Terry Brooks - Deca Armagedona

deci. Možda je to deo toga.”
Soko je nepomično sedeo, zureći u prazno, neizgovorenih misli.

Pokušavao je da to prihvati, isprobavao da vidi da li mu odgovara ali nije
pronalazio ništa što se uklapalo. Logan je to mogao da vidi na njegovom
licu, u kretanju njegovih očiju. Bio je dečak koji je sedeo u ćeliji i čekao
da umre, a ovaj poslednji preokret sudbine je bio previše za njega. To što
izgleda nije znao ko je ili šta treba da radi je iznenadilo Logana. Mislio je
da će se sve razjasniti kada pronađe morfa. Logan se odjednom pitao da li
postoji nešto što je zaboravio.

A onda se iznenada setio. Pokupio je kosti i ispražio ih. “Uzmi ih.
Ako si ti morf onda one pripadaju tebi. To su kosti tvoje majke. Možda će
ti pomoći da se setiš.”

Soko je pogledao u kosti, onda u njega i zavrteo glavom. “Ne želim
nijedan deo njih. Samo hoću da ih odneseš od mene.”

“Ako to uradim, šta će se onda desiti sa tobom? Oni će te ubiti.”
Logan je držao ispraženu raku. “I Tesu. Šta sa njom?”

Dečak dugo nije ništa rekao, sedeo je i gledao u pod. “Rekla je
sudijama da nosi moje dete”, rekao je konačno. Podigao je pogled i susreo
Loganov. “Ne znam da li je to istina ili ne.” Polako je zavrteo glavom.
“Nema ni veze, pretpostavljam. Ništa od toga nema veze. Čak i ako sam ja
ono što ti kažeš, čak i ako su to kosti moje majke, to neće promeniti ono
što će se desiti sa mnom ili sa Tesom.”

“Ili sa Duhovima?” pitao je Logan. “Oni izgleda veruju u tebe. Dečak
i njegova deca. Pomenuli su to odmah kada sam im ispričao da tragam za
morfom lutalicom i šta bi morf trebalo da uradi. Oni kažu da si deo
porodice. Šta će se desiti sa njima?”

“Čini mi se da ne mogu da uradim ništa za njih.” Sokolove reči bile
su protkane gorčinom. “Ne mogu da spasem ni njih, ni Tesu, ni bilo koga.
Ne mogu čak ni sebe da spasem iz ovoga.”

Ponovo je gledao u pod. “Ni svoje dete, ako postoji.”
Logan mu je dao trenutak, a onda rekao: “Uzmi kosti. Drži ih. Hajde
da vidimo da li će ti dati neke odgovore.”
“Ne”, ponovio je Soko. Njegov pogled se podigao i susreo sa
Loganovim. Zurili su dugo jedan u drugog. “U redu”, dečak je konačno
rekao. “Daj mi ih.”
Logan se nagao i nežno spustio kosti na dečakov dlan. Soko ih je
pogledao, odsjaj beline nasuprot prljavštinom umrljane kože njegove šake.

- 301 -

BalkandownloadOnda je polako sklopio prste oko njih.
Logan je sedeo u iščekivanju.
“Ništa”, konačno je rekao Soko. “Sve je...”
Oči su mu se razrogačile, usta se otvorila u šoku i njegove vitko telo

se ukrutilo, mišići zategli, napinjući se protiv onoga što mu se događalo.
Logan je krenuo da se umeša, a onda se zaustavio. Bolje da pusti da se
ovo odigra. Dečak se sada tresao, telo mu se trzalo kao bič. Pokušavao je
nešto da kaže ali reči su izlazile samo kao tiho cviljenje. Pribio je pesnicu
u kojoj je držao kosti na svoje grudi, pogrbio se kao da pokušava da
apsorbuje kosti u svoje telo i počeo da se ljulja napred-nazad.

“Sokole?” Logan mu je šapnuo.
Bela svetlost je procvetala na sredini dečakovog tela, isprva malo, a
onda se pretvorila u blistavi oblak koji ga je gotovo progutao. Logan je
uzmakao protiv svoje volje, povlačeći se ka tami, ne razumevajući zašto
ali osećajući da je njegovo prisustvo ovde neželjeno a možda čak i
opasno. Posmatrao je kako se svetlost smiruje, a onda počinje da pulsira u
ritmu koji se poklapao sa dečakovim ljuljanjem. Soko je nastavio da
ispušta nerazumljive zvuke, izgubljen za sve oko njega, potpuno nestavši u
toj nekakvoj katarzi koje su kosti stvorile.
Ljuljanje i pulsiranje se dugo nastavilo, a onda odjednom prestalo,
ostavljajući dečaka povijenog kao fetus, smanjivši se samo na dečakovu
šaku, kosti i pod u buktinji elektriciteta koji je bacao njegovu senku u
maloj, mračnoj mrlji preko betona.
“Sokole?” Logan je ponovo pokušao.
Dečakova glava se polako podigla i mogao je da vidi njegovo
namučeno lice i kožu vlažnu od njegovih suza. Zelene oči bile su ispunjene
mešavinom čuđenja i prepoznavanja, razumevanja kog samo nekoliko
trenutaka ranije nije bilo. Zurio je u prazno, a onda u Logana ali ga nije
video. Gledao je negde drugde, u nešto što je samo on mogao da vidi.
Grlo mu je proradilo. “Majko”, prošaptao je.

***

Sova je nadgledala pripreme za pokret, organizujući i šaljući ostale na
zadatke koji su za cilj imali da prikupe njihove zalihe i stvari. Odlučila je
tog jutra, kada se Soko nije vratio i kada je Logan Tom otišao da ga traži,
da šta god da se desi, Duhovi moraju da idu. Više nije verovala Trgu
pionira, više nije bio siguran, nije više verovala da pripadaju ovom delu

- 302 -

grada. Još se i ranije bila napola odlučila za ovo, nakon strašne bitke sa
stonogom, ali sada je bila sigurna. Prebaciće se u više predele, dalje od
obale, u brda iza grada gde će biti van podzemnih tunela i kanalizacije i
dalje od visokih zgrada. Tamo će možda biti manje betona i čelika da ih
štiti u stanovima i niskim zgradama, ali će možda takođe biti i manje
čudovišta.

Osim toga, razmišljala je, bili su na početku putovanja koje je
predvidela Sokolova vizija. Dečak i njegova deca su spremala da krenu,
kao što im je ona pričala u svojim pričama. Nije bilo razloga da više
razmišlja o ostanku.

Pogledala je po njihovim privremenim stambenim odajama,
pokušavajući da odredi da li je nešto zaboravila. Žalila je što je morala da
ostavi nešto od onoga što su sagradili i pronašli, teže aparate i opremu,
stvari koje su činile njihov život neznatno lakšim. Ali pronaći će i
napraviće druge i urediće novi smeštaj. Pogledala je Čejnija; ponovo je bio
onaj stari. Delovalo je da spava, ali nije spavao. Ponekad joj se činilo da
veliki pas nikada zapravo ne spava, da samo napola spava i da je uvek tik
na ovoj strani od sna.

Panter je upao kroz vrata, bacajući gomilu ćebadi i odeće ispred nje.
“Trebaće nam dvoja kola, kolica, šta god, da vučemo ove stvari. Ne
možemo da ponesemo mnogo, doduše. Moramo da ih vučemo uzbrdo, a
čak ni Medved ne mož’ to da radi dugo.” Pogledao je unaokolo u
iščekivanju. “Je l’ ima vesti? Je l’ se vratio?”

Znala je o kome govori. “Ne. Možemo li da spustimo neke od
kontejnera sa pijaćom vodom sa krova? Možemo imati problema da
nađemo nove. Čak i pijaću vodu.”

Panter je slegnuo ramenima. “Možemo da ponesemo šta god ‘oćemo.
Samo moramo da odaberemo.” Zastao je. “Šta ako se ne vrati? Šta ako se
nešto desilo Ptici?”

