek nije znao koji od njih je želeo da ga ostavi – koji je
odustao od njega kao da je mrtav. Govorio je sebi da to mora da je bio
Freš, da ga Majkl nikada ne bi napustio. Ali nije mogao biti siguran.
Posebno sada, znajući ono što će se desiti sa Majklom kasnije.

Bilo je čudno ono što je osećao prema Majklu. Njegovi roditelji ga
nikada ne bi napustili, čak ni kada bi ih to koštalo života. Ipak, njih se
jedva sećao, sve nejasnije kako su dani prolazili. Sećao se svog brata i
sestre još slabije; njihova lica su postala nejasne slike, zamagljene po
ivicama i bez boja. Ali Majkla se sećao kao da je još uvek bio tu – snažne
prilike, širokih, oblih ramena, zvuka njegovog dubokog glasa kao
jučerašnjeg sastanka sa Dva Medveda. Čak i sada, kada je Logan znao ono
što je znao, Majkl je i dalje održao svoj imidž čoveka većeg od života.
Znao je da to ima veze sa količinom vremena koje je proveo sa Majklom,
utiskom koji je Majkl ostavio na njega dok je rastao i uticajem Majklove
snažne ličnosti. Ipak, nikada nije voleo Majkla kao svoju rođenu porodicu.
Nikada nije bio siguran u Majkla kao što je bio u njih. Nije mu delovalo
ispravno da to tako bude, ali tome nije bilo pomoći.

Gradske zgrade su prolazile sa njegove obe strane. Bilo je još tela na
ulicama i miris smrti se širio svuda. Nije bilo pokreta u senkama zgrada,
nikakvih znakova života. Po njegovim senzorima čak su i proždrljivci
otišli, siguran znak da nema ničega što je preostalo. Prelazio je pogledom
preko vrata i prozora, uličica i poprečnih ulica dok je napredovao, ali grad
je bio napušten.

Izašao je na drugoj strani oko podneva, vreme je postalo sumorno sa
tamnim oblacima koji su se kotrljali preko neba. Možda će danas pasti
kiša, mada je sumnjao u to. Nebo je često izgledalo kao da će se otvoriti
ali je retko to zaista i činilo.

Vozio se kroz predgrađe grada, kraj beskrajnih naselja, kraj škola i
crkava. Nikoga nigde nije bilo. Kada zaraza napadne, ništa se ne rizikuje,
beži se napolje. Nije da je postojalo mnogo mesta na koja se moglo otići,
ali bežanje od bolesti i hemijskih i oružanih napada je bilo u velikoj meri
instinktivno. Bežalo se jer je to bila poslednja odbrana od stvari koje su
bile previše moćne da pokušate da stanete i suprotstavite im se.

- 72 -

Nije uvek bilo tako. U početku, ljudi su stajali i borili se, čak i kada
su se nalazili licem u lice sa sigurnim uništenjem. Bilo je u njihovoj prirodi
da stanu i da se bore, da odbiju da budu zastrašeni, da daju živote za svoja
uverenja. Čak i kada su vlade počele da se raspadaju ili su jednostavno u
potpunosti nestale, ljudi su se čvrsto držali. Verovali su da će ih zaštititi
njihova vera. Njihova hrabrost je predstavljala štit koji ih je čuvao od
najgoreg. Ali nisu bili u pravu i na kraju je većina njih umrla. Oni koji su
opstali bili su oni koji su razumeli da su vera i hrabrost, iako neophodni,
ipak nedovoljni. Dobro rasuđivanje i zdrav razum su se takođe morali
primenjivati. Kada se svet ruši oko vas, morate znati kada čvrsto da se
ukopate, a kada da se okrenete i bežite. Postojalo je i vreme i mesto za
oboje.

Čak i za njega. Čak i za viteza Reči.
Skrenuo je sa puta na izlasku iz grada u nešto što je nekada bio mali
park, a sada je predstavljalo golo parče zemlje sa par polomljenih
izletničkih stolova i nešto zarđalih penjalica i klackalica. Parkiran tako da
je hauba Munje bila usmerena ka zapadu, sedeo je u vozilu i pojeo svoj
ručak. Jelo za njega više nije predstavljalo neko zadovoljstvo. Hrana je
bila iz pakovanja i nezanimljiva. Jeo je kako bi i dalje bio snažan i ostao
živ. Isto se odnosilo i na spavanje, koje je uvek bilo teško i mučno.
Spavao je jer je morao, a nije ni želeo da je drugačije jer je mrzeo snove
koji su izlazili na površinu kao fantomi, snovi o njegovoj prošlosti,
podsećanje na ludilo koje je preživeo. Ali nije bilo važno šta je on želeo;
snovi su predstavljali neprijatno lice njegovog života.
Kao i mnogo toga drugog, pomislio je. Kao gotovo bilo šta drugo.
Još uvek je jeo kada su se ljudi pojavili iza njega. Zaboravio je da
podesi oblast alarma na S-150 i bio je izgubljen u svojim mislima kada su
se pojavili sa obe strane vozila, oružja uperenog u njega. Prikrali su mu se
grabljivci, pazeći da prikriju svoje prilaženje i budu strpljivi. Njihovim
naporima nije naškodilo ni to što je on bio toliko zaokupljen sobom da nije
obratio pažnju na okolinu. Izgledali su kao gomila jadnika, bili su umazani,
pocepani i smrdeli su na znoj. Nosili su puške i pištolje, stara oružja koja
su se koristila pre uzdizanja nekad-ljudi. Smešili su se jer su ga opkolili,
zadovoljstvo se ogledalo u njihovim poludelim očima. Uhvatili su ga
nespremnog i znali su to.
Glupo, prekorio je samog sebe. Glupo i nesmotreno.
“Izlazi”, naredio je onaj koji je stajao kraj njega, dodirujući ga po

- 73 -

Balkandownloadramenu dugačkom cevi automatske puške.
Već je držao svoj štap u desnoj ruci dok je otvarao levom vrata i

izlazio iz Munje, praveći se da se oslanja na štap. Šepajući se udaljio od
vozila, prelazeći pogledom od jednog čoveka do drugog, brojeći ih. Bilo ih
je četvorica – snažni i divljih očiju, razbojnici i lopovi. Upucali bi ga bez
trenutka razmišljanja ukoliko im pruži i najmanji razlog. Upucali bi i
rođene majke.

“Konfiskujemo ovo vozilo za zvanične potrebe”, rekao je govornik,
držeći automatsku pušku uperenu u njega.

“Milicija Ajove?” upitao je, povlačeći se.
“Šta god”, rekao je jedan od ostalih mrmljajući, prelazeći rukom
preko glatke površine AV-a.
Prvi čovek se nasmešio i klimnuo glavom. “Zvanična posla”, ponovio
je. “Vratićemo vam vaše vozilo kada završimo.”
Izgledalo je da uživa u predstavi; glavni čovek, vođa, okrenuo se ka
ostalima i pokazao im da se popnu unutra. Logan je stajao i gledao ih dok
su ulazili, čekajući. Njegova ruka se stegla oko štapa i magija je polako
počela da se taloži negde unutra, prolazeći kroz njegovo telo i udove.
Mogao je da oseti njenu vrelinu, da oseti nastupajući nalet adrenalina.
Odjednom je nestrpljivo očekivao ono što će uslediti, očekujući
zadovoljstvo koje će mu to pružiti, jedno malo zadovoljstvo u inače
razočaravajućem životu.
Povukao se još jedan korak unazad. “Šta se desilo sa ljudima
odavde?”
“Razboleli su se”, odgovorio je jedan.
“Gadno su se razboleli”, rekao je drugi.
“Toliko gadno da su umrli”, rekao je prvi, kezeći se.
“Bar oni koji su imali sreće”, rekao je drugi.
Ljudi su se smeštali, gledajući okolo sa očiglednim divljenjem prema
svom novom dobitku koji su pronašli. Kao deca u poslastičarnici, dočepali
su se nečeg boljeg od bilo čega što su mogli da zamisle. Ali vozač je imao
problema da otkrije šta treba da radi sa upravljačkim kontrolama, za koje
je bilo jasno da su mu nepoznate.
Pogledao je preko, uperivši automatsku pušku u Logana. “Pokaži mi
šta da radim”, naredio mu je.
Logan je prišao, oslanjajući se na štap. “Oni srećniji su se razboleli,
kažete? Šta sa onima koji nisu imali sreće?”

- 74 -

“Šta je tebe briga?” brecnuo se vozač.
“Odvedeni su u logore za robove”, odgovorio je drugi.
Vozač mu je uputio pogled, ali drugi čovek je samo slegnuo
ramenima, Logan se zaustavio nekoliko metara od AV-a i pokazao na
komandnu tablu. “Pritisni dugme desno od onih zelenih poluga. To je
paljenje.”
Vozač je pogledao naniže ka tabli, otkrio dugme koje mu je Logan
pokazao i pritisnuo ga. Ništa se nije desilo. Pritisnuo je još jedanput. Još
uvek ništa. Sada ljut, pokušao je još nekoliko puta bez uspeha. Podigao je
konačno pogled i usmerio ga ka Loganu.
“Ovako, daj da ti pokažem”, Logan je rekao, prilazeći.
Uvukao se u kabinu i prstima ščepao ruku u kojoj je čovek držao
pušku pre nego što je ovaj shvatio šta se dešava, pojačao je stisak sve dok
puška nije pala, a onda ga je sasvim izvukao iz vozila i bacio desetak
metara u vazduh. Magija štapa mu je davala snagu za ovo i mnogo toga
više. Ostala trojica su zurila u neverici, ali pre nego što su mogli da
reaguju, zamahnuo je štapom pred njima i magija je izletela iz njega u
plavom vatrenom mlazu koji ih je podigao i odbacio dalje. Za nekoliko
sekundi, sva četvorica su ležala omamljena na zemlji. Prišao im je, uzeo
oružje iz njihovih mirnih prstiju i polomio ga o uličnu svetiljku koja
odavno nije imala neku drugu svrhu.
“Sram vas bilo”, rekao je tiho. Povukao je vođu u sedeći položaj i
čučnuo pred njim. “Gde je taj logor za robove?”
Čovek je zurio u njega sa zabezeknutim izrazom lica, a onda je
zavrteo glavom. “Ne znam.”
“Da, znaš. Verovatno ste pomagali onima koji su ih lovili.” Uhvatio je
rukom čoveka za grlo i stegao. “Kaži mi gde je.”
Čovek se očajnički hroptao, boreći se za vazduh. “Na zapadu...
negde. Nikada... nisam... bio tamo!”
Logan je klimnuo glavom u odgovor. “Trebalo bi da odeš nekad. To
bi ti donelo mnogo toga dobrog.” Bacio je čoveka dole tako jako da mu je
glava lupila o tvrdu zemlju. “Ukoliko lažeš, vratiću se da ti pokažem gde
grešiš. Da li si me razumeo?”
Čovek je klimnuo, razrogačenih očiju, teško gutajući. “Ne mogu da
pomeram ruke. Šta si mi to uradio?”
Logan se ispravio. “Pustiću te da živiš. To je više nego što
zaslužuješ. Da sam na tvom mestu, pronašao bih način da iskoristim tu

