Terry Brooks - Deca Armagedona

Novom Meksiku. Starac je doveo istu ovu vojsku do njihovih zidina i
napravio opsadu, opkolivši ih, zatvarajući bilo kakav oblik bekstva.
Robert je uradio ono što je bilo u njegovoj moći, ali jedan vitez Reči nije
bio dovoljan – ni tada ni sada. Poznavala je Roberta pet godina, borila se
kraj njega u Denveru i mogla je i da se zaljubi da su vremena bila
drugačija i da je zaljubljivanje bilo razumna stvar. Robert je bio i fizički i
psihički jak, bolji borac od nje. Ali to nije bilo dovoljno da se spase.

U svojim poslednjim porukama, onima koje je poslao po golubu
pismonoši, opisao je starca tako da nije mogla da ga zameni sa nekim
drugim kada je stigao u Los Anđeles, kao što je Robert i znao da će
učiniti. Visok i pogrbljen, umotan u dugačak sivi plašt i noseći šešir
širokog oboda, bio je oličenje zla. Oči su bile ono što ćeš zapamtiti, pisao
je Robert. Čvrste kao čelik, toliko hladne da možeš da osetiš kako ti peku
kožu, ali bez trunke ičega ljudskog kada pogledaju ka tebi.

Kolale su glasine o njemu još pre Robertovih pisama. Demon čije su
specijalne sposobnosti ležale u tome da traga za vitezovima Reči, lovio ih
je i ubijao ih godinama. Nije znala koliko njih je starac ubio pored Roberta
ali bilo ih je više od šačice. Na kraju će doći loveći nju.

Iskočila je iz svog skrovišta i otrčala nazad na ulicu, a onda u jednu
poprečnu, izbegavajući đubre i olupine spaljenih automobila dok nije došla
do ulaza u hotel koji je stajao tik ispred perimetra utvrđenja u Anahajmu.

***

Pedesetak metara dalje od mesta gde su nekad-ljudi ovnom probijali
kapiju utvrđenja, starac je stajao i posmatrao. Umotan u sivi plašt i sa
šeširom širokog oboda koji je bacao senku preko njega, imao je izgled
Gandalfa sve dok ne biste prišli blizu da vidite njegovo lice i osetite težinu
tih očiju. Onda biste sigurno znali da on nije čarobnjak koji želi da prenese
Prsten do Planine usuda, već stvorenje koje je palo pod njegov strašni
uticaj, zauvek izgubljene duše.

Starac nije znao za Gandalfa ili Prsten i ne bi ga bilo briga čak i da je
znao. On je bio demon, a ljudi su njegov plen. Bio je tamo prilikom pada,
kada su prve prave pukotine počele da se pojavljuju na sve slabijoj fasadi
civilizacije. Bio je tamo u vreme Nest Frimark, kada je morf lutalica došao
na svet. Bio je tamo vekovima pre toga, stalno prisustvo u tkanju sveta.
Bio je tamo dovoljno dugo da je u potpunosti zaboravio kada je skinuo
svoju ljudsku kožu. Kao demon, gledao je na ljudski rod kao na

- 101 -

Balkandownloadprokletstvo, kao na zarazu na zemlji, kao na infekciju koja je morala da
bude iskorenjena.

Ali starac se razlikovao od ostalih njegove vrste. On nije bio vođen
isključivo svojim instinktima. Većina demona se samouništavala rano i
spektakularno, poludevši od svojih prekomernih emocija. Njegova borba
je bila drugačija. On nije bio motivisan željom za osvetom, ličnim
zadovoljstvom, potrebom da se dokaže sebi ili da ostavi svoj trag na
zemlji. Ono što ga je vodilo, ono što ga je proždiralo, kao što vatra to
nikada ne bi bila u stanju, bila je nezasita želja da pokaže duboke i
prožimajuće neuspehe čovečanstva i tako bespogovorno dokaže da je
njegov izbor da se odvoji iz te vrste bio ispravan.

Svoju odluku da zameni svoju ljudskost za demonsku dušu doneo je
rano. Nikada se nije osećao udobno u svojoj svetovnoj koži, nikada nije
prihvatio da ne bi trebalo da bude ništa više od kratkog prisustva pod
nebeskim svodom život, prisutan samo na trenutak i da onda zauvek ode.
Prihvatanja Praznine bila je poštena zamena za količinu moći koji mu je
nudio njegov novi identitet i nikada nije zažalio zbog te odluke. Držao je
da je njegov demonski život fascinantan. Dato mu je bezbroj mogućnosti
da istraži prirodu svoje nekadašnje vrste. Kad je ogulio slojeve njihove
kože otkrića su mu pružala bezbrojna nova iznenađenja. Sve što je trebalo
da uradi jeste da otkrije nove načine da se bavi testiranjem svojih teorija.

Trebali su mu vekovi da pronađe savršen način, ali na kraju, sa
kolapsom civilizacije, uspeo je u tome.

Logori za robove su bili njegova ideja, njegova laboratorija za
eksperimentisanje. Razmnožavanje i genetske promene vam mogu reći
toliko o raznim vrstama. Mogućnosti su bile neograničene; rezultati zaista
divni. Njemu je čak i sada bilo zapanjujuće ono što je bio u stanju da
uradi. Uništenje ljudske rase je bio konačni cilj, ali nije bilo razloga da se
žuri u tom procesu.

Ipak, postajao je sve umorniji. Njegova proučavanja su bila duga i
teška i više nije imao fizičku ili mentalnu snagu koja mu je tako dobro
poslužila u početku. Ni intenzitet njegove svrhe, ni oštrina njegove
odlučnosti nisu oslabili. Ali vreme je iscrpelo rezervoar njegove energije i,
istinu govoreći, njegovo interesovanje za ljude je slabilo. Počeo je da
gleda na njih drugačije ovih dana. Počeli su više da mu odvraćaju pažnju
nego što su pružali mogućnost. Postojao je ograničen broj načina na koje
ste mogli da ih ispitujete, terate ih da se razotkriju. Pre ili kasnije,

- 102 -

jednostavno bi prestali da budu od važnosti.
Čak je i ostavio po strani svoju Knjigu imena, listu koju je tako

pažljivo sastavljao i koja je sadržala sve one koje je ubio ili uzrokovao
njihove smrti u proteklim vekovima. Tokom vremena, ne tako davno,
jednostavno je izgubio interesovanje da vodi evidenciju. Mrtvi mu više
ništa nisu značili. Sada je delovalo da čak ni živi više nisu značili. Stizao
je do tačke u kojoj će morati da napusti eksperimentisanje i jednostavno
nastavi sa uništenjem.

Pogledao je ka nekad-ljudima koji su napadali kapije utvrđenja. Iako
su vrištanje i krici ranjenih i umirućih formirali zid bele buke u pozadini
njegovih razmišljanja, jedva da je bio svestan toga. Nije ga zanimalo ništa
što se događalo u ovom utvrđenju, niti u bilo kom drugom utvrđenju koje
je uništio. Uopšte ga nije zanimala vojska koja ga je pratila. Vodio je jer su
ga se ostali demoni i nekad-ljudi plašili. Verovali su da je on odabrani
Praznine, onaj kome svi moraju odgovarati za bilo kakav neuspeh. On nije
uradio ništa da obeshrabri ovo mišljenje, iako zapravo nije ni znao da li ga
je Praznina odabrala ili ne. Znao je da se ono što je radio ljudima tokom
svog vremena dobro uklapalo u širu viziju sveta Praznine. Sve dok su
njegovi napori i dalje bivali uspešni, nije mislio da će se iko usuditi da mu
se suprotstavi.

Što ne znači da ga neki među onima koje je vodio ne bi rado videli
mrtvog u trenu, kada bi pronašli način da to i sprovedu u delo.

Jedan od njih, onaj za koga je smatrao da je najopasniji, sada se
pojavio kraj njegovog lakta, izranjajuće prisustvo koje je odmah odvratilo
pažnju sa svega ostalog.

“Izgubio si se u svojim sećanjima na mrtve, Starče?” ženski demon ga
je tiho upitao, naginjući se bliže tako da je samo on mogao čuti.

Starče. Niko drugi se ne bi usudio da ga tako nazove. Ali ona je bila
neustrašiva – ili samo potpuno luda, u zavisnosti od tačke gledišta. Šta
god da je bilo u pitanju, jedino na nju je morao da motri među onima koje
je predvodio.

“Da li si je već pronašla, Delorin?” odgovorio je i ne trudeći se da
pogleda ka njoj.

Da je pogledao, otkrio bi da zuri u njene grudi. Delorin je bila visoka
više od dva metra, bila je jedna od najvećih žena, demona ili ljudi, koju je
ikada video. Imala je široka ramena, uzak struk i bila je snažna kao bik.
Na Delorin nije postojao nijedan centimetar a da to nije bio mišić. Imao je

- 103 -

Balkandownloadprilike da je vidi kako podiže jedan kraj automobila i sklanja ga sa puta
kao igračku. Video ju je kako lomi čoveka na pola. Niko nikada nije ljutio
Delorin, čak ni Kli, koji se nije ničega plašio.

Kada bi podigao pogled sa njenih grudi do lica, buljio bi u crte koje
su bile spljoštene i sastrugane gotovo do neprepoznatljivosti, oči boje
lišaja, bodljikavu plavu kosu i krljušt koja je delimično prekrivala vrat i
bradu. Krljušt je bila novina u poslednjih nekoliko godina, mali žigovi koji
su se širili i rasli, gusti i oštri. Kao da je prolazila kroz biološku promenu,
sazrevajući u novu vrstu.

Bila je sa njim sada već gotovo desetak godina, njegova čvrsta desna
ruka, ona koja je vodila računa da se njegove želje sprovode. Bila je
jedina dovoljno snažna da to uradi, što ju je podjednako činilo i korisnom i
opasnom. Isprva, nije na nju gledao kao na stvarnu pretnju. Delorin nije
želela ono što je on imao. Nije pokazivala interesovanje da bude vođa. Od
vođe se očekivalo da preuzme odgovornost a ona je bila suviše nezavisna
za nešto tako ograničavajuće. Nije želela da se drugi oslanjaju na njoj;
volela je da ide sama. Starac je to razumeo. Pružio joj je slobodu koju je
tražila, dozvoljavajući joj dovoljno vremena da zadovolji svoju posebnu
demonsku žudnju i zauzvrat je očekivao da mu čuva leđa. Bio je to
dogovor koji je funkcionisao dovoljno dobro do sada.

Od skora, ipak, počela je da pokazuje znake narastajućeg nemira u
vezi sa svojim položajem i počeo je da sumnja da će morati da napravi
promenu.

“Jesi li”, ponovio je kada mu nije odmah odgovorila, “je već
pronašla?” ovog puta je pogledao pravo u nju. “Da li me slušaš, Delorin?”

Njeno široko pljosnato lice se otvorilo u širokom osmehu koji je
pokazao sve njene zašiljene zube. “Uvek te slušam, Starče. Ne, nisam je
još pronašla. Ali hoću.”

“Da li bar znaš da li je još uvek ovde?”
“Bila je u Koloseumu juče. Izvukla je decu napolje dok smo probijali
vrata i ubijali roditelje.” Njen demonski osmeh je postao širi. “Pametno.”
Zavrteo je glavom prekorno. “Opet ti je pobegla, zar ne?” “Pokušaće
istu stvar i ovde, da iskrade decu kraj nas dok se mi bavimo odraslima.”
Zastala je, “Ovoga puta joj to neće upaliti.” “To ostaje da se vidi. Imala si
već tri prilike i ništa nisi uradila.” Delorinin osmeh se izvio u nešto
neprijatno. “Šteta zbog dece, zar ne, Fin-Fine? Ona bi te zabavljala satima.
Sve te propuštene prilike da napraviš svežu turu malih demona. Kakva

- 104 -

šteta! Mora da te je mnogo naljutilo to što ih je odvela.”
Uspeo je da nezainteresovano slegne ramenima. “Deca mi više nisu

potrebna, Delorin.”
Nasmejala se. “Naravno da nisu. Sve što ti je potrebno su tvoja

sećanja na one sa kojima si već odigrao sve svoje grozne male igre. Je li
tako?”

Namerno mu se podsmevala, to joj je postala navika tokom godina,
ali to podsmevanje je danas, iz razloga koje nije umeo da objasni, pogodilo
u žicu. Način na koji mu je to rekla govorio mu je da su se stvari među
njima promenile na način koji ne može da se ispravi. Nije bilo toliko u
pitanju ono što je govorila koliko ton koji je upotrebila, kao da ga je
izazivala da uradi nešto povodom toga. Nikada se ranije nije obrušila tako
na njega. Njega niko nije izazivao – niko ko je imao zdrave pameti.

Nasmešila mu se kao što bi se možda nasmešila detetu. “Prestani da
brineš, Starče. Uskoro ćeš dobiti ono što si tražio. Dobićeš svog
dragocenog viteza Reči da se sa njim igraš.”

Još uvek je razmišljao o načinu na koji je razgovarala sa njim
trenutak ranije, ali je klimnuo glavom slažući se. “Hoću li? Ne znam.
Možda je ona preveliki zalogaj za tebe. Možda bi trebalo da pošaljem
nekog drugog ovog puta. Kli, na primer?”

Nije mu promaklo crvenilo koje je procvetalo kao krv među
krljuštima. “Kli je životinja. Ono ne misli. Ono neće znati šta da radi sa
njom.”

Pogledao ju je upitno, ne pokazujući nikakvu zlobu ili gađenje ili na
desetine drugih stvari koje je osećao. Njegovo izbrazdano, suvo lice
predstavljalo je nečitku mapu puteva. “Možda je životinja ono što je
potrebno.”

Okrenuo se pre nego što je mogla da odgovori, dajući joj trenutak da
razmisli o tome. Kapije utvrđenja su počele da pucaju. Nekad-ljudi su
napredovali u snažnom talasu, oni živi su se peli preko tela mrtvih.
Piramida leševa se stvorila blizu osnove zidina; tu i tamo udovi su se još
uvek trzali. To je činilo nekad-ljude tako korisnima: oni nisu razmišljali,
nisu osećali i nisu brinuli da li će umreti.

“Ostaje činjenica da ona mora biti eliminisana”, nastavio je.
“Rekla sam ti. Ja to mogu.”
Postojala je oštrina u njenim rečima, ali on je držao pogled uperen na
bitku pred kapijama utvrđenja. “Plašim se da si je potcenila, Delorin.”

- 105 -

Balkandownload“Kao što si ti nekada Nest Frimark?” prasnula je. “Pogledaj se sam u
ogledalo pre nego što ga pokažeš meni, Starče!”

Istog trena je znao da će morati da je ubije, ali nije promenio izraz
lica niti odreagovao ni na koji način. Samo je klimnuo glavom i nastavio
da gleda bitku pred sobom, razmišljajući o tome.

“Pa”, konačno je rekao, “izgleda da si u pravu. Ne bih smeo da te
osuđujem. Suština stvari je da to radim i previše u poslednje vreme. To je
zato što sam umoran od ovog posla. Suviše dugo sam ga radio. Potreban je
neko mlađi i svežiji.” Pogledao je ka njoj i video oklevanje u njenim
gušterolikim očima. “Nemoj da deluješ tako iznenađeno. Bila si u pravu
što se mene tiče. Nema svrhe pretvarati se da je drugačije. Živ sam već
dugo i moj entuzijazam u vezi većine stvari se istrošio. Moje jedino pravo
zadovoljstvo sada dolazi od dece i eksperimenata. Ako ne bih morao da
radim ništa drugo, mogao bih da budem srećan.”

Ponovo je sklonio pogled, puštajući je da razmišlja o tome. Onda je
rekao: “Da li si nestrpljiva da staneš na moje mesto, Delorin? Mislim da
možda jesi. Mislim da je krajnje vreme da budeš. Ali to se mora uraditi
kako treba. Moja izjava podrške će pomoći, pa ipak to nije dovoljno samo
po sebi. Moraš pružiti svojim sledbenicima uverenje da si ti pravi izbor da
ih vodiš. Nešto malo da im uliješ sveže poverenje.”

Nije rekla ni reč, još uvek slušajući.
“Donesi mi glavu te devojke na kolcu, Delorin”, rekao je odjednom,
gotovo kao da je to sada smislio. “Glavu viteza Reči – da li neko može da
pruži bolji dokaz? Kada to budeš uradila, ja ću ti se skloniti s puta.”
Rekao je polako. “Da, rado ću se ukloniti.”
Iako nije gledao u nju, znao je o čemu razmišlja. Razmišljala je o
tome kako bi volela da natakne njegovu glavu na kolac. Pošteno. Ali neće
to pokušati sada, ne dok nije sasvim sigurna u sebe. Sačekaće dok ne bude
imala čvršću podlogu. Sačekaće svoju priliku.
“Slušaj me, Starče”, rekla je odjednom, prilazeći tako blizu da je
mogao da oseti njen dah na svom vratu. “Ne želim da dođem na tvoje
mesto. Ne želim da vodim ovu rulju.” Jedna njena ruka sa kandžama se
lagano našla na njegovom ramenu. “Doneću ti devojčinu glavu jer mi je
dosta da te slušam kako zanovetaš o tome.” Ruka joj se stegla. “Ali to će
biti poslednje. Ti zadrži ono što imaš a ja ću uraditi isto.”
Onda se okrenula i otišla. Nije pogledao za njom ali je nastavio da
zuri u borbu. Nije pogrešio što se tiče njenih namera, šta god ona tvrdila.

- 106 -

Niti je ni za jedan trenutak pomislio da će stvari ostati onakve kakve su
bile. Jednom kada je linija pređena, tu nastaje kraj. Ili u ovom slučaju, njen
kraj.

Nije još uvek znao kako će to da uradi, znao je samo da hoće. Ali
prvi korak je bio da je odstrani dovoljno dugo da razmisli o tome. Biće
potpuno zauzeta potragom za tom ženom vitezom Reči. Možda će čak i
otkriti da je to preveliki zalogaj za nju. Nije bilo idealno rešenje ali će
poslužiti.

Čuo je ponovo njen glas u svom umu, kako mu se ruga u vezi sa Nest
Frimark, podsećajući ga na jedinu grešku koju je ikada napravio. Nije to
bila greška koju će lako ponovo napraviti. Bila je to, u stvari, greška koju
će jednog dana ispraviti. Jer će se u nekom trenutku morf lutalica
razotkriti, a kada to bude uradio, on će to znati o pronaći će ga i iscediti
život iz njega.

Zurio je u pokolj pred sobom i bezbojno se nasmešio dok su kapije
popuštale i nekad-ljudi pokuljali unutra, vrišteći nestrpljivi očekujući
krvoproliće koje će uslediti. Uskoro će im se priključiti. Uroniće u žestoku
mešavinu ubijanja i podjarmljivanja koja će uskoro nastupiti. Za to nije bio
suviše star ili umoran.

Delorin ga je nazvala Starcem.
Ali njegovo demonsko ime bilo je Findo Gask.

- 107 -

Balkandownload DESET

Ejndžel Perez se brzo kretala kroz napušteni foaje hotela, prolazeći
kraj đubreta i polomljenog nameštaja, očiju usmerenih ka rasklimanom
stepeništu na drugom kraju sobe. Predvorje je bilo u ruševinama, umrljanih
zidova i sa tepihom koji je bio ili pocepan ili izlizan. Pacovi su trčkarali u
zidovima, dovoljno glasni da može da ih čuje. Polomljeno staklo je ležalo
na podu, a komadi papira bili su nakupljeni uz zidove u gomilama. Miris
mrtvih stvari se nalazio svuda.

Brzo je pogledala unaokolo, proučavajući senke. Proždrljivci se nisu
mogli videti nigde. Dobar znak.

Napolju, zvuci bitke su se nastavili, dolazeći kroz polomljene
prozore. Intenzitet bitke se pojačavao, nepogrešiva naznaka da je vremena
bilo sve manje. Utvrđenje će pasti za najviše jedan sat. Nije mogla da
odlaže ili će nestati njene šanse da pomogne deci koja su se nalazila unutra
u klopci.

Stigla je do stepeništa, široke kružne rampe sa izlizanim i umrljanim
stepenicama pokrivenim tepihom i drvenim gelenderom koji je zavijao
naviše kroz čestice prašine i pepela koje su plovile vazduhom kao sićušni
insekti. Ignorišući stepenište, prošla je kraj njih do zida pozadi, gde su
stajala mala zatvorena i zaključana vrata. Proverila je kako bi bila sigurna
da je brava još uvek netaknuta i da je magija koja ju je čuvala još uvek na
mestu, uveravajući sebe da niko nije otkrio njen tajni ulaz u utvrđenje.
Kada je otkrila da su vrata bezbedna, upotrebila je svoj štap da ih na silu
otvori.

Jednom unutra, zatvorila je vrata za sobom, pokupila baklju na solarni
pogon koju je sakrila u zidovima nedeljama ranije i krenula naniže uskim
stepeništem koje je vodilo do podzemnog prolaza. Njeni koraci su tiho
odjekivali u tišini koju je narušavalo samo daleko bubnjanje i tutnjava
bitke kod utvrđenja. Stigla je brzo do podzemnog nivoa, oprezno tražeći
bilo kakav znak opasnosti. Uspela je da uđe i izađe iz ostalih utvrđenja
bez poteškoća i nije želela da ovde upropasti svoj rezultat.

Iako nije uspela da ubedi većinu populacije Anahajma, bilo ih je
nekolicina – većinom žena – koji su shvatili da je kraj neizbežan.

Saslušali su i prihvatili da je ono što je pokušavala da objasni
ostalima istinito i da je najbolje što mogu da učine da pomognu Ejndžel da
spase decu. Radeći zajedno, oni su napravili plan još pre dva meseca i

- 108 -

pripremali se za ovaj dan. Decu će okupiti na prethodno pripremljenom
mestu i Ejndžel će ih odvesti. Kao i one od žena koje odaberu da krenu.
Majke i starateljke će biti potrebne. One koje odaberu tako, mogle su da
ostanu sa svojim muževima i sinovima.

Znala je da će neki biti neodlučni do trenutka kada se bude pojavila.
Znala je, takođe, da će joj neki pomoći a neki smetati. Svi oni će verovati
da rade ispravnu stvar.

Isto se dešavalo svaki put; isto će se desiti i ovde.
Više bi volela da nema nikakve veze sa ovim poslom. Bila je vitez
Reči i bila je njena životna misija da uništava demone i one koji oni
predvode. Ali to je bila samo polovina odgovornosti koja joj je data.
Druga polovina je bila da zaštiti ljude koje su demoni želeli da porobe.
Otkrila je da je to bio teži deo posla. Oni kojima je pokušavala da
pomogne bi bili srećni kada bi ona stala i poginula zajedno sa njima, ali su
odbijali da se predomisle u vezi sa skrivanjem iza svojih zidina utvrđenja.
To je ostavljalo decu, stare i bolesne a ponekad i žene, tako da je
radila šta je mogla da pomogne njima i pokuša da ne misli na ostale. To je
bilo teško, jer je znala šta će im se desiti. Bila je svedok tome nebrojeno
puta. Nailazila je na utvrđenja nakon njihovog pada; napadala je logore za
robove gde su odvodili preživele. Videla je rezultate eksperimenata koje
su demoni obavljali i čula priče o preživelima. Sećanja su bila urezana u
njen um.
Provukla se niz hodnik do mesta gde su zaprečena vrata blokirala put.
Ponovo je proverila brave i uverila se da su sigurne. Zadovoljna, otvorila
je vrata svojim štapom, brzim i suptilnim korišćenjem njegove magije i
prošla je dalje. Sa drage strane, hodnik je bio mnogo širi i osvetljen
solarnim lampama. Sada se nalazila ispod utvrđenja, napredujući ka
sobama gde su je čekala deca. Više nije mogla čuti zvuke bitke i zato nije
imala pokazatelja koliko joj je vremena ostalo. Moraće da požuri.
Pratila je hodnik nekoliko stotina metara, ignorišući prolaze koji su se
granali i zatvorena vrata sa obe strane. Sigurna soba, gde će deca biti
sakrivena, bila je pred njom, ukopana još jedan nivo niže, zaštićena
čeličnim vratima i zamkama koje su bile napravljene da sruše prolaz.
Znala ih je sve i znala je kako da ih zaobiđe. Demoni i nekad-ljudi neće
biti te sreće, ali na kraju to neće biti dovoljno da spase decu i njihove
zaštitnike. Nikada nije ni bilo.
“Ejndžel!”

- 109 -

BalkandownloadStala je naglo kada se ženski oblik pojavio iz senki pred njim. “Da li
su dobro?” pitala je Ejndžel.

Helen Rajs je klimnula glavom. Mala, mršava i puna energije, bila je
vođa onih koji su obećali da će joj pomoći onog dana kada dan za to dođe.
Ejndžel se sastala sa Helen prošle nedelje, upozoravajući je da će se to
uskoro desiti. “Sve smo ih doveli u sigurnu sobu. Gotovo dve stotine dece
i desetak žena i muškaraca da ih prate. Ima i još nekoliko koji to neće
dopustiti. Nisam mogla da uradim ništa u vezi sa njima dok ti nisi došla.”

Ejndžel je ponovo krenula napred, uhvativši Helen za ruku i
okrenuvši je. “Oni neće predstavljati problem. Ali moramo da požurimo.
Nekad-ljudi se probijaju. Uskoro će sići ovde dole.”

“Gde se nalaze deca iz ostalih utvrđenja?” Helen ju je pitala, teško
dišući dok su praktično trčale niz mali, mračni hodnik koji je namerno bio
maskiran tako da izgleda kao da nije ni od kakve važnosti. “Da li si ih sve
izvukla napolje?”

“Većinu.” Pokušala je da ne misli na one koje nije, one koje je
izgubila. “Onoliko koliko sam mogla. Nije bilo lako. Ona se kriju u
brdima na severu i čekaju nas.”

Helen je zavrtela glavom. “Ne mogu da verujem da se ovo dešava.
Govorim sebi da je tako, znam da je zapravo tako, ali još uvek ne mogu u
to da poverujem. Dragi bože!”

Sišle su dole nizom stepeništa, a onda krenule duž drugog hodnika
koji se završavao čeličnim vratima sa metalnim displejom ubačenim u
njihovu površinu. Helen je ukucala redosled brojeva i skrivene brave su se
otključale. Ejndžel se pribila uza zid koji se otvorio tek toliko da im
omogući prolaz. Žene su zakoračile u jarku svetlost i zlokobnu tišinu.

Na desetine dece je sedelo prekrštenih nogu oko sklepanih stolova na
betonskom podu. Manja deca su crtala i sklapala slagalice. Starija su
čitala. Nekolicina njih koja nije imala dovoljno godina da se bori na
zidovima ili da radi u prihvatnim stanicama pomagala je odraslima da ih
nadgledaju. Niko nije pričao kao i obično, svi su šaputali. Uplašene oči su
se podigle kada su se Ejndžel i Helen pojavile kroz vrata, zaustavljajući se
na prvoj koja je nosila čudni crni štap.

Mala skupina žena je prišla, oborenih lica, očima ispunjenim strahom.
Znale su.

“Da li je vreme?” pitala je jedna.
“Šta da radimo?” pitala je druga.

- 110 -

Helen je dohvatila najbližu i ohrabrujuće joj stegla ruku. “Okupite ih
u bezbednosne grupe i stavite po jedno starije dete ili odraslog sa svakom
od grupa. Podsetite ih da ne smeju da pričaju niti da prave bilo kakve
zvukove kada jednom krenemo iz ove sobe.”

Oni kojima se obraćala su se razišli, raštrkavši se po sobi i pozivajući
decu na noge. Ali sada je drugačija žena dolazila jurišajući, lica
porumenelog i besnog, sa rukama koje su divlje mlatarale. “Ne, ne, ne!”
uzviknula je, prilazeći pravo ka Helen i hvatajući manju ženu za ramena.
“Šta ti to misliš da radiš? Ne možeš da odvedeš ovu decu odavde!”

Okrenula se ka Ejndžel. “Ovo je tvoja krivica. Ti nisi donela ništa
osim nevolja sa svojim taktikama plašenja i lažnim proročanstvima! Dosta
mi je toga! Šta ti misliš ko si? Ovo nisu tvoja deca! Ne možeš samo da
dođeš ovde i odvedeš ih!”

Bila je besna i sada joj se približila još nekolicina drugih, sve su
izgledale kao da imaju nameru da je napadnu ukoliko se pomeri ka deci.

Ejndžel je zadržala mirnoću. “Kapije će svakog trenutka popustiti pod
težinom napada. Neprijatelj će se naći unutra za nekoliko minuta. Kada se
to desi, svaka prilika za bekstvo će biti presečena. Bićete zaključane
unutra. Na kraju će vas pronaći. Znate šta će se onda desiti.”

“Znam ono što ti kažeš da će se desiti! U svakom slučaju, ne verujem
ti! Uradićeš sve da dođeš do ove dece!”

“Uradiću sve da ih spasem, da.” Ejndžel je zadržala smireni ton glasa,
pravog pogleda.

“Beži odavde! Ostavi nas na miru! Bezbedni smo ovde gde smo! Naši
ljudi će nas zaštititi od onih stvorenja napolju!”

Ejndžel je prišla jedan korak i uhvatila je za ruke. “Pogledaj me u oči.
Reci mi šta vidiš. Hajde, pogledaj!”

Vrpoljeći se da se oslobodi, ali čvrsto uhvaćena u Ejndželinom
snažnom stisku, žena je uradila ono što joj je bilo rečeno. Bilo je
nemoguće reći šta je tamo videla, ali Ejndžel je znala kakav će biti efekat.
To je bila veština koju je naučila kada je postala vitez Reči, iako je, koliko
je njoj bilo poznato, ona bila jedina koja je to mogla da uradi. Zamislila je
najgore stvari kojima je ikada prisustvovala; zamislila je najstrašnije slike
najgnusnijih dela koja su počinili demoni i nekad-ljudi. Nešto od tog užasa
se reflektovalo u njenim očima kada je to radila i svako ko je gledao
hvatao je trenutni odsjaj Pakla.

“O, bože!” žena je prodahtala. Skupila se u sebe kao da se izduvala;

- 111 -

Balkandownloadpala bi da je Ejndžel nije držala. Šakama je prekrila lice i suze su počele
da teku niz njene obraze. “Ne pokazuj mi više! Molim te, molim te nemoj!”

Sada je drhtala, potpuno izgubljena. Ostali koji su je podržavali su se
okupili zaštitnički oko njih, šaka usmerenih na nju, pogođenih lica. Ejndžel
im je predala ženu i pokazala im da se udalje. “Nemojte više da se mešate
u ovo. Ili pomozite sa decom ili se sklonite.”

Sklonili su se, tešeći demoralisanu ženu, okupivši se zajedno i besno
šapućući. Ejndžel ih je ignorisala, poslavši Helen ka onima koji su se
složili da će pomoći u pripremanju dece za odlazak. Već su stajala u
redovima, držeći se za ruke, očiju koje su lutale tamoamo dok su čekala
instrukcije. Nekoliko njih je razmenilo poglede sa njom, ali nijedno nije
pokušavalo da priča. Dala im je još nekoliko sekundi, a onda krenula da
ponovo otvori deo zida koji će ih odvesti na sigurno.

“Sada tiho”, prošaptala je.
Prošli su kroz skrivena vrata, popeli se stepenicama do nivoa
podruma i krenuli niz uski hodnik do onog većeg i bolje osvetljenog iza.
Ejndžel, na čelu, stalno je bacala pogled unazad, vodeći računa da je deca
i njihovi pratioci prate i u isto vreme osluškujući, tražeći nešto što nije na
svom mestu. Verovala je da još nisu otkriveni, ali nije imalo svrhe
rizikovati.
Na ulasku u hodnik, zaustavila je kolonu, puštajući da oni pozadi
popune praznine između sebe i onih ispred. Iskoristila je trenutak da
osmotri napred, tražeći neki pokret. Hodnik je delovao prazno. Iskoračila
je na svetlost, mahnula onima koji su je pratili i krenula nazad dole ka
vratima i stepeništu koje je vodilo do napuštenog hotela i ulica iznad.
Stigla je skroz do poslednjih vrata, onih koja su se otvarala ka
stepeništu koje je vodilo naviše do hotela, kada je osetila prisustvo
demona. Nalazio se pred njom, čekajući na vrhu stepeništa. Mogla je da
oseti njegov smrad i njegovu vrelinu, a njen stomak je reagovao kao i uvek
kada se nalazila u prisustvu zla – odjednom je počeo da se trza i osetila je
mučninu koja je pretila da je obori na kolena. Stala je u mestu, čekajući da
osećaj prođe, da se njena obuka ponovo afirmiše.
Iza nje, kolona dece i žena se usporila do isprekidanog zastoja. Helen
se pojavila kraj njenog lakta. “Šta je bilo?”
Ejndžel nije odgovorila. Zurila je u vrata pred njima, pokušavajući da
smisli šta može da uradi. Jedna stvar koju nije mogla da uradi bila je da
kaže Helen istinu: da su bili u klopci.

- 112 -

***

Kada njeni roditelji umru, Ejndžel Perez postaje pravo dete sa ulica.
Nema ni porodicu ni dom. Nema nikoga da se stara o njoj. Nema veštine
ni znanje kako da potraži hranu i vodu niti kako da pronađe sklonište,
niti kako da preživi duže od jednog dana. Ima osam godina.

Ali sreća je prati. Uspeva da preživi pet dana tako što se krije i živi
na malo hrane i vode koje su njeni roditelji pronašli pre nego što ih je
zaraza odnela. Bori se sa strahom i provodi vreme pokušavajući da
smisli šta da radi.

Onda je pronalazi Džoni.
Njegovo pravo ime je Huan Gonzales i kao i njeni roditelji prešao je
granicu u potrazi za boljim životom. On joj tada deluje staro, iako ima
samo četrdeset pet godina. Njegova kosa je divlja i dugačka, njegovo lice
pod bradom i ožiljcima, a njegove ruke su izbrazdane i kvrgave. Ali
njegov glas je blag, a kada je pronalazi kako se krije u ruševini doma
koji su joj roditelji napravili, ne pokušava da joj se približi suviše brzo ili
da se igra neke vrste igara koje su je mogle uplašiti. Jednostavno kreće
da priča sa njom, zovući je malena i govoreći joj da ne može da ostane tu
gde je, jer je suviše opasno, da je ceo Los Anđeles suviše opasan za
osmogodišnju devojčicu. Mora da krene sa njim, kaže on. On stanuje
nedaleko odatle i može da ostane sa njim. Njemu je ionako dosta da živi
sam i želi da ima nekoga sa kim može da popriča. Ona nema obaveza da
ostane. Može da ode kada god to poželi a on joj nikada neće nauditi niti
uraditi nešto što ona ne želi.
Ona mu veruje. Ne može da kaže zašto, ali mu veruje. Zato odlazi sa
njim i živi sa njim šest godina. Uči je kako da pronalazi hranu i da kuva.
Uči je kako da se odbrani koristeći samo ruke i noge. Uči je kako da
motri na stvari koje joj mogu zapretiti – lešinare, mutante i životinje.
Pokazuje joj mesta na koja može da pobegne ako se njemu nešto desi.
Čak joj pojazuje i kako da koristi flešetnu pušku kratke cevi koju čuva za
hitne slučajeve za koje se nada da nikada neće doći. Kaže joj da mu je
ona ćerka koju on nikada neće imati, ćerka za koju bi želeo da su stvari
ispale drugačije.
Svi ga poznaju. Džoni je dasa, uzor svima. Ljudi sa ulica ga vole iz
istog razloga kao i Ejndžel: on ih poštuje i dobar je prema njima i radi
ono što može da im pomogne u njihovoj borbi za opstanak. Pazi na njih

- 113 -

Balkandownloadna isti način kao što pazi na nju i njihova mala bario1 zajednica je čvrsto
povezana i zaštitnički nastrojena. Čak i ako ih utvrđenja ne žele, zbog
straha od zaraze, oni imaju jedni druge.

Ali to nije dovoljno da ih spase. Kolaps civilizacije je izrodio
svakakve vrste ljudskih grozota, a neke od njih na kraju pronalaze put do
njihovog skrovišta. Banda sebe naziva Blejd Ranerima i veruje za sebe
da predstavlja početak novog poretka. Njeni članovi su njegov zakon, a
saveznici su samo jedni drugima i nikome više. Idu tamo gde hoće i
uzimaju ono što hoće. Odakle su došli i kako su stigli u Los Anđeles i do
Ejndželine male zajednice je misterija za koju ona kasnije zaključuje da
više ima veze sa izopačenom slučajnošću nego sa bilo čime drugim.

Džoni im se suprotstavlja kada oni zaprete ostalima, ponevši sa
sobom flešetnu pušku i oni se povlače. Ali nastavljaju da obleću po
ivicama zajednice, ljuti, osvetoljubivi i odlučni da dobiju ono što hoće,
čak i kada je to što žele jedva vredno truda. Ljudi su ludi u to vreme kao
što su i sada ludi. Oni rade nerazumne, neopisive stvari; rade ih bez
razloga i rade ih iz najgorih razloga. Ejndžel zna da su ovi ljudi poludeli
kada ih vidi. Zna to na isti način kao što tačno zna kako će se ta ludost
okončati.

Jedne noći, Džoni ne dolazi kući. Ona odmah zna da je mrtav, da su
Blejdovi pronašli način da ga uhvate spuštenog garda i da su ga ubili.
Zna, takođe, da će potom doći po nju. Videla je kako je nekolicina njih
posmatra i znala je šta to znači. Prvo plače jer je tužna i jer se plaši i
zato što je njen život zauvek izmenjen sada kada Džonija više nema.
Razmišlja o tome da potraži pomoć od nekoga od ostalih. Razmišlja o
tome da pobegne u neki drugi deo grada.

Onda vadi flešetnu pušku, sakriva se u raspadnutom skladištu kraj
mesta gde su ona i Džoni napravili svoj dom i čuči i čeka.

Čekanje je kratko. Blejdovi se pojavljuju oko ponoći, šunjajući se u
senkama kao psi, prikradajući se sada napuštenoj kući, njih deset,
naoružanih noževima i palicama. Verovatno misle da spava. Verovatno
misle da još uvek nije shvatila šta su uradili Džoniju i da će je uhvatiti
nespremnu. Nisu mnogo dobri u onome što pokušavaju, praveći dovoljno
buke da bi je njihov dolazak probudio čak i da je spavala. Ali to ih ne čini
ništa manje opasnim ili odbojnim i onda odlučuje šta će uraditi sa njima.

Čeka dok se svi ne nagomilaju unutra, svi osim jednog koji ostaje na
vratima kao stražar. Naginje se na dovratak i izgleda kao da mu je

1 – Španska reč koja označava okrug ili susedstvo – prim. prev.

- 114 -

dosadno, povremeno bacajući pogled unutra kao da čeka da se nešto
desi. Do tada ga ona napada, izlazeći iza ugla kuće. Flešetna puška
ispaljuje deset punjenja i raseca površinu širine više od tri metra svaki
put. Prvo punjenje ispaljuje na stražara, odbacujući ga kroz vrata u
ostale. Koristi sledećih sedam na one koje pronalazi unutra, ostavljajući
ih razmrskane i polomljene. Poslednje koristi na jednog koji je nekako
uspeo da izađe kroz prozor, sustigavši ga dva bloka dalje i otkinuvši mu
glavu.

Ona ostaje i drhti i besna je i uplašena istovremeno i zna na kraju
svoje odmazde da više ništa u njenom životu neće nikada biti isto.

***

Njena sećanja na Džonija i onu noć od pre deset godina kada je
uništila Blejd Ranere došla su i prošla za nekoliko sekundi. Poželela je
sada da ima oružje kao što je flešetna puška, nešto što je moglo da otvori
put komadićima metala koji bi iskidali čak i demona. Ali ona je imala
samo svoj štap i svoju veštinu da zaštiti više od dve stotine dece i šačicu
žena i plašila se da to neće biti dovoljno. “Ejndžel, šta nije u redu?” Helen
je prosiktala ponovo. Pogledala je u ženu, a onda u vrata pred sobom i
odlučila. Imala je malo izbora. Morali su ili da idu napred ili da se vrate i
krenu nazad; svi ostali ulazi su se odavno srušili ili su bili zaključani. Iako
je situacija bila drugačija od one sa kojom se suočila nakon što je Džoni
bio ubijen, osetila se slično. Znala je šta mora da uradi.

“Sačekajte ovde”, rekla je Helen. “Ova vrata će biti otvorena, ali
nemojte da prođete kroz njih sve dok vas ne pozovem. Onda povedite sve
odjednom, što brže možete. Ne zastajte ni zbog čega. Posebno ne zbog
mene. Popnite se uz stepenice i izađite iz zgrade; trčite niz ulicu i van
grada. Popnite se u brda i sakrijte se. Ja ću vas pronaći.” Zastala je.
“Ukoliko ne dođem za nekoliko sati, krenite na sever ka San Francisku.
Možda ćete pronaći one iz drugih utvrđenja na putu i možete da udružite
snage.”

Helen je krenula nešto da kaže, ali ju je Ejndžel zaustavila tako što ju
je uhvatila za ruke i privukla je bliže. “Slušaj me. Ima nešto mnogo loše na
vrhu stepeništa. Mislim da ga nije briga za tebe ili za decu. Mislim da
mene traži. Neće dozvoliti da mu nešto odvuče pažnju kada me se jednom
dočepa. Ne daj mu razloga da se predomisli. Da li me razumeš?”

Žena je klimnula glavom, a onda brzo zavrtela njome. “Ne mogu samo

- 115 -

Balkandownloadda otrčim i da te ostavim! Želim da pomognem. Uradila si toliko toga za
nas. Mora da postoji neki način!”

Duboko je udahnula. “Ne postoji ništa u čemu možeš da mi
pomogneš, Helen. Ono što čeka tamo gore je veoma moćno. To nije ništa
ljudsko; to je nešto drugo. Samo ja mogu da izađem na kraj sa tim.”

Pustila joj je ruke i odmakla se. “Upamti ono šta sam ti kazala. Uradi
ono što sam ti rekla da uradiš.”

Onda se pomerila do teških vrata, upotrebila magiju svog štapa na
sekund da otvori brave, širom ih otvorila i zakoračila u tamu uskog
hodnika sa druge strane.

- 116 -

JEDANAEST

Upalila je baterijsku lampu i počela da se penje. Kretala se polako i
bešumno, pažljivo pružajući svaki korak. Mogla je da oseti prisustvo
demona, ali to je bio dar koji je bio osoben za nju. Bilo je sasvim moguće
da je demon još uvek nije osetio. Ipak, morala je da bude spremna.

Kada je stigla do vrata koja su se otvarala u predvorju starog hotela,
zastala je. Njenih pet čula nije joj ništa reklo o onome što je čeka iza, ali
njeno šesto čulo je potvrdilo ono što je već znala. Demon je bio napolju.
Otkrio je njen plan da spase decu, sluteći da je sišla u tunele i čekao je na
njen povratak.

Začudo, izgledalo je kao da je sam.
Odvojila je dosta vremena da bi bila sigurna da ne greši po tom
pitanju, misleći da je njeni instinkti navode na pogrešan put. Ali nisu;
demon je bio sam. To ju je zabrinulo više nego što je želela. Demon koji
traga za vitezom Reči bi obično poveo na desetine nekad-ljudi da mu
pomognu u tome. Ovaj je izgleda bio dovoljno siguran u sebe da poveruje
da može sam da obavi posao. Što je, zauzvrat, značilo da poseduje ili
ogromnu snagu ili neku neobičnu veštinu.
Ili, dodala je sa drhtajem, da je bio totalno lud.
Neću ovo preživeti.
Bilo je to strašno reći samom sebi, ali reči su izletele i plivale po
njenoj glavi pre nego što je mogla da ih zaustavi. Borila se sa njima i
ponovo ih zaključala u umu, ali se šapat i dalje provlačio.
Udahnula je duboko da se smiri i zatvorila oči, pokušavajući da
shvati šta je ležalo iza. Zamislila je predvorje, njegove zidove i tavanicu,
zakrivljeno stepenište, đubre, polomljene prozore i vrata, recepciju
postavljenu uz dalji zid, sve. Stvorila je sliku i proučavala je,
pokušavajući da vidi gde bi demon mogao da bude. Izabraće mesto odakle
će moći da je odmah ugleda, ali odakle će moći da brzo stigne do nje.
Pokušaće da je ubije pre nego što i shvati da je tu, misleći da će je uhvatiti
nespremnu. Gde je mogao da čeka? Pokušala je da zamisli to, da vidi to u
svom umu, tražeći mesto.
A onda, odjednom, znala je.
Čekaće je na stepeništu iznad vrata gde je mogao da skoči sa
gelendera i padne na nju dok prolazi kroz vrata. Ukoliko bude dovoljno
brz, slomiće joj vrat pre nego što uopšte shvati šta se dešava.

- 117 -

BalkandownloadSada je mogla da to vidi u svojoj glavi, mogla je da to vidi jasno,
mogla je da vidi demona, bezličnog i bezobličnog, zgrčenog i spremnog.

Veliki je.
Ali će postati još veći.
Snažan.
Ali će postati još snažniji.
Stegla je štap jače i okrenula se ka vratima. Ostavila ih je otključana.
Demon će to znati, isprobao ih je. Da su bila zaključana, mogao je da se
osloni na zvuk njihovog otključavanja kao upozorenje na njen dolazak.
Nezaključana, neće ga upozoriti. Tako da će slušati zvuk njenog
približavanja ili, ako to ne uspe, čekati na senku vrata koja se otvaraju.
Moraće da bude veoma brza.
Prizvala je magiju, pustila je da se nagomila, a onda razvalila vrata
pravo iz njenih šarki. Dok je to radila, prošla je kroz otvor ukoso, trčeći ka
zidu dok je prolazila kroz vrata, očiju i štapa upravljenih ka stepeništu
iznad nje. Senka je već padala ka njoj, sa svakim delićem podjednako
glatkim i suptilnim kao što se i plašila. Ali bila je za delić sekunde
prespora. Prsti sa kandžama su prosekli vazduh tek što je prošla, tik van
domašaja, grabeći uzalud. Dok je demon sletao, bela vatra njenog štapa je
eksplodirala u njega, bacajući ga preko sobe na sto u predvorju, razbijajući
ga na komade.
Samo na trenutak je bacila pogled ka njemu, ali to joj je bilo dovoljno
da otkrije da je ogroman. “Helen!” viknula je. “Trčite!”
Brzo se pomerila da se postavi između vrata i demona, koji se već
borio da se oslobodi ostataka, mlatarajući rukama i nogama. Mogla je da
ga ponovo vidi dok se oslobađao – nakostrešena plava kosa, delovi pod
krljuštima na licu i vratu, telo kao deblo drveta. Bila je žensko, jedva.
Napala je, a vatra štapa ju je udarila po drugi put, obarajući je i
odbacujući je dalje. Ali vatra je izgleda ovog puta imala manjeg uticaja,
kao da je demon pronašao način da se nosi sa udarcima.
Iza nje, začula je tapkanje nogu i prodorne male glasove kako se
podižu u upozorenju. Deca su bežala, trčeći ka slobodi na ulicama. Ona se
nije okretala, očiju upravljenih ka demonu. Krenula je ka njemu, gledajući
da napravi više uticaja trećim udarcem. Ali demon je bio spreman ovog
puta i krenuo je na nju kao divovski glodar, jurnuvši nisko preko poda
neverovatnom brzinom, izbegavši njen pokušani napad, oborivši je i
približavajući joj se sa glasnim šištanjem. Osetila se kao da je zid pao na

- 118 -

nju, ali je skupila svoje malo telo u čvor i oslobodila se. Demon je
pokušao da je prati, ali je ona nabila štap u njegovo grlo i bela vatra je
eksplodirala i odbacila ga.

Brzo se osovila na noge, zvuk vrištanja dece ju je preplavio, svuda
haos. Naterala je sebe da ignoriše buku, da drži oči upravljene ka demonu
dok se otkotrljao do ugla pre nego što je skočio na noge. Šištao je ka njoj i
smejao se, rugajući joj se. Izgledalo je kao da vatra njenog štapa nije imala
nikakvog efekta, kao da je svime što je radila samo kupovala vreme.
Možda i jeste, shvatila je; možda je to bilo najbolje što je mogla da učini.

Demon je ponovo krenuo na nju, bacajući komade đubreta, pokupivši
ih i bacivši ih toliko brzo da je morala da upotrebi vatru da se zaštiti, a
onda se našao nad njom, zabivši se svom svojom velikom težinom,
kidajući ka njoj svojim prstima sa kandžama i posežući ka štapu.
Iskoračila je u stranu pred napadom, sagnuvši se ispod dugih ruku,
koristeći svu obuku koju je dobila od Džonija da se održi na nogama dok
se pomerala na stranu. Pa ipak, dugačke kandže su joj pokidale desni bok,
izbacivši je iz ravnoteže pravo na leđa. Oštar bol je prostrujao celom
dužinom njenog tela dok je pokušavala da se podigne na noge. Bila je
suviše spora; pre nego što je mogla da se podigne, demon ju je ponovo
napao.

Ovaj put ju je podigao i bacio preko sobe. Za trenutak je bila bez
težine, leteći kroz vazduh, držeći štap privijen uz grudi. Onda je udarila u
zakrivljenu osnovu stepeništa i pala na pod, gotovo izgubivši svest od
udarca. Delovalo joj je kao da je slomila svaku kost u svom telu.
Udahnula je sa mukom i ponovo krenula da se bori da se podigne,
zamahnuvši štapom oko sebe i šaljući vatru u širokom odbrambenom
zamahu. Bilo je krvi i prašine u njenim očima i jedva da je mogla nešto da
vidi. Imala je sreće i krajičkom oka je uhvatila veliko telo u skoku ka njoj
i usmerila je vatru svog štapa u tom pravcu.

Demon je prošao pravo kroz nju.
Gledala je kako ga vatra guta, pretvara u živu baklju i ne uspeva da
ga zaustavi. Gledala je kao da se sve to dešavalo usporeno. Mogla je da
vidi ludilo u demonovim zelenim očima, mogla je da vidi sevanje njegovih
oštrih zuba dok je krivio lice usled bola koji je tipeo. Mogla je da vidi
kako probija njenu odbranu, neverovatno snažan.
U sledećem trenutku izbio je štap iz njenih ruku i bacio ga u stranu.
Spustio se u čučanj pred njom onda, smešeći se kroz masku krljušti,

- 119 -

Balkandownloadprljavštine i krvi. Njegova šiljata kosa je bila oprljena a odeća u
dronjcima; jedna ruka je bila otvorena do kosti. Ali ovo je bio demon a
demoni slabo osećaju bol. Demoni su mogli da se oporavljaju od povreda
od kojih bi ljudi umrli. Ovaj je delovao podjednako neusporeno i
nezainteresovano zbog svojih povreda. Ovaj je delovao kao da uživa u
njima.

Krenuo je desno pa levo u lažnim napadima, igrajući se sa njom.
Uživao je u ovome, shvatila je.

Zabavljao se.
Sada se ponovo nalazila na nogama i zauzela je odbrambeni stav. Nije
ni pogledala gde joj je štap, nije skidala oči sa demona. Njena obuka je
učinila njene reakcije instinktivnim. Znala je šta da radi, iako je znala da je
verovatno gotovo i da će je verovatno ubiti. Nije nasedala na lažne
napade, nije navaljivala ni odstupala. Stajala je u mestu, čekajući.
Kada je demon krenuo na nju, zamahujući kandžama, pokušavajući da
je preklopi svojim ogromnim telom u stegu od mišića i kostiju, napela se
sve dok nije bio dovoljno blizu, a onda ga je udarila obema pesnicama
između očiju. Udarac je bio neočekivan i demon se zateturao, kriknuvši.
Njegove ruke su probale da je zgrabe bez obzira na to ali ona se sagnula
ispod njihovog zamaha i ponovo ga je udarila, ovog puta u desno uvo.
Demon je počeo da zavija, okrenuo se i njene pesnice su ga raspalile po
nosu.
Čak ni tada, Ejndžel nije mogla da pobegne. Demonove kandže su joj
pokidale rame i leđa i jedna šaka ju je zakačila po licu takvom silinom da
ju je udarac odbacio dalje, kotrljajući se omamljena. Demon je vrisnuo od
besa kada je njegov sledeći zamah promašio a Ejndžel skočila na noge i
potrčala preko sobe ka svom štapu. U jednom pokretu ga je pokupila iz
gomile ruševina, okrenula se i poslala vatru pravo u lice svog gonitelja.
Ovog puta je vatra obavila svoj posao. Demon je pošao unazad,
zavijajući i mlateći okolo, uvijajući se tako divlje da je udarila nazad u
već oštećeno stepenište. Drvo se prelomilo, gips napukao, držači su se
povili i čitava struktura je popustila sa zapanjujućom brzinom, rušeći se na
demona i zatrpavši ga.
Ejndžel je zurila u ruševinu, teško dišući, čekajući. Kada se ništa nije
desilo, okrenula se. Soba je bila tiha i prazna; deca su nestala sa Helen i
ostalim ženama. Bacila je pogled ka srušenom stepeništu, tražeći neki
pokret. Nije ga bilo. Da nije bila tako oslabljena svojom borbom, možda bi

- 120 -

i odvojila vremena da prekopa kroz ostatke da dovrši posao. Kako su
stvari stajale, jedva je mogla da se kreće.

Uzela je jedan dugačak spori udah i sabrala se. Bila je još uvek živa i
to je bilo dovoljno. U bolovima i krvava, izašla je kroz vrata na ulicu.

***

Kapije utvrđenja su popustile pola sata ranije, nekad-ljudi su
pokuljali unutra i Findo Gask je pažljivo sačekao da se otvori put.
Njegova naređenja su bila jasna. Svakoga ko pruža otpor treba ubiti. Svi
bolesni i ranjeni su morali biti pobijeni. Svi stari su morali biti pobijeni.
Ostale, jake i sposobne trebalo je baciti u lance ali ih ne povrediti.
Naročito deca nisu smela ni da se taknu. Zatvorenici mu nisu bili od
koristi ukoliko su bili oštećeni. Za spremišta i laboratorije za eksperimente
su mu trebali zdravi primerci.

Kada bi se našli u okovima i poređani, zarobljenici su slani desetak
kilometara istočno odavde u logore za robove koje je podigao dva meseca
ranije. Oni će preživeti dok budu bili korisni.

Pogledao je ka kapijama kada su se prvi od njih pojavili kroz
izmaglicu od dima i pepela. Vukli su se napred spuštenih glava i sputanih
ruku i samo jedno ili dvoje su podigli pogled dok su prolazili kraj njega.
Uzvraćao im je pogled za trenutak, a onda gledao nazad ka utvrđenju. Ono
će biti opljačkano i pokupiće bilo kakve namirnice, opremu i oružje koje
mogu da pronađu. Sve što preostane, uključujući i tela mrtvih, biće
spaljeno u centru utvrđenja.

Oduzeće im čitav dan da završe ovaj zadatak. Trebaće im ostatak
nedelje da obore zidove i sravne zgrade sa zemljom. Findo Gask je bio
temeljan. Kada bude završio, gotovo ništa neće ostati da označi gde je
utvrđenje stajalo.

Onda će povesti svoju vojsku na sever i početi proces iznova sa
utvrđenjima na obali.

Osim toga što je ovog puta uradio nešto drugačije u očekivanju da
svoje napore brže dovede do kraja. Dajući im precizne instrukcije, poslao
je polovinu svoje armije na sever pre dve nedelje da započne opsadu
utvrđenja u Sijetlu i Portlandu. Dok će njegova polovina armije
napredovati obalom do San Franciska, druga polovina će krenuti nazad iz
Sijetla. Zajedno, ove dve vojske će napraviti čeljusti zamke koja će se
uskoro sklopiti oko poslednjih predstraža na pacifičkoj obali.

- 121 -

BalkandownloadZa manje od šest meseci, sve će biti gotovo.
Jedan od nižih demona koji ga je služio, još uvek previše ljudsko
stvorenje po imenu Arlen, vitak i pogrbljenih ramena, sa lepljivom kosom i
reptilskim crtama lica, prošao je kroz kapiju vodeći dve krvave figure na
lancu koji je uvezao oko njihovih vratova. Svaki put kada su posrtali, on je
urlao na njih i jako vukao lanac pre nego što im je dopuštao da se ponovo
podignu. Sa mukom ih zaustavivši, bacio ih je pod noge svog vođe i počeo
da ih šutira. Jedno je bila žena. Findo Gask je čekao. Arlen je sijao u
očekivanju svoje nagrade, a onda je shvatio da treba da kaže nešto.
“Ovi su sve što je ostalo, da gospodine”, rekao je.
Findo Gask je strpljivo klimnuo glavom. “Preostalo od čega?”
“Od oni’ što su čuvali decu.”
“A gde su deca?”
Arlen je slegnuo ramenima. “Otišla. Odvela ih dok smo mi probijali
kapiju. Odvela ih kroz neke tunele, kažu ovi dvoje. Buljuk njih.”
“Žena vitez Reči?” govorio je tiho, ali kroz stisnute zube. “Odvela je
svu decu?”
Drugi demon je revnosno klimnuo glavom. “Jašta. Sve ih odvela.
Mora da je došla od drugde.”
Findo Gask je dohvatio lanac koji je bio vezan oko vrata žene i
povukao je nazad na noge. Njegov pogled je uhvatio njen. Sva je drhtala,
ali nije mogla da skrene pogled.
“Gde ih je vitez Reči odvela?” pitao je.
“Molim vas”, prošaptala je.
Dao joj je još trenutak, a onda joj je slomio vrat i bacio je u stranu.
Sagnuo se i povukao muškarca na noge. “Da li ti možeš da mi kažeš kuda
su otišli?”
“Kroz tunele... koji vode do ulica”, čovek je zahroptao. Jedno oko mu
je nedostajalo a drugo je bilo zatvoreno i natečeno. Njegovo lice bilo je
krvava maska. “Rekla nam je... da će se ovo desiti. Mi... trebalo je da je
poslušamo.”
“Da, trebalo je.” Bacio je čoveka dole i pogledao ka Arlenu. “Gde su
ti tuneli?”
Arlen je slegnuo ramenima – suviše sleganja ramenima za Finda
Gaska. Brzo kao zmija, njegova ruka je poletela, sklopila se oko vrata
ovog drugog i počela da se steže. “Možda bi bilo bolje da organizuješ
potragu i siđeš dole u niže nivoe utvrđenja i pronađeš ih.”

- 122 -

Naglasio je svaku reč bez podizanja glasa, a onda odbacio
bespomoćnog Arlena dole kraj zarobljenika u lancima. “Možda bi trebalo
da zameniš mesto sa njim. Možda ću to i uraditi ako ne pronađeš tu decu.”

Arlen je otpuzao na sigurno na sve četiri, a onda se podigao i oteturao
ne osvrćući se. Findo Gask ga je pustio da ode. Zapravo, nije mu bilo
stalo do dece. Uvek je bilo druge dece. Ono do čega mu je bilo stalo bila
je disciplina i poslušnost. Ono do čega mu je bilo stalo bilo je poštovanje
rođeno iz straha. Pustite ih da pomisle da ste meki i neodlučni i razderaće
vas na komade.

Kako su stvari stajale, postojala je opasnost da se to desi.
Odjednom se zapitao gde je Delorin?

***

Ejndžel je trebalo dosta vremena da izađe iz grada. Bila je suviše
ukočena i suviše umorna da se brzo kreće, toliko izubijana od svog susreta
sa demonom da je jedva bila u stanju da korača. Da je sada morala da se
odupre još jednom demonu, ili čak grupi nekad-ljudi, nije bila sigurna da li
bi imala dovoljno snage za to.

Zato se držala uličica i senki, obilazeći bilo šta što je delovalo kao
opasnost, čuvajući ono malo snage što joj je preostalo da sustigne Helen i
decu.

Ne jednom osvrnula se da vidi da li je demon iz hotela prati. Nikada
se nije susrela sa nečim tako opasnim. To što je demon bio žensko činilo
ga je još odbojnijim, nateralo ju je da se oseća kao da je u pitanju bio njen
izopačeni oblik kao viteza Reči, čudovište bez ikakve druge svrhe nego da
uništava. Nadala se da ga je ubila, ali nije mislila da jeste. Još gore, znala
je da će, ako preživi, krenuti za njom, verovatno sa nekad-ljudima kao
podrškom ovog puta, verovatno i sa onim starcem.

Kada to bude uradio, nije bila sigurna šta da uradi da se spase. Da se
stepenište nije obrušilo, demon bi je se dočepao. Imala je sreće ovog puta.
Nije mogla da očekuje da će i sledeći put imati toliko sreće.

Iza nje, tamni oblaci dima su bujali iz utvrđenja u Anahajmu. Demoni
su se probili kroz kapije i ušli. Poslednji branioci su raskomadani; mogla
je da čuje njihove vriskove kako se dižu zajedno sa dimom. Zašto je nisu
poslušali? Šta je još mogla da učini? Nije bilo odgovora a postavljanje
pitanja je samo služilo da ukaže na zaludnost njenih napora kao viteza
Reči.

- 123 -

BalkandownloadZastala je za trenutak i pogledala natrag ka uništenom pejzažu. To što
je znala šta se sada događa u utvrđenju nije joj bilo od pomoći. Oni
srećniji će biti ubijeni; oni koji nisu imali sreće biće odvedeni kao robovi.
Da su deca ostala, njih bi odveli i upotrebili za eksperimentisanje. Nadala
se da su sva pobegla. Želela je da može da se vrati i bude sigurna u to.
Ništa nije toliko želela nego da spase još jedan mali život.

Bol i iscrpljenost su je preplavili iznenada i počela je tiho da plače.
Nije mnogo plakala u zadnje vreme, ali tu i tamo nije mogla da se odupre
tome. Žalila je za onima u utvrđenju, muškarce i žene koji su se tako jako
borili da prežive. Žalila je sve što je bilo izgubljeno na svetu, žalila je za
običnim stvarima koje je svako uzimao zdravo za gotovo, za onim što je
nekada izgledalo tako sigurno i trajno. Tada još uvek nije bila rođena, ali
je znala ponešto o tome kako je nekad bilo iz priča starijih. Nekoliko njih
je bilo rođeno u tim vremenima i sećali su se pomalo kako je to nekada
izgledalo. Ali njih gotovo da nije više bilo i sećanja na stare su sada bila
mnogo mračnija.

Pitala se da li će ikada moći da ima sećanja koja su slatka, dragocena
i dobrodošla kada isplivaju na površinu. To će morati da budu sećanja
koja će stvoriti kasnije, znala je. Takva sećanja će morati da dođu u
budućnosti.

Nakon što je uputila jedan poslednji pogled ka slomljenim zidovima i
srušenim krovovima zgrada koje su se pružale ka lomači utvrđenja,
okrenula se i krenula dalje. Sa nestankom Los Anđelesa, vojska koju su
vodili demoni počeće da se kreće na sever ka San Francisku, gde će se
ceo scenario ponoviti. Pitala se da li tamo postoji vitez Reči koji brani
grad. Pretpostavila je da će saznati kada stigne tamo. Tamo se uputila. To
je bilo jedino mesto na koje je mogla da ode.

Pred njom, deca koja su pobegla i žene koje su se starale o njima,
pojavili su se u isprekidanoj liniji. Neki od njih su sa sobom vukli svoje
omiljene stvari dok su tapkali ulicama porušenog grada. Mogla je da
zamisli njihove misli sada kada su tek izgubili dom, roditelje i sve ono što
su ikada poznavali i voleli. Mogla je da zamisli njihov očaj.

Požurila je da ih sustigne, nestrpljiva da uradi ono što može da ublaži
njihovu patnju.

***

Delorin je trebalo dosta vremena da se izvuče iz srušenog stepeništa.

- 124 -

Izgubila je svest, ošamućena nakon što ju je jedan od stubova udario po
glavi. Kada se probudila, sve je bilo crno i težina ruševine ju je pritiskala.
Gurala je i grabila i na kraju se oslobodila, kandžama se probivši iz
ostataka do vazduha i svetla i tišine predvorja hotela. Stajala je i gledala
unaokolo, već znajući šta će otkriti. Vitez Reči joj je pobegao.

Donekle je bila u bolovima, ali njen bol je bio u drugom planu u
odnosu na njen bes, a njen bes joj je dao obnovljenu snagu. Pogledala je
naniže ka posekotini na ruci, ka belini kosti. Ovakve povrede bi osakatile
ljudsko biće, ali ne i demona. Koristeći svoje prste, povukla je meso i
ponovo ga vratila na mesto dok je krljušt, koja se postepeno širila njenim
telom, zatvarala ranu. Njeno ljudsko meso je bilo slabo, ali njena
demonska krljušt je bila kao oklop. Mrzela je ljudski deo sebe, ali njega
nije mnogo preostalo.

Kada se rana dovoljno zatvorila da nije morala više da vodi računa o
njoj, otresla se, obrisala rukama krv sa lica i olizala prste da ih očisti.
Razmišljala je o svojoj borbi sa vitezom Reči. Žena je bila mala ali
pokretljiva. Bila je snažnija nego što je izgledala. Ipak, nije trebalo da joj
pobegne. Da se stepenište nije srušilo, ne bi joj pobegla. Delorin je bila i
više nego ravnopravan protivnik za nju. Kada se budu ponovo srele, to će i
dokazati.

Otišla je do vrata i pogledala napolje. Niz ulicu, u pravcu utvrđenja,
crni dim je kuljao u podnevni vazduh. Zvuci bitke su zamirali i
pojedinačna kuknjava i jauci koji su ih zamenili svedočili su o rezultatu.
Mogla je sada da se vrati i da zauzme svoje mesto pored Finda Gaska, ali
već je znala da neće to uraditi. Neće se vratiti sve dok ne pronađe i ne
ubije viteza Reči. Neće se vratiti sve dok ne donese vitezovu glavu na
kolcu.

To je bilo potrebno da zameni Finda Gaska kao vođu vojske. On je
postavio uslove a ona je isto tako rekla da će ih ispuniti. Puzanje natrag ka
njemu sada bi predstavljalo jasnu indikaciju svakome da nema dovoljno
snage da vlada. Bilo bi to priznanje neuspeha i znak slabosti. Znala je to.
Znala je, takođe, da će joj to biti smrtna presuda.

Ali ona nije bila primorana da uradi to iz ovih razloga. Nije kretala za
vitezom Reči iz straha ili iz potrebe da nešto dokaže Findu Gasku – ili
drugim demonima ili nekad-ljudima koji su im služili, pa čak ni samoj
Praznini. Krenuće samo jer je niko nikada nije nadmašio. Krenuće da bi se
oprobala sa protivnikom koji je možda greškom poverovao da joj je ravan.

- 125 -

BalkandownloadNjen neuspeh da ubije ovog ženskog viteza Reči bio je poniženje koje nije
želela da podnosi ni pod kakvim okolnostima. Nije joj bilo važno šta je
obećala Findu Gasku, niti šta je neko drugi očekovao od nje. Jedino je bilo
važno da pronađe ovo stvorenje i ispravi stvar.

Pogledala je niz ulicu, dalje od utvrđenja. Vitez bi otišao na sever,
pokupivši spasene žene i decu sa sobom do utvrđenja u San Francisku.
Neće moći brzo da putuje sa decom na grbači. Ne tako brzo kao Delorin,
koja će je goniti. Neće joj pobeći po drugi put. Pokušaće, naravno, ali
neće uspeti.

Demon je za trenutak zamislio u sebi šta bi mogla da radi ženi kada
se ponovo bude našla u njenom domašaju. Zamislila je strah i bol koji će
otkriti u njenim očima kada je bude zgrabila. Zamislila je načine na koje će
je slomiti.

Samo tada će se osetiti ispunjenom.
Ostavljajući takve slike po strani za drugi put i odbacujući bilo kakvu
dalju zabrinutost povodom starca, počela je da hoda na sever van grada.

- 126 -

DVANAEST

Bilo je podne u ruševinama Smaragdnog Grada i Duhovi su igrali
stikbol na ulicama Trga pionira. Stikbol je najviše ličio na bejzbol, igru
koju niko od Duhova nikada nije video, iako su čitali o njoj u knjigama.
Nisu znali ništa ni o stikbolu, zapravo, osim onoga što ih je Panter naučio.
Panter je tvrdio da ga je igrao na ulicama San Franciska. Pokazao im je
ono što je znao, a oni su izmislili ostalo.

Uspeli su da otkriju šta su ininzi i kako treba da igraju, ali devet
ininga je činilo igru suviše dugačkom tako da su se dogovorili da ih ima
pet. Otkrili su da je u bejzbolu bilo devet ili možda deset igrača na terenu,
ali nisu imali toliko Duhova pa su se dogovorili da ih ima troje ili četvoro.
Imali su gumenu loptu koja je bila pomalo ofucana i gnjecava, ali nisu
imali palicu pa su koristili odsečenu dršku od metle. Udarač je bacao
loptu u vazduh, udarao je najjače što može i polazio u trk. Ukoliko bi neko
uhvatio loptu, udarač je ispadao. Ukoliko se lopta ispusti, trkač je mogao
da nastavi da trči. Ali još uvek ste mogli da ga dodirnete loptom ili da je
bacite na njega i pogodite ga, u kom slučaju je takođe ispadao. Igra se
igrala na otvorenom prostoru odmah severno od stare cvetne aleje – Sova
je potražila njeno ime u jednoj od njenih istorijskih knjiga. Imala je četiri
baze, stare gume postavljene u nepravilnom obliku jer su otvoreni prostor i
okolne ulice bile zatvorene đubretom i napuštenim kolima. Putanje koje su
povezivale baze delovale su pomalo kao lavirint. Nisu otkrili ni broj
udaraca ni broj lopti ali to nije bilo bitno jer nisu imali ni bacača, a rano su
odlučili da udarač treba jednostavno da zamahuje po loptici sve dok je ne
pogodi.

Dozvoljavali su tri ispadanja po iningu, ali ponekad su povećavali taj
broj na četiri kada je neko od manje dece ispadao, poput Veverca ili
Sveće, samo zato što je to izgledalo fer.

Stikbol nije bila igra koju su deca igrala pedeset godina ranije na
ulicama gradova Amerike, ali je podjednako dobro funkcionisala. Davala
im je nešto da rade osim da sakupljaju hranu i izviđaju, a Sova im je
oduvek pričala da moraju ponekad i da se zabavljaju. Panter je posebno
voleo ovaj oblik zabave, s obzirom da je on uopšte i smislio igru i proveo
je dosta vremena terajući ostale da je igraju.

Upravo sada, trajao je četvrti ining i on je bio na mestu udarača,
suočavajući se sa poljem koje su činili Kreda, Lasta i Medved. Majstor i

- 127 -

BalkandownloadSveća su čekali na svoj red da udaraju loptu. Sova je imala ulogu sudije,
ulogu koja joj je redovno dodeljivana, podjednako zato što je ona bila
jedina kojoj su svi verovali da će biti fer i neutralna kao i zbog kolica.
Veverac je još uvek bio u podzemnoj jazbini, oporavljajući se od svoje
groznice. Iako je on insistirao na tome da je dovoljno snažan da se popne i
igra sa ostalima, Sova mu je rekla da mu je potrebno da provede bar još
jedan dan u krevetu. Reka mu je pravila društvo.

Soko je stajao dalje sa strane, prekobrojni igrač i podjednako srećan
što je tako, kao što je bio i preokupiran mozganjem o Svećinoj viziji
prethodne noći. Čejni je dremao u obližnjem ulazu, velike glave oslonjene
na šape, zatvorenih očiju, načuljenih ušiju, ne propuštajući ništa.

“Bolje se povucite još dalje, dečice!” Panter je doviknuo onima u
polju, bacajući nemarno loptu dok je zauzimao položaj za udaranje. “Hej,
rekao sam još dalje jer će ova mala da poleti!”

Onda ju je udario vrlo jako, njegov skladan, snažan zamah je dohvatio
loptu tačno kako treba krajem drške metle i poslao je da leti daleko u trg.
Kreda i Medved, koji su se već nalazili prilično daleko zbog Panterove
odlične sportske sposobnosti, brzo su krenuli da se povlače. Ali lopta je
pala između njih jer su pogrešno procenili njenu daljinu a Panter je
skakutao od jedne do druge baze, dobacujući i rugajući im se na njihovoj
nesposobnosti i lošem vidu. Na njegovu nesreću, toliko se dobro provodio
da nije vodio računa o Lasti, koja je na drugoj bazi čekala svoju smenu i
on je natrčao pravo na nju. Lasta ga je, besna, šutnula u potkolenice i
krenula da ga udara. Urlajući od straha i u isto vreme se smejući, Panter
joj je pobegao.

Do tada, Medved je uhvatio loptu. Okrećući se, snažno je zamahnuo
njome. Medved je bio snažan i lopta je daleko odletela. Lasta je probala
da je uhvati, ali lopta se odbila od njenih ruku, čudno odskočila i pogodila
Pantera koji je upravo tada stigao do poslednje baze.

“Ispao si!” viknula je Lasta.
“Ispao!” Panter se nasmejao. “Ma, nema šanse.”
“Ispao si!” ponovila je Lasta. “Lopta te je pogodila na putu ka
poslednjoj bazi. Pravila kažu da si ispao!”
Panter je dohvatio dršku od metle, zamahnuo njome preteći ka njoj, a
onda je ponovo bacio dole. “O čemu ti to pričaš? To se ne računa!
Medved je samo ubacio loptu unutra! Nije probao da me pogodi, tako da
nisam ispao! Osim toga, prvo je pogodila tebe!”

- 128 -

“Nema veze koga je prvo pogodila. Tebe je pogodila na kraju i ispao
si!”

“Ama, ti si luda!”
Lasta mu se primakla, vadeći svoju čupavu kosu boje slame iz plavih
očiju, obrva skupljenih u ljutnji. “Nemoj tako da pričaš sa mnom! Ne
koristi taj ulični jezik na meni Panteru, mačkice! Sovo, kaži mu da je
ispao!”
Ostali su prišli okupljajući se oko Pantera i Laste, koji su se tada već,
vičući, uneli jedno drugom u lice. Soko ih je posmatrao na trenutak,
zabavljen situacijom. Onda je video da mu Sova upućuje iziritiran pogled
dok je prilazila u kolicima da pokuša da ih rastavi i odlučio da je dosta.
“Hej, dobro, dosta je bilo!” viknuo je i utišao ih, prilazeći krupnim
koracima. “Pantere, nisi ispao. Ne možeš da ispadneš kada se lopta prvo
odbije od nekoga ili nečega. Takvo je pravilo. Ali”, podigao je ruku da
utiša protivljenje Laste, “moraš da se vratiš na prvu bazu jer si naleteo na
Lastu. Zar nije tako, Sovo?” Pogledao je ka njoj i namignuo.
Podigla je palčeve. “Neka igra krene!” viknula je jednu od nekoliko
stvari za koju je znala da su je govorili u bejzbolu kada su želeli da se igra
nastavi, pokazujući Panteru da se vrati na prvu bazu.
Gunđajući, igrači su se vratili na svoja mesta. “I dalje kažem da je
ovo sranje!” prasnuo je Panter preko ramena i pogureno nastavio dalje.
Soko je, sa rukama u džepovima, spuštene glave tako da je mogao da
posmatra pokrete svojih nogu na pločniku dok gaze pred njim, polako
pratio Sovu dok se ona vraćala ka poslednjoj bazi. “Nisam siguran što se
tiče ovih igara”, rekao je.
Sova ga je pogledala preko ramena. “To je dobro za njih, Sokole.
Njima trebaju igre. Treba im nešto da im odagna misli od onoga što se
dešava svuda unaokolo. Potrebno im je da izbace svu tu energiju i agresiju
napolje.” Pokazala je ka njemu. “Trebalo bi da i ti igraš. Zašto ne zameniš
malo Majstora?”
Slegnuo je ramenima. “Možda kasnije.”
Odvezla se do mesta iza poslednje baze i uhvatila ga za ruku kada je
stao kraj nje. “Bar mi reci šta te muči. I nemoj da kažeš ništa jer te znam
bolje od toga. Da li je u vezi sa Tesom?”
Bilo je, naravno, jer je u poslednje vreme sve bilo u vezi sa Tesom.
Ali takođe se radilo i o Svećinoj viziji, a on nije još uvek rekao Sovi ništa
o tome. Nije bio siguran da li treba da kaže ikome jer nije znao šta je ona

- 129 -

Balkandownloadznačila niti šta je trebalo da uradi povodom nje. Još uvek je radio na tome,
pokušavajući da otkrije da li treba da započne pripreme da napuste grad i,
ako je tako, gde misli da ide.

Odlazak je značio da će ih sve odvojiti od jedinog stabilnog doma
koji su ikada upoznali. Značio je pronalaženje drugog mesta ka kome treba
ići, napuštajući ono što je poznato, i upuštanje u nepoznato. Značio je
pronalaženje načina da ubedi Tesu da krene sa njim, da ostavi svoje
roditelje i svoj život u utvrđenju, da odustane od svega što je ikada znala.

Ukratko, to je značilo preturanje njihovog sveta naglavce. Nije imao
bilo kakvu naznaku kako da to uradi.

“Dok odlučuješ koliko želiš da mi kažeš”, Sova je rekla, prekidajući
njegove misli, “ima nešto što ja moram da kažem tebi. Radi se o Reci.
Odlazila je negde sama a da nije nikome ništa rekla. Ne noću, već u toku
dana, kada smo mi ostali zauzeti drugim stvarima i ne primećujemo njeno
odsustvo.” Zastala je. “Mislim da se možda sastaje sa nekim.”

Soko je kleknuo kraj nje, jednim okom usmerenim ka Majstoru koji je
stajao na polju, spremajući se da udari loptu. “Kako znaš za to?”

“Sveća mi je rekla. Znaš da su ona i Reka kao sestre; nema mnogo
tajni između njih. Ali ovo jeste jedna od njih. Primetila je Reku da se
iskrada, a kada se Reka vratila, suočila ju je sa tim. Reka nije htela ništa
da joj kaže, samo je rekla da mora da joj veruje i da ne kaže nikome.
Sveća i nije rekla, sve do juče. Zabrinula se nakon što si se ti vratio iz
svoje posete Vremenku i čula ono o mrtvim Kreštavcima, pa je odlučila da
mi kaže.”

Soko je zavrteo glavom. “Sa kim može da se sastaje?”
“Ne znam. Ali Sveća kaže da je ponela nešto sa sobom u vreći kada
ju je jednom prilikom videla da odlazi. Misli da ova to radi već neko
vreme. Sokole, ne znam šta da radim. Ne želim da se suočavam sa njom
oko toga. Znaće da mi je Sveća to rekla i to može uništiti njihov odnos.
Suviše su bliske da bih uradila tako nešto.” Klimnuo je glavom. “Ali
moramo da uradimo nešto.”
“Možda bi mogao da paziš na nju, a kada se bude ponovo iskrala,
možeš da je pratiš.”
To je zvučalo mnogo lakše nego što će verovatno ispasti, pomislio je.
Reka ume prilično dobro da vodi računa o sebi i neće je uhvatiti u
nepažnji. Ukoliko želi da bilo šta otkrije prateći je, moraće da bude
prilično vešt u tome. To u svakom slučaju nije bilo nešto što je jedva

- 130 -

čekao da proba. Tajno praćenje bilo koga iz njegove porodice je
pokazivalo njegov manjak poverenja u njih i izdavanje njihovog poverenja
u njega.

“Ne znam”, rekao je Sovi.
“Ne znam ni ja”, složila se, “ali ne mislim da možemo da je puštamo
da ovako izlazi sama bez ikakvog znanja o tome šta radi. Porodica znači
da preuzimamo odgovornost jedno za drugo, da vodimo računa, da pazimo
jedni na druge. Ne mislim da vodimo računa ako ignorišemo mogućnost da
ona sebe dovodi u opasnost.” Znao je da je to istina, ali nije se osetio ništa
bolje zbog toga. Bio je ljut zato što se ovo događalo sada, kada je bilo
toliko drugih stvari kojima je morao da posveti pažnju. Želeo je da se
suoči sa Rekom na licu mesta i kaže joj da mu nije potrebno ovo kao
dodatni problem, ali je znao da to nije način na koji se rešavaju stvari.
“Pusti me da razmislim o tome”, rekao je.
Sovina pažnja se vratila na igru. “Nemoj suviše dugo, mislim da ovo
ne može da sačeka.”
Ni Soko nije mislio da može.

***

Kada se igra završila, poveo je Pantera, Medveda, Majstora i Sveću
sa sobom u potragu za tabletama za pročišćavanje vode iz prihvatnog
sistema. Već neko vreme su imali vrlo malo tableta i on je odlagao dopunu
njihove zalihe jer je to značilo putovanje preko celog grada do izvora
zaliha koje je bilo udaljeno više od tri kilometra, rastojanje koje u
normalnim uslovima nije voleo da prelazi. Ali čista pijaća voda je bila
neophodna i nije više mogao da odlaže putovanje.

Sova i ostali su se vratili u podzemlje da obave kućne poslove,
čišćenje i krpljenje, posao koji će ih držati na okupu dok se ostali ne vrate.
Soko je poveo najveće i najjače sa sobom, neophodna mera opreza na putu
u teritoriju koja je bila samo ograničeno poznata. Sveća je bila izuzetak,
ali ju je poveo zbog njene sposobnosti da oseti opasnost. Trebaće im celo
popodne da odu i da se vrate i nije bilo garancije da će pronaći ono što su
tražili, ali će bar sa Svećom imati više šansi da ostanu bezbedni.

Dan je bio siv i oblačan, a ulice puste. Padala je kiša dok su hodali,
izmaglica koja ih je obavila kapljicama vode. Panter se još uvek držao
priče o ishodu stikbola, koji je njegov tim izgubio. On je držao krilo sa
desne strane, Majstor levo, Soko se nalazio na čelu a Medved i Sveća u

- 131 -

Balkandownloadsredini. Soko je povremeno bacao poglede ka njemu jer mu je njegovo
mumlanje skretalo pažnju, napola voljan da mu kaže da začepi ali znajući
da to neće nikako pomoći. Sva četvorica dečaka su nosila štapove. Panter
je svoj držao kao da se nadao da će imati priliku da ga upotrebi.

Panter je sa sobom nosio mnogo potisnutog besa.
On se rodio na ulicama San Franciska, kao najmlađi od petoro braće i
sestara. Najvećim delom bio je Afroamerikanac, ali pomešan i sa drugom
krvi. Njegov otac je bio mrtav i pre nego što se on rodio. Niko nikada nije
pričao o tome šta mu se desilo, a kada je Panter pitao, rekli s mu da niko
nije ni znao. Njegova majka je bila čvrsta i odlučna, deo šire porodice koja
je živela u Presidio parku, grupe koja je podjednako prezirala i utvrđenja i
selo. Živeli su u šatorima, napuštenim zgradama, pa čak i na platformama
konstruisanim na drveću. Bilo ih je nekoliko stotina, svi deo istog
komšiluka pre nego što su prešli u Presidio. Većina njih su bili crnci ili
Hispanoamerikanci. Većina njih je znala ponešto o preživljavanju. Njegova
majka i ostali odrasli su verovali da je opstanak zavisio od adaptiranja na
promenjeno okruženje, a to je zauzvrat značilo izgrađivanje imuniteta a
život iza zidina ili bekstvo na selo nisu bili odgovor. Oni su bili ljudi iz
grada i mesto im je bilo u gradu.
Nakaze su bile pretnja za koju nije bilo imuniteta i neke od onih
većih, zlobnijih – mutacije – lovili su ljude koji su, poput njih, živeli na
otvorenom. Ali zajednica je bila dobro naoružana flešetnim puškama,
štapovima i žaokama – pištoljima koji su izbacivali iglice napunjene
posebno jakim otrovom. Organizovali su se u zaštitne jedinice unutar svoje
enklave i nikada nikuda nisu išli sami. Stražari su stalno osmatrali a deca
su bila veoma zaštićena. Kolale su glasine o odmetnutim milicijama koje
su lutale zemljom i napadale utvrđenja. Bilo je glasina o užasima koja su
počinila stvorenja koja nisu ljudska, koja su bila nešto manje, stvorenja
mračnijeg porekla. Nijedna od ovih opasnosti još uvek nije isplivala u San
Francisku ali niko nije hteo da rizikuje.
Postojao je plan za evakuaciju iz grada kada se budu pojavili ali niko
nije zaista verovao da će im biti potreban. Panter je rastao igrajući se
preživljavanja i to je brzo preraslo u uvežbavanje stvarnosti. U vrlom
novom svetu vlada koje su se srušile i fanatika divljih očiju, zaraza, otrova
i ludila, bombaških i hemijskih napada, detinjstvo u tradicionalnom smislu
je brzo bilo gotovo. Do vremena kada je imao sedam godina, već je znao
kako da koristi oružje zajednice. Poznavao je nakaze i znao njihove

- 132 -

navike. Mogao je da lovi, sakuplja hranu ili prati tragove. Znao je koji
lekovi su reagovali sa kojim bolestima i kako da prepozna kada da obilazi
mesta i stvari. Mogao je da čuva stražu cele noći. Mogao je da stane i bori
se ako je potrebno.

Odrastao je brzo, atletski građen i snažan, brzo je učio i bio rad da se
javlja kao dobrovoljac. Do vremena kada je imao dvanaest godina, već je
bilo prihvaćeno da će jednog dana on postati vođa zajednice. Čak su se i
njegova starija braća i sestre pokorili pred njegovim superiornim
prosuđivanjem i sposobnostima. Panter je naporno radio da postane
najbolji. U pozadini njegovog uma, znao je da će morati da bude. Priče o
vojskama koje su očistile istočnu polovinu zemlje nastavile su da se
pojavljuju. Svi su znali da stvari idu sve lošije, da opasnost raste. Jednom,
davno, pričalo se o tome da će se stvari vratiti i biti kao što su nekada bile
– o tome Panter nije ništa znao i mogao je samo da zamišlja. Ali takvi
razgovori su nestali vremenom. Bilo je prihvaćeno da je prošlost zauvek
izgubljena da ništa više nikada neće biti isto.

To je mučilo starije muškarce i žene, one koji su se pomalo sećali
boljih vremena. Manje je mučilo Pantera i njegove vršnjake, koji su stvari
poznavali samo onakvim kakvim jesu i bilo im je udobno u poznatom
okruženju, bez obzira što je bilo opasno. Panteru je delovalo da je najbolje
što svako od njih može da uradi to da se bavi stvarima dan za danom i
posmatra ih dok prolaze.

Za neko vreme, to je bilo dovoljno.
Jednog dana, ubrzo nakon što je napunio četrnaest godina, vratio se sa
još četvoricom drugih sa sakupljačke ekspedicije koja je potrajala nedelju
dana i pronašao sve koje je ostavio za sobom mrtve. Ležali su opruženi
svuda po parku, njihova tela su bila ukočena u agoniji, široko raširenih
ruku i nogu, razjapljenih usta, sa krvlju koja je tekla iz ušiju i noseva. Nije
bilo traga nasilju, nikakvog dokaza o tome šta ih je ubilo. Delovalo je kao
da je to što je bilo odgovorno za njihovu smrt uradilo to brzo. Izgledalo je
kao da je u pitanju zaraza.
Panter je pretraživao kamp do kraja dana i nastavio i sledećeg,
kopajući kroz odbačene kontejnere i đubre, očajnički tražeći uzrok. Mislio
je da neće imati mira dok ne reši misteriju. Ali nije otkrio ništa. Kada je
konačno postalo jasno da neće ništa ni otkriti, slomio se i zaplakao,
klečeći među telima, ljuljajući se napred nazad sve dok nije osetio da se
ispraznio. Nešto u njemu se promenilo tog dana, nešto za šta je znao da se

- 133 -

Balkandownloadneće oporaviti. Sve u šta je verovao se preokrenulo. Sama priprema i
veštine nisu ono što će vam spasti život. Ono što će vas spasti bila je
sreća. Čista slučajnost. Ono što će vas spasti je bilo nešto nad čim niste
imali nikakvu kontrolu.

Sahranio je svoju porodicu – svoju majku, braću i sestre – ignorišući
protivljenje svojih drugova da rizikuje svoje zdravlje time što dodiruje
mrtve, odbijajući da sasluša njihova upozorenja da je ono što ih je pobilo
bilo gotovo sigurno zarazno. Kada je završio, oprostio se sa ostalima, koji
su odabrali da ostanu u gradu i traže prijem u neko od utvrđenja, pokupio
ono što je mogao od oružja i namirnica, spakovao ih i stavio ih na leđa i
počeo da hoda na sever.

Nedeljama kasnije, stigao je u Sijetl i pronašao Sokola i Duhove i
svoj novi dom.

Tokom prve nedelje nakon što je postao član svoje nove porodice, bio
je voljan da priča o onome što mu se desilo. Nakon toga, više nikada nije
pričao o tome, vezujući to za prošlost, deo života koji se završio. Ali Soko
je mogao da vidi da ga nije zaboravio; jednostavno je taj deo držao
zaključan unutra, usijano vreo i izjedajuć.

Bol i bes su ga uvek izjedali i tek mu je predstojalo pronalaženje
efikasnog načina da se bori sa njima, da se izleči i tako ostavi prošlost na
miru.

Ponekad je delovalo da nikada neće uspeti.
Soko ga je sada posmatrao, njegove mračne i snažne crte lica i
nemirne, izmučene oči. Panter ga je primetio kako ga posmatra i on je brzo
skrenuo pogled.
Putovanje kroz grad je prošlo brzo i bez ikakvih incidenata. Nisu se
susreli ni sa kakvim nakazama, drugim plemenima, a nisu ni naišli na bilo
kakve prepreke koje bi usporile njihov prolazak. Dan je ostao mračan a
vazduh vlažan. Magla se podigla sa pločnika i pela se uz zgrade,
obavijajući sve prozračnim pramenovima. Nedugo zatim, kostur Svemirske
igle se pojavio iznad krovova zgrada, njen otrcani stub se pružao uvis kao
ugašena baklja. Nekada, ljudi su se vozili liftom do njenog vrha, do
restorana i vidikovca koji je gledao na čitav grad, ali to je bilo u prošlim
danima, pre nego što su rukom sklepani generatori i stepenice bile ono
najbolje čemu su se ljudi mogli nadati, kada je struje bilo u celom gradu i
kada su liftovi radili.
To mora da je bio prizor, pomislio je iznenada. Ne grad – još uvek ste

- 134 -

mogli da vidite grad ukoliko biste se popeli do vidikovaca na brdima koja
su ga okruživala – već stanovništvo koje je grad činilo živim, sve te ljude,
saobraćaj, pokret i boje pre nego što se sve raspalo.

Njihovo odredište se pojavilo pred njima, široka dvospratnica sa
polomljenim prozorima i fasadom oprljenom vatrom i oštećenom
vremenskim uslovima. Soko ju je pronašao slučajno na ekspediciji
sakupljanja hrane pre dve godine. Centar za skladištenje i distribuciju
hemijskih zaliha, uključujući i tablete za pročišćavanje. Zaliha je bila
suviše velika da bi se iznela u jednom mahu ili da se uskladišti u
ograničenom prostom njihovog podzemnog doma. Ali, tablete su bile
dragocene i teško su se nalazile u vreme kada su maloprodajni objekti
odavno bili opljačkani i ispražnjeni od korisne robe. Tako da je uzeo ono
što je mogao da nabaci na leđa, a ostatak sakrio u podrumu iza gomile
praznih sanduka. Za sada, njegova tajna zaliha nije bila pronađena.

Prišli su ulazu u zgradu i stajali gledajući za trenutak kroz slomljene
prozore.

“Dakle kakav je plan, Ptico?” Panter je upitao pevušeći.
Soko ga je ignorisao, uperivši pogled u senke i izmaglicu, osluškujući
tišinu i oslanjajući se na svoje instinkte. Zurio je niz ulice koje su vodile
između zgrada kroz izmaglicu. Kiša je navlažila trotoar, ostavljajući ga
glatkim i sjajnim, a vazduh je mirisao na metal i ustajalu ribu. Bacio je
pogled ka Sveći, koja je srela njegov pogled i odmahnula glavom. Nema
opasnosti za sada, govorila je.
Obratio se ostalima. “Majstore, sačekaj nas na ulazu, sakrij se i čuvaj
stražu. Mi ostali idemo po tablete.”
Popeli su se kroz jedan prozor izbegavši vrata, na kojima su bile
rešetke i lanac. Unutra, zgrada se otvarala u slojevima dubokih senki i
dugih, maglovitih zrakova sive svetlosti do isprevrtane gomile polica,
stolova, pultova, kutija i raznih drugih ostataka. Ostavivši Majstora na
prednjim vratima, Soko je poveo ostale ka srušenom zidu koji je odvajao
prednji deo radnje od zadnjeg. S one strane zida, podna vrata su se
nastavljala dalje u stepenište koje je vodilo u podrum. Soko je ponovo
oklevao. Nije mu se dopadalo kako je izgledao ulaz, kao ni prvi put. A
onda, potisnuvši svoje strahove, upalio je svoju lampu na solarno
napajanje i krenuo dole.
Stepenište je vodilo u samo središte podruma, koji je bio potpuno
mračan, buđav i koji se širio u svim pravcima ka zidovima koji su se jedva

- 135 -

Balkandownloadvideli pod slabom svetlošću Sokolove baklje. Sanduci su bili postavljeni
uz crni zid skrivajući zalihe po koje su došli. Zid sa njihove leve strane se
delimično srušio, stvarajući crnu rupu koja je otvarala prolaz ka podrumu i
susednom dubokom skladištu. Rupa je bila razrušena i klizava od vlage, a
soba iza nje tako ispunjena senkama da nije bilo moguće videti bilo šta.
Duboka, prožimajuća tišina se nadvila nad njima.

Sveća je odmah rekla: “Nečega ima dole.” Pokazala je prstom ka
zidu i neprobojnom crnilu iza. “Unutra.”

Svi su se savili i okrenuli se ka srušenom zidu, štapova podignutih u
odbrani. Stajali su nepomično nekoliko trenutaka, osluškujući. Ništa se
nije dogodilo. Nije bilo ni pokreta ni zvukova. Sekunde su prolazile a
podrum je postajao zagušljiv i topao.

Konačno, znajući da mora nešto da učini, Soko je zakoračio napred da
pogleda izbliza.

Sveća ga je odmah zgrabila za ruku, povukavši ga nazad. “Ne idi
unutra!”

Soko ju je iznenađeno pogledao. “Šta je bilo?”
Zavrtela je glavom. Njeno lice je bilo bledo i upalo, a njene oči
razrogačene od straha. Jedva je sebe naterala da mu odgovori. “Moramo
da bežimo odavde. Moramo da bežimo odmah.”
Način na koji je to rekla jasno mu je stavio do znanja da nema mesta
raspravi. Soko je pogledao ostale. “Penjite se gore, odmah.”
“Čekaj malo!” Panter mu se uneo u lice, ljutitog glasa. “Došli smo
čak ovamo preko celog grada da podvijemo rep i pobegnemo? Hoćeš da
ostavimo tablete?”
“Popni se uz stepenice”, ponovio je Soko.
“Popni se sam uz stepenice!” Panter je rekao ljutito, a onda se
okrenuo nazad.
Dok su ostali gledali u neverici, krenuo je ka zadnjem delu sobe i
dubokim senkama, ignorišući poglede koji su bili upereni na njega,
nesvestan Svećinog šištanja dok ga je upozoravala. Soko je krenuo za
njim, a onda je stao kada je shvatio da neće vratiti Pantera a da ne rizikuje
sukob koji bi verovatno doneo više štete nego dobra. Ne znajući šta drugo
da radi, zamahnuo je tankim zrakom svetlosti iz svoje lampe preko figure
koja se udaljavala da joj osvetli put. Panter je stigao do gomila sanduka i
kretao se kroz njih, bez oklevanja ali i bez žurbe.
Onda je, najednom, nestao sa vidika.

- 136 -

Soko je zadržao dah i čekao. Brzo je pogledao ulevo. Unutar crne
rupe porušenog zida, sve je bilo mirno. Ali je izgledalo kao da su se senke
u sobi počele da se skupljaju u nešto ogromno.

Sledećeg trena Panter se ponovo pojavio među sanducima, noseći
kutiju dragocenih tableta, dok je labavo držao štap u svom naručju. Prešao
je preko sobe do mesta gde su ga ostali čekali, prošao kraj njih bez
stajanja i krenuo uz stepenice.

“Hajdemo, dečice”, rugao im se.
Niko se nije usprotivio. Popeli su se iz podruma bacajući užurbane
poglede preko ramena, otišli do prednjeg zida zgrade gde ih je Majstor
čekao i izašli ponovo kroz polomljeni prozor. Napolju, nervozno su stajali
na ulici i zurili jedan u drugoga.
“Šta se desilo?” Majstor je upitao smeteno, prelazeći pogledom sa
jednog lica na drugo.
“Dobro je da ste mene poveli sa sobom da uradim pravu stvar”,
Panter je izjavio, uputivši Sokolu značajan pogled. “Morate da imate
nekoga ko se ne boji mraka. Morate da imate nekoga da se suprotstavi
babarogi kad bude izašla iz svoje rupe.”
Soko nije odgovorio, iako je želeo da kaže Panteru da bi mu bilo
bolje da nikada više ne uradi ovako nešto. Umesto toga, pokazao im je da
oforme krilnu formaciju i krenuli su kući, krenuvši nazad ka centru grada.
Sveća je hodala kraj njega i zurila pravo napred, njeno mlado lice se
zateglo i očvrsnulo a njeno telo ukočilo. Soko ju je ostavio na miru. Znala
je šta mu je na umu. Razmišljao je o tome da su se nekako izvukli tamo,
iako Panter u to nije verovao. Razmišljao je o tome kako su imali sreće.
Razmišljao je o mrtvom Gušteru i leglu Kreštavaca i mogućnosti da se
pojavilo nešto novo i opasno u gradu.
Ali je takođe razmišljao i o njenoj viziji od prethodne noći – da nešto
dolazi po njih, nešto što će ih ubiti – razmišljao je o tome da se svet van
njihovog podzemnog doma zatvarao oko njih na način koji niko nije
očekivao.
Razmišljao je o tome da je možda bolje da budu spremni kada se to
desi.

- 137 -

Balkandownload TRINAEST

Soko je još uvek razmišljao o događaju u podrumu skladišta kada se
vratio na Trg pionira. Već se smračilo i nije mogao sebi da dozvoli da
zakasni na svoj sastanak sa Tesom, pa je zato krenuo ponovo gotovo
odmah. Sova je uhvatila izgled njegovog lica dok je prolazio kroz kuhinju i
dograbio parče hleba koji je ispekla, ali nije ništa rekla. Ostali su bili
preokupirani drugim stvarima i nisu primetili. Osim Sveće, koja je sa njim
delila razumevanje povodom onoga sa čim su se suočili u tami i nekako
uspeli da ga izbegnu. Ali ni Sveća ništa nije rekla.

Kasnije hoće, pomislio je on dok je išao ka vratima, sa Čejnijem koji
je tiho tapkao za njim. Ispričaće sve Sovi. Sova je njena mama a ona je
mamina mala devojčica.

One su imale poseban odnos, ojačan okolnostima koje su ih spojile.
Sova je bila otišla iz Sejfko utvrđenja i živela je sa Sokolom i prvim
Duhovima, Medvedom, Majstorom i Lastom, gotovo dve godine kada je
pronašla Sveću. Ograničena svojim kolicima i onemogućena da se kreće
po većem delu podzemlja, nije postojao dobar razlog da Sova ikada
pronađe bilo koga. Ali van svih očekivanja, ona je bila ta koja je pronašla
Sveću.

Bila je napolju tog dana, izneli su je Soko i Medved kako bi posetila
utvrđenje i Tesu, u danima pre nego što su Tesa i Soko bili zajedno a Tesi
roditelji zabranili da izlazi sama. Dogovorili su se da se nađu malo
severnije od utvrđenja na ivici Trga pionira u jednoj od zgrada koje su
gledale na Oksidental park. Tesa ih je već čekala kada su oni stigli. Njih
četvoro se sastalo, a onda je Medved otišao da potraži pisaći materijal za
Lastu, koju su ostavili sa Čejnijem, a Sova je izvezla svoja kolica napolje
na trg kako bi omogućila Sokolu i Tesi da provedu malo vremena sami.

Sedela je na bledom suncu, leđima okrenuta zgradi i pogleda
podignutog da posmatra tanke trake plavog neba kako dolaze i prolaze kao
fantomske trake kroz pukotine u oblacima, kada se devojčica pojavila. U
jednom trenutku je nije bilo, a u sledećem je stajala pred zgradom preko
puta i gledala u Sovu. Sova je za trenutak bila iznenađena, a onda joj je
uzvratila pogled.

Onda ju je pozvala, “Kako se zoveš?”
Devojčica nije odgovorila. Samo je nastavila da zuri. Bila je vrlo
mala i tako mršava da je delovalo kao da će nestati ukoliko se bude

- 138 -

okrenula postrance. Njena odeća je bila u krpama, lice umrljano
prljavštinom. Bila je tako odrpano malo stvorenje da je Sova odmah
odlučila da će morati da joj pomogne.

Onda je rizikovala i pokrenula se prema njoj, polako, bez žurbe,
pazeći da ne uradi nešto što je moglo da uplaši devojčicu. Ali dete je
samo stajalo tamo ne pomerajući se.

Sova joj je prišla na manje od tri metra i stala. “Da li si dobro?”
“Gladna sam”, rekla je devojčica.
Sova nije imala hranu za nju. Zato je zavukla ruku u džep, izvukla
bombonu i pružila joj je. Devojčica ju je pogledala ali se nije pomerila.
“U redu je”, Sova joj je rekla. “Možeš da je uzmeš. To je slatkiš.”
Devojčica je pomerila pogled, oči su joj bile zapanjujuće plave i bile
su pravi dodatak za njen čuperak od crvene kose. Boja njene kože je bila
bela kao porcelan, toliko bleda da je to nagoveštavalo da nikada nije bila
na suncu. Nije bilo toliko neobično sresti takvu decu u ova vremena, ali
čak i tako, ova devojčica nije ličila ni na koga na koga je Sova ikada
naletela.
Sova se zavalila u svoja kolica i stavila ruke u krilo. “Ja ne mogu da
hodam, tako da ne mogu da ti je donesem. A ne mogu ni da ti je bacim jer
će se polomiti ako to uradim. Zato moraš da dođeš i uzmeš je. Hoćeš li da
mi učiniš to?”
Nije bilo odgovora. Devojčica je nastavila da zuri. Onda se,
odjednom, predomislila. Došla je pravo do Sove, pružila ruku i uzela
slatkiš, odmotala ga i stavila u usta. Za trenutak je sisala bombonu, a onda
se nasmešila. Bio je to najočaravajući osmeh koji je Sova ikada videla.
Nasmešila se i ona njoj, tako šarmirana da je bila u stanju da uradi sve za
devojčicu.
“Hoćeš li da mi kažeš kako se zoveš?” ponovo ju je pitala.
Devojčica je klimnula glavom. “Sara.”
“Dobro, Sara, šta radiš ovde sasvim sama?”
Devojčica je slegnula ramenima.
“Gde su ti roditelji?”
Devojčica je ponovo slegnula ramenima.
“Gde ti je kuća?”
“Ja nemam kuću.”
“Ni mamu ni tatu?”
Sara je zavrtela glavom.

- 139 -

Balkandownload“Ni braću ni sestre?”
Još jedno odmahivanje njene crvene kose.
“Da li si sasvim sama?”
Devojčica se obgrlila rukama i ujela se za usnu. “Uglavnom.”
Sova nije bila sigurna na šta je tačno mislila, a nije ni Soko kada mu
je ponovila razgovor. Pojavio se sa Tesom i pronašao Sovu u kolicima i
Saru kako sedi na trotoaru pred njom, kako napregnuto sluša kako Sova
završava još jednu priču o deci i njihovom vođi dečaku. Do tada, već je na
prvi pogled bilo jasno da su se njih dve vezale na način da se to nije moglo
prekinuti i da se devojčica priključila porodici.
Ali u narednim danima od kada je Sara počela da živi sa njima u
njihovom podzemnom domu, Duhovi su počeli da shvataju da postoji nešto
prilično čudno u vezi sa njom. Stalno je sanjala, često se budeći iz noćnih
mora koje su je ostavljale drhtavom i nemom. Pitali bi je šta nije u redu,
ali ona nikada nije želela da kaže. Ponekad je jednostavno odbijala da ide
na neka mesta, posebno ona koja su bila mračna i tesna. Nije htela ni njih
da pusti unutra, dobivši takve napade da je bilo lakše učiniti joj po volji.
Ni Sova ni Soko nisu mogli da otkriju šta se događa, ali su znali da je u
pitanju nešto važno.
Onda, jednog dana, Sova je ostala sama sa Sarom na Trgu pionira i
pregledala kutije iz vreće koju je Medved dovukao sa mesta na kome ju je
našao, nekoliko blokova dalje. Medved nije bio daleko, ali ga isto tako
nije ni bilo na vidiku. Soko i Lasta su tražili nove izvore zaliha dole u
centru. Sova nije obraćala mnogo pažnje na ono što se događalo oko nje,
koncentrišući se na posao koji je radila, a onda je iznenada Sara prosiktala
kao opečena, dohvatila je zadnji deo Sovinih kolica i brzo je odgurala u
njihovu zgradu. Sova jedva da je imala vremena da zapita šta nije u redu
kada ju je devočicina šaka stegla preko usta a ona je prošaptala:
Kreštavci!
Pojavili su se nakon nekoliko sekundi. Tri hodajuća mrtvaca,
isteturavši se iz mraka uličice, bacajući zlokobne poglede desno i levo dok
su prelazili trg i nastavljali dalje u poprečnu ulicu. Da Sara nije sklonila
Sovu sa otvorenog, otkrili bi ih. Sova je obgrlila devojčicu oko njenih
ramena. Kako je znala za Kreštavce? Sara je zavrtela glavom, ne želeći da
kaže ali ovog puta je Sova bila uporna, govoreći joj da je to u redu, šta
god da je, ali da ona mora da zna, da je to važno.
Devojčica je rekla da su to glasovi.

- 140 -

Rekla je da su to glasovi u njenoj glavi, oni koji joj dolaze i u snu i na
javi, i upozoravaju je na opasnost. Oduvek su bili tu, oduvek su vodili
računa o njoj.

Sova nije razumela. Sara je imala glasove koji su joj govorili, koji su
mogli da kažu kada zapreti opasnost? Devojčica je klimnula glavom,
odjednom se postidevši. Sova još uvek nije razumela. Zašto nije htela da o
tome razgovara sa ostalim članovima porodice? Zašto je to držala za sebe?

Tada joj je Sara ispričala da neki ljudi ne veruju u glasove, da su neki
neki ljudi mislili da su glasovi loši. Što je onda činilo i Saru lošom, a ona
nije želela da bude loša. Ali ona nije mogla da spreči da čuje glasove i da
im veruje. Nije mogla da spreči to što ljudi ponekad nisu slušali glasove, a
onda umirali.

Poput njene mame i tate.
Sova je pustila da razgovor tu stane, ali je kasnije ispričala priču
Sokolu i oni su odveli Sveću sa strane i rekli joj da su glasovi važni i da
mora uvek da ima kaže ono što glasovi pričaju. Glasovi nisu bili loši a nije
ni Sara. Oni samo hoće da pomognu, a da budeš loš možeš samo onda
kada nećeš da pomogneš.
Soko ni sam u početku nije baš bio siguran da li veruje u glasove. Ali
pošto je par meseci posmatrao Saru, promenio je mišljenje, posebno nakon
što ju je poveo u sakupljačku ekspediciju gde ga je stalno upozoravala na
nevidljive opasnosti, pazeći da mu se ništa ne desi. Pazeći da se nikome
ništa ne desi. Nije postojalo racionalno objašnjenje kako je mogla da vidi
te stvari ili odakle su glasovi dolazili, ali to nije menjalo činjenice. Sara je
brzo dobila ime Sveća i postala je njihova svetlost na najmračnijim
mestima.
Pustio je da mu svest ode u prošlost, odvraćajući mu misli od
sadašnjice dok je izlazio iz zgrade iznad njihovog skrovišta na trg dok je
počinjao sumrak. Morao je da požuri da stigne na svoj sastanak sa Tesom i
morao je stigne kako bi održao obećanje koje je dao Tigru u vezi sa
plenetenom. Čejni je tapkao pred njim, spuštene velike glave, njušeći
trotoar i bacajući oštre poglede ka zamračenim ulazima i prozorima zgrada
dok su prolazili. Grad je bio tih, retki zvukovi daleki i prigušeni, izgubljeni
u tami i izmaglici. Miris truleži i zagađenja se podigao sa obale, ali je
Soko bio tako naviknut na njih da ih je jedva primećivao. Ponekad je
razmišljao o svetu u kome su mirisi bili slatki i prijatni, o poljima punim
cveća i šumama kojih se sećao iz svog detinjstva u Oregonu. Ponekad je

- 141 -

Balkandownloadzamišljao da će jednog dana odvesti Duhove na mesto koje će tako
mirisati.

Prošao je niz Prvu aveniju kraj napuštenih vozila i gomile đubreta,
kroz travu i korov koji su rasli iz pukotina na trotoaru, a onda skrenuo na
sever dok je još uvek bio sa svoje strane utvrđenja i probio se do starog
ulaza u stanicu lakog metroa. Ponovo je razmišljao o Svećinoj viziji i
opomeni da moraju da beže iz grada. Razmišljao je o tome kako mu je sve
što se dogodilo u poslednje vreme govorilo da treba da je posluša. Mrtvi
Kreštavci, mrtvi Gušter, iskustvo koje su imali ovog popodneva u
podrumu skladišta i njegov sopstveni osećaj da su se oko njega stvari
menjale, doprineli su njegovoj rastućoj sigurnosti da Svećini glasovi
predstavljaju upozorenje koje nije smeo da ignoriše.

Ali isto tako je znao da nikada neće moći da ode bez Tese. Čak ni po
cenu svog života, nikada je neće napustiti. To nije bila racionalna odluka,
nije čak ni bila odluka do koje je svesno došao. Jednostavno je to znao.
Možda je oduvek to znao duboko u sebi, ali nije želeo da prizna. Zapravo
to nije ni bilo bitno. Negde, u nekoj tački tokom vremena koje su provodili
zajedno, on se obavezao i bilo je suviše kasno čak i da proba da to
promeni. Njegova osećanja prema njoj su bila tako jaka i tako duboko
usađena da više nije mogao da zamisli svoj život bez nje. Venčali su se na
jedini način koji je bio važan – svom srcu, u snazi njegove naklonosti i
odlučnosti da sa njom bude zauvek.

Zato, pre nego što bude ispunio ono za šta je verovao da je njegova
sudbina – da spase Duhove, da odvede svoju porodicu van grada i
opasnosti koja je pretila – morao je da ubedi Tesu da krene sa njima.
Uporno je odbijala da ostavi svoje roditelje, ali morao je da pronađe način
da je ubedi i morao je da to uradi brzo.

Razmišljao je o tome dok je prilazio ulazu u stanicu i silazio niz
stepenice, ostavivši Čejnija da luta po ruševinama napolju. Svetlo je do
sada bilo tako slabo da je jedva video zidine utvrđenja. Kada bude
završio, biće potpuno mračno u noći u kojoj nije bilo pukotina u oblacima
i nije bilo svetlosti meseca ili zvezda.

Ali odbacio je svoje brige na stranu za drugi put i zakucao jako po
čeličnim vratima koja su vodila u tunele, koristeći prethodno dogovoreni
signal, dva puta jako i jednom slabo.

Nekoliko sekundi kasnije brava sa druge strane se otključala, vrata su
se širom otvorila i Tesa se provukla kroz njih i našla se u njegovom

- 142 -

naručju, grleći ga jako. “Zašto mi to radiš?” prodahtala mu je u uvo,
ljubeći ga, a onda zarivši svoje lice u njegov vrat.

“Imao sam dugačko popodne gore u gradu. Nisam mogao da se
vratim ranije.” Zagrlio ju je i poljubio. “Izvini.”

“U redu je”, rekla je. “Ali brinem se. Svaki put. Pomislim da nećeš
doći, da se nešto desilo. Ne znam kako da se suočim sa tim.”

Odvojila se od njega, ali ostajući blizu, i gledala ga kao da ga nikada
ranije nije videla, ili da nikada više neće. Njene oči su bila crna jezera na
prigušenom svetlu a njena smeđa koža glatka i zamračena senkama. “Da li
sam ti nedostajala?”

Nasmejao se. “Samo toliko da sam odustao od večere i došao da te
vidim.”

“To je sve? Samo večeru?”
“To je bilo jedino od čega sam imao vremena da odustanem. Šta još
hoćeš?”
Posmatrala ga je. “Ne znam. Sve, pretpostavljam.” Nasmešila se
napola nesvesno i zavukla ruku u džep. “Donela sam pleneten. Šest doza
umotanih u hladna pakovanja. Trebalo bi da to bude dovoljno za Persiju.
Držite ih na hladnom dok ih ne uzme. Neka Tigar uradi isto dok ih bude
čuvao.”
Klimnuo je glavom, prihvatajući pakete i stavivši ih duboko u džep sa
strane. Pleneten su bile tablete koje su se lako prenosile. Odneće ih Tigru
sutra u podne, kao što je obećao.
Uhvatila ga je za ruke i povela ga do klupe gde su voleli da sede
tokom svojih sastanaka. Obavio je jednu ruku oko njenog ramena i uzeo je
u naručje. “Hvala što radiš ovo.”
Klimnula je glavom ali nije ništa rekla.
Osetio je nešto. “Sve je prošlo u redu, zar ne?”
“Možda su me videli.”
Osetio je hladnoću kako se širi u njemu i za trenutak nije ništa rekao
u odgovor. “Ko te je video?” konačno je uspeo da kaže.
Uzdahnula je i podigla glavu sa njegovog ramena. “Bila je još jedna
devojka koja je radila u sobi sa medicinskim zalihama. Uhvatila me je u
hladnjači gde skladište pleneten. Izmislila sam priču kako pravim popis, ali
svi znaju da se popisi rade po zadatku i u određeno vreme.”
“Misliš da je možda nekome rekla?”
“Možda jeste.”

- 143 -

Balkandownload“Onda ne bi trebalo da se vraćaš.” Jer znaš šta će se desiti ako se
vratiš a oni su otkrili da si krala medicinske zalihe, želeo je da doda ali
nije. “Trebalo bi da pođeš sa mnom.”

“Znaš da ne mogu to da uradim.”
“Znam da misliš da ne možeš.”
Odmakla se od njega. “Zašto uvek moramo da raspravljamo o ovome,
Sokole? Svaki put kada te vidim! Zašto ne možemo da budemo zajedno a
da ne razgovaramo o budućnosti?” Jako je stegla njegove šake. “Zašto ne
možemo samo da budemo u sadašnjosti?” Mislio je da će moći da dođe do
ovoga postepeno ali stvari se nisu tako odvijale. Nagnuo se bliže, tako da
su im se lica gotovo dodirivala.
“Zato”, prošaptao je. “Zbog svega.” Duboko je udahnuo. “Slušaj me,
Tesa. Rekao sam ti prošle noći da moraš da budeš pažljiva kada izlaziš iz
utvrđenja, da je Vremenko pronašao čitavo leglo mrtvih Kreštavaca dole
na obali. Ali ima još. Naišli smo pre dva dana na Guštera koji je sav bio
pokidan. Nikada nisam video nešto slično. Ne znam ni za šta što može da
uradi tako nešto. A onda, ranije u toku dana, išli smo do podruma u
skladištu i Svećini glasovi su nas upozorili da bežimo odatle. Nisam
mogao ništa da vidim ali sam mogao da ga osetim. Tamo je bilo nešto,
nešto veliko i opasno i krilo se sa druge strane srušenog zida.”
Htela je nešto da kaže ali on joj je stavio prst na usne. “Čekaj, ima
još. Prošle noći, kada sam se vratio sa susreta sa tobom, Sveća me je
čekala. Sva se tresla, toliko je bila uplašena. Imala je jednu od svojih
vizija, jednu lošu. Bilo je to nešto veliko što dolazi u grad, nešto što će nas
sve pobiti.”
Dodirnuo joj je obraz, a onda je pomazio po kosi. “Sveća ne izmišlja
takve stvari. Glasovi su stvarni i nikada nisu pogrešili. Mislim da ne greše
ni ovaj put. Ali ne znam šta da uradim povodom toga. Nisam rekao
nikome osim tebi. Da li znaš zašto je tako? Jer ne mogu da uradim ništa
bez tebe. Moram da odvedem Duhove van grada na neko sigurno mesto.
Ali neću da idem bez tebe. Ne mogu da te ostavim. Neću da te ostavim.”
Klimnula je glavom, ujela se za usnu i ispružila ruke i uhvatila ga za
glavu dok mu je ljubila oči. “Šta bi trebalo da uradim sa svojom majkom?
Ne možeš od mene da tražiš da je ostavim!”
Njegov pogled je bio ljutit. “Ti si potpuno odrasla, Tesa, nisi dete. Mi
pripadamo jedno drugom – ti i ja. Spremni smo da započnemo svoj
sopstveni život. Da bismo to uradili, moraš da je ostaviš. To je

- 144 -

jednostavno tako. Ona ima tvog oca; on može da se stara o njoj. Ti bi je
ostavila u svakom slučaju, ako hoćemo da se venčamo. Zar to nije ono što
želiš za nas?”

Zavrtela je glavom. “Rekla sam ti već! Možeš da dođeš i živiš sa
nama u utvrđenju! Možeš da budeš sa mnom tamo!”

Izgubio je kontrolu i jako je protresao. “O čemu ti to pričaš? To nema
smisla! Kada su nas uhvatili van utvrđenja – pre koliko, šest meseci – tvoj
otac ti je zabranio da se ikada više vidiš sa mnom. Oboma nam je rekao da
to nije nešto što će dopustiti, njegova ćerka sa klincem sa ulice,
pripadnikom plemena. To je rekao! Ostali iz utvrđenja su bili još gori.
Neki su hteli da te odmah proteraju. Brinuli su da ćeš možda pokupiti
zaraze koje se mogu preneti na njih. Neki su hteli da te bace sa zidina. Da
li misliš da će se promeniti nešto ako im kažemo da hoćemo da se
venčamo?”

Stavio joj je ruku preko usta kada je probala nešto da kaže. “Čekaj,
nemoj ništa da kažeš. Pusti me da završim. Pusti me da izbacim sve.
Nisam se suprotstavljao tome tada. Nisam znao šta da kažem. Znao sam
samo da ne želim da te izgubim. Zato smo se od tada sastajali ovako, ti si
se iskradala noću, ja sam se šunjao ovamo kroz ruševine. Ali mi oboje
znamo kako će se to završiti. Pre ili kasnije će nas uhvatiti – osim ako ne
pronađemo drugačiji način da živimo svoje živote.”

Oštro je izdahnuo, iscrpljen. “Nalazimo se na ivici nečega. Mogu to
da osetim. Korak u pogrešnom smeru i bićemo izgubljeni. Korak u pravom
smeru i nikada se nećemo razdvojiti. Ali ti moraš da napustiš utvrđenje.
Moraš da odeš i pođeš sa mnom tamo gde ćemo biti bezbedni i zajedno,
gde god to bilo. Tvoji roditelji to neće razumeti. Ništa što im budeš rekla
ih ne može naterati da razumeju. Možemo da im ponudimo da krenu sa
nama, ali znaš isto tako dobro kao i ja da neće poći. Ono što će se desiti
jeste da će urediti da ni ti ne odeš.”

Zavrtela je glavom. “Ne možeš biti siguran.”
“Ja to znam. Znam to isto tako sigurno kao što znam šta osećam
prema tebi.”
Tesa je tiho zurila u njega, a onda je obrisala suze iz očiju. “Moram
da razmislim o ovome. Treba mi malo vremena da razmislim.”
Vreme je upravo ono što nemaš, želeo je da joj kaže, ali je uspeo da
spreči sebe da to uradi. “Znam”, rekao je umesto toga. “Znam”.
Seli su na klupu, držeći se jedno za drugo ne progovarajući, gledajući

- 145 -

Balkandownloadu mrak. Soko je nastavio da se pita da li je postojalo još nešto što je
mogao da kaže, nešto čime će je još više ubediti. Ali nije mogao da smisli
šta bi to moglo da bude. Zato se zadovoljio time da joj bude blizu za ovo
vreme koje im je preostalo, upijajući njenu toplinu i mekoću, pružajući
sebi malo udobnosti pre nego što ona ponovo ode.

“Sakupljačka ekipa je izašla napolje ranije prošle nedelje”, rekla je
odjednom, ne gledajući u njega, lica zaronjenog u njegovo rame. Nije
odmah nastavila, ali je onda rekla vrlo brzo: “Bilo ih je jedanaestorica, svi
iskusni, teško naoružani. Otišli su na jug ka skladištima trideset ili
četrdeset kilometara van grada, u potrazi za svežim medicinskim zalihama
i upakovanom robom koje će doneti u utvrđenje. Bila je to petodnevna
ekspedicija.” Zastala je, kao da čeka na njega, a onda je nastavila: “Prošlo
je nedelju dana, a oni se nisu vratili. Jedan od njih je moj otac.”

Sada je mogao da čuje strah u njenom glasu, mogao je da oseti
duboki užas koji je osećala u sebi. Njegova upozorenja o Svećinoj viziji i
čudnim stvarima koje se događaju u gradu su to uradila. Poželeo je da je
to ostavio za drugi put. Ali sada je bilo kasno da se vrati.

“Ima ih jedanaestorica pod oružjem”, rekao je, trudeći se da je
ohrabri. “Znaju šta rade. Mogu da se zaštite.”

Mogao je da oseti kako se njena glava trese u neslaganju. “Kreštavci
i onaj Gušter o kome si mi pričao su takođe znali šta rade. Trebalo je da
takođe budu u stanju da se zaštite, ali vidi šta se desilo.”

“To nije isto. Jedanaestorica naoružanih ljudi mogu da se suprotstave
svemu. Tvoj otac će biti dobro.”

Želeo je da može da veruje u to. Želeo je da može da smisli nešto što
će je još više ohrabriti. Znao je kako se oseća u vezi sa svojim ocem i
majkom i šta će joj se desiti ako izgubi nekoga od njih. Tako si glup, rekao
je sebi ljutito.

“Moram da se vratim”, rekla je odjednom, odvajajući se od njega.
Ustala je i krenula ka vratima, a onda pogledala nazad ka njemu. “Da li
ćeš uskoro doći ponovo?”

Ustao je. “Ako mi obećaš da ćeš biti pažljiva, hoću. Za dve večeri,
važi?”

Brzo se vratila nazad i pribila se uz njega. “Ti si onaj koji je na ulici.”
“Ponekad su ulice bezbednije.”
“Meni ne deluje tako.”
“Volim te.”

- 146 -

“Ja tebe volim više.” Poljubila ga je jako, a onda se odvojila,
svetlucavih crnih očiju, lica koje je odavalo njena osećanja. “Želim tebe.
Želim sve od tebe. Želim da budem sa tobom zauvek.”

Ponovo ga je poljubila, a onda se okrenula i naglo izašla kroz
tunelska vrata i nestala. Stajao je i slušao kako se brave zaključavaju, a
onda tišinu. Porumeneo je od uzbuđenja, a strah ga je kidao. Jedva je
uspevao da zadrži svoja osećanja. Tri reči su se stalno ponavljale u
njegovom umu.

Nemoj da ideš.

- 147 -

Balkandownload ČETRNAEST

“Kirisine”, Bijat je prošaptao ka njemu kroz poluotvorena vrata. “Zar
ne dolaziš na spavanje?”

Mladi vilenjak je pogledao preko ramena u svog prijatelja i uhvatio
na trenutak njegovo mršavo, zgrčeno lice na bledoj svetlosti plamena
sveće. “Samo da završim”, rekao je.

“Da li znaš koje je vreme?”
Kirisin je odmahnuo glavom. “Nije zora, znam toliko.”
Začuo se očajan uzdah dok je Bijatovo lice nestajalo a vrata se
zatvarala. Kirisin se vratio pisanju.
Sedeo je na malecnoj verandi doma koji je delilo njih šestoro – Bijat,
Eriša, Raja, Džarn, Giln i on sam. Četvoro je bilo iz Sintre, a dvoje je
doputovalo sa drugih mesta kako bi učestvovali u odabiru. Veći deo
vilenjačkog naroda je živeo u Sintri, ali ostale, manje zajednice, bile su
razbacane po svetu u sličnim šumama. Elkris je mogla da se zadovolji time
da za svoje Odabrane koristi samo vilenjake koji su živeli blizu. Ali iz
nekog razloga, odgovaralo joj je da dolaze sa svih strana i tako je bilo od
pamtiveka. Naposletku, ona je bila ono što jeste, tako da je mogla da
dobije sve što je želela.
Kada ju je Kirisin video po prvi put, ostao je bez daha. Postojalo je
drveće koje je bilo veličanstveno i predivno a sa druge strane postojala je
Elkris. Bila je visoka i vitka i njeno prisustvo je prenosilo veličanstvenost
ili sklad. Srebrnasta kora i grimizno lišće stvarali su auru oko njene
krošnje tako da je svetlucanje njenog lišća ličilo na perje i svilu. Bila je
magična, naravno; kako bi neko drvo ovakvog izgleda moglo da ne bude?
Ona je bila jedina od svoje vrste, stvorena vekovima ranije da održava
Zabran, barijeru iza koje je demonski soj bio zatvoren u doba Vilin zemlje.
Dokle god je ona živela, oni nisu mogli da se oslobode. Odabrani su bili
njene sluge, birani da je čuvaju. To je bila čast ogromnih razmera, ali ona
koja nije uključivala propitivanje njenih motiva ili razloga. Služba Elkris je
zahtevala posvećenost i poslušnost koja nije dopuštala zadovoljavanje
lične znatiželje.
Pa ipak, Kirisin je želeo da je bolje razume. Tako malo toga je bilo
poznato a većina toga je bilo napabirčena tokom godina službe i prenosila
se generacijama Odabranih. Elkris je živela hiljadama godina, ali gotovo
sve što je bilo zapisano o njoj u vreme njenog stvaranja bilo je izgubljeno.

- 148 -

Kao i mnogo toga drugog što je bilo vilenjačko, podsetio je sebe. Kao,
recimo, magija. Nekada je svet bio pun magije i vilenjaci su upravljali
većim delom nje. Ali vilenjaci su izgubili svoju magiju, isto kao što su
izgubili svoj način života. U početku, oni su bili dominantna vrsta. Sada su
bili nešto malo više od glasine. Ljudi su sada naseljavali svet a oni nisu
razumevali magiju. Sve što su oni razumeli bilo je kako da upropaste
zemlju, kako da uzmu ono što hoće i ne brinu o šteti koju su načinili.

Ljudi su, odjednom je pomislio, bili uništitelji.
Sklonio je u stranu čuperak plave kose i zapisao to, dodajući ga
svojim drugim razmišljanjima. Svake noći, pre nego što legne, pisao je
svoj dnevnik, zapisujući svoje misli i otkrića kako bi imao zapis o njima
kada se njegova služba završi. Da su drugi radili isto vekovima ranije,
možda sada ne bi postojalo toliko stvari o kojima niko ništa ne zna.
Posebno što se tiče Elkris.
Odabrani su bili logičan izbor da naprave te beleške, naravno, ali je
malo njih to radilo. Njihov period službe je bio kratak. Birani za vreme
letnje dugodnevnice među dečacima i devojčicama koji su ušli u svoju
prvu godinu zrelosti, služili su godinu dana, a onda su predavali svoju
dužnost dragoj grapi. Drvo nikada nije biralo više od osam ili manje od
šest njih. Dovoljno da obavljaju potrebne dužnosti staranja o njenim
potrebama i vođenja računa o Vrtovima u kojima je bila zasađena.
Samo odabir je bio ritualan. Svi kandidati su prolazili ispod grana
drveta u zoru dugodnevnice. Oni koji će postati novi Odabrani bivali su
lako dodirnuti po ramenu jednom od vitkih grana drveta, jedini put kada će
ona ikada komunicirati sa njima. Kako je pravila svoj odabir, kako je
odlučivala ko će je služiti u narednih dvanaest meseci, bila je misterija
koju niko nikada nije rešio. Nije dolazilo u pitanje da je ona bila osećajno
biće. Učenje je sasvim jasno govorilo da je tako načinjena i da je priroda
njenog stvaranja, iako nejasna u istorijama koje su to opisivale, zahtevala
da stalno bude u vezi sa nekim. Odatle i prisustvo vilenjaka koji su
svakodnevno vodili računa o njoj i trajna zaštita zajednice koja se
oslanjala na nju.
Napisao je poslednjih nekoliko rečenica, ostavio pisaći pribor i ustao
da se protegne. Sunce će izaći za malo manje od jednog sata i Odabrani će
sići dole u bašte da pozdrave Elkris i požele dobrodošlicu novom danu.
Bila je to, zapravo, formalnost. Radili su to jer su Odabrani tako radili od
pamtiveka. Bio je to običaj ukorenjen zbog potrebe da se održi veza sa

- 149 -

Balkandownloaddrvetom.
Čudno, zaista. Oni su pazili na Elkris, pa ipak ona većim delom nije

čak ni delovala svesna njihovog prisustva. To nije delovalo kako treba.
Razmislio je o tome, a onda samoprekorno zavrteo glavom. Nije bio
pravičan. Ona je bila drvo, a koje drvo je ikada uživalo u toplom odnosu
sa nekim dvonogim bićem koje je moglo za treptaj oka da odluči da ga
poseče za potpalu?

“Šta radiš Kirisine?” upitao je poznati glas.
Eriša je stajala odmah iza njega. Nije je čuo kako prilazi, što ga je
iziritiralo. Ona je bila dobra u prikradanju. Stajala je sa rukama na
bokovima, sa izazivačkim tonom u glasu. Bila je najstarija, za pet meseci, i
bila izabrani vođa Odabranih. Takođe je bila i kraljeva ćerka. Kirisinu ovo
nije smetalo, ali bi voleo da je bila malo manje impresionirana sobom.
“Upravo završavam svoj dnevnik”, odgovorio je, radosno se
osmehujući.
Ona se nije nasmešila. To je bila muka sa Erišom. Nije se dovoljno
smešila. Sve je shvatala ozbiljno, kao da je ono što su radili premašivalo
bilo šta što će ikada raditi u svom životu. Bila je greška bilo šta shvatati
toliko ozbiljno. Od toga se brzo starilo i cedilo vam energiju i nadu. Video
je kako se to događa sa njegovim roditeljima, koji su se tako jako borili da
ubede kralja da uspostavi novu enklavu na planinskim padinama Raja, gde
su vazduh i voda bili čistiji. Ali ostavljanje Sintre značilo je i ostavljanje
Elkris, a to je bilo nešto što je samo nekolicina mogla lako da prihvati.
Većina nikada nije živela nigde drugde osim u njenoj blizini i nije mogla ni
da zamisli da sada uradi tako nešto. Nije imalo veze što su zapravo samo
Odabrani bili potrebni da se staraju o njoj. Život van Sintre je bio za druge
vilenjake; vilenjacima Sintre je mesto bilo tamo gde su i bili.
Njegovi roditelji su se istrošili u beskorisnim naporima da privole
kralja svojoj ideji. Kralj je, naposletku, bio rođak njegovog oca i trebalo je
da ima volje da ih sasluša. Ali Arisen Belorus nije prihvatao ideju i
umesto toga je pojasnio da dokle god on bude kralj a njegova porodica
bude vladala vilenjacima Sintre, nikakva druga enklava neće biti
uspostavljena. Sa kakvim god problemima da se vilenjaci suoče, rešiće ih
ovde.
Naravno, vilenjaci i nisu rešavali bilo kakve probleme koji su bili
pred njima. Nisu napravili nikakav napredak da zaustave trovanje
zemaljskih resursa. Nisu uradili ništa povodom ratova i zaraza koji su

- 150 -