Terry Brooks - Deca Armagedona

Otvorio je vrata i zakoračio napolje iz AV-a, ponevši crni štap sa
sobom. Čim su Pauci ugledali štap, njegove gravure jasno vidljive na
poliranoj površini, usledio je zajednički jauk. Čitava grupa se odmakla od
njega kao da je bila oprljena vatrom, njih nekoliko je palo na kolena, jedan
ili dvoje su čak i pokrili oči. Logan se odmah sledio, nesiguran u to šta se
događa.

Govornik se zgrčio napred za korak, duboko se klanjajući. “Vi ste
rukovalac magijom! Oprostite nam, molim vas. Nismo znali.” Izvinite,
izvinite, izvinite, šaptale su pogrbljene prilike. Logan je prelazio pogledom
sa lica na lice u neverici.

“Da li zahtevate naše živote kao naplatu za našu glupost?” govornik
je upitao tiho.

“Ne”, rekao je Logan brzo. “Ne. Ne zahtevam ništa. Sve je u redu.”
Njegov um je brzo radio. “Samo mi je potrebno da mi kažete kako da
pronađem put preko planina.”

Govornik, sada već oborene glave u naklonu, rizikovao je da brzo
podigne pogled. “Idete u posetu vašem soju? Trebalo je da shvatim šta
želite. Naravno, naravno. Možemo da vam pomognemo. Možemo da vam
pokažemo gde su oni. Pođite ovamo.”

Odmah je krenuo, a ostali su požurili za njim, bacajući nervozne
poglede unazad ka Loganu i AV-u. Logan se popeo nazad u vozilo i krenuo
napred još jednom, probijajući se kroz prepreke, prateći tamnu grupu koja
je išla pred njim. Možda će ovo ipak upaliti.

Nastavili su putem još nekoliko kilometara, Pauci su se kretali bez
poteškoća i sa lakoćom preko terena, naizgled neumorni, njihove tamne
prilike raštrkane napred u sve jačoj tmini. Pomislio je da upali svetla, ali
se plašio da će ih to zastrašiti. Bili su, sasvim jasno, prilično sujeverna
gomila ako su verovali u planinske duhove a on nije mogao da zna šta će
ih još uznemiriti. Sve što je trebalo da radi bilo je da nađe svoj put ka
planinama i da završi sa ovim. Osim toga, nebo je bilo dovoljno čisto da je
mesečina u trakama prosecala oblake i obasjavala pejzaž bledim i mekim
odsjajem koji je osvetljavao put pred njim.

Dok su putovali, još Paukova se priključilo onima koji su već
pokazivali put, sve dok ih nije bilo sigurno preko stotinu. Bilo ih je svih
oblika i veličina, verovatno svih uzrasta, velikih i malih, starih i mladih i
postalo je jasno da se glas o njegovom prolasku proširio do veće
zajednice. Još ih se pojavljivalo sa prolaskom svakog minuta, stvarali su

- 201 -

Balkandownloadse iz mraka, dolazili da vide rukovaoca magijom. Uhvatio je sebe kako se
pita kolika je njihova zajednica i koliko je daleko njihovo selo. Da li su
čak i imali selo? Kako su živeli?

Znao je tako malo o Paukovima, shvatio je. Sićušne razbijene grupe
mutanata prognane od svih, bile su primorane da se snađu u većem svetu.
Preživeli su ukopavanjem, Majkl mu je jednom rekao. Ljudi su otišli pod
zemlju kada su pale bombe i radijacija sve zatrovala. Preživeli su živeći
na zemlji, vazduhu i vodi koji su ih morali ubiti, ali su umesto toga izazvali
mutacije. Kao i kod Guštera i ostalih vrsta. Normalni ljudi nisu želeli da
imaju ništa sa njima; normalni ljudi nisu mogli da zamisle da žive kao
mutanti, nisu čak ni želeli ni da ih dotaknu. Ljudi su krenuli jednim putem,
mutanti drugim. Ostalo je da se vidi kako će se to sve dalje odvijati.

Ukoliko se ikada bude odvilo.
Prošlo je više od jednog sata kada su stigli do još jedne raskrsnice,
novog autoputa koji je presecao onaj kojim su putovali, koji je išao sa
istoka na zapad sa ravnica u planine. Govornik se vratio do AV-a i
naklonio se. “Prolaz leži tamo”, rekao je, pokazujući ka raskrsnici i
vrhovima. “Da li da pođemo sa vama?”
Logan je zavrteo glavom. “Uradili ste i više nego dovoljno da mi
pomognete.”
“Onaj drugi čovek je tražio od nas da krenemo sa njim kako bi bio
siguran da je to pravi put”, govornik je objasnio.
Logan se namrštio. “Da li su i drugi nalik meni prošli ovuda?”
Govornik je klimnuo. “Samo jedan, pre više od dve godine. Nosio je
štap kao što je vaš. Mi ga nismo prepoznali. Nismo razumeli šta je on bio.
Izazvali smo ga i on nam se otkrio kroz svoju magiju. Uzeo je trideset
života kao naplatu za našu glupost. Rekao je da je to bila neophodna
lekcija.”
Odmetnuti vitez. Logan je čuo za njih, samo nekoliko, muškaraca i
žena koji su izgubili svoj put i veru i postali i sami demoni. Događalo se
retko, ali u ludilu apokalipse, dešavalo se i to.
“Nikakvi životi nisu potrebni ovde”, uverio je govornika i ostale koji
su se dovoljno približili da mogu da čuju.
Mrmljanje je naraslo među okupljenima, nošeno talasom zahvalnosti.
Logan je zavrteo glavom.
“Da li ćete reći duhovima kada ih budete videli da ostajemo verni?”
upitao je drugi, jedan čije je lice pod dlakom bilo jako naborano i pegavo

- 202 -

od starosti. “Da li ćete im reći da smo im zahvalni na njihovoj zaštiti?”
Nekoliko odgovora mu je palo na pamet ali rekao je samo: “Reći ću

im.”
Ostavio ih je zbijene u podnožju planina, okupljene na raskrsnici,

zbirku čudnih bića sa čudnim idejama. Osećao se čudno posramljen sobom
što se igrao njihovim fantazijama o planinskim duhovima ali nije mogao da
smisli bolji način da reši stvar. Delovali su ubeđeno da su takvi duhovi
postojali i bilo bi glupo da pokušava da ih ubedi u suprotno. Uprkos tome,
nije voleo da se pretvara oko stvari za koje je znao da nisu istinite.

Vozio je dalje kroz mrak putem koji je bio uglavnom čist, betonska
dvosmerna traka koja je vijugala naviše kroz brda ka crnoj gomili iskrzanih
vrhova. Trebalo je da sačeka do zore i onda pokuša da vozi, ali bio je
nestrpljiv da nastavi dalje. Mogao je dovoljno dobro da vidi na mesečini
da pronađe put i ako bude vozio sporo i pažljivo, trebalo bi da bude u
stanju da stigne do druge strane pre jutra i da onda legne da spava.

“Samo ako ne naiđem na još neki odron da mi blokira put”,
promrmljao je. Onda se nasmešio. “Ili na neprijateljski raspoložene
planinske duhove kojima se ne dopada što prolazim ovuda.”

Razmislio je o tome da ponovo baci kosti ali mu to nije delovalo
neophodno u ovom trenutku. Ono što je tražio nalazilo se sa druge strane
Stenovitih planina, tako da je mogao i da sačeka dok ih ne pređe i onda da
ponovo proceni kojim putem treba da ide. Osim ako se nešto drastično ne
izmeni, išao je ka severozapadnom delu zemlje, a možda čak i u Kanadu.
Ništa nije ukazivalo na to da morf lutalica nije odlučio da se sakrije izvan
Sjedinjenih Država. Granice nisu mnogo značile u ovom trenutku. Čak i
manje, ako ste bili magično stvorenje.

Ili rukovalac magijom, poput njega. Tako ga je Pauk nazvao. Ali on je
bio ono što jeste. Bio je ispražnjena ljuska u koju su bili ubrizgani sveža
svrha i cilj. Bio je mrtav čovek oživljen susretom sa Reči. Bio je siroče
izgubljeno u svetu siročadi, ali za razliku od toliko drugih, njega su
pronašli. On nije bio rukovalac magijom; bio je njen sluga.

Pojeo je nešto malo i popio malo iz flaše vode dok je vozio, držeći
oči na putu i usmerivši se na zadatak pred njim. Put je krivudao i skretao
kroz kamenje i tu i tamo je nailazio masivne stene skupljene kao
grabljivice da mu blokiraju put. Vazduh je postao oštar i hladan dok se
uspinjao, a disanje mu je postalo teže. Do sada se popeo par hiljada
metara i laka nesvestica izazvana proređenim vazduhom naterala ga je da

- 203 -

Balkandownloadse jače koncentriše. Zašao je duboko u planine, više se nije peo već je
samo upravljao kroz uske klance i vrhove koji su ga nadvisivali, usamljeni
posetilac u praznoj zemlji.

Onda je magla počela da se spušta i širi oko njega, tanki prekrivač u
početku koji se brzo zgusnuo u nešto što je više uznemiravalo. Nije bilo
razloga da se magla pojavi ovako visoko u noći koja je bila vedra i po
vremenu koje je delovalo mirno. Posmatrao ju je kako se zgušnjava kao
plašt, skraćujući mu vidljivost na manje od dvadeset metara, onda na
deset, a onda na tri. Usporio je AV toliko da se jedva kretao, upalio duga
svetla i strpljivo čekao da se gusta magla raziđe. Ali nije se razilazila; čak
je postalo i gore. Vreme je prolazilo, ujednačeno proticanje minuta koji su
mu otupeli čula i načinili ga nervoznim. Zatreptao je da odagna pospanost i
srknuo malo vode iz flaše, pevušeći nešto neodređeno. Misli su mu
odlutale i rasplinule se kao suvo lišće na vetru.

Trebalo je da ih poslušaš, odjednom se začuo glas.
Pogledao je u stranu i ugledao Majkla kako sedi na suvozačevom
sedištu, krut i bez pokreta, očiju uperenih pravo napred. Zurio je za
trenutak, a onda vratio pogled na put.
“Ti nisi ovde. Samo sam umislio da si tu”, odgovorio je.
Nije bilo odgovora. Pogledao je ponovo i Majkla nije bilo. Osetio je
kako mu hladnoća silazi niz kičmu kada je shvatio šta se upravo desilo.
Promena u visini, zajedno sa iscrpljenošću, prouzrokovala je to da njegov
um krene da se igra sa njim. Duboko je uzdahnuo, smirujući se, a onda
ispustio vazduh, nastavivši da tera kola napred. Magla nije mogla da traje
još dugo; morala je uskoro da se podigne.
Ne bih bio baš tako siguran u to dečko, rekao je Majkl.
Ponovo je sedeo na suvozačevom mestu, njegov kršni profil bio je
bezizražajan dok je zurio u noć, ruku udobno smeštenih u krilu preko
ronina. Logan je rizikovao da brzo pogleda u stranu, nesposoban da se
suzdrži, osećajući kako mu hladnoća prodire u kosti. Svuda oko Majkla
bila je bleda svetlost, nagoveštaj nečeg onostranog, prozirnosti koju živa
bića nisu imala.
Planinski duhovi, pomislio je u neverici, a onda odagnao tu misao.
“Ti si mrtav, Majkle”, rekao je. “Imaj bar toliko obzira da ostaneš
mrtav.”
Kraj njega, Majkl je zatreperio i nestao. Možda je to bilo dovoljno,
pomislio je. Samo mu kažeš da ode i on ode. Nasmešio se uprkos drhtanju

- 204 -

koje ga je obuzelo. Vrlo su predusretljivi ovi planinski duhovi.
Pogledao je nazad ka praznom sedištu nekoliko puta posle toga,

pokušavajući da spreči bilo kakvo ponovno pojavljivanje time što je rekao
sebi da se to neće desiti ako bude nastavio da gleda. Postao je nestrpljiv
da izađe iz ove magle i iz planina, da ode daleko od njih. Onda je mogao
da malo odspava i prestane da halucinira. Nije shvatio koliko je bio
umoran i kada se to pomešalo sa okolnostima pod kojima je putovao i
njegovim mentalnim stanjem, mogao je i da razume zašto viđa mrtve ljude.

Mislim da ne bi smeo da nastaviš ovim putem, rekao je novi glas.
Mislim da bi trebalo da kreneš nazad. Ovaj put ne pripada živima,
Logane.

Sada je kraj njega sedeo njegov otac, manje jasna pojava od Majkla,
ali dovoljno stvarna da ga natera da se trgne. Njegov otac nije gledao ka
njemu, zurio je napred kao što je i Majkl, prozirno prisustvo koje je
delovalo kao da će odmah nestati. I dok je Logan nastavljao da gleda u
njega, upravo se to i desilo. Zatreperio je, utopio se u maglu i nestao.

A Logan je vratio pogled na autoput tačno na vreme da zgazi kočnice
i skrene da izbegne ogromnu stenu koja je blokirala sredinu puta. Munja je
kočila po vlagom natopljenom putu ka niskoj ogradi i padu koji je nestajao
u crnilu. Logan je pritiskao kočnice i okretao volan na drugu stranu tako
da je vozilo klizilo postrance van kontrole.

Zaustavilo se kraj ograde na nekoliko centimetara od nje. Motor se
ugašio uz hroptaj i ujednačeno zujanje se pretvorilo u tiho kuckanje u
noćnoj tišini. Logan je sedeo ne pomerajući se, zureći u prazno. Sklopio je
oči i sačekao da mu srce uspori i disanje se smiri. Sada je sve bilo u redu,
rekao je sebi. Ali možda je, na kraju krajeva, i trebalo da stane. Možda ne
bi trebalo da uradi ništa drugo nego da sačeka jutro i proba da odspava do
tada.

Nema odmora za grešne, prošaptao je Majkl.
Nema odmora za žive, rekao je njegov otac.
Uzdahnuo je i otvorio oči. Nije bilo nikoga. Bio je sam, zaključan u
AV-u, slaba svetla sa komandne table i lagano kuckanje mašine bili su
jedini znakovi života.
Izvan AV-a, magla se skupljala kao živa stvar, pipci su se stezali oko
vozila, zaklanjali nebo i zemlju, umotavajući se kao paukova mreža.
Isprva, pomislio je da greši u onome što vidi. Bilo je to tako namerno, sa
jasnom svrhom. Ali onda je sve nestalo u vlažnoj belini i znao je da je,

- 205 -

Balkandownloaduprkos onome što su mu govorili zdrav razum i rezonovanje, napolju
postojalo nešto što je pokušavalo da preuzme kontrolu.

Trebalo je da kreneš nazad, rekao je Majkl.
Nije trebalo ni da dolaziš, rekao je njegov otac.
Lica su počela da se pojavljuju van AV-a, utvarne prikaze koje su se
jedna po jedna stvarale i pribijale uz prozorsko staklo. Oči prazne kao goli
zidovi virile su sa lica izvijenih u bolu i patnji. Takve oči nisu mogle da
vide, a opet, delovalo je kao da jesu. Ruke su se pojavile i doticale staklo
i on je ustuknuo. Sada ih je bilo svuda oko Munje i njihov broj se
povećavao sa svakim minutom. Brzo je posegnuo ka kontaktu,
nameravajući da pobegne odatle. Ali motor nije hteo da se upali. Ni
makac. Vozilo je bilo mrtvo.
Zurio je u kontrole, a onda opet podigao pogled ka licima. Prepoznao
je ona najbliža. Bila su to lica muškaraca i žena koji su se borili sa njim
dok je bio sa Majklom. Bila su to lica robova i žrtava koje je nekako
zapamtio od toliko njih koje je oslobodio. Svi oni su sada bili mrtvi. Znao
je to instinktivno, ne samo iz njihovih prikaza, već i iz onoga što je osećao
u sebi. Bili su duhovi i bili su tu da ga progone.
Ali šta su želeli?
Dva nova lica su mu došla u vidik, klizeći kroz gužvu sve dok se nisu
našla odmah kraj prozora kraj vozača. Grlo mu se steglo. Bio je to njegov
stariji brat Tajler i sestra Megan, nestali pre toliko godina, njihova lica bila
su nepromenjena, zamrznuta u vremenu. Zurila su tupo u njega, mrtvih
očiju i bez pravca ali i oprezno. Znali su da je on tu, u Munji. Kao i ostali,
došli su da gledaju. Kao i ostali, njihova potreba je bila misterija koju nije
mogao da reši.
Čvrsto je sklopio i stisnuo oči. Oni neće nestati kao Majkl i njegov
otac. Bili su više od dima i magle, više od nematerijalnih sablasti, više i od
duhova koje je stvorila mašta. Bili su stvorenja magičnog i duhovnog
sveta, dovedena ka njemu da nešto postignu i neće otići sve dok ne
odgovori na njihovo prisustvo.
Otvorio je oči i zurio u njih. Ponekad se treba suočiti sa mrtvima isto
kao i sa živima, sa prošlošću isto kao i sa budućnošću. Ponekad su to
dvoje tako nerazmrsivo protkani da ima malo razlike među njima. Tako je
bilo ovde. Planinski duhovi ili nešto mnogo podmuklije, postojala je veza
koju rezonovanje i zdrav razum nisu mogli poništiti.
Dohvatio je svoj štap, otvorio vrata i izašao iz AV-a da se suoči sa

- 206 -

čime god da ga je čekalo.
Spoljašnji vazduh ga je udario hladnoćom koja ga je gotovo odbacila

unazad, ledeni nalet koji je sekao pravo do kostiju. Vetar je snažno duvao,
nešto što nije shvatio ranije jer njegova snaga nije imala uticaja na duhove
okupljene oko njega. Oni nisu ni napredovali ni uzmicali kada se pojavio,
ali su stajali na mestu i usmeravali svoje slepe poglede otprilike u
njegovom pravcu. Nekoliko njih je podiglo ruke kao da hoće da ga
dodirnu, ali njihovi napori su bili mlitavi i više su pokazivali želju nego
nameru. Drhteći na oštroj hladnoći vetra, podigao je crni štap ispred sebe,
puštajući da se prirodno svetlo odbija od njegove površine. Vetar je
zaurlao u odgovor – ili su to možda bili duhovi – i duboko urezane rune su
se upalile od unutrašnje vatre, od ubrizgane magije, vatrene i blistave.

