Terry Brooks - Deca Armagedona

uništili ljudsku populaciju. Najgore od svega, ignorisali su najopasniju
pretnju od svih – nove demone i njihove vojnike nekad-ljude. Nije bilo
dovoljno što su vilenjaci zatvorili demonski soj od Vilin-sveta; novi
demonski soj, onaj rođen iz ljudske rase, zauzeo je njegovo mesto.
Odvajajući se od događanja u svetu, vilenjaci su dozvolili da se to desi.
Ovi novi demoni se još uvek nisu baktali sa vilenjacima; možda nisu čak
ni shvatili da vilenjaci postoje. Ali pre ili kasnije će otkriti, a kada se to
desi, vilenjaci će otkriti do čega ih je dovelo zarivanje glave u pesak.

Razmišljanje o tome ga je razljutilo. Još više ga je ljutilo to što je
Eriša traćila svoj ozbiljan stav na male stvari pre nego na nešto što bi
zaista promenilo stvari.

To je bilo ono što bi ćerke kraljeva trebalo da rade, zar ne? Da
poklanjaju svoju pažnju važnim stvarima?

Ali, sa druge strane, rođaci kraljeva bi morali da imaju sklonost ka
odgovornostima, tako da nije mogao da se žali.

“Da li znaš koje je doba?” pitala ga je.
Uzdahnuo je. “Uskoro će zora. Nisam mogao da spavam.”
“Ako ne spavaš, onda nisi odmoran. Ako nisi odmoran, onda ne
možeš adekvatno da obavljaš svoje dužnosti kao Odabrani. Da li si
razmišljao o tome? Stalno si odsutan, Kirisine. Manjak sna bi mogao da
objasni problem.”
Njih dvoje su izgledali prilično slično – vitki i vilenjačkih crta lica,
zakošenih očiju i obrva, uskih lica, ušiju blago zašiljenih na vrhovima i sa
načinom hoda koji je nagoveštavao da će poleteti svakog trenutka.
Delovalo je kao da su rođaci, iako je Kirisin mislio da, ostavivši sličnost u
licu po strani, uopšte ne liče.
“Verovatno si u pravu, Eriša”, složio se, još uvek se smešeći.
“Pokušaću da budem bolji počevši od večeras. Ali sada sam budan i zato
mislim da ću ostati budan do zore.”
“Kirisine...”
Ali on je već sišao sa verande i odlazio. Kratko joj je mahnuo u
pozdrav i nestao u drveću, samo kako bi joj dao do znanja da nema ljutnje.
Ali nije usporavao.
Vilenjaci su bili stari narod na svetu. Neki su verovali da su bili
prototip za ljude, iako je Kirisin oduvek smatrao da je to budalaština.
Vilenjaci, mislio je, uopšte nisu ličili na ljude.
Pa ipak, koegzistirali su na svetu na koji su obe vrste imale uticaj,

- 151 -

Balkandownloadnabolje i nagore. U ovom trenutku, uticaj je većinom bio ljudski i u
potpunosti loš. Ljudi su izgubili kontrolu nad svojim svetom. To se desilo
postepeno i desilo se u meri koju nijedan vilenjak nije mogao da shvati.
Sistematski su uništavali resurse, trujući sve, prvo lokalno a na kraju i
globalno. Počeli su da ratuju međusobno sa takvom strašnom odlučnošću
da je nakon jednog veka nasilja bilo više mrtvih nego živih. Priroda je
odgovorila, naravno. Zaraze, oluje i vulkani su dovršili ono što su ljudi
započeli. Isprva, vilenjaci su sebi govorili da je veći deo onoga što se
dešavalo prirodni ciklus, da će se stvari na kraju popraviti. Više to nisu
sebi govorili. U stvari, postalo je toliko loše da su neki zagovarali ideju da
se vilenjaci otkriju i probaju da isprave stvar.

Naravno, dosta krivice za ono što se desilo je ležalo na njima
samima, pomislio je Kirisin mračno. Bila je to njihova odluka da počnu da
se skrivaju vekovima ranije kada je ljudska populacija počela da raste, a
vilenjačka da opada. Koegzistencija je delovala kao bolja mogućnost
ukoliko prvi nisu znali ništa o ovima drugima. Vilenjaci su oduvek znali
kako da nestanu sa vidika. Njima nije bilo mnogo teško da nestanu u
šumama koje su im služile kao domovi još od početka vremena. Bio je to
mudar izbor, verovale su vođe tog vremena.

Tako su se smestili da prežive u svetu ljudi i radili su to većinom
tako što su ostajali skriveni. Ljudi su Sintru nazivali Vilamet, a okolnu
zemlju su zvali Oregon. Bila je udaljena i retko naseljena i vilenjaci nisu
imali mnogo poteškoća da se sakriju. Kada bi ljudi prišli preblizu, oni su
ih okretali na drugu stranu. Blago odvraćanje pažnje je obično bilo
dovoljno – malo buke ovde, malo pokreta tamo. Kada to nije uspevalo,
uljezi su se često budili nakon neočekivanih padova ili neobjašnjivih
udaraca u glavu. To se nije često dešavalo; nije bilo ničega u gustim
šumama što je moglo da privuče većinu ljudi. Vilenjaci su čuvali svoju
domovinu od prodiranja pothranjenih ljudskim nemarom i lošim
upravljanjem, ali njihovi napori su se od skora pokazali nedovoljnim.
Uskoro, nešto će morati da se uradi. Stvar je već bila na raspravi u
vilenjačkom Visokom veću, ali mišljenje je bilo podeljeno a rešenja
oskudna.

Kako su vilenjaci počeli da otkrivaju, odvajanje od svetskih
događanja je prizivalo propast.

Pred njim, grimizna krošnja Elkris se pojavila kroz drveće, blistava i
svetlucava čak i na bledoj mesečini, signalno svetlo koje uvek

- 152 -

izmamljivalo osmeh kod dečaka. Bila je tako divna, pomislio je. Kako je
bilo šta moglo da bude suviše loše na svetu koji joj je podario život?

Došao je do čistine gde je Elkris rasla i stao posmatrajući je. Dolazio
je ovde gotovo svakog jutra pre nego što se ostali probude, njegovo lično
vreme kada je sedeo i sam razgovarao sa njom. Nikada nije odgovorila,
naravno, jer nikada nikome nije odgovarala. Ali to nije smetalo Kirisinu.
Bio je tu jer je nekako shvatao da je to mesto kome pripada. Njegovo
vreme kao Odabranog nije počinjalo u zoru i završavalo se zalaskom
sunca. Za godinu dana tokom kojih je poklonio sebe njenoj službi,
dugovao joj je svako vreme koje je mogao da joj pruži. To je značilo da je
mogao da radi ono šta je hteo, onoliko dugo koliko je hteo, dok je
ispunjavao dužnosti koje su mu dodeljene.

Upravo je ovaj nedostatak prepoznatljive strukture navodio Erišu da
ga smatra nepouzdanim. Verovala je da stvari treba raditi na utvrđeni
način, po organizovanom i pažljivo određenom rasporedu. Nije joj se
sviđalo ono što je videla kao nedisciplinovane navike. Ali ona nije bila on,
a on nije bio ona, nešto što je njoj predstavljalo poteškoću da shvati.

Provodio je ove rane jutarnje časove radeći na malim projektima koje
je on sam smislio. Ponekad je radio na ravnanju i čišćenju zemlje u kojoj
je bila posađena. Ponekad je ju hranio organskim dodacima koje je sam
napravio, koji su bili i hrana i antitoksini; to je zaista teralo Erišu da
podivlja kada bi saznala. Ponekad je samo sedeo sa njom. Ponekad ju je,
iako ne suviše često, dodirivao da joj da do znanja da je tu. Nije znao da
kaže zašto mu je to pružalo toliko zadovoljstva, zašto se zaista radovao
tome da ustane rano, u tajnosti, i provodi vreme sa stvorenjem koje mu
nije davalo ništa zauzvrat. Jednostavno je to radio. Njegova povezanost sa
njom bila je unutrašnja i delovalo je pogrešno ne odgovoriti na nju. Imao je
samo jednu godinu da za nju uradi ono što može, a onda će doći red na
drugoga. Nije želeo da proćerda ni minut.

Od pomoći je bilo to što je bio posebno dobar u odgajanju i staranju
o živim bićima. Imao je poseban dar za takav posao; uživao je u tome da
odgaja nešto i održava ga zdravim. Mogao je da oseti šta nije u redu sa
njim i deluje na osnovu instinkta. Njegova sestra je rekla da im je to u
porodici. Njegova majka je imala neobične isceliteljske sposobnosti, a
Simralin je bila strašna u dešifrovanju tajni divljine i ponašanja stvorenja
koja su živela u njoj. Obučena za tragača, imala je mogućnosti da iskoristi
svoj dar u poslu kao vilin-lovac, kao što je i on imao svoje mogućnosti

- 153 -

Balkandownloadovde.
Koje bi trebalo bolje da uposli i iskoristi, pomislio je. Ostali

Odabrani će uskoro početi da dolaze. Mogao je da zamisli njihova lica dok
prave prsten oko lica, držeći se za ruke. Mogao je da vidi poznatu
mešavinu njihovih izraza – i žestine i dosade, odlučnosti i uznemirenosti,
vedrine i tmurnosti – koja su oslikavala osećanja svakoga od njih. Tako
predvidljiva da nije morao dva puta da promisli o tome. Nastavljao je da
se nada da će ga neko od njih iznenaditi. Zar ne bi trebalo da dođe do
znatne transformacije u karakteru svakog Odabranog tokom njegove,
odnosno njene, službe? Zar to nije trebalo da bude sastavni deo iskustva?

Mislio je da je tako, ali do sada nije primetio nikakav dokaz toga.
Niti je sam prošao kroz neku veliku promenu. Ne možeš baš da počneš da
bacaš kamenje na druge kada živiš u staklenoj kući, iako ga to nije
sprečavalo ranije.

Šetao je oko Elkris neko vreme, proučavajući zemljište, tražeći znake
napada štetočina ili štetnih bolesti na manjim biljkama koje su je
okruživale. Takve stvari su se manifestovale prvo ovakvim pokazateljima;
to je bio i jedan od razloga što su bile posađene – da služe kao upozorenje
na moguće pretnje po nju.

Nije da je mnogo toga stiglo tako daleko, s obzirom na pažnju koju su
Odabrani pokazivali prema drvetu i svakom centimetru zemlje i biljnog
života koji su je okruživali. Nije da je mnogo toga bilo neka prava...

Nešto ga je lagano dodirnulo po ramenu.
– Kirisine –
Glas je dolazio niotkuda, iznenadan i snažan. Kirisin je poskočio kada
ga je čuo. Vitka grana je lako ležala na njegovom ramenu. Grana ga nije
stezala niti se uvrtala, ali ga je držala sigurno kao da je bio vezan lancima.
– Voljeni moj –
Kirisin je osetio kako mu se dižu dlačice na vratu i stresao se kao od
hladnoće, iako je jutro bilo toplo i bez vetra.
Elkris je pričala sa njim. Drvo je komuniciralo.
– Zašto sam napuštena –
Napuštena? Pogrbio se pod prekorom, ne shvatajući razlog za to. Šta
to nije uspeo da uradi?
– Obrati pažnju na mene. Nisam lagala. Nailazi promena u svetu.
Promena koja će biti razorna i neumoljiva i niko neće biti pošteđen. Sve
što poznaješ će nestati. Ukoliko želite da preživite, ja moram da preživim.