- 75 -

Balkandownloadsreću što bolje, i ti i ove druge životinje.” Ustao je, gledajući dole u
čoveka. “Ukoliko ikada ponovo naletim na vas, neću biti tako darežljiv”

Samo na trenutak, razmotrio je mogućnost da ne bude tako darežljiv
ni sada ni ovde. Ovi ljudi su bili najgori od svoje vrste, dno čovečanstva
koje su nekad-ljudi lovili. Bili su samo malo bolji od samih nekad-ljudi,
nedostajala im je samo organizacija i malo veće ludilo pa da se
kvalifikuju. To je bilo ono na šta je spao svet, šta je civilizacija u svom
strašnom kolapsu izrodila.

Čovek mora da je video nešto od onoga o čemu je razmišljao u
njegovim očima. “Nemoj da me povrediš”, rekao je. “Samo pokušavam da
preživim kao i svi ostali.”

Logan je zurio dole ka njemu. Pokušavaš da preživiš zbog čega? Ali
nije vredelo razmišljati o tome. Okrenuo se, popeo nazad u AV i upalio
motor. Bacivši poslednji pogled ka ljudima na zemlji, izvezao se iz parka
nazad na put, a onda krenuo na zapad, ka centralnim ravnicama.

- 76 -

SEDAM

Kasnije tog popodneva, kada su se ostali Duhovi bezbedno vratili u
svoj podzemni dom, Soko je krenuo na svoj sastanak sa Tesom. Rekao je
Sovi da nahrani ostale a da će on jesti kada se vrati. Uputila mu je pogled
koji mu je uvek upućivala kada je izlazio tako blizu večeri, onaj koji je u
isto vreme očajavao zbog njegovog upornog izazivanja sudbine i
upozoravao ga da se pazi. Nije pokušala da ga odgovori; nikada i nije.
Čak i sa samo dvadeset i tri godine, razumela je njegove potrebe bolje od
njega samog i znala je da ako mu kaže da ne ide to neće napraviti nikakvu
razliku. Ne u ovom slučaju. Ne sa Tesom.

Siva izmaglica od ranije sada je postala još mračnija sa dolaskom
noći i ruševine grada su bile postavljene debelim slojem senki kada se
Soko pojavio iz podzemlja sa jednim od štapova na solarnu energiju u ruci
i Čejnijem kao zaštitom. Uvek je vodio Čejnija tokom ovih poseta, nije bio
tako nepromišljen da ide sam. Bilo je opasno za svakoga da izlazi nakon
što padne mrak, iako je bio opremljen bolje od većine kada je preuzimao
taj rizik. Blagosloven noćnim vidom koji mu je omogućavao da vidi jasno
u mraku kao i na svetlosti, takođe je imao i neobično dobar sluh. Ali tama
je bila varljiva i u njoj su postojale stvari koje su mogle da vide i čuju
mnogo bolje od njega. Duhovima je bilo zabranjeno da izlaze noću baš iz
tog razloga, čak i u grupama. Soko je odlazio jer je to bilo jedino vreme
kada je Tesa mogla da rizikuje da se sretne sa njim.

Ali večeras je posebno vodio računa o onome što je pobilo one
Kreštavce dole na obali i Guštera u centru. Nešto veliko i opasno je
slobodno lutalo gradom i lovilo. Ukoliko je bilo u stanju da ubije odraslog
Guštera i čopor Kreštavaca, verovatno je moglo da se domogne klinca sa
ulice bez mnogo muka. Čak i klinca sa ulice sa psom poput Čejnija.

Svetlo je bilo sve slabije, ali još nije bilo tako mračno da Soko ne
može da vidi Prvu aveniju kroz gomile napuštenih automobila i srušenih
zgrada. Brzo je prošao kroz đubre, držeći se sredine ulice, puštajući
Čejnija da vodi i postavlja tempo. Grad je bio tih i delovao je prazno, ali
on je znao da razna bića žive posvuda. Neke je sreo i ranije, poput
zajednice Paukova u kompleksu skladišta koje se nalazilo odmah iznad
utvrđenja i male porodice Guštera koja je stanovala u onome što je nekada
bila stambena zgrada. Bilo je i Kreštavaca u ovom pravcu, ali ne mnogo,
zbog utvrđenja. Kreštavci su bili hrabri, ali nisu voleli otvorena mesta.

- 77 -

BalkandownloadKreštavci su više voleli mračne, izolovanije lokacije za lov. Izbegavali su
utvrđenja čak i u čoporima.

Ali Soko je bio sam i nalazio se napolju i stoga je znao da predstavlja
dobar plen. Kreštavci će motriti na njega.

Njegova vitka, odrpana senka se izduživala dok je hodao, a vazduh je
postajao hladniji. Bila je negde polovina godine, iako nije tačno znao koji
je datum. Sova je možda znala, ali ona je slabo pominjala to jer nije bilo
važno. Satovi i kalendari su bili za one koji su živeli u utvrđenjima i želeli
da održe neki osećaj prošlosti koju su odbijali da prihvate kao mrtvu i
nestalu. Oni koji su živeli na ulicama, poput Duhova, nalazili su udobnost
samo u trenutku, ne u sećanjima. Većina njih više nije čak ni pričala o
svojim roditeljima, bar oni koji su uopšte i mogli da se sete svojih
roditelja. Njihove ranije porodice bile su kao priče koje su jednom
ispričane, a onda većim delom zaboravljene. Njihove stare porodice više
nisu bile stvarne.

Neki od njih su još uvek mogli da se sete pomalo svojih prošlih
života. Soko nije bio jedan od njih. Nije se sećao gotovo ničega, a i ono
čega se sećao bilo je tako iscepkano i nepovezano sa njegovom trenutnom
stvarnošću da nije mogao da ga stavi ni u kakav kontekst. Njegov otac je
bio bezlična senka, ali tu i tamo je mogao da uhvati letimično svoju majku
– sliku njenog lica na zamrljanom zidu, dozivanje njene ruke u pokretima u
senci, njen smeh kao krik galeba. Ipak, nikada nije uspeo da poveže sve te
delove; nikada nije mogao od njih da načini celinu. Čak su i pojedinosti
njegovog života bile nejasne. Sećao se plivanja na obali Oregona. Sećao se
plaže. Ne mnogo čega drugog. Izgledalo je skoro kao da nije ni imao život
dok nije došao u ovaj grad.

Slegnuo je ramenima u sebi. Kao da je ono što se dešavalo pre
dolaska ovde bilo važno. Duhovi su ponovo izmislili svoje živote na više
načina. Svi običaji i rituali su bili novi. Sova je postavila pravila za
jedenje, spavanje i kupanje. Soko je zadavao kućne poslove. Rutina ih je
održavala fokusiranima na to da prežive. Nisu slavili praznike. Niko osim
Sove nije mogao ni da navede više od jednog ili dva. Znao je da su ih
slavili u utvrđenjima. Ponekad je Tesa sva sijajući pričala o tim
proslavama, ali njemu su one zvučale površno i usiljeno. Izgleda da je čak
došlo i do neslaganja o vrstama praznika koje vredi upamtiti. Bilo je to
samo još jedno hvatanje za prošlost. Duhovi su slavili rođendane, iako
većina njih nije više znala kada su im zaista bili rođendani. Sova je

- 78 -

dodelila rođendane onima koji su ih zaboravili i zabeležila ih je na
napravljenom kalendaru koji je nacrtala na zidu. Nije znala koji je dan niti
koja je godina. Jednostavno ga je izmislila i to je postala igra koju su svi
mogli da igraju.

Sa jedne strane, duboko u senkama gotovo celih zgrada, nešto se
pomerilo. Čejni se spustio u čučanj, okrenuo se ka crnom otvoru vrata i
tiho zarežao. Soko je stao tamo gde se našao, spremno držeći štap. Nakon
par napetih trenutaka, Čejni se okrenuo i ponovo krenuo. Soko je krenuo
za njim i nastavili su dalje.

Ponekad je mislio da bi sve bilo toliko jednostavnije da su svi živeli
u utvrđenju sa Tesom i ostalima. Mada, ne bi im bilo dozvoljeno da im se
pridruže nakon što su tako dugo živeli na ulicama, već samo hipotetički.
Postojala je sigurnost u broju ljudi. Bilo bi manje stvari za koje je trebalo
biti odgovoran i manje stvari o kojima je redovno trebalo brinuti. Lakše se
dolazilo do hrane, zaklona i medicinskih zaliha. Neki od ljudi koji su živeli
u utvrđenjima još su uvek imali posebne veštine koje deca sa ulica nikada
neće imati. Ali bilo je nečeg tako odbojnog u vezi sa životom u utvrđenju
da je premašivalo bilo šta što ga je činilo poželjnim. Suviše ograničenja i
pravila. Premalo slobode. Suviše prilagođavanja nekolicine za dobrobit
mnogih. Suviše straha od svega sa druge strane zida. Bio je to stari svet u
malom i ako je Soko bio siguran u nešto u svom životu, to je bilo da je
stari svet mrtav, nestao, i da treba tako i da ostane. Na kraju, novi svet će
se roditi iz pepela starog, a život u ograđenim utvrđenjima nije bio način
da se to desi.