Krenula je da mu odgovori, već znajući da ne zna odgovor koji mu je
bio potreban, kada je videla kako se Čejnijeva velika glava podiže sa poda
a njegova tamna njuška pokazuje ka otvorenim vratima. Onda se uspravio
na noge, izgledajući kao da nešto nestrpljivo iščekuje.

Soko, odmah je pomislila.
Panter se, videvši promenu u njenim očima, okrenuo da pogleda.
“Šta?” rekao je.
Logan Tom se pojavio na vratima, držeći crni štap svog reda obema

- 303 -

Balkandownloadrukama, pogleda mračnog od saznanja i predskazanja.
“Soko je morf lutalica”, objavio je pre nego što je iko stigao da

postavi bilo kakvo pitanje. “Ali je takođe i zatvorenik u utvrđenju. Tesa,
takođe.”

“Nisi mogao da ih izvučeš?” pitala je Sova, dovezavši se napred dok
nije stala pravo ispred njega.

Logan Tom je zavrteo glavom. “Ne bez borbe. Uhvatili su Sokola
kada je probao da se sastane sa njom, ali već su znali za njih. Saznali su za
medicinske zalihe koje je ukrala za njega. Održali su nekakvo suđenje.
Oboje su osudili da ih bace sa zidina sa zalaskom sunca.”

“Danas?” izjavila je Sova. “To je za samo četiri sata!”
Panter se približio. “Reko si da bi trebalo da štitiš morfa! Šta je bilo s
tim?”
Logan je slegnuo ramenima. “Očekivali su od mene da probam da se
probijem sa njim napolje. Možda su se čak i nadali da ću da probam.”
“Pa zato ništa nisi uradio, gos’n viteže Reči?” Panter je bio besan.
Logan je sreo njegov pogled i zadržao ga tamo. “Ne, Pantere, uradiću
ono što sam došao da uradim. Vraćam se nazad da izvučem Sokola, a i
Tesu, ako uspem. Jer sada to neće očekivati.”
Pružio je ruku i potapšao dečaka po ramenu. “A ti ćeš da mi
pomogneš.”

- 304 -

DVADESET OSAM

Ejndžel Perez i Ejli su prešle skoro pet stotina kilometara puta prvog
dana nakon što su se uputile na sever da pronađu vilenjake kada je
odrpanac rekla: “Nešto nas prati.”

To nije bilo nešto što je Ejndžel želela da čuje. Bila je povijena nad
ručicama merkjurija 5, drmusanje motora je protresalo njeno telo, vetar
udarao u njeno lice. Iako su išle sporije, prinuđene da putuju opasnim
autoputem koji je bio prekriven đubretom, suzile su joj oči.

Okrenula se preko ramena i pogledala svog saputnika. Odrpanac se
držala za nju kao druga koža, plavičasta kosa je lepršala za njom. Bila je
tako nestvarana da je Ejndžel jedva osećala njeno prisustvo. “Da li si
sigurna? Kako znaš?”

Tamne oči su trepnule. “Mogu da osetim kada je demonski soj blizu.
Jedan od njih je sada blizu, prati nas.”

Bio je to onaj ženski demon iz utvrđenja. Ejndžel je to instinktivno
znala. Trebalo je da pronađe rezerve snage koja je joj je trebala i ubije je
kada je imala priliku. Džoni joj je uvek govorio da ne ostavlja neprijatelja
živog, jer će uvek krenuti za tobom kasnije. Uvek će pomisliti da si slaba.
Džoni je znao.

“Koliko daleko?” Vetar je kidao njenc reči, a urlanje mašine ih je
zatrpavalo.

Tamne oči su se srele njen pogled. “Mogu da čujem zvuk još jednog
ATV motora.”

Ejndžel je stegnula zube, a onda usporila merkjuri 5 i zaustavila se
kraj puta. Ugasila je motor i sačekala da joj zvonjava u ušima prestane a
drmusanje u telu prestane. Sišla je i stala na sredinu puta, osluškujući.
Svuda oko nje, nebo koje se lagano smračivalo spuštalo se da se sretne sa
senkama sumraka, svet je bio prazan i siv.

Za nekoliko sekundi začula je urlik drugog motora, velikog i moćnog i
odmah prepoznatljivog. Harli kroler.

Glupačo, glupačo! Besna, proklinjala je sebe. Prvo zato što nije ubila
demona, a drugo zato što nije uništila onu drugu mašinu. Mislila je da je to
što je izvadila baterije iz nje i sakrila ih bilo dovoljno, ali stvorenje koje ju
je lovilo nije bilo običan demon. Tražilo ju je i pronašlo jednom, tamo u
ruševinama Los Anđelesa, i imalo je jasnu nameru da to učini ponovo.

Pogledala je ka merkjuriju i tamnoj liniji svog štapa, smeštenog u

- 305 -

Balkandownloadpovezu skladišnog dela. Nije smatrala da je spremna da se ponovo bori sa
ovim stvorenjem tako brzo. Nije se plašila već je priznavala gorku istinu u
vezi sa sobom za koju nije mnogo marila. Imala je sreće što je pobegla od
svog progonitelja i prvi put. Možda neće ponovo imati toliko sreće.

Zastala je razmišljajući o namerenosti demona da je uhvati. Naporno
je radio na tome da je pronađe tamo u Los Anđelesu. Otkrio je šta je radila
da spase decu iz drugih utvrđenja, a onda nanjušio njen tajni ulaz u
utvrđenju u Anahajmu i postavio joj zamku. Nije se mučio da povede
pomoć sa sobom da je uništi; imao je dovoljno samopouzdanja u svoje
sposobnosti – a vrlo verovatno i ponosa – da želi da to uradi sam. Kao što
umalo i jeste. Sreća ju je spasila. Sreća i odlučnost koja je parirala
demonovoj.

Ipak, da je ovako prati...
Brzo se osvrnula unaokolo po autoputu pred njima i videla mesto gde
se granao u nešto što je verovatno nekada bio stari put za prevoz drva. Put
se spuštao sa nasipa na kome je bio autoput i kao jedva nešto više od
zemljane staze nestajao među drvećem. Tako dakle, pomislila je. Bilo je
lako upravljati velikom mašinom kao što je bio harli kroler po sredini
asfaltnog puta. Možda neće biti tako lako kretati uskom, izbrazdanom
stazom.
Vratila se do merkjurija, sa koga ju je Ejli posmatrala, popela se na
sedište i ponovo upalila motor. Osetila je Ejline mršave ruke kako je
hvataju oko straka. “Drži se čvrsto, pequenita”, rekla joj je.
Dala je gas i ATV je jurnuo ka zemljanom putu. Skrenula je njim bez
usporavanja, sada nervozna sa dolaskom sumraka i pred dolaskom noći,
znajući kako će teško biti stići bilo gde po mraku. Merkjuri je zaječao od
napora kada je krenuo kroz korovom obraslu unutrašnjost među drvećem,
ali ona ga je zadržala na stazi, zemljani put predstavljao je traku kojom je
upravljala i koja je zavijala napred kroz šumu.
Za nekoliko sekundi autoput je nestao za njima i sumrak se produbio
do velikih senki i crnila poput mastila. Ponovo je usporila merkjuri,
pažljivo birajući put, tražeći stazu na mestima gde je nestajala u žbunju i
travi visokim do pasa. Ove šume nisu bile tako bolesne kao neke, lišće je
još bilo gusto i zeleno sa retkim znacima uvenulosti i ponekih velikih
delova truleži. Listopadno drveće bilo je pomešano sa četinarima i u
narastajućem mraku postalo je moguće verovati da ova šuma nikada nije
iskusila strašne efekte hemijskog trovanja zemlje i atmosfere. Možda su

- 306 -

neka mesta bila dovoljno zdrava da se oporave vremenom, pomislila je
Ejndžel, upravljajući ATV-om niz krivudavu stazu, pogledom tražeći put.
Možda će neka mesta, poput ovog, preživeti.

Ali nesigurnost je zamračila njene nade i ostavila je stvar po strani
gde joj je i bilo mesto.