- 154 -

Da bih ja preživela, morate da mi pomognete. Pa ipak ona je odabrala da
me ne posluša, ti me moraš poslušati –

Glas je dolazio odasvud – oko Kirisina ali i iz njega takođe. Onda je
shvatio da to nije čujan glas koji je slušao; bile su to neizgovorene misli
projektovane u njegov um, dajući tim mislima težinu i materijalnost
izgovorenih reči.

Čekaj malo. Ona? Ko je ona?
– Tvoj red me je služio dugo i dobro, voljeni moj, Odabrani moj.
Stajali ste kraj mene od vremena mog rođenja, još od vremena mog
početka. Nikada nisam imala želje. Nikada nisam imala potrebe. Ali sada
imam i želju i potrebu i ti moraš da obratiš pažnju na mene. Moraš da
uradiš ono što tražim –
Kirisin je napeto slušao, iako nije sebe mogao da navede da poveruje
da je to stvarno. Elkris nikada nije pričala ni sa kim osim sa Odabranima,
a pričala je sa njima samo jednom – na dan njihovog odabira, kada ih je
pozivala po imenu. To što je komunicirala sa njim pokolebalo mu je um.
Šta je to govorila? Promena u svetu? Kraj svega što poznaju?
“Kakva je to promena?” prošaptao je, gotovo ne shvatajući da je
izrekao reči.
– Ljudi i njihovi demoni su u ratu. To je rat koji niko neće dobiti. To
je rat koji će ih uništiti sve. Ali i vi i ja ćemo takođe biti uništeni. Ukoliko
želimo da preživimo, moramo da napustimo Sintru. Moramo da otputujemo
u novu zemlju, u novi život, gde ćemo pronaći sklonište i ponovno rođenje
–
Da li mu je drvo odgovaralo? Da li je čulo njegovo pitanje? Kirisin je
pokušao da zaključi, a onda je jednostavno odustao da razmišlja o tome i
rekao ono što mu je bilo na umu. “Šta ja mogu da učinim da pomognem?”
– Odnesi me iz Sintre. Nemoj me presaditi, već me odnesi još uvek
ukorenjenu u moje zemljište. Stavi me u Loden Vilinkamen i biću
zaštićena. Upotrebi tragačke Vilinkamenove da ga nađeš, njih tri da
pronađeš jedan. Pročitaj svoje istorije. Tajna je zapisana – Kirisin nije
imao ideju kako da odgovori. Znao je za Vilinkamenje, jer je ono bilo deo
vilenjačke istorije. Ali vilenjaci ih nisu posedovali već stotinama godina.
Niko nije znao šta se desilo sa njima. Niko čak nije znao zasigurno šta bi
oni trebali da rade. Bili su magični; ali njihova magija je bila misterija.
Želeo je da postavi još pitanja. Želeo je da zna sve o Vilinkamenju i
svemu ostalom što mu je drvo otkrilo. Najviše, želeo je da čuje drvo kako

- 155 -

Balkandownloadponovo priča sa njim. Ali nije mogao da smisli šta da pita i pre nego što je
imao priliku ona je otišla.

– Nemoj me izneveriti, Kirisine Beloruse. Nemoj izneveriti vilenjake.
Uradi ono što sam tražila od tebe –

Grana se podigla i glas je utihnuo, Kirisin je čekao ali se ništa više
nije desilo. Elkris je bila tiha. Polako je izdahnuo vazduh, suvih usta i
vrelog lica. Sve što se upravo desilo delovalo mu je nestvarno, kao da se
desilo u snu.

“Šta da radim?” prošaptao je.

***

Sačekao je do zore, dok nisu završili sa pozdravom, dok svi rituali
nisu bili obavljeni, a onda je okupio Odabrane na ivici čistine i rekao im
šta se dogodilo. Sedeli su blizu, slušajući, njihove oči su prelazile sa lica
na lice. Kada je završio, zurili su u njega kao da je izgubio razum. Sumnja
na njihovim licima je bila nepogrešiva.

“Zar mi ne verujete?” ljutito je upitao. Stisnuo je pesnice. “Znam šta
sam čuo!”

“Ja znam šta ti misliš da si čuo”, Bijat je rekao, skeptičnost se jasno
čula u njegovom glasu. “Ali možda si to samo umislio.”

Nekoliko ostalih je klimnulo glavom. Oni su želeli da je on to
umislio. Kirisin je ljutito zavrteo glavom. “Nisam ništa umislio! Pričala je
sa mnom. Rekla mi je da nailazi nekakva promena i da će ona sve uništiti.
Rekla mi je da moramo da odemo negde drugde i ponesemo je sa sobom.
Pričala je o Vilinkamenju i magiji i istorijama i tajnama. Čuo sam je
dovoljno jasno.”

“Ponekad čitave grupe ljudi misle da su videle ili čule nešto što se
nikada nije desilo”, Giln je rekao tiho.

“Elkris nikada ne priča ni sa kim”, dodala je Raja. Podigla je svoje
tamne oči ka Kirisinu. “Nikada.”

“Nikada ranije, možda”, Kirisin je rekao. “Ali je govorila danas.
Možete da se pretvarate koliko god hoćete, ali to neće promeniti stvari.
Prestanite da pričate o halucinacijama i snovima. Šta ćemo da radimo?”

“Eriša”, Bijat je rekao odjednom. “Šta ti misliš da treba da radimo?”
Eriša je delovala kao da ga nije čula. Ali kada su se svi utišali,
čekajući na nju, rekla je “Ništa.”
“Ništa!” Kirisin je ponovio u neverici. “Ne budi smešna! Moraš da

- 156 -

odeš svom ocu i kažeš mu šta se desilo!”
Eriša je odmahnula glavom. “Moj otac neće poverovati ni u šta od

ovoga. Ne znam čak ni da li ja verujem!” Odjednom je bila ljuta. “Ja sam
vođa Odabranih, Kirisine. Ja kažem šta ćemo da radimo a šta ne. Moramo
da sačekamo po ovom pitanju, da budemo sigurni u to. Moramo da vidimo
da li će govoriti sa nekim od nas ostalih. Onda možemo da odlučimo.”

“Meni to zvuči razumno”, Bijat se složio, usmerivši ka Kirisinu
pogled koji je govorio: Budi razuman.

Kirisin nije mogao da veruje u ono što je čuo. “Šta hoćeš da kažeš
time ‘čekaj da vidimo da li će razgovarati sa vama ostalima’! Kakav je to
savet? Rekla mi je da njen spas zavisi od nas! Kakvu joj to pomoć
pružamo time što čekamo?”

“Ti i ne znaš šta si zapravo čuo!” Eriša se brecnula. “Samo misliš da
znaš! Stalno sanjariš! Verovatno stalno čuješ glasove. Ti bi bio prvi koji bi
umislio nešto što se nikada nije desilo! Zato nemoj da pridikuješ nama
ostalima o tome šta bi trebalo raditi po ovom pitanju!”

Kirisin je zurio u nju, a onda pogledao u ostale. “Da li i svi ostali
misle da drvo nije pričalo sa mnom, da sam to umislio?”

Čekao je na odgovor. Nije ga bilo. Svi su gledali u nekom drugom
pravcu. Nije mogao da kaže da li su na njegovoj strani ili na Erišinoj.
Zapravo, to nije ni bilo važno. Mogli su da sede ovde i pričaju o ovome do
sutra ali to ne bi pomoglo. Ono što je trebalo da rade jeste da otkriju da li
je stvarno bilo Vilinkamenja. Morali su da otkriju da li je neko ikada čuo
za kamen po imenu Loden. U suštini, morali su da urade nešto a ne da
zariju svoje glave u pesak.

Odbio je mogućnost da je umislio da je Elkris pričala sa njim. Njegov
um je odlučio po tom pitanju. Ljudi i demoni su pronašli način da sve
unište i Elkris ih je upozoravala da moraju da urade nešto. Njihov je posao
da je zaštite i očuvaju. Ona je zavisila od njih što se toga tiče. Osim ako
nisu nameravali da se odreknu svojih odgovornosti prema njoj, nisu imali
izbora. Morali su da urade ono što je tražila od njih.

Kirisin je ustao. “Vi možete da radite šta god hoćete. Ali ja idem da
razgovaram sa kraljem!”

- 157 -

Balkandownload PETNAEST

Ne uputivši im više nijedan pogled, Kirisin je otišao sa čistine. Ostali
Odabrani su vikali za njim, govorili mu da se vrati, upozoravali ga da
suviše brza, da ne razmišlja. Čuo je Erišu kako viče da pravi grešku.
Ignorisao ju je, ignorisao je sve njih, besan zbog njihovog odbijanja da
urade više od pronalaženja razloga za odugovlačenje, ne radeći ništa. Čak i
Bijat, njegov najbolji prijatelj. Očekivao je više od njega. Ali on je uvek
očekivao više od svakoga osim od samog sebe.

On je bio taj koji je uvek vrdao. On je bio taj koji je trebalo da
ispituje celu ovu stvar.

Ali nije to radio u ovom slučaju. Zašto je to tako?
Pitanje ga je gotovo zaustavilo u mestu jer nije imao odgovor. Iskusio
je trenutni osećaj da je prešao liniju, da je napravio odluku na koju će se
vraćati još dugo. Njegova ljutnja i inercija su ga gurale dalje kada su zdrav
razum i premišljanje mogli da ga vrate nazad. Odmarširao je sa takvom
rešenošću da bi vraćanje bilo isto što i puzanje nazad, a on nije nije želeo
da to radi. Zastajkivanje da raspravlja o svojim razlozima za potpuno
prihvatanje i veru u ono što mu je Elkris rekla bilo je besmisleno. Nije to
mogao da objasni jer je njegova posvećenost Elkris prevazilazila razum ili
suprotstavljanje i išlo je do samog srca njegove službe kao Odabranog.
Nije mogao da kaže za ostale, ali tako je bilo za njega. Ono što mu je
Elkris rekla ovog jutra samo je ojačalo njegovu odlučnost da ispuni svoje
obaveze da služi i štiti.
Zašto sam napuštena?
Reči su ga sledile. Bila je to optužba koju nije mogao da ignoriše.
Ono što nije razumeo bio je Erišin manjak delovanja. Zašto se nije
složila da razgovaraju sa njenim ocem? Gotovo kao da se plašila da mu
priđe povodom toga. Nije mogao da zamisli koji je razlog za to, ali se nije
ni pretvarao da zna sve o njihovom međusobnom odnosu. Pretpostavljao je
da to što je neko ćerka Kralja nosi sa sobom gomilu već postavljenih
problema, one vrste koja se uvek sakrivala od opšte javnosti. Njegovi otac
i majka su sigurno imali svoj deo muka sa Arisenom Belorusom. Nije
delovalo čudno da i njegova kćer ima nekoliko.
Pa ipak, bila je čvrsta u tome da ne razgovaraju sa njim.
Opet, gotovo da je stao i okrenuo se, mali šapat ga je upozoravao da
se pazi. Ali on je već odlučio.

- 158 -

Prošao je kroz bašte, zašao među okolno drveće i krenuo uzbrdo kroz
kuće koje je bilo lako zameniti za deo šume ukoliko ste u njih gledali sa
malo veće udaljenosti. Vilenjačke kolibe i kućice ukopane u zemlju činile
su produžetak starog šumskog rastinja i stajale su poput gnezda u drveću.
Bile su kao pauci i njihove mreže – morate da priđete blizu i morate da
motrite da biste ih uočili. Čak je i put koji je Kirisin pratio bilo gotovo
nemoguće primetiti, prerađen i redovno izmenjivan kako ih ne bi odao.
Vilenjaci su odavno naučili da po svetu hode oprezno.

Naravno, opreznost nije rešavala probleme sveta, posebno u ovakvim
vremenima. Nisu svi delili senzibilitet vilenjaka. Bolest i trulež su prodrli
čak i ovde, direktna posledica otrova koje su ljudi svuda ubrizgali u
zemlju, vazduh i vodu. Raspad njihovih ratova se prelio i u vilenjačku
domovinu. Vilenjaci su znali dosta o isceljivanju, ali raspada je bilo
previše čak i za njih. Do sada, vilenjaci su se borili koristeći veštine
kojima su ovladali tokom bezbrojnih vekova, ali njihovi napori su počeli
da bivaju nedovoljni. Trovanje je bilo sveprožimajuće, prodrlo je
preduboko. Bez korišćenja magije koja ih je održala u vreme Vilin-zemlje,
bili su izgubljenu bitku.

Čak je i Arisen Belorus, poznat po svom optimizmu i insistiranju na
tome da je vilenjačka genijalnost rešenje za sve, sigurno ovo znao.

Dom Belorusovih je stajao sa strane na gusto pošumljenom vrhu brda;
njegove sobe i prolazi bili su ukopani duboko u zemlji tako da je praktično
ceo vrh bio pun tunela. Postojalo je bezbroj ulaza i izlaza, na desetine
svetlarnika i prozora, ali nijedan nije bio vidljiv dok se ne biste približili.
Svi su bili strogo čuvani. Još uvek se nalazio na manje od pedeset metara
od njega, penjući se uzbrdo ka glavnom ulazu, kada ga je presreo prvi
pripadnik Kućne straže. Kućni stražari su predstavljali kraljeve lične
branioce, elitnu jedinicu formiranu od vilin-lovaca čija je posebna dužnost
bila da štite kraljevsku porodicu. On je bio poznat paru koji ga je
zaustavio i zato su ga pustili da prođe. Prošao je kroz glavni ulaz, najavio
se ličnom pomoćniku na dužnosti i bio upućen da sedne zajedno sa
nekolicinom drugih koji su došli pre njega.

Tamo je sedeo, čekajući.
Prekratio je vreme pokušavajući da izvuče iz sećanja ono malo što je
znao o vilenjačkim istorijama. Tamo potraži odgovore, rekla mu je Elkris,
tako da je to ono što mora da predloži kralju. Istorije su bile stare, tako
stare da su vodile u prošlost sve do početka drevnih ratova između dobra i

- 159 -

Balkandownloadzla. Tada su vilenjaci i njihovi vilin-saveznici stvorili Zabran od magije i
zatvorili mračna bića koja su ih mučila još od kada su Reč i Praznina
započeli svoju bitku da kontrolišu čitav život. Bila je to duga, ogorčena
borba, ali su na kraju vilenjaci preživeli a demoni i njihov soj bili poraženi
i zatvoreni. Stvaranje Elkris je omogućilo pobedu i zatvaranje zlih
stvorova. Svi su znali tu priču, čak i oni koji nisu pročitali ni reč iz
istorija.

Video je te drevne tomove kada je posećivao Erišu pre nekoliko
godina. Bili su držani u posebnoj sobi koja se uvek zaključavala kada se
nije koristila. Knjige je nadgledao kraljevski istoričar, Kulf, strašni starac
sa još strašnijim temperamentom. Kirisin ga je sreo samo jednom i jednom
je bilo sasvim dovoljno.

Većim delom, vilenjačke istorije su bile vlasništvo i briga kraljeva i
kraljica kraljevstva i običan narod nije imao dopuštenje da ih čita. Bile su
previše lomljive i suviše su se lako mogle oštetiti da bi svima bile
dostupne, a možda to ionako nije imalo veze jer se pričalo da daju samo
skice onoga što se dešavalo u ranim godinama. Same knjige su bile
napisane i uvezane pre samo desetak vekova, njhov sadržaj je prebačen iz
pisanih beležaka i usmene istorije sakupljane iz stotina izvora. Bilo je
nemoguće reći u kojoj meri su bile tačne. Sigurno je nešto od toga bilo
previše tanko i zastarelo da bude od ikakve koristi. Ali možda su Loden i
tragačko Vilinkamenje bili dovoljno važni za vilenjačku istoriju i kulturu
da bilo šta zapisano o njima bude u suštini tačno.

Nadao se da je tako. Jer ako u tim knjigama nije bilo ničega o
tragačkom kamenju i Lodenu, ceo posao oko toga kako da spasu Elkris a
da je ne presade...

I tako je njegovo razmišljanje teklo, odmotavajući se kao kanap sa
kotura, padajući na gomilu pred njegovim nogama.

Do vremena kada je bio pozvan, dva sata kasnije, izgubio je veći deo
svog entuzijazma oko onoga zbog čega je došao i sve svoje strpljenje. Svi
ostali su bili prozvani pre njega, iako je on bio član kraljevske porodice.
Nije mogao a da ne pomisli da je ovo kraljev način da mu saopšti da je
skliznuo dosta nisko na kraljevskoj lestvici od sukoba sa njegovim
roditeljima oko toga da se vilenjaci podele. To ga nije lično uključivalo ali
je činilo da plaća cenu bez obzira na to. Napravio je mentalnu belešku da
pita svoju sestru kako je njoj išlo kao članu lične kraljeve garde.

“Kirisine!” Kralj je uskliknuo. “Kakvo prijatno iznenađenje!” On je

- 160 -

bio veliki čovek, sa glasom koji je odzvanjao i srdačnim pokretima i
njegov rečit doček je odbacio mogućnost bilo kakve lične netrpeljivosti.
“Ali zašto nisi u Vrtovima sa ostalim Odabranima?”

Ukoliko si znao da treba da budem tamo, zašto si me terao da sedim
u holu dva sata? Kirisin je pomislio. Zašto me nisi pozvao pre svih
ostalih? Ali nije rekao ništa od toga. Nije došao da započne svađu. Nadao
se.

“Gospodaru”, pozdravio je, klanjajući se kralju iz poštovanja. “Žao
mi je što vas prekidam.”

“Budalaština! Ne viđam te dovoljno. Uđi, uđi. Kako je moja ćerka?
Još uvek pokušava da ubedi sve da je odrasla i da ima sedamnaest
godina? Voleo bih da može da nauči da ne shvata sebe tako ozbiljno. Da
bude više nalik tebi. Ti uvek deluješ tako opušteno.”

Poveo je Kirisina do kauča, obojica su seli i nagnuli se jedan ka
drugom zaverenički. “Pozvao bih te i ranije, ali sam se zaglavio na jednoj
konferenciji i nisam mogao da se oslobodim. Svi oni koji su ušli pre tebe
morali su da se vide sa jednim od mojih pomoćnika, ali ja sam te sebično
sačuvao za sebe. Nadam se da nisi mnogo ostario od tog čekanja. Reci mi
kako si.”

Protivurečno i pomalo postiđeno zbog svog sumnjičavog uma,
pomislio je Kirisin. Arisen Belorus mu je uvek radio ovo i to nije baš
olakšavalo ovu situaciju gde ni sam nije bio siguran šta je došao da uradi.

“Dobro, gospodaru.” Pročistio je grlo. “Ovde sam jer se u Vrtovima
nešto desilo jutros. Nešto za šta sam smatrao da za to morate da znate.
Elkris mi se obratila.”

Nešto se promenilo u Kraljevom izrazu lica. Nije to bila dramatična
promena, neka koja je svedočila o zaprepašćenju ili uzbuđenju. Bila je
suptilnija, proračunatija. Pojavila se za trenutak, a onda nestala. Kirisin je
registrovao njeno prisustvo ali je već krenuo dalje sa svojom pričom.

“Rekla je da je u opasnosti, gospodaru. Rekla je da su vilenjaci u
opasnosti. Govorila je o promeni u svetu koja će uticati na sve nas.
Zatražila je našu pomoć. Ona hoće da potražimo Vilinkamen po imenu
Loden. Moramo da je smestimo u taj kamen i odnesemo na sigurno mesto i
sve je to zapisano u istorijama. Mislio sam da neko treba da vam kaže, pa
sam odlučio da...”

“Očigledno, moja kćer nije mislila da ona treba da bude ta koja će to
da mi kaže?” Kralj ga je odjednom prekinuo.

- 161 -

BalkandownloadKirisin je oklevao. “Došlo je do rasprave. Ja sam se dobrovoljno
javio da dođem da vam kažem jer mislim da moramo nešto da učinimo.”

“Ali nisu se svi složili sa tobom?”
Na nesreću. “Ne, ne slažu se svi.”
Arisen Belorus je izvio jednu obrvu. “Moja kćer je jedna od onih koji
se ne slažu, pretpostavljam?” Kirisin je klimnuo glavom. “Dobro, onda.
Koliko ostalih deli njeno mišljenje?”
Kirisin je duboko uzdahnuo. “Svi tako misle.”
Kralj je klimnuo glavom. “Da li je neko osim tebe čuo Elkris kako
govori?”
Kirisin je zavrteo glavom. “Ne.”
“Da li ti pada na pamet bilo kakav razlog zašto bi Elkris pričala samo
sa tobom a ne sa još nekim?”
Opet je Kirisin zavrteo glavom, i ne trudeći se da odgovori naglas.
Nastala je duga pauza. Kralj je stavio ruku na njegovo rame.
“Pokazao si veliku snagu svojih uverenja time što si ovako došao kod
mene. Ali možda bi morao da ponovo proceniš svoj položaj.”
“Možda bih i morao. Ali ne mislim da će to promeniti moje mišljenje.
Znam šta sam čuo.”
Kralj se nasmešio. “Ne mogu da iznesem ovo pred članove Visokog
veća i zatražim njihovu podršku bez nečeg konkretnijeg od ovoga što si mi
ispričao. Uradiću kao što je i predloženo i pogledaću naše istorije. Možda
postoji nešto zapisano o tom Loden Vilinkamenu i o ostala tri potrebna da
se on nađe. Narediću da čuvar istorija odmah počne. Ukoliko se nešto
pronađe, odmah ću delovati po tom pitanju. Ali ako ne pronađemo ništa,
nisam siguran šta ću moći da uradim da pomognem.”
Kirisin nije bio zadovoljan ovakvim odgovorom ali dovoljno je znao o
tome kada treba da prestane da pritiska stvar. Kralj se podigao na noge,
što je označilo kraj razgovora. Kirisin je ustao sa njim. “Hvala što ste me
saslušali”, rekao je, ne znajući šta drugo da kaže.
Arisen Belorus je klimnuo glavom. “Voleo bih da ne pričaš o ovome
ni sa kim dok ti ja ne kažem suprotno. Ne želimo da podižemo nepotrebnu
paniku.”
Nepotrebna panika. Kirisin je klimnuo. “Neću reći ništa.”
I te kakva panika bi nastala kada bi otkrili istinu o predviđanjima
drveta, mislio je dok je izlazio iz sobe i prošao nazad niz hodnik i kroz
ulazna vrata. Već je prekorevao sebe što nije jače delovao na molbu

- 162 -

drveta. Morao je da se nada da će istorije otkriti nešto o Lodenu i istoriji
Vilinkamenja tako da kralj može da deluje.

Prešao je dobar deo puta niz stazu i odaje Belorusovih su nestale iz
vida kada je odjednom shvatio nešto. Kralj je rekao da možda postoji
nešto zapisano u istorijama o Loden Vilinkamenu i ostala tri potrebna da
se on nađe. Ali Kirisin nije pomenuo tri tragačka kamena.

Pa ipak, Arisen Belorus je znao za njih.
To ga je zaustavilo u mestu. Pažljivo se prisećao onoga što je rekao
kralju, tek da bude siguran. Nije bilo greške. Nije uopšte pomenuo
tragačke Kamenove. Nije imao priliku da dovrši svoje objašnjenje pre
nego što ga je kralj prekinuo. Implikacije ovoga bile su tako zapanjujuće
da za trenutak nije mogao sebe da natera da poveruje u njih. To je značilo
da je kralj već znao o ostalim Vilinkamenovima i pre nego što mu je
Kirisin bilo šta rekao. Što je, onda, značilo da takođe zna i sve ostalo.
Kako je to moglo biti?
Njegovo lice se smračilo. Pa, bilo je očigledno, naravno. Samo je
jedna osoba mogla da mu kaže. Eriša. Uprkos njenom insistiranju na tome
da ne ispriča njenom ocu šta se desilo, napustila je bašte odmah nakon
njega i ipak uradila to. Zato ga je Kralj ostavio da čeka tamo dva sata i
ništa ne radi. Slušao je Erišu, a onda odlučio šta da kaže Kirisinu. Dečak
je zurio u zemlju pred sobom, dok se ljutnja skupljala u njemu. Bio je
namerno obmanut i nikako nije mogao da razmne zašto.
Kirisin je stajao dugo u mestu, razmišljajući o tome. Stajao je na
opasnom terenu. Znao je da mora da uradi nešto, ali ako bude uradio
pogrešnu stvar to će stvoriti više problema njegovoj porodici nego što je
mogao da zamisli. Nije mogao da razotkrije kraljevu dvoličnost a da ga ne
posrami. Nije mogao da se suoči sa Erišom povodom toga što je uradila a
da ne otkrije ono što zna o njenom ocu. Nije mogao da kaže nikome za
igru koja se igrala a da ne rizikuje mogućnost da se to vrati do kralja.
Ali nije mogao ni da stoji po strani i ne uradi ništa. Položio je
zakletvu kada je postao član Odabranih i uradivši to posvetio je sebe tome
da zaštiti i brine se o drvetu kako god je mogao.
Polako se vraćao u bašte, promišljajući o tome, pokušavajući da
odluči šta da radi. Ništa posebno mu nije padalo na pamet. Osećao se
potišteno što je bio tako bespomoćan, ali ni srljanje neće biti od pomoći.
Sviđalo mu se to ili ne, morao je da bude strpljiv. Morao je da sačeka i
otkrije kako da preokrene stvari. Bilo je sasvim jasno da se dešavalo nešto

- 163 -

Balkandownloadšto on nije razumeo i morao je da otkrije šta je u pitanju. Ali ako ne bude
pazio kako to radi, rizikovao je da se nađe odvojenim od svega.

Stigao je nazad u Vrtove i bez reči ikome vratio se na posao. Znao je
svoje dužnosti za taj dan i nije morao da priča sa ostalima osim ako tako
ne odluči. Možda će biti bolje, odlučio je, ako sačeka da oni počnu da
pričaju sa njim.

Bijat je bio prvi koji mu je prišao, prilazeći čim ga je ugledao. “Šta je
rekao kralj?” prošaptao je, bacajući brz pogled preko ramena u pravcu
Eriše, koja je bila na kolenima i čupala korov duž staze.

Kirisin je slegnuo ramenima. “Rekao je da mu je drago što sam mu
ispričao o tome i da će pogledati istorije. Nije se naljutio.” Zastao je. “Šta
sam propustio ovde?”

“Na šta misliš?”
“Pa, da li se još nešto pričalo o ovome kada sam otišao? Eriša je bila
prilično ljuta.”
Bijat se zakikotao. “Eriša je bila besna. Ali odmah je prestala da
priča o tome i sve nas je zaposlila. Radili smo od tada. Zašto si se toliko
zadržao?”
“Da li je Eriša rekla gde ide kada je krenula za mnom?” pitao je,
ignorišući pitanje.
Bijat je zurio u njega. “O čemu ti to pričaš? Eriša nije krenula za
tobom. Nije napuštala Vrtove. Niko nije.”
Kirisin se sagnuo iza sprave za kopanje tako da drugi dečak nije
mogao da vidi njegov izraz lica. “Moja greška. Učinilo mi se da sam je
video.” Šta se događa? “Bolje se vrati na posao. Pričaćemo o ovome
kasnije.”
Bijat se odmakao, ostavljajući ga sada u još mračnijim mislima. Ako
Eriša nije pričala sa svojim ocem, kako je on otkrio šta je drvo reklo
Kirisinu?
Odgovor mu se javio gotovo istog trenutka. Arisen Belorus je saznao
za to mnogo ranije, čak i pre ovog jutra.
Pa ipak ona je odabrala da me ne posluša, ti me moraš poslušati.
Polako se uspravio sedeći i počeo da zuri u prazno. Ona. Setio se
reči drveta sada, kako su delovale kao optužba bez osnova. Ali su imale
savršenog smisla ako ovaj jutarnji pokušaj da potraži pomoć od Odabranih
nije bio prvi, ako je Elkris razgovarala sa nekim ranije.
Sa Erišom.

- 164 -

Njegov pogled je prešao preko čistine i zaustavio sa na njegovoj
rođaci. Ona je bila njihov vođa, prva među Odabranima. Ako je drvo
razgovaralo sa nekim pre njega, to je morala da bude Eriša. Ona bi otkrila
svoje strahove i tražila pomoć od Eriše, a devojka bi to rekla svom ocu.
Tako je on mogao da sazna za tragačke kamenove.

Vratio se čupanju korova dok se borio da savlada svoju ljutnju i
usmeri je na nešto produktivnije od toga da priđe i stisne je za gušu. Da li
je zaista moglo da se tako desi? Ako je tako, zašto? Nije imalo nikakvog
smisla. Eriša je mogla to da kaže svom ocu, ali zašto bi to krila od
Odabranih? Kada je već bio kod toga, zašto bi oboje krili uočenu
opasonost po drvo? Svi su znali koliko je ona važna kao zaštitnik
vilenjaka.

Znao je da će to morati da otkrije. Ali to je značilo izvlačenje istine
od Eriše a da ona ne otrči svom ocu. Duboko je udahnuo. Nije imao pojma
kako to da uradi.

Nastavio je sa svojim poslom, neuspešno pokušavajući da smisli neki
plan. Još uvek je to pokušavao kada se ona odjednom pojavila kraj
njegovog lakta.

“Šta se desilo sa mojim ocem?” upitala ga je nehajno, klečeći kraj
njega. Sklonila je svoju tamnu kosu unazad. “Šta ti je rekao kada si mu
ispričao o drvetu?”

Nešto u vezi sa načinom na koji mu je postavila pitanje nateralo ga je
da zagrize i, tek tako, doneo je odluku. Podigao je pogled ka njoj tako da
je mogao da je gleda u lice. “Već je znao sve o tome”, rekao je.

Njene lepe, nežne crte lica su se zategle i ona je porumenela. Oborila
je pogled, a onda ga podigla i pogledala ga pravo u oči. “Kako to misliš?”

Odmah je znao da je bio u pravu što se tiče svojih sumnji. Elkris joj
se obratila ranije, pre ovog jutra i umesto da to poveri ostalim
Odabranima, ona je otišla do svog oca. Oboje su to krili od tada.

“Znaš na šta mislim”, rekao je tiho, njegove oči nisu skidale pogled sa
njenih. Mogao je da vidi kako se u njima pojavljuje mešavina besa i
straha; bila je vidljivo smušena. “Elkris ti se obratila ranije i ti si to
ispričala svom ocu, ali nisi rekla nama.”

“To nije istina.” Pokušala je da skloni pogled.
“Kako je onda tvoj otac znao šta hoću da kažem i pre nego što sam to
rekao? Znao je sve o Lodenu i Vilinkamenovima i istorijama. Znao je sve,
Eriša.” Zastao je. “O čemu se ovde radi?”

- 165 -

BalkandownloadNjene usne su se zategle a ona je izgledala kao da će da zaplače. Za
trenutak je pomislio da će mu reći ono što je želeo da zna. Ali onda se
povratila a njeno lice se zatvorilo.

“Umišljaš stvari, Kirisine”, prošaptala je besno. “Izmišljaš priče za
svoje potrebe. Imaš talenta za to. Mislim da je bolje da se vratiš na posao i
pustiš i mene da uradim isto.”

Skočila je na noge. “I bolje zadrži te svoje izmišljotine za sebe, inače
neću biti odgovorna za ono što će ti se desiti!”

Udaljila se, ukočenih ruku kraj tela, zategnutih ramena, duge kose
koja se vijorila. Nije se osvrtala. Kirisin je čekao dok nije ponovo
kleknula i nastavila sa svojim poslom, a onda je prestao da gleda. Toliko o
tome da neće delovati nepromišljeno. Pitao se koliko će joj vremena
trebati da ovo ispriča svom ocu. Pitao se šta će se onda desiti sa njim.
Nije vredelo suviše ramišljati o tome. Ukoliko je kralj odlučan u tome da
sačuva ono što je Elkris otkrila kao tajnu, uradiće sve za šta bude smatrao
da je neophodno da spreči Kirisina da se meša.

Dan se odužio nakon toga. Radio je u baštama celog jutra, a onda je
proveo popodne brinući se za biljke i drveće sa starim Vilamom. Bio je
dovoljno blizu Eriši sve vreme da je bilo ko od njih mogao da pozove ovo
drugo, ali on joj nije rekao ni reč a ni ona njemu. Pokušao je da smisli šta
da sledeće uradi, ali nije uspevao da nađe bilo kakvo rešenje. Delovalo je
da je spalio sve mostove za sobom time što joj je rekao ono što je znao.
Ukoliko sada bude ispričao to još nekome, ona će sve negirati. Da li će ga
ostali Odabrani podržati? Možda, ali nije mogao biti siguran u to. Do sada
nisu pokazivali mnogo želje da ga podrže. Nisu bili sigurni u njega i neće
brzo želeti da zauzmu svoj stav.

Mogao je da priča sa Bijatom, odlučio je. Od svih njih. Bijat je bio
onaj za koga je bilo najverovatnije da će ga podržati.

Ali kada je dan prošao, nije ništa rekao Bijatu. Otišao je sam i krenuo
kući kroz drveće bez ijedne reči ostalima. Otkrio je da ne zna tačno šta
hoće da kaže ili kako želi da to kaže. Nije bio siguran u to šta da radi i
bilo mu je potrebno vreme da razmisli o tome. Zato je otišao na jedno od
svojih omiljenih mesta, do rta koji je gledao na reku Oriš i seo leđima
oslonjen na jedan od starih kedrova.

Želeo je da se Simralin vrati kući. Ona bi znala šta da radi. Ili bi bar
imala neko mišljenje o tome. Mogao je da priča sa svojim roditeljima, ali
oni su mogli da odluče da se suprotstave Arisenu po tom pitanju i ono što

- 166 -

je moglo da im se desi bi bila njegova krivica. On je, naposletku, bio samo
dečak. Dečaci poput njega su stalno bili zbunjeni ili su grešili. Svi odrasli
su to znali.

Ali on je morao da nešto učini. Elkris je bila u opasnosti a vreme je
isticalo. Ukoliko ne bude dobila pomoć koju je tražila, mogla je nestati.
Nije delovalo da će bilo ko uraditi nešto ako on to ne uradi. Zato bolje da
smisli neki plan.

Sedeo je tamo do sumraka, smišljajući takav plan. Kada se smračilo i
kada je krenuo kući, još uvek ga nije imao.

- 167 -

Balkandownload ŠESNAEST

Bilo je kasno popodne, svetlost je postala siva a svet postao mesto
senki i tajanstvenih zvukova, kada je Ejndžel Perez konačno pronašla ono
za čime je tragala. Decu iz utvrđenja i njihove zaštitnike celo popodne je
vodila na sever kroz izmaglicu od dima i pepela da bi izašli iz grada.
Zastala je kada je odmor bio neophodan i jednom da pojedu nešto od
svojih oskudnih namirnica, ali inače ih je stalno držala u pokretu. To je
teško padalo deci, posebno onoj najmlađoj, od kojih su mnoga morala da
se nose dok su napredovali. Ali zaustavljanje je bilo opasno. Bili su još
uvek suviše blizu stvorova koji su želeli da ih unište, demona i nekad-
ljudi, a posebno onog starca. Nije znala da li je još otkrio da mu je ponovo
pobegla. Nije znala da li će ih pratiti jahači. Pa ipak, znala je da uvek
treba da pretpostavi najgore i da ne rizikuje.

Tako su izašli iz Anahajma i ušli u brda Cino, prešavši razdaljinu od
više od trideset kilometara, maršem koji ih je ostavio bolnih nogu,
uplašene i spremne za spavanje do vremena kada su se sreli sa izviđačima
gerilskih snaga koje su ih čekale da ih povedu. Oformila je jedinicu pre
osam meseci, kada je znala da Roberta više nema i da su utvrđenja istočno
od planina pala. Izvukla ih je iz utvrđenja Los Anđelesa, muškarce i žene
koji su verovali da ih tvrđava više ne može zaštiti i da se njihov način
života završio i da je potrebno pronaći drugačiji. Udružila ih je sa
odrpanom bandom izgnanika i lutalica koji su znali ponešto o
preživljavanju na otvorenom. Pripremila ih je za ono što će se desiti, kao i
egzodus dece koju će pokušati da spase. Poverila im je odgovornost da
vode decu na sever, štiteći ih na putu i pronalazeći im sigurno utočište na
drugom mestu.

Uključujući i onu koje je povela sa sobom iz utvrđenja u Anahajma,
dece je sada bilo više od hiljadu.

Muškarci i žene koje je čekala došli su sa kamionima koje su
pronašli svuda po gradu i popravili ih, vozilima koja su mogla da prevoze
decu do tačke okupljanja dalje na severu i prilično daleko od grada, gde su
bila okupljena ostala deca i odrasli. Kada se jednom budu spojili, čitava
sila će započeti dugačak put ka San Francisku – iako Ejndžel još uvek nije
odličila da li će to biti njihovo krajnje odredište.

Postojali su dobri razlozi da ne bude. Vojska demona i nekad-ljudi,
sada kada su završili sa utvrđenjima južne Kalifornije, krenuće za njima.

- 168 -

Odlazak u San Francisko je samo odlagao neizbežno. Nije mogla da
zamisli da ih sve spase po drugi put ako im dozvoli da prebegnu u
tamošnja utvrđenja. Ali ako ne tamo, kuda? Da li da odu dalje na sever,
sve do Sijetla i severoistočnog Pacifika? Da li će tamo biti bezbedniji? Da
li mogu da učine nešto da se bolje pripreme za vreme kada će se boriti sa
svojim neprijateljima? Da li je mogla da očekuje drugačiji ishod ako tako
bude?

Samo razmišljanje o tome ju je iscrpljivalo. Ostavljalo ju je u
nepobitnom ubeđenju da im ističe i vremena i prostora i da ih na kraju
ništa neće spasiti. Ljudska rasa je bila na zemlji, njena nekada naizgled
neiscrpna populacija se ravnomerno smanjivala sa miliona na stotine
hiljada i hiljade. Nije imala predstave koliko ih je ostalo, samo da im se
broj smanjuje sa svakim izlaskom sunca. To je bio trend koji je morao da
bude preokrenut ili će se dogoditi nezamislivo i čovečanstvo će biti
zbrisano. Ali ona nije imala ideju kako da to postigne osim da spasava one
koje je mogla i nada se da će se stvari preokrenuti u njihovu korist.

Toliko toga je pošlo naopako da joj je bilo teško da zamisli da nešto
krene kako treba. Reč je nekada imala prednost u ovoj borbi, ali sada je
sve išlo u korist Praznine. Kako je to moglo da se desi kada su svi bili
upozoreni na mogućnost i potrebu da se brane od toga? Odgovor je bio
jednostavan, naravno. Nedovoljno onih upozorenih je verovalo u to.

Izdala je kratke naredbe onima koji su čekali, stojeći nazad dok su se
prebacivali u kamione. Za trenutak se okrenula i pogledala prema gradu,
tražeći neki nagoveštaj potere. Ali samo je videla pokrov noći koji se
spuštao na grad. Pričinjavalo joj se da i dalje čuje jauke ranjenih i
umirućih, ali je do sada znala da ih čuje samo u svom umu. Poželela je da
može da pronađe način da priguši te jauke, da ih utiša. Ali iz iskustva je
znala da neće uspeti.

Kamioni su bili puni i krenuli su dalje. Bili su stari i u stanju
raspadanja i radili su na baterije na solarni pogon. Odvešće decu dovoljno
daleko od grada, ali ne mnogo dalje. Bilo je više od šest stotina kilometara
do San Franciska a to je bilo suviše daleko za hodanje. Baterije su mogle
da se menjaju ili ponovo napune. Nadala se da je neko mislio na to dok je
nije bilo. Nadala se da su pripreme bile obavljene.

Ali sada nije mogla ništa da uradi povodom toga.
Suviše umorna da i dalje razmišlja o tim stvarima, popela se u zadnji
deo poslednjeg kamiona, zgrčila se u uglu i brzo zaspala.

- 169 -

Balkandownload ***

Preživela je nemirnu noć truckanja po lošem putu i meljućih zvukova
kamiona među malim uplašenim glasovima dece sa kojima je delila
prostor. Prestanak pokreta kamiona se poklopio sa iznenadnom tišinom i to
ju je probudilo u zoru. Bila je ukočena i u bolovima i, za trenutak,
dezorijentisana. Sanjala je o utvrđenjima i napadu nekad-ljudi. Slike i
zvuci bitke su joj još uvek bili sveži u umu, divlja mešavina užasavajućih
borbi koje su ostavljale miris smrti koji je bio težak i prodoran u njenim
nozdrvama. Delovalo je kao da se to upravo desilo a da je ona upravo
pobegla.

Sišla je sa kamiona, pozdravila nekoliko gerilaca koji su joj prišli i
mahnula poželevši dobro jutro Helen Rajs, koja je već organizovala decu
koju je dovela iz utvrđenja u Anahajmu u grupe. Ejndžel je stajala i
posmatrala za trenutak, ispunjena tugom koje nije mogla da se oslobodi.
Sve je bilo tako uzaludno, tako beznadežno. Zbog čega su spasavali ovu
decu? Zarad šanse za život? Ali kakva im je to šansa pružena ako se ništa
u velikoj slici ne bude promenilo?

Sada su se nalazili u gerilskom logoru, drvenom pribežištu koje je
pružalo ulaz i izlaz iz nekoliko pravaca i na koje se moglo motriti sa
nekoliko desetina obližnjih tačaka na visini. Branioci su bili teško
naoružani i organizovani. Nije mislila da će ih uhvatiti nespremne, ali nije
nameravala da ostaje ovde dovoljno dugo da testira takvu mogućnost. Do
podneva će putovati na sever do bilo kog mesta koje ona odredi. Uradiće
tako jer je bila sigurna da je starac dolazio za njima sa svojim vojskama,
oružjem i nezasitom željom da ih uništi.

Ili, tačnije, da uništi nju.
Razmislila je o tome za trenutak, udaljavajući se od logora, krećući se
ka drveću gde je mogla da bude sama i da razmišlja. Prava meta njegovih
napora, tog lovca na vitezove Reči, bila je ona. Njegova svrha kao sluge
Praznine bila je da eliminiše sve preostale Vitezove, a ona je verovatno
bila jedan od poslednjih. Njena bitka sa onim ženskim demonom danas je
pokazala koliko je starac bio uporan u tome da je pronađe i eliminiše.
Neće se zaustaviti zato što je današnji napad propao. Krenuće ponovo za
njom, možda iz drugog pravca, na drugačiji način. Doći će i nastaviće da
dolazi sve dok jedno od njih dvoje ne bude mrtvo.
Samo za trenutak, razmotrila je mogućnost da preokrene situaciju s

- 170 -

njim. Razmatrala je da krene na njega pre nego što on krene na nju. On
neće to očekivati. Možda će ga uhvatiti nespremnog. Možda će ga ubiti pre
nego što shvati da je u opasnosti. Pomisao na to joj je pružila snažno
zadovoljstvo. To će nadoknaditi sve one živote koje je starac oduzeo, svu
bol koju je prouzrokovao, sve zlo koje je počinio. Bila bi to sasvim
zaslužena odmazda.

Takođe, bili su to i pusti snovi prvog reda. Džoni bi joj odmah ukazao
na to, a ona je znala dovoljno da to brzo uradi i sama u njegovom
odsustvu.

“Ejndžel Perez?”
Delovalo je da glas dolazi niotkuda. Ejndžel je brzo pogledala
unaokolo, pitajući se ko ju je pratio iz logora. Ali nije bilo nikoga. Stajala
je savršeno mirno, znajući da nije umislila glas, da je neko izgovorio njeno
ime.
“Da li si ti Ejndžel Perez?” upitao je glas.
Ovog puta Ejndžel se okrenula ka mestu odakle je delovalo da glas
dolazi, ali videla je samo drveće, lišće i travu bez boje zbog zagađenja i
zamagljenih izmaglicom. “Ko je to? Gde si?”
Mala, mršava figura je stupila na opalo lišće, materijalizujući se kao
nešto što je ovog trenutka poprimilo oblik i formu. Devojka, kože bele kao
kreda, tamnih dubokih očiju i kose duge, nežne i bledoplave boje, stajala
je pred njom. Devojka je nosila odeću koja je bila prozirna; protezala se
od nje i mogla je i biti deo njenog tela. Stajala je tiho pred Ejndžel,
prozračno stvorenje posebne i egzotične pojave, puštajući viteza Reči da je
proučava.
“Zovu me Ejli”, rekla je.
Ejndžel je odmah znala štaje ona bila. Odrpanac, čudan soj vilin-
stvorova rođen iz sećanja na mrtvu decu, oživljen okolnostima i darovan
prilikom da proživi svoj život mušice koji se završavao pre nego što bi i
počeo. Koliko dugo beše – jedan mesec, dva? Pokušala je da se seti ali
nije mogla. Koliko je Ejndžel znala, oni su imali samo jednu svrhu – da
služe Gospi, glasu Reči. Ejndžel nikada nije videla jednog, ali joj je o
njima pričao Robert, koji jeste. Odrpanci su bili među retkim vilin-bićima
koja su preživela promenu ravnoteže magije koju su prouzrokovali demoni
i početak tamnih godina Praznine.
“Poslala me je tebi”, odrpanac je potvrdio, kao da je pročitao njene
misli. “Poslala me je da zatražim tvoju pomoć u borbi protiv Praznine. Ona

- 171 -

Balkandownloadzna da bitka ide loše, ali isto tako zna da još uvek ima šansi da se ona
dobije.”

Ejndžel je zurila u stvorenje nalik detetu, pokušavajući da uskladi
reči sa govornikom, da zamisli kako njemu izgleda da postoji u svetu
demonskog soja i ljudi.

“Viđala sam Gospu samo u svojim snovima”, rekla je Ejndžel
odjednom.

A i govorkalo se da ju je samo nekolicina videla još koji put. Ne od
kada se ravnoteža između dobra i zla poremetila u korist Praznine. Nije
više dolazila vitezovima Reči ni u snu ni na javi kada bi položili zakletvu.
Bila je nevidljivo prisustvo, legenda koja više nije imala težinu, ali ona u
koju su svi oni koji su bili vitezovi Reči i dalje verovali.

Još uvek morali da veruju, dodala je.
“Gospa te je poslala meni?” pitala je, ne znajući šta da misli o tome.
“Šta želi od mene?”
Ejlin glas bio je mek i melodičan, “Ona kaže da si je dobro služila, ali
da si spasla svu decu koju si mogla. Želi da ih ostaviš ovde i nastaviš
sama. Želi da budeš njen vitez lutalica i da kreneš u potragu za izgubljenim
talismanom. Ona veruje da si ti ona koja može da ga pronađe. Narod kome
je potrebna njegova magija je u opasnosti da nestane. Oni su ti kojima
moraš otići.”
Odrpanac je video zbunjenost koja se pojavila na Ejndželinom licu i
prišla je bez reči, uzela njene ruke u svoje i držala ih. Ejlini prsti bili su
kao krila ptičice, tako meki i lagani da je delovalo kao da nemaju težinu.
“Nekada davno, u vreme Džona Rosa, postojao je morf lutalica koji
je uzeo oblik deteta i koga je rodila Nest Frimark.” Ejlin glas bio je mek i
ritmičan. “Demoni su pokušali da ga nađu i ubiju, ali nisu uspeli. Nisu
zaboravili na njegovo postojanje jer znaju da spas ljudske rase zavisi od
onoga što mu je dato da uradi. Niko nije video morfa godinama, još od pre
smrti Nest Frimark. Niko ne zna gde je ili kako izgleda. Sakrio se čekajući
da dođe njegovo vreme. To vreme se bliži i morf lutalica će se uskoro
otkriti. Još jedan vitez Reči sada ide da ga nađe, poslat od strane O’oliš
Amaneha.”
Dva Medveda, pomislila je Ejndžel, sećajući se. Dva Medveda joj je
došao na početku da je načini vitezom Reči. Dva Medveda je predstavljao
izaslanika Gospe, bio je nosilac crnog štapa, davalac moći Reči njenim
predstavnicima. Koliko je to sada delovalo davno.

- 172 -

“Da li ja treba da pomognem tom vitezu Reči?” upitala je. Odrpanac
je zavrteo glavom, njena kosa se namreškala kao parče plave svile. “On
ide drugačijim putem od tvog; njegov zadatak je drugačiji. Ukoliko preživi,
videćeš ga kada budeš završila.” Ukoliko preživi. Važi. I ukoliko ja
preživim.

“Dakle ovaj talisman po koji sam poslata nije morf lutalica?”
nastavila je dalje. Znala je priču o morfu lutalici i Nest Frimark. Dva
Medveda ju joj je ispričao. Nije bila sigurna da li je verovala u nju, kao ni
u Ejlinu priču. “Onda kakav je to talisman?”

“To je Vilinkamen.”
Sada se Ejndžel zaista izgubila. “Vilinkamen?” upitala je. “Kad kažeš
vilin, misliš na vilenjake?”
“Vilenjaci su ga stvorili, davno, U Vilin-svetu.”
Ejndžel se namrgodila, sada besna. “Vilenjaci su ga stvorili? Kažeš da
postoje vilenjaci tamo negde? Šta pa to znači? Vidi, ja ne znam o čemu se
ovde radi. Ja ne znam ništa o vilenjacima i njihovom kamenju. Ja sam
bario devojka, devojka sa ulice, nikada nisam išla ovoliko daleko na sever
u svom životu, a ova priča o vilenjacima su samo reči koje ne znače ništa.
Hoćeš li da mi objasniš o čemu ti to pričaš?
Sićušne šake su se stegle oko njenih iznenađujuće snažno. “Na svetu
postoje vilenjaci, Ejndžel Perez. Oduvek je bilo vilenjaka na svetu, čak i
pre ljudi. Oni pripadaju starim narodima, iz vremena Vilin-zemlje, iz sveta
kakvim ga je Reč zamislila pre nego što su ljudi došli u njega. Ali Vilin-
svet je nestao, sve dok samo vilenjaci nisu opstali od starih naroda, a oni
su se sakrili. Kriju se od tada.” Ejli se približila. “Ali sada moraju da
izađu u svet ako žele da se spasu. U opasnosti su kao što su i ljudi u
opasnosti, ali njihov spas leži u pronalaženju Vilinkamena po imenu Loden.
Loden je za njih izgubljen i mora biti nađen. On će im dati priliku da
ostave svoje skroviše i otputuju do mesta na kome će biti sigurni. Ali
potraga za Lodenom će biti teška i opasna, a njima i nedostaje magija koja
ih je nekada štitila. Potreban im je vitez Reči da ih štiti, Ejndžel.”
Ejndžel je još uvek pokušavala da prihvati ideju da postoje vilenjaci,
bića za koja se oduvek verovalo da su stvorenja mašte, iz priča i legendi.
Čega je još bilo na svetu o čemu nije ništa znala šta još za šta je pogrešno
pretpostavljala da ne postoji? Njen svet je oduvek bio sačinjen od betona i
čelika, ruševina gradova i solitera.
Pogledala je ka drveću, a onda opet ka Ejli. Pa, pomislila je, ukoliko

- 173 -

Balkandownloadste prihvatali da su odrpanci stvarni, koliko je veliki korak da počnete da
verujete u vilenjake?

“Pa? Gospa me je zamolila da sve to uradim? Ona misli da sam ja
ona prava za tu potragu? Nema nikog drugog ko bi bolje odgovarao
zadatku?

Ejli se tužno nasmešila. “Nema nikog drugog uopšte.”
Ejndžel je brzo udahnula, a onda ispustila oštar izdah. “Nema više
vitezova Reči?”
Odrpanac je pustila njene ruke, obgrlila se svojim dečijim rukama
preko grudi. “Da li ćeš krenuti?”
Ejndžel je trebao jedan dug trenutak da odgovori. Osetila je kako joj
svet izmiče – svet njenog detinjstva, jedini svet za koji je ikada znala – i to
je izazvalo osećaj usamljenosti i praznine u njoj. Sve što je znala o životu
osim ovoga što je radila – da spasava decu, brani utvrđenja – odavno je
nestalo. Sada će joj i ono malo što joj je preostalo biti oduzeto. To je bilo
teško prihvatiti i ona nije znala da li će to moći da uradi.
“Šta sa ljudima koje predvodim?” pitala je. “Ova deca i njihovi
zaštitnici? Oni se oslanjaju na mene.”
“Možda ćeš ih ponovo videti na drugom mestu i u drugo vreme.”
Ejlin osmeh je bio odsjaj vedrine. “Ali oni putuju presporo za tebe i njihov
put vodi na drugu stranu. Moraš im reći da putuju na sever do reke
Kolumbije u Kaskadnim planinama. Neko će ih tamo naći kada dođe
vreme za to.”
Ejndžel nije promaklo okolišanje u Ejlinom odgovoru. Možda ćeš ih
videti ponovo. Neko će ih naći. Ali ne obavezno ona, jer možda neće
preživeti da to uradi. Šapat strašne opasnosti je odjekivao u Ejlinim rečima
– neizrečana obećanja sukoba i borbi koje će se završiti nečijom smrću.
Poverovala bi u to u svakom slučaju jer je bila vitez Reči i to je bilo u
njenoj prirodi. Ali odgovori ovog odrpanca nisu ostavljali mnogo sumnji.
Uzdahnula je i klimnula glavom. “Muy Bien. Kako da pronađem te
vilenjake? Kuda da idem?”
“Ja ću te odvesti”, Ejli je odgovorila.
“Ti ideš sa mnom?”
“Biću tvoj vodič i tvoja savest.”
Ejndžel je trepnula. “Moja savest?”
Odrpanac je sačekao malo sa odgovorom. “Može se desiti da ti
izgubiš svoju. Može se desiti da će ti trebati nova. Može se desiti da će

- 174 -

ono sa čime ćeš se sastati na ovakvom putovanju to zahtevati.”
Ejndžel se nije dopadalo kako ovo zvuči. Odrpanac je imala neki cilj

kome je težila time što joj je govorila da njena savest može postati
problem za nju. Ona to ne bi uradila da joj Gospa nije rekla da to uradi.
Ejli je sledila naređenja da pripremi Ejndžel za ono što je bilo pred njom,
tako da ne može kasnije da kaže da je niko nije upozorio. Sve što je bilo
rečeno nije delovalo ohrabrujuće: jasno je nagoveštavalo da će, suočena sa
budućim događajima, mogla da razmotri da se vrati.

Zavrtela je glavom. “Kakvu obuku si imala u pogledu savesti? Zašto
bih te poslušala?”

“Ponekad nisi u stanju da jasno čuješ svoj glas i potreban ti je neko
ko će ti omogućiti da ga razumeš”, odgovorila je ona. “Treba ja da budem
taj drugi glas, tamo gde je to potrebno. Ali ja neću donositi odluke umesto
tebe. To moraš uraditi sama.”

Ejndžel je polako klimnula glavom, razumevši mudrost ovog
odgovora. Slali su je samu; možda će biti sama dosta dugo. Nije bilo
dobro da nema nikoga sa kim bi mogla da priča. S obzirom na to šta se
tražilo od nje, imalo je smisla što je Gospa poslala nekoga sa njom kome
je mogla da postavlja pitanja i od koga je mogla da zatraži savet.
Odrpanac, vilin-stvorenje, nije bio loš izbor.

“Tvoje vođstvo i savet biće dobrodošli, amiguita mia rekla joj je. “
Ti i ja ćemo uraditi ono što možemo za te vilenjake. Putovaćemo do mesta
gde oni žive, a onda ih odvesti do njihovog kamenja. Ali”, podigla je prst,
“kada završimo, vratiću se po ovu decu i njihove zaštitnike i povesti ih
tamo gde će i oni biti na sigurnom. Dogovoreno?”

“Kada Loden bude pronađen, Gospa kaže da si slobodna da radiš šta
god želiš”, odrpanac je rekla. “Ali ništa neće promeniti ono što jesi. I dalje
ćeš biti vitez Reči.”

Ejndžel je zavrtela glavom i prošla rukom kroz svoju tamnu kosu. “Ja
i ne želim da budem nešto drugo, Ejli.” Ne od kada je Džoni umro. “Šta
sada radimo?”

Ejli je pogledala ka nebu, kao da traži nešto u oblacima i magli.
“Idemo. Idemo na sever.”

Ejndžel je uzdahnula. “Ne dok ne kažem nekome šta se dešava.
Sačekaj me ovde. Odmah se vraćam.”

***

- 175 -

BalkandownloadOtišla je da potraži Helen Rajs jer se nije dosetila nikog dragog kome
je mogla da ispriča ono što je nameravala. Još uvek se borila da prihvati
da se složila da preduzme potragu za vilenjacima – za vilenjacima, dios
mio? – i za magijom koja je mogla da ih zaštiti od uništenja sveta. Ali
kakav je izbor imala? Svetski jad je predstavljao nepodnošljivu težinu,
skup tuge i užasa koji će ih vrlo brzo sve sahraniti. Da je mogla da uradi
nešto drugo od onoga što je radila da promeni stvari, teško da bi odbila
takvu priliku. Ipak, stvari nisu bile ništa lakše time što joj je bilo gotovo
nemoguće da razume ono što joj je bilo rečeno da uradi.

Vilenjaci i Vilinkamenje. Vilin-stvorenja i njihova magija.
Pronašla je Helen kako stoji odvojena od dece, koja su jela brzi
doračak pre nego što karavan nastavi dalje. Kamioni su se već poređali za
ukrcavanje, namirnice spremne za utovar. Haube kamiona su bile
podignute dok su mehaničari ugrađivali sveže napunjene solarne
akumulatore. Očigledno, neko je ipak razmišljao unapred.
“Ejndžel, gde si bila?” pitala je njena prijateljica, okrećući se da je
pozdravi. Helenino lice je bilo umrljano prljavštinom a oči umorne.
“Pojedi nešto dok još možeš.”
Ejndžel je zavrtela glavom. “Ja ne idem sa vama. Postoji nešto drugo
što moram da uradim. To će me odvesti daleko od vas i dece. Moraćete da
nastavite bez mene i zaštitite se najbolje što možete dok se ne vratim. Da
li možete to da uradite?”
Helen je zurila u nju za trenutak, a onda klimnula. “Mogu da uradim
bilo šta što se mora.” Zastala je. “Da li možeš da mi kažeš o čemu se
radi?”
“U pitanju je nešto što mi je dato da obavim kao vitez Reči. To će
značiti pomaganje drugima kojima je to potrebno čak i više nego vama i
deci. Ali neću vas zaboraviti. Povedi sve na sever do reke Kolumbije i
sačekajte na obroncima Kaskadnih planina. Da li znaš put?”
Helen je klimnula glavom. “Ostali koji putuju sa mnom znaju bolje od
mene. Pronaći ćemo put.”
“Budite pažljivi. Nekad-ljudi će vas pratiti na sever; pokušaće da vas
uhvate u klopku negde na putu. Nemojte da ih potcenite. Ukoliko vas
pronađu na Kolumbiji, idite dalje na sever i potražite utočište u
utvrđenjima tamo.”
“Ali ti ćeš doći po nas?”
Ejndžel je duboko udahnula i obećala ono što nije trebalo. “Doći ću

- 176 -

po vas.”
Helen joj se primakla i čvrsto je zagrlila. Njeno mršavo telo je drhtalo

i njen obično čvrst glas zvučao je napeto i slomljeno. “Uradila si toliko
toga za nas. Ti si osnova naše hrabrosti i ne možemo dozvoliti sebi da te
izgubimo. Molim te, čuvaj se.”

Ejndžel joj je uzvratila zagrljaj. “Brini se za decu, amiga mia.
Confioenti. Uzdam se u tebe.”

Poljubila je Helen Rajs u obraz i odvojila se od nje kada je osetila da
je druga žena počela da plače.

- 177 -

Balkandownload SEDAMNAEST

Logan Tom je gotovo prešao preko Velikih ravnica i na vidiku se
podigao mračni zid Stenovitih planina kada se sreo sa Propovednikom.
Vozio je na zapad gotovo dva dana, prateći autoput na koji su ga kosti
prstiju Nest Frimark postavili pre više od nedelju dana. Nije spavao dva
dana. Nije čak ni pokušao prve noći, nakon što je pobegao iz zapaljenih
ruševina logora i njegovih čudovišta. Sledeće noći, užasavajući snovi i
iznenadna buđenja su ga morili i obuzeo ga je nepomućeni osećaj da
sudbina preuzima njegov život i da ništa ne može to da promeni.

Njegovo okruženje ga nije utešilo niti ohrabrilo. Ravnice su bile suv i
prazan deo zemlje koji se protezao od jednog horizonta do drugog,
nepregledan prašnjavi tepih koji je delovao izlizano po ivicama. Nije
susreo nijedno ljudsko biće – ni u gradovima u koje je povremeno svraćao
da potraži namirnice, ni na samom autoputu. Jednom ili dva puta, video je
nešto kako se pomera u daljini, ali su bile suviše daleke da bi ih
identifikovao. Osetio se kao da je poslednje živo biće na planeti i pitao se
s vremena na vreme da li bi to možda bilo i najbolje. Nikakvi ljudi ne bi
živeli na ovakvom svetu, rekao je sebi.

Zato je bilo iznenađenje, a donekle i otkrovenje, kada je naleteo na
Propovednika i njegovo čudno stado.

Bližio se sumrak na kraju drugog dana i vozio je više od deset sati.
Mišići su mu bili ukočeni i bolni i tražio je sigurno mesto na kome da
provede noć. Zemlja oko njega je delovala prazna ali u to nikada niste bili
sigurni i nikada niste rizikovali sa tim. Tako da je, kada je primetio gradić
sa svoje leve strane, sišao sa autoputa pokraj srušenog izlaza sa puta i
prevezao se preko stvrdnutih polja sve dok nije stigao do ivice.

Onda se zaustavio i izašao napolje, vireći kraj oštećenih kuća i koliba
da skupine zgrada koje su činile centar gradića. Jedna ulica je vodila u
grad i van njega. Vetrom nošeni komadi papira i staro lišće se nagomilalo
uza zidove, a polomljene grane i ostaci izolacionog papira su ležali
razbacani unaokolo. Nekoliko krovova se urušilo u kuće, a većina
prozorskog stakla je nestala. Napušteni automobili, kamioni, čak i traktori
rđali su u dvorištima i po okolnim poljima. Farmerski gradić, verovatno
skoro trista godina star, njegov život se završio pre možda dvadeset
godina, ležao je čekajući na nekoga da ga ponovo naseli. Ali niko nikada
neće.

- 178 -

Premeravao je šumarak osušenih hrastovih stabala za mesto da
parkira AV kada je starac izašao iz senki između zgrada. Bio je visok i
poguren, bele kose i kože koja je bila gruba i duboko izborana. Sigurno je
nekada bio zgodan i Logan je pretpostavljao da još uvek jeste – na onaj
tvrd, ogrubeli način na koji su stariji ljudi ponekad bili zgodni. Čak i sa
daljine od dvadesetak metara i pod svetlom koje je nestajalo, mogao je da
vidi jasno plavetnilo muškarčevih očiju.

“Dobro ti veče, brate”, pozdravio ga je starac. Prišao je i pružio mu
ruku.

Logan ju je protresao. “‘Bro veče.”
“Dolaziš izdaleka? Izgledaš umorno.”
“Vozio sam još od izlaska sunca.”
Starac je klimnuo ka autoputu. “Težak posao na ovakvim putevima.
Video si nekoga na putu ovamo?”
“Samo seni i duhove.”
“To se većinom i može naći tamo sada. Mogu li da te upitam za ime?
Oslovljavanje po imenu pruža određenu familijarost razgovoru.”
Njegov osmeh bio je topao i razoružavajući. Logan je slegnuo
ramenima. “Ja sam Logan Tom.”
“Brate Logane”, čovek je potvrdio i pustio ruku. “Možeš me zvati
Propovednikom. Svi to rade. To definiše i moju profesiju i moj identitet.
Moje sopstveno ime je odavno prestalo da bude bitno – tako davno da
jedva mogu da ga se setim. Sada sam jednostavno Propovednik, pastir
svoga stada.”
Logan je bacio pogled kraj njega ka napuštenom gradu. “Vaše stado
izgleda kao da se razbežalo.”
Propovednik se nasmešio. “Pa, kao što kažu, izgled može da vara.
Moje stado od pre pedeset godina, kada sam bio mladi sveštenik koji je
počinjao, mrtvo je ili se razbežalo, gotovo celo, zajedno sa crkvom u kojoj
sam davao službu i propovedao svoju veru. Ali kada se preuzima
duhovnička služba nad onima koji traže put, ne bira se svoje stado niti
svoja propovedaonica; prihvata se ono što vam je na putu i obavlja
duhovna služba gde god se to može.”
Logan je klimnuo glavom. “Nekoliko onih kojima je to bilo potrebno
pronašli su svoj put ovamo, zar ne?”
Propovednik se nagnuo napred, namrgodivši se. “Da li si vernik Reči,
brate Logane?”

- 179 -

BalkandownloadLogan je oklevao, a bistre plave oči su ga fiksirale. “Verujem u Reč,
Propovedniče”, rekao je, sada oprezan. “Ipak, možda ne u istu Reč u koju
vi verujete.”

“Pitam ne zato što sam nepristojan, već zato jer sam čuo da postoje
sluge Reči koje nose crne štapove nalik onom koji tako čvrsto stežeš u
svojoj desnoj ruci.”

Logan je spustio pogled. Zaboravio je da je držao štap. Postao je u toj
meri deo njega do sada da ga je nosio sa sobom kada je izlazio iz Munje
jedva i pomislivši na to.

“Štap i njegov nosilac su pročišćujuća vatra same Reči, kako mi
rekoše”, Propovednik je nastavio sa prikrivenim poštovanjem. “Dobro
došli ste ovde, gospodine. U ovu jadnu zabit, u ovo uvenulo i prašnjavo
mesto okupljanja ranjenih duša, mi još uvek radimo ono što možemo da
služimo Reči i njenim vitezovima.” Nasmešio se ohrabrujuće. “Da li mogu
da vam ponudim nešto za jelo i piće? Nemamo mnogo toga, ali bismo bili
počastvovani da to podelimo sa vama.”

Logan je zamalo odbio, a onda je shvatio da će time nepotrebno
naneti uvredu i razočarati starca. Šta ga je koštalo da prihvati poziv?
Ionako je planirao da ovde provede noć i bilo bi lepo jesti unutra za
promenu.

“Mogu samo malo da se zadržim, Propovedniče”, rekao je.
Starac je klimnuo. “Da budem iskren prema tebi, brate Logane. Ovaj
poziv je dobronameran ali i sebičan. Značilo bi mnogo onima kojima
propovedam ako bi se sreli sa tobom. Nevolja, patnja i vreme su načeli
njihovu veru. Imaju malo toga što može da je obnovi. Pružićeš im mnogo
toga što im je potrebno, samo sa par dobro probranih reči. Mi smo
izolovani ovde, što je verovatno i najbolje. Ali nismo neupućeni u ono što
se odigrava u svetu, iako svet ne zna za nas. Čujemo poneku vest od onih
koji prođu ovuda. Neki pričaju o Vitezovima Reči i demonima sa kojima
se oni bore. Čujemo o bitkama koje se događaju i razumemo njihov izvor.
Ali realnost je za mnoge daleka i nestvarna. Bilo bi od pomoći da se tome
da lice i identitet ako bi nas pobomik Reči počastvovao svojim
prisustvom. Znajući ovo, da li ćeš i dalje ostati još malo?”
Logan se nasmešio uprkos sebi. Kako je mogao da odbije? Otišao je
nazad do Munje, uključio alarm i zaključao se, a onda pokazao
Propovedniku da ga povede. Krenuli su između zgrada ka centru gradića.
“Kako ste znali da sam ovde?” Logan ga je pitao.

- 180 -

“Zvuk se prenosi nadaleko ovde gde je obitava tišina. Čuli smo te
kako dolaziš preko polja u svom vozilu.”

Prošli su kraj stambenih zgrada i stigli do glavne ulice. Zgrade su bile
propale i tužne, boja sa njih se gulila, prozora i vrata većinom nije bilo a
šindra je nestala sa krovova. Trotoari i ulice su bili napukli i zarasli u
korov, a đubre nagomilano svuda. Nije bilo znakova života, ničega što je
ukazivalo na to da se Propovednikovo stado ne sastoji od duhova mrtvih.

“Ovde je nekada bila prodavnica – mašina za sodu i apoteka”, rekao
je Propovednik, skrećući nalevo trotoarom. “Benzinska pumpa tamo
pozadi na kraju bloka. Dve pumpe, to je bilo to. Prodavnica odeće,
kancelarija za prodaju osiguranja i nekretnina u jednom, berbernica i frizer
– i oni su bili u jednom – banka i pošta.”

Zavrteo je glavom. “Pošta je bila jedna od poslednjih vladinih službi
koja se zatvorila, znaš. Prenosili su poštu čak i nakon uništenja Vašingtona.
Sve se radilo lokalno, ništa više od toga. Ali to je bilo nešto i davalo je
ljudima osećaj da su deo veće zajednice. Davalo im je nadu da možda nije
sve nestalo.”

Stigli su do trga, jednospratne zgrade na ivici gradskog centra, nešto
što je možda nekada služilo kao centar zajednice. Prozori su bili zatvoreni
a vrata čvrsto zatvorena. Velike brave su sprečavale neželjeni ulazak.
Propovednik je uzeo svežanj ključeva iz džepa svoje jakne i otključao ih
jednu po jednu.

“Neće zaustaviti sve, ali zbog njih se moje stado oseća malo
sigurnije”, rekao je. “Obično držimo otvorene prozore da pustimo svetlo
unutra. Ali zatvorili smo ih kada smo čuli tvoje vozilo kako prilazi. Sada
je gotovo pao mrak, pa ćemo ih držati zatvorene do izlaska sunca.”

Poveo je Logana unutra, gde ga je čekao drugačiji svet.
Bila je to velika soba sa tri dugačka stola sa stolicama na rasklapanje
postavljenim na sredini. Prolaz prosečen kroz naspramni zid vodio je u
malu kuhinju. Mogao je da oseti miris kuvanja i vidi poslužavnike sa
izvučenim čašama. Vrata nalevo od prolaza otvarala su se u drugu veliku
sobu pozadi. Vrata sa oznakama MUŠKARCI i ŽENE nalazila su se sa
leve strane.
Gomila lica se okrenula u njegovom pravcu; sva su bila drevna,
izborana i oivičena belom kosom. Bilo ih je više od dvadeset i svi su
sedeli za stolovima osim njih troje koji su se nalazili u kolicima, drevne
oči su ga nesigurno gledale, držali su se izboranim rukama na stolovima.

- 181 -

BalkandownloadKakav god da je razgovor prethodio njegovom ulasku on je sada zamro.
Soba je bila tiha izuzev škripe stolica i tihog šištanja prouzrokovanog
teškim disanjem.

“Molim vas, poželite dobrodošlicu bratu Loganu”, rekao je
Propovednik.

Usledilo je tiho mumlanje: “Zdravo, Logane”, i “Dobro došao,
Logane”, u odgovor. Logan je klimnuo, misleći o tome kako u sobi nema
osobe koja je imala manje od sedamdeset i pet godina. Pitao se kako su se
obreli ovde. Nije mu delovalo moguće da je bilo ko od njih mogao da
putuje daleko. A uostalom, možda su svi oni bili ovde mnogo duže nego
što je on pretpostavljao.

“Brat Logan će jesti sa nama večeras”, Propovednik je rekao. “Možda
ste primetili da je on nosilac crnog štapa viteza Reči. Došao je izdaleka.
Nadam se da ćete dati sve od sebe da učinite da na miru provede svoju
noć sa nama tako da može da bude odmoran kada nas napusti ujutro.”

Poveo je Logana do sredine stola i smestio ga između dve starije žene
koje su ga posmatrale kao nešto što se stvorilo niotkuda. Nasmešio im se i
gledao kako Propovednik obilazi oko stola i seda na stolicu preko puta
njega.

“Zahvali na onome što imamo, Sestro En”, rekao je starici sa
Loganove desne strane.

Obrok je bio poslužen i Logan je doživeo još jedno iznenađenje.
Hrana je bila sveža, ne prethodno upakovana – povrće i pasta, hleb i neka
vrsta voća. Čaj se sipao iz zemljanih vrčeva a on nije pitao odakle im
voda. Nije pitao odakle im sve ovo. Nije delovalo ispravno to uraditi.
Samo je jeo i pio ono što mu je bilo dato i odgovarao na pitanja na koja je
mogao. Većina se odnosila na to šta je video u spoljašnjem svetu.
Opisivao je stvari što je pozitivnije mogao, držeći se podalje od demona i
nekad-ljudi, od uništenja koje se događalo svuda i svog sopstvenog znanja
da gora vremena tek slede. Ovi ljudi nisu trebali da slušaju o ovome
večeras. Oni su već odabrali šta će raditi do kraja svog života.

“Koliko su dugo ovi ljudi ovde?” upitao je Propovednika u jednom
trenutku.

“Većina je ovde već skoro dvadeset godina. Neki su se rodili i odrasli
ovde. Neki su došli da bi bili sa rođacima i prijateljima. Oni su prognanici
i ostaci odavno razdvojenih i rasejanih porodica. Svi mladi su odavno
otišli. Bombardovanje je oteralo većinu. Bilo je loše; bilo je mnogo silosa

- 182 -

za projektile i komandnih centara u planinama. Svi su nestali. Ali poveli su
sa sobom i mnogo nas koji smo stajali na otvorenom zajedno sa njima.
Onda su voda i zemljište postali loši. To je bio kraj za većinu; svi su se u
dobroj meri povukli. Mi smo jedini koji su ostali. Sada gotovo niko ne
prolazi više ovim putem. Ti si prvi posle više od godinu dana.”

Logan je klimnuo. “Iznenađen sam što ste još uvek ovde.”
Propovednik se tiho nasmejao. “Gde bismo drugde bili? U
utvrđenjima? Ne ljudi poput nas. Mi smo živeli naše živote na otvorenom,
većina nas u gradićima nalik ovom. Mi smo stari, svi mi. Ne želimo da
menjamo ono što znamo. U najboljem slučaju imamo još samo malo
vremena i želimo da se osećamo koliko god je moguće udobno i blisko.
Život ovde nam to pruža.”
“Nije tako loše”, rekla je žena sa njegove leve strane. “Imamo ono što
nam je potrebno.”
“Niko nam ne smeta ovde”, rekao je starac koji je sedeo preko puta
nje.
“Niko”, složila se starica.
Završili su sa večerom i Propovednik ih je sve doveo do stolica
poređanih u krug. Starac sa divljom belom kosom i dugim, finim prstima je
izvukao gitaru i počeli su da pevaju pesme kojih su se sećali iz detinistva.
Njihova lica su se razvedrila sa muzikom i sećanjima koja je ona nosila sa
sobom. Njihovi glasovi bili su tanki i istrošeni ali davali su život
pesmama. Logan nije pevao; samo je slušao. Nije bilo mnogo pesme u
njegovom detinjstvu a nije ih bilo uopšte nakon što je otišao sa Majklom.
Slušajući sada, shvatio je koliko toga je propustio. Još gore, shvatio je
koliko toga je izgubio.
Onda je propovednik rekao “Sada ćemo izvesti pesmu za Brata
Logana, onu koja govori o prirodi njegovog života i posla.” Pogledao je ka
Loganu. “Možda ćeš poneti nešto od reči i melodije kada nas napustiš.
Možda će te utešiti kada ti bude potrebna uteha. Možda će ti pomoći da se
setiš da postoje oni koji još uvek veruju u vitezove Reči.”
Pogledao je ka gitaristi. “Brate Džeksone?”
Gitarista je klimnuo glavom i njegovi prsti su počeli da sviraju.

Prekrasna milosti,

Kako zvuk je slađen

- 183 -

BalkandownloadKoji spasio je bednika kao što sam ja
Nekad bejah izgubljen,
Ali sad sam nađen
Bejah slep ali vidim sada.

Milost je naučila
Moje srce strahu
I milost je moj odagnala strah
Kako dragoceno se
Milost pojavila u mahu
Onog časa kada prvi put poverovah.

Prekrasna milosti,
Kako je zvuk slađen
Koji spasio je bednika kao što sam ja
Nekad bejah izgubljen,
Ali sad sam nađen
Bejah slep ali vidim sada.

To je bilo sve i kasnije je Logan mogao da se seti svake reči. To nije
bila u potpunosti njegova priča, ali mu je bila dovoljno bliska. Muzika je
bila divna i zarazna i sadržala sećanja koja su bila snažna i stvarna. Kada
se pesma završila, nastala je tišina dok su se sve oči okrenule ka Loganu
da odmere njegovu reakciju. Pogledao je unaokolo po okupljenima i video
u njihovim izrazima lica odsjaj razumevanja onoga što je pesma značila za
njega. Gde god išao, šta god da radio, nikada je neće zaboraviti.

“Imamo dug prema piscu ove pesme,” Propovednik je tiho rekao.
“Reči nam i dalje govore, a muzika i dalje stvara magiju.” Otpevali su još
mnoge druge pesme, dok je noć padala na zgradu i njene stanare, tama
duboka i neprobojna. Kada je veče došlo do kraja, skup se uhvatio za ruke
i promrmljao zahvalnost na svom danu i počeli su da se razilaze ka sobi
pozadi gde će spavati. Većina je zastala da poželi laku noć i zahvali se
Loganu, gest koji ga je duboko dirnuo.

Propovednik mu je prišao kada su ostali otišli. “Da li bi želeo da
spavaš ovde noćas, brate Logane?”

Logan je zavrteo glavom. “Sumnjam, Propovedniče. Planiram da
krenem rano. Pozdravio sam se sa vašim stadom. Trebalo bi da ostane na

- 184 -

tome.”
“Doneo si malo svetla svojom posetom. Nadam se da smo i mi tebi

pružili malo svetla zauzvrat.” Starac se nasmešio. “Voleo bih da smo mogli
da učinimo više.”

Logan je želeo da ga pita koliko dugo misli da mogu da ostanu ovako
napolju. Želeo je da mu kaže da je suviše opasno da budu sami i
nazaštićeni. Ali znao je kakav će odgovor dobiti i osetio je da će, ako bilo
šta kaže, to biti uvredljivo. Neke stvari se moraju prihvatiti. Neke stvari
treba ostaviti kakve jesu.

“Srećan put”, rekao mu je Propovednik i ispružio ruku.
Logan ju je čvrsto stegao. “Setiću vas se svaki put kada se budem
setio one pesme.”
“Onda se takođe seti da još uvek ima nas koji verujemo u ono što
radiš. Molićemo se za tebe.”
Logan je izašao kroz vrata u noć i nije se osvrnuo.

***

Kada je sunce izašlo sledećeg jutra on je vozio kroz brdoviti kraj pod
Stenovitim planinama, polako krivudajući napred ka golim vrhovima.
Nekada je bilo snega na ovim planinama, davno pre nego što se vreme
promenilo. Čak i u toku leta, večiti led je opstao i tragovi zime su se
zadržali. Sneg je nekada prekrivao vrhove mekim prekrivačem koji se
mogao videti i sa više od osamdeset kilometara. Rekli su mu da je to bio
divan prizor.

Došao je Propovedniku gotovo slomljen zbog onoga što je uradio u
logoru dve noći ranije, proždiran gađenjem prema sebi i narastajućim
strahom od onoga što je postajao. Nije da nije radio tako nešto i ranije;
nije da je ovog puta bilo užasnije nego pre. Njegovo raspoloženje bilo je
kumulativni rezultat sa mnogim logorima i tolikih susreta sa decom
pretvorenom u čudovišta. Bilo je to ponavljanje ubijanja, koliko god
neophodnog, koliko god dobronamernog. Bila je to neizdrživost same
njihove brojnosti.

On je činio ova... tražio je pravu reč, najmanje vrednu prezira... ova
ubistva iz milosrđa već skoro petnaest godina. Koliko dece je pobio za
sve to vreme? Dece! Naterao je sebe da kaže tu reč. Koliko dece je
pobio?

Naravno, ona nisu zapravo bila deca. Nisu čak bila ni ljudska bića do

- 185 -

Balkandownloadvremena kada je dolazio do njih kroz zidine logora, ne nakon što su ih
demoni promenili. Ali su nekada bila i nešto od toga se još uvek ogledalo
u njihovim očima i na njihovim licima, čak i kada im je oduzimao život. O