Tama je bila gotovo potpuna kada se pojavio iz pepeljastih i garavih
ruševina južnog dela grada i mogao je jasno da vidi mračni obris utvrđenja
ocrtan na sivoj pozadini grada. Zidovi visoki nekoliko spratova okruživali
su ono što je nekada bila arena i igralište, pružajući se sa sve četiri strane i
obuhvatajući nekoliko gradskth blokova. Podignuti metalni krov je ležao
na mreži čeličnih nosača i točkova koji su mu nekada dozvoljavali da se
pomera napred-nazad po šinama kako bi otvarao igralište nebu, ali je sada
bio zarđao i stajao trajno otvoren. Bodljikava žica je bila umotana po
vrhovima zidina i po obodu utvrđenja u gustim namotajima. Stražarski
tornjevi su stajali na uglovima, a teške barikade su blokirale one ulaze koji
nisu bili u potpunosti zatvoreni. Široki otkos otvorenog prostora je odvajao
utvrđenje od ostatka grada; sve u blizini je bilo srušeno kako bi se
neprijatelji sprečili da neopaženo priđu.

- 79 -

BalkandownloadZnak sa delimično odlomljenim slovima i zacrnjenom i izrezbarenom
glatkom tablom oglašavao je da je ovo Sejfko Fild.

Kružile su glasine da je nekada postojala još jedna povezana arena
koja je zauzimala prostor između grada i utvrđenja. Ali teroristi su je
bombardovali kada je ona postala jedno od poslednjih igrališta u zemlji na
kojima se aktivno igralo i na taj način se borilo da održi svoje tradicije.
Više od dve hiljade ljudi je poginulo u napadu i veći deo građevine se
srušio. Ubrzo zatim, došlo je do prvih zaraza, koje su odnele više od
pedeset hiljada ljudi za manje od nedelju dana, a to je umnogome bio
početak kraja starog načina života.

Soko je kružno prišao utvrđenju, držeći se zaklona koje su mu pružali
đubre i senke. Njegovo odredište se nalazilo nekih stotinak metara istočno
od mesta gde je krenuo da napreduje u čučećem položaju, sa Čejnijem kraj
sebe. Ništa nije živelo u ovom delu grada jer su ljudi sa zidina stražarili i
danju i noću; ukoliko bi nešto bilo primećeno, brzo su slali sanitarni odred
koji ga je uništavao. Sumrak je bilo najteže vreme za stražare da uoče
pokrete u ruševinama, čak i na otvorenijem zemljištu, što je bio i glavni
razlog zašto je Soko odabrao ovaj deo dana za svoje sastanke sa Tesorn.
Sastajao se sa njom istog dana svake nedelje bez promena. Ukoliko bilo
ko od njih dvoje ne bi došao, sastanak se automatski prebacivao za
sledeće veče. Vreme i mesto su uvek bili isti – sa dolaskom noći u
ruševinama starog skloništa koje je nekada bilo povezano sa podzemnim
lakim sistemom metroa.

Soko je motrio unaokolo dok je napredovao, pretražujući mešavinu
starih kostiju, osušenih životinja i povremeno ljudskih leševa. Nije
zastajao da pobliže pregleda ništa od toga; nije bilo mnogo razloga za tako
nešto. Mrtvih stvari je bilo svuda i nije bilo ničega što neko može da uradi
povodom njih. Pronalazio je ostatke dece sa ulica gotovo svake nedelje,
usamljenike ili izgnanike ili prosto nesrećnike koji su pali kao žrtve bića
koja su ih lovila. Više nije pronalazio ostatke odraslih; osim Vremenka,
onih nekoliko koji su živeli van utvrđenja odavno su pobegli van grada,
gde su šanse bile malo veće ukoliko ste imalo nekoliko veština vezanih za
preživljavanje.

Soko je izgubio dvoje članova svoje porodice za pet godina koliko je
živeo u podzemlju. Kreštavci su uhvatili jednog, malu devojčicu koju je
nazvao Miš. Stariji dečak, Čaplja, umro je nakon pada. Još uvek je mogao
da vidi njihova lica, čuje njihove glasove i seti se kakvi su bili. Još uvek

- 80 -

je mogao da oseti vrelinu svog besa što ih je izneverio.
Trebalo mu je dosta vremena da stigne do sporedne zgrade,

probijajući se polako i pažljivo kroz ruševine, van vidokruga stražara
utvrđenja, što je ponekad zahtevalo od njega da promeni smer dalje od
mesta do koga je pokušavao da dođe. Čejni se držao blizu njega, svestan
njegove pažnje. Ali Čejni je dovoljno znao o preživljavanju da je mogao
da izbegne da bude viđen u svakom slučaju. Soko je uvek bivao zapanjen
kako je nešto toliko veliko moglo da se kreće tako brzo i neprimetno.
Kada Čejni nije želeo da ga vide ili čuju, niste ga mogli ni videti ni čuti.
Čak i sada je mogao neočekivano da zaskoči Sokola, pojavivši se iz senki
kao da je sačinjen od izmaglice i tame. Da se dečak nije toliko navikao na
to, iskočio bi iz svoje kože od straha.

Kada je stigao do skloništa od koga je dalje vodio sistem lakog
metroa, skliznuo je niz mračno kružno stepenište do podzemnih vrata i tri
puta udario, dva puta jako i jednom tiše, a onda se udaljio korak i
sačekao. Gotovo istog trenutka, začula se brava sa unutrašnje strane vrata,
vrata su se otvorila i Tesa je poletela napred.

“Sokole!” zadihano je izgovorila njegovo ime kao uslišenu molitvu i
zagrlila ga. “Samo što nisam odustala! Gde si bio?” Počela je da ga ljubi
po licu i usnama. “Bila sam tako sigurna da ovog puta nećeš doći!”

Oduvek je bila ovakva, očajnički je želela da bude sa njim, ubeđena
da se neće pojaviti. Volela ga je toliko mnogo da ga je to plašilo, a opet, to
mu je takođe davalo dodatnu snagu. Ona mu je svojom ljubavlju pružala
drugačiju vrstu snage, snagu koja se rađa iz spoznaje da ste u stanju da
promenite život druge osobe onim što jeste. To što je on osećao prema njoj
potvrđivalo je njegovo uverenje da je sve moguće kada su zajedno. Znao
je to još gotovo od trenutka kada ju je prvi put video. Osetio je to duboko
u sebi kao nikada ranije.

Sada joj je uzvratio poljubac, podjednako željan nje kao što je ona
bila željna njega.

Kada su se konačno razdvojili, ona se smejala. “Neko bi pomislio da
nikada nismo ovo radili. Pomislio bi da smo čekali na to ceo svoj život.”

Bila je mala i tamna, kože boje svetle čokolade, kose crne kao gavran
i kratko podšišane tako da je ličila na svileni šlem koji je blistao čak i u
tami. Njene oči su bile krupne i široke od iznenađenja, kao da je sve što
vidi bilo novo i neverovatno uzbudljivo. Iz nje je izbijala energija i život
kao ni kod koga drugog. Terala ga je da se smeši, ali više se radilo o tome

- 81 -

Balkandownloadšta je osećao prema njoj. Posedovala je zarazan entuzijazam; mogla je da
natera ljude da se osete dobro u svojim životima čak i u najtmurnijim
vremenima i mestima.

“Vidi ga”, prošaptala je. “Sav čupav, prljav i musav kao da te Sova
nije terala da se okupaš mesec dana! Pravi dečko!” Nacerila se, a onda
prošaptala: “Izgledaš divno.”

Nije tako izgledao, naravno, posebno u poređenju sa njom u njenim
mekim kožnim čizmama, kaputu i svetloj čistoj bluzi. Deca iz utvrđenja su
uvek imala bolju odeću. Njegove farmerice i džemper su bili istrošeni, a
patike su se raspadale. Ali ona mu to nikada ne bi rekla. Govorila mu je
ono što je činilo da se oseća dobro povodom sebe. Takva je ona bila. Zbog
nje ga je bolelo iznutra i želeo je da joj odjednom kaže sve dobre stvari
koje je ikada pomislio o njoj, čak i stvari za koje nije mislio da će joj
ikada reći.

“Kako su svi?” Odvela ga je do betonske klupe postavljene na daljem
zidu i naterala ga da sedne.

“Dobro. Svi su bezbedni. Sova ti šalje pozdrave. Nedostaješ joj.
Gotovo koliko i meni.”

Tesa se ujela za usnu. “Volela bih da može da se vrati. Volela bih da
stvari nisu tako teške.”

Klimnuo je glavom. “Ti možeš da olakšaš stvari. Mogla bi da dođeš i
živiš sa nama. Mi nemamo utvrđenje, ali nemamo ni glupa pravila
utvrđenja.” Uhvatio ju je za ruke. “Uradi to, Tesa! Dođi večeras! Postani
Duh! Tebi je mesto ovde napolju, sa mnom, ne unutar onih zidova!”

Uputila mu je brz, nelagodan osmeh. “Znaš odgovor, Sokole. Zašto
me stalno to pitaš?”

“Jer mislim da tvoji roditelji ne bi smeli da određuju šta ćeš da radiš
sa svojim životom.”

“Oni ne određuju šta ću ja da radim sa svojim životom. Izbor da
ostanem sa njima je moj.” Njene usne su se pretvorile u tanku crtu
frustracije. “Ne mogu da odem sve dok... Moj otac bi to i preživeo, ali
moja majka... Pa, znaš već. Nije više ista kao što je bila pre nesreće. Kada
bi mogla da koristi...” Zavrtela je glavom, nesposobna da nastavi. “Samo
da može da koristi...”