Vozile su se skoro čitav sat bez ijedne reči, njihovo napredovanje bilo
je usporeno stanjem puta i dolaskom noći, ali je u svakom slučaju bilo
ujednačeno. Put za prevoz drva vijugao je kilometar za kilometrom,
nekada se račvajući na sporedne staze, nekada nestajući na otvorenim
ravnicama na kojima su stabla bila svedena na panjeve a zvezdama posuto
nebo je se pražalo od jednog kraja horizonta do drugog. Kada je mogla,
išla je onim putevima koji su bili svedeni gotovo ni na šta i upravljala kroz
drveće i panjeve koji su rasli tako blizu da veliki harli nije mogao da
prođe kroz njih. Jednom je usmerila merkjuri kroz potok i vozila nizvodno
skoro kilometar pre nego što je izašla na obalu od sitnog kamenja i
pljosnatih stena. Šta god da je moglo da sakrije njihov prolazak, ona je
uradila.

Konačno, usporila je, stala i ugasila motor. “Šta sada čuješ?” pitala je
Ejli kada se ponovo spustila tišina.

Odrpanac je zavrtela glavom. “Ništa.”
“Da li te tvoja čula upozoravaju da je demon blizu?”
Ponovo, Ejli je zavrtela glavom.
Ejndžel se nasmešila. “Bueno. Čak i ako je tako, vozićemo se još sat
ili dva pre nego što legnemo da spavamo. Samo da budemo sigurne.”
Popela se nazad na sedište merkjurija, upalila motor i krenula u
tamu.

***

Delorin je znala da je sve bliže. Mirisi onoga što je koristila kao
marker da prati ženu viteza Reči postajali su jači, sve svežiji u njenim
nozdrvama. Još uvek nije mogla da čuje drugi ATV preko dubokog,
moćnog urlanja njenog, ali je znala da neće proći još mnogo. Pratila ju je
čitav dan, odabravši da ne žuri sa svojim gonjenjem, čekajući cele noći pre
nego što je krenula tako da ne propusti ništa što joj je svetlost mogla
otkriti. Žena nije imala razloga da zna da je neko prati i neće trošiti mnogo
vremena ili truda da prikrije svoj trag. Nije uradila ništa slično do sada,
čak ni kada se potrudila da sakrije solarne baterije za harlija. Njena

- 307 -

Balkandownloadodluka da ostavi decu koju je spasla jasno je ukazivala da je imala nešto
važnije da obavi i da je to okupiralo njene misli. Njen prolaz kroz drveće,
a onda na autoput bio je prav i direktan. Imala je odredište na umu,
namerila se da tamo stigne i nije htela da vrluda trudeći se da ga se
domogne.

Što ju je sve činilo vrlo lakom za praćenje.
Pošto vitez Reči nije pokušavala da dodatno ubrzava ili da rizikuje na
putu, a pošto Delorin jeste, polako ju je stizala. Ako stvari nastave ovako
da se odvijaju, imaće je do večeras i potera će biti gotova.
A onda, sa glavom svoje lovine kod sebe, vratiće se nazad onom
starcu i srediti stvari jednom za svagda.
Savila je svoje zgrčene prste stežući teške ručice i mišići su se zategli
pod njenom kožom u krljuštima. Mutacija je sada napredovala brže, njena
reptilska pojava uništavala je poslednje mrve njene ljudskosti. Šiljata
plava kosa joj je opadala u pramenovima, crte lica su se ravnale u glatkoj,
nerazlučivoj jednoličnosti a udovi su joj se produžavali. Postajala je nešto
drugo, nešto mnogo efikasnije i smrtonosnije. To se događalo sve više u
poslednjih godinu dana, ali tek od skora je dobilo na brzini. Delimično,
mislila je, dešavalo se jer je ona želela da se to ubrza, nestrpljiva da se
otarasi i poslednjih ostataka ljudske kože. Prezirala je ljudski deo sebe;
neće proliti suze kada i poslednji deo nestane.
Drugi će možda to i uraditi, kada budu otkrili koliko je opasnija u
svom novom obliku. Onaj starac na primer. On bi mogao. Findo Gask,
kada bude otkrio da je njegovo vreme prošlo.
Ponovo je razmatrala svoju izjavu nezainteresovanosti u vezi sa
vođstvom nad nekad-ljudima. Možda je suviše brzo odbacila starčevu
ponudu. Zašto ih ne bi vodila? Zar nije bila bolje opremljena, sposobnija
od njega? Koliko brže bi uništenje ljudske rase išlo kada bi ona preuzela
kontrolu. A onda, kada demoni i nekad-ljudi budu kontrolisali sve, počeće
da ponovo grade i smeštaju se kako njima odgovara. Zar ne bi trebalo da
ona bude ta koja će to omogućiti?
Bila je toliko obuzeta tom idejom da se iznenadila kada je odjednom
otkrila da je izgubila miris koji je pratila. Još uvek je jurila autoputem,
osluškujući tražeći zvuk drugog ATV-a, sigurna da se približava, ali oštrog
mirisa njegovih izduvnih gasova i mnogo slabijeg mirisa same žene
odjednom nije bilo.
Zaustavila je harli kroler sa jedne strane puta, ugasila motor,

- 308 -

sačekala da se sve stiša i počela da osluškuje. Ništa. Nekoliko puta je
odlazila do sredine autoputa i nazad, spuštajući se na sve četiri da onjuši
ispucali asfalt, gomile hladnog rastinja pokraj puta i vazduh u sumraku
koji se spuštao. Ni tu nije bilo ničega. Nešto dalje natrag, vitez Reči je
skrenula sa puta.

Za trenutak je razmatrala šta je to značilo. Ili je njena lovina stigla do
svog odredišta ili je otkrila da je neko prati i preduzela nešto da je
izbegne. Delorin se više činilo da je ovo drugo u pitanju. Morala je da
pretpostavi da se nekako odala. Ta pomisao ju je razbesnela i ona je stegla
pesnice toliko jako da su se njene kandže zabile u kožu prekrivenu
krljuštima na dlanovima. Kočoperno se vratila do harlija, besno ga
okrenula ščepavši ga za ručice i u kiši šljunka i prašine jurnula nazad
autoputem.

Nije joj trebalo mnogo da otkrije skretanje ka zemljanom putu kojim
je krenula vitez Reči. Nalazio se nekih petnaestak kilometara nazad.
Tragovi ATV-a su se mogli videti na zemlji. Neravna, uska staza, koja
verovatno nije vodila nikuda, što je samo potvrdilo njene sumnje da je ona
znala da je neko prati. Kako je znala, Delorin nije umela da kaže. Niko ne
bi trebalo da zna da ga ona prati sve dok ne bude suviše kasno. Posebno
ne ljudsko biće, bilo vitez Reči ili ne.

Sa narastajućim besom, usmerila je veliki harli niz zemljani put i
jurnula napred, izbegavajući stabla i panjeve drveća i široko obilazeći
uske prolaze koje je njena lovina koristila kao barijere. Potrebno je više od
nekoliko stabala da je zaustavi. Budalasta devojka, mislila je da će je
šuma sakriti. Čak je odavala njen prolazak. Da stvar bude bolja, mesec je
izašao i njegova svetlost je bila sjajan vodič po kome je Delorin, sa svojim
pojačanim demonskim čulima, lako pronalazila trag.

Ali tama je postajala tako duboka da je, uprkos svojoj rešenosti, bila
prinuđena da potpuno uspori ne bi li otkrila tragove druge mašine u
mekom zemljištu. Drveće je postajalo sve gušće, toliko da je harliju
postajalo sve teže i teže da pronađe put između dva stabla. Na kraju je
obilazila toliko daleko od staze pre nego što se vraćala na nju da joj je
trebalo više vremena da napreduje na motoru nego da je hodala. Ali ona je
svejedno nastavila, odbijajući da se zaustavi.

Bila je gotovo ponoć kada je odustala. Stigla je do potoka i pratila ga
skoro pola kilometra pre nego što je ponovo otkrila trag viteza, a njeno
strpljenje je bilo pri kraju. Ugasila je harli, sišla sa njega i zurila u tamu.