Duhovi mrtvih su se povukli i za trenutak Logan je poverovao da će
se rastvoriti. Ali u daljini iza njih i dalje uz put, čudna tama je počela da
se skuplja. Još duhova se pojavilo iz njene mutne mase, krećući se napred
da se pridruže onima koji su ga već okruživali. Gledao je kako prilaze,
napola ne verajući u ono što vidi, napola prihvatajući neminovno. Mrtvi se
nisu pojavili svojevoljno; oni to nikada nisu ni radili. Bili su ili prizvani ili
poslati; znao je toliko iz svog iskustva viteza Reči.

Ali šta je bio izvor tame na koju su odgovarali?
Stegao je crni štap i krenuo napred, probijajući se kroz okupljene
duhove, njihova bela praznina se povlačila, njihovo prolazno prisustvo je
nestajalo i ponovo se formiralo dok je prolazio. Samo će suočavanje sa
njihovim izvorom otkriti šta se događa. Ako hoće da se oslobodi ovoga –
šta god to bilo – moraće da se suoči sa uzrokom ovoga, tamom iz koje su
se duhovi pojavljivali. Ona je lebdela gusta i neprobojna dok je prilazio,
ali čak i kada je stigao do njenih ivica i dalje nije mogao da kaže šta je u
pitanju.
Podigao je štap, njegova magija je već bila prizvana i tekla je preko
njega kao plavičasta svetlost, obuhvativši ga svojim oklopom. Osetio je
toplinu njene zaštite kako se zatvara oko njega i to ga je ohrabrilo.
Zamahnuo je ka tami, prosecajući je kao parče tkanine. Lako se razdvojila,
ne mogavši da se zadrži, padajući pred njim i preplavilo ga je besno
zadovoljstvo, osećaj ispunjenosti snagom.
Ali prosek je trajao samo za trenutak, a onda se gotovo bez napora
crnilo popravilo, poderotina se ponovo zatvorila. Još duhova se pojavilo iz
njenih mračnih nedara. Još lica se približilo. Ponovo je napao. Ponovo se

- 207 -

Balkandownloadtama razdvojila i ponovo se brzo zatvorila i formirala se, nepromenjena.
Ako se nešto i desilo, uznemirena masa je delovala čak i veća i
predstavljala još neprobojnije prisustvo.

Sada su ga ruke mrtvih dodirivale. Mogao je da ih oseti kako mu
prelaze po telu, njihovi prsti bili su hladni i ledeni kao planinski vetar.
Mogao je da oseti njihovu vlažnu hladnoću na svojoj koži; mogao je da je
oseti kroz odeću. Rezultat je bio neprijatan i čudno oslabljujući. Mogao je
da oseti kako mu se snaga smanjuje, kako otiče iz njega.

Sada ljut, pokušao je drugačijim pristupom. Umesto da je cepa,
probao je kidajućim napadom, upotrebio je magiju kao ogromnu vetrenjaču
u pokušaju da oduva tamu. Napori su mu urodili plodom. Vetar koji je
stvorio je eksplodirao u tamnoj masi i vatra je sagorela ostatke do tračaka
dima. Stajao je posmatrajući ishod, teško dišući. Ništa nije preostalo od
tame. Put napred je bio slobodan.

Ali duhovi mrtvih su mu se nanovo približili, dodirujući ga svuda,
sada postojanije, zahtevnije, i video je kako je tama ponovo počela da se
formira. Stajao je zapanjeno dok se ona zatezala i rasla čak i veća,
napredujući ka njemu, duhovi praznih očiju su izletali iz njenog
neprozirnog centra u gomilama. Sada ih je bilo toliko da su padali jedan
preko drugog u svojim naporima da ga dosegnu. Čitav prevoj je bio
ispunjen njima.

Iskusio je iznenadnu paniku i odmah je shvatio njen izvor. Mislio je
da će uvek biti spreman za neočekivano kada se ono bude pojavilo.
Govorio je sebi da će instinktivno znati šta da radi kada mu nešto zapreti.
Ali ovde je bio izgubljen; bio je nasukan bez tračka života. Njegov
pokušaj da napadne tamu, da je natera da se raseje ili smanji, nisu davali
nikakve rezultate, a on nije znao šta da radi povodom toga.

Povukao se nevoljno za korak. Nešto u vezi sa načinom na koji se
borio činilo je više štete nego koristi i ako ukoliko ne otkrije šta je to,
izgubiće.

Sabrao je misli, učvrstio svoju rešenost i odbacio osećanja straha i
sumnje. Preživeo je previše bitaka da bi izgubio ovu. Bio je vitez Reči i
neće se predati.

Zurio je u tamu, a onda prebacio svoju pažnju na bela, prazna lica
koja su ga okruživala. Možda duše mrtvih nisu bile tako neranjive kao
njihov izvor. Ušao je među njih, boreći se sa odbojnošću, štiteći se od
dodira njihovih prstiju, izgovarajući magične reči da ih odagna. Upotrebio

- 208 -

je vatru štapa da odgurne svakog dok je prolazio i, na njegovo
zadovoljstvo, počeli su da nestaju, jedan za drugim. Nije gledao koliko
njih dolazi, već je usmerio svoj pogled ka onim najbližima koji su nadirali,
gledajući svakog, prepoznajući svakog, znajući da mora da ih potvrdi da bi
se vratili tamo gde pripadaju.

Nije znao koliko dugo ili sa koliko njih je to uradio; izgubio je pojam
o vremenu i broju i jednostavno nastavio da napreduje dalje. Lica su
dolazila i prolazila u talasima, toliko mnogo ih je upamtio, toliko njih je
poznavao. Rekao je zbogom svakome dok ih je gutala vatra, suočavajući
se sa emocijama koje su se komešale u njemu. Osetio je hladnu odlučnost,
snažno razumevanje onoga što radi sebi time što ih je proganjao. Gubio je
svoju prošlost; odricao se svojih sećanja. Sa nestankom svakog belog lica,
odbacivao je još malo onoga čega se sećao.

Sada je shvatao da je on bio taj koji ih je prizvao, možda i ne
shvatajući to, možda uz pomoć onoga što je živelo u ovim planinama.
Tama je bila njegova, prošlost koju je nosio na svojim plećima, sećanja na
mrtve, na one koje je poznavao i voleo i nije mogao da zaboravi. Oni su ga
pritiskali; oni su ga progonili. Držao ih je zatvorene sve do ove noći, a
onda ih je oslobodio. Neće biti mira za njega sve dok ih sve ponovo ne
zaključa, ovog puta zauvek.

Masa belih lica se proredila na samo nekoliko. Njegovi brat i sestra
su sada bili pred njim, njihovi tupi pogledi tužni i izgubljeni na način koji
je jedva mogao da podnese. Krenuo je ka njima i dotakao ih bez straha,
puštajući da ga preplavi užasan osećaj njihovog prisustva dok je slao vatru
svog štapa kroz njihove prazne oblike sve dok nisu polako nestali. Mrtvi i
otišli, shvatio je, da se više ne vrate. Njihova lica su već bila tako nejasna
u njegovoj glavi da nije bio u stanju da se seti kako su tačno izgledala.

Kada je konačno ostao sam, tama koja je blokirala prevoj u
potpunosti se rasula. Ništa nije ostalo osim stena, hladnoće i crne noći.
Stajao je zureći u prazno, a onda se okrenuo ka AV-u. Njegov otac i Majkl
su stajali kraj njega, beli i prozirni, poslednji od njegovih duhova. Nisu
gledali u njega, već u nešto van njega, nešto što on nije mogao da vidi.
Nije oklevao već je prišao do mesta gde su čekali i dotakao ih redom
svojom magijom, opraštajući se od njih. Nisu mu ništa rekli niti gledali u
njega. Jednostavno su stajali pred njih kao da su čekali neizbežno. Štap je
prošao kroz njih, a onda su i oni nestali.

Nakon svega, pomislio je na ono što su mu Pauci rekli. Nije znao da

- 209 -

Balkandownloadli su planinski duhovi bili entiteti koji su dali život njegovim duhovima ili
su oni sami bili njihove manifestacije, ali je pogrešio što ih je omalovažio.
Nije verovao da postoje, ali sada je shvatio da je tako. Ne može se videti
sve ono što je stvarno na svetu.

Pogledao je unaokolo tražeći druge duhove, ali je i poslednji od njih
nestao. Mogao je da oseti kako mu sećanje na njihova lica izmiče. Iako je
pokušavao, izgledalo je da ne može da ih uhvati. Možda će se setiti njih
nekoliko, onih koje je najbolje poznavao, ali većina je nestala zauvek.
Odagnao ih je magijom Reči i znao je da ih je time što je uradio
onemogućio da se vrate.

Njihovo odsustvo mu je ostavilo bol u srcu, prazninu tako veliku da
nije mogao da dokuči kako da to podnese. Ali kada je pokušao da odagna
taj bol, otkrio je da ne može. Za jedan mučan trenutak, opet je imao osam
godina i upravo je izgubio svoju porodicu po drugi put.

Samo, ovog puta, otkrio je, nije bilo suza da se proliju. Dok je zurio u
tamu i zemlju koja se pružala, oči su mu bile suve.

- 210 -

DVADESET

Ostalo je manje od dva sata do podneva, a Soko je razmišljao o tome
koga da povede sa sobom kada bude krenuo na svoj sastanak sa Tigrom.
Danas u podne je bilo označeno vreme za dostavu plenetena i dok je Soko
bio nestrpljiv da preda serum u Tigrove ruke tako da može da pomogne
Persiji, mučilo ga je sve što se desilo u proteklih nekoliko dana. Možda je
čak bio i voljan da odbaci njihov susret sa Gušterom i Vremenkovo otkriće
legla mrtvih Kreštavaca kao nešto sasvim uobičajeno u svetu u kome su
smrt i umiranje bili obična stvar. Ali Svećina vizija da im dolazi nešto
loše, zajedno sa strašnim iskustvom u podrumu skladišta, ostavili su ga u
ubeđenju da se stvari menjaju u gradu i to ne nabolje.

Zato je proveo više vremena nego obično razmatrajući koga da
povede a koga da ostavi, ne želeći da dovede bilo koga u opasnost kada je
znao da je ne može izbeći. Na kraju, odlučio se da povede Pantera i
Medveda a da ostale ostavi sa Čejnijem. Ako budu nosili štapove i otrov-
bodlje, njih trojica će biti dovoljno bezbedni. Sastanak će se odigrati na
otvorenoj ulici usred dana i brzo se završiti. Sve što je morao da uradi bilo
je da odnese pleneten i vrati se kući. Onda je mogao da počne iznova da
razmišlja o tome kako da ubedi Tesu da napusti utvrđenje i dođe da živi sa
njima.

Ali nije doneo odluku pre nego što se Sova pojavila kraj njega. Njene
oči su bile uznemirene dok ga je vodila u stranu gde ostali nisu mogli da ih
čuju.

“Reka je opet izašla. Izvukla se napolje odmah nakon doručka.
Mislila sam da ide da pokupi vodu sa krova, ali Sveća kaže da je izašla na
ulice. Nema je već više od jednog sata.”

Soko je pogledao ka Sveći koja je prala sudove posle doručka. “Reka
joj nije rekla gde ide? Nema nikakvu ideju?”

Sova je zavrtela glavom. “Isto je kao i pre. Izlazi napolje sama i ne
govori nikome šta radi.” Zastala je, a jedna njena ruka je lako držala
Sokola za zglob. “Mislim da je bolje da kreneš za njom ovog puta. Mislim
da moramo da otkrijemo šta to ona radi.”

Gotovo je odbio. Gotovo je rekao da već ima nešto da radi i da ne
može da gubi vreme jureći za neodgovornim detetom kome se nije moglo
verovati da će da uradi ono što mu je rečeno da uradi i koje povrh svega
laže. Ali prepoznao je u tom razmišljanju glas koji nije brinuo, glas koji je

- 211 -

Balkandownloadgovorio iz frustracije i nestrpljenja a ne iz brige. Sova je bila jasno
zabrinuta za Reku, a on je znao da Sovu nije bilo lako zabrinuti.

Klimnuo je. “Dobro, pronaći ću je.”
Okrenuo se po sobi, ponovo razmišljajući o prethodnim planovima.
Moraće da povede Čejnija ako se nada da će pronaći Reku. To je značilo
da će morati da ostavi Sovu i klince sa nekim drugim i pošalje nekog
drugog umesto sebe na sastanak sa Tigrom.
Odlučio se da Medved ostane i čuva podzemlje. Mogao je da se
osloni na Medveda da će ih sve sačuvati – Medved, tako stabilan i smiren,
koji nikada ne reaguje ishitreno niti paniči. Želeo je da ima desetak
Medveda u svojoj porodici, ali porodice ne funkcionišu tako.
To je značilo da će Panter morati da odnese pleneten Tigru. Nije bilo
nikog drugog dovoljno odraslog ili pametnog da krene sam na sastanak
poput ovog. Bio je rizik što je slao Pantera. On je prezirao Mačke, a
posebno Tigra. Izvor njegovog nedopadanja nije bio sasvim jasan Sokolu,
ali to ga nije činilo slabijim ili potencijalno nepostojanim.
Prišao je Pantem, govoreći samom sebi da bude smiren. “Došlo je do
promene plana. Odnećeš pleneten Tigru bez mene.”
Panter se nije baš upiljio u njega, ali nezadovoljstvo se jasno
očitavalo na njegovom tamnom licu. “Zašto ja moram to da radim, Ptico?
Zašto ne neko drugi?”
“Misliš da ne možeš to da izvedeš?” Soko je navalio.
Sada je Panter piljio u njega. “Mogu ja da uradim bilo šta i mogu da
ga uradim bolje od ostalih. Znaš to.”
Soko je klimnuo. “Zaista znam to. Zato ti moraš da budeš glavni.
Mogu da se oslonim na tebe da ćeš da budeš spreman za bilo šta što se
bude desilo. Povedi Kredu i Majstora sa sobom. Za prikazivanje snage.”
“Misliš da će one mačkice da probaju nešto sa mnom?” Panter se
podsmehnuo. “Voleo bih da probaju. Voleo bih da čak i pomisle na tako
nešto. U svakom slučaju, ne trebaju mi Majstor i Kreda. Mogu to da
obavim sam.”
“Znaš pravila. Niko ne ide sam na sastanak. Ako nećeš Kredu i
Majstora, povedi Lastu.”
“A? Neću ništa da imam sa Lastom. Daj mi Medveda. Bar će da
zauzme prostor.”
Soko je zavrteo glavom. “Medved mora da ostane ovde i pazi na
ostale. Meni treba Čejni.”