Saplitala se dok je pričala, pokušavajući da pronađe reči. Kameni
blokovi su zgnječili ruke njene majke kada se zid u kuhinji utvrđenja
srušio tokom zemljotresa pre više od godinu dana. Bio je to događaj koji

- 82 -

je sve promenio za Tesu, koja je i sada jedva uspevala da se natera da
priča o tome.

Soko je oborio pogled. “Kada bi mogla da ponovo koristi svoje
ruke”, završio je, “imala bi svoju svrhu i ne bi imali izgovor da je oteraju
van zidina.”

Tesa je klimnula glavom. “Ali ima tu još nečega. Ona je osakaćena i
iznutra. Slomila se emotivno. Tata i ja smo sve što ima. Ubilo bi je
ukoliko bi izgubila bilo koga od nas.” Pružila je ruku i dodirnula njegov
obraz. “Sve to znaš. Zašto pričamo o tome? Zašto se umesto toga ti ne
predomisliš? Zašto ne dođeš da živiš sa mnom? Kada bi to uradio, možda
bi unutra pustili i Sovu i ostale.”

Siktaj frustracije je odao njegovo nestrpljenje. “Znaš da neće pustiti
nikoga ko dolazi sa ulica. Posebno ne decu.”

Stegla ga je za ruke. “Hoće ukoliko se venčamo. Moraće. To je zakon
utvrđenja.”

Držala ga je začaranog za trenutak snagom svoga stiska i jačinom
svog pogleda, ali onda je on zavrteo glavom. “Možda bi mene i pustili, ali
ne i ostale. Porodica se drži zajedno. Osim toga, brak je ugovor koji
pripada prošlosti. On više ništa ne znači.”

“Meni znači.” Odbijala je da skrene pogled. “Znači mi sve.” Primakla
se i poljubila mu usne. “Šta bi trebali da radimo, Sokole? Zar treba da
nastavimo da se srećemo ovako do kraja svojih života? Da li je to ono što
želiš? Jedan sat nedeljno u betonskoj zavetrini?”

Zavrteo je glavom polako, zatvorenih očiju, osećajući pritisak njenih
usana na svojim. To ni blizu nije bilo ono što je on zaista želeo, ali ono što
želite nije uvek i ono što dobijete. U stvari, gotovo nikada i ne dobijete.
Imali su i ranije ovakve rasprave – imali su ih skoro svaki put kada su se
sretali. Ipak, počela je da priča o braku tek nedavno. To je bio znak koliko
je snažno želela da pronađe način da budu zajedno – bila je voljna da čak i
to otvoreno predloži iako je znala kako se on oseća.

“Brak neće ništa promeniti Tesa. Ja sam već venčan tobom onoliko
koliko ću ikada biti. To što će neki odrasli stati pred nas i reći da smo
venčani neće nas učiniti više venčanim. U svakom slučaju, ja ne mogu da
živim u utvrđenju. Ti to znaš. Ja moram da živim na ulicama, gde mogu da
dišem. Jednog dana ćeš i ti to želeti. Želećeš to toliko da ćeš doći i živeti
sa mnom, bez obzira na roditeije.”

Klimnula je glavom više da umiri situaciju nego da bi se složila, tužan

- 83 -

Balkandownloadosmeh se omakao sa njenih čvrsto stisnutih usana. “Jednog dana.”
Želeo je da joj kaže da taj nikada neće doći. Već su ionako predugo

čekali. Do skora, njihove nade i snovi su bili dovoljni. Vreme se usporilo i
sve je delovalo moguće. Ali sada je on postajao nestrpljiv. Tesa mu nije
delovala nimalo bliže nego što je bila ranije. Video je kako njihove šanse
polako nestaju i kako se nesiguran svet svom težinom obara na njih.

Izdahnuo je u frustraciji. “Hajde da pričamo o nečem drugom. Treba
mi tvoja pomoć. Tigrova mala sestra, Persija, dobila je boginje. Treba joj
pleneten. Obećao sam Tigru da ću videti da li mogu da joj nabavim malo.”

Spustila je pogled tamo gde su im se ruke spajale, a onda ga ponovo
podigla. “Videću te ponovo sutra uveče ako nađem malo. Pretpostavljam
da je to dobar razlog da pokušam.”

“Tesa...”
“Ne govori više ništa, Sokole. Reči samo smetaju. Samo obavi ruku
oko mene na neko vreme. Samo budi sa mnom.”
Držali su se jedno drugog bez reči, nijedno nije progovaralo, okolna
tama se produbila sa približavanjem noći. Soko je osluškivao tišinu koja je
sve prekrivala, hvatajući tihe zvuke malih stvorenja koja su kopala po
đubretu i glasove koji su dopirali iza zidina utvrđenja. Mogao je da oseti
kako Tesino srce lupa; mogao je da čuje njeno tiho disanje. Povremeno se
pomicala ka njemu, tražeći drugačiju bliskost. Povremeno ga je ljubila i on
joj je uzvraćao poljupce. Mislio je na to koliko želi da ona bude sa njim,
koliko je želeo da ona ode i živi u podzemlju. Nije ga bilo briga za njene
roditelje. Ona treba da bude sa njim. Njih dvoje su stvoreni jedno za
drugo. Pokušao je da joj to prenese tako što će jednostavno misliti o tome.
Pokušao je da je natera da oseti puki intenzitet njegove odlučnosti.
I za ono malo vremena za koje ga je Tesa zamolila, sve je nestalo.
Vreme se rasteglo i usporilo i na kraju sasvim stalo.
Ali onda je ona prošaptala: “Moram da idem.”
Naglo ga je pustila, kao da je odjednom zaključila da su pogrešili.
Odsustvo njene topline ga je istog trenutka ostavilo da se smrzava. Ustao
je sa njom, pokušavajući da ne pokaže razočaranje koje je osećao.
“Nije prošlo baš mnogo”, pobunio se.
“Više nego što misliš.” Obgrlila se rukama, posmatrajući mu lice.
“Ali nikada dovoljno, zar ne?”
“Sutra uveče?”
Klimnula je. “Sutra uveče.”

- 84 -

“Uradi koliko možeš za Persiju. Znam da mnogo tražim.”
“Da pomognem devojčici?” Zavrtela je glavom. “Ne toliko mnogo.”
Oklevao je. “Slušaj, ima još jedna stvar. Postoji mogućnost da se
pojavilo nešto novo na ulicama. Vremenko je pronašao gnezdo mrtvih
Kreštavaca dole na obali, kod kranova. Ne zna šta je to uradilo. Da nisi
čula nešto o ovome?”
Zavrtela je glavom, njena crna kosa se zakovrdžala. “Ne, ništa.
Utvrđenje šalje sakupljače napolje gotovo svakog dana. Niko nije izvestio
ni o čemu neobičnom.”
“Možda ti ne govore. Oni ne govore uvek deci sve.”
“Tata govori.”
Soko je klimnuo, uopšte nije bio ubeđen da je njeno poverenje u
njenog oca bilo na mestu. Odrasli su štitili svoju decu na čudne načine.
Uzeo ju je za ruke i držao ih. “Samo budi pažljiva ako moraš da izlaziš.
Još bolje, zašto ne bi ostala unutra neko vreme dok ne saznam nešto više.”
Nasmešila se, brzo i ironično. “Sve dok ti ne izađeš i ne pogledaš
unaokolo? Možda bi trebalo malo više da se brineš za sebe. Ne bi trebalo
da se stalno samo ja brinem za tebe.”
Stajali su blizu jedno drugog u tami, ne progovarajući, posmatrajući
jedno drugo sa intenzitetom koji je bio gotovo naelektrisan. Soko je prvi
prekinuo tišinu. “Ne želim da te pustim da odeš.”
Jedan dugačak trenutak nije odgovarala. Onda je stegla svoje prste
oko njegovih i rekla: “Jednog dana nećeš ni morati.”
Rekla je to tiho, bez ikakve siline, ali sa smirenim insistiranjem koje
je nagoveštavalo da je to neumitno. “Znam da treba da budem sa tobom.
Znam to. Pronaći ću način. Ali moraš da budeš strpljiv. Moraš da mi
veruješ.”
“Ja ti i verujem. Volim te.” Primakao se da je poljubi tako da ne mora
više ništa da kaže, tako da može da stvari ostavi na tome.
Uzvratila mu je poljubac. “Bolje da ideš”, prošaptala je, pritisnuvši
reči na njegove usne.
Onda se provukla kroz vrata koja su vodila nazad u podzemlje i
nestala. Čekao je sve dok nije začuo zatvaranje teške brave, a onda
sačekao još malo jer je osećao toliki bol da nije mogao da se natera da se
pomeri. Čekao je dosta dugo.

***

- 85 -

BalkandownloadSoko se vraćao nazad kroz grad sa Čejnijem kraj sebe, dok su nebo
prekrivali teški slojevi oblaka koji su sve ostavljali obavijeno tamom.
Zgrade su stajale zbijene, tihe i prazne oko njega, šuplji monoliti, nemi
svedoci propasti koju su preživeli. Nigde nije bilo svetla. Nekada, ceo
ovaj grad je bio osvetljen, sa svakim prozorom sjajnim i punim
dobrodošlice. Panter mu je rekao tako; on je to video blizu kraja u San
Francisku. Sova je čitala Duhovima priče u kojima su deca hodala ulicama
koje su bile sjajne od svetla lampi. Čitala im je priče o tome kako je
mesec sijao kao srebrna lopta na nebu punom zvezda, koje su sijale kao
hiljade iglica na crnoj pozadini.

Niko od njih nije to nikada video, ali su verovali da je bilo tako.
Soko je verovao da će ponovo biti tako.