- 309 -

BalkandownloadNjen izbor bio je jasan. Mogla je da se zaustavi u toku noći i vidi da li će
se harli pokazati boljim na dnevnom svetlu, kada je jasnije mogla da vidi
trag i bira lakši teren kojim će da putuje, ili je mogla da ga ostavi i nastavi
pešice.

Mogla je da prati ženu kao životinja.
Nasmešila se na tu ideju, na iznenadni nalet uzbuđenja koju je ona
stvorila i njeni zubi su zlokobno zasjali. Zapravo mogla je bolje da
napreduje na taj način. Do sada je već bila većim delom životinja, u stanju
da se spusti na sve četiri, onjuši miris svoje lovine, vidi otiske njenih
tragova. Bila je vitka, brza i mnogo, mnogo jača od stvorenja koje je
lovila. Kolika je razlika bila ako ne upotrebi ATV u svojim naporima da
sustigne ženu? Ne tako velika, pomislila je. Uopšte ne tako velika.
Skinula je svoju odeću i stajala naga na mesečini, sva u krljuštima,
kandžama i mišićima. Srećna, poželela jc da zavija kao vuk. Ali ne, ne još.
Ne dok se dovoljno ne približi ženi da ova zna da ona dolazi. Ne dok taj
zvuk jasno ne označi da nema bežanja.
Protegla se i pogladila. Onda se spustila na sve četiri i počela da trči.

***

“Ejndžel! Probudi se!”
Reči su isplivale kroz duboku izmaglicu pospanosti i snova, nejasne i
bestelesne. Pokušala je da potraži neki smisao u njima i nije uspela. Njena
svest se za trenutak podigla, a onda ponovo pala, nasumično.
“Ejndžel, molim te! Moraš da se probudiš!”
Glas deteta. Devojčice. Zatreptala je ovog puta, snovi su izbledeli.
Otvorila je oči. Još uvek je bilo mračno, ali zora se pojavljivala kao
srebrnasti sjaj na istočnom nebu. Setila se gde se nalazi. Izašla je iz šume i
došla do drugog asfaltnog puta nešto pre ponoći, a onda išla njime do
starog odmorišta kraj puta. Sakrila je ATV među drvećem, ostavila Ejli –
kojoj izgleda san nije bio potreban – da stražari i otišla pravo na spavanje.
“Ejndžel, reci nešto!”
Ejli. Odrpanac se nadvila nad njom, praktično joj je vikala na uvo.
“Šta je?” promrmljala je, još uvek omamljena snom i iziritirana
nečim.
“Pronašao nas je! Demon!”
Tada se brzo uspravila, šok je prodrmao njene uspavane mišiće i
otupljene reakcije i pokrenuo je. Brzo se uspravila u sedeći položaj,

- 310 -

hvatajući crni štap, očima pretražujući tamu u okolnim šumama.
Osluškivala je tišinu. Nije bilo udaljenog zvuka ATV-a. Nije bilo nikakvih
zvukova.

“Ja ne čujem ništa”, prošaptala je.
“Ne dolazi tako!” Ejlino lice se ponovo našlo pred njenim, plavičasta
kosa bila je divlja, oči ispunjene strahom. “Dolazi pešice!”
Pešice? Ejndžel je brzo ustala, sada uhvativši štap obema rukama,
zauzimajući odbrambeni položaj, telo joj je reagovalo automatski, po
navici, iako su joj misli i dalje bile zamagljene i spore. Pešice? Reč nije
imala nikakvog smisla. Čak ni demon nije mogao da ih sustigne pešice, a
sem toga zašto bi...
Beloplava mrlja je jurnula ispred nje kada je Ejli protrčala, odnevši sa
sobom mozganje i zbunjenost u trenutku. “Ejndžel, ovde je!”
Sledećeg momenta nešto veliko i mračno je izletelo iz šume, krenulo
čistinom u zastrašujućem trku, spušteno na sve četiri, rokćući i frkćući kao
neka čudovišna divlja životinja. Ejndžel jedva da je imala vremena da
podigne štap, magija je jurnula kroz njega u odgovor na njene potrebe, brže
od misli. Spustila se na jedno koleno, ispružila je jedan kraj štapa uperen
kao koplje, hvatajući napadača po grudima kada je skočio na nju, udarivši
ga u letu. Silina napada ju je odbacila unazad a štap je prebacio demona
preko njene glave i poslao ga dalje u kovitlacu.
Podigla se na noge, sada potpuno budna. Demon se već okretao,
ogromni, vitki, sivi oblik u mešavini senki i polusvetla, udova nemoguće
dugačkih i iščašenih, vučje glave pogrbljene među masivnim ramenima.
Potražila je neku naznaku koja bi identifikovala demona kao onu ženu od
pre nekoliko dana, ali sve po čemu je mogla da je prepozna je nestalo.
Nije bilo plave šiljate kose, nikakvog ljudskog lica ili tela, kože, ničega.
Ovo stvorenje je bilo prekriveno krljuštima, njegovi prsti na rukama i
nogama bili su kandže, lice njuška, široko otvorena da pokaže odsjaj zuba
a oči su joj bile žuti fenjeri. Pa ipak to je bez obzira na sve bila ona,
Ejndžel je znala. Bio je to demon iz utvrđenja, došao je da je dokrajči.
“¡Diablo!” Ejndžel je promrmljala dok se spremala za sledeći napad.
Demon je odjednom zavrištao, prodirući do kostiju, mahniti veo koji
je odzvanjao među drvećem i zamrznuo Ejndžel u mestu.
Čudovište je jurnulo na nju, tako brzo da se našlo na njoj skoro pre
nego što je bila u stanju da odreaguje. Ali odreagovala je, poslavši belu
vatru štapa u svog napadača u talasastom, nazubljenom udarcu koji je

- 311 -

Balkandownloadopekao njegovu kožu prekrivenu krljuštima uprkos njenoj očiglednoj
čvrstini, bacajući demona unazad i po strani. Ponovo je vrisnuo, kao da mu
je zvuk davao posebnu snagu i ponovio svoj nalet. Ponovo je jurnuo na
Ejndžel i ona je ponovo upotrebila vatru da ga odbije.

Suviše je jak, pomislila je dok ga je posmatrala kako ustaje, sa
kožom koja se pušila, ali nepomućenog ludila. Ne mogu ovo da pobedim.

Ovaj put demon je prošao kroz njenu odbranu dovoljno da je
spoljašnjim delom ruke odbaci tako jako da je poletela preko pola čistine.
Zvonilo joj je u ušima dok se teturavo uspravljala, u glavi joj se vrtelo od
udarca. Odbila je još jedan napad, a onda još jedan.

“Ejli!” viknula je.
Nije očekivala pomoć od odrpanca, ali morala je da zna gde je Ejli.
Već je na oku imala ATV, misleći da joj je jedina šansa da pobegne, da
napravi dovoljno rastojanje između sebe i demona da ne može da je se
dočepa. To je ličilo na kukavički izbor, ne kao pravi izbor viteza Reči, ali
možda će joj sačuvati glavu da može da se bori drugi put.
Uhvatila je krajičkom oka Ejli kako viri iza merkjurija. Odrpanac je
imala isto na umu ali mogla je malo toga da uradi da pomogne da se to i
desi. Odrpanci su bili vilin-stvorenja, nedostajalo im je dovoljno materije
da se umešaju u fizičku borbu. Većim delom su se sastojali od vazduha i
svetlosti. Mogla je da misli i savetuje, ali nije mogla da uradi mnogo da
odbije demona.
Koji je sada ponovo napadao Ejndžel, odbacivši je unazad, udarajući
u nju kao da je strašna vatra iz štapa tanka kao papir. Kao da ga je bol
činio jačim, davao mu svežu energiju, dok je Ejndželina snaga nastavljala
da se smanjuje. Ejndžel je blokirala napad koji je usledio, zakoračivši u
stranu da izbegne kandže koje su kidale, pokušavajući da ne gleda u
strašne žute oči. Demonov pogled imao je hipnotišuće dejstvo, onakvo
kakvo grabljivci imaju da zalede plen u mestu pre nego što im rastrgnu
grlo. Ako pogleda suviše blizu u te oči neće moći da pobegne. Ejndžel se
koncentrisala na izdužene ruke sa kandžama oštrim kao žilet, koje su se
još uvek pružale ka njoj, sekući. Bila je svesna da je ponovo ranjena,
sveža krv joj je lila niz jedno rame i ruku. Demon je nekako prošao kroz
njenu odbranu. Nastaviće da pronalazi načine da to uradi, shvatila je.
Nastaviće sve dok se ne sruši.
Sve dok se sve ne završi.
Rizikovala je. Napala je. Skupila je svu snagu koju je mogla i poslala

- 312 -

vatreni udarac na vitki oblik, udarivši u njega svom snagom koju je imala,
poslavši ga da leti unazad ka drveću. Čak i dok je još uvek nestajao sa
vidika, trčala je da stigne do merkjurija. Skočila je na sedište i udarila po
dugmetu za paljenje. Motor se pokrenuo i oživeo.