- 212 -

“Za šta? Šta to tako važno radiš da moraš da vodiš Čejnija sada?”
“Rećiću ti kasnije. Samo odnesi pleneten Tigru. Znam da ti se ne
sviđa, ali dogovorili smo se, a mi se držimo svojih dogovora. Mi držimo
svoju reč.”
“Znam to. Ali ne mora da mi se sviđa.”
Soko je klimnuo. “Samo ti to obavi. Povedi Kredu i Majstora sa
sobom. Pleneten je umotan u smeđi papir u hladnom skladištu.”
Panter je zavrteo glavom i frknuo. “Glupave Mačke.”
Soko je otišao do kasete u skladištu, odabrao štap, stavio u džep dve
otrov-bodlje i navukao svoju debelu jaknu. Sova se dovezla do mesta gde
je stajao i gledala ga kako se sprema.
“Šta da radim kada je nađem?” pitao ju je tiho.
“Otkrij šta nije u redu, probaj da joj pomogneš da to ispravi, a onda je
dovedi kući.”
Pogledao je u njeno mudro, veselo lice i brižne oči. Njen osmeh mu je
govorio da ona samo potvrđuje ono što je on već znao. Dala mu je takvo
samopouzdanje samo svojim prisustvom da je bilo nemoguće izmeriti
njegovu važnost. Oduvek je znala šta treba da se uradi i kako to treba
uraditi. Nekada je o njoj mislio kao o sakatoj i bespomoćnoj. Nije više
tako mislio o njoj. Mislio je o njoj kao o najjačoj među njima. Od svih
njih, ona je bila najneophodnija, najpotrebnija za njihov opstanak.
“Neću dugo”, obećao je.
“Budi onoliko dugo koliko moraš da budeš”, rekla mu je. “Reka mora
ponovo da se oseti sigurnom. Ne verujem da se sada tako oseća.”
Govorila je o tome da Reka treba da zna da može da im ispriča sve,
da nije trebalo da krije to što je radila. Soko nije bio siguran da je Sova u
pravu, ali imao je dovoljno pameti da ćuti i nada se da jeste.
Pozvao je Čejnija i izašli su kroz vrata i uz stepenice do ulica. Dan je
bio vedar i svetao, nebo plava kupola očišćena od gotovo svih oblaka,
osim onih najčupavijih. Pogledao je ka njemu, žmirkajući uprkos sebi, tako
neočekivano svetlom i nekako neprirodnom. Svet ne bi trebalo da izgleda
tako vedro kada se život činio tako tmurnim.
Iznenadni nalet vetra ga je vratio u stvarnost. Vazduh je bio hladan,
hladnoća je ujedala i bila oštra. Pogrbio se u svojoj jakni i pozvao Čejnija
ka sebi. Izvukao je staru Rekinu majicu, pustio velikog psa da je omiriše,
a onda mu rekao da traži. Čejni nikada nije oklevao. Okrenuo se i krenuo
niz ulicu, velike glave koja se ljuljala sa jedne strane na drugu, njuške

- 213 -

Balkandownloadspuštene u koncentraciji. Soko ga je pratio, stalno prebacujući pogled na
zamračena vrata i uličice između zgrada pored kojih su prolazili,
stražareći. Znao je da će pronaći Reku. Davao je Čejniju i ranije da traga
za stvarima; jednom kada bi uhvatio miris, veliki pas je uvek pronalazio
ono što je tražio.

Kretali su se niz Prvu aveniju ka centru grada, a onda je Čejni naglo
skrenuo levo ka obali. Dečak i pas su se zajedno probijali kroz ruševine i
išli niz napukli trotoar ka uljanom odsjaju zaliva Eliot, čija je površina bila
sjajna na blistavom suncu. Par Paukova se pojavio na vratima i odmah
nestao natrag unutra. Soko i Čejni su nastavili dalje. Galeb je ležao mrtav
na ulici pred njima, njegov graciozni oblik bio je slomljen, njegova vitka
pera uprljana prljavštinom i krvlju. Ništa nije ukazivalo na to kako je
uginuo. Soko je pogledao ka njemu, pomislio na leteće stvari koje padnu
nisko i odvratio pogled.

Čejni je išao pravo dole do dokova, ne skrećući, probijajući se
napred ujednačenim trkom, taman kao senka čak i na blistavom suncu.
Soko se držao blizu njega, pažljiv i na oprezu. Vetar je duvao iz pravca
zaliva kao da najavljuje dolazak zime, naterujući mu suze na oči dok je
žmirkao pred njegovom oštrinom. Miris truleži mu je ispunio nozdrve,
nateravši ga da uvuče lice duboko u okovratnik svoje jakne u pokušaju da
mu pobegne. Uhvatio je sebe kako se pita da li će se vode zaliva ikada
oporaviti. Pretpostavljao je da će, vremenom, ako je ostave na miru,
priroda pronaći načina da ih isceli. Ali nije mogao biti siguran. Nije mogao
biti siguran da će se bilo kakvo isceljenje naći.

Čejni je odjednom stao, sledivši se u mestu, uzdignute dlake na
leđima. Soko je stao sa njim, očima prelazeći preko ulice u svim
pravcima. Onda je uhvatio delić pokreta na obali južno, dole kod kranova.
Grupa tamnih figura koja je nosila nešto nalik crvenim maramama oko
ruku probijala se kroz đubre, udaljavajući se. Još jedno pleme, neko koje
nije prepoznavao. Neka su dolazila izvan grada radi prikupljanja zaliha,
plemena koja su živela u brdima iza grada, u onome što su nekada bile
stambene zone. Neka od njih su bila veoma opasna, podjednako loša kao i
Kreštavci. Jedno se preselilo u grad pre nekih godinu dana, deca ulice
tvrdog pogleda, bez griže savesti u pogledu ubijanja. To bi se loše završilo
po njih ostale da grupa nije napravila grešku time što je razljutila jednu od
zajednica Guštera. Kada se sve završilo, samo su Gušteri preostali.

Sačekao je da grupa prilika sa trakama oko ruku nestane sa vidika, a

- 214 -

onda poterao Čejnija ponovo napred. Izašli su na ravan deo u podnožju
ulice Džejms i uputili se ka dokovima. Čejni je ponovo njušio zemlju,
vraćajući se na svoj zadatak. Zavio je ka jugu, a onda stao, osvrćući se
pomalo zbunjeno. Trenutak kasnije je ponovo krenuo, uputio se na sever
ka ostacima akvarijuma. Soko je uhvatio sebe kako se pita šta je Reka
radila ovamo dole. Ovde ju je Lasta pronašla pre skoro četiri godine,
siroče koje je preturalo po zgradama u potrazi za hranom.

Čejni je tapkao dalje, a onda skrenuo ka jednom od većih molova i
njuškom pokazao put ka oštećenim zgradama. Stao je kraj vrata i čekao,
ne gledajući u Sokola, jedva podižući glavu kada je Soko došao kraj
njega.

Reka je bila unutra, govorio je.
Soko je oklevao, a onda se pomerio ispred Čejnija. Držao je štap
pred sobom dok je prolazio kroz vrata. Unutra, svetlo je dopiralo kroz
polomljene prozore i srušene delove poda sa gornjeg sprata i metalnog
krova, a zgrada je bila široka i visoka. Soko je ponovo oklevao, pazeći se
ulaska u uglavnom nepoznato mesto. Bio je u ovoj zgradi jednom ili možda
čak i dva puta, ali ne dugo i samo da potraži korisne namirnice. Prošlo je
nekoliko godina od kada je poslednji put ušao u nju.
Nije mogao ništa drugo nego da nastavi. Poslao je Čejnija napred,
nadajući se da će pronaći trag. To nije bilo tako lako s obzirom na količinu
đubreta i mešavinu mirisa koji su prožimali svaku površinu. Zgrada je
smrdela na zaliv, ali i na mrtve stvari, buđ i izmet. Nije delovalo kao da
nešto živi unutra ali to se nikada nije znalo. Senke su se ustalasale u
uglovima soba kroz koje je prolazio, uznemirene svetlošću sunca. Soko je
držao štap pred sobom. Nije mogao da zamisli šta je Reka radila ovde.
Otišli su do zadnjeg dela zgrade i konačno ponovo izašli napolje.
Sada je Soko bio zaista zbunjen. Ali Čejni je nastavio da se kreće napred,
idući ka velikoj kolibi skladištu postavljenoj na ivici doka unutar barijere
od teške metalne ograde. Bila je to građevina koja je delovala malo čvršće
od zgrade iz koje su upravo izašli, iako su njene metalne površi bile gadno
pohabane i zarđale.
Čejni je stao pred ogradom i zarežao.
Istog trenutka Reka se pojavila na vratima kolibe. “Čejni!” uskliknula
je, šok se jasno ogledao na njenom dečjem licu. Onda je ugledala Sokola i
glasno se zagrcnula. “Ne, Sokole! Ne možeš da uđeš unutra!”
Rekla je to sa takvom silinom da je Soko za trenutak pomislio da je

- 215 -

Balkandownloadmožda u pravu, da je nekako napravio neki prestup i da mora da se okrene
nazad i ode. Njene reči su zvučale opasno, a ona se pogurila u odbrambeni
čučanj koji je nagoveštavao da je spremna za borbu.

“Reci mi šta nije u redu, Reko”, odgovorio je.
Ljutito je zavrtela glavom, a onda briznula u plač i stajala je drhteći
pred njim. “Kazao si mi... pravila”, ridala je. “Znam... šta sam uradila.
Ali... morala sam!”
Nije imao pojma o čemu ona govori. “Reko”, rekao je tiho “pusti me
da uđem. Šta se dešava unutra?”
“Samo... idi Sokole”, uspela je da kaže. “Ja neću da pođem... kući...
ili bilo kuda. Samo odlazi.”
Ostavljajući Čejnija tamo gde je bio, Soko je hodao dužinom ograde,
pronašao tajni deo koji se otvarao i ušao unutra. Reka je požurila da ga
spreči, ali on se provukao pre nego što je ona stigla do njega. Podigla je
svoje pesnice kao da hoće da ga gurne nazad kroz otvor, a onda se
jednostavno srušila kao vreća na daskama, plačući jače nego ikada. Soko
je nikada nije video ovakvu. Kleknuo je kraj nje, pomazio je nežno po
kosi, a onda obavio ruke oko njenih ramena i seo kraj nje.
“Šššššš”, tešio ju je. “Nemoj da plačeš. Ne postoji ništa što ne
možemo da prevaziđemo među sobom; ti to znaš. Ništa što ne možemo da
rešimo.”
Plakala je još malo, a onda odjednom rekla, gotovo ljutito “Ti ne
razumeš!”
Klimnuo je glavom u njenoj kosi. “Znam.”
Nije više ništa rekla i nije se pomerala; samo je sedela tamo, a ridanje
je polako zamiralo. Onda je ustala i bez reči krenula ka kolibi. Ustao je i
sledio je. Unutra je bilo mračno i hladno, ali bilo je jarko obojenih
draperija su visile sa zidova i hrpa upakovanih namirnica i ćebadi.
Konopci su visili sa kuka a knjige su bile nagomilane sa jedne strane na
sklepanim policama. Neko je skoro živeo ovde.
Tihi jauk iz najdaljeg dela kolibe mu je privukao pažnju i on je
pogledao u tamu.
Vremenko je ležao na dušeku smeštenom na drvenom ramu za krevet,
njegovo drevno lice bilo je iskrivljeno od bola, njegova ruka se pomerala
pod ćebadima učvrsnutih oko njega. Soko je bacio brz pogled na čireve na
njegovom licu i brzo se odmaknuo.
“Zarazio se”, rekao je. “Ne možeš da ostaneš ovde Reko.”

- 216 -

Ona je odgovorila tako tiho da ju je jedva čuo. “Ne razumeš.
Moram.”

“On je star čovek”, Soko se usprotivio. “Dopada mi se ali to je...”
“Ne”, brzo ga je prekinula. “On nije samo starac.” Zastala je, boreći
se da izgovori reči. “On je moj deda.”

***

Onda mu je ispričala svoju priču, priču o porodici i o tome kako ju je
njen deda doveo u Sijetl.

Čak i pre nego što su ostali samo njih dvoje, oduvek je bila njegova
miljenica. Tiha, povučena devojčica sa tužnim krupnim očima i mršavim,
smotanim telom koga se stidela, pratila ga je svuda. Što se njega tiče, uvek
je uživao u njenom društvu i nikada je nije terao od sebe kao što su to
njena braća radila. Uživao je u tome da priča sa njom i pričao joj je stvari
o njoj koje su činile da se oseća bolje.

“Ti si posebna mala devojčica”, govorio bi “zato što znaš kako da
slušaš. Ne ume puno malih devojčica to da radi.”

Kada je plakala, govorio bi “Nema ničeg lošeg u plakanju. Tvoja
osećanja ti kažu ko si. Kažu ti šta je važno. Nikada nemoj da ih se stidiš.”

Tada je bio visok i snažan, iako je već bio star, i ona je čula da je
nekada bio profesionalni sportista pre nego što su timovi prestali da
postoje. Zamišljala je da to mora da je bilo veoma davno, mnogo godina
pre nego što se ona rodila ali on nikada nije pričao o tome. Većinom je
pričao o njoj a on je bio jedini koji je to radio. Niko više nije ni obraćao
pažnju na nju osim kada im je nešto trebalo. Njena braća su je ignorisala.
Njena majka bila je čudno, daleko prisustvo, fizički tu ali mentalno na
mestu koje je jedino ona mogla da poseti. Jedva da je bila svesna ostatka
porodice, izgubljena u dalekim pogledima i rečima izgovorenim tako tiho
da niko dragi nije mogao da ih čuje. Rekin deda je rekao da je to zato što
je njen otac slomio srce njene majke.

Reka nije znala da li je to tako, ali je pretpostavljala da jeste. Pamtila
je vrlo malo stvari o svom ocu. Sećala se da je bio veliki, bučan čovek
koji je zauzimao mnogo prostora i činio da se oseća još manjom nego što
je bila. Imala je samo tri godine kada je otišao. Niko nikada nije saznao
zašto je otišao, ali jednog dana je jednostavno izašao na vrata i nikada se
nije vratio. Dugo je mislila da će se vratiti. Stajala je u dvorištu i tražila ga
među drvećem, verujući da se možda tamo krije i čeka ih da ga pronađu.

- 217 -

BalkandownloadNjena braća su joj se smejala kada im je rekla šta radi i konačno se
umorila od igre i odustala.

Živeli su u maloj šumskoj zajednici severno od velikih gradova
države Vašington, tamo na poluostrvu Olimpik gde je još uvek bio gusto
pošumljen planinski predeo u kome nije bilo ljudi i njihovih problema.
Njihova izolacija ih je štitila, verovali su i zato su ostajali u svojoj maloj
zajednici, grupa od oko trideset porodica, čekajući da se stvari promene
nabolje, krijući se tajno dok je ostatak sveta polako padao u daleku
mahnitost o kojoj su slušali preko radija i u retkim susretima sa putnicima.

Ali njen deda je bio oprezan.
“Nikada ne smeš da izlaziš sama”, govorio joj je, čak i kada su ostali
pričali da je bezbedno i da joj se ništa neće desiti.
On nije objašnjavao, a ona nije pitala. Verovala je onome što joj je
rekao i zato je pazila da ne ide nigde sama. Prisećala se nestanka svog oca
iako nije verovala da mu se nešto loše desilo. Ali kada je njen najmlađi
brat nestao jednog popodneva bez i najmanjeg traga, znala je da je to zato
što je ignorisao upozorenje njenog dede. Ostali su se smejali, ali ona je
znala.
A onda, dva meseca kasnije, kada je preko njih prešla crvena
izmaglica, iako je prošla za manje od jednog dana, rekao joj je da ne jede i
ne pije ništa što je uzeto sa zemlje. Uradila je kao što joj je rekao ali ostali
nisu slušali. Kada su počeli da se razboljevaju i umiru, upozorio ih je da
će morati da odu ali ni tada ga nisu poslušali. Odbili su da napuste svoj
dom, insistirajući na tome da će se stvari popraviti, da će bolest proći.
Verovali su da su zaštićeni u svojoj zaklonjenoj enklavi, toliko dalekoj od
ostatka sveta. Verovali su da su sigurni od njegovih užasa.
Iako je imala samo devet godina sada, znala je da nisu u pravu na isti
način kao što je znala da su grešili svaki prethodni put.
Tek kada je skoro pedeset njih umrlo, uključujući i njenu majku i
braću, priznali su da je njen deda bio u pravu i spremili su se za odlazak.
Napravili su splavove da se spuste niz vodu Pjudžet Saunda u potrazi za
novim mestom za život. Postojala su ostrva celom dužinom zapadne obale;
jedno od njih će im pružiti sigurnu luku da se iskrcaju i počnu iznova.
Krenuli su po lepom vremenu, ukupno četiri splava. Za dvadeset i
četiri časa, stigla ih je oluja. Vetar je za nekoliko minuta dostigao brzinu
od osamdeset kilometara na čas na otvorenom. Pomoćni splav je bio
izgubljen, prevrnuo se sa svim namirnicama i potonuo je, a putnici sa njega

- 218 -

su bili odneseni. Zaraza se sutradan pojavila na drugom splavu i putnici sa
ostala dva su odlučili da ga napuste, ostavljajući one na njemu da se brinu
sami za sebe. Neki su kasnije pričali o potrebi žrtvovanja nekolicine za
dobrobit većine. Strah se raširio dok se putovanje nastavljalo i svi su
počeli da shvataju u koliko velikoj opasnosti su se nalazili. Biće još gore,
rekao joj je deda nasamo. Dovoljno loše da će morati da napuste ostale jer
će pre ili kasnije njihovo ponašanje postati iracionalno i u opasnosti će biti
svako ko preživi.

