Terry Brooks - Deca Armagedona

stajali su okrenuti ka autoputu, nestajući ka drveću u dugačkim redovima.
Većina njih se srušila i njihov sadržaj je bio ispražnjen, ostaci su štrčali po
zemlji u raštrkanim gomilama. Nameštaj, odeća, knjige, kućni aparati – sve
što može da se zamisli – bilo je odbačeno u stranu i ostavljeno. Uhvatila je
sebe kako se pita šta je bilo odneto. U svetu u kome su izvori energije bili
primitivni i teško se nabavljali, u kome su transport trgovina bili suštinski
uništeni, šta je to ostalo vredno krađe?

Postojao je jedan odgovor, naravno. Oružje. Šta god da se još
dešavalo u ovom postapokaliptičnom svetu, ljudi će i dalje nastaviti da
ubijaju jedni druge.

Sustigla je Ejli. “Tu smo? Do ovoga smo pokušavali da stignemo?”
Ejli se okrenula i pogledala je sa očima i licem deteta, sa vedrim i
neosuđujućim izrazom lica. Onda je počela da se kreće kroz gomile
đubreta ka zadnjem delu kompleksa. Ejndžel je oklevala, a onda krenula
za njom. Na kraju krajeva, došla je ovde. Kada su stigle skoro do kraja
kompleksa, odrpanac je zanemario dugački red ispražnjenih skladišta i
probio se kroz raštrkani sadržaj ka poslednjem skladištu. Poput ostalih,
vrata na njemu stajala su otvorena, slomljenih brava i ispreturanog
sadržaja. Ejndžel je pogledala upitno ka Ejli. Odrpanac joj je uzvratio
brzim smeškom, a onda krenuo unutra do naspramnog zida, gde je
razbacana stajala gomila praznih kutija.
“Pogledaj, Ejndžel”, rekla je pokazujući prstom.
Ejndžel je provirila u mrak. Nije videla ništa. Ejli ju je pozvala bliže,
napravila jedan brzi pokret rukom koji je osvetlio donji levi ugao zida i
sada je Ejndžel mogla da vidi blok bravu koja je bila postavljena u
betonskom podu i koja je držala zid na mestu. Vrata, shvatila je Ejndžel,
maskirana u zid. Ejli se nasmešila, prišla bravi, pružila se ka njoj i dotakla
je. Brava je odmah kliknula, otvorila se i ispala. Ejli je napravila još jedan
brzi pokret i čitav zid je skliznuo u sakriveni deo.
Ejndžel je provirila unutra i zastao joj je dah. Dve krupne mašine
pokrivene tkaninom stajale su u senkama, jedna mnogo veća od druge,
točkova jedva vidljivih tamo gde prekrivači nisu mogli da stignu do poda.
Ejndžel je prišla, svukla prekrivače i odmakla se.
Gledala je u dva ATV2 trotočkaša. Velike, sjajne mašine, koje su
mogle da prelaze preko svakog terena i mogle da dostižu brzine od gotovo
stotinu kilometara na čas na otvorenom putu. Manji je bio iz serije
merkjuri 5, a veći harli kroler, model fleks ili sim. merkjuri je bio mnogo

2 –Terenski motocikl sa tri ili četriri točka – prim. prev.

- 251 -

Balkandownloadbrži i lakši za upravljanje, harli mnogo otporniji. Nije videla ništa takvo
još od ranih dana sa Džonijem.

“Kako si ih pronašla?” pitala je.
Ejli je blago slegnula ramenima. “Trebao nam je neki način da
putujemo na sever i tragala sam sve dok nisam pronašla ove. Vlasnik koji
se nikada nije vratio po njih sakrio ih je iza ovog lažnog zida. Još uvek
imaju svoja punjenja.”
Ejndžel je prišla mašinama i proverila otvore za motor. I naravno,
teške ćelije za napajanje bile su na mestu, napunjene i spremne za
upotrebu. Po tri ćelije za svaku mašinu. Svaka od njih mogla je da je
odvede daleko.
“Koji od njih hoćeš?” Ejli se smešila, njeno dečije lice otkrivalo je
neočekivano uzbuđenje.
Ejndžel je razmislila o tome za trenutak, a onda otišla ka merkjuriju.
Brzina i pokretljivost. Bolja kilometraža ćelija jer je mašina bila lakša.
“Ovu.”
Izvezla je merkjuri na otvoreno i ostavila ga tamo, a onda je odvojila
vremena da skine ćelije za napajanje sa harlija i sakrije ih pod gomilom
đubreta par skladišta dalje. Onda je spustila vrata, sakrivajući veliku
mašinu. Naučila je da nikada ne sme da ostavlja ništa što bi neprijatelj
mogao da iskoristi protiv nje. Onda se popela i opkoračila postavljeno
sedište i upalila merkjuri. Motor se odmah upalio, odajući zvuk za koji je
pomislila da liči na predenje velike mačke. Sačekala je da se Ejli popne
iza nje. Znala je šta treba da radi. Džoni ju je naučio.
“Kuda?” upitala je.
Ejli je pokazala na sever niz popločanu raskrsnicu.
Ejndžel je prošla merkjurijem kroz ostatke u dvorištu skladišta i
izašla kroz zgužvanu kapiju. Kada je stigla do puta, uočila je priliku kako
stoji u senkama sa jedne strane, ispod masivne stare sekvoje. Pogledala je
odmah ka njoj, ali prilika je nestala i ona je uhvatila sebe kako gleda u
poštansko sanduče na motki. Zatreptala je, pitajući se šta je to videla –
pitajući se da li je pogrešila – i sećanje na prošla vremena je naglo
isplivalo na površinu.

***

Živi na ulicama Los Anđelesa, još uvek stvarajući svoj dom u bariju.
Džoni je mrtav već tri godine sada i ona više nije dete. Ona je mlada

- 252 -

žena – mnogo jača i pametnija, mnogo iskusnija. Bila je stavljana na
probu mnogo puta od kada ju je Džoni naučio kako da se brani, a
njegove lekcije spasile su je svaki put. Svi koji žive u susedstvu koje ona
naziva svojim do sada je znaju; nju traže kada im je potrebno vođstvo i
zaštita. Plaše je se i poštuju je; ona je sila sa kojom treba računati.

Hoda ulicama kada hoće, ali nikada po ustaljenoj stazi. Izlazi i
danju i noću, vojnik u patroli. Čak se i mutanti drže podalje od nje. Oni
je se ne plaše; jednostavno joj nevoljno staju na put. Dogovor je
jednostavan; ona ih ostavlja na miru i oni nju ostavljaju na miru.
Nekoliko njih, nekoliko nesmotrenih, povremeno će oprobavati njene
granice. Napadaće njene ljude; pljačkaće njene zalihe. Rezultati su uvek
isti. Ona ih pronalazi i uklanja.

Njen život je ispunjen, ali većim delom besmislen. Nikada ne može
da pobedi u borbi koju vodi. Ima ih previše a ona je samo jedna. Ipak, to
je sve što ona zna i sve što može da smisli da radi. Zato nastavlja.

Pa ipak, danas, dok hoda svojim ulicama – istražujući, posmatrajući
i čekajući neizbežno – sreće nekoga koga nikada ranije nije videla.
Isprva, čak nije ni sigurna u ono što vidi. To izgleda kao muškarac, a
ipak ivice su mu nejasne i drhte kao da su načinjene od ustalasane vode.
Ona, međutim, ne skreće pogled; nastavlja da se koncentriše i, konačno,
čovek uzima konačan oblik.

Sada ga bliže proučava. Stoji u senkama sa jedne strane između
zgrada. Krupan je, ali ne izgleda preteći. Ne može da objasni zašto, ali
oseća tako. Ne može da mu razazna crte lica, tako da mu prilazi da vidi
šta će uraditi. On ne radi ništa. Stoji u mestu i čeka na nju.

‘Anđele ulica’, pozdravlja je dubokim, potmulim glasom koji dolazi
negde toliko duboko iznutra da ona ne može da zamisli kako izlazi
napolje. ‘Da li ovog dana hodaš u senkama ili na svetlosti?’ Ona se smeši
uprkos sebi. ‘Ja uvek hodam na svetlosti, amigo. ¿Quien eres?’

On sada izlazi iz senki i ona vidi da je on Indijanac, crta lica ravnih
i snažnih, bakarne kože, kose crne i upletene upletenice. Nosi teške čizme
i vojne pantalone neke vrste koju nije ranije videla, a na ramenima ima
zakrpe u vidu munja i krstova. Jednom rukom drži crni štap izrezbaren
čudnim simbolima od vrha do podnožja.

Njegov osmeh je topao. ‘Mene zovu Dva Medveda, mala Ejndžel’,
kaže joj. ‘O ‘oliš Amaneh, na jeziku mog naroda. Ja sam Sinisipi, ali mog
naroda više nema, mrtvi su već nekoliko stotina godina. Ja sam poslednji.

- 253 -

BalkandownloadZato se trudim da uradim najviše što mogu u svojim naporima.’
Ona klima glavom. ‘Da li je to ono što radiš ovde?’
‘Delimično. Stigao sam sinoć, sa drugih, manje prijateljski

nastrojenih mesta, u potrazi za mestom gde ću da se sakrijem. Oni koji
me love su vrlo uporni. Ne dopada im se ideja da postoji samo jedan kao
što sam ja. Više bi voleli da nema nijednog.’

‘Los Anđeles nije posebno prijateljski nastrojen, amigo’, ona kaže,
osvrćući se unaokolo po navici. ‘Možda izgleda tako, ali ono što ovde živi
samo se odmara do sledećeg napada. Ima nakaza najgore vrste. Ima
uličnih bandi. Ima stvari kojima i ne znam imena. Možda bi ti bilo bolje
na nekom manjem, mirnijem mestu.’

‘Možda’, slaže se. ‘Otkriću kada budem otišao. Ali moram prvo da
razgovaram sa tobom. Došao sam i to da uradim.’

Ona sakriva svoje iznenađenje, pitajući se kako uopšte može da zna
za nju. ‘Kako želiš. Ali nećemo to da radimo ovde. Da li si gladan? Da li
si jeo danas?’

Nije jeo i tako odlaze do mesta za koje zna da na njemu može da se
pronađe hrana i onda iznose pakete na mali otvoreni trg i sedaju na
kamene klupe da jedu dok sunce, dovoljno vruće da istopi gvožđe, polako
tone u lavirint zgrada koje leže između njih i okeana.

‘Ko te lovi?’ pita ga nakon par minuta žvakanja u tišini. Pažljivo ga
posmatra. ‘Ko bi se usudio?’

On se smeši na kompliment. ‘Mnogo više njih nego što možeš da
zamisliš. Uglavnom demoni i nekad-ljudi u njihovoj službi. Da li znaš za
njih?’

Ona ne zna pa joj on priča istoriju Velikih ratova i izvora uništenja
koje je promenilo život svima njima. Priča joj o Reči i Praznini i borbi
koja traje među njima još od početka vremena. Priča joj kako je život
ravnoteža između dobra i zla i kako jedno uvek pokušava da prevagne
nad drugim.

‘Svaka strana koristi sluge koje pomažu njihovim naporima.
Praznina koristi demone, crna bezdušna stvorenja koja žele jedino da
uništavaju. Reč koristi svoje vitezove, paladine poslate da pomrse račune
demonima. Nekada su bili uglavnom uspešni. Ali ljudi su nepredvidljiva,
nestalna vrsta i na kraju su postali žrtve svojih sopstvenih ispada,
pospešenih radom demona Praznine. Potčinili su se i civilizacija se
potčinila zajedno sa njima.’

- 254 -

Ona ne zna da li da mu veruje ili ne; sigurno je da misli da je
njegova priča podjednako i laž i istina. Ali način na koji je priča daje joj
težinu istinitosti i ona shvata da veruje uprkos svojoj rezervisanosti.
Njegove reči pružaju objašnjenja za koja shvata da su verodostojna zbog
svih užasnih stvari koje su se desile svetu. Uvek je znala da tu ima nečeg
višeg od onoga kako izgleda; da je konflikt među nacijama, među
narodima, među verama, na neki način koji nije razumela mnogo veći.

‘Ja služim Gospi, koja je glas Reči’, on nastavlja. ‘Dato mi je da
pronađem šačicu njih koji će pokušati da ponovo uspostave ravnotežu.
Dugo to nije bilo moguće; ludost i bes bili su suviše veliki da se
prevaziđu. Ali dovoljno vremena je prošlo i sada postoji šansa da se to
uradi. Da li si zainteresovana za službu?’

Ovo pitanje ju je uhvatilo spuštenog garda i ona iznenađeno zuri u
njega. ‘Meni je mesto ovde, sa mojim ljudima’, ona odgovara.

‘Tvoji ljudi više nisu ograničeni na mali deo velikog grada’, on joj
kaže. ‘Tvoji ljudi su ljudi celog sveta, blizu ili daleko. Ako hoćeš nešto da
postigneš, moraš da gledaš dalje od svog susedstva. Uspostavljanje
ravnoteže na jednom malom mestu nije dovoljno da nešto promeni. Na
kraju, neće uspeti i postaće deo većeg ludila. Progutaće ga.’

Ona zna da je to tako. Osećala je to već neko vreme. Bije bitku koju
gubi jer veći svet nastavlja da prodire unutra. Ali ona se boji da izgubi i
ovo što ima; to je sve što joj je preostalo.

‘Šta želiš da uradim?’ ona konačno pita.
Krupni čovek se naginje napred. ‘Gospa je ta koja traži tvoju
pomoć. Ona želi da postaneš vitez Reči. Želi da uđeš u njenu službu i
predaš svoj život uspostavljanju ravnoteže. Želi da se boriš protiv
demona i njihovih potčinjenih, protiv zla koje oni prouzrokuju. Ona želi to
od tebe.’
On podiže crni štap, koji je ležao oslonjen na klupu kraj njega. Ona
je zaboravila na njega još nakon što ga je prvi put videla da ga drži.
Sada ga pažljivo posmatra, vidi koliko je rezbarija na njegovoj površini
duboka i prožimajuća, kako dominira na sjaju uglačanog drveta. Nikada
nije videla nešto nalik ovom štapu. On je privlači na način za koji je
mislila da ništa nikada više neće. Kada joj ga pruži ona ga uzima od
njega jer misli da možda i pripada njoj.
‘Uvek ga drži uz sebe. To je tvoj mač i tvoj štit. Štitiće te od stvari
koje ćeš da loviš i koje će, zauzvrat, da love tebe. To je talisman moćne

- 255 -

Balkandownloadmagije. Ništa ne može da mu se suprotstavi. Ali njegova moć je
ograničena; direktno je zavisna od tvoje sopstvene snage. Kada se ti
budeš umarala i on će se umarati. Budi nepažljiva ili izgubi hrabrost i
bićeš u opasnosti čak i sa štapom.’

‘Šta radi?’ takođe ga pita.
‘Otkrićeš to kada ga budeš upotrebila. Znaćeš to instinktivno.’
Još uvek nije odlučila da li će da se složi ali onda joj on priča o
logorima za robove, o pohodima na utvrđenja koji su već započeti i
sudbini ljudi koji bivaju zarobljeni i ona se odlučuje. Kada on ode, ona
drži svoj štap, njen novi život je samo tračak svetlosti na horizontu
razumevanja, misterija koju će morati da otkriva dan za danom.
Gleda ga kako odlazi sve dok ne zađe u senke zgrada gde joj se prvi
put ukazao, krupna, nepomična prilika. Onda joj neki zvuk privlači
pažnju i ona se refleksno okreće u pravcu zvuka.
Kada se okrene nazad njega nema. Zbog načina na koji je nestao –
verovatno zbog brzine kojom je to uradio – ima osećaj kao da nikada nije
ni bio tu.

***

Bližila se ponoć kada je Delorin stigla do kompleksa skladišta i
krenula u sporu pretragu opljačkanih zgrada. Pratila je ženu viteza Reči
skroz od Anahajma, od predvorja hotela gde je se umalo dočepala, iz
ruševina grada kroz prirodu na sever, spor i naporan lov. Bilo je teško ovo
raditi, ali ne i nemoguće. Delorin je mogla da pronađe bilo šta što je
odavalo miris. Bili su joj dati životinjski instinkti i ponašanje, sa strašnim
sposobnostima koje su joj davale prednost nad drugima. Demoni su bili
prerađeni ljudi, ali ona je uvek bila više životinja nego čovek.

Tako da je, kada se izvukla iz ruševine hotela i započela svoj lov,
upotrebila svoj nos kako bi pronašla miris svoje lovine, pronašla ga među
drugima, okusila ga, zapamtila ga, a onda krenula za njim. Bilo je dovoljno
lako, čak i kada je bio tako pomešan sa ostalim mirisima. Njen miris bio je
upadljiv, specifičan miris viteza Reči, koji je demon Delorininih
sposobnosti umeo da prepozna, bio je tu, spreman da se otkrije ako ste
znali kako da ga tražite. Delorin ju je pratila sve do logora, do mesta na
kome se susrela sa ljudima koji su bežali od Finda Gaska i njegove
vojske, a onda je izgubila njen miris. Ali nakon što je kružila malo
unaokolo, ponovo ga je našla, usamljenu putanju koja je vijugala u šume.