Demon je već izlazio iz drveća, ponovo krenuvši na nju, vrišteći u
besu.

“Ejli!” uzviknula je i osetila odrpančeve ruke kako je hvataju oko
struka.

Okrenula je ponovo crni štap ka demonu u poslala belu vatru Reči
kao koplje ka njemu. Ali ovaj put demon je nastavio da se približava, ruku
zaštitnički podignutih, primajući silinu napada, sa kožom prekrivenom
krljuštima koja se pušila i gorela dok se probijao kroz Ejndželinu odbranu.
Ejndžel ga je zadržavala što je duže mogla, održavajući vatru u
ujednačenom mlazu, a onda, kada je osetila da je vatra počela da slabi, da
je iscrpela svoju snagu, pokrenula je merkjuri napred i jurnula ATV-om
pravo ka demonu.

Bio je to hrabar potez. Demon je bio suviše veliki i snažan da bi ga
jednostavno pregazila. Ali reagovala je u skladu sa situacijom i to ju je
verovatno i spasilo. Demon je mogao da stane u mestu, ali ga je manevar
iznenadio. Video je veliku mašinu kako juri ka njemu i instinktivno joj je
odskočio sa puta. Pre nego što je shvatio da je napravio grešku, Ejndžel je
prošla kraj njega i grabila autoputem punom brzinom.

Demon je odmah krenuo za njom. Krenuo je istrčavši iz šume za
merkjurijem, razbešnjen. Ejndžel je još malo dodala gas. Ali nije smela da
rizikuje da ide brže zbog toga što je ovaj autoput, kao i svi ostali na svetu,
bio pretrpan đubretom. Ako bude udarila dovoljno veliku prepreku, mogla
je da padne sa motora i to bi joj bio kraj.

“Brže, Ejndžel!” Ejli joj je vikala na uvu, pribijajući se uz nju.
Stegnula je zube, pognula se nisko preko ručica i ubrzala još malo,
očiju upravljenih ka putu. Kada više nije mogla da izdrži, okrenula se i
pogledala ka svom progonitelju. Sada je bio dalje i gubio se sa vidika, ne
mogavši da isprati tempo.
Ali još uvek je nadirao, još uvek je gonio.
Poslednje što je videla od njega dok je nestajao u daljini bio je
zlokobni odsjaj njegovih žutih očiju u mešavini šumskih senki i svetlosti.

- 313 -

Balkandownload DVADESET DEVET

Soko nije znao šta treba da radi.
Čak i nakon što je Logan Tom otišao a on ostao sam u svom
zatočeništvu i mogao malo više da razmisli o tome, još uvek nije znao. O,
razumeo je prirodu svoje reakcije na kosti prstiju; toliko mu je bilo jasno.
Uzimanje kosti od Logana Toma, stavljanje u njegovu pesnicu i, što je
najvažnije, osećanje njihovog pritiska na koži svog dlana, pokrenulo je vrlo
neočekivano buđenje u njemu. Iako ranije nije verovao da je on ono što je
Logan Tom mislio da on jeste, odjednom je otkrio da je on sve to, pa i više
od toga.
Njegovo buđenje došlo je u vidu vizija tako oštrih i tako jasnih da mu
nije ni palo na pamet da sumnja u njihovu istinitost. Eksplodirale su mu u
umu kao vatromet; oživele u eksploziji zvezda.
Prva je bila o ženi, visokoj, vitkoj i atletski građenoj, njeno lice mu je
odmah bilo poznato. Imala je iste zelene oči kao on, njegovu građu i oštre
crte lica. Instinktivno ju je prepoznao, bez potrebe da mu se to kaže, bez
potrebe da budu izgovorene reči.
Nest Frimark. Njegova majka.
To saznanje, sigurnost u to, probilo se kroz njegove sumnje i ostavilo
ga bez daha kada je to shvatio. U njegovoj viziji, ona je pričala sa njim o
njihovom odnosu, o tome ko je on bio i kako je nastao. Video je sebe kao
dečaka u društvu drugog viteza Reči, čoveka po imenu Džon Ros. Tada je
još uvek bio morf lutalica, još uvek je izlazio iz magije koja ga je rodila,
još uvek je tragao za svojim identitetom.
Onda se nalazio u njoj, njeno nerođeno dete, njegova magija se
mešala sa njenom da započne stvaranje novog života.
A nakon što se rodio, živeo je sa njom sve dok nije bio dovoljno star
da ode, a onda...
Sve je postalo veoma nejasno i nesigurno. Bila je tamo, a onda više
nije, živa, a onda se vratila nazad u zemlju, na nebo i u senke. Ponovo je
bio sam, možda dugo vremena, i svet u kome je postojao bio je još jedan
oblik senki...
Bio si na sigurnom, rekla mu je. Držali smo te na mestu do koga
tvoji neprijatelji nisu mogli da dođu.
Nije razumeo, a možda nije ni trebalo. Gledao je u oči svoje majke
dok je pričala sa njim, objašnjavala, otkrivala i davala mu saznanje o

- 314 -

njegovom identitetu.
Onda je video sebe kako dolazi u grad Sijetl i ulazi u život Duhova i

sve veze su mu postale jasne. Njegova majka se nasmešila, nagnula se i
dotakla ga nežno po obrazu. Mogao je da oseti koliko ga je volela. Shvatio
je da su njegova sećanja na roditelje bila nejasna i nesigurna jer nikada
nisu zaista ni postojala. Možda ih je stvorio da bi sebi dao neki osećaj
pripadnosti. Možda su bila stvorena za njega. Ali Nest Frimark je bila
njegova prava majka, a njegovo sećanje na nju, sada obnovljeno, bilo je
jedino koje je bilo važno.

Sledeći je progovorio bestelesni glas koji nije prepoznao. Nije bilo
lica da ide uz glas, nije bilo prisustva koje je moglo da odredi njegov
izvor. Glas je zvučao veoma staro. Ispričao mu je priču o dečaku i
njegovoj deci, onu koju je Sova pričala Duhovima u delovima. Samo je
ova verzija, iako je u suštini bila ista, bila takođe i drugačija. Zajedno su
prešli dugačak put da pronađu mesto gde su zidovi bili načinjeni od
svetlosti i gde boje više nisu bile prigušene već blistave i čiste. Na ovom
mestu, postojao je osećaj mira, obećanje bezbednosti i ohrabrenja da loše
stvari iz sveta ne mogu da dopru do njih. Čuo je kako se njegovo ime
iznova i iznova ponavlja. Soko. Soko. Nije znao šta je to značilo, nije
mogao da vidi ko to priča. Ali zvuk tog glasa je činio da se oseća
prihvaćenim.

Još slika se pojavilo. Video je čudovišta i mračne stvari kako se
uzdižu da mu se suprotstave. Video je sebe kako beži od njih i video je
kako ga jure. Duhovi su bežali sa njim a sa njima i šačica drugih. Gonjenje
je trajalo, duga i mučna trka protiv smrti koja je jahala na plamenom vetru
koji je nastajao od njegovih gonilaca.