Dve noći kasnije, dok su splavovi bili vezani u maloj uvali i dok su
ostali spavali, njen deda ju je probudio, držeći prst na usnama, i poveo je u
mrak. Osvrnula se jednom ili dva puta dok su odlazili, ali niko nije video
kako odlaze. Išli su u unutrašnjost kroz drveće i polja, kraj praznih farmi i
kuća, prolazeći kraj gradova i držeći se prirode. Sakupljali su hranu, o
čemu je njen deda izgleda znao ponešto. Veći deo onoga što su pronalazili
bilo je u flašama ili upakovano, tako da se nisu plašili da se time hrane.
Spavali su u praznim zgradama kada su to mogli, a napolju kada nisu imali
izbora. Njen deda je natrpao ćebad, lekove i odeću u ranac i nekako su se
snalazili.

A onda, nakon pet dana njihovog putovanja, negde zapadno od ostrva
koja su istačkala vode preko puta Sijetla, njenog dedu je oborila zaraza.
Postao je vruć i grozničav, koža mu je potamnela od širokih ljubičastih
pega po celom telu. Nije znala kojom vrstom bolesti se zarazio, a ne bi
mnogo razlike i da jeste jer je bila suviše mala da razume koji lekovi mu
mogu pomoći. Sve ih je isprobala, jedan po jedan, ali nijedan se nije
pokazao dobrim. Oprala ga je hladnom vodom pokušavajući da mu spusti
temperatum i pokušavala da ga natera da pije da ne bi dehidrirao. Neko
vreme je pokušavao da joj daje instrukcije govoreći joj šta misli da će mu
pomoći, predlažući joj šta da radi sa njim. Ali njegova bolest se pogoršala
i postao je nerazumljiv. Besneo je kao da je izgubio razum i ona je počela
da se plaši da će ih neko – ili nešto – čuti. Dala mu je lekove za spavanje
jer nije znala šta drugo da radi. Nastavila je da ga kupa nadajući se da će
mu to spustiti temperatum, nastavila je da mu daje tečnost i čekala da
umre.

Ali, uprkos šansama, on se oporavio. Trebalo mu je više nedelja i bio
je to spor, mučan proces. Nakon toga, više nije bio isti. Njegova kosa je
pobelela. Njegovo lice je postalo obeleženo borbom koju je izdržao,
njegova nekada snažna prilika se smanjila, zgrčila i smršala. Postao je

- 219 -

Balkandownloadkrhak i kvrgav kako stari ljudi nekad postanu kada se sva mladost iscedi
iz njih. To se desilo u rasponu od četiri nedelje a čak i nakon što se
uspravio i počeo ponovo da jede i pije, bio je samo sena nekadašnjeg
sebe.

Oprezno ga je posmatrala i pokušavala da sakrije koliko se plašila za
njega. Ali videla je po načinu na koji ju je gledao da je znao.

Ponovo su krenuli, ali to više nije bio njen stari deda. Pevušio je
pesmice i govorio u čudnim stihovima. Stalno je pričao o vremenu,
prognozi, olujama, talasima i promenama pritiska i o stvarima o kojima ga
nikada ranije nije čula da priča. Ništa od toga nije imalo mnogo smisla; to
ju je plašilo na način na koji čak ni bešnjenje nije. Samo retko je govorio o
bilo čemu drugom osim o vremenu. Izgleda da nije više mario ni za šta
drugo.

Noću ju je ponekad budio svojim mrmljanjem, pričajući u snu o
crnim, zlim stvarima koje dolaze da ih se dočepaju. Budila bi ga, a on ju je
posmatrao kao da je stranac.

Kada su stigli do obala Pjudžet Saunda, krenuli su na jug sve dok
nisu pronašli čamac sa veslima. Bez mnogo priče o tome šta namerava,
njen deda ga je natovario sa ono malo stvari koliko su imali i ukrcao je na
krmu, popeo se za njom i odgurnuo ih. Bilo je blizu zalaska sunca i mrak
samo što nije pao. Nije delovalo da primećuje to. Veslao je ka ostrvima,
okrenut leđima ka njima a licem prema njoj, dok su njegove progonjene oči
bile fiksirane na njeno lice. Veslao je čitave noći bez stajanja i iako je
svuda oko njih bilo crnilo, vreme je ostalo mirno. Stigli su do ostrva nešto
pre zore, izvukli čamac na obalu i zaspali. Kada su se probudili, njen deda
ih je odvezao do druge strane ostrva, kada su ponovo stali. Sledećeg dana,
odveslao je skroz preko kanala do grada.

Mogla je pobegne od njega kada god je htela dok su bili na ostrvu.
Bila je brža od njega; bila je verovatno jača i imala više kondicije. Mogla
je i da se izvuče dok je spavao. Ali nikada joj nije palo na pamet da ga
ostavi. On je bio njen deda i ostaće sa njim bez obzira na sve.

U Sijetlu, živeli su u napuštenim zgradama na obali, tragajući za
namirnicama i skupljajući hranu. Čekala je da joj kaže kada je vreme da
krenu ali on je izgleda izgubio interesovanje. Sada je jedva bio svestan
njenog prisustva, postajući sve udaljeniji svakog dana. Nikada je nije zvao
po imenu, čak ni kada ga je zvala “Deda”. Lutao je obalom satima, a
ponekad i danima, pre nego što bi se vratio. Pokušala je da ide sa njim, ali

- 220 -

je on odbijao da je pusti, govoreći joj da dolazi oluja ili da se vreme menja
i da mora da ostane u blizini kuće. Njihov dom je postao stari kontejner
dole kod kranova. Njen život se pretvorio u pepeo.

Onda, jednog dana kada je mislila da stvari ne mogu postati gore,
izašao je i nije se vraćao. Čekala je nedelju dana da se vrati ali nije bilo ni
traga od njega. U očaju, izašla je da ga traži i još uvek ga je tražila deset
dana kasnije kada ju je Lasta pronašla i dovela je kući da živi sa
Duhovima.

***

“Tri meseca posle njegovog nestanka, pronašla sam ga dole na
dokovima. Pogledao me je i ništa nije rekao. Mogla sam da vidim da ne
zna ko sam. Obratila sam mu se, ali on se samo nasmešio i rekao nešto o
vremenu.”

Reka je prebacila pogled sa Sokola na svog dedu. Njegovo disanje je
bilo isprekidano, a znoj je natopio njegovu odeću. Otišla je do kofe sa
vodom, navlažila krpu i pažljivo mu obrisala čelo.

“Znam pravila”, rekla je. “Niko od odraslih ne može biti Duh. Nisam
želela da ga ostavim samog ali nisam želela ni da napustim Duhove.
Nisam znala šta da radim. Dolazila sam da ga obiđem kada sam mogla, ali
ponekad nisam mogla čak ni da ga nađem. Nekada sam mislila i da je
mrtav. Nije bio, ali ja sam tako mislila. Bio je dobro do sada. Pomalo je
ličilo na to da živi u komšiluku. Mogla sam da ga obilazim. Mogla sam da
se pretvaram da je i dalje deo moje porodice.”

“Trebalo je da mi kažeš, Reko”, rekao je Soko tiho. “Trebalo je da
kažeš nekome.”

Zavrtela je glavom, usne su joj se stegle u tanku crtu. “Bez odraslih,
rekao si. Samo deca mogu da budu deo naše porodice. Uvek.”

Reči su ličile na osuđivanje. Rekao je to jer je krivio odrasle za
mnogo toga, jer nije želeo da Duhovi ikada više zavise od odraslih, rekao
je to da ih sačuva čak i od razmišljanja o tome da su odrasli imali neko
mesto u njihovom životu. Bilo je lako to reći kada su svi bili siročad i
deca sa ulica i nije bilo nikakve preostale prave porodice i niko ionako
nije želeo da ima bilo šta sa njima.

“Pronašla sam ga pre dva dana, kako leži u krevetu ovde u kolibi.
Bilo mu je dobro tri godine ali bolest se vratila, ista kao i pre. Još uvek
nisam znala šta da radim.” Pogledala je ka njemu, očiju ozbiljnih i

- 221 -

Balkandownloadbeskrajno dubokih. “Šta ako umre?”
“Nećemo dopustiti da umre”, Soko je odmah rekao, znajući da je to

obećanje koje ne može da ispuni.
“Na neki način, već jeste”, prošaptala je. Suze su lile niz njene obraze

i ona ih je brzo obrisala.
“Rekao sam da nema odraslih u Duhovima, ali nisam rekao da nikada

nećemo pomoći nekom odraslom ako mu je potrebno. To nisam rekao.”
Probao je da smisli šta da joj kaže. “Reko, sećaš se kada sam otišao dole
do dokova pre možda nedelju dana? Sišao sam dole da razgovaram sa
tvojim dedom o mrtvom Gušteru, da vidim da li možda nešto zna o tome.
Znaš šta je on uradio? Pitao me je da ga povedem sa nama kada budemo
napuštali grad. Kao da je znao da odlazimo.” Oklevao je. “Rekao sam da
hoću.”

Ona je zurila u njega. “Jesi? To si rekao? Da li si stvarno to mislio?”
Da li je? Nije mogao sa sigurnošću da se seti. Pomislio je na način na
koji ga je Vremenko to pitao, gotovo kao da je to bila usputna misao, kao
da mu je izletelo. Podigao je jednu obrvu i pogledao u Reku. “Naravno da
sam to mislio. Ali sam razmišljao nešto. Možda, negde duboko u sebi, on
još uvek zna ko si ti. U suprotnom, zašto bi pitao da krene sa nama?”
Delovalo je kao da sumnja u to ali se nije usprotivila tome. “Da li
možemo da mu damo neki lek?”
Klimnuo je glavom. “Ali moramo da pitamo Sovu šta da radimo sa
njim. Možda će nam neka njena knjiga reći koja je ovo vrsta bolesti i kako
da je lečimo. Ona mnogo toga zna. Hajde da je pitamo.”
Ali Reka je zavrtela glavom. “Ti idi, Sokole. Ja ne želim da ga
ostavim samog.”
Soko je razmatrao da li da se svađa oko toga, a onda je odlučio da
neće. Umesto toga, zabio je ruku u džep i dao joj jednu od svojih
dragocenih otrov-bodlji. Ostavio je štap, oslonivši ga na zid kolibe i
krenuo ka vratima.
“Vratiću se čim budem mogao”, obećao je. Pogledao je njenog dedu
još jednom pre nego što je izašao. Starac je delovao kao svežanj štapova
pod tankim ćebetom. “Biće u redu”, rekao je.
Ali u svom srcu je osećao da možda i neće.

***

Kada se vratio u podzemlje, ispričao je Sovi šta je otkrio o Reci i

- 222 -

Vremenku. Sova nije prepoznala vrstu zaraze koju je starac pokupio, ali
odmah je počela da traga za njom u medicinskim knjigama kako bi videla
da li može da nađe bolest koja se poklapala sa onim što joj je opisao.
Posmatrao ju je sa druge sobe, uvučen u njen posao. Imali su lekove za
neke zaraze, pomislio je. Ili su mogli da nabave druge od Tese, kao što su
to uradili za Persiju.

Pomislivši na Persiju, odmah se setio da se Panter još nije vratio.
Prepustivši Sovu njenom čitanju i Čejnija njegovom dremežu, popeo se uz
stepenice i izašao napolje na ulice da čeka. Uskoro se Panter ponovo
pojavio sa Kredom i Majstorom, njegovo tamno lice je zračilo besom koji
je Soko mogao da uoči sa više od petnaest metara.

“Šta se desilo?” pitao je dok mu se ovaj približavao.
“Ništa se nije desilo, Ptico. Otišli smo tamo kao što je i trebalo,
stajali unaokolo čekajući na one mačkice da se pojave i niko nije došao.
Čekali smo više od jednog sata jer sam znao da ćeš u suprotnom da kažeš
da ih nismo dovoljno dugo čekali. Cela stvar je bila jebeno gubljenje
vremena.”
Soko je žmirkao. Tigar ne bi propustio sastanak osim ako fizički nije
mogao da dođe. Čak i da je tako, poslao bi nekoga od ostalih. Persija mu
je bila suviše važna. Učinio bi sve da je zaštiti.
Nešto nije bilo u redu.
“Čekajte ovde dok dovedem Čejnija”, rekao je. “Idemo ponovo
napolje.”

- 223 -

Balkandownload DVADESET JEDAN

Dok je silazio nazad dole u podzemlje, napravio je brzu seriju odluka.
Otkriće šta se desilo sa Tigrom, ali morao je i da bude pažljiv oko toga.
Pronalaženje Tigra će verovatno značiti da pronalaženje jazbine Mačaka, a
sva plemena bila su vrlo teritorijalna. Ako Duhovi nepozvani uđu u zemlju
Mačaka, čak i zbog onoga što su oni smatrali dobrim razlogom, mogli su
da očekuju neprijateljski prijem. Ipak, veći problem je predstavljao
pronalaženje gde je zemlja Mačaka uopšte bila. Znao je da se nalazila u
napuštenim apartmanima negde severno od centra, ali nije znao tačnu
lokaciju. Trebaće mu Čejnijeva pomoć.

Po istom ključu, morao je da osigura da Sova i Veverac, koji će ostati
u skrovištu, budu dovoljno zaštićeni protiv bilo čega što im može zapretiti
u njegovom odsustvu. S obzirom da će Čejni biti sa njim, pretpostavljao je
da će posao morati da poveri Medvedu.

Gotovo je stigao do čeličnih vrata kada je shvatio da ga neko prati.
Okrenuo se i ugledao Pantera kako stoji tik iza njega.

“Čekaj malo, Ptico”, dečak mu je rekao, izraz njegovog tamnog lica
odavao je iziritiranost i nestrpljenje. “Pričaj sa mnom. Šta planiraš da
uradiš? Da potražiš mačkice?

“Rekao sam ti da me sačekaš gore.”
Panter je frknuo. “Nisi mi ti šef, Ptico. Zato reci mi. To ti je plan?
Loviš Mačke?”
Soko se upiljio u njega. “Čejni može da ih nađe.”
“Kako će to da uradi? Zar mu nije potreban njihov miris? Je l’ ga
imaš? Je l’ imaš parče odeće ili nešto?”
Soko je samo zurio. Nije imao, naravno.
“Reko sam ti ranije. Nije to naša stvar.”
Soko je udahnuo duboko. “Nije sve što radimo na ovom svetu u vezi
sa nama, Pantere. Ponekad moramo da radimo stvari i iz drugih razloga.
Ponekad moramo da zaboravimo na sebe i pomognemo drugima. Ako ne, u
čemu je poenta?”
“Poenta je, čovo, da ostanemo živi! Je l’ ne misliš da je to ono što
bismo morali da radimo sa sobom?”
“Mislim da to jeste poenta. Samo mislim da nije jedina.”
“Ha! E pa jeste za mene!”
Sada su se toliko primakli jedan drugom, da su se gotovo dodirivali

- 224 -

nosevima i sekunde su ih delile od toga da se potuku. To se nikada ranije
nije dogodilo, iako je Soko već neko vreme podozrevao da Panter želi da
dođe do toga. Kad bi se potukli i kad bi Panter pobedio, dokazao bi nešto
sebi, iako Soko nije znao šta tačno.

Uspravio se. “Okej, ti misli šta hoćeš. Imaš pravo na to. Ali šta ti
misliš nije bitno. Ja imam pleneten za Persiju i pronaći ću je i daću joj ga.
Ona je samo mala devojčica i potrebna joj je pomoć. Ako nećeš da joj
pomogneš, onda ostani ovde i pazi na Sovu i Veverca, a ja ću da povedem
Medveda.”

“Ej, niko nije reko da neću da idem s tobom”, Panter je rekao brzo,
sada ozbiljan, bez okolišanja.

“Pa meni je tako zvučalo.” Soko nije hteo da se povuče. “Rekao si da
Mačke nisu naša briga. Rekao si da te je briga za sve osim za to ostaneš
živ. Onda dobro. Ti radi ono što moraš, a ja ću isto tako.”

“Meni se samo ne sviđa da rizikujemo onda kad to nije neophodno.
Napolju je dovoljno opasno i bez toga.” Panter je uzdahnuo. “Pazi, ne
treba ti Čejni već ti trebam ja. Ja znam gde su.”

Soko se namrštio. “Znaš gde žive Mačke? Znaš kako da ih nađeš?
Kako znaš to?”

“Pratio sam ih. Kako drukčije? Pazi, ti možda poštuješ to sranje od
teritorijalnog koda, al’ on meni ništa ne znači. Nikad mi se nije sviđao
način na koji pričaju sa nama, pa sam uhvatio priliku jednog dana pre
nekoliko meseci i pratio sam ih. Pronašo sam njihovu rupicu u kojoj se
kriju. Nije daleko od mesta gde smo išli po tablete za prečišćavanje pre
par dana.”

Soko je osetio kako mu hladnoća klizi niz leđa na pomen skladišta sa
njegovim mračnim uglovima i zlim prisustvom. “Mora da su te videli.
Mora da su se premestili.”

Panter se široko nakezio i zavrteo glavo. “A-a. Niko mene ne mož’ da
vidi ako ja to neću. Još uvek su tamo. Mogu da ti pokažem.”