Hodao je kroz gomile đubreta, oko napuštenih automobila i slomljenih
komada betona i čelika, kraj vrata suviše mračnih da bi se nešto videlo u
njima i suviše opasnih da im se približi. Grad je bio jedna ogromna zamka,
njene čeljusti su čekale da se sklope oko onih koji nisu na oprezu. Bilo je
to mesto grabljivaca i plena. Njihove senke su se micale svuda oko njega,
neke u uličicama, neke u unutrašnjosti zgrada. Uvek su bili tamo, ostaci
starog sveta, otpad preostao od uništenja i ludila. Osetio je određeno
saosećanje sa stvorenjima koja su se provlačila u noći, loveći i bivajući
ulovljena. Ona nisu želela ovo ništa više od njega. I ona su bila žrtve
nemarnog ponašanja i loše procene čovečanstva.

Mislio je na Tesu i pokušavao da shvati šta je još mogao da uradi da
je ubedi da dođe i živi sa njim. Ali njene veze sa njenim roditeljima su bile
tako jake da nije mogao da pronađe bilo kakav put oko njih. To mu je bilo
odbojno ali je to i razumeo. Znao je da su njena osećanja prema njima
verovatno morala da budu podjednako jaka kao i njegova prema njoj. Ali
stvari nisu mogle da se ovako nastave. Pre ili kasnije, desiće se nešto što
će ih promeniti. Instinktivno je to znao. Ono što ga je brinulo je bilo to što
će se, kada do toga dođe, Tesa naći na putu.

Razgovaraće o tome ponovo sa njom sutra uveče. Razgovaraće o
tome sa njom svake večeri sve dok se ne predomisli.

Kada je stigao do podzemlja, zastao je da pažljivo pogleda unaokolo,
vodeći računa da ga ništa nije pratilo. Zadovoljan, ušao je u zgradu koja je
vodila dole do njihovog doma. Sada se brzo kretao, sa Čejnijem kraj sebe,
osećajući se odjednom umorno i spremno za spavanje. Teška vrata su bila
zaprečena i zaključana i pokucao je odgovarajući broj puta da obavesti

- 86 -

Sovu o svom prisustvu.
Ali nije mu Sova otvorila vrata. Bila je to Sveća. Stajala je odmah tu

kada je ušao, mala i kao siroče u svojoj spavaćici, raščupane crvene kose.
Soko je sačekao Čejnija dok je on otapkao do tačke na kojoj je po navici
spavao, a onda je zatvorio i zaključao vrata za sobom. Kada je pogledao
nazad ka Sveći, video je po prvi put kako su njene oči bile velike i
uplašene.

Odmah je kleknuo kraj nje. “Šta je bilo?”
“San”, prošaptala je. “Sova je otišla u krevet a ja sam ostala da te
sačekam i sanjala sam. Videla sam nešto. Bilo je veliko i zastrašujuće.”
“Šta je to bilo, Svećo?” upitao je. Stavio je ruke na njena mršava
ramena i otkrio da ona drhti. Odmah joj se primakao, grleći je. “Reci mi.”
Više nije mogao da joj vidi lice, pritisnuto tako blizu njega, ali mogao
je da oseti drhtanje njene glave o njegovo rame. “Nisam sigurna. Ali dolazi
ovde i ako nas nađe, povrediće nas.” Zastala je, dah joj se zaglavio u grlu.
“Pobiće nas.”
Vizija, Soko je pomislio ne rekavši ništa devojčici. A Svećine vizije
nikada nisu pogrešile. Prešao joj je rukom po kosi, sve do njenih mršavih
leđa. Još uvek je drhtala.
“Moramo odmah da odemo”, prošaptala je. “Odmah, sada.” “Ššššš”,
umirivao ju je, pokušavajući rukama da je smiri. “Dovoljno je za večeras,
malena.”
Odmah, sada, rekla je.
Odmah je pomislio na Tesu.

- 87 -

Balkandownload OSAM

Iako Logan Tom nije očekivao da će biti u stanju da pronađe logor za
robove – u stvari nije čak ni bio siguran da postoji – naleteo je na njega
gotovo ne ulažući u to nikakav trud. Dnevno svetlo je nestajalo i cela
okolina je upadala u tamu dok je vozio na zapad iz Ajove u šta god da je
ležalo iza toga – nije mogao da se seti i nije ga bilo briga da zastane
dovoljno dugo da proveri mape koje više nisu bile ni od kakvog značaja –
kada je ugledao odsjaj stražarskih vatri kako gore na horizontu poput
drugog zalaska sunca. Grimizne boje na bledoj senci sumraka, odsjaj mu je
odmah privukao pažnju, označavajući svoje prisustvo na način koji činio
sve da ga odbije da baci pogled izbliza. Video je taj odsjaj i ranije – u
drugo vreme, u drugim logorima – dovoljno brzo je shvatio šta je u pitanju
i krenuo ka njemu.

Mrak je potpuno pao do vremena kada je stigao do zemljanog puta
koji je vodio van glavnog autoputa, vozeći S-150 ugašenih svetala i
pustivši veliki motor da se utiša do tihog brujanja. Dok je prilazio,
stražarske kule i barikade su poprimile svoj izgled, a spremišta sa
robovima postala su prepoznatljiva. Odsjaj je proisticao iz kombinacije
svetiljki koje su napajali solarni generatori i stubova plamena koji su se
uzdizali iz vatrenih jama. Ovi drugi su davali okolini paklen i nestvaran
izgled, kao da đavolčići sa vilama puze zemljom. Logor je bio ogroman,
prostirao se više od tri kilometra popreko i najmanje isto toliko u širinu.
Nekada je ovo bio obor, pretpostavljao je, koji su nekad-ljudi i njihovi
mentori promenili za drage svrhe. Smrad krava, gnojiva i sena je bio
snažan, iako je znao da smrad može da zavara i da može da potiče od
nečega u potpunosti drugačijeg.

Do vremena kada je ugasio rnotor, još uvek dosta daleko od
stražarskih tornjeva i njihovog osvetljenja, mogao je da čuje vrištanje
zatvorenika. Sedeo je nepomično u AV-u, postiđen i razbešnjen zvucima,
nesposoban da natera sebe da prestane da ih sluša. Mogao je da razazna
senovite oblike koji su se pomerali napred nazad iza ograde u mutnom
odsjaju svetiljki, ravnodušnu masu koja se komešala. Ljudi su postajali
robovi, postajali su živi mrtvaci, naterani od nekad-ljudi i njihovih
demonskih gospodara da rade i da se kote. To je bila sudbina koja je
očekivala sve one koji nisu bivali odmah pobijeni prilikom lova. To je bila
kazna namenjena ljudima za njihovu glupost i neaktivnost kada je kolaps

- 88 -

civilizacije počeo i bila je strašnija od svega što se moglo zamisliti.
Ali nije morao to da zamišlja. Viđao je to toliko često da mu se

urezalo u pamćenje. Progonilo ga je u snovima i na javi. Nije htelo da ga
ostavi na miru.

Zapitao se po prvi put šta on radi ovde. Došao je u potrazi za
logorom na način na koji je tragao za takvim logorima već godinama, vitez
lutalica u potrazi za nepravdom. Radio je to ne razmišljajući o tome jer je
to bilo ono što mu je dato da radi, sve što je znao da radi bilo je da
pokušava da ispravi stvari. Napadao bi logore i oslobađao one koji su bili
porobljeni. Pobio bi nekad-ljude i njihove demonske gospodare. Prekinuo
bi operacije razmnožavanja i uništio spremišta robova. Uradio bi sve što
može da ispravi makar malo od onoga što je pošlo tako strašno naopako.

Ali njegova svrha dolaska do ovog određenog logora mu je bila
nejasna. Već mu je bio zadat zadatak, od monumentalnog značaja. Trebalo
je da pronađe morfa lutalicu i identifikuje ga, a onda da mu bude zaštitnik
dok bude vodio svoju malu grupu ljudi do mesta gde će se čovečanstvo
ponovo izgraditi u zora nastupanja kataklizme koja će dovršiti ono što su
demoni započeli. Ničemu se nije moglo dozvoliti da se umeša u ovaj
zadatak; Dva Medveda je bio jasan da budućnost čovečanstva zavisi od
toga da li će on biti u stanju da ga ispuni ili ne. Takva odgovornost nije
dopuštala skretanja ili lično zadovoljstvo. Nije smeo da rizikuje svoj život
u napadu koji je predstavljao, u suštini, obe stvari. Koliko god da je
strašno to uraditi, morao je da preskoči ovaj logor i nastavi dalje.

Ali opet kako je mogao? Kako je mogao da napusti ove ljude i sebe
još uvek da naziva vitezom Reči?

Pokušao je da se fokusira na nagradu koju mu je Dva Medveda
obećao. Ako uradi ono što je od njega zatraženo, demon odgovoran za
ubistvo njegove porodice biće mu izručen – onaj starac sa svojom sivom
kapom širokog oboda i sa dugačkim plaštom, to čudovište sa
odobravajućim osmehom i očima hladnim kao smrt. Bilo je to hrabro
obećanje, ali on je verovao da ga Reč ne bi načinila ako nije u stanju da ga
održi. Želeo je tog demona više od bilo čega drugog. Tražio ga je
godinama, misleći da će pre ili kasnije tokom borbe naleteti na njega.
Delovalo mu je nemoguće da neće. Čak je i Majkl, koji je imao dar da
predvidi kako će se stvari odvijati, verovao da će ga na kraju pronaći, da
neće moći da izbegnu da se to desi.

Ali nikada nije ponovo video tog demona, nijedan jedini put, čak ni na

- 89 -

Balkandownloadkratko.
Ipak, znao je da je još uvek tamo negde. Znao je to na isti način kao

što je znao da će obećanje biti ispunjeno. Znao je to na isti način kao što je
znao da će pronalaženje tog demona ispuniti svrhu njegovog života.

Sedeo je zureći u daljinu, rvajući se sa svojom savešću, a onda upalio
motor AV-a još jednom, okrenuo ga i odvezao se od logora i njegovog
smrada i zvukova. Vozio je sve dok više nije mogao da vidi njegov vatreni
blesak, sve dok se horizont iza njega nije pretvorio samo u mutan odsjaj.
Do tada je već bio u blizini glavnog autoputa, sam na ravnici u mraku.
Parkirao se u zaklonu od osušenog drveća, postavio perimetar alarmnog
sistema na AV-u, jeo jer je znao da bi tako trebalo i smestio se da spava.