- 256 -

Žena Vitez je srela nekoga tamo, duboko među drvećem. Mogla je
toliko da kaže, iako nije bila u stanju da kaže nešto više. Koga god da je
vitez sreo, taj nije ostavio svoj miris, nikakve otiske i nikakve vidljive
tragove – ništa što bi mu pružilo neki identitet. Na kraju, Delorin je
zaključila da je to bilo vilin-stvorenje i da se dogodilo nešto važno, jer je
odvojilo ženu viteza od dece.

Delorin ju je pratila niz zemljani put do popločane raskrsnice i
skladišta. Trag je vodio u kompleks i tu se završavao. Svuda se osećao
miris mašina, sirov, snažan i težak, dušio je sve drugo. Miris njene lovine
nestao je među njima. Demon je trčao gore-dole po popločanom putu kao
vuk, mirišući zemlju, tražeći tragove. Obišla je čitav kompleks dva puta,
pažljivo loveći. Ali nije pronašla nikakav trag žene viteza.

Vratila se nazad u kompleks i počela da puzi kroz zgrade. Spuštena
na sve četiri, probijala se kroz svaki niz, kroz razbacani sadržaj, unutar i
izvan zgrada, preko zemljišta i ponovo nazad. Tu i tamo je uhvatila miris
žene viteza ali nedovoljno da odredi kuda je otišla. Neki drugi lovac bi
možda i odustao, ali Delorin je bila nepopustljiva. Što je potraga bila teža,
to joj je smrt koja je označavala njen kraj pružala veće zadovoljstvo.
Vodile su je misli o tome kako će se smrt odigrati, kako će žena vitez Reči
biti oborena, kako će moliti za milost, kako će iscediti život iz nje.

Kada se nasmešila, njeni zašiljeni zubi su zlokobno zasvetleli a na
njenoj njušci se videlo crvenilo. Savila je svoje kandže i meko prešla
njima preko svog tela punog krljušti. Biće to tako slatko kada se bude
dogodilo.

Trebao joj je čitav čas da stigne do zgrada na kraju i da otkrije onu sa
lažnim zidom. Vitez je bila tako samouverena – ili možda u žurbi – da se
nije mučila da ga ponovo zatvori. Delorin je iz tragova na podu uočila
odsustvo ATV-a koji je žena uzela. Razlog jačine mirisa mašine bio je
otkriven; njena lovina je krenula ATV-om odavde. Ali mašina je odavala
jasan miris, koji je bio lako prepoznatljiv koliko i vitezov sopstveni. Biće
prilično lako slediti ga ako krene sada i putuje brzo. Dovoljno lako ako
može da parira brzini ovog drugog i premaši njenu izdržljivost.

Ali trebaće joj vozilo, nešto što će je isto tako brzo i sigurno nositi
kao i ženu viteza.

Pogledala je ogromni harli kroler kako stoji u senkama. Proverila je
otvor za motor i videla da je prazan, ali uhvatila je dašak svoje lovine i
pratila ga do mesta gde je sakrila ćelije punjenja. Odnela je ćelije nazad,

- 257 -

Balkandownloadstavila ih na mesto i upalila veliki motor harlija. Pokrenuo se uz urlik koji
ju je protresao do kostiju.

Nasmešila se dok su je vibracije ispunjavale.
Poslužiće.

- 258 -

DVADESET ČETIRI

Kirisin je čekao čitavu nedelju da ga Arisen Belorus pozove k sebi.
Bio je strpljiv, govoreći sebi da ne sme da reaguje u žurbi ili iz frustracije,
da je za proučavanje vilenjačkih istorija i sastanke sa zvaničnim
savetnicima potrebno vreme. Nije da kralja nije bilo briga šta se dešava sa
Elkris i vilenjačkim narodom; morao je da bude pažljiv da uradi pravu
stvar. Kirisin je to video jasnije nego kralj, naravno; iz njegove perspektive
odluka da se uradi ono što je Elkris tražila nije dolazila u pitanje. Ali on je
bio samo dečak i nedostajalo mu je iskustvo i mudrost starijih.

Sve ovo je govorio sebi, ali i dok je to radio mislio je o tome kako
ima posla sa porodicom dvoličnih kukavica.

Bilo je užasno verovati u tako nešto, ali još od kada je došao do
zaključka da su ga i kralj i Eriša slagali, nije bio u stanju da razmišlja ni o
čemu drugom. Erišino izdajstvo je bilo gore, jer ona je bila jedan od
Odabranih. Pripadnost Odabranima ih je vezivalo na načine na koje
vilenjačka krv nije mogla i nijedan Odabrani nije izdao drugoga dokle
pamćenje seže.

Ali Kirisin je držao svoj bes pod kontrolom i obavljao svoje poslove.
Radio je u baštama sa ostalima, brinuo za Elkris i zemlju gde je bila
posađena. Obavljao je jutarnje pozdrave i večernja opraštanja. Smejao se i
šalio sa Bijatom i ostalima – iako ne i sa Erišom, koja je veći deo vremena
izbegavala i da ga pogledadajući sve od sebe da sve deluje kao da ništa ne
nedostaje. Po svemu sudeći, njegovi napori bili su uspešni. Niko nije
delovao kao da je primetio da nešto nije u redu, niti je rekao ijednu reč o
onome što se desilo.

Drvo nije ponovo progovorilo. Kirisin je bio siguran da hoće, da će
njena potreba, tako opipljiva kada je razgovaralo sa njim, zahtevati tako
nešto. Želeo je da se to desi sa svakim izlaskom sunca kada je išao sa
ostalima da mu poželi dobro jutro i sa svakim zalaskom sunca kada su se
okupljali da kažu laku noć. Molio se da se to desi, da se desi neka mala
promena, podsećanje na ono što se desilo među njima, bar upozorenje ili
opomena. Ali ništa se nije desilo. Elkris je ostala nema.

Razmišljao je da popriča o tome sa svojim roditeljima više puta nego
što je mogao da izbroji, ali nije mogao da natera sebe da to uradi. Znao je,
ako podeli svoju zabrinutost sa njima, oni će reagovati vođeni svojim
osećanjima, kao što je i on uradio i da će izneti stvar pravo pred Kralja.

- 259 -

BalkandownloadOvo je moglo da izazove propast za koju Kirisin nije želeo da bude
odgovoran. Njegovi roditelji su već bili sumnjivi zbog svojih napora da
premeste koloniju vilenjaka u Raj. Kralj nije imao strpljenja za ovakve
ispade, posebno ako je krio nešto. Najbolje što je Kirisin mogao da uradi u
ovoj situaciji za njih je bilo da ih izostavi iz ovoga.

Nastavio je da se nada da će se Simralin vratiti kući. Mogao je da
kaže svojoj sestri šta se desilo i znao je da će mu ona dati promišljeni
odgovor. To je bilo u njenoj prirodi; ona nije bila sklona naglim reakcijama
i emotivnim ispadima kao ostatak njegove porodice. Simralin bi o svemu
razmislila; znala bi šta je potrebno.

Ali dani su prolazili a Simralin se nije vraćala kući, Kralj ga nije
pozivao, Elkris nije razgovarala sa njim i njegove misli su postajale sve
mračnije i uznemirenije dok je nastavljao sa svojim dužnostima Odabranog
mehanički, čekajući uzalud da se nešto desi.

“Deluješ prilično odsutno u poslednje vreme”, Bijat mu je rekao
jednom, kada je čučao kraj njega dok su radili u cvetnim lejama. “Da li te
još uvek muči ona stvar sa Elkris?”

Nad njima, sunce je bilo visoko na nebu, bleštava kugla koja je
gorela nad Sintrom. Nije bilo kiše već nedeljama. Sve je presušilo, Kirisin
je pomislio, uključujući i njegove tajne nade.

“Samo sam se pitao kako je Simralin”, odgovorio je.
“Bolje od većine”, Bijat se podsmehnuo. “Ona je tragač kakvi bi svi
ostali tragači želeli da budu. Pametna, lepa, talentovana – sve što ti nisi.
Šteta za tebe.”
Zaista šteta, pomislio je Kirisin dok je njegov prijatelj odlazio.
Dugo nije posećivao drvo sam noću, kao što je to radio toliko dugo.
Deo njega je to želeo ali dragi deo se plašio da se suoči sa njom. Nije
znao šta je gore – da možda nikada više neće progovoriti sa njim ili da
nikoga neće biti tu da to vidi ili poveraje u to. Na kraju, više nije mogao to
da podnese. Šeste noći njegovog uzaludnog bdenja, kada su ostali zaspali,
otišao je da je poseti. Bila je to noć obasjana mesečinom i bez poteškoća
je pronašao put i stao ispred nje kao molilac pred oltarom. Njena
srebrnasta kora se presijavala i odsjaj mesečine isticao je grimiznu boju
njenog lišća pružajući zapanjujuće olakšanje. Zurio je u nju sa
strahopoštovanjem, pokušavajući da smisli šta još može da uradi. Znao je
da mora nešto da učini. Znao je da ne može više da čeka na kralja ni bilo
koga drugog.

- 260 -

Konačno joj je prišao i stavio vrhove prstiju na njeno glatko stablo.
Pričaj sa mnom, pomislio je. Reci mi šta da radim.

Ali Elkris nije odgovorila, iako je dugo čekao, tiho pričajući,
podelivši svoje misli sa njom, pokušavajući da se probije kroz zid ćutanja.
Ako je i čula ono što je govorio, ako je čak i znala da je tu, nije pružila
nikakav znak za to. Kada se iscrpeo i kada njegovi napori nisu urodili
plodom, predao se i otišao na spavanje.

Sledeći dan bio je vruć i suv i dok je radio u baštama sa ostalima,
Kirisin je osetio kako gubi strpljenje. Sada je prošlo već nedelju dana od
kada je otišao Arisenu Belorusu i uprkos svojoj rešenosti da ne reaguje u
žurbi ili iz frustracije, uradio je to. Bio je to nepromišljen čin koji je
uzrokovala Eriša. Nakon dana u kojima ga je ignorisala, uhvatio ju je kako
ga posmatra onda kada je mislila da ne obraća pažnju. Nije bilo ničega
otvoreno uvredljivog u tom činu, ništa što bi ga nateralo da pukne, ali
imalo je takav efekat. Uspravio se na noge, znojav, umoran i dovoljno
besan da pojede prašinu po kojoj je kopao i ukočeno otišao ka mestu gde
je ona stajala kraj Raje, tobože joj pokazujući kako da reže kalisto loze.
Eriša ga je primetila kako dolazi, videla izraz njegovog lica i pokušala da
se udalji. Ali on joj nije dopustio. Krenuo je za njom, stigao je i blokirao
joj put.

“Šta je bilo, Eriša?” brecnuo se, sa rukama na bokovima, lica
porumenelog i napetog. “Da li te muči savest, rođako? Da li me zato
posmatraš krišom?”

Za trenutak mu je uzvratila pogled, a onda brzo prošla rukom kroz
svoju kestenjastu kosu i okrenula se. “Odrasti, Kirisine.”

Odmah se ponovo našao ispred nje, stajući joj na put. “Šta kažeš na
ovo? Ja ću da odrastem kada ti prestaneš da lažeš. To je dobra razmena,
zar ne? Hajde da počnemo odmah. Ti mi kaži istinu o svom ocu, a ja ću da
počnem da se ponašam zrelo.”

“Ne znam o čemu pričaš.” Ponovo je pokušala da prođe kraj njega i
ponovo ju je zaustavio. “Skloni mi se sa puta, Kirisine. Ako nastaviš ovo,
kazniću te.”

“Samo napred!” Uzviknuo je i podigao ruke, ignorišući ostale koji su
počeli da se okreću ka njima da vide šta se dešava. “Uradi to odmah!
Uradi to pred drugima! Hajde da im ispričamo sve i vidimo šta oni misle o
tome!”

Uhvatila ga je za ruke i povukla ih dole, lice joj se nalazilo na

- 261 -

Balkandownloadnekoliko centimetara od njegovog. “Prekini odmah sa ovim!” Hladan bes je
ledeno provejavao njenim rečima. “Šta misliš da radiš? Možda je bolje da
odeš kući i završiš za danas i proveriš da nemaš groznicu!”

“Možda ti treba da prestaneš da truješ svoj mozak svojim lažima i
probaš da se zalečiš istinom!”

Približio je lice tako blizu da su im se nosevi skoro dodirivali.
Njegov glas se spustio do šapata. “Ovo je nešto što ja znam. Što ja znam,
Eriša! Ne nešto što sam umislio ili izmislio tek onako, već ono što znam!
Elkris mi se obratila pre tačno nedelju dana. Rekla mi je da je u opasnosti.
Rekla mi je da će se nešto loše desiti. Rekla mi je da će morati da se
smesti u Vilinkamen po imenu Loden, koji se može pronaći uz pomoć tri
druga Vilinkamena koji se zovu tragački kamenovi. Rekla mi je da ona
neće preživeti ono što dolazi ako se to ne desi, a neće ni vilenjaci.”

Rukama ju je zgrabio za zglobove i držao je u mestu. “Ti si znala za
ovo i razgovarala si sa svojim ocem o tome. Uradila si to u tajnosti, ali ja
sam to otkrio jer kada sam otišao tvom ocu da mu ispričam o tome kako je
drvo razgovaralo sa mnom, nisam pomenuo tragačke Vilinkamenove. Ali
tvoj otac jeste. Znao je sve o ta tri kojima se traži jedan. Znao je! To nije
moglo da se desi osim ako mu ti nisi to rekla pre mene. Priznaj!”

Čekao je, očiju prikovanih za njene. “U redu”, konačno je odgovorila
šapatom. “Rekla sam mu. Čekala sam dok nisi napustio bašte, a onda sam
se iskrala i ispričala mu. Nisam želela da on to čuje od tebe; ja sam vođa
Odabranih. Bilo je neophodno da to čuje od mene. Hoćeš li da me pustiš
sada?”

Kirisin je zurio u nju u tišini. Još uvek je lagala. Sada je bio toliko
ljut da je mogao da je udari. Umesto toga je rekao: “Hoću da prošetaš sa
mnom, Eriša. Dalje od ostalih tako da ne mogu da čuju ono što pričamo.”

Brzo je zavrtela glavom. “Neću kada se ovako ponašaš.”
Pustio joj je zglobove i povukao svoje ruke. “Sve što hoću od tebe je
da me saslušaš. Ali ako hoćeš da nastavimo ovaj razgovor ovde, onda
hajde da dovedemo i ostale da se ne muče toliko dok prisluškuju.”
Eriša je uputila jedan brz pogled ka ostalim Odabranima i videla ih
sve kako napeto gledaju, spuštenog alata, sa očima punim iščekivanja.
Oklevala je, a onda klimnula u znak slaganja.
“Završite sa poslom”, doviknula im je. “Kirisin i ja moramo nešto da
raspravimo. Odmah se vraćam.”
Uzela ga je za ruku u visini lakta i praktično ga odvukla sa čistine u

- 262 -

šumu iza, krenuvši uskom, slabo korišćenom stazom koja je vodila do
strmih litica koje su nadgledale doline ka zapadu. Pustio je da ga ona vodi,
zadovoljan time da sačeka sve dok se ne udalje dobro od ostalih pre nego
što se raspravi sa njom. Šta god da se desi danas, on će doći do istine u
vezi sa ovim stvarima. Ako odbije da mu ih da voljno, iščeprkaće to iz nje.

Kada su dobro zašli pod drveće ona se okrenula ljutito i lupila ga po
grudima. “Šta se događa između mog oca i mene nisu tvoja posla, rođače.”
Naglasila je reč. “Nemaš prava da mene ispituješ o njemu.”

Kirisin se nije dao. “Imam kada me laže. Ili kada me ti lažeš. Kao što
si me upravo slagala tamo. Razgovarao sam sa Bijatom kada sam se vratio
iz tvog doma. Uopšte nisi napuštala bašte. Rekla si ti to svom ocu,
svakako. Ali to nije bilo tada; desilo se mnogo ranije. Zato me je Elkris
pitala zašto je napuštena. Zato mi je rekla da moram da je saslušam: jer
čak ni ona – misleći na tebe – nije. Rekla ti je sve pre nego što je uopšte
pričala sa mnom i ti ništa nisi uradila po tom pitanju. Zašto me lažeš?”