Soko je oklevao. To bi im uštedelo dosta vremena. To je takođe
značilo da je mogao da ostavi Čejnija sa Sovom i Vevercem i da povede
Medveda, što je želeo da uradi. Medved je bio najveći i najjači i želeo je
da ga ima kraj sebe. Biće dobro bez Čejnija ako imaju Medveda sa
sobom. Naravno, povešće i Sveću, kao dodatnu meru opreza.

Duboko je udahnuo. “Pazi, dobro si uradio.” Podigao je svoju
pesnicu, a Panter ju je dotakao svojom. “Mi smo porodica, slagali se ili ne.

- 225 -

BalkandownloadTo ništa ne može da promeni.”
“Nisam zaboravio.” Panter se namrgodio. “Ali to isto tako neće

promeniti kako ja gledam na stvari.”
Soko je odustao od priče, pokucao na vrata i Medved ga je pustio

unutra. Poslao ga je zajedno sa Panterom da pokupi dodatno oružje za
izlazak i prišao mestu na kome je Sova sedela i posmatrala ga.

“Tigar se nije pojavio. Mislim da nešto nije u redu. Vodim ostale da
vidim da li mogu da otkrijem šta je u pitanju.”

Polako je klimnula glavom, njene mirne oči su ga proučavale. “Budi
oprezan, Sokole. Ako se nešto desilo Tigru, to isto može da se desi i tebi.
Povedi Čejnija.”

Zavrteo je glavom. “Ne, Čejni ostaje ovde sa tobom i Vevercem.
Povešću Sveću. Ona će znati ako ima opasnosti. Bićemo dobro.” Oklevao
je, a onda dodao, skoro kao da mu je to naknadno palo na pamet.
“Ostaviću i Lastu. Tek da ti se nađe još jedan par ruku.”

Ne čekajući na njen odgovor, pozvao je Lastu i rekao joj da ostane sa
Sovom, a onda pozvao Pantera, Medveda i Sveću i onda su svi zajedno
izašli kroz vrata, sačekavši tek toliko da čuje kako se brave zaključavaju
pre nego što se popeo stepenicama na ulice.

Kada su se našli napolju, okupio je svoje malo društvo oko sebe.
“Dobro, evo šta treba da uradimo”, rekao je. Prešao je pogledom sa lica na
lice. “Idemo da otkrijemo zašto Tigar nije došao na današnji sastanak da
uzme pleneten za Persiju. Možda postoji dobar razlog, ali možda mu se
nešto i desilo. Panter zna gde Mačke žive i tamo i idemo.”

Oči su se brzo uperile u Pantera nakon ove informacije, ali niko ništa
nije rekao. Panter se malo namrštio, ali je zadržao pogled na Sokolu i
držao usta zatvorena.

“Dakle, Pantere, ti ćeš da ideš napred, vodićeš”, Soko je
posavetovao, primetivši odsjaj uzbuđenja koji je živnuo u njegovim očima.
“Medved i ja držaćemo krila. Majstor i Kreda štitiće pozadinu. Sveća
ostaje u sredini. Držaćemo se sredine ulice i ne kvarimo formaciju dok ja
ne kažem tako. Ništa ne rizikujemo. Držimo se zajedno.”

Zastao je. “Upamtite. Mi smo Duhovi i mi hodamo po ruševinama
sveta naših roditelja. Držite oči otvorene.”

Krenuli su ka centru, hodajući sredinom Prve avenije, štapova
spremno podignutih, očiju koje su prelazile sa jedne zgrade na drugu,
vireći kroz mešavinu senki i svetlosti. Sunce je još uvek sijalo, dan je bio

- 226 -

vedar i veseo, vazduh i dalje oštar od hladnoće. Po putu je bilo razbacano
isto đubre koje je bilo razbacano onoliko dugo koliko je Soko mogao da se
seti. Pogledom je pretraživao poznati otpad – prazna vozila, slomljene
komade cevi i žica, polomljene daske, kosti i stara odeća i đubre.

Sa jedne strane, položena uz zgradu, stajala je usamljena ružičasta
patika, pocepanih srebrnih pertli, jarko obojeni materijal bio je umrljan
nečim što je mogla da bude krv ali je verovatno bilo ulje. Još uvek svetla i
naizgled nova, bila je jasno uočljiva. Nije je primetio ranije i pitao se
odakle je dospela tu.

Do tada je već uveliko prošlo podne, a bilo je još i kasnije do
vremena kada su prošli kroz grad i stigli do njegovog severnog kraja. Bili
su još uvek desetak blokova udaljeni od Svemirske igle, ali se vitki
obelisk nadvijao nad njima, vidljiv kroz okvir napuštenih zgrada, ukočen,
providan i čudno tužan. Panter ih je vodio blizu skladišta gde su imali
skrivenu zalihu tableta za pročišćavanje, ali je skrenuo u lavirint stambenih
zgrada koje su ispunjavale blokove iznad Prve avenije pre nego što su
stigli do nje. Sunce se u dobroj meri približilo zapadu i bacalo je senke
zgrada dole na ulice u velikim mračnim mrljama. Bilo je kasnije nego što
se to Sokolu sviđalo ali nije mogao da uradi ništa drugo osim da se vrati, a
on nije imao nameru da to uradi.

Konačno, dok su se približavali raskrsnici, ali dok su se i dalje
nalazili zaklonjeni među zgradama sa obe strane, Panter ih je zaustavio i
pokazao napred.

“Iza onog ćoška desno, druga zgrada preko puta ulice, to je njihova
mačja kućica”, rekao je Sokolu. “Velika stambena zgrada sa mnogo
spratova.”

Soko je klimnuo glavom. Razbio je formaciju i postavio ih u kolonu,
Panter i on na čelu, Medved pozadi, a ostali u sredini. Hodali su uz zidove
zgrada sa njihove desne strane sve dok nisu stigli do kraja poslednje pre
nego što uđu na raskrsnicu. Pokazavši ostalima da ostanu gde su, Soko je
pažljivo provirio iza ugla ka zgradi preko ulice. Druga zgrada je bila
ogromna stara građevina od crvene cigle sa daskama zakucanim preko
prozora i ulaza. Nije bilo znakova života.

“Kako ulaze i izlaze?” pitao je Pantera.
Drugi dečak je zamlatarao rukama u ogorčenju. “Šta ‘oćeš od mene?
Pronašo sam ih; nisam ulazio da ih posetim.” Zavrteo je glavom zgađeno.
“Video sam par njih kako gledaju napolje sa prozora, gore sa viših

- 227 -

Balkandownloadspratova, kako stražare. Mislili su da niko neće da ih vidi, pretpostavljam.
Glupi idioti.”

Soko je dugo proučavao zgradu razmišljajući šta treba da uradi, ali
nije mogao da smisli ništa posebno dobro. Okrenuo se ka ostalima.
“Čekajte ovde.”

Izašao je iz svog skrovišta i otišao do ivice ulice odakle je bio jasno
uočljiv. “Tigre!” uzviknuo je. “Siđi dole da pričamo! Imam pleneten za
Persiju!”

Mnogo je rizikovao. Deca ulica su bila vrlo zaštitnički nastrojena
prema svojim skrovištima, svesna da je tajnost njihova najbolja odbrana od
tolikih stvari koje su mogle da ih povrede, od kojih druga deca sa ulice
nisu bila najmanja pretnja. Plemena su se štitila svojom brojnošću, ali su
opasnosti bile iste. Nijedno pleme nije odavalo drugima tačno mesto na
kome živi. Neki od ostalih žitelja iz njihovog susedstva – Gušteri, Pauci i
njima slični – znali su za njihovo prisustvo ali su ih, uglavnom, ostavljali
na miru. Samo su Kreštavci bili dovoljno velike grabljivice da dođu da vas
love dok spavate.

Soko je čekao odgovor ali niko nije došao. Pokušao je ponovo.
“Tigre, imam pleneten! Nisi se pojavio na našem sastanku, pa sam ti ga
doneo! Siđi po njega!”

Još ništa. Sačekao je nekoliko minuta, tražeći bilo kakvu vrstu
signala. Vremena je bilo sve manje. Popodnevne senke su postajale sve
duže, a svetla je bilo sve manje. Nije želeo da bude ovde tako daleko od
kuće kada se bude smračilo.

Razmotrio je svoje opcije, a onda pozvao ostale Duhove iz skrovišta i
doveo ih sve na sredinu ulice. Podelio ih je u dve grupe, sa Panterom koji
je uzeo jednu a on je uzeo drugu i počeli su da se probijaju oko bloka, u
potrazi za ulazom. Petnaest minuta kasnije, našli su se ponovo, ne uspevši
da nađu neki.

“Možda kroz neku od drugih zgrada?” predložio je Majstor pun nade.
Zgrade sa obe strane nisu bile tako jako zatvorene kao građevina od
cigala i lako su pronašli ulaz u onoj sa leve strane. Nije donela ništa novo;
sporedna ulica razdvajala je dve zgrade iznad zemlje a prazan zid zatvarao
je bilo kakvu mogućnost ulaska kroz podrum.
Prebacili su se u onu sa desne strane. Ova je više obećavala: delila je
zid sa zgradom u koju su hteli da uđu. Možda je to bio hotel nekada, jer je
njen ulaz delovao impozantnije od okolnih zgrada, njeno prizemlje je bilo

- 228 -

široki potez uglavnom polomljenih prozora. Postojao je neki zlokoban
osećaj u vezi sa zgradom, slabo svetlo se odbijalo od oštrih delova
slomljenog stakla i tama se unutra skupljala, tako gusta da se kroz nju
ništa nije videlo. Došli su do ulaza, bacajući poglede kako bi bili sigurni i
stali su pred rotirajućim vratima kada ona nisu htela da se otvore. Panter je
prišao jednim sporednim vratima, zavukao ruku kroz slomljeni prozor,
povukao rezu i uvukao se unutra. Ostali su ga sledili.

Stajali su u predvorju, impozantnom holu sa visokom tavanicom i
starim nameštajem postavljenim unaokolo po širokom otvorenom prostoru
u pažljivo nameštenim gomilama. Sunđeri su ispadali iz većine, koža i
tkanina su popucale i razdvojile se. Mogli su da čuju trčkaranje glodara i
sićušne mračne prilike su im proletele pred očima u iznenadnom naletu i
nestale.

“Mačkice imaju drugove za igru”, prošaptao je Panter kezeći se ali
mu niko nije uzvratio osmeh.

Tišina je bila duboka, prožimajuća i mučna. Soko je napeto gledao
unaokolo, tražeći ulaz koji će ih odvesti u susednu zgradu ali nije ništa
pronašao. Raširili su se po sobi, zavirujući u hodnike i uz stepenice. Pošto
su zgrade bile povezane, ulaz, ako je postojao, mogao je da se nalazi bilo
gde.

Majstor je povukao Sokola za rukav. “Mačke vole da se penju”,
rekao je tiho, gledajući ka širokom stepeništu koje je vodilo naviše.

Soko je izbrojao spratove spolja i bilo ih je namanje sedamnaest ili
osamnaest – nekoliko manje od susedne zgrade. Nije mu se dopadala
pomisao da se penju tako visoko bez ikakve ideje u šta se upuštaju. Nije
mu se dopadalo da napuste relativnu sigurnost otvorenih ulica. Razmotrio
je sve opcije, a onda okupio ostale oko sebe.

“Panter i ja ćemo da se popnemo. Vi ostali sačekajte ovde. Čuvajte
leđa. Ne dozvolite da budemo uhvaćeni u klopku tamo gore. Bićemo brzi.”

Počeo je da se okreće kada se Sveća iznenada savila, uhvatila se za
glavu i pala na kolena. Tiho je jauknula, oči su joj bile čvrsto sklopljene,
njeno disanje je postalo ubrzano i teško. Soko je odmah znao šta se dešava
i kleknuo je ispred nje, hvatajući je za mršava ramena.

“Šta vidiš?” prošaptao je. Mogao je da oseti kako se ostali okupljaju
sve bliže.

“Krv svuda”, prošaptala je.
“Meni je to dovoljno”, Panter je odmah rekao. “Ni meni se ne sviđa

- 229 -

Balkandownloadovo mesto. “‘Ajdemo odavde.” Napravio je pokret kao da odlazi, ali Soko
i ostali su ostali u mestu. Panter se okrenuo. “Je l’ si obratio pažnju, čovo?
Je l’ je slušaš? Je l’ slušaš samog sebe?”

Soko ga je ignorisao. Mazio je Sveću po bledoj ruci i privio je uz
sebe. “U redu je, dušice, u redu je. Reci mi. Gde je krv? Čija je?”

Devojčica je zavrtela glavom, a onda otvorila oči i pogledala u
Sokola. “Ovde. Ovde je. Ali ne mogu da kažem čija je.”

Soko se sledio i za trenutak je pomislio da uradi ono što je Panter
hteo i da samo ode i ne nastavi dalje sa ovim poslom. Naterao se da počne
da gleda unaokolo po sobi tražeći bilo šta što je moglo da prouzrokuje
Svećinu viziju.

“Da li vidiš još nešto?” pitao ju je tiho, gledajući je u oči, pokazujući
joj da se ne plaši.

“Žao mi je, Sokole.”
“Ne, u redu je. Nema razloga da ti bude žao.”
Podigao se na noge, podižući u isto vreme i nju sa sobom, još uvek je
držeći, sačekavši da bude dovoljno stabilna da može da je pusti. Onda je
pogledao ka ostalima. “Ja i dalje idem gore. Uradiću to sam. Niko više ne
mora da ide. Hoću da vidim šta se nalazi tamo gore, da procunjam
unaokolo. Vi ostali čekajte ovde i odmah se vraćam. Ako se nešto desi,
odmah bežite.”
“Ne!” Sveća je odmah rekla, ponovo se pružajući ka njemu, hvatajući
ga za zglob na ruci. “Nemoj da ideš gore, Sokole! Nemoj!”
“Svećo, pusti me”, rekao je čvrsto i odvojio se od nje, vraćajući je
nazad u Medvedove ruke. “Biću oprezan.”
Povila je glavu naniže, zatvorila oči i počela da se klati sa jedne
strane na drugu. “Nemoj da ideš, nemoj da ideš”, govorila je, stalno
ponavljajući.
Ostali su ćutali ali su govorili isto pogledima uperenim u njega. Brzo
se okrenuo i krenuo uz stepenice.
“O, čovo!” čuo je kako Panter kaže. “Čekaj!”
Dečak je bio kraj njega, njegovo tamno lice je pokazivalo ljutnju. “Ne
mogu da te pustim da ideš sam. Ako izgineš tamo gore, šta misliš, ko će
da bude kriv zbog toga? ‘Ajmo, ajde da završimo s ovim!”
Soko je klimnuo glavom i zajedno su počeli da se penju.

***

- 230 -

Trebalo im je dosta da stignu do poslednjeg sprata. Soko je odlučio
da je bolje da krenu sa potragom odozgo naniže nego da se kreću polako
nagore. Mislio je da je Majstor možda imao pravo. Mačke su volele da se
penju, pa je imalo smisla da su Tigar i njegova ekipa, verni svom imenu,
odabrali mesto na višim spratovima. Ako je tako, prolaz iz ove zgrade u
sledeću će verovatno biti tamo.

Ali gornja tri sprata bila su viša od susedne zgrade i brzi pogled kroz
jedan od prozora na najvišem spratu otkrio je da nije bilo merdevina ili
konopaca koji su omogućavali silazak na krov zgrade. Zato su se spustili
do prvog sprata koji je omogućavao direktan ulaz i počeli da traže. Sobe
su sve bile iste, polomljenih prozora, spavaćih i dnevnih soba u neredu,
pune trulog nameštaja i đubreta, podova sa ofucanim tepisima punim
vlažnih mrlja i popucalih tapeta koje su se ljuštile. Soko ih je brzo
pretraživao, svestan toga da je svetla bilo sve manje, svestan sve bržeg
dolaska tame. Nije mu se dopadala ova zgrada. Nije mu se dopadao
osećaj u vezi sa njom.

Ne pronašavši ništa na tom spratu, spustili su se na sledeći. Gotovo
odmah su pronašli sklepana vrata koja su bila ukucana na krajnjem zidu
spavaće sobe. Nakon uzaludne pauze tokom koje su osluškivali i tražili
znake života, zakoračili su u susednu zgradu i našli se u brlogu prostorija
koje su nekada bile kancelarije ispunjenom stolovima i kasama, sa
policama i knjigama i mašinama koje više nisu radile. Sobe su bile u senci
i u njima nije bilo života, ni traga od Mačaka. Pretražili su čitav sprat bez
uspeha, a onda sišli sprat niže i počeli iznova.

“Koliko njih ćemo da pretražimo?” Panter je prošaptao, njegov glas je
otkrivao mešavinu nelagodnosti i frustracije. “Za ovo će nam trebati
večnost!”

Soko se složio. Počeli su da se kreću brzo sa sprata na sprat, ne
bakćući se time da ih detaljno pretraže, već se zadovoljavajući brzim
pregledom kojim su tražili bilo kakav znak da ovde neko živi. Sišli su
skoro do devetog sprata pre nego što su otkrili ono što su tražili. Devet
spratova, devet života, mislio je Soko pre nego što je shvatio u šta gleda.