Bilo je i drugih vizija – drugih glasova – koji su se spajali u buđenju
koje su stvorile kosti prstiju, iz ponovnog izbijanja na površinu njegovih
sećanja i koje su predviđale njegovu budućnost. Neke od njih su ostale sa
njim; druge su bile izgubljene. Shvatio je da je ovo neophodno, da je sve to
bilo deo obnavljanja njegovog identiteta. Otkrovenja su dolazila u vidu
malih dodira, u vidu otisaka prstiju tokom prolaska njegovog života. Ali
tamo gde je prošlost bila čvrsta, budućnost je bila kao tečnost i nije se još
uvek mogla tačno definisati. Razumeo je zašto je to tako i to ga nije
mučilo.

Kada se završilo, njegova majka se ponovo pojavila, sagnula se i
poljubila ga u obraz, da ga iznova ohrabri, da ga pusti da oseti njeno

- 315 -

Balkandownloadprisustvo, koga ga neće ponovo lišiti.
Veruj u mene, prošaputala mu je dok je bledela.
Majko, pozvao ju je dok je nestajala.
Da, priroda njegovog buđenja mu je bila savršeno jasna nakon toga –

vizije i glasovi, priča o njegovom rođenju i poreklu i mučnoj prirodi
putovanja koje je ležalo pred njim. Čak je i po prvi put razumeo ono što se
desilo između Čejnija i njega kada su se rane umiruće životinje tajanstveno
zacelile u njegovom prisustvu. Kao morf lutalica, kao stvorenje magičnog
porekla, očigledno je imao neku urođenu sposobnost da leči. Iako ga je i
dalje zbunjivalo zašto se ta sposobnost nije manifestovala nikada ranije.

Ali ono što mu i dalje nije bilo jasno, ono što i dalje nije razumeo,
bilo je šta se očekuje od njega. Bio je zarobljen u ovoj ćeliji sa samo
nekoliko sati života pred sobom. Logan Tom mu je rekao na odlasku da će
se vratiti po njega, da neće dozvoliti da umre. Ali Soko nije bio siguran u
to. Logan Tom nije delovao dovoljno snažan da skrši zidine i kapije od
betona i čelika. Nije delovao dovoljno moćan da se suprotstavi čitavoj
populaciji utvrđenja. On je bio jedan, i koliko god dobronameran i odlučan
da je bio, koliko god strašne bile njegove veštine, delovalo je nemoguće da
će uraditi ono što je bilo potrebno.

Pa ipak, Sokolova budućnost bila je tu u vizijama i nije se završavala
njegovom smrću pod zidinama utvrđenja. Da bi se ta budućnost desila,
moraće da pobegne iz zatvora.

Da li je to trebalo da uradi sam?
Probao je da tu pronađe neki smisao, da odredi da li postoji nešto što
može da učini, ali nije ništa uspevao da smisli. Ako je imao magiju na
raspolaganju, nije znao kako da je upotrebi. Stalno se vraćao na sliku
svoje majke kako mu govori tri male reči – veruj u mene. Iz razloga koje
nije umeo da objasni, one su formirale moćnu mrežu vere kojoj je u
potpunosti nedostajao bilo kakav čvrst izvor podrške ali koja mu nije
davala mira. Kako je njegova majka trebalo da mu pomogne? Kako je on,
zauzvrat, trebalo da pomogne Tesi?
Nije bilo odgovora. Gurnuo je kosti u džep i legao na leđa, iscrpljen
od svega što je iskusio. Možda će, mislio je, Logan Tom doći po njega kao
što je rekao da hoće. Možda je samo trebalo da ima vere u reči koje je
izgovorila njegova majka.
Ali bio je nemoćan u ovoj mračnoj sobi, iza ovih zidina utvrđenja i u
rukama ljudi koji su ga mrzeli i bojali ga se. Nije se osećao nimalo

- 316 -

posebnim, kakvo god da mu je bilo poreklo. Bio je samo neko ko je
pokušao da pronađe dom i porodicu kojoj će pripadati.

Šta je još trebalo da bude?
Veruj u mene, čuo je svoju majku kako mu šapuće još jedan poslednji
put.
Onda je zaspao.

***

Logan Tom je stajao sa Panterom u dubokim senkama na izlasku iz
zgrade koja je gledala na Trg pionira. Ostali su se nalazili gore i završavali
pripreme za odlazak. Kada im je ispričao svoje planove, Logan se složio
sa Sovom da je, šta god da se desi, vreme da odu odavde. Ispričala mu je
za džinovsku stonogu, stvorenje za koje nikada nije čuo a kamoli se susreo
sa njim. Suviše čudnih stvari se pojavljivalo na svetu i Logan je znao šta
to znači. Ako je u budućnosti trebalo da bude neke civilizacije, bilo
kakvog ljudskog prisustva, bilo je vreme da počnu da razmišljaju o tome
kako da to ostvare.

“Evo šta ćeš uraditi”, rekao je Pantem. “Nakon što stignemo do
utvrđenja, prići ćeš glavnoj kapiji i počećeš da vičeš na njih da puste
Sokola. Drži se podalje dok to radiš. Nemoj da radiš ništa što može da
nagovesti da nosiš oružje. Ako samo i pomisle da imaš oružje, pucaće na
tebe. Sve što treba da radiš jeste da vičeš na njih nekih pet minuta ili tako
nešto. Razumeš?”

Panter je klimnuo. “U čemu je caka?”
“Dok ti vičeš na njih, oni će gledati u tebe. To će meni dati vremena
da prođem kroz ruševine do podzemnog tunela koji je Tesa koristila da
sastaje sa Sokolom. Tako ću ući u utvrđenje.”
Dečak je zavrteo glavom. “Vrata će biti zaključana. Plus, možda će
svejedno da te vide.”
“Pusti mene da brinem o tome. Sve što treba da radiš je da im
privučeš pažnju u tih pet minuta. Onda beži odatle. Nemoj da čekaš
unaokolo da vidiš šta će da se desi. Ako vidiš da počinju da izlaze ili čak
ako ti se samo čini da će možda izaći napolje, beži.” Zastao je. “Nema
divljanja. Nema junačenja.”
Dečak se nakezio. “Dakle, ‘de da bežim?”
“Nazad do ivice trga tako da mogu da te nađem opet kada završim.”
Dohvatio je dugme na teškoj jakni koju je nosio i podigao kragnu.

- 317 -

BalkandownloadDan je postajao sve hladniji. Stavio je crni štap pod pazuh dok je
ispravljao odeću. Panter je pogledao u štap, a onda u njega. “A šta je s
tobom?”

“Šta je sa mnom?”
“‘De ti je oružje? Nećeš valjda unutra bez oružja, je l’ da?”
Logan se gotovo nasmešio. Nekada, nosio bi Tajson flešetnu pušku,
svežanj omamljujućih strelica i k-bar klasik. Nosio bi pancir i šlem sa
noćnim vidom ugrađenim u vizir. Ali to je bilo davno, pre nego što je
postao vitez Reči.
Izvukao je štap ispod pazuha. “Ovo je sve što mi je potrebno.
Hajdemo.”
Sunce je već počelo da zalazi ka ivici zapadnog neba kada su izašli
kroz vrata i krenuli ulicom. Imaće možda još dva časa svetlosti, dva časa
za koja su treba da izvuku Sokola i Tesu pre nego što se izvši smrtna
kazna. Logan je znao da je to jedva dovoljno vremena, čak i ako stvari
prođu onako kako treba. Moraće da požuri.
Brzo se oprostio sa Sovom, najviše da još jednom potvrdi ranije
instrukcije. Ona treba da obezbedi da Duhovi napuste Trg pionira što je
brže moguće, uzimajući sa sobom sve što mogu da nose ili vuku u kolima.
Ako on bude uspešan u spasavanju Sokola i Tese, utvrđenje će poslati
naoružane stražare da ih vrate. Započeće svoju pretragu na Trgu pionira i
bolje je da tamo ne bude Duhova kada to budu uradili. Treba da odu gore
do autoputa, gde je parkirao Munju, i sačekaju ga tamo. Dao joj je
uputstva kako da pronađe vozilo i upozorio je da mu ne prilazi. Bilo bi od
pomoći da pronađu neku napuštenu prikolicu u koju će smestiti i decu i
stvari. Ali ne smeju da rade ništa drugo niti da napuste tu oblast ni iz
kakvog razloga sem ako ne moraju da odu na sigurno. Treba da ostanu
tamo i sačekaju ga.
Ako se ne pojavi do ponoći ili ako čuju ili vide bilo kakav znak
potere, treba da pretpostave najgore. Treba da ponesu ono što mogu da
nose i sakriju se.
Sova ga je salušala sumornog lica i čvrstog pogleda i obećala da će
izvršiti njegova uputstva. Nije postavljala pitanja niti se svađala sa njim.
Samo je rekla četiri reči: “Molim te, spasi ih.”
Sa Panterom kraj sebe, Logan Tom je krenuo niz Prvu i napustio Trg
pionira ka utvrđenju, vazduh sa obale bio je oštar i prodoran sa mirisom
zagađene vode, popodnevno sunce se odbijalo od njene površine kao