***

On stoji sa ostalima u senkama koje ispunjavaju klance koji
brazdaju teren sa zadnje strane logora. Bliži se ponoć i svet je crna rupa
pod oblačnim nebom. Pada lagana kiša, što je ravno malom čudu na ovoj
obradivoj zemlji koja se pretvorila u pustinju. Nema ni daška vetra da
ustalasa mulj; ni povetarca da ohladi zagušljivu vrelinu. Osim jauka i
krikova zatvorenika, nikakvi zvuci ne uznemiravaju duboku noćnu tišinu.

On gleda dole ka svom oružju, običnoj kratkocevnoj flešetnoj pušci
koju zovu ‘Sejač’. Majkl ju je dao njemu da je nosi, poveravajući mu je
da je koristi mudro i bezbedno. Njemu su poznata ovakva oružja, jer je
bio obučavan da ih koristi još od kada ga je Majkl odveo iz utvrđenja one
noći kada su njegovi roditelji, brat i sestra poginuli. ‘Sejač’ ispaljuje
jedan hitac koji čisti prostor do desetak metara širine; to je oružje koje
ima širok opseg dejstva. Rečeno mu je da će mu pomoći protiv stvari koje
krenu na njega, ali njegova najveća zaštita leži u tome da se drži blizu
svojih saboraca.

‘Nemoj da odlutaš, dečko’, Majkl ga je upozorio. ‘Ovo je opasan
posao. Da ne mislim da moraš da naučiš nešto iz njega, ne bih te uopšte
ni poveo. Nemoj da me nateraš da zažalim zbog svoje odluke.’

On ne želi da razočara Majkla, koga voli i poštuje i kome duguje
svoj život. Posvetio se tome da osigura da Majkl nikada ne zažali što ga
je spasio one prve noći. Steže čvrsto svoje oružje, čekajući signal da
krenu napred. Došli su da napadnu i unište logor, da oslobode ljude koji
su zatvoreni unutra, da poremete rad i program razmnožavanja koji su
postavili nekad-ljudi sa moći da odlučuju o životu i smrti onih koje su

- 90 -

doveli ovde iz utvrđenja.
Ovo je prvi put da je na takvoj ekspediciji.
Ima dvanaeset godina.
‘Budite spremni’, Majkl šapuće onima koje vodi i reč se šalje dalje

niz kolonu.
Kada napadnu, izlaze iz klanaca i senki poput vukova, zavijajući i

držeći se nisko na otvorenom zemljištu, trčeći da stignu do ograde pre
nego što stražari imaju priliku da ih zaustave. Logan se drži blizu
Majkla, prateći ga kao senka dok on juriša kroz dimnu izmaglicu od
vatri, spremnog i otkočenog oružja. Zavija kao i ostali, a onda se saginje
dok automatska oružja sipaju kroz mrak smrtonosnu kišu. Većina metaka
promašuje, ali nekoliko pronalazi svoju metu i ljudi padaju u zgužvanim
gomilama. Na tornjevima i na kapijama, nekad-ljudi jure napred da
odbiju napad.

Ali branioca ima premalo i bili su prespori. Majklova komanda je
dobro uvežbana i očvrsnuta u borbi a oni su često ovo radili. Znaju šta
da očekuju i nisu odvraćeni naporima onih unutar logora da ih zaustave.
Stižu do ograde, seku žice i prolaze kroz nju. Stižu do kapija, postavljaju
eksplozivna punjenja, saginju se po strani dok ova eksplodiraju i prolaze
kroz njih. Dolaze do gomila bodljikave žice umotanih preko praznina u
nasipima koji služe kao rampe za utovar, bacaju strunjače preko
smrtonosnih šiljaka i prolaze kraj njih.

U odlučnoj žurbi, Majkl i oni najbliži njemu, uključujući i njega,
probijaju se kroz treske drveta, komadiće metala i trake bodljikave žice,
pucajući iz oružja. Sada nisu ni pokušavali da određuju mete.
Pretpostavlja se da je sve što se pomera van zatvorenog prostora
spremišta neprijatelj. Iz samih spremišta, jauci i krici se pretvaraju u
prepoznatljive molbe: Pomozite mi, spasite me, oslobodite me! Krici su
sirovi i očajnički, ali ih napadači ignorišu. Oni znaju šta rade i kako to
da urade na najbolji način. Odgovaranje zatvorenicima je greška zbog
koje će poginuti. Da bi uspeli u onome što pokušavaju, moraju prvo da
eliminišu neprijatelje.

Rade to sa takvom usredsređenošću da je to zastrašujuće. Ostaju
zbijeni u svojim napadačkim jedinicama, štite jedan drugome leđa kako ih
je Majkl učio da rade, jureći napred u srce utvrđenja, uništavajući nekad-
ljude u pokretu. Ukoliko bi se susreli sa demonom, suprotstavili bi mu se
i probali da ga oteraju; ukoliko to ne uspe, okrenuće se i bežaće. Ne

- 91 -

Balkandownloadočekuju da sretnu nekog ove večeri. Izveštaji izviđača kažu da je demon
koji ovde prebiva odsutan. Majkl rizikuje uzimajući u obzir da su izveštaji
tačni jer nema izbora. Susreti sa demonima su deo rizika koji svi
preduzimaju.

Imaju sreće ove noći. Nijedan demon se ne pojavljuje da ih napadne.
Proždrljivaca ima svuda, ali on još uvek ne zna šta su proždrljivci i
može samo da oseti njihovo prisustvo dok jure u poludeloj mahnitosti
kroz mrtve i ranjene, hraneći se ukusom bola, smrti i straha. Povremeno,
hvata ih letimično krajičkom oka, brze i nalik senkama, i on zadrhti.
Nekad-ljudi bivaju lagano potisnuti nazad sve dok svi nisu mrtvi ili
nisu pobegli u mrak. Kada jednom obezbede logor, jedan deo
oslobodilaca počinje da oslobađa zatvorenike dok drugi deo prati Majkla.
Sledeći naređenja, Logan ostaje u blizini svog mentora. On trči kroz
mrak ka zbijenim kolibama izolovanim u sredini logora dok se spremišta
oko njega obaraju i zarobljeni muškarci i žene u ujima bivaju oslobođeni.
Baca jedan pogled naniže ka ‘Sejaču’ i otkriva da je metal oružja hladan
na njegovoj koži. Iznenađen, shvata da nije ni opalio iz njega.
Majkl stiže do prve kolibe i probija vrata. Unutra se nešto pomera,
ali Majkl ne puca. Drugi ljudi, takođe, odlaze do drugih koliba. Zlokobna
tišina se spušta preko ovog dela logora, sva buka i ludilo se odjednom
premeštaju drugde. Ljudi koji su došli ovamo sa Majklom spuštaju svoje
oružje i jedan po jedan, ulaze u kolibe koje su napadali. Majkl čeka dok
svi ne uđu, baca pogled ka mestu na kome stoji dečak i poziva ga da
priđe.
Zajedno, ulaze u kolibu pred njima.
Logan misli da je spreman za ono što će naći, ali nije u pravu. Stoji
na vratima otvorenih usta, grla tako stegnutog da misli da ne može
ponovo da udahne. U kolibi su deca, na desetine njih, blizu jedni drugima
dok se zajedno gomilaju u mraku, pritisnuta uza zid koji je najudaljeniji
od njih. Prljava su i u ritama. Izgledaju jadno. Većina gotovo da nema
odeću. Njihove kosti štrče iz njihovih iscrpljenih tela kao štapovi nabijeni
u vreći; Zajedno ih drži nešto malo više od ligamenata i kože. Izgledaju
kao kosturi, kao leševi, kao duhovi. Različitog su uzrasta, mnogi su mlađi
od njega. Ne znaju šta se događa. Zure u njega u šoku i užasu. Mnogi
plaču.
Počinju da mole za svoje živote.
‘Gledaj pažljivo Logane’, kaže mu Majkl. ‘Na ovo su nas sveli naši

- 92 -

neprijatelji. Ovo je naša budućnost ako ne pronađemo način da je
promenimo.’

Logan posmatra decu i želi da ih nikada nije ni video. Želi da ga
Majkl nije doveo ovde, da ga je ostavio pozadi. Želi da može da potone u
pod i nestane. Zna da nikada neće zaboraviti ovoj trenutak. Zna da će ga
to zauvek proganjati.

‘Održavaju ih u životu iz različitih razloga’, Majkl tiho kaže. ‘Neke
za rad. Neke za eksperimente. Neke za stvari o kojima se ne usuđujem da
pričam.’

Logan razume. Uvlači vazduh dugo i sporo i izdiše. Misli da će mu
pozliti i bori se protiv toga. Guta pljuvačku i ispravlja se.

Majklova ruka se sklapa oko njegovog ramena i steže se. ‘Većinu
ćemo osloboditi i nadati se da će neki preživeti. ‘Zastaje. ‘Većinu, ali ne
sve.’

Dolazi do najudaljenijeg ugla sobe, ugla koji je najmračniji. Dok se
približava, šišteći, kmečavi zvuk se podiže iz senki.

Ono što se onda događa ne može se opisati.

***

Logan se probudio znojav i dezorijentisan na zadnjem sedištu Munje,
drhteći pod tankim ćebetom kao da ga je protresao električni štap. San o
logom za robove, onome što mu je Majkl tada pokazao, bio je i dalje pred
njim, naslikan na platnu od tame i vazduha, krvavo crven i oštar kao žilet.

Ludilo, vrisnuo je u tišini svog uma i bio je ispunjen iznenadnim,
nekontrolisanim besom.