“Pakao, Ptico”, Panter je prodahtao tiho.
Ogroman deo zida bio je srušen blizu stepeništa i Soko je na prvi
pogled mogao da kaže da je šteta bila skorašnja. Nije se sam srušio; nešto
se probilo kroz njega. Iza polomljenih ostataka zida ležalo je telo pod
ruševinama. Dalje unutra, vrata i ulazi su bili na silu probijeni i prošireni,

- 231 -

Balkandownloadrazvaljenih okvira, razrušenih potpornih zidova. Čak i pod gustim slojem
senki i tankim velom sve slabijeg svetla, Soko je mogao da primeti ostala
tela razbacana unaokolo.

Sve je, koliko god da je mogao da vidi kroz polomljene zidove i
prolaze, bilo u ruševinama.

Zakoračio je u sobu, popeo se preko krša i savio se kraj prvog tela.
Morao je da svuče deo stare zavese sa njega kako bi bio siguran da je on
bio jedan od Mačaka. Bio je to stariji dečak, otvorenih očiju koje su zurile
u prazno, lica iskrivljenog od bola i užasa. Na njegovom vratu nalazio se
otekli ljubičasti beleg sa crnim središtem, kao da je bio uboden. Soko
nikada nije video ranu nalik ovoj. Proučavao je telo tražeći druge povrede
ali nije ih našao. Sa Panterom kraj njega, krenuo je dalje.

Pronašli su desetak mrtvih dečaka i devojčica raznih godišta, neki od
njih su imali isti ljubičasti beleg a ostali su bili jednostavno zgnječeni.
Jedan je bio bez glave a drugome su nedostajale obe ruke i jedna noga.
Nivo nasilja bio je potresan; Mačke su bile uhvaćene na prepad i nisu
uspele da se odbrane. Delovalo je kao da su svi pokušavali da pobegnu ali
izlaza nije bilo.

Uprkos svom gađenju i Panterovom šapatom izrečenom insistiranju na
tome da beže odatle, on je nastavio. U sobi koja se nalazila sasvim pozadi,
pronašli su Tigra i Persiju. Tigar je očigledno pokušavao da je zaštiti,
njegovo telo ležalo je napola prebačeno preko njenog, na mestu gde je ona
ležala na dušeku koji je bio postavljen uz dalji zid. Flešetna puška kratke
cevi ležala je na podu sa jedne strane, krvava i savijena. Soko ju je
podigao. Obe cevi su bile ispaljene. Tigrova glava bila je gotovo odvojena
od tela a na vratu je imao isti čudan ljubičasti beleg koji su videli na
telima ostalih Mačaka. Borio se žestoko da zaštiti svoju malu sestru ali to
na kraju nije bilo dovoljno. Soko je zurio u njega, nesposoban da pronađe
reči koje bi opisale šta je osećao. Mogao je da čuje Pantera kako mumla
na drugoj strani sobe, njegove reči bile su mračne i ljutite.

Pogledao je ka Persiji. Imala je isti beleg od uboda ali njeno lice je
bilo mirno. Možda je umrla brzo i ne znajući šta joj se događa. Tuga ga je
potpuno ispraznila. Imala je samo jedanaest godina. Niko ne treba da umre
sa jedanaest. Znao je da se to događalo svakoga dana, da se događalo
svakoga dana još od njegovog rođenja i mnogo pre toga. Ali saznanje o
tome nije činilo da prisustvovanje tome bude manje užasno. Želeo je da je
došao ranije na svoj sastanak sa Tigrom. Želeo je da je mogao da uradi

- 232 -

nešto da spreči ovo.
Pogledao je unaokolo po ruševini od sobe i razbacanim telima. Šta je,

za ime sveta, uradilo ovako nešto?
Onda je spazio Persijinu desnu nogu. Bila je isečena čisto kod članka

i nedostajalo joj je stopalo. Na drugoj nozi, jasno vidljiva na beloj površini
dušeka umrljanog krvlju, nalazila se ružičasta patika sa srebrnim pertlama.

Setio se da je na putu ovamo video njen par ni dva bloka dalje od
njihovog podzemnog doma i osetio je kako mu srce zastaje.

Sova!
Vičući mahnito ka Panteru, istrčao je iz sobe.

- 233 -

Balkandownload DVADESET DVA

Sova je tiho sedela u jednom uglu zajedničke sobe, zadubljena u još
jednu od medicinskih knjiga koje je proučavala još od kada su Soko i
ostali otišli, njene oči su brzo prelazile sa jedne stranice na drugu. Bila je
to četvrta knjiga koju je otvorila ali još uvek nije znala ništa više o
Vremenkovom obliku zaraze nego kada je počela. Jednostavno nije bilo
dovoljno toga napisanog o zarazama; toliko njih se razvilo kao posledica
hemijskih napada i trovanja da nije bilo vremena da se napiše bilo šta, a
kamoli da se pronađu sredstva da se to objavi. Oslanjala se na tekstove
koji su datirali pre više od dvadeset godina, ali to je bilo sve što je imala –
to i svoje lično iskustvo, koje nije bilo ništa bolje s obzirom na brzinu
evoluciju bolesti svuda po svetu.

Protrljala je oči da ublaži bol svoje premorenosti. Ponekad je želela
da može da hoda, da nije osuđena na ovu stolicu. Nije bila sebična, iako je
imala i takve momente. Bila je prosto isfrustrirana time što ne može da
ustane i vidi šta se može učiniti umesto što je morala da se oslanja na
druge. Želela je da može da siđe do obale i pogleda Rekinog dedu, ali
Soko to nikada ne bi dozvolio. Mogao je da se složi sa tim da donese
starca u njihov podzemni dom ali samo ako bude mogla da mu pruži
uveravanja da time neće dovesti porodicu u opasnost. Bilo je dovoljno
loše što je Reka već bila izložena tome čime se njen deda zarazio. Soko
nikada neće rizikovati da i ostala deca budu izložena tome.

Nije čak bila sigurna ni da li će dozvoliti Reci da se vrati. Delovalo
je nezamislivo da neće, ali Soko je umeo da bude tvrdoglav povodom
određenih stvari, a ova je mogla da bude jedna od takvih.

Na drugoj strani sobe, gde je ležao sklupčan na svom omiljenom
mestu, Čejni se odjednom prenuo iz sna i uspravio se na noge tiho režući.
Bio je to drugi put da je uradio tako nešto u poslednjih nekoliko minuta i
četvrti ili peti od kada je Soko otišao i ona je odmah znala šta se dešava.
Veliki pas je reagovao na zvuke u zidu koji su oboje slušali protekla dva
sata.

Lasta se pojavila na vratima spavaće sobe, njeno mlado lice bilo je
mračno i napeto. “Sada je opet tamo”, rekla je. Pokazala je svojom
plavokosom glavom ka najudaljenijoj spavaćoj sobi, koja je bila Sovina.
“A pomerilo se ka tavanici.”

Ranije se čulo i ispod poda spavaće sobe dečaka a pre toga se začulo

- 234 -

negde spolja, potpuno van zidova. Svaki put, Čejni je poskakivao i
počinjao da njuška od jednog ugla do drugog, nakostrešene dlake, sa
potmulim režanjem iz dubine grla. Uradio je isto i ovog puta, probijajući se
do zadnjeg dela njihovih odaja, velike glave koja se ljuljala sa jedne strane
na drugu, nosa pribijenog uz pod, a onda ga podižući. Sova nije imala
pojma šta se događa pa je pratila Čejnijevo napredovanje, tražeći neke
naznake.

“Šta misliš da je to?” Lasta ju je pitala.
Zavrtela je glavom. “Pravi dosta buke; mora da je nešto veće od
pacova. Možda Pauk ili Gušter koji se šunja unaokolo, neki koji još uvek
ne zna pravila.”
To je bilo ono što je rekla ali nije bilo ono u šta je verovala. Zvukovi
je nisu podsećali ni na kakve zvukove koje je čula da prave Pauci ili
Gušteri. Nisu je podsećali ni na šta što je ikada čula. Uhvatila je sebe
kako želi da se Soko vrati, iako je znala da je savršeno bezbedna skrivena
u njihovom skrovištu, iza ojačanih vrata sa gvozdenim okvirom i debelih
betonskih zidova i sa Čejnijem da ih zaštiti. Znala je da povlađuje svojim
strahovima, ali nekako nije mogla da ih spreči.
Slušala je još malo, ali zvukovi su nestali. Izmenila je poglede sa
Lastom, koja je slegnula ramenima i vratila se da čita Vevercu. Dopadalo
joj se to što je Lasta počela da pokazuje interesovanje za knjige. Nešto od
toga imalo je veze sa njenom voljnošću da preuzme ulogu starije sestre
prema Vevercu, koga je obožavala. Ali ponešto je imalo sa pravim
interesovanjem da nauči kako da čita i željom da nauči sve te reči koje je
mogu naučiti stvarima u životu. Lasta je imala teško i brutalno detinjstvo,
koje je u potpunosti otkrila samo Sovi i imala je sve razloge da je ne
interesuje ništa osim usavršavanja svojih prilično dobrih veština
preživljavanja. Ipak, bila je tu i čitala knjige kao da ništa više nije bilo
važno. Život je i dalje mogao da ponekad iznenadi.
Sova se smestila u svoja kolica i vratila se istraživanju medicinskih
knjiga. Želela je da može bolje da razume medicinske termine. Većina
onoga što je znala naučila je kroz praktično iskustvo dok je još uvek živela
u utvrđenju. Nije imala nikakvu formalnu obuku.
Ali ako neko u porodici ili blizak prijatelj porodice nije poznavao
medicinu, šanse za opstanak su se značajno smanjivale. Sovu je oduvek
interesovalo da potraži načine da zaštiti živote onih koje bi neko drugi brzo
otpisao.

- 235 -

Balkandownload“Da li Veverac može da dobije kolu?” doviknula je Lasta iz druge
sobe.

Sova je rekla da može, posmatrajući Čejnija kako se ponovo
pojavljuje iz njene spavaće sobe i ide nazad ka svom mestu na podu.
Izgledao je nervozno i čak i kada se smestio dole, držao je podignutu
glavu, njegove sive oči bile su na oprezu dok je zurio u prazno. Ponovo je
pokušala da čuje čudan zvuk ali je on nestao. Spustila je pogled ka svojoj
knjizi i nastavila da čita. Možda će Tesa znati nešto; reći će Sokolu da je
pita na njihovom sledećem sastanku. Volela bi da ti sastanci nisu morali da
se događaju, da Tesa jednostavno dođe da živi sa njima kako je Soko i
želeo. Bilo je suviše opasno da se sastaju kršeći zakon utvrđenja. Bila je
dovoljna samo jedna greška pa da ih otkriju, a ako se to desi, odmazda će
biti brza.

Zvuk se ponovo javio, sada je ličio na struganje, odmah iznad glave.
Čejni je odmah bio na nogama, nakostrešene guste dlake, njuške povijene
unazad dok je režao. Sova je pogledala naviše, prateći struganje dok se
ono pomeralo preko tavanice iz prednje sobe unazad ka spavaćim sobama
pozadi. Sova je okrenula svoju stolicu u pravcu zvuka i čekala. Zvuk je
prestao.

A onda, odjednom, počeo je iznova, zvuk besnog kopanja ovog puta,
cepanje stvari koje je nagoveštavalo odlučnost koja se graničila sa
pomamom. Lasta se ponovo pojavila na vratima, otvorenih usta dok je
zurila u sobe pozadi. Držala je Veverca za ruku. Dečakovo lice otkrivalo
je njegovu nesigurnost.

Sova nije znala šta se dešava, ali nije mislila da je nešto dobro.
“Lasto”, rekla je što je mirnije mogla. “Uzmi nekoliko štapova iz kovčega i
donesi mi ih.”

Okrenula se i odvezla do prednjeg dela sobe, blizu gvožđem
postavljenih vrata i pozvala Veverca da joj se pridruži. Mali dečak je
požurio i popeo se u njeno krilo. “De, de”, nežno je govorila, ublažavajući
njegov strah dok je on uranjao glavu u njeno rame. “Sve je u redu.”

Lasta je uzela tri štapa iz kovčega i donela ih Sovi. Ona je uzela dva i
uperila ih ka zidu iza sebe. Pustila je Lastu da zadrži treći. U udaljenom
kraju sobe, Čejni se nalazio dole na podu u čučnju, tako uznemiren da je
drhtao dok se malo po malo približavao, a onda zagrebao malo u jednu
stranu, njuške podignute ka strugajućem zvuku.

Zvuci pucanja odjeknuli su podzemljem kao pucnji iz puške, oštri i

- 236 -

neočekivani, a pratilo ih je sporo pomeranje nečeg velikog. Čejni je
uzmakao ka sredini sobe, očiju prikovanih za tavanicu spavaće sobe. A
onda, odjednom, čitava tavanica u Sovinoj sobi je popustila. To se desilo
tako brzo da je jedva imala vremena da uhvati događaj pre nego što je bilo
gotovo. Teški komadi maltera, drvene građe, žica i kablova zajedno
ugrađenih pali su pod težinom ogromne mračne prilike. Prašina se podigla
u vazduh, odmah učinivši sve nejasnim. Veverac je vrištao, a čak je i Lasta
odskočila nazad u šoku. Sova je već mislila o tome da moraju da beže
odatle.

Ali već je bilo kasno. Prašina se slegla i stvorenje iz noćnih mora se
pojavilo iz krša. Isprva, Sova nije mogla da poveruje u ono što je videla.
Stvorenje je bilo dugački insekt sačinjen iz članaka koji je ličio na neku
vrstu stonoge, samo je ova bila stotinu puta veća nego što je trebalo da
bude, protežući se do dužine od šest metara i uzdižući se više od jednog
metra iznad poda. Njeno člankovito, oklopljeno telo držalo je na desetine
iskrivljenih nogu, a vijugala je sa jedne strane na drugu pokretima sličnim
zmijskim dok je napredovala. Antene su izbijale sa vrha njene blistave
glave a par čeljusti opasnog izgleda se otvarao i zatvarao sa donje strane.
Bodlje su virile svuda, a komadi odeće i đubreta visili su sa njihovih
vrhova kao čudni ukrasi. Nizovi buljavih očiju tačkale su njeno pljosnato,
dlakavo lice, očiju koje su bile prazne i zureće.

Čejni je odmah napao, kidajući tanke noge, otkidajući ih onoliko brzo
koliko su čeljusti mogle da se zatvaraju a zubi da seku. Veliki insekt se
okrenuo da ga uhvati u klopku, koristeći se vilicom i težinom tela,
pokušavajući da zdrobi velikog psa, ali Čejni je bio suviše brz i suviše
iskusan da bi bio tako lako uhvaćen. Bitka je besnela napred i nazad preko
udaljenog kraja zajedničke sobe, borci su lomili sve, od nameštaja do
polica, sudova i lampi. Sova i Lasta su gledale u užasu, sleđene besnilom
borbe. Veverac je samo sakrio svoju glavu i molio da ga neko, bilo ko,
odvede odavde.

Neko vreme se činilo da će Čejni da je nadjača, dok se zaletao i
otkidao noge i cepao oklopne ploče, a onda bežao ponovo napolje. Ali
nanesene povrede nisu uticale na džinovsku stonogu. Bilo je to stvorenje
za koje je Sova odmah znala da je sigurno mutiralo od hemijskih i
radioaktivnih napada koji su se dogodili pet decenija ranije. Kako je
izraslo do sadašnje veličine ili zašto se pojavilo ovde bilo je predmet
spekulacija i odgovori verovatno nikada neće biti poznati. Ono što je bilo

- 237 -

Balkandownloadbitno je da su mu izmene dale ogromnu snagu i izdržljivost a čak ni
značajne rane koje mu je Čejni nanosio nisu delovale kao da imaju nekog
uticaja na njega.

Na kraju, napor je počeo da uzima danak. Čejni se umarao, a stonoga
nije. Čeljusti oštre kao žilet su počele da ostavljaju tragove na velikom
telu, otkidajući komade krzna i mesa i čineći da šareno krzno velikog psa
postane prekriveno krvlju i vlažno. Sova je mogla da vidi kako je Čejni
bio sve sporiji, kako njegovi napadi postaju sve slabiji i da su vođeni više
srcem nego mišićima. Ali znala je da Čejni nikada neće prestati. Da će
umreti pre nego što se to desi.

Kada je pao, to se desilo odjednom. Uništavao je još jednu od nogu,
tražio još neku slabost kada su ga čeljusti stvorenja konačno čvrsto
zgrabile i opako ga pribile na pod. Režeći i škljocajući zubima, Čejni se
besno izvio. Klizav od sopstvene krvi uspeo je da se oslobodi ali taj napor
ga je kotrljajući poslao čitavom dužinom sobe gde se srušio na gomilu.
Boreći se za vazduh, otežalih bokova i nogu koje su grebale tražeći
oslonac na betonskom podu, uzalud se borio da ustane. Krv je navirala iz
rana koje mu je insekt naneo čeljustima i Čejni je besno škljocnuo ka
njima kao da je u strašnim bolovima.

Stonoga je napredovala ka njemu, širom otvorenih čeljusti.
Sova se brzo okrenula ka Lasti. “Uzmi Veverca i beži odavde.
Najdalje što možeš. Probaj da nađeš Sokola i upozori ga.”
Znala je da je upravo sebi izrekla smrtnu presudu, ali je isto tako
znala da Lasta ne može da je odveze na sigurno na vreme. Lasta će imati
sreće ako uspe da pobegne sa Vevercem, a to je bilo najbolje čemu su
mogli da se nadaju.
“Lasto!” prošištala je kada joj ova nije odgovorila.
Ali Lasta je zurila uspravljene glave ka stonogi, njene ruke su se
zatezale oko drške štapa, usne su se pretvorile u tanku liniju. Sova je
iznenada shvatila šta se sprema da uradi. Ne! pokušala je da kaže ali su joj
reči zastale u grlu.
Lasta je zakoračila ispred nje, štiteći je od stvari koja se približavala,
i podigla štap.

***

Do vremena kada je Lasta napunila pet godina, već je znala da se od
nje očekuje da poraste i bude kao njena majka. Ne samo da su se svi tome

- 238 -

nadali; svi su o tome pričali kao o nepobitnoj činjenici i završetak njene
transformacije je samo čekao da ona postigne zrelost. Fizički, već je bila
minijaturna verzija svoje majke, sa istim vitkim telom, velikim rukama,
čupavom kosom boje slame, iskrivljenim osmehom i strašnim plavim
očima koje su mogle da zakucaju za zid kada je bila ljuta. Čak je i hodala
kao njena majka, nekako nehajno, što je nagoveštavalo veliko
samopouzdanje, kao i spremnost i voljnost da dela.

Dopadalo joj se da o njoj razmišljaju na ovaj način, kao o kćeri koja
će jednog dana postati majka. Njena majka je, na kraju krajeva, bila
legenda. Njena majka je bila strašan borac i lukavi vođa. Njena majka je
bila ratnik. Odrastanje da se postane kao ona bilo ono što svaka devojčica
može poželeti.

Ali njena majka nikada nije sa njom pričala o ovome. Njena majka
izgleda nije imala ovakva očekivanja od nje – ili ako je i imala, držala ih je
za sebe. Njena majka joj nijedan jedini put nije rekla da Lasta mora
obavezno da sledi njen put. Njena majka joj je samo rekla da mora da
bude svoja i da pronađe svoj sopstveni put na svetu. Ono što će joj ona
dati bile su veštine i obuka koje će joj omogućiti da preživi. Ali njeno srce
će morati da joj kaže za šta je predodređena.

Lasta nije bila sigurna da li veruje u ovo ili ne. Ono što je znala je da
je obožavala svoju majku. Nije znala ko joj je bio otac; otišao je pre nego
što se ona rodila i niko nije pričao o njemu. Njena majka bila je
stvaralačka figura u njenom životu i sve što je bila ili čemu se nadala da
bude bilo je plod tog odnosa. Mislila je na svog oca, ali retko i nikada sa
nečim višim od prolaznog interesovanja. Na svoju majku je mislila stalno.

Njena majka bila je dobra koliko i glas koji ju je pratio. Obučavala je
Lastu da se bori – da napada i da se brani. Radila je sa njom sve dok se
Lasta umalo ne bi srušila, ali Lasta se nikada nije žalila. Bila je dobar
učenik i uskoro je savladala vežbe koje joj je majka zadala. Njena
posvećenost bila je potpuna. Još uvek nije bila dovoljno velika da bude
efikasna, ali je znala da će porasti, a kada se to desi, ona će biti spremna.
Vežbala je svakog dana kada njena majka nije bila odsutna i vežbala je
sama kada nje nije bilo. Bila je odlučna da bude najbolja; htela je da učini
svoju majku ponosnom.

Živeli su u planinama, visoko na padinama u utvrđenom logoru koji je
njena majka osnovala mnogo godina pre nego što se Lasta rodila. Odatle je
njena majka vodila svoje prepade na spremišta robova i goniče robova koji

- 239 -

Balkandownloadsu terorisali svakoga. Većina okolnih sela bilo je slabo i loše branjeno –
lak plen za pobesnele i ludake. Veća utvrđenja, ona sigurna, bila su u
gradovima, mnogo kilometara daleko od mesta gde je ona živela. Njena
majka nije imala poverenja u njih. Njena majka je verovala u slobodu i
nezavisnost; oslanjala se na brzinu i pokretljivost. Njen logor bio je
smešten na zaravni na litici do koje su vodili nizovi uskih staza za koje
niko, osim onih koji su je sledili, nije znao i koje su se mogle lako braniti.
Zaravan je bila zaštićena samim zidom litice sa jedne strane i gustom
šumom pozadi, koja je vodila do neprelaznih padina planina iza. Bila je to
dobra lokacija; dugo ih je čuvala u sigurnosti.

Ali, kao što se to često događalo u postapokalipsi, njihov uspeh je
uzrokovao odbojnost, odbojnost se pretvorila u izdajstvo, a izdajstvo ih je
odalo. Informacija o njihovom postojanju se proširila; živopisni opisi
njihovih prepada na logore za robove i goniče robova su se proširili
nadaleko. Naposletku, njihovi neprijatelji su počeli da ih love iz sve snage
i pronašli su mesto na kome su bili. Onda je jedan među njima postao
ljubomoran i izdao ih. Bio je to lud čin, rođen iz besa i lošeg prosuđivanja
a ne iz osmišljene namere da im naudi. Ali rezultat je bio isti. Goniči
robova su pronašli put koji vodi unutra i put koji je vodio kraj stražara i
pažljivo su sve isplanirali.

Došli su noću kada je većina spavala. Napredovali su u tišini sve dok
nisu prošli straže, a onda su krenuli u juriš vrišteći i pucajući iz svog
automatskog oružja. Bili su na misiji uništenja i bili su nemilosrdni u
svojim naporima da je ispune. Ubijali su svakoga na koga su naišli –
muškarce, žene i decu – ne trudeći se da hvataju zarobljenike ili da razluče
one koji su se opirali od onih koji su pokušavali da se predaju. Bilo ih je
na desetine, svi teško naoružani, nahranjeni hemikalijama svog sopstvenog
posebnog ludila i bez ijedne kapi kajanja zbog koga bi zastali.

Lasta se probudila uz zvuke vatre iz oružja, a onda se njena majka
pojavila kraj nje, podigla je i ponela je iz njihovog skloništa pravo u
vrtlog. Bez reči i ne usporavajući, njena majka ju je nosila kroz logor –
kraj mrtvih i umirućih, kraj vatri koje su gorele svuda, kraj senovitih
oblika koji su proletali kroz noć kao duhovi. Reski zvuci puščane vatre
čuli su se svuda unaokolo i Lasta je zatvorila oči i molila se da prestanu.
Bila je preplašena; htela je da plače, ali nije mogla sebi to da dopusti.

Onda su se obe našle zagrljene u mraku i njena majka je klečala pred
njom, lica udaljenog samo nekoliko centimetara od njenog. Njena majka je

- 240 -

nosila ranac i nosila svoju parkan sprej pušku. “Trebaju mi slobodne ruke
da koristim oružje. Drži se blizu mene. Neću te ostaviti ma šta da se desi.”
Zastala je. “Volim te, malena.”

Trenutak kasnije ponovo je bila na nogama, držeći veliki sprej sa
crnom cevi pred sobom, mašući njime i vičući ka Lasti da trči. Zajedno su
jurnule preko kratkog poteza otvorenog zemljišta između dva skloništa u
plamenu, njena majka pucajući iz spreja u kratkim rafalima na tamne
prilike koje su trčale ka njima. Lasta je začula šištanje i jecanje metaka
dok su im proletali iznad glava i videla blesak iz cevi oružja neprijatelja u
senkama. Zvuci su bili zastrašujući i ona je trčala kao da gori i da samo
naleti vetra mogu ugase plamenove.

Stigli su do šume iza logora, dok ih je vatra iz oružja pratila celim
putem i odjednom, samo što su zašle pod drveće, osetila je strašan ubod u
ramenu i još jedan u nozi. Začula je svoju majku kako je zastenjala i
videla kako posrće, a onda kako se ispravlja i nastavlja dalje. Ugrizavši se
za jezik zbog bolova od rana, ona ju je pratila. Utrčale su duboko u
drveće, dalje od pokolja njihovog doma, zvuci smrti su polako nestajali za
njima dok su se tama i senke zatvarale za njima.

Dugo su trčale pre nego što je njena majka usporila a do tada su već
bile duboko u šumama i penjali se uz padinu pozadi ka planinama. Njena
majka je pogledala ka njoj, videla je kako se drži za povređenu ruku i
odmah stala da pogleda. Dok je to radila, Lasta je videla da je ceo prednji
deo košulje njene majke vlažan i klizav od krvi.

“Mama, povređena si!” prošaputala je, pružajući ruke ka njoj.
Njena majka ju je uhvatila za ruke i držala je dalje. “Ne, nije mi
ništa”, brzo je rekla. “Da li si ti dobro? Da li možeš da hodaš?” Lasta je
klimnula. “Onda moramo da nastavimo.”
Popele su se visoko u planine i uskoro sve što su mogle da vide od
logora je bila vatrena tačka u crnilu pod njima. Ali zvuci ubijanja su se i
dalje mogli čuti, vrištavi i strašni i Lasta je bila prinuđena da ih sluša.
Znala je šta se dešava. Svi njeni prijatelji, svi oni ljudi sa kojima je rasla
su nestali. Samo ona i njena majka i možda još šačica njih su pobegli.
Suze su joj napunile oči kada je shvatila da nikada više neće videti svoje
prijatelje. Obrisala ih je i pokušala da to sakrije od majke.
Ostalo je samo još sat ili dva do zore kada im je njena majka
dozvolila da stanu. Prošle su preko prevoja i nalazile se sa druge strane
planina, a logor i njegove strahote ostali su za njima. Sedele su zajedno na

- 241 -

Balkandownloadtravnatoj izbočini koja im je pružala zaklon i gledale na zapad preko
ravnice crne od noći ka nebu ispunjenom zvezdama. Njena majka je
ispustila sprej negde ranije, ali je još uvek nosila svoj ranac. Sada ga je
skinula i izvukla odeću i čizme da se Lasta presvuče. Teško je disala a krv
iz njenih rana natopila je i prednji i zadnji deo njene košulje. Delovala je
kao da nije svesna toga dok je gledala kako Lasta skida svoju spavaćicu,
ali oči su joj bile ispunjene bolom.

“Odmorićemo se ovde do jutra, malena”, rekla je. “Onda ćemo da
hodamo na zapad do okeana. Trebaće nam par dana, ali ići ćemo polako i
izbegavati opasnosti.” Zavukla je ruku u ranac i izvukla flešetni pištolj.
“Ovo će biti tvoje dok ne stignemo do našeg odredišta. Ne koristi ga osim
u pravoj opasnosti.”

Lasta je slušala i klimnula, ne znajući kako da odgovori. Na kraju je
rekla “Moraš da zaustaviš krvarenje, Mama. Moraš da se previješ tako da
stane.”

Njena majka se nasmešila i uhvatila je za ruku, vukući je da sedne
kraj nje. “Moram prvo malo da se odmorim. I ti moraš da se odmoriš.
Čeka nas dugačak put. Da li ćeš moći da hodaš toliko? Da li si dovoljno
jaka da hodaš skroz do okeana?”

Lasta je klimnula, zureći u bistre oči svoje majke. “Mogu da hodam
gde god ti hoćeš, Mama.”

Njena majka ju je stegnula za ruke. “Onda će sve biti u redu.” Teško
je udahnula. “Moram da se odmorim sada. Mnogo sam umorna. Ne
zaboravi, malena. Ja te volim. Uvek ću te voleti.” Oslonila se leđima o
travnati greben, a njeno lice je bilo bledo i usukano pod svetlošću zvezda.
Njene oči su se sklopile, a disanje usporilo. Lasta je legla kraj nje,
pribijajući se blizu, još uvek je držeći za ruku. Pogledala je ka licu svoje
majke i pomislila na to koliko je voli. Rekla je sebi da će biti jaka za
svoju majku i da se neće žaliti. Uradiće sve što njena majka bude tražila
od nje.

Trenutak kasnije je zaspala.
Kada se probudila bilo je jutro. Zvezde su otišle i odvele njenu majku
sa sobom.

***

“Lasto!” Sova je prošištala.
Ali Lasta je nije čula. Sećala se svoje poslednje noći sa svojom

- 242 -

majkom. Skoro pet godina je prošlo, ali moglo je da bude i juče. Nikada
neće zaboraviti šta je njena majka uradila za nju – kako ju je odnela sa
smrtonosnog terena logora, poverila joj oružje da se zaštiti, rekla joj gde da
ide da pronađe sigurnost i dala joj šansu za život. To je bilo sve što je
njena majka mogla da uradi za nju na kraju, ali i to je bilo dovoljno.

Odrašću i postaću kao moja majka, Lasta je obećala sebi posle toga.
Ponosiće se mnome.

Reči su se same javile sada dok je stupala pred Sovu, držeći štap
pred sobom, sa prstom na okidaču punjenja. Više bi volela da je imala
flešetni pištolj koji joj je majka dala ili veliki parkan sprej, ali oba oružja
su davno nestala. Štap će morati da bude dovoljan.

“Lasto!” Sova je preklinjala po drugi put. “Beži odavde!”
Lasta ju je čula ovog puta ali ju je ignorisala, očiju prikovanih za
džinovsku stonogu. Već je videla koliko je mogla da bude brza, koliko
brzo je mogla da napadne. Čejni je uradio dobar posao time što je
izbegavao njene čeljusti onoliko dugo koliko jeste, a ona nije bila ni toliko
brza ni toliko pokretljiva kao Čejni. Verovatno će imati samo jednu priliku
da napadne stvorenje i taj pokušaj će morati da bude dobar. Poželela je da
zna nešto što će joj dati prednost – slabost ili način na koji da zaobiđe
njenu strašnu odbranu. Otkidanje nogu jedva da ju je usporilo. Njeno telo
bilo je oklopljeno od glave do repa, a čak ni Čejni, sa svojim velikim
zubima i ogromnom snagom, nije mogao da je mnogo povredi.
Pronađi slabost u odbrani svojih neprijatelja i napadni tu, majka joj je
stalno ponavljala.
Oči, pomislila je odjednom. Oči joj deluju ranjivo. Ali nije mogla da
bude sigurna ukoliko ne bude isprobala svoju teoriju, a ako greši,
verovatno će biti mrtva.
Probala je da se pomeri ali nije mogla. Mogla je da oseti kako drhti.
Toliko je bila uplašena.
Ali stonoga se skupljala da jurne na Čejnija, koji je ležao mlatarajući
uz dalji zid, dok se borio da se podigne, njegovo tamno krzno bilo je
natopljeno krvlju i nije bilo vremena da se plaši. Lasta je kliznula u stranu
dole do naspramnog zida, dalje od Sove i Veverca, pokušavajući da ne
privuče pažnju na sebe. Primetila je kako se oklop insekta savijao unazad
prema sebi od jednog dela do drugog, čineći niz ploča koje su se
preklapale. Ploče su bile stvorene da ga štite od frontalnog napada. Ali
ako bude mogla da priđe iza njega ili čak sa strane, možda će biti u stanju

- 243 -

Balkandownloadda zaglavi štap između ploča i dopre do meke unutrašnjosti stvorenja. To
nije ni izbliza delovalo dovoljno ali to je bilo sve što je uspela da smisli.

Nije bila velika i jaka kao njena majka. Nije bila toliko vešta ni tako
iskusna. Imala je samo trinaest godina. Ali bila je ćerka svoje majke i
zarekla se da će se majka ponositi njome.

Duboko je udahnula i jurnula na stonogu tik iza njene glave, obema
rukama stežući odvojenu dršku, njen kažiprst se stegao snažno oko
okidača punjenja. Stonoga ju je videla kako dolazi i okrenula se ka njoj, a
šupljine u oklopu za koje se nadala da će napasti zatvorile su se kao
makaze. Užasne čeljusti su se otvorile, a antene su se ispružile kao pipci.
Bola je štapom glavu u očajanju, pokušavajući da je pogodi u oči ali su
antene odbile njene udarce u stranu. Čak i tako, štap je imao nekog efekta
i ogromno telo insekta se streslo dok je električni udar prolazio kroz njega.
Lasta ju je napadala ponovo i ponovo, ali nije mogla da pronađe otvor
među oklopljenim pločama i konačno ju je u stranu odbila jedna od
munjevitih nogu, rasekavši i raskrvavivši joj ruke i lice.

Istog trenutka, stonoga je krenula na nju i znala je da je mrtva.
Ali odjednom, Čejni je bio tu, opet na nogama i napadao ju je sa
druge strane, divlje navalivši na njene izložene noge, kidajući i režeći kao
da je potpuno poludeo. Napad je iznenadio stonogu i ona se savila preko
sebe, škljocajući čeljustima ka ovom novom napadaču. Dok je to radila,
široko je raširila svoje ploče sa strane na kojoj je bila Lasta. Ugledavši
svoju šansu, uzteturala se na noge, jurnula napred sa štapom uključenim na
maksimum i zabila ga duboko u otvor tik iza glave, stegnutog okidača.
Stonoga se trgnula kao da ju je ošamarila džinovska šaka i Lasta je mogla
da vidi svetlucanje elektriciteta kako seva među pločama i mogla je da
oseti kako nešto grozno gori. Čejni je opet bio ne podu, bez snage, leđima
okrenut zidu. Ali stonoga nije imala vremena za Čejnija. Izgubila je
interesovanje za sve osim za to da se otarasi štapa, koji je sada bio usađen
između dva zglavka njenog tela.
Lasta nije čekala. Dok je stvorenje mlataralo po podu, boreći se da
izvuče štap, dohvatila je rezervni štap koji je stajao položen uza zid kraj
Sove, uključila ga i ponovo napala. Ovaj put je to bio opasniji pokušaj,
stonogino telo se divlje uvrtalo i cimalo, njen nervni sistem je bio van
kontrole. Jedan pogrešan korak i mogla je da se nađe priklještena ispod
nje. Ali nije mogla sada da se povuče. Ignorisala je udarce koje je dobijala
od bodljikavih nogu, ignorisala krv u svojim očima i bol koji joj je mučio

- 244 -

telo i pronašla otvor na sredini bodljikavog tela gde je zarila štap sasvim
unutra sve dok joj se ruke nisu našle među pločama. Stonoga je odmah
reagovala, grčeći se u agoniji sasvim unazad po sobi. Saterana uza zid
trgnula se, još jednom protresla, a onda mirno legla.

Lasta je stajala na sredini sobe, sa urlanjem u ušima koje nije mogla
da objasni i mirisom smrti i krvi svuda oko sebe. Ujela se za usnu da bi
sprečila suze koje su pretile da ispune njene oči. Neće zaplakati.

Uspela sam, Mama, pomislila je.
Požurila je preko sobe i klekla kraj Čejnija, ustuknuvši pred strašnim
izgledom rana koje su pokrivale njegovo telo. Bila je svesna Sove koja joj
se približavala u kolicima i malog Veverca kako se saginje bliže dok je
ona držala veliku Čejnijevu glavu u naručju, mazeći grubo krzno svojim
rukama i tiho izgovarajući njegovo ime, ponovo i ponovo.
“Čejni, Čejni, nemoj da umreš”, molila je.
Tako su ih Soko i ostali pronašli samo nekoliko minuta kasnije kada
su provalili kroz vrata.

***

Svima im je odmah bilo jasno da same molbe neće biti dovoljne da
spasu Čejnija. Stonoga ga je stalno ujedala i njegov organizam je bio pun
otrova. Sova je uradila sve što je mogla da ga izvuče, iscedivši otrov, a
onda očistivši rane, ubrizgavši velikom psu antitoksine da uspore ili
zaustave oboljenje, ali uprkos tome njegovo stanje se stalno pogoršavalo.
Rane su bile suviše teške, a otrov je prodro preduboko. Čejni se držao za
slamku, ali mu je život izmicao.

Soko je sedeo sa njim u tami podzemlja, držeći njegovu glavu i
dozvoljavajući psu da oseti njegovo prisustvo. Čejni je bio svestan ali nije
odgovarao. Njegove oči bile su staklene i tupe, njegovo disanje teško i
isprekidano, a njegova snaga je gotovo potpuno iščilela. Jedva je davao do
znanja da je svestan Sokola. Nije postojalo ništa što Soko može da uradi
za njega, ali je odbijao da ga ostavi samog, čak ni na trenutak. Ovo je bila
njegova greška, stalno je sebi ponavljao. Nije bio pažljiv. Propustio je sve
znakove koji su ga upozoravali na opasnost. Ostavio je podzemlje suviše
slabo branjeno. Podbacio je na toliko mnogo načina i Čejni je plaćao cenu
za to.

Do tada je bila ponoć, podzemlje tiho, a ostali Duhovi su spavali.
Isekli su stonogu i odvukli sve delove u spavaću sobu kroz čiju tavanicu

- 245 -

Balkandownloadse probila – Sovinu spavaću sobu – a onda je zatvorili. Sutra će morati da
počnu da traže novo mesto za život, ali bilo je prekasno da urade nešto
večeras i svi su bili iscrpljeni. Većina njih je ostala sa Čejnijem sve dok im
Soko nije naredio da odu u krevet. Lasta je ostala dok se nije srušila.
Kako je održala Sovu i ostale u životu protiv nečeg tako čudovišnog kao
što je bila ta stonoga bilo je nešto što Soko nikada neče razumeti. Znao je
da je ona čvrsta devojčica sa srcem ratnika, da se ne plaši ničega, ali nije
imao pojma kako je preživela ovo. Čak i uz Čejnijevu pomoć, to je
delovalo nemoguće.

Zurio je u mrak sobe, misleći na to kako ništa ne može da deluje
nemoguće nakon ovog danas. Svet koji je stvorio, porodica koju je okupio,
život koje je izmislio za sebe – sve se raspadalo. Nije znao da li je stonoga
bila ispunjenje Svećine vizije ili je još nešto gore vrebalo na horizontu, ali
znao je da se njihovo vreme u podzemlju primicalo kraju. Ako su stvari
poput stonoge izlazile iz zemlje, onda je bilo vreme da se ide napolje.

Nije da je nešto garantovalo da će negde drugde biti bolje. U stvari,
verovatno hoće. Osim ako ne pronađe sigurno utočište koje je video u
svojim snovima. Osim ako ne ostvari priču o dečaku i njegovoj deci.

Čejni, Čejni.
Mazio je Čejnijevu veliku glavu i posmatrao kako mu se bokovi sa
mukom podižu i spuštaju. Tako je jako želeo da mu pomogne, da uradi
nešto – bilo šta – što će ga oporaviti. Ali nije znao šta da uradi. Znao je da
ako Sova nije mogla da uradi nešto, da je bilo malo šanse da on može.
Nije imao medicinskih veština. Nije imao iskustva sa trovanjima. Ali ta
činjenica ga nije sprečavala da želi da pokuša. Ona nije menjala hladno
osećanje praznine koje je osećao u sebi.
Mislio je na Tigra, Persiju i Mačke – svi su bili mrtvi zbog stvari u
susednoj sobi. Mora da ih je uhvatila na spavanju. Mora da je bila na
njima pre nego što su znali šta se dešava. Ili su se možda uspaničili. Šta
god da je bilo u pitanju, nisu imali šanse, čak ni sa Tigrovom flešetnom
puškom da ih brani. Možda čak ni Čejni ne bi mogao da ih spase.
Prsti su mu dotakli njušku velikog psa. Bila je vruća i suva. Čejni
nije ni trepnuo; samo je zurio pravo napred. Čejni je bio samo pas, ali
Soko je znao da je na toliko načina bio i njegov najverniji prijatelj. Čejni
bi uradio sve za njega – za bilo koga od njih. Nije morao da umre zbog
toga. Mislio je da ništa ne može da povredi Čejnija, da je veliki pas
previše čvrst i previše iskusan da bi mu nešto naudilo. Bilo je budalasto

- 246 -

od njega da tako misli, glupo. Trebalo je da zna. Trebalo je da shvati da
Čejni nije ništa manje ranjiv nego što su oni, čak i tako veliki i jak kao što
je bio.

Sedeo je u mraku sa svojim psom i poželeo da može da zameni mesto
sa njim.

Nemoj da umreš.
Njegove oči su se ispunile suzama i plakao je. Savio se preko Čejnija
i zagrlio ga, držao ga kao da će time uspeti da ga održi živim, da će ga na
taj način sprečiti da umre, da će moći da odbaci to kao lošu misao.
Njegovi prsti su uronili u debelo krzno i on je šaputao Čejniju iznova i
iznova.
Nemoj da umreš. Molim te nemoj da umreš.
Poželeo je da se to ne desi. Molio se za to tako jako da se njegov um
zakačio za tu misao i u potpunosti se prepustio želji da to postane stvarno.
I nešto čudno se desilo.
Odjednom je postao topao, vrelina se širila njime kao da je neko
okrenuo prekidač. Osetio je kako vrelina ispunjava njegovo telo i njegove
udove. To je trebalo da ga uplaši, nešto tako čudno i neočekivano, ali
imalo je suprotan efekat. Smirilo ga je. Ležao je pritisnut uz Čejnija i
pustio da toplota prođe kroz, a onda i izađe van njega. To se desilo polako,
postajalo sve jače, tako da je mogao da oseti kako se pojačava u
stepenima, a onda izlazi u kratkim mlazevima. To je trajalo dugo i
pomislio je da mora da doživljava reakciju na svoj jad.
Onda je osetio iznenadnu gorčinu u ustima a duboko dole u stomaku
osetio je kao da nešto gori. Obe stvari trajale su samo nekoliko sekundi i
prošle su tako brzo da je jedva imao vremena da registruje njihovo
prisustvo. Ali njihov prolazak ostavio ga je neočekivano bez snage, kao da
je uložio ogroman napor.
Osetio je kako se Čejni pokrenuo pod njim, meškoljenje zajedno sa
nizom trzaja. Gotovo je pustio velikog psa, a onda je odlučio da to ne radi.
Oči su mu bile zatvorene, tako da nije mogao tačno da vidi šta se dešava.
Ali nije želeo da ih otvori iz straha da ne prekine čaroliju.
“Čejni”, prošaptao je.
Vrelina je izbijala iz njega i Čejni je nastavio da se vrpolji, a onda da
drhti i odjednom da cvili. Sada je Soko otvorio oči i video je da su i
Čejnijeve takođe otvorene. Ali nisu više bile tupe ili staklene, bile su
bistre i budne. Jezikom, veliki pas je prešao preko svog nosa, vlažeći ga.

- 247 -

BalkandownloadBio je žedan. Soko je osetio kako se Čejnijevo disanje menja, postajući
jače i ujednačenije.

Onda je vrelina koja je pulsirala kroz njegovo telo nestala. Mogao je
da oseti kako se promena dešava, sporo nestajanje vreline i postepeno
smanjenje njenog izlaženja napolje. Kada se podigao, ne mogavši više da
izdrži a da to ne uradi, Čejni je podigao glavu i pogledao ga. Soko je teško
gutao, a onda pogledao u Čejnijevo povređeno telo.

Rane su se gotovo u potpunosti zacelile.
Soko nije mogao da razume šta se upravo desilo.

***
Daleko na jugu, negde duž kalifornijske obale, okružen svojom
vojskom nekad-ljudi i demona, starac sa očima hladnim i praznim kao
najdublja ledena pećina koju je priroda ikada stvorila prenuo se iznenađen
kada je osetio talas magije kako ga preplavljuje. Odmah je prepoznao njen
izvor; nije bilo moguće pogrešiti. Tragao je neuspešno za njim gotovo čitav
vek.
Mračan, hladan osmeh naborao je njegovo izbrazdano lice. Ponekad
samo treba biti strpljiv.

- 248 -

DVADESET TRI

Ejndžel Perez je prešla pogledom sa vijugave trake puta koja se
pružala pred njom na nebo koje je postajalo sve mračnije i razočarano se
namrštila.

“Koliko još daleko moramo da idemo?” pitala je Ejli. Odrpanac,
prozirna prilika na sve slabijem svetlu, pogledala je preko ramena i
trepnula. “Nije daleko.”

“Počinje da biva mračnije. Još malo i pašće noć.” Ejndžel je
pogledala ka drveću i dubokim senkama koje su oivičavale put. “Ne bih
baš želela da budem uhvaćena ovde kada se to desi.”

Ona je celog života živela u gradu i instinktivno nije volela prirodu.
Hodale su već nekoliko sati i nije videla nijednu građevinu koja nije bila
ili koliba ili štala. Bilo je širokih brda, planina odvaljenih vrhova, dubokih
šuma, puteva koji su delovali da ne vode nikuda i ne mnogo čega drugog.
Nije bilo kuća. Nije bilo prodavnica. Sigurno nije bilo solitera. To nije bio
Los Anđeles i nije bilo ni poznato ni udobno. Bila je prilično sigurna da su
još uvek bile u Kaliforniji, ali što se nje tiče možda su otpešačili sve do
Kanade.

“Rekla si da ćemo pronaći brži način da odemo do tog mesta na koje
idemo nego da smo krenule kamionima. Verovala sam ti.”

“I hoćemo.” Odrpanac čak nije ni okrenuo glavu ovog puta. “Budi
strpljiva.”

Budi strpljiva, pomislila je Ejndžel ozlojeđeno. Bila je strpljiva
gotovo četiri sata i vidi gde se nalazi. Trebala bi da ima više poverenja ali
nije ostala živa ovoliko dugo oslanjajući se na poverenje. Nije smatrala da
stvorenje koje je sledila želi da joj naudi, ali suviše često su dobre namere
pomešane sa lošom procenom bile sve što je potrebno. Nije znala ništa o
Ejlinim sposobnostima. Zapravo, nije znala apsolutno ništa o njoj. Bila je
vilinsko stvorenje koje je poslala Gospa, ali njen životni vek nije bio duži
od šezdeset dana, tako da njeno iskustvo nije moglo da se mnogo uzme u
obzir. Već to je, samo po sebi, bilo zabrinjavajuće.

Ono što ju je još više mučilo, u fizičkom smislu, bile su rane koje je
zadobila u svojoj borbi protiv demona. Tragovi kandži koji su se protezali
preko njenih leđa i duž ramena pekli su je kao vatra i bila je izubijana i u
modricama od glave do pete. Trebalo joj je da se okupa i odmori. Nije
delovalo izvesno da će uskoro imati prilike za bilo šta od toga.

- 249 -

BalkandownloadŠutnula je po prašini na putu kojim su se kretali. Šta je uopšte ovde
radila, ne samo van grada, već i daleko od svega što joj je bilo poznato?
!Dios mio! Lov na vilenjake? Čak nije ni verovala u vilenjake. Pa,
pretpostavljala je da možda i veruje, znajući da je postojalo mnogo drugih
vrsta vilinskih stvorenja na svetu. Ali opet. Lov na vilenjake? Trebalo je
da kaže Ejli da ovo nije za nju.

Naposletku, kako je uopšte i znala da je Gospa poslala Ejli? Imala je
samo Ejlinu reč za to. Nije imala načina da sazna šta se dešava, u kakvoj
vrsti igre je mogla biti pion. Kako je mogla da zna u šta da veruje?

Osim što jeste. Znala je jer su joj njeni instinkti govorili u šta da
veruje a u šta ne a to je imalo malo veze sa zdravim razumom ili životnim
iskustvom.

Uzdahnula je, shvatajući da je bila glupa. Veći deo onoga što je radila
kao vitez Reči zahtevalo je odbacivanje neverice i prihvatanje da stvari
koje se nisu mogle videti zaista postoje. Niko nije, naposletku, mogao da
vidi proždrljivce, osim ako nije bio vilin-stvorenje ili vitez Reči. Ali oni su
svejedno bili tu, prateći vas, njuškajući vas, čekajući da mračne emocije
preuzmu kontrolu pre nego što vas unište. Videla je kako se to dešava sa
onima koji ih nisu mogli videti. Nesvesnost o njihovom prisustvu nije
spasilo te ljude. Zato je mogla isto tako da prestane da dovodi u pitanje
postojanje vilenjaka. Mogla je isto tako da prihvati da je veći deo onoga
što je mislila da zna samo napola tačno.

Pa ipak.
“Da li tražimo nešto?” pitala je Ejli sa kontrolisanom ozlojeđenošću.
Vilin stvorenje je zavrtelo glavom, njena lepršajuća plavičasta kosa je
svetlucala na zamirućem dnevnom svetlu. “Sada već nije daleko, Ejndžel.”
I bolje za tebe da nije, pomislila je Ejndžel. Nastavila je da pešači u
mračnoj tišini.
Gotovo se u potpunosti smračilo kada su stigle do kompleksa
skladišta. Nalazio se blizu raskrsnice zemljanog puta kojim su išle i
asfaltnog autoputa, daleko na istok od mesta odakle su krenule.
Sunce je padalo za brda na zapadu a nebo je postalo sivo i ravno.
Često, veličanstveni zalasci sunca su se dešavali na svetu ali ne i večeras.
Boje su postale bleđe ali ništa više od toga. Ejndžel je pogledala na zapad,
pomislivši odjednom na Anahajm i uništeno utvrđenje, kako će se vatre i
dim reflektovati u tami, a onda prebacila pažnju na kompleks skladišta.
Viđala je slične mnogo puta ranije. Nizovi zgrada od metalnih ploča

- 250 -