- 318 -

svetlo sa metala. Ni čovek ni dečak nisu progovorili dok su prilazili ivici
trga i našli se pred senkama zgrada koje su vodile ka njihovom odredištu.

Logan je zadržao vazduh. Na hiljade proždrljivaca se skupljalo pred
zapadnim zidom, svi su se tiskali da priđu bliže, trzajuća, talasajuća crna
masa tela. Ljudi unutar utvrđenja nisu mogli da ih vide, nisu znali da su tu.
Ni Panter nije mogao da ih vidi. Samo je on znao da su tamo i šta je to što
ih je privuklo.

Osetio je kako mu vratom prolaze žmarci. Video je i ranije tokom
svog vremena provedenog kao vitez Reči da se proždrljivci gomilaju, ali
nikada ovako. Ako je i imao neke sumnje u vezi sa Sokolovim identitetom,
prisustvo proždrljivaca ih je odmah uklonilo.

Okrenuo se ka Panteru. “Ovde se razdvajamo. Ti kreni napred ka
glavnoj kapiji. Vodi računa da te vide da dolaziš. Nemoj da se okrećeš ka
meni ni u kom slučaju. Želimo da pomisle da si sam u ovome. Možeš li to
da izvedeš?”

“Jašta. Je l’ možeš ti?” Panter mu se nacerio i krenuo svojim putem
ne osvrnuvši se.

Logan je sačekao da se dečak dovoljno približi utvrđenju da ga
stražari primete, a onda je kliznuo iz senki i počeo da se kreće
ujednačenim tempom ka staroj autobuskoj stanici, ostavljajući gomile
ruševina između sebe i utvrđenja, koristeći prednost dugačkih senki
najbližih zgrada, na mestima gde su širile svoje crne, skrivajuće mrlje. Nije
gledao u pravcu utvrđenja, čak ni kada je začuo Pantera koji je počeo da
viče na stražare, sve dok nije prišao na nekoliko metara od autobuske
stanice. Onda je rizikovao da baci brzi pogled ka severnom zidu, ogromnoj
barijeri od betona i čelika koja je blokirala južni horizont. Pregledao ga je
celom dužinom i sve njegove grube otvore tražeći neki pokret i nije video
ništa. Niko ga nije primetio.

Nije dalje razmišljao o tome dok je ulazio u sklonište i silazio niz
stepenice do vrata koja su vodila u podzemne tunele. Negde iz pravca
glavne kapije, Panter je nastavljao divlje da viče, glas mu je bio kreštav i
uporan. Logan se nasmešio. Dečak je bio dobar. Probao je vrata i video da
su zaključana, ali dodir njegovog štapa po bravi ju je spalio za par
sekundi. Otvorio je vrata i, nakon što je zakoračio unutra, gurnuo ih i
ponovo zatvorio. Sišao je niz tunel ne usporavajući, dok su mu se oči
prilagođavale u hodu. Birao je put na mestima gde se tunel granao,
koristeći svoj kompas na ruci kao vodič, krećući se napred sve dok nije

- 319 -

Balkandownloadprošao zidine utvrđenja i našao se u njegovim podzemnim hodnicima.
Napravio je mapu puta do Sokolove ćelije u glavi, što je bila veština koju
je usavršio tokom godina službe pod Majklom. Njihovi napadi na logore
za robove su često zahtevali od njih da silaze u tunele. Ako niste u stanju
da zapamtite kako ste ušli, možda nećete biti u stanju da izađete. Ovde je
bilo komplikovanije, ali sećao se dovoljno iz svoje ranije posete da
otprilike zna gde treba da ide. Problem je bio pronaći pravi nivo, ali znao
je da će se ovaj nalaziti negde blizu osnove kompleksa.

Dva puta je morao da zastane i sačeka u senkama dok je neko
prolazio samo par metara od njega. Jednom je morao da se vraća i ide oko
mesta na kome su ljudi radili. Bilo je malo ljudi ovako duboko ispod
zemlje, ovako daleko na nižim nivoima, tako da rizik nije bio tako veliki
kao što bi bio da je morao da se penje na površinu.

Počeo je da prepoznaje hodnike, njihove zidove, vrata i prolaze. Bio
je blizu.

Onda je zavio za ugao i našao se licem u lice sa stražarom koji ga je
pustio u Sokolovu ćeliju par sati ranije. Odmah su se zaustavili, gledajući
jedan u drugoga i Logan je rekao: “Zdravo još jednom”, udario ga jednim
krajem svog štapa postrance po glavi i oborio ga na mestu.

Pronašao je otvorena vrata, odvukao stražara unutra, uzeo mu
ključeve sa pojasa i krenuo dalje. Kretao se brzo, tražeći ćeliju u kojoj je
bio Soko, što je trajalo još nekih pet minuta. Brz pogled napred i pozadi
potvrdio mu je da je bio sam. Ubacio je ključ u bravu i otvorio teška
metalna vrata.

Ćelija je bila prazna.

***

“Da li si dobro?” Soko je prošaptao kada su doveli Tesu i smestili je
kraj njega.

Klimnula je ne progovarajući. Lice joj je bilo pepeljasto i umrljano od
suza, kosa u neredu, ruke su joj drhtale. Izgledala je kao neko ko je
doživeo oštar udarac i još uvek se nalazio u šoku.

Pogledao je preko zida utvrđenja tamo gde je sunce tonulo ka
planinama na zapadnom horizontu. Još nekih petnaest minuta, ne više.
Doveli su ga ranije, želeći da ga obeshrabre, mislio je, želeći da vide da li
će se slomiti. Nisu mu se obraćali niti mu nešto radili, ali nije mogao da
smisli nikakav drugi razlog zašto je sedeo i čekao ovako. U svakom

- 320 -

slučaju, nije ni bilo bitno. Pomirio se sa budućnošću. Bekstvo nije dolazilo
u obzir. Ili će neko doći da ih spase ili će umreti.