Onda se dogodilo ono što se uvek i dešavalo, iznenadna promena
emocija koja ga je od besa koji tinja poslala pravo u belo usijanje. Platno
na kome je bio san proširilo se sve dok nije postalo jedina stvar koju je
mogao da vidi. Sećanja na svaku grozotu kojoj je prisustvovao od kada je
bio dečak isplivala su na površinu kao roj besnih pčela iz mračnog dela
njegovog uma u koji ih je poslao i brzi, snažan plamen besa je krenuo da
kulja kroz njega. Odjednom nije mogao da se fokusira ni na šta osim na
užas logora za robove kraj koga je prošao tek nekoliko sati ranije, nije bio
u stanju da misli ni izdaleka nepristrasno, nije mogao da razmisli rezonski
ili da uključi zdrav razum. Njegov bes je proždirao sve. Prošao je kroz
njega za nekoliko sekundi, preuzeo kontrolu i ostavio ga sa jednom
jedinom mišlju.

- 93 -

BalkandownloadUništi ga!
Bez oklevanja da razmisli o onome što radi, uvukao se na vozačevo
sedište, ugasio alarmni perimetar, upalio motor i okrenuo AV. Zaboravivši
na obećanje koje je dao samom sebi da neće dozvoliti da bilo šta ugrozi
njegovu potragu za morfom lutalicom. Zaboravljen je bio zadatak koji ga
je i doveo na ovo mesto u ovom trenutku. Njegov bes je sve to isprao,
odbacio ga na stranu kao nevažno i zamenio ga nepopustljivom odlučnošću
da se vrati u taj logor i uradi ono što je znao da je potrebno.
Jer nije bilo nikoga drugog da pomogne zatvorenicima iz tog logora.
Jer je znao šta im tamo rade i nije mogao da se pomiri sa tim.
Išao je autoputem nazad do prečice, do mesta odakle je mogao da
vidi odsjaj od vatri iz logora i okrenuo se ka njima, bes ga je preplavio kao
istopljena lava. Uključio je naoružanje AV-a, postavljajući ga u položaj
spreman za ispaljivanje. Njegov runama izrezbaren štap je ležao kraj njega,
spreman da bude upotrebljen. Možda je trebalo da odvoji vremena da se
bolje pripremi, ali njegov bes mu to nije dozvoljavao. Tražio je od njega
da žuri, da deluje sada. Tražio je od njega da odbaci razum i pusti impuls
da vlada.
Poleteo je preko ravnica ka sada vidljivom logoru kao anđeo
osvetnik, njegova unutrašnja vatra je bila jednaka vatrama koje su gorele u
jamama u logom. Došao je do zidova gotovo pre nego što su stražari mogli
da shvate šta namerava, suviše blizu da bi mogli da izvuku svoje teško
naoružanje. Napao je tornjeve flešetnim puškama dugih cevi koje su se
podigle iz svojih kućišta na branicima, komadi metala su sekli zidove i one
koji su se nalazili unutra kao da su napravljeni od papira. Okrenuo je AV
nakon što je oborio dva, ostavio ga uključenog i iskočio na zemlju ispred
ograde i umotane bodljikave žice, sa štapom u ruci. Sada su pucali na
njega iz svog automatskog oružja, ali on je već bio zaštićen magijom svog
štapa, nesavladivom silom prirode. Zakoračio je napred, prevlačeći štapom
preko ograde i žice liniju vatre koja je topila sve što bi dotakla. Unutra,
zatvorenici su vrištali i plakali, misleći da su oni ti koji su napadnuti, oni
koji su trebali da umru. Nije mogao da zastane da im kaže da nije tako.
Mogao je samo da dela i to brzo.
Za trenutak je prošao kroz ogradu, vitez Reči u punoj mahnitosti,
podjednako divalj i nepredvidljiv kao i stvorenja koja je lovio. Proždrljivci
su se pojavili kao magijom, komešajući se svuda oko njega, na stotine njih,
gladni i u iščekivanju. Pogrbljeni zatvorenici su se razbežali pred njim u

- 94 -

svim pravcima, zavijajući od straha. Nekad-ljudi su ga napadali u
talasima, pucajući iz oružja, pokušavajući da ga obore. Ali obično oružje
se nije moglo porediti sa njegovim štapom i on ih je razbacao kao lišće.
Namerno se kretao od jedne ograde do druge, od tornja do tornja, od jedne
zgrade do sledeće, paleći redom sve kako je prolazio.

Držao je oči otvorene za demona, ali nijedan se nije pojavio. Imao je
sreće ove noći, ali i sreća ga je delimično održala živim.

Nekad-ljudi su se povlačili, gubeći hrabrost pred njegovom divljinom
i prividnom neranjivošću. Njihove poludele oči i oštra lica su izgubila svoj
opasan izgled i postala su uplašena. Uskoro su bežali u noć, tražeći zaklon
u mraku. Zatvorenici logora su pokuljali kroz pokidane ograde za njima, na
stotine muškaraca, žena i dece. Čudne prikaze nalik kosturima bežale su
kroz bleštavilo plamena ne razumevajući u potpunosti šta se događa ili
kuda beže. To nije bilo važno vitezu Reči. Jedino mu je bilo važno da beže
i da nastave da beže i nikada se ne vrate.

Kada je logor bio u plamenu a spremišta ispražnjena, usmerio je
svoju pažnju ka izolovanom skupu koliba koje su bile namerno netaknute
u samom središtu. Zurio je u klimave građevine i njegov bes je nestajao
pred laganim napredovanjem užasa nad onim što se mora dogoditi.
Oklevao je, osećajući mešavinu gotovo nepodnošljive tuge i gađenja koji
su izvirali u njemu.

Onda je do njega dopreo Majklov glas iz davnina.
Ne razmišljaj o tome. Nemoj da pokušavaš da nađeš nekog smisla u
tome. Uradi ono što moraš.
Uzeo je dubok, smirujući uzdah i krenuo napred.

***

‘Dođi da vidiš, dečko. Dođi da vidiš šta se krije ovde u tami.’
Majkl stoji i čeka na njega u senkama iz kojih se javlja šištanje i
kmečanje, njegovo lice izgleda kao da je izrezano od granita, njegove reči
su napete i zapovedne. Pa ipak, Logan okleva pre nego što priđe, znajući
da bi trebalo da beži, da će mu ono što bude video napraviti večni ožiljak.
Ali nema bežanja od ovoga i on prilazi kao što mu je rečeno.
Dok to radi, stvari koje se kriju u tami polako počinju da dobijaju
oblik.
Dah mu zastaje u grlu i grudi mu se stežu.
On vidi da su to deca. Ili ono što su nekada bila deca a sada nešto

- 95 -

Balkandownloadšto se nalazi na granici da postane demonsko. Njihove ruke i noge su
neproporcionalno narasle na njihovim telima, napravljene da budu
dugačke i polomljene, a njihove šake se završavaju kandžama. Njihova
leđa čine luk kao mačke koje ne mogu da pobegnu dok se besno uvrću i
krive. Njihova lica su izopačena i izluđena, obrazi šuplji, brade uske i
oštre, oči žuti prorezi koji predstavljaju ogledalo njihove duše, usta puna
oštrih zuba i jezika koji vire i ližu vazduh. Ona su oličenje zla, oličenje
čudovišta čije su žrtve postala.

On pokušava da pita šta su im uradili, ali reči ga ne služe. Ne može
da govori, ne može da radi ništa osim da zuri u ova stvorenja koja su
nekada bila deca kao i on.

‘Izmenjena su eksperimentisanjem’, Majkl mu kaže. ‘Ne mogu biti
spasena.’

Ali moraju biti spasena, dečak misli, brzo pogledavši ka starijem
čoveku tražeći bolji odgovor. Nijedno dete ne zaslužuje da ovako završi!
Nijedno dete ne zaslužuje da bude poslato u ovaj pakao!

Majkl ne gleda u njega. Gleda u demonsku decu, u čudovišta koja se
guraju pred njim. U tom pogledu postoji toliko crnila da se čini da svako
ko pogleda u njih mora da se potčini pred njihovim intenzitetom i
težinom. Pa ipak ona nastavljaju da krive leđa i šište i kmeče i čuče u
mraku, male noćne more.

Majkl pokazuje svojim oružjem ka njemu. ‘Sada izađi napolje,
dečko. Sačekaj me tamo.’

On radi ono što mu je rečeno, hodajući na drvenim nogama,
čekajući očajnički da se okrene, da zaustavi ono što će se desiti, ali
nesposoban da to uradi. Dolazi do vrata i gleda u noć. Vatre logora pale
sve oko njega, njihovi plamenovi su pakleno grimizne boje na
zadimljenom crnilu. Mračne prilike jure tamo-amo, bezlične leteće utvare.
On okleva za trenutak, shvatajući sa novim uviđanjem u šta se pretvorio
njegov svet.

Ludilo.
Iza njega se čuje se vatra automatskog oružja, a onda nastupa
tišina.

***

Zapalio je kolibe kada je završio, radeći to brzo i efikasno,
zatvarajući svoje emocije dok se kretao od zgrade do zgrade, pronalazeći

- 96 -

utočište u mehaničkom radu. Proždrljivci su išli za njim, mahnite senke na
crvenom sjaju plamenova. Pokušao je da ih ignoriše ali nije mogao. Želeo
je da umru ali to nije imalo svrhe. Proždrljivci su bili sila prirode. Nestali
su tek kada je bio gotov i u odlasku zadovoljni što mogu da se vesele u
pokolju. Okrenuo se samo jednom kako bi bio siguran da kolibe gore, da
će ono što je beživotno ležalo unutra biti progutano, a onda je ubrzao
korak ka AV-u. Na vidiku nije bilo ni zatvorenika koje je oslobodio ni
nekad-ljudi koji su ih držali u zarobljeništvu. Kao da su i jedni i drugi
nestali u dimu i plamenovima.

Popeo se u AV i počeo da zuri u prazno. Bes koji ga je ranije
progutao je nestao. Njegova divljina se rasula i njegove emocije su se
ohladile. Osetio se odvojenim od svojih snova i pročišćenim od svog
ludila. Jedva da je mogao da se seti dolaska ovde. Događaji koji su
isparili izgledali su kao nejasan vihor nepovezanih slika kojima je
nedostajalo prepoznatljivo središte. Sa strane se nalazilo tiho prisustvo
njegovog štapa, ispražnjenog od magije, pročišćenog ubilačkom vatrom.