Njeno lice je bilo napeto i ljutito. “Ne lažem!”
Ali mogao je da vidi po načinu na koji je to rekla da jeste. Pogledao
ju je sa sažaljenjem. “Znaš, Eriša, kada se ovo sve završi, moraćeš da živiš
sa posledicama. Izgleda da misliš da se ništa neće dogoditi Elkris, ali šta
ako se desi? Šta ako umre? Zaklela si se da ćeš brinuti o njoj, kao i svi mi
ostali. Kako ćeš opravdati svoj neuspeh?”
Ona je zavrtela glavom braneći se. “Neću doživeti neuspeh.” “Već
jesi. Kao što sam i ja. Svi smo. Nismo ništa uradili da joj pomognemo!
Molila nas je za pomoć, preklinjala, ali mi smo je ignorisali. Ne znam za
tebe, ali ja ne mogu da živim sa tim. Meni nešto znači što sam Odabrani.
Ja prihvatam svoju dužnost i ne zapostavljam je samo zato što ti ili tvoj
otac ili bilo ko drugi odluči da je u redu da se tako učini. Šta je sa tobom?
Da li se osećaš odgovornom za njenu sigurnost? Zašto se ovako ponašaš?”
Njene usne su se pretvorile u tanku crtu i još uvek je vrtela glavom.
Probala je da nešto kaže ali nije mogla.
“Dobro, ti moraš da uradiš ono što misliš da je ispravno”, nastavio je,
ponovo se približavajući. “Moraš da odgovaraš pred sobom za svoje
izbore. Ali ja ponovo idem kod tvog oca i zahtevaću da nešto uradi. A ako
to ne uspe, otići ću pred Visoko veće i pitaću njih! A ako ni to ne uspe,
otići ću kod nekoga ko će želeti da me sluša. U stvari, počeću sa Bijatom i
ostalima. Odmah nakon što budem otišao odavde, idem pravo kod njih i
ispričaću im sve što ti i tvoj otac radite!”

- 263 -

Balkandownload“Bolje nemoj, Kirisine!” rekla je šišteći. “Ne znaš šta će ti moj otac
uraditi zbog toga!”

“O, pa sada mi se još i preti? Ja nisam kao ti, Eriša. Ja se ne plašim
tvog oca!”

“Ni ja ga se ne plašim!” brecnula se, sa suzama koje su joj navrle na
oči.

“Nasmrt si uplašena od njega”, rekao je i odjednom je shvatio da je to
istina, da se jeste plašila iz razloga koje nije razumeo.

“Ti...!” počela je ali nije mogla da završi. Urušila se sama u sebe i
pognula glavu; ruke su joj se podigle da sakriju suze i uznemirenost.
“Mrzim te”, rekla je tiho.

“Ne, ne mrziš me.”
“Mrzim!” insistirala je.
“Kaži mi istinu”, pritiskao ju je.
“Ti ništa ne razumeš!” viknula je tako jako da se odmakao za korak.
“Onda zašto mi ne pomogneš da razumem? Reci mi zašto me svi
lažu?”
Zabacila je ruke, kosa joj je letela svuda. “Ne mogu da ti kažem! Moj
otac...” Gušila se rečima koje su izlazile kroz njena usta. “Mislim, ja... ne
mogu!”
“Rekao ti je da mi ne kažeš, zar ne?” Kirisin je pogađao. “Zar nije
tako? Priznaj.”
Pogledala ga je, poražena. “Ti stvarno nećeš da odustaneš, zar ne?
Nećeš da prestaneš da zapitkuješ dok ne budeš saznao.” Duboko je
udahnula i izbacila vazduh. “U redu, reći ću ti. Ali ako budeš nekome
rekao, kazaću da lažeš.”
Bila je to prazna pretnja, ali nije bilo razloga da se to naglašava.
“Samo mi reci, Eriša”, rekao je.
Stisnula je usne, učvršćujući svoju rešenost. “Nisam htela da se
pretvaram da ne znam za Elkris, ali mi je otac rekao da moram. Rekao je
da ne smem nikome da kažem.” Obrisala je suze. “On nije samo moj otac,
on je kralj. Šta je trebalo da uradim?”
Kirisin nije rekao ništa; jednostavno je čekao na nju. Trenutak
kasnije, podigla je pogled, kao da hoće da bude sigurna da je još uvek
sluša, a onda ga je isto tako brzo skrenula.
“Ja volim ono što radim, Kirisine, čak i ako ti ne misliš tako. Verujem
u ono što radim. Ne bih to menjala ni za šta i ja...” odlutala je. “Ponekad

- 264 -

odem da je vidim noću, kao što i ti to radiš. Volim da sam joj blizu,
nasamo sa njom. Mogu da osetim kako me posmatra. Znam da je šašavo,
ali tako mi izgleda. Sedim u Vrtovima i jednostavno... provodim vreme sa
njom. Nikada nije ništa uradila da mi da do znanja da me je svesna do pre
dve nedelje.Tada mi je ispričala o opasnosti koja dolazi i o tome da treba
da bude smeštena u Loden da se zaštiti.”

Zavrtela je bespomoćno glavom. “Nisam znala šta da radim. Morala
sam nekome odmah da kažem. Odlučila sam da odem svom ocu. Molila
sam ga da uradi nešto. Isprva mi se činilo da će pomoći. Ali onda je rekao
da je stvar mnogo komplikovanija nego što sam mislila. Rekao je da ne
razumem šta tražim, da ne znam dovoljno o Lodenu da uvidim šta će se
desiti ako uradi ono što tražim. Rekao je da moramo da sačekamo dok se
ne završi moja služba kao Odabranog. Kada jednom budem prestala da
budem Odabrani, on će preduzeti nešto.”

Podigla je ruke kada je on krenuo da kaže nešto. “Znam. Rekla sam
mu da ne vidim kako možemo da čekamo toliko dugo. Ali moj otac je
rekao da u odnosu na životni vek Elkris, to nije bilo ništa. Elkris je živela
stotinama godina. Nekoliko meseci u životu drveta bilo je nešto više nego
što bi jedan dan bio za nas. I manje, možda. Nije bilo neophodno da se
odmah deluje.”

“On ne može to da zna zasigurno”, Kirisin se usprotivio.
“Ono što on veruje da ne može da zna”, Eriša je rekla oklevajući,
“jeste šta će se desiti sa mnom ako me ne natera da čekam.”
Kirisin je krenuo da odgovori, a onda je stao. “Kako to misliš?”
“Mislim da ima još nečeg u ovome od onoga što ti i ja znamo. Loden
je Vilinkamen, magični talisman. Moj otac kaže da postoji veliki rizik za
onoga ko ga koristi. Nije hteo da otkrije prirodu tog rizika, samo da mi
neće dozvoliti da ga uzmem. Rekla sam mu da se ne plašim. Rekla sam mu
da sam ja vođa Odabranih i da sam ja ta koja treba da ga uzme.”
Videla je izraz njegovog lica i namrgodila se. “Možeš da mi poveruješ
ili ne, Kirisine, ali to je ono što sam mu rekla. To ga je razbesnelo. Rekao
mi je da ne znam o čemu pričam. Rekao je da ako nastavim da istrajavam
u ovome, da će me naterati da napustim svoj položaj jednog od
Odabranih.”
Zavrtela je bespomoćno glavom. “Kada sam pokušala da se
suprotstavim tome, ućutkao me je vikom. Bio je tako ljut! Nikada ga
nisam videla tako ljutog. Šta sam mogla da uradim? On je moj otac! Nije

- 265 -

Balkandownloadhteo da popusti!”
Nastala je duga tišina među njima. Zurili su jedno u drugo, nijedno od

njih spremno da kaže nešto više odmah. Kirisin nije bio siguran kako treba
da se oseća. Bio je ljut na kralja, ali je sa druge strane razumeo kako je
Arisen Belorus hteo da zaštiti svoju jedinu ćerku od onoga što je video
kao opasnost od korišćenja Lodena. Ono što ga je, ipak, najviše mučilo,
bila je nagrizajuća sumnja da kralj možda nije rekao Eriši sve što zna, da
je možda nešto krio. Bio je dvoličan sa Kirisinom; nije postojalo ništa što
je nagoveštavalo da nije bio i sa njom.

“Šta ćeš da uradiš?” konačno ga je pitala.
On, zapravo, nije znao. Mislio je da će mu saznanje o istini stvari dati
neki odgovor na to pitanje, ali nije. Bio je podjednako nasukan kao što je
bio i ranije.
“Kako tvoj otac zna da Loden može biti opasan po onoga ko ga
koristi?” pitao je.
Slegnula je ramenima. “Kada sam mu ispričala šta je Elkris rekla,
rekao mi je da sačekam dok je poslao starog Kulfa da prouči istorije i vidi
šta one kažu o tome. Tek kada je Kulf to uradio odlučio je da ja ne mogu
ništa da imam sa tim. Otkrio je nešto o tome šta će se desiti ako se Loden
upotrebi, ali kao što sam rekla, nije hteo da mi kaže.”
Kirisin je razmislio o tome još malo, a onda joj je rekao: “Zar ne želiš
da saznaš šta je u pitanju?”
Zavrtela je glavom sumnjičavo. “Nisam sigurna da li želim ili ne.”
“Bar ćeš znati koliko je stvarno opasno koristiti Loden. Znaćeš da li
je tvoj otac bio u pravu da ti to zabrani.”
“Možda.”
“Rekla si da si ozbiljno shvatila polaganje zakletve Odabranih. Ako
je tako, zar ne moraš da saznaš šta rizikuješ ako pokušaš da pomogneš
Elkris?” Zastao je. “Prvo je tebe zamolila za pomoć, Eriša. Ne mene. Nije
me pitala sve dok nije delovalo da si je napustila. Ali ti si ta koju je ona
želela.”
Eriša je izgledala bedno. “Znam koga je molila, Kirisine. Šta
predlažeš da uradim?”
“Zaviri u istorije. Tako ćeš moći da se odlučiš. Pomoći ću ti. Ne
očekujem da to uradiš sama. Možda ćemo pronaći odgovor brže ako oboje
tražimo.”
Ponovo je ćutala, razmišljajući. “Ne znam.”

- 266 -

“Da li se sećaš kada smo bili deca?” pitao ju je impulsivno. Pružio je
ruku i dotakao je nežno po ramenu. “Jurili smo kroz šume kod tvoje kuće i
pravili se da imamo avanturu. Ponekad smo to radili noću, kada su šume
bile mračne i strašne. Pravili smo se da tražimo zakopano blago. Bili smo
prijatelji tada. Znam da to sada tako ne izgleda, ali mislim da još uvek
jesmo. Ne znam zašto se tvoj otac toliko brine da ti se nešto može desiti,
ali ja želim da ti pomognem da to otkriješ. Zašto mi ne pružiš priliku? Zar
ne želiš da znaš razlog?”

Zurila je netremice u njega, kao da nije sigurna ko je on, a onda je
rekla, “Moraćemo da se ušunjamo u sobu gde se drže istorije. Stari Kulf se
stalno šunja unutra. Moraćemo da uđemo kada zaspi ili će hteti da zna šta
radimo i verovatno će reći mom ocu.” Zastala je, razmišljajući. “Ali ja
znam kako da uđemo u sobu, čak i kada je zaključana.”

Ponela ju je ideja da uradi nešto, da se otarasi tereta krivice koji je
nosila time što je poštovala želje oca i što je ignorisala svoju dužnost
Odabranog.

“Da li si voljna da to uradiš?” nastavio je on, želeći da bude siguran
da se neće predomisliti. “Ako odlučiš da ga ne poslušaš, verovatno će se
veoma naljutiti.”

“Biće besan”, složila se, ponovo sumnjičava.
“Ali ne možeš da se brineš sada oko toga”, insistirao je. Posmatrao je
njeno lice, odmeravajući njenu rešenost. “Ne dok ne otkrijemo šta on to
zna što mi ne znamo.”
Zavrtela je glavom. “Pretpostavljam da ne.” Podigla je pogled i srela
njegov. “Ne dok ne otkrijemo.”
Sumnja koja se pojavila trenutak ranije je nestala. Oštro je izdahnula
u olakšanju. “Da li možemo to da uradimo večeras?” pitao je.
Klimnula je, odlučnost se jasno videla na njenom licu. “Možemo da
uradimo to večeras.”

***

Ostatak dana je prošao sporo za Kirisina. Trudio se da što više radi u
Vrtovima, dok su mu misli stalno lutale ka onome što mu je Eriša otkrila.
Njegove emocije bile su izmešane. Sa jedne strane, mogao je da razume
oklevanje njenog oca da stavi u opasnost svoje jedino dete. Sa druge, ona
je bila vođa Odabranih i ona koju je Elkris zamolila za pomoć. Delovalo
mu je da su i njene i dužnosti njenog oca bile jasne, ali nije znao kako bi

- 267 -

Balkandownloadon reagovao da je kralj a da je Eriša njegova ćerka, zato se trudio da ih ne
osuđuje – čak i kada je hvatao sebe da to radi. Kirisin se uvek ugledao i
divio se Arisenu Belorusu, ali nije mislio da će ga ikada više videti u tom
svetlu. Kako će videti Erišu i dalje je ostalo otvoreno. Zavisiće od onoga
što će se desiti te noći. Zavisiće od toga kako će ona reagovati na ono što
otkriju u vilenjačkim istorijama.

Jedno je bilo sigurno. Njegovi roditelji bi bili besni kada bi saznali da
je njihov rođak bio spreman da dovede u opasnost čitav vilenjački narod
samo da bi zaštitio svoju ćerku. Zato će Kirisin to i morati da krije od njih,
jer je znao da bi to odmah izneli pred kralja i kako je to lako mogao da
bude kraj za sve njih.

Još je mnogo vremena ostalo do zalaska sunca i imao je i više nego
dovoljno vremena da zabrlja stvar. Do tada, bilo mu je muka od
razmišljanja o tome i bio je nestrpljiv da nešto uradi.

Ali prvo je tu bila večera sa njegovim roditeljima – sa kojima se
dogovorio da provede noć – razgovor o Simralin i njenom očekivanom
povratku kući i kućni poslovi za koje se od njega očekivalo da ih obavi
kada dođe u posetu. Otišao je rano u krevet, izmišljajući umor i nemirno je
spavao nekoliko sati pre nego što se probudio jedan sat posle ponoći.
Nakon osluškivanja da bi bio siguran da je ostatak domaćinstva zaspao,
ustao je i obukao se. Uzevši svoj dugačak nož i sandale, provukao se kroz
prozor i nestao u tami bez ijednog zvuka.

Vilenjačka zajednica je bila tiha, većina ljudi je već bila u krevetu ili
se spremala za san. Nebo je bilo oblačno i odavalo je malo svetlosti, tako
da je Kirisin bio prinuđen da se oslanja na svoja vilenjačka čula da nađe
pravi put kroz crnilo. Vazduh je bio miran i topao, noć uronjena u tišinu i
prikriveno iščekivanje. Oprezno se kretao niz usku stazu koja je vodila do
doma Belorusovih, birajući put i osluškujući zvuke koji bi ga upozorili na
nečije prisustvo. Nije čuo nikoga i stigao je do ivica kraljevog doma bez
incidenata.

Čučeći u žbunju na prethodno dogovorenom mestu, tik izvan terena
po kome su patrolirale straže, čekao je ponoć i Erišu.

Nekoliko puta mu je palo na pamet da niko nije znao gde se nalazi.
Kada bi mu se nešto desilo, niko nije mogao da zna gde da ga traži. Bila je
to ledena pomisao – da vilenjački kralj može učiniti nešto da ga ućutka –
ali nije mogao da prestane da razmišlja tako u svetlu onoga što je saznao o
njemu. Ako je bio spreman da rizikuje ugrožavanje Elkris da bi zaštitio

- 268 -

svoju ćerku, nije mu trebalo mnogo izgovora da ukloni problematičnog
dečaka.

To ga je nateralo da se pita. Da li je Eriša pogazila reč i izdala ga
svom ocu?

Još uvek se pitao kada se ona pojavila iz tame, obučena kao i on,
senovita prilika u pomračini. “Ovamo”, prošaptala je, prislanjajući usne tik
uz njegovo uho. “Stražari nas neće videti. Njihove oči će gledati u drugu
stranu narednih nekoliko minuta. Požuri!”

Pratio ju je kroz drveće, pazeći najbolje što je mogao da gazi tačno
tamo gde i ona, bacajući nervozne poglede svuda unaokolo – u potrazi za
Kućnom stražom ili bilo kim ili bilo čime što je čuvalo kralja. Ali niko se
nije pojavio i alarmi se nisu oglasili i za samo nekoliko minuta našli su se
kraj sporednih vrata koja su se nečujno otvorila pred Erišinim dodirom i
pustila ih u dom Belorusovih.

Kirisin je stajao tik iza vrata, teško dišući uprkos pokušaju da se
umiri. Eriša je stala ispred njega, očigledno osluškujući, pazeći da je sve
bezbedno. Zadovoljna, uzela ga je za ruku i povukla ga napred. Išli su
polako, prolazeći kroz sobe osvetljene sićušnim svećama koje su odavale
tek toliko svetla da vide kuda idu i ne padnu preko nameštaja. Jednom ili
dva puta, Eriša je zastala i osluškivala iznova pre nego što su nastavljali.
Stigli su do vrata koja su vodila ka stepeništu koje se spuštalo ka
biblioteci u kojoj su bile vilenjačke istorije i krenuli dole. Eriša je sada
nosila bezdimnu baklju da im osvetli put. Vazduh je postao hladniji a tišina
se produbila. Spustili su se niz nekoliko nizova stepenica dok nisu stigli
do poslednjeg nivoa i stajali u malom predsoblju sa radnim stolom i
nekoliko stolica. Dvoja vrata stajala su u zemljanim zidovima oivičena
gredama i stubovima.