“Žao mi je zbog tvoje majke”, rekao joj je.
Oštro je izdahnula. “Da li si video njeno lice? Da li si video kako me
je pogledala?” Zavrtela je glavom. “Šta joj se to dogodilo?” Zabio je vrh
svojih patika u beton. “Možda si samo videla jednu njenu stranu za koju
nisi znala da postoji.”
Sklopila je oči. “Volela bih da je nikada nisam videla takvu. Nikada
neću zaboraviti kako sam se osećala zbog nje. Pred svim onim ljudima.
Pred tobom. Nikada neću zaboraviti.”
Soko nije ništa rekao, povijen unapred sa laktovima na kolenima,
gledajući u svoja stopala. Udisao je smrad iz zaliva, hladnoću koja je
duvala preko vode i čvrste ivice nailazeće noći. Godina se primicala kraju
i iako se godišnja doba više nisu javljala na prepoznatljive načine, bez one
vrste identiteta koju su ljudi nekada poznavali, mogao je oseti ujed zime u
vazduhu. Gledao je kako se sunce približavalo planinama na zapadu.
Vreme je gotovo isteklo. Osvrnuo se, misleći o bekstvu, tražeći neki način.
Ali nikuda se nije moglo. Desetak naoružanih stražara stajalo je blizu. Svi
izlazi naniže sa zida bili su blokirani. Nisu bili vezani i mogli su da
pokušaju da se oslobode, ali njihove šanse su bile gotovo nepostojeće.
Uhvatili bi ih i odvukli nazad na njihova mesta pre nego što bi napravili
deset koraka. Jedini otvoreni put za njih nalazio se pred njima, preko ivice.
Pogledao je u Tesu i meka linija njenog lica mu je naterala suze na
oči. Delovalo je nemoguće pomisliti da će umreti.
“Da li postoji dete?” pitao je.
Zavrtela je glavom. “Rekla sam to da pokušam da nam kupim malo
vremena, da ih nateram da ponovo razmisle o onome što su rešili da
urade.”
Klimnuo je glavom. “Bio je to dobar pokušaj.”
“Bilo je to gubljenje vremena. Već su bili odlučili.”
“Čak i da jesmo venčani, pretpostavljam.”
“Čak i da jesmo.”
“Oženio bih se tobom ako bi to promenilo stvari. Kada bi nas pustili.”
“To nije njihova odluka. Već naša.”
Oštrina u njenom glasu ga je iznenadila. “Suviše dugo smo čekali, u
svakom slučaju.”
Njena ruka se obavila oko njegovog zgloba. “Ne, nismo.” Njene reči

- 321 -

Balkandownloadbile su prošaptane i užurbane. “Još uvek imamo vremena. Izgovori mi
reči.” Pogledala je molećivo. “Reci da me uzimaš za ženu.” Oklevao je, a
onda ponovio “Uzimam te za ženu.”

“A ja te uzimam za svog muža”, odgovorila je.
Gledao ju je u oči. “Ne želim da nas bace sa zidina. Ne želim da
stave svoje ruke na nas.”
Klimnula je glavom. “Znam.”
Njegove ruke su stegle njene. “Hoću da skočimo.”
Zurila je u njega, zapanjena. “Da skočimo?”
“Pre nego što nas bace preko. Pre nego što nas dotaknu. Želim da to
uradimo sami. Hoću da budemo slobodni kada krenemo preko.” Krenula je
da kaže nešto, ali izgledalo je da su joj se reči zaglavile u grlu. Oči su joj
iznova zasuzile. “Mislim da ne mogu to da uradim”, prošaputala je.
Pogledao je napolje gde je nekoliko ptica letelo preko neba
prošaranog bojama. Jedna od njih, pomislio je, možda nosi isto ime kao i
on. Želeo je da leti, da se vine iznad svega, da se podigne negde gde ga
niko ne može uhvatiti.
Duboko je uzdahnuo. Spasa nije bilo blizu. Niko nije dolazio. Na
jednoj strani, četvorica stražara zbila se oko predsednika utvrđenja, čoveka
po imenu Kol koji je ranije rekao Sokolu da mu je žao zbog onoga što će
se desiti ali nije to zaista mislio. Ljudi su se došaptavali i bacali poglede u
njihovom pravcu. Spremali su se da izvrše presudu.
Pogledao je ka Tesi. “Sada”, rekao je.
Njena ruka se stegla oko njegovog zgloba. “Ne mogu.”
“Volim te, Tesa”, rekao je.
“I ja volim tebe.” Njena glava se spustila u senke. “Ali ne mogu.”
“Nemoj da gledaš. Samo se drži za mene.”
Zakasnili su. Stražari su išli ka njima, sumornih lica na sve slabijem
svetlu. Soko se podigao na noge, pokušao da povuče Tesu sa sobom, ali
ona je odbijala da ga prati, sedeći na svom mestu, tiho plačući. Stražari su
ih zgrabili za ramena, cimnuli ih na noge i pogurali ih napred.
“Nemojte da radite ovo”, Soko je molio, prelazeći pogledom sa lica
na lice i u očaju nazad ka Kolu, koji je stajao ravnodušno gledajući.
“Kukavice!” vrisnuo je ka njima.
Niko mu nije odgovorio. Divlje je pogledao unaokolo. Zar zaista niko
nije dolazio? Reči njegove majke sada su se same prizvale. Veruj u mene.
Zavukao je svoju slobodnu ruku u džep i sklopio je oko kostiju.

- 322 -

A onda su bili na ivici zidina, svet se raširio pred njima kao ogromni,
senkama prošarani tepih, daleki horizont bio je grimizne boje zbog zalaska
sunca. Iza njih, Kol je oštro nešto rekao, reči su zvučale više grlene nego
ljudske. Soko je pokušao da se oslobodi, a onda pokušao da dohvati Tesu
ali su ga čvrsto držali. Uhvatio je nakratko pogledom njeno ranjeno lice
dok se otromboljila u rukama koje su je držale. Pokušao je da izgovori
njeno ime ali reči više nisu prolazile kroz njegovo grlo.

Onda su ih ruke snažno gurnule i zajedno su pali u prazninu.

***

Na krovu zgrade koju su Duhovi nekada nazivali svojim domom,
Lasta je još jednom pogledala unaokolo. Služeći kao Sovine noge i oči,
obavila je brz pregled prihvatnog sistema, vodeći računa da su neophodni
delovi bili skinuti i odneseni. Ostali su se nalazili dole na ulici i uputili su
se ka autoputu, Medved je vukao teška kolica, Kreda i Majstor su nosili
Vremenka na nosilima, Reka je gurala Sovina kolica, Sveća i Veverac su
nosili rance i pune ruke namirnica, a Čejni ih je sve čuvao.

Dobrovoljno se javila da ostane poslednja i pogleda još jednom
unaokolo i da ih sustigne kada bude bila zadovoljna.

Prošla je rukom kroz svoju raščupanu gustu kosu i pogledala na jug
ka utvrđenju, pitajući se da li je vitez Reči stigao do Sokola. Nekako će,
verovala je, pronaći način. Prelazila je pogledom tražeći pokret u senkama
koje su šarale tamnu strukturu i osluškivala zvuke koji bi nešto odali. Ali
ništa nije ni videla ni čula. Zalazak sunca se prolio po metalnim i kamenim
površinama utvrđenja, živahne i jarke grimizne boje. Nije joj se sviđao
izgled tog svetla. Nije joj se sviđao osećaj koji joj je stvorio.

Onda se, iznenada, pojavio snažan blesak blizu vrha zidina, nečujna
eksplozija koju bi u potpunosti propustila da je trepnula. Fiksirala je
pogled, tražeći njen izvor, čekajući da se ponovo pojavi, ali više se ništa
nije dešavalo. Da joj se nije učinilo?

Namrštila se. Mislila je da nije. Ona nije pravila takve greške.
Okrenula se, završavajući sa pregledom razmontiranog prihvatnog
sistema i pokradenih zaliha tableta za prečišćavanje, zaključila da je
gotova i krenula je ka stepenicama. Gotovo je stigla do njih kada joj je
nešto na vodi privuklo pažnju. Zaustavila se u mestu i zurila. Na stotine
malih svetala se pojavilo, kako je izgledalo, niotkuda, po celom zalivu,
klizeći bez zvuka. Za trenutak nije znala u šta gleda, a onda je odjednom

- 323 -

Balkandownloadshvatila.
Svetla. Baklje i lampe gorele su na palubama i jarbolima stotina

brodova.
Zatreptala je. Zašto su svi ovi brodovi ovde?
A onda, dok je razmišljala o tome, začula je prvo prigušeno tutnjanje

bubnjeva, ujednačeni ritam koji je jasno signalizirao svrhu onih koji su se
nalazili u brodovima.

Bila je to invazija.
Trebao joj je još samo trenutak da upije saznanje o tome šta se
dešava, a onda je počela da trči.

Deca Armagedana se ovde završava.
Priča će se nastaviti sa izdavanjem sledećeg romana Terija Bruksa

Vilenjaci Sintre.

KRAJ

- 324 -