Ali dok se premeštao na svoje sedište, metalna ojačanja su zaškripala
o vrata i iznova je mogao da čuje šištanje i kmečanje demonske dece.

Upalio je motor AV-a i odvezao se u mrak, ubrzavajući ponovo preko
ravnica ka autoputu koji je vodio na zapad. Brujanje Munjinog velikog
motora je prigušilo sve zvukove koji su isplivali u njegovom umu ali je
šteta već bila načinjena. Suze su mu ispunile oči dok je vozio i trenutni mir
koji je našao bio je završen.

Kako je Majkl izdržao toliko dugo? Nije ni čudo što ga je to
progutalo. Progutalo bi svakoga pre ili kasnije, čak i viteza Reči. Pitao se
da li se to desilo sa svim vitezovima Reči koje demoni nisu uspeli da
unište. Pitao se da li će se to desiti njemu, a onda se pitao da li je to
uopšte bitno.

Pitao je to Dva Medveda i sada je ponovo pitao sebe.
Da li je on poslednji od svoje vrste?
Nije mogao da pruži odgovor. Malodušan i iscrpljen, vozio je kroz
noć i tišinu.

- 97 -

Balkandownload DEVET

Nasuprot njegovim strahovima, Logan Tom nije bio poslednji od
vitezova Reči. Preostao je još jedan.

Njeno ime je bilo Ejndžel Perez.
Stajala je duboko u senkama udubljenja u zidu zgrade i gledala preko
crnih fasada prodavnica poređanih sa obe strane ulice prema bitki.
Utvrđenje u Anahajmu su napadali demoni i nekad-ljudi, armija takve
veličine i siline da je bilo čudo što branioci nisu bili potčinjeni pre više
meseci kada su se po prvi put našli pod opsadom. Upozorila ih je da bi
trebalo da pobegnu i krenu na sever, da ne mogu da pobede ako insistiraju
na tome da se zatvore iza zidina svog utvrđenja. Nisu mogli da pobede
osim ako ne započnu gerilski rat. Stalno im je to ponavljala, upozoravajući
ih šta će se desiti ukoliko je ne poslušaju.
Nisu, naravno. Nisu sebe mogli da nateraju da slušaju. Ona je bila
Vitez Reči i razumela je opasnost mnogo bolje od njih, ali to nije bilo
važno. Oni su se odlučili. Ostali su iz svojih zidina, slepi za ono što je bilo
neizbežno.
Sada je došlo do tog neizbežnog. Sva gradska utvrđenja su pala osim
ovog. Upravo se vratila iz Koloseuma, jednog od osam u kojima je provela
veći deo godine pokušavajući da im pomogne. Ali ona je bila samo jedna i
nije mogla da se nađe svuda u isto vreme. Koloseum je pao prošle noći u
sumrak. Bila je na nogama veći deo vremena protekla tri dana i veći deo
nedelje pre toga, i veći deo meseca još ranije pre toga. Nije mogla reći
kada je spavala više od četiri sata odjednom. Sve iz proteklih nekoliko
meseci, sva ta borba, umiranje, užas i ludilo, nejasna mešavina slika i
zvukova koji joj nisu dozvoljavali ni najmanje vreme mira, sklopili su se
oko nje kao druga koža, stalno prisustvo, sećanje koje se ne može
zaboraviti.
Trebala je da ode još pre nekoliko meseci. Znala je šta će uslediti i
trebalo je da ode. Pa ipak, ostala je. Ovo je bio i njen dom.
Zastala je još jedan trenutak duže da razmotri kako može da pomogne
na najbolji način ljudima osuđenim na propast unutar ovog poslednjeg
utvrđenja. Već je znala odgovor. Znala ga je već nedeljama i sa tim u
skladu je napravila svoje planove. Nije mogla sve da ih spase, pa će zato
spasti one kojima je spas najviše potreban.
To je bila njena misija od početka i naporno je radila na tome da je

- 98 -

ispuni dok je vojska demona i nekad-ljudi osvajala svako utvrđenje. Ovo
će biti njen poslednji napor.

Izvukla se iz svog skrovišta i krenula ka haosu. Skačući od jednog
skrovišta do sledećeg, proučavala je ulicu pred sobom, tražeći neki pokret.
Zgrade koje su oivičavale slomljeno parče betona bile su tihe i prazne,
njihovi prozori izvaljeni, njihova vrata slobodno su visila ako ih je uopšte i
bilo, zidovi su pocrneli od vatri i čađi. Nekada su ovo bile luksuzne
prodavnice i profesionalne kancelarije, ali to je bilo davno.

Ejndžel je bila mala i čvrsta, mnogo jača nego što je njena veličina
nagoveštavala, u mnogo boljoj kondiciji, dovoljno spremna da je mogla da
se odbrani od bilo koga ili bilo čega, što je bila činjenica koju je stalno
dokazivala. Njene bitke sa demonima i nekad-ljudima su bile legendarne,
iako se broj svedoka koji su o tome mogli da svedoče značajno smanjio,
imala je naoko latinski izgled, ali nije razmišljala o tome na taj način. Sebe
je videla na potpuno drugačiji način.

Rođena u istočnom delu Los Anđelesa u jednom od najsiromašnijih
delova grada, rano je pronašla svoj identitet. Njeni roditelji su bili ilegalci
koji su prešli granicu onda kada granice više nisu ništa značile, tražeći
utočište od ludila koje je već progutalo njenu zemlju. Živeli su dovoljno
dugo da se Ejndžel rodi i vide kako stiže do ranog detinjstva, a onda su
pali pred jednom od zaraza. Odrasla je na ulicama, kao i mnogi drugi,
siromašna, neobrazovana i bez doma. Trebalo je da umre, ali nije. Duboko
u sebi je pronašla rezerve snage za koje nije znala da ih poseduje i
preživela je.

Sada je počela da pogledom hvata proždrljivce, kako njihovi senoviti
oblici lepršaju kraj otvorenih vrata i prozora, jureći ka kapijama utvrđenja
pod opsadom. Njeno raspoloženje se dodatno smračilo. Uvek su bili tu,
uvek posmatrajući i čekajući. Naučila je da živi sa tim, ali joj se to nije
dopadalo. Iako je znala njihovu svrhu, još uvek nije razumevala šta su
proždrljivci ili šta ih je to stvorilo. Da li su bili načinjeni od nečeg
telesnog? Hranili su se mračnim emocijama ljudskih bića, ali senke nisu
bez razloga tražili hranu. Bilo ih je toliko mnogo da je delovalo nemoguće
da ih niko ne primećuje, pa ipak, nijedno ljudsko biće nije moglo da ih
vidi, osim onih nalik njoj.

Posebno je mrzela način na koji su se skupljali oko nje kada je ulazila
u bitku protiv demona i nekad-ljudi. Bila je u stanju da ih oseti na isti
način kao što je mogla da oseti pauka kako mili na njenoj koži. Iako su u

- 99 -

Balkandownloadpitanju bile samo senke. Kako je nešto što je bilo samo senka – nešto malo
više od tame u vazduhu – moglo da stvori utisak da je živo?

Njena pažnja se prebacila na bitku. Na hiljade proždrljivaca se
okupilo blizu osnove zidova utvrđenja, penjući se preko tela poginulih i
ranjenih, hraneći se njihovim bolom i jadom. Bilo ih je svuda, crni oblici
koji su se okretali i uvijali dok su se borili da dođu do živih. Bilo ih je
toliko na nekim mestima da nije uspevala da vidi bilo šta drugo. Pod
njihovom tamnom masom, ljudi i nekad-ljudi borili su se za opstanak.

A nekad-ljudi su pobeđivali. Njihova vojska je bila neizmerna i imala
je svoju svrhu, njihov napad bio je nemilosrdan. Sklepane opsadne kule su
se kotrljale napred, dugačke merdevine su se podizale a ovnovi su udarali
u ojačane gvozdene kapije. Bio je to opšti napad, napad koji će na kraju
biti uspešan. U drugo vreme i na drugom mestu, ova vojska je nekada
imala artiljeriju i koristila ju je protiv utvrđenja koja su opsedali. Ali
mehanizovana oružja su se polako kvarila ili raspadala kako su se uslovi
pogoršavali i ratni materijal je bio istrošen ili uništen. Sada je sve bilo
rudimentarno, klizilo polako ka srednjem veku. Ali to nije značilo da je
vojska imala manje uspeha. Pitajte one koji su se borili protiv nje u drugim
utvrđenjima, ukoliko ste mogli da pronađete nekog još uvek živog. Kakve
ratne mašine su koristili nije pravilo nikakvu razliku; nekad-ljudi su imali
prednost. Oni nisu bili zatvoreni među zidinama utvrđenja. Nisu se plašili
umiranja. Nisu čak ni bili normalni. Vodile su ih njihovo ludilo i njihova
krvoločnost.

A imali su i onog starca da ih vodi.
Zastala je u zaklonu uličice, sada ni dva bloka udaljena od mesta gde
je besnela bitka, dovoljno blizu da vidi bes na licima boraca i krv koja je
natapala njihovu odeću. U trenu je pogledala dole ka štapu izrezbarenom
runama koji je nosila u rukama, njegovu ispoliranu površinu, crnu i duboku
kao jezero u noći. Nije mogla da pomogne onim muškarcima i ženama koji
su branili utvrđenje. Baratala je silom dovoljno da raštrka nekad-ljude kao
suvo lišće, ali nije smela da se preda iskušenju da i uradi tako. Nije došla
ovde zbog toga i nije mogla sebi da dozvoli da joj se odvuče pažnja. Osim
toga, bilo kakvo prizivanje magije štapa će privući demone, a demoni su je
već lovili.
Posebno onaj starac.
Robert ju je upozorio na njega prošle godine, malo pre kraja, kada je
otišao da napravi poslednji otpor sa braniocima u utvrđenjima u Arizoni i

- 100 -