Eriša je prišla desnim vratima i otvorila ih pažljivo, osvetlila bakljom
unutrašnjost i brzo pogledala unutra. Zadovoljna, okrenula se ka Kirisinu i
pokazala mu da se približi. Ušli su u sobu, koja je bila ispunjena policama
i ormanima zakrčenim knjigama i papirima, koje su sve bile označene
odštampanim naslovima i brojevima. Eriša je krenula ka zadnjem delu
sobe, okrećući se unaokolo dok je hodala, tražeći. Konačno je stala i
pokazala ka zbirci knjiga koje su bile drevne i prekrivene prašinom,
uvezane kožom i pozlaćenih naslova. Uzela je prva dva dela i dodala mu
jedan.

“Ovo su istorije”, prošaptala je. “Da li hoćeš da ih iznesemo napolje

- 269 -

Balkandownloaddo stola?”
Zavrteo je glavom. “Hajde da ostanemo unutra.”
Zajedno su seli prekrštenih nogu na pod od drvenih letvi, stavili

baklju između sebe, otvorili knjige i počeli da čitaju.
Bio je to dug i spor proces. Red po kome je sadržaj u knjigama bio

zabeležen bio je zbunjujuć; nije delovalo hronološki a ni da je uređen po
temama. Tekst na stranicama bio je sitan i nerazgovetan, a mnoge reči bile
su im nepoznate. Kirisin je brzo odlučio da će im trebati previše vremena
da sve pročitaju i predložio je Eriši da traže samo ključne reči poput
Elkris ili Vilinkamen, zaustavljajući se da pročitaju tekst samo ako
pronađu neku od te dve. Uradili su tako i mogli su mnogo brže da okreću
stranice ali su pronašli samo da se bilo koja od te dve reči sporadično
spominje.

Još gore, nijednom nisu naišli ni na najmanje pominjanje Lodena.
Završili su sa prve dve knjige i prešli su na sledeći par. Vreme im je
izmicalo. Kirisin se uhvatio kako povremeno gleda ka Eriši, koja se
udubila u čitanje i nije obraćala pažnju na njega. U potpunosti ga je
iznenadila njena potpuna promena ali je bio i zahvalan na tome. Već je
imao bolje mišljenje o njoj. Ako pronađu nešto i ona bude preduzela nešto,
možda će čak biti spreman i da ponovo razmisli...
“Tražite nešto?” glas je zarežao iz mraka u pravcu vrata.
Kirisin je osetio kako mu srce zastaje. Susreo je Erišin preplašeni
pogled kada joj se glava trgnula naviše i nije mogao da skrene pogled.

- 270 -

DVADESET PET

Ruke su tresle Sokolova ramena snažno i naglo ga probudile iz sna.
“Probudi se, Ptico”, čuo je Pantera kako kaže.
Zatreptao je očima još uvek zamagljenim od sna, pokušavajući da se
usredsredi. Trebao mu je trenutak da se orijentiše. Još uvek je bio na podu
u zajedničkoj sobi gde je zaspao prošle noći. Mogao je da čuje glasove u
pozadini, prigušene i ispunjene čuđenjem. Osetio je radost kako izbija iz
njih dok su se podizali i spuštali.
“Hej!” Panter ga je ponovo protresao i ovog puta je pogledao u
njegove oči. Blagi, ironičan osmeh ga je pozdravio. “Bolje dođi da vidiš
šta je naumio tvoj pas.”
Čejni. Brzo se uspravio – suviše brzo – i sve je počelo da se okreće.
Sedeo je za trenutak sa glavom između nogu, čekajući da stvari prestanu
da se kreću.
“Gori si od one zverke”, Panter je frknuo sa prezirom. “Možda ti imaš
ono što ona nema. ‘Oćeš da ustaneš? ‘Oćeš sve da propustiš?”
Soko je zatreptao, vrtoglavica je prestala i on je pogledao ka Pantem.
“Šta da propustim?” pitao je.
“Pazi tamo”, rekao je ovaj, pokazujući.
Ostali Duhovi su se okupili oko Čejnija, koji je bio na nogama i
lokao vodu iz činije. Izgledao je pomalo raščerupano ali njegove rane iz
jučerašnje bitke su gotovo nestale.
Sova se dovezla, napregnutog pogleda. “Kako se ovo dogodilo?”
pitala je, mešavina zapanjenosti i duboke sumnje bila je očigledna na
njenom licu. “Svi smo videli. Umirao je, Sokole.”
Soko je zavrteo glavom. Bio je podjednako zbunjen kao i ona, iako iz
različitih razloga. Znao je šta se desilo, znao je kakvu je ulogu odigrao u
tome, ali nije razumeo kako je to bilo moguće.
“Taj pas, to je đavolski pas”, Panter je promrmljao, gledajući ka
Čejniju, namrštenih obrva. “Nema šanse da mož’ ovako da šetka. Bio je
skroz pokidan, jedva da je mogo da diše. Kako to da se mrda isto ko i
uvek.” Zavrteo je glavom. “Jes’, to je sigumo đavolski pas.”
Sveća je podigla pogled sa mesta gde je klečala kraj Čejnija, videla
da se Soko probudio i požurila je da mu pruži veliki zagrljaj. “Zar to nije
divno?” prošaptala je.
Soko je pretpostavio da jeste. Pretpostavio je da je to, na neki način,

- 271 -

Balkandownloadčak i čudo. Hteo je da razume, ali se u isto vreme i plašio onoga što može
da sazna. Čejni je zaista umirao, toliko je bio loše da je jedva znao da je
Soko taj koji je grlio njegovu veliku glavu, oči su mu bile staklaste i disao
je teško i isprekidano. Nije postojalo ništa što je neko mogao da učini za
njega, ništa što je moglo da ga spase, a ipak...

Ipak, Soko ga je spasao.
Kako je to uradio?
Odvojio se od Sveće, uspravio se na noge i otišao do mesta gde je
Čejni mirno ležao, završivši sa pijenjem. Sive oči pomerile su se da
pronađu Sokola dok se približavao, ne više staklaste već oštre i bistre.
Soko je kleknuo kraj njega, prolazeći rukom preko debelog krzna, preko
nakostrešene glave, zastajući da počeše velike uši. Sve povrede su
zacelile. Postojali su nabori ožiljaka pod krznom – kao da su se povrede
dogodile pre dosta vremena – ali Čejnijevo krzno bilo je praktično bez
ikakvog traga.
Soko je pogledao u velikog psa, pitajući se da li je umislio svoj udeo
u svemu ovome. Možda je samo umislio da je uradio nešto time što je to
želeo. Možda povrede nisu bile tako opasne kako su pretpostavili, mnogo
površnije nego što se činilo, i...
Zaustavio se. Ovo je bilo glupo. Nije on umislio ništa u vezi sa onim
povredama. Ne, nešto se desilo prošle noći, nešto između njega i Čejnija
čemu su samo oni prisustvovali, nešto što još uvek nije mogao da razume.
A možda nikada neće ni moći da razume.
Podigao se, osećajući se stran samom sebi. Nije više bio ista osoba.
Bio je neko potpuno drugačiji jer samo je neko drugi, neko o kome nije
znao ništa, mogao da uradi za Čejnija ono što je on uradio.
“Pazi ga”, Panter je promrmljao. “On zna nešto, ali neće da kaže.
Đavolski psi nikad neće da kažu.”
Soko ih je onda sve uposlio, odlučivši da je bolje da se jednostavno
nastavi dalje nego da se sedi i razmišlja o misterijama. S obzirom na
jučerašnje događaje, instinktivno je znao šta treba činiti. U narednih par
dana živeće na površini, na višim spratovima zgrade. Tamo nije bilo toliko
bezbedno koliko bi voleo, ali u ovom trenutku ništa nije delovalo mnogo
bezbedno. Odredio je Majstora i Kredu da odaberu sobe koje su mogle da
se zatvore i brane. Prebaciće se danas, poneće sa sobom ono što mogu da
nose od zaliha i neophodnih stvari a ostalo će ostaviti za kasnije. Ostaviće
i leš džinovske stonoge. Bio je suviše težak i suviše kabast da pokušaju da

- 272 -

ga pomere, a svejedno nije bilo ni mnogo razloga za to. Nadao se da nije
bilo još ovih čudovišta, da je postojalo samo ovo jedno, mutacija koja je
ispuzala iz kanalizacije i podzemnih tunela. Odakle je došlo i šta je
uzrokovalo njegovu mutaciju ostalo je misterija za koju je sumnjao da će
bilo ko od njih da razotkrije. Ali bar su sada znali čega treba da se paze
ako se ubistva i kasapljenje Guštera, Kreštavaca i drugih plemena nastavi.

Dok se pridruživao ostalima za brzim doručkom, posluženim hladnim
i spasenim među ostacima kuhinjskog dela, uhvatio je sebe kako ponovo
razmišlja o znacima koje je propustio. Trebalo je da bude oprezniji nakon
susreta sa ranjenim Gušterom i pošto je čuo za mrtve Kreštavce. Trebalo
je da zna da ne spušta gard nakon Svećinog osećaja opasnosti u podrumu
starog skladišta odakle su pokupili tablete za prečišćavanje. Sada je bio
siguran da je podrum bio stonogina jazbina. Mora da se smestila tamo, a
onda izašla u potrazi za hranom. Nekako je pronašla Tigra i Mačke,
uhvatila ih na prepad i pobila ih pre nego što su mogli da se odbrane. Onda
je pratila Duhove nazad do njihovog podzemnog doma, izbušila put kroz
staru ventilaciju i prokopala ga kroz plafon.

Zavrteo je glavom, pokušavajući da odagna stvaranje mentalne slike
stvorenja iz noćnih mora, čudovišta koje je moglo da rije kroz čeličnu žicu,
malter i beton.

To ga je nateralo da se iznova začudi hrabrosti Laste da mu se
suprotstavi i zaštiti Sovu i Veverca. Pogledao je ka njoj, proveravajući da
li je ona bila još uvek ista devojčica, da se nije nekako promenila na način
na koji je osećao da se on sam promenio. Sedela je i jela u tišini, ne
pričajući mnogo, lica mirnog pod čuperkom kose boje sena. Izgledala je
isto, ali on nije smatrao da jeste ista. Kako je mogla biti?

Uhvatila ga je da je posmatra. Nasmešio se i namignuo joj. Nesigurno
mu je uzvratila osmeh, a onda nastavila sa jelom.

Kada su završili, poslao je Kredu i Majstora u potragu za novim
odajama i Pantera i Medveda do obale da pronađu Reku i Vremenka.
Nakon svega što se desilo, nije mogao da ostavi devojčicu i njenog dedu
napolju nezaštićene, bez obzira na zarazu. Izolovaće ih u jednoj od gornjih
soba, negde gde će biti na sigurnom onoliko koliko to bude moguće.
Možda će Sova znati šta da radi da pomogne starcu kada bude videla
simptome. Ako ne, onda će jednostavno uraditi sve što mogu za njega sve
dok ne dođe vreme da napuste grad.

A odlazili su, u to je bar bio siguran. Razmatrao je to pitanje već

- 273 -

Balkandownloaddanima, ali neočekivano pojavljivanje džinovske stonoge ga je prelomilo.
Ostajanje u gradu bilo je suviše opasno. Stvari su se menjale, neke od njih
vidljivo, neke je jednostavno predosećao. Mislio je da ne bi trebalo da
budu u blizini i vide kako će sve ispasti. Došlo je vreme da ispuni viziju,
čak i ako nije bio siguran kako da to uradi. Došlo je vreme da povede
svoju porodicu i pronađe dom koji mu je vizija obećala.

To je značilo da mora da ubedi Tesu da krene sa njima. Nije znao ni
kako će to da uradi. Samo je znao da će morati da pronađe način. Sastaće
se sa njom večeras, na prethodno dogovorenom mestu i reći će joj šta
namerava da uradi. Onda će je ubediti kako god zna, koristeći sva
sredstva, da krene sa njim.

Otišao je da radi sa Sovom i Lastom, prikupljajući namirnice i
opremu koju su nameravali da ponesu sa sobom, pripremajući se za
preseljenje gore. Kreda i Majstor su se ubrzo vratili i rekli da su pronašli
odgovarajuće mesto. Otišavši sa njima da ga proveri, Soko je video da je
adekvatno, nizovi soba sa više od jednog izlaza, ne suviše visoko niti
suviše izloženo, savršeni kompromis. Nije bilo sigurno kao podzemlje ali
ni podzemlje nije ispalo baš tako sigurno.

Do vremena kada su se Panter i Medved vratili vukući Vremenka na
improvizovanoj nosiljci sa Rekom koja ih je pratila, bili su spremni da
smeste devojčicu i njenog dedu u sobu koja je bila fizički izolovana od
ostalih, ali ipak dovoljno blizu da mogu da budu zaštićeni. Vremenko je
izgledao isto, još uvek prekriven ljubičastim mrljama, još uvek grozničav i
nesvestan. Reka je zagrlila Sokola i rekla mu koliko joj je značilo što ovo
radi i on joj je uzvratio zagrljaj i ponovo je podsetio da su oni porodica i
da moraju da paze jedni na druge. Panter je vršljao unaokolo mrmljajući
kako su svi izgubili razum, da je rizikovanje postalo deo života i da on, pre
svega, nije hteo da ima ništa sa tim. Potom im se priključio kada su
odvukli namirnice uz stepenice do njihovih novih odaja.

Trebao im je čitav dan da završe posao. Do tada, Sova je pregledala
Vremenka i čitala još malo o tipovima zaraza. Mislila je da je shvatila
prirodu one kojom se starac zarazio i kako najbolje da je leči. Dala je
instrukcije Reci šta da radi, koristeći kombinaciju lekova koje su već
imali, iako samo u ograničenim količinama, tečnosti da ne bi dehidrirao i
hladne krpe da mu stišaju groznicu. Sve je to bilo primitivno, ali to je bilo
sve što su imali. Soko je obećao da će popričati sa Tesom kada se budu
videli te večeri, znajući već da to neće napraviti neku razliku, jer joj neće

- 274 -

dozvoliti da se vrati u utvrđenje, čak ni po dodatne lekove.
Do zalaska sunca, Duhovi su sve sredili i smestili se da provedu noć.

Čejni je čuvao vrata, bar delimično povrativši snagu, i Soko je ustanovio
raspored dvočasovnih smena do zore. Nije imalo potrebe rizikovati, iako
je znao koliko je Čejni pouzdan. To će ionako trajati samo nekoliko dana,
a onda će napustiti grad i sve će se promeniti. Pokušao je da razmisli o
tome šta je to značilo i nije uspeo. Znao je da nije mogao da se nada da
može sve da predvidi, iako je očajnički želeo da prekine neizvesnost.
Moraće da se bavi njihovim odlaskom i putovanjem dan za danom i nada
se da će usput otkriti ono što je mu je trebalo. Bio je to veliki rizik, ali
imao je osećaj da ostati u mestu i nadati se najboljem predstavlja još veći
rizik.

Ponekad se jednostavno mora verovati u nešto. Verovao je da će biti
dovoljno ako ostanu zajedno i paze jedan na drugoga.

Sumrak je uveliko trajao kada je krenuo iz zgrade na svoj sastanak sa
Tesom. Uzeo je iz ormana sa oružjem jedan od štapova i par otrov-bodlji,
kao i svoj lovački nož. Razmišljao je o tome da povede i Čejnija, ali
brinuo se da se veliki pas možda nije dovoljno oporavljen i nije želeo da
ga dovodi u opasnost sve dok tako ne bude. Prošao je tim putem mnogo
puta i znao je kako da se kreće i ostane bezbedan. Moraće samo da bude
dodatno pažljiv.

“Pazi da svi ostanu unutra”, rekao je Sovi, savijajući se blizu tako da
drugi ne mogu da ga čuju. “Ako nešto pođe naopako, ne razdvajajte se –
držite se zajedno. Probaću da budem brz.”

Kratko je klimnula glavom ali njene oči su odavale njenu bojazan.
“Šta ćeš da radiš ako ona ne bude htela da pođe sa tobom?”

Nije pričao sa njom o onome što je nameravao, ali Sova je mogla da
mu pročita misli jednako lako kao što je čitala svoje knjige. Znala je šta je
hteo da pokuša i sa čim se suočavao.

Nasmešio se ohrabrujuće. “Poći će.”
“Obećaj mi, ako izabere da ne krene – ne, čekaj, pusti me da završim
– ako izabere da to ne uradi, da ćeš se u svakom slučaju vratiti. Da nećeš
otići u utvrđenje i da se nećeš motati unaokolo čekajući da se ona
predomisli.”
Njene oči su ispitivale njegove, čekajući. Kada je videla da okleva,
rekla je “Potreban si nam, Sokole. Ne možemo da uradimo ovo bez tebe.
Obećaj mi.”

- 275 -

BalkandownloadRazumeo je. Ugrizao se za usnu, pogledao u svoja stopala, a onda
rekao: “Vratiću se, obećavam.”

Pozdravio se sa ostalima, izašao kroz teška vrata koja je Majstor
napravio da brane ulaz u zajedničku sobu i sišao niz stepenice do ulice.
Stojeći tik uz vrata, pogledao je u senovite oblike napuštenih vozila i hrpu
đubreta.

Onda je, duboko udahnuvši, krenuo ka utvrđenju, želeći da završi sa
tim. Krenuo je ka sredini ulice, stalno posmatrajući svoju okolinu dok je
hodao, ali nije usporavao dok je to radio. Imao je neprijatan osećaj što je
ovako sam napolju u mraku, kršeći sopstveno pravilo da niko nikada ne
sme da izlazi sam noću. Zadrhtao je kada je ledeno hladan vetar nečujno
dunuo. Delovalo je pogrešno što je išao bez Čejnija, uprkos onome što je
govorio sebi. Ali tu nije bilo pomoći. Moraće da se osloni na sopstvene
instinkte.

Ali njegovi instinkti nisu bili kao Čejnijevi.
Osim toga, bio je umoran i obuzet mislima.
Što je verovatno bio razlog zašto nije primetio senovitu figuru koja je
stajala na vratima preko puta ulice i posmatrala ga kako odlazi.

***

Put uz Prvu aveniju ka utvrđenju bio je miran, nekako isprazan i
ispunjen senkama i duhovima. Soko je držao štap pred sobom spreman da
ga upotrebi i držao se sredine ulice, dalje od mesta na kojima su mogli da
vrebaju grabljivci. Nastavljao je da ujednačeno osmatra svoju okolinu,
tražeći neki pokret, neobičnost i neočekivane zvuke koji su mogli da ga
upozore na opasnost, ali nije našao ništa. Znao je da nije bio sam u noći,
ali je delovalo kao da je bio. Bio je zadovoljan time i misli su mu odlutale.

Većim delom, isplivale su i zbrkano se bavile onim što se desilo sa
Čejnijem prethodne noći. Nije mogao da prestane da razmišlja o tome.
Nastavljao je da se priseća kako je molio da se desi čudo i kako se čudo i
desilo. Nastavljao je da se priseća načina na koji se njegovo telo izmenilo
kada je isceljivanje počelo, kako je postalo vruće iznutra – kako je neka
vrsta energije izbila iz njega i prelila se u velikog psa. Nastavljao je da se
priseća kako je Čejni odgovorio, gotovo odmah, a onda počeo da se
oporavlja tu, pred njegovim očima. Da li je zaista on bio odgovoran za to?
Prihvatanje ovoga promenilo je sve u šta je verovao u vezi sa sobom i
svojim mestom na svetu. Ako je on stvarno izlečio velikog psa, onda ga je

- 276 -

zaposela moć koja je prevazilazila sve za šta je mislio da je moguće. To je
značilo da u stvari uopšte nije poznavao sebe, a to je bilo uznemirujuće.
Nikada nije bio ništa posebno, nikada ništa više od običnog dečaka koji je
pokušavao da preživi u svetu gde su dečaci redovno bivali pojedeni i
ispljunuti. Sada je razmatrao mogućnost da je bio nešto više od dečaka sa
posebnom vizijom.

Razmišljao je o tome za trenutak, pitajući se da li je bilo moguće da
je vizija nekako povezana sa onim što se desilo Čejniju. Čak prihvatajući
da je Čejni bio izlečen zbog nečega što je uradio ili nečega u njemu što je
odgovorilo na njegovu očajničku potrebu da pomogne svom psu, bilo je
teško poverovati da je to imalo neke veze sa njegovom vizijom. Ali nije
mogao to ni da isključi u potpunosti. Te dve stvari su ga činile tako
drugačijim kada ništa drugo nije, tako da je bilo moguće da su imale sličan
izvor.

Ali šta je bila priroda tog izvora? Da li se rodio sa time? Da li je to
nekako stekao? Sve u vezi sa tim – šta god to bilo – bila je misterija.

Usporio je, još uvek pazeći na okolinu, ali uhvaćen u svom
istraživanju šta je mogla da bude istina. Palo mu je na pamet da nikada
nije iskusio čisto i potpuno tumačenje svoje vizije. Od onog prvog puta,
dolazila mu je samo u delovima i povremeno. Nikada se nije u potpunosti
razotkrila, nedovoljno ni toliko da zna gde je trebalo da odvede njega i one
koje je vodio. Verovao je u nju, ali zapravo je nikada nije sasvim razumeo.

Da li je zbog toga bio budala? Nikada nije mislio tako, nikada nije
verovao da ide pogrešnim putem niti se samoobmanjivao u vezi sa tim što
je naumio da uradi. Delovao je na osnovu vere i to je uvek delovalo
dovoljno. Ali podrobnije ispitivanje ga je nateralo da zastane. Praćenje
vizije koja nije dovršena i nije poduprta ničim čvrstim uopšte nije delovalo
inteligentno.

A opet on je verovao u nju. Čak i sada, uprkos svemu – ili možda baš
zbog toga – verovao je i dalje.

Pred njim, nešto se pokrenulo u senkama sa jedne strane, nešto što je
hodalo na dve noge. Još malo je usporio, udaljio se od toga, a onda
posmatrao kako bledi u mraku i nestaje. Još jedno stvorenje noći, kao i on.
U lovu. Možda u pokušaju da pronađe put. U potrazi za mestom na svetu,
kao i on.

Zavrteo je glavom. Ponašao se glupo sa tom vrstom poetskog
razmišljanja. Sve je predstavljalo ili grabljivca ili plen. Sve je lovilo ili

- 277 -

Balkandownloadbilo lovljeno. Jedina nepoznata stvar u svakom trenutku bilo je koje je
vaše mesto u lancu ishrane. Bilo je tako jednostavno.

Pogurio se pred hladnoćom vetra dok je izlazio iz zaklona zgrada na
otvoreni prostor koji je okruživao utvrđenje. Bio je suviše daleko da ga
mogu videti, ali morao je da bude sve pažljiviji kako je prilazio, morao je
da bude siguran da se u potpunosti utopi u svoju okolinu. Utvrđenje je
izgledalo kao mračna nejasna gomila pred njim, sa razbacanim svetlima
koja su se videla na njegovoj crnoj površini, sićušne oči koje su
posmatrale spolja. Mogao je da čuje glasove, nejasne i daleke. To je uvek
delovalo zbunjujuće nestvarno, gledanje ka unutra spolja, kao da je iznova
stigao sa dalekog mesta. To ga je uvek podsećalo da nikada ne bi mogao
da se uklopi unutra.

Spustio se u čučanj i počeo da se probija ka transportacionom
skloništu gde ga je Tesa čekala. Prešao je otvoreni prostor u kratkim
etapama, često zastajući da pogleda i oslušne okolinu – pažljiv, spreman.
Ali nije bilo znakova pokreta na zidinama utvrđenja, nikakvih pokazatelja
da nešto nije kao i obično. Prošao je kroz zamrznuti pejzaž, prazan i
beživotan. Ili je bar naizgled bio takav, kao i toliko drugih mesta na svetu.
Ponovo se pitao kako je izgledalo kada je grad bio živ i blistav sa svetlima
i ispunjen zvukom glasova i smeha. Nije to mogao da zamisli.

Dalje sa jedne strane, duboko u senkama, grebanje je razbilo veo
tišine, nateravši ga da se sledi u mestu. Čekao je, osluškujući. Ali zvuk se
nije ponovio i nije video da se nešto pomera. Sačekao je još malo,
posmatrajući svetla na zidinama utvrđenja, u potrazi za bilo kakvom
promenom u svom okruženju.

Konačno, zadovoljan time što je bezbedno, počeo je ponovo da se
kreće napred.

Betonski put koji je okruživao staru autobusku stanicu bio je zapušen
gomilama đubreta i mogao je lako da se kreće od jedne gomile do druge
kratko se zadržavajući na otvorenom. Bilo je dovoljno mračno da ga nisu
mogli videti sa zidina, zato se više brinuo o onome što je moglo da se krije
u njegovoj blizini. Bilo je malo verovatno da će grabljivci ležati u zasedi
ovde, na mestu tako ispražnjenom od života i tako blizu zidina utvrđenja.
Bilo je jednostavno suviše opasno i neproduktivno to raditi. Za sve to
vreme od kada se sastajao sa Tesom, nikada još nije naleteo na nakazu, a
kamoli na ljudsko biće. Nije ni večeras očekivao da se to promeni.

Stigao je do autobuskog skloništa i uvukao se nečujno unutra, u

- 278 -

čučnju dok je brzo osmotrio unaokolo. Ništa. Krenuo je ka stepenicama
koje su vodile do vrata podzemnog tunela, usporavajući sve dok nije
zamakao za vrh stepeništa i nestao sa vidika. Ponovo je zastao,
posmatrajući vrata i skupljajući misli, pokušavajući da smisli šta je
nameravao da kaže Tesi. Morao je da je ubedi da je polazak sa njim jedina
razumna stvar koja se može uraditi. Ali s obzirom da je njen otac nestao,
da li će biti voljna da ostavi majku samu? Njegove misli vrtele su se kao
lišće na vetra. Možda se njen otac vratio. Možda joj je majka već rekla da
treba da radi ono za šta smatra da je najbolje. Možda je Tesa već počela
da razmišlja na njegov način.

Možda je samo sanjario.
Odbacio je svoje bojazni i spustio se skroz dole do podnožja
stepenica, gde je stao ispred vrata. Nešto ga je nateralo da okleva, nešto
što je imalo veze sa utiskom koji su odavala zatvorena vrata. Nije mogao
da odredi poreklo toga, ali bilo je dovoljno jako da ga natera da stane.
Onda je zakucao oštro po vratima, dva puta jako i jednom slabo.
Brave na vratima su se odmah otključale i vrata su se otvorila u
crnilo. Šake su se pružile iz mraka – dva para, tri, više – hvatajući ga za
ruke i odvojenu dršku štapa tako da nije mogao da ga podigne. Tela su
navalila kroz otvor i zabila se u njega, bacajući ga na pod. Borio se kao
divlja zver, znajući šta se događa, očajnički želeći da se oslobodi. Ali ruke
su ga čvrsto držale i nije mogao da pobegne.
Imao je vremena da jednom krikne u očaju, a onda ga je nešto udarilo
u glavu i on je pao u crnilo.

- 279 -

Balkandownload DVADESET ŠEST

Logan Tom je nepomično stajao u dubokim senkama preko ulice kada
se dečak pojavio na vratima, pažljivo pogledao unaokolo, a onda počeo da
hoda. Mogao je da kaže, čak i na slabom svetlu, da je gledao samo u
dečaka, a ne odraslog čoveka. Dečak je delovao da zna kuda ide; nije
oklevao pri odabiru puta i napredovao je kroz okoliš po kome je svuda
bilo razbacano đubre. Ovo je za njega bila poznata teritorija. Dete sa ulice,
pomislio je Logan. Koliko drugih se krilo u zgradi iz koje je ovaj izašao?
Koje od njih je bilo morf lutalica?

Pošto je do sada bio siguran da jedno od njih jeste.
Mogao je da oseti kako se kosti prstiju nemirno pomeraju u njegovom
džepu. Počeli su to da rade ranije u toku dana, kada je po prvi put stigao
do ivica grada. Bacio ih je ponovo kako bi bio siguran da je na pravom
putu, gledao kako se skupljaju i pokazuju pravo ka srcu centra grada, a
onda ih ponovo stavio u džep. Gotovo istog trenutka je osetio kako
počinju da se kreću i komešaju, stvarajući tihi kliktavi zvuk dok su se
sudarale. To ga je prepalo, tako da je bio primoran da se bori protiv jakog
osećaja odbojnosti.
Do sada, nekoliko sati kasnije, navikao se na to. Očigledno,
odgovarale su na blizinu morfa. Bio je to čudan osećaj, da se pomeraju
tako, ali to je značilo da je njegovo putovanje skoro završeno, da se
njegova potraga bliži kraju. Kada je poslednji put bacio kosti one su ga
dovele pravo na ovaj trg i prazne zgrade koje su ga okruživale, ali je
odmah znao gde će moći da pronađe morfa.
Za trenutak je pomislio da krene za klincem na ulici, ali onda je
odlučio da neće. Svaki pokušaj da mu se prikaže ovde mogao je da ga
natera da vikne i tako upozori ostale. Nije želeo da se svi oni razbeže na
sve četiri strane sveta. Bolje da pusti ovog da ide i usmeri se na ostale.
Gledao je kako dečak nestaje u tami, ostao na mestu još nekoliko
minuta, a onda zakoračio iz senki i pogledao preko ulice.
Njegovi instinkti i snaga njegove magije rekli su mu da je zgrada u
koju je nameravao da uđe zauzeta. Mogao je da čuje pokrete unutra. Kosti
prstiju su izgleda isto to znali. Njihovo šuštanje unutar njegove odeće
postalo je skoro mahnito.
Došao je do vrata iz koji se dečak pojavio i zastao. Ništa nije
delovalo čudno. Još uvek je mogao da čuje zvuke grebanja stanara unutra,

- 280 -

sada negde naviše od mesta na kome je stajao. Okrenuo se i pažljivo
pogledao unaokolo, želeći da bude siguran da nije propustio ništa prilikom
svog dolaska. Ali noć je bila prazna i mirna, trg – groblje starih
automobila, palih zidova i đubreta koje je naneo vetar. U svemu je
postojao osušeni i gorak kvalitet koji se poklapao sa onim na šta je
nailazio u selima kroz koja je prošao na putu ovamo. Osećanja koja su
prouzrokovala bila su ista – jednog vremena i prostora, sveta i njegovih
stanovnika, koji su se pretvarali u prah.

Za trenutak se vratio tri noći ranije, kada se sukobio sa duhovima
mrtvih u planinama. Umrtvljenost koju je iskusio kada je izašao iz tog
čudnog i užasnog sukoba do sada je oslabila i vratio se k sebi iz snenog
maglovitog sveta. Duhovi, znao je, morali su se vratiti u prošlost;
budućnost je pripadala živima. Vitezovi Reči živeli su sa jednom nogom u
prošlosti, sa nasleđem svojih snova, ali svrha njihovog bdenja bila je da
služe budućnosti. Mučio se sa ovim. Znao je da će uvek biti tako. Tu je
postojalo sjedinjenje sna i jave, prošlosti i sadašnjosti, koje nije bilo
moguće razvrstati. Pa ipak, njegova misija zbog koje je došao ovde, da
pronađe morfa lutalicu, prevazilazila je zbunjenost, sumnje i strahove koje
je takvo jedistvo moglo izroditi. Ono što će uraditi ovde moglo je
promeniti sudbinu ljudske rase. Njegova vera u tu mogućnost zahtevala je
da ostavi po strani sve ostalo, uključujući i lične stvari, sve dok ne obavi
ono što je bio poslat da obavi.

U njegovoj glavi, duhovi su blebetali i smejali se kao životinjice, a
čelik njegove odlučnosti je zadrhtao.

Nastavio je kroz vrata u blisko crnilo malog ulaza, pronašao
stepenište iza i počeo da se penje. Išao je sporo i tiho, nije želeo da uzbuni
decu ulice svojim prisustvom, nije želeo da im pruži bilo kakav razlog da
pobegnu i razbeže se. Nije se plašio da će izgubiti morfa. Ali traganje za
njim, ako pobegne, moglo je da odnese vreme koje nije bio siguran da ima.
Druge sile su bile u pokretu i pre ili kasnije će naleteti na njih. Nije želeo
da se to desi pre nego što se njegov poduhvat završi.

Pronašao je decu ulice na mrakom pokrivenom četvrtom spratu,
zatvorenu iza teških vrata postavljenim gvozdenim pločama. Do tada su se
ućutala, upozorena na njegovo prisustvo. Možda su ga čula da prilazi.
Možda su ga jednostavno osetila. Jedno ili više njih posedovalo je
natprirodne instinkte inače ne bi još uvek bili živi. Pogledao je uz i niz
hodnik kroz mrak tražeći tragove i nije ih pronašao. Ponovo je pogledao ka

- 281 -

Balkandownloadvratima. Mogao je da ih čuje kako dišu, odmah sa druge strane barijere.
Interesantno, nisu pobegli. To je značilo da su bili spremni za uljeze i da se
ne plaše. Moraće da bude pažljiv.

“Zovem se Logan Tom”, rekao je ka vratima. “Da li bi neko od vas
mogao da razgovara sa mnom?”

Nije bilo odgovora. Čekao je još malo, a onda rekao: “Nisam ovde da
bih vas povredio. Tražim nekoga. Prešao sam dugačak put da bih pronašao
tu osobu. Mislim da mi možete pomoći da to uradim.”

Još uvek nije bilo odgovora. Ali začulo se tiho grebanje, šapat koji je
bio gotovo nečujan i zvuk potmulog režanja neke velike životinje.

“Da li dolaziš iz nekog utvrđenja?” pitao je glas.
Bila je to starija devojka ili mlađa žena, njen glas bio je miran i
siguran. Rizikovao je. “Ne, nisam iz utvrđenja. Ja služim nečem većem. Ja
sam vitez Reči.”
Začulo se još šaputanja, uključujući i nečije neoprezno pitanje “Šta je
to?”
“Da li imaš neko oružje?” ona koja je prva postavila pitanje je pitala.
Ostavio je sve u Munji, koju je parkirao i obezbedio na glavnom
autoputu koji je vodio pravcem sever-jug, možda ni kilometar dalje na
istok. “Nisam naoružan”, rekao je.
“A šta je sa tvojim štapom?”
Dakle mogli su da ga vide. Čak i u skoro potpunom crnilu. Nije
pokazao nikakvu reakciju, namerno ne tražeći špijunku kroz koju su ga
posmatrali. “To je simbol mog reda. To nije oružje.”
Bila je to nevina laž, jer je štap mogao da bude oružje, naravno, iako
ga on nikada ne bi upotrebio protiv njih. Čekao je, ali niko nije
progovarao. Krenuo je da ih zapita da li može da uđe, ali se zaustavio.
Bilo je bolje da pusti njih da naprave takvu odluku bez ikakvog pritiska sa
njegove strane.
“Reci nam koga tražiš”, rekla je govornica.
“Nisam siguran. Nisam upoznao tu osobu. Imam nešto što će mi reći
ko je ona. Talisman. To je ono što me je dovelo ovde do vas. On mi kaže
da se osoba koju tražim nalazi unutra.”
“Da li možeš da je opišeš?”
Zavrteo je glavom, a onda rekao: “Ne. Talisman će mi pokazati tu
osobu. Ako mi ukažete priliku da ga upotrebim.”
Još mrmljanja, sada je trajalo duže i bilo mnogo intenzivnije. Vodila

- 282 -

se rasprava, ali bilo je teško reći oko čega. Pokušao je da smisli šta je još
mogao da im kaže ne bi li ih naterao da otvore vrata.

“Ne znamo da li da ti verujemo ili ne, ali to nema veze. Ne puštamo
unutra nikoga osim članova našeg plemena.” Glas starije devojke bio je
miran. “Jedan od nas će se možda složiti da izađe, ali moraćeš da nas
ubediš da je to dobra ideja.”

Logan je klimnuo, uglavnom sebi. “Šta mogu da učinim za vas da vam
pomognem?”

“Ispričaj nam sve. Reci nam kako si došao do svog talismana? Reci
nam kako si saznao šta on radi. Reci zašto je bilo šta od ovoga bitno.”
Nastala je pauza. “Znaćemo da li je to ono što nam govoriš istina, zato
nemoj da lažeš. Takođe ćemo znati ako želiš da nam naudiš.” Razmislio je
o tome za trenutak. Da li je postojalo nešto što nije mogao da im kaže?
Prošao je kroz to u sebi, a onda odlučio da nema nečeg takvog. Kakvu je
razlika ako znaju koja je svrha njegovog dolaska ovamo? Ono što je bilo
važno jeste da ga puste unutra tako da može da baci kosti prstiju i otkrije
da li je morf lutalica unutra ili ne.

“U redu”, složio se.
Sve im je ispričao. O svojoj misiji kao viteza Reči, svom susretu sa
Dva Medveda, o poreklu morfa lutalice, o svom putu na zapad i dolasku
ovde, u grad. Trebalo mu je vremena ali on nije žurio. Niko sa one strane
vrata nije ga prekidao. Tamo je samo bila tišina.
Ali kada je završio, novi glas se javio gotovo odmah, glas devojčice.
“To je vizija, Sovo! Sokolova vizija!”
“Tvoja priča Sovo!” rekao je još jedan glas, ovaj je bio muški, mlađi.
“O dečaku i njegovoj deci!”
Začuli su se ubrzani šapati i brza upozorenja u vidu šištanja i “ućuti”
– pet ili šest glasova, najmanje, svi su pričali uglas. Loganu se učinilo da
je čuo i ime “Sveća”, ali nije bio siguran. Sačekao je da mumlanje zamre,
pokušavajući da ostane strpljiv.
Konačno, starija devojčica je rekla “Ne znam, Logane Tome.” Drugi
glas, mračniji i stariji, takođe, rekao je: “Idiotska gomila gluposti! Ne
verujem mu nijednu reč!”
Svi su počeli da pričaju odjednom, ali mogao je da kaže da su svi
deca, niko od njih, osim možda devojke koja je prva progovorila, nije bio
dovoljno star da se nazove odraslim. Svaki pokušaj da sakriju koliko ih je
bio je zaboravljen i sva priča sada se vodila oko toga da li da mu se

- 283 -

Balkandownloadveruje.
Onda je devojčica – Sveća, pretpostavio je – zavikala na njih

odjednom. “Otvorite vrata! On je tu da nam pomogne. Nije tu da bi nas
povredio. Ja bih znala. Moramo da ga pustimo unutra i vidimo šta će nam
njegov talisman reći!”

Rasprava se nastavila još neki trenutak, a onda je jedno od njih –
starija devojka, verovatno – umirila sve ostale.

“Da li ćeš spustiti svoj štap, Logane Tome? Da li ćeš nam okrenuti
leđa tako da budemo sigurni da nam zaista ne želiš zlo? Hoćeš li da uradiš
to? Da li ćeš stajati tu i pustiti nas da budemo sigurni u tebe?”

To je bilo nešto sa čime je mislio da nikada neće moći da se složi, niti
da razmatra. Njegovi instinkti su svi bili usmereni ka tome da zaštiti sebe
– da se nikada ne odrekne svog štapa ili se stavi na milost nekog drugog ili
da veruje na reč nekome koga nije poznavao. Gotovo da je odbio. Gotovo
je odlučio da je sve prevršilo meru i da će jednostavno morati da uđe i
završi sa ovim. Ali smirio se prisetivši se da sa decom mora da se zasluži
poverenje. Ovi klinci su samo pokušavali da ostanu živi a nisu imali
nikoga da im pomogne u tome. Bili su prepušteni sami sebi i rano su
naučili da mogu da se oslone samo na sebe.

Okrenuo se licem od vrata, položio štap na pod, raširio ruke sa strane
i čekao. Nakon trenutka začuo je zvuke povlačenje metalne reze i kako se
brave otvaraju. Vrata su se otvorila uz malo škripe, svetlost sveće se
prolila kroz otvor i odmah je par metalnih vrhova bio pritisnut uz njegov
vrat. Ostao je u mestu, miran i nepokretan, čak i kada je video da tamna
linija njegovog štapa klizi od njega, nestajući sa vidika.

“Vidi ovu rezbariju”, dečak je prošaptao zapanjeno.
“Pusti to”, drugi se brecnuo. A onda je rekao Loganu: “Ovo što
osećaš su električni štapovi. Znaš šta su, šta mogu da urade?”
Logan se blago nasmešio. “Znam.”
Nastala je užurbana rasprava i kratka svađa oko toga šta da urade
dalje. Ruke su tapkale po njegovoj odeći, pretražujući mu džepove i
pronašle su crnu tkaninu u kojoj je nosio kosti. “Bljak!” rekao je neko i
nabio tkaninu i kosti nazad u njegov džep. “On nosi kosti!”
“Možda je ljudožder”, neko je šapnuo.
Starija devojka je rekla “Okreni se.”
Uradio je tako i našao kako zuri u devet musavih lica osvetljenih
otpozadi svećama koje su gorele unutra: pet dečaka, četiri devojčice, svi

- 284 -

oštrog pogleda i oprezni. Najmlađi dečko i devojčica nisu delovali starije
od deset godina. Najstariji dečaci, onaj krupni i snažni i onaj tamnoputi
tvrdog pogleda, držali su električne štapove uprene u njegov vrat. Drugi
dečak, sa gotovo belom kožom, klečao je ispred štapa, prelazeći šakama
po ispoliranoj površini. Jedna od devojčica, ona za koju je sada verovao
da je pričala sa njim, bila je u kolicima. Druga devojčica, sa kosom boje
slame koja je štrčala svuda, lica i šaka obeleženim gadnim ogrebotinama i
tamnim modricama, držala je otrov-bodlju. Njene plave oči bile su mirne i
nisu praštale dok mu se približavala. Bili su poderana, raznolika družina,
ali ako su i bili na neki način zabrinuti povodom njega, nisu to pokazivali.

Sklupčan tik iza svih njih, zlokobnih sivih očiju, nalazio se najveći
pas koga je ikada video, neki mešanac ili nešto drago, čupavog i šarenog
krzna, vrlo mišićavog tela, velika i naizgled opasna životinja. Više nije
režala ali je znao da će, ako napravi pokret koji mu se ne dopadne ili ako
zapreti ovoj deci, biti na njemu istog trenutka.

Gotovo neprimereno, devojka sa kosom boje slame mu se primakla i
potapšala ga po glavi sa simpatijama. “Neće te povrediti ako ne uradiš
nešto glupo”, rekla je.

Devojka u kolicima je tiho rekla “Mi smo Duhovi. Mi opsedamo
ruševine naših roditelja.”

Pogledao ju je. Zvučala je kao da recituje litaniju koju je zapamtila.
“Jesi li ti Sova?”

Klimnula je glavom. “Zašto bismo poverovali u bilo šta si nam
ispričao? Niko od nas nije čuo za vitezove Reči, ni za demone niti za tog
morfa lutalicu. To liči na priče koje ja pričam, ali one su izmišljene.”

“Ali ova o dečaku i njegovoj deci nije”, rekla je najmanja devojčica,
crvene kose koja je kao buktinja uokviravala njeno zabrinuto lice. Njene
oči su ga fiksirale i on je shvatio da je ona ubedila ostale da mu otvore
vrata.

“Ćuti, Svećo”, rekla joj je Sova. “Još ne možemo da budemo sigurni
u namere njegovog dolaska. Mora da nas još malo ubedi pre nego što mu
poverujemo.”

Njene jednostavne, obične crte lica su prikrivale oštroumnost. Ona je
bila vođa, ostali su se ugledali na nju, ne samo zato što je starija, već i
zato što je najpametnija i možda najobrazovanija.

“Ponoviću još jednom”, rekao je. “Kraj dolazi za sve nas. Nešto
strašno će se desiti, nešto što će uništiti ono što je ostalo od ovog sveta.

- 285 -

BalkandownloadOružja, možda. Ali možda i nešto drugo. Morf lutalica je jedini koji može
da nas spasi. Morf je dete jednog od najmoćnijih rukovalaca magijom svih
vremena. Nest Frimark je legenda. Njeno dete nosi njeno obećanje da
postoji šansa za sve nas.”

“Njeno takozvano dete ima do sad verovatno šezdeset ili sedamdeset
godina”, istakao je tamnoputi dečak. “Kanda je malo matoro da spasava
svet.”

“Njeno dete ne stari kao što mi starimo”, Logan mu je odgovorio.
“Morf lutalica ne podlaže zakonima prirode. On je sopstveno biće i uzima
oblik i život koji izabere. Nekada je bio dečak, kada je došao kod Nest.
Možda je ponovo uzeo taj oblik.”

“Pa, to nisam ja”, dečak se brecnuo, iskrivivši usta. “A nisu ni oni.”
Pokazao je na ostala tri dečaka koji su delovali kao da se slažu sa
njim. Lica su im odavala sumnju.
“A šta je sa tvojim talisamanom?” upitala je Sova. “Šta ti on govori?”
“Moj talisman me upućuje ka morfu lutalici”, rekao je. “Ali on ne
govori. Kosti koje ste mi uzeli iz džepa, to su kosti prstiju desne ruke Nest
Frimark. Kada se bace, pokazuju ka morfu lutalici. Ako je morf ovde,
kosti će nam to i reći.”
Deca su zgledala međusobno sa manje ili više sumnje. “‘Su te kosti
žive?” tamnoputi dečak je zapitao nepoverljivo.
“One poseduju magiju”, rekao je Logan. “U tom pogledu, da, one su
žive.”
Klinac je pogledao u sobu. “Neka ih čova baci. Ajde da vidimo kako
rade. A onda ćemo da odlučimo šta ćemo sa njim.”
Starija devojka se premišljala, a onda pogledala u Logana. “Da li
hoćeš da probaš da baciš kosti tamo napolju?”
“Moraćete da se dovoljno razdvojite da mogu da odredim na koga će
kosti da pokažu.” Pogledao je u dečake sa štapovima. “Moraćete da mi
verujete i da sklonite štapove tako da mogu da se pomerim.”
Tamnoputi dečak je pogledao u svog snažnog prijatelja i slegnuo
ramenima. Odmakao je svoj štap od Loganovog vrata za malo više od pola
metra. “Je l’ ovo dovoljno daleko za tebe, gos’n viteže od Reči?”
Logan je sačekao da i drugi dečak uradi isto, a onda je polako
kleknuo. Deca su se zbila kada je izvadio crnu tkaninu i raširio je po
podu. Svetlost sveća je slabo osvetljavala prostor u kome je radio,
delimično zaklonjena zbijenim telima.

- 286 -

“Udaljite se”, naredila je Sova kada je shvatila da ima poteškoća,
pokazujući im obema rukama. “Dajte mu dovoljno svetla da vidi šta radi.”

Logan je podigao pogled, zatim izvadio kosti prstiju i bacio ih preko
tkanine. Istog trenutka, kosti su počele da se kreću, klizeći ka svom
položaju da oforme prste, povezujući se dok nisu postale prepoznatljiva
celina. Deca sa ulica su tiho mrmljala i jedno ili dvoje su se odmakli.
Sada ćemo otkriti, pomislio je.

Ali kosti su se okrenule od kruga dece i umesto u njih pokazale u
pravcu Logana a kažiprst se ispravio dok su se ostali savili.

“Znači, izgleda da si ti taj morf lutalica, il’ šta već”, podsmehnuo se
tamnoputi dečak. “Baš sam se iznenadio.”

Logan je zurio, zbunjen. Ovo nije imalo nikakvog smisla. A onda,
iznenada, shvatio je, osetivši kako mu se nešto komeša u utrobi. Sklonio
se u stranu od pravca u kome su pokazivali prsti. Kosti se nisu pomerile. I
dalje su pokazivale u istom pravcu, dalje od njega, od dece, od sobe i
dalje u mrak. Zurio je u tu pomrčinu, osećajući je kao zid koji ga pritiska,
gaseći njegove nade da će se ovo okončati.

“Kosti nam govore da morf lutalica nije ovde. Da li neko nedostaje –
neko ko je možda ovde bio ranije?”

Ponovo je pogledao u Sovu, a onda u ostalu decu, već očekujući
odgovor na svoje pitanje. Sveća je stegla svoje male ruke u pesnice i
pritisla ih uz svoje usne.

“Soko”, prošaputala je.

***

Kada se osvestio, u glavi mu je odzvanjao bol od udarca koji je
primio. Soko je bio sam u crnoj sobi bez prozora sa gvožđem okovanim
vratima koja su propuštala taman toliko svetlosti ispod praga da može da
izmeri njenu veličinu. Uspravio se lagano, shvativši da je zavezan,
pokušao je da ustane, a onda brzo ponovo seo na pod.

Trebao mu je trenutak da poveže svoje pobrkane misli. Zažalio je
zbog prve pomisli. Kakva sam ja budala. Uopšte nije trebalo da dolazi bez
Čejnija, trebalo je da sačeka još jedan dan da se veliki pas oporavi,
trebalo je da uvidi opasnost kojoj se izlagao...

Trebalo je, trebalo je, trebalo je...
Duboko je udahnuo i izdahnuo. U čemu je svrha da sebe sada
prekoreva? Sa njim je gotovo. Uhvatili su ga i on je postao njihov

- 287 -

Balkandownloadzatvorenik. Razmišljao je o tome kako su ga zarobili. Nisu samo naleteli
na njega; čekali su. To je ukazivalo na to da znaju za njegove sastanke sa
Tesom. Po svemu sudeći, i ona je otkrivena. Ako je tako, i nju će zadesiti
ista sudbina koju su mu oni odredili.

Po prvi put je osetio nalet straha.
Boreći se sa strahom, podigao se na noge i počeo da ispituje vrata da
vidi da li ima izlaza. Uzeli su mu svo oružje, čak i otrov-bodlju, i nije imao
ništa čime je mogao da otključa vrata. Uprkos tome, nastavio je da traži,
prelazeći prstima preko dovratka i po vratima. A onda duž osnove zidova,
nadajući se da su oni koji su ga zarobili možda ostavili nešto korisno
unaokolo.
Još uvek je uzaludno tragao kada je začuo njihove korake koji su se
približavali. Udaljio se do sredine sobe i ponovo seo na pod.
Vrata su se otvorila ispunivši sobu dnevnim svetlom koje se
prosipalo kroz visoke iskošene prozore sa suprotne strane. Tu su bila
četvorica onih koji su ga zarobili – velikih i snažnih, previše njih i da
pomisli na napad. Tako da im je dozvolio da mu vežu ruke i da ga izvedu
u hodnik i odatle da ga provedu niz nekoliko različitih hodnika i uz
stepenice do sobe ispunjene ljudima.
Jedino lice koje je prepoznao je bilo Tesino. Sedela je za dugačkim
stolom naspram trojice. Do nje je bila prazna stolica do koje su ga odveli.
Niko mu ništa nije govorio, u sobi se čuo samo tih žamor. Mora da je bilo
dvesta ljudi koji su se okupili, možda i više. Ljudi koji su ga vodili su mu
oslobodili ruke i gurnuli ga na stolicu.
Jedan se nagnuo nad njim. “Ako pokušaš da bežiš ili izazivaš nevolje,
ponovo ćemo te vezati. Je l’ me razumeš?”
Soko je klimnuo glavom bez odgovora, gledajući u Tesu. Njegov
zatočitelj je oklevao za trenutak, a onda se udaljio.
“Jesi li dobro?” pitao ju je tiho.
Pre nego što je uspela da mu odgovori, čovek koji je sedeo u sredini
za stolom preko puta njih je tako jako lupio šakom o sto da je Soko
poskočio. “Umukni!” rekao je. “Nećeš govoriti osim ako te neko nešto ne
pita. Nećete razgovarati jedno sa drugim. Ovo je suđenje i slušaćete
pravila ovog suda!”
Čovek je bio krupan i kršan, neprijateljskog lica i glasa i očiju tamnih
od besa. Soko ga je pogledao, a onda u preostalu dvojicu i srce mu je
potonulo. Oni su već odlučili šta će uraditi sa njim. Najbolje čemu je

- 288 -

mogao da se nada bilo je da odvrati njihov bes od Tese. “Reci kako se
zoveš?” rekao mu je taj čovek.

Duboko je udahnuo. “Ja sam Soko”, odgovorio je. “Ja sam Duh i
opsedam ruševine sveta svojih roditelja.”

Začuo se prigušeni smeh među prisutnima, a krupni čovek je
pocrveneo. “Da li je tvoja namera da ismejavaš ovaj sud, dečko? Da li
misliš da je ovo neka igra?”

“Časni sude, on samo govori istinu”, rekla je Tesa brzo. “On je član
plemena koje se zove Duhovi. Soko je ime koje je uzeo.” Sudija ju je
pogledao, bacivši pogled na dvojicu koji su sedeli do njega i klimnuo
glavom. “Zvaćemo ga onako kako on želi da ga zovemo dokle god bude
pokazivao poštovanje. On je optužen – vi ste oboje optuženi da ste krali iz
skladišta u utvrđenju za ličnu upotrebu. Dokazi su jasni. Tesa, ti si
primećena u medicinskom stacionaru kada nisi imala prava da budeš tamo.
Otkriveno je da neki lekovi nedostaju. Ti si tvrdila da si vršila popis, ali
nikakav popis nije bio odobren. Srela si se sa ovim dečakom van zidina
utvrđenja bez dozvole, tajno ste obavili dostavu i dala si mu te lekove.
Ako je bilo šta od ovoga netačno, reci to sada.”

Tesine usne su se skupile i ona se ispravila u stolici. “Uzela sam
lekove da bih spasila jednu malu devojčicu koja je umirala. Zašto je to
pogrešno?”

“Tvoji razlozi za ono što si uradila nisu relevantni za ovo suđenje.
Samo odgovori na pitanje. Da li je išta od onoga što sam rekao netačno?”

Tesa je polako zavrtela glavom. “Ne, tačno je.”
“Ti, dečko. Sokole.” sudija je pokazao ka njemu. “Kakav je tvoj udeo
u ovome? Šta si uradio sa lekovim?”
Soko je pogledao u Tesu. “Iskoristio sam ih da pomognem maloj
devojčici.”
“Detetu sa ulice?”
Klimnuo je glavom.
“Odgovori mi!”
Soko je osetio kako mu obrazi gore od besa. “Da.”
Čovek se nagnuo i šapnuo nešto dvojici ostalih sudija, a onda ponovo
pogledao u Sokola. “Nema opravdanja za ono što si uradio.” Zatim je
pogledao u Tesu. “Nema opravdanja ni za jedno od vas dvoje. Zakon
utvrđenja je jasan po ovom pitanju. Svi koji prekrše zakon se...”
“Časni sude”, Tesa ga je brzo prekinula. “Pozivam se na pravo i

- 289 -

Balkandownloadzaštitu bračne veze.”
U publici su nastali prigušeni uzvici i neki od njih su počeli ljutito da

mumlaju. Soko je naterao sebe da ih ne gleda znajući šta će videti na
njihovim licima.

“Da li kažeš da si se udala za dečaka sa ulice, Tesa?” sudija je tiho
upitao.

Njeno lepo tamno lice se prkosno podiglo. “Jesam. Pustila sam ga k
sebi i nosim njegovo dete.”

Krici besa su eksplodirali među okupljenima. Soko je brzo pogledao
u Tesu, ali ona je gledala pravo u sudije. Pitao se da li je to što je upravo
rekla istina? Da li nosi njegovo dete? Zurio je u nju, uzalud pokušavajući
da pročita istinu na njenom licu.

Predsedavajući sudija je zatražio mir, a onda rekao: “Zakon utvrđenja
ne priznaje brak sa onima koji žive van zidina. Nije važno što nosiš
njegovo dete. Čak i da vaš brak bude odobren, on mu neće spasiti život.
On dolazi spolja i prekršio je naš zakon. U svakom slučaju, nisam siguran
da ti verujem. Jasno je da se očarana njime i da bi lagala da bi ga spasla.”

“Gde je moja majka?” Tesa je uzviknula. “Hoću da ona istupi i
razgovara sa mnom.”

Sudija je oklevao, a onda pogledao u gomilu. Nastupio je trenutak
pauze, a onda se mala žena obučena u crno, koja je prilično ličila na Tesu,
izdvojila iz gomile. Nekoliko parova ruku se ispružilo ne bi li joj pomogli,
ali ona ih je odgurnula svojim zgnječenim, kvrgavim prstima i osušenim
rukama, prošaranim jarko crvenim ožiljcima. Soko se zgrčio kada ih je
ugledao, pomislivši na bol koji mora da je istrpela. Nikada je ranije nije
video ali nije bilo zabune ko je ona. Mora da je nekada, kada je bila
mlađa, bila lepa kao i Tesa. Sada, međutim, njeno lice bilo je izmučeno i
zategnuto i nije bilo topline u njenim tamnim očima.

Te oči su odmah potražile njegove, a onda skrenule dalje. Došla je do
svoje kćeri i zaustavila se.

“Da li je to istina”, pitala je. “Da li nosiš njegovo dete?” “Majko,
molim te reci im...”

“Da li nosiš njegovo dete!”
Tesa je ustuknula a lice joj naboralo. “Majko...”
Njena majka ju je pljunula, lica iskrivljenog od besa. “Osramotila si
nas, Tesa. Izdala nas! Bilo ti je rečeno da ne smeš ponovo da se viđaš sa
ovim dečakom. Zabranjeno! Da je tvoj otac...”

- 290 -

Nije mogla da završi svoju misao. Duboko je udahnula. “Da li znaš
šta si uradila? Da li imaš pojma uopšte? Šta će se desiti sa mnom, Tesa?
Da li si pomislila na to? Tvog oca više nema. Sada me i ti napuštaš. Ja
sam obogaljena – potpuno beskorisna! Da li znaš šta to znači? Znaš li?”

Njeno lice je ogrubelo i smirilo se. “Da je tvoj otac ovde, on ne bi
govorio za tebe, a neću ni ja.”

Tesa je izgledala zapanjeno, njene prazne oči su se punile suzama.
Njena majka ju je gledala u oči za trenutak, a onda se okrenula i nestala
natrag u gomili.

“Sačekajte!” Soko je skočio na noge. “Znam šta nameravate sa mnom,
ali ne možete da krivite nju! Uradila je to jer sam joj pretio da ću je
povrediti ako ne uradi šta joj kažem!”

Sudija je jedva i pogledao ka njemu dok su dvojica onih koji su ga
zarobili držali i prinudili ga da sedne nazad na stolicu. “Tesa i Sokole, ovaj
sud vas smatra krivim. Kazna za krađu zaliha je smrt. Bićete odvedeni na
zidine utvrđenja danas sa zalaskom sunca i bačeni preko. Dajemo vam
oproštaj za vaša dela i želimo vam bolji život na drugom svetu. Ovaj sud
je završio. Vodite ih.”

Povici su se začuli iz gomile, pomešani sa mestimičnim aplauzom.
Stražari su se ponovo spustili na Sokola, zgrabili ga za ruke dok je uzalud
pokušavao da se oslobodi i odgurali ga iz sobe.

Poslednja stvar koju je video dok je gledao preko ramena bila je Tesa
kako sedi tamo gde ju je ostavio i jeca sa licem zarivenim u šake.

- 291 -

Balkandownload DVADESET SEDAM

Logan Tom je proveo ostatak noći čuvajući stražu u hodniku sa one
strane vrata kroz koja je neuspešno pokušao da prođe ranije. Shvatajući da
je morf lutalica po svemu sudeću dečak po imenu Soko – onaj koga je
nesrećno pustio da prođe kraj njega na ulici pre nego što je ušao u zgradu
– odlučio je da sačeka njegov povratak. Soko bi trebalo uskoro da se
vrati, Sova je insistirala na tome. Otišao je do utvrđenja da poseti svoju
devojku. Nije htela da mu kaže ništa više od toga. Nijedan od njih mu još
uvek nije verovao u potpunosti. Sveća je, više od ostalih, verovala da je
on tu da im pomogne. Ali Sova je donosila sve odluke, a ona nije htela
ništa da rizikuje.

Zato, uprkos svemu – ili možda baš zbog toga – uporno je odbijala da
ga pusti da uđe u njihove odaje. Sve sa čime je bila voljna da se složi bilo
je da ga pusti da ostane u hodniku sa one strane vrata. Obećala je da neće
ništa odlučiti o njemu sve dok se Soko ne vrati. Obećala je da neće
pokušati da se izvuku pozadi niti da pobegnu u grad i da će ga pustiti da
ponovo baci prste kada se Soko vrati.

A onda, ostavljajući mu štap da leži na podu na mestu gde je mogao
da ga dohvati, povukli su se u svoju jazbinu, zatvorili se i zaključali vrata.
Niko se više nije svađao, uključujući i Sveću, oko toga da li ga treba
pustiti da uđe.

I tako je sedeo u hodniku cele noći leđima oslonjen na naspramni zid,
licem okrenutim prema vratima i čekajući. Spavao je na trenutke, ali
nikada nije padao u dubok san i nikada to nije trajalo previše dugo. Imao
je vremena da razmisli o tome šta da radi kada bude odredio da li je dečak
Soko, zapravo, morf lutalica. Koliko će teško biti ubediti ga u njegovo
poreklo? Jedna je stvar ponuditi svoju pomoć; sasvim nešto drugo
zavrediti prihvatanje. Nijedno od ove dece ulica nije znalo ništa o
vitezovima Reči. Zašto bi i znali? Ali to je činilo njegov posao dosta
težim. Nije bilo razloga zbog kojih je morf trebalo da mu veruje ništa više
nego što su mu verovala ostala deca sa ulice.

Postojao je još jedan problem, potencijalno veći. Da li će morf uopšte
znati šta treba da radi kada mu se kaže ko je on? O’oliš Amaneh je
delovao siguran da će se sve kockice sklopiti kada morf bude pronađen.
Ali Logan je bio sumnjičav. Iz njegovog iskustva, izgledalo je da malo
stvari ikada upali na onaj način na koji očekujete. U većini slučajeva nešto

- 292 -

krene naopako.
Zora je svanula, a Soko se nije vratio. Logan se podigao i otišao niz

ulicu i pogledao unaokolo. Nije bilo nikoga na vidiku. Dugo je stajao
tamo, želeći da se dečak pojavi. Ali ulice su ostale beživotne.

Duboko je udahnuo i izbacio vazduh. Nešto nije bilo u redu i plašio
se da će to promeniti sve.

Trebalo mu je kupanje i nešto da pojede ali odustao je od obe stvari i
krenuo nazad u zgradu. Popeo se uz stepenice do četvrtog sprata i pokucao
na vrata jazbine Duhova. Ovog puta vrata su se odmah otvorila i Sova se
dovezla dok su je ostali klinci pratili u tišini.

“Nije se vratio?” pitao je Logan.
Sova je zavrtela glavom. “Hoćeš li da pokušaš da ga nađeš?”
“Ne znam. Da li se ovo dešavalo ranije?”
Stegla je usne. “Ne. Sastaje se sa Tesom u tajnosti, a onda se vraća
pre nego što se razdani. Obično vodi Čejnija sa sobom, ali Čejni je
povređen pa ga je ostavio ovde. Soko je dosta rizikovao u poslednje
vreme sa Tesom. Neko iz utvrđenja ih je možda otkrio. Upozorila sam ga
da su ovi sastanci opasni. Ljudi iz utvrđenja ne vole decu sa ulice.”
Logan je klimnuo. “Znam kako oni razmišljaju. Sreo sam se sa tim
ranije. Oni ne vole nikoga ko živi van zidina. Mogu biti veoma grubi
prema onima spolja.”
“U ovom slučaju može biti i gore. Tesa je krala lekove iz zaliha
utvrđenja da pomogne deci sa ulica. Soko ju je zamolio i ona se složila.
Ako su to otkrili...”
“Da li možeš da uđeš u utvrđenje da otkriješ?” pitala je devojčica sa
tamnom kosom i krupnim očima.
“Možda.” Slegnuo je ramenima. “Možda ne. Nemaju nikakav razlog
da mi pomognu. Čak se i ne dopadam mnogima.”
Tamnoputi dečak se probio napred i okrenuo ka ostalima, blokirajući
Logana. “On nam ne treba. Nema on ništa korisno da nam ponudi. Nema
ništa sem tog štapa. Mi bar imamo oružje. Možemo sami da saznamo šta je
sa Pticom.”
“Ućuti, Pantere”, brecnula se vitka devojka sa kosom boje slame i
prodornim očima. Pogledala je ponovo Logana. “Da li ćeš da pokušaš da
ga nađeš? Da li ćeš da odeš do utvrđenja da ih pitaš?”
Direktno i pravo u srž. “U redu”, složio se.
“Da li hoćeš da neko od nas krene sa tobom?”

- 293 -

BalkandownloadZavrteo je glavom. “Ostanite ovde. Hajde da vidimo prvo šta mogu
da otkrijem sam. Ako to ne upali, vratiću se i onda ćemo da probamo
nešto drugo.”

Sišao je niz stepenice ne sačekavši odgovor, već odlučivši šta će
uraditi. Prešao je dug put da pronađe morfa lutalicu i nije sada hteo da
odustane od toga. Duhovi su imali dobre namere, ali samo će mu smetati
ako je Soko bio u utvrđenju. Njegova najbolja šansa da dođe do dečaka
bila je da razgovara sa vođama utvrđenja.

Sa pretpostavkom da je Soko još uvek živ.
Udaljio se čitav blok pre nego što je zastao da baci kosti, ne mogavši
više da čeka da potvrdi da li još uvek ima razloga da nastavi dalje. Ali
kosti su se formirale na kvadratu od crne tkanine, pokazujući niz ulicu ka
sportskom kompleksu za koji je već znao da je služio ka sklonište za
članove utvrđenja. Video ga je sa autoputa kada je dolazio i prepoznao šta
je – još jedan uzaludan pokušaj umiruće civilizacije da ostane živa, još
jedna lažna nada da će se zaštita od sveta pronaći skrivanjem iza zidina.
Podigao je kosti prstiju i stavio ih nazad u džep. Ponekad je želeo da
može da pronađe način da ubedi one koji su živeli u utvrđenjima da
zapravo žive u svojim grobnicama. Želeo je da može da ih natera da vide
da na svetu nema sigurnog mesta i da je najbolja šansa da prežive bila da
stalno budu u pokretu. Ali znao je da su hiljade godina uslovljenog načina
razmišljanja stajale na putu bilo kakve prave promene, a savet jednog
čoveka nije delovao kao nešto što može to da prevaziđe.
Pogledom je uhvatio neke od ostalih žitelja grada dok je hodao,
njihove prikrivene, senovite pokrete koji su ih odavali. Neko drugi bi ih u
potpunosti propustio, ali njegova obuka i magija štapa su mu otkrivale
njihovo prisustvo. Mutanti: neki od njih opasni, neki ne. Neki su živeli
sami, a neki u plemenima, ali ljudi koji nisu mutirali klonili su se svih.
Pitao se šta će se sa njima desiti u budućnosti koju je Dva Medveda
prorekao.
Stigao je do utvrđenja bez ikakvih incidenata i prišao glavnoj kapiji,
ne pokušavajući da sakrije svoj dolazak. Ako je nameravao da bilo gde
stigne, morao je da bude direktan. Stražari na zidinama su ga zaustavili
kada im je ušao u vidik; i on je stao tamo gde su mogli da ga vide,
uzvikujući svoje ime i red kome služi. Jedan od stražara, bar, znao je šta
znači biti vitez Reči i rekao mu je da će neko odmah sići dole. Čekao je
strpljivo, proučavajući kompleks, primećujući njegovu odbranu. Bio je

- 294 -

teško utvrđen; njegovi stanovnici biće dobro naoružani. Napad bi morao da
bude masivan i dobro podržan da uspe. Nije da i neće. Na kraju, svi su
uspeli.

Mala metalom oklopljena vrata su se otvorila sa jedne strane glavne
kapije i čovek je zakoračio na svetlost dana.

“‘Bro jutro”, pozdravio je, hodajući ka Loganu. “Ja sam Itan Kol,
predsednik Direktorata utvrđenja. Šta dovodi jednog viteza Reči ovamo
gore?”

Njegov glas bio je ravan i mehanički, a njegovo ponašanje bilo je
naprasito. Nije mu ponudio ništa za jelo ili piće, nije bilo poziva da uđe i
odmori se, nikakvog usputnog razgovora i gubljenja vremena. Reci šta
imaš i gotovo. Nije bilo teško tačno proceniti Itana Kola. Imao je možda
pedeset godina, bio prosečne građe i običnog izgleda, ništa u vezi sa njim
nije bilo neobično, ništa čudno. Ali govorio je i hodao kao čovek koji je
navikao da ima autoritet. Logan se sretao i ranije sa ljudima poput njega.
Uvek su bili isti.

Logan se oslonio na svoj štap i sačekao da se ovaj približi, a onda
rekao: “Tražim nekoga.”

Kol se namrštio. “Ovde?”
Logan je klimnuo. “Prešao sam preko pola države da ga pronađem.
Mislim da ga držite unutra. On je samo dečak. Zove se Soko.”
“Soko”, čovek je ponovio i zavrteo glavom. “Ne, ne poznajem nikoga
sa takvim imenom.”
Logan ga je proučavao za trenutak, puštajući da se težina njegovog
pogleda sruči na čoveka. “Trebalo bi da znaš jednu stvar o vitezovima
Reči. Šta god mislio o nama, mi uvek znamo kada nas neko laže. Možda
imaš dobar razlog zašto to sada radiš, ali bi mi zaista značilo da prestaneš
sa ovim gubljenjem vremena. Umoran sam i gladan. Nisam se okupao
danima. Nemam mnogo strpljenja za ovo. U čemu je problem?”
Itan Kol je oklevao, a onda slegnuo ramenima. “Nema problema.
Samo sam bio pažljiv. Kažeš da si vitez Reči ali kako ja mogu da znam šta
si ti? Stvari su postale pomalo nesigurne ovde. Izgubili smo čitav
sakupljački tim prošle nedelje. Otišli su pod punim naoružanjem i
opremljeni i nisu se vratili. Jednostavno su nestali.”
“Dešava se. Žao mi je tvojih ljudi, ali moje prisustvo ovde nema
nikakve veze sa njima. Pratio sam trag i on me je doveo ovde. Ne znam
ništa o dečakovoj prošlosti u vezi sa ovim utvrđenjem, čak ni u vezi sa

- 295 -

Balkandownloadgradom. Samo znam da je u tvom utvrđenju. Tu je, zar ne?”
Sačekao je. “U redu, ovde je”, Kol je priznao.
“Da li je zatvorenik?”
“Jeste.”
“Šta je uradio?”
Kol je duboko udahnuo i izdahnuo ozlojeđeno. “On i jedna od naših

devojaka su ukrali neke medicinske zalihe. Sastajali su se van utvrđenja
već neko vreme – što je kršenje naših pravila, naravno. Otkrili smo
devojku pre par dana i uhvatili dečaka kada je pokušao da se ponovo
sastane sa njom sinoć. To ne bi bilo tako bitno da nisu krali zalihe. Ali
jesu, tako da jeste bitno.”

Način na koji je to govorio nagoveštavao je da se stvari neće dobro
završiti po Sokola i devojku. Logan je pogledao kraj njega ka kapiji i
zidinama. “Voleo bih da razgovaram sa dečakom.”

Ovaj je skupio usta. “Nisam siguran da li je to u redu.”
“U šta to niste sigurni gos’n Kol? Rekao sam ti da sam prešao dug put
da ga nađem. Moram da budem siguran da li je on taj koji mislim da
jeste.”
“Neće praviti mnogo razlike da li jeste ili nije. Krađa iz naših zaliha
je izdaja i kažnjava se smrću. On i devojka biće bačeni sa zidina u
sumrak.”
Logan je sakrio trzaj straha koji mu je stegao grlo. “Onda neće škoditi
da me pustiš da ga vidim na nekoliko minuta sada, dok još uvek ima
vremena.”
Kol je prebacio težinu sa jedne noge na drugu. “Obično ne dopuštamo
strancima da uđu unutar zidina.”
Logan se ispravio. “Da li me tako vidiš? Kao stranca? Pretpostavljam
da mi je teško da to shvatim s obzirom na prirodu mog posla. U svakom
slučaju, to nema mnogo veze sa ovim. Moj zahtev je jednostavan. Ne bi
trebalo da ti bude teško da ga ispuniš.”
“Ja te ne poznajem. Ne znam ništa o tebi. Ali znam ponešto o
vitezovima Reči. Rekli su mi da poseduju neobične moći, magijske i
misteriozne veštine. S obzirom na to, pustiti te da uđeš unutar naših zidina
deluje mi kao nepotreban rizik. Ne vidim kakvu će svrhu imati to da te
pustim da pričaš sa ovim dečakom. Ne možeš da mu pomogneš. Zakon je
prilično jasan po tome šta treba uraditi u ovakvim slučajevima.”
Logan je klimnuo kao da razume, iako je jedina stvar koju je razumeo

- 296 -

bila da je Itan Kol počeo da ga nervira. “Ne interesuju me zakoni tvog
utvrđenja ili šta oni propisuju prestupnicima”, rekao je. “Ovde sam da
odredim da li je ovaj dečak onaj koga tražim. Izgleda da jeste, ali moram
da razgovaram sa njim da bih bio siguran.” “Ali ako je on onaj koga tražiš,
šta onda? Da li ćeš zahtevati da ga oslobodimo? Da li ćeš pokušati da ga
odvedeš silom ako nećemo?”

Logan je uzdahnuo. “Mnogo brzaš. Ne želim da pravim nevolje. Samo
me pusti da razgovaram sa njim. Kada završim, neću tražiti ništa više od
tebe.”

Čovek ga je proučavao, neodlučan. “Neću ti dozvoliti da uneseš bilo
kakvo oružje unutra.”

“Imam svoj službeni štap”, rekao je Logan. “Ništa više.” “Bićeš
pretresen. Moraćeš da razgovaraš sa dečakom u ćeliji gde ga držimo.”
Čovek je zavrteo glavom. “Reći ću ponovo. Ne dopada mi se ovo. Ne
vidim zašto bih se složio sa tim.”

Logan je uzeo štap i obuhvatio ga rukama. “Trebalo bi da se složiš sa
tim jer je to ono što je ispravno. Rekao sam ti istinu. Ja ne poznajem tog
dečaka. Ne zanimaju me ni devojka ni medicinske zalihe ni bilo šta od
toga. On mi može reći ono što mi je potrebno da saznam, a onda odlazim
odavde.” Zastao je, gledajući u Itana Kola. “Zašto se toliko plašiš?”

Kol se zacrveneo u licu na ovu primedbu, izgledalo je kao da hoće da
mu odgovori istom merom, a onda je bolje razmislio i prosto klimnuo
glavom. “U redu. Pođi ovamo.”

Krenuli su nazad kroz vrata i ušli u hodnike utvrđenja. Logan je
pustio da ga pretresu, dozvolio je stražarima da pređu rukama preko njega.
Ali kada su pokušali da mu oduzmu štap, zaustavio ih je i rekao im da mu
zakletva njegove službe to ne dozvoljava. Kol je slegnuo ramenima i
pustio stvar, posmatrajući štap onako kako ga obični ljudi i inače vide i
pozvao ga nestrpljivo dalje. Odlučivši se da dozvoli ovo, Kol je jasno
želeo da završi sa tim. Falanga stražara ih je pratila dok su vijugali kroz
nizove hodnika, a onda zašli u utrobu kompleksa. Sve je bilo napravljeno
od betona i čelika, glatko, funkcionalno i neuništivo. Logan je mrzeo
ovakva mesta, smatrao je da su smešna i umrtvljujuća, grobnica za žive.
Nije nalazio utehu u zidinama i kapijama, nije imao osećaj mira ili
sigurnosti zbog njihove ogromne veličine i osećao se odvojenim od sveta
kada god je ulazio u njih.

Ali zadržao je osećanja za sebe, fokusirajući se na ono što je trebalo

- 297 -

Balkandownloadovde da obavi, počeo je da oseća malo uzbuđenje kako se stvara pred
mogućnošću da će završiti svoje putovanje. Nije dopuštao sebi da
razmišlja dalje od toga da li je Soko morf lutalica. Još uvek nije brinuo o
tome šta će morati da uradi ako jeste. Priroda ovog poduhvata, važna i
opasna, zahtevala je da ne razmišlja šta će biti dalje. To je bila teška stvar
za njega. Naučio je da ostane živ tako što je razmišljao unapred. Ali
previše razmišljanja unapred u ovom slučaju moglo je dovesti do greške
koja je mogla da otkrije njegove namere Kolu i ostalima koji su čuvali ovo
utvrđenje. Ne sme im dati nikakav razlog da ga vide kao pretnju.

Zašli su duboko u unutrašnjost utvrđenja kada se Kol zaustavio
ispred čeličnih vrata, jednih od nekoliko poređanih duž hodnika u kome su
stajali. Signalizirao je stražaru na dužnosti i čovek je izvadio ključ koji je
otključao vrata. Vrata su se širom otvorila, stražar se povukao za korak, a
Kol pokazao Loganu da uđe. Logan gotovo da je oklevao.

“Trebaće mi svetla”, rekao je. “Tako da mogu da vidim kad zatvorite
vrata.”

Kol mu je dodao svetiljku na baterije. “Požuri. Samo pozovi kada
završiš. Neko će biti odmah ispred.”

Logan je uzeo svetiljku bez reči, upalio je i prošao kraj njega u ćeliju.
Vrata su se odmah zatvorila za njim i tiho se zalupila, a on je mogao da
čuje korake kako se gube u daljini.

Soko je stajao direktno pred njim, ni dva metra dalje, žmirkajući pod
blistavim svetlom. Bio je vitak i ne mnogo visok, sa raščupanom crnom
kosom i očima tako duboko usađenim da su delovale crne sve dok svetlo
nije otkrilo nagoveštaj zelene. Nije bio ni na koji način nametljiv, nije
uopšte delovao impresivno i nije odavao ništa što je moglo da bude nešto
drugo osim onoga što je delovao da jeste. Logan je uperio svetlo ka podu,
puštajući da se dečakove oči priviknu na svetlo.

“Zovem se Logan Tom”, rekao je. Okrenuo je zrak ka sebi tako da
dečak može dobro da ga pogleda, držeći je tu dok je pričao. “Ja sam vitez
Reči. Da li znaš nešto o našem redu?”

Dečak je zavrteo glavom, ne rekavši ništa.
“Tvoji prijatelji su mi rekli gde da te nađem”, Logan je nastavio.
“Sova je rekla da si došao ovde da se sretneš sa Tesom. Pretpostavljam da
sastanak nije ispao dobro.”
Dečak nije odgovorio, pažljivo posmatrajući Logana.
“Zoveš se Soko?”

- 298 -

Dečak je klimnuo glavom.
“Ja tražim nekoga. Mislim da bi ti mogao da budeš taj neko.”
Sačekao je, a onda pokazao ka podu. “Sedi sa mnom. Pokazaću ti nešto
zanimljivo.”
Seo je prekrštenih nogu na pod i nakon par trenutaka, dečak mu se
pridružio. Logan je postavio svetiljku sa jedne strane, tako da je zrak bio
uperen preko poda ispred njih tako da ih je bleda svetlost osvetljavala
obojicu. Onda je spustio svoj crni štap, zavukao ruku u džep i izvukao
crnu tkaninu i kosti prstiju Nest Frimark. Raširio je tkaninu pažljivo po
podu, ispravio neravnine i pogledao dečaka.
“Ovako sam te pronašao”, rekao je.
Bacio je kosti na tkaninu i oni su se raštrkali kao izbeljeni štapići. Za
trenutak, ležali su tamo gde su i pali. Onda su počeli da se pokreću,
formirajući prste i palac, uzimajući oblik desne ruke Nest Frimark. Logan
je video da se dečak trgnuo od šoka, a onda smirio i gledao, sa čuđenjem
na svom licu.
Kosti su se sklopile, polako se povezujući na zglobovima, delovi su
se sklapali sve dok čitava ruka nije bila gotova.
Kažiprst se ispružio, pokazujući na dečaka.
Logan je duboko udahnuo i zadržao dah, čekajući za trenutak da bude
siguran, a onda pomerio tkaninu tako da je prst pokazivao u drugu stranu.
Čim je to uradio, kosti su zadrhtale i počele opet da se pokreću,
pomerajući se tako da su ponovo pokazivale ka dečaku.
Logan je tiho izdahnuo. “Evo te”, prošaptao je.
Soko ga je posmatrao, ne shvatajući. Ostavivši kosti da leže tamo gde
su bile, Logan se nagnuo napred, oslanjajući laktove na kolena.
“Ispričaću ti jednu priču, Sokole”, rekao je.

***

U hodniku napolju, stražar postavljen da ih čuva stajao je pribijen uz
vrata, sa uhom postavljenim na pukotini između vrata i zida, slušajući. Itan
Kol mu je rekao da to radi, jer je hteo da sazna šta je ovaj čovek hteo da
uradi sa uličnim klincem. Itan mu nije verovao, čak ni kada se složio da ga
pusti da uđe u utvrđenje. Itan nije verovao nikome spolja, što je verovatno
pomoglo da stanovnici utvrđenja budu bezbedni. Najbolje je ne verovati
nikome koga ne poznajete; stražar je toliko znao o svetu. Kada su u pitanju
stranci, nikada niste mogli biti sigurni.

- 299 -

BalkandownloadNapeto je osluškivao gotovo potpunu tišinu, ali jedino što je mogao
da čuje bio je zvuk njegovog sopstvenog disanja. Čelična vrata bila su
suviše debela; prigušivala su sve zvukove iznutra. Bilo bi bolje da su ih
ostavili malo otvorena. Onda bi mogli nešto i da čuju. Ali Itan se nikada
ne bi složio da tako rizikuje. Vrata su se otvorila da propuste čoveka
unutra i otvoriće se da ga puste napolje i to su bila jedina dva puta kada
će se vrata otvarati do zalaska sunca.

Stražar je zadrhtao pri pomisli šta će se desiti sa dečakom i
devojčicom kada sunce zađe. Razmišljao je o tome kako će ih odvesti do
najviših zidina utvrđenja i gurnuti ih na sve bleđoj svetlosti. Mislio je na
zvuk koji će se začuti kada budu udarili o beton u podnožju zidina. Sve je
to već video i čuo ranije i nadao se da neće morati da to radi ponovo.

Sačekao je još trenutak, a onda se nestrpljivo odmakao za jedan
korak. Pokušaj da prisluškuje bio je gubljenje vremena. Otišao je nekoliko
metara dalje niz hodnik do mesta gde se nalazila njegova stolica na
sklapanje i seo.

***

Kada je Logan završio sa svojom pričom, dečak je rekao: “Da li mi to
govoriš da ja nisam ljudsko biće?”

Logan je oklevao. “Ja zaista ne znam šta si ti. Rodila te je žena, tako
da pretpostavljam da te to čini ljudskim bićem. Ali prvo si bio nešto
drago, stvorenje magije a ona je uvek bila obdarena nekom vrstom
magije.” Slegnuo je ramenima. “Kakve to veze ima? Ono što je bitno jeste
šta bi trebalo da budeš sada.”

Dečak ga je posmatrao za trenutak, a onda protresao glavom. “Ne
verajem ni u šta od ovoga. Pretpostavljam da ti veruješ inače ne bi došao
ovako daleko. Ali te kosti mogu da govore bilo šta.” Logan je klimnuo.
“Možda, ali ja ne mislim tako.”

Soko je zaćutao za trenutak. “Zar nisi rekao da bih ja morao da znam
šta da radim kada me kosti budu pronašle? Ako sam ja taj... šta god to
bilo.”

“Morf lutalica.”
“Morf lutalica. Ali ja sada ne znam ništa više nego što sam znao pre.
Nemam nikakvu ideju šta bi to trebalo da radim. Ili šta svi misle da bi
trebalo da radim.”
“Imaš vizije. Sveća je tako rekla. Imaš snove o dečaku i njegovoj

- 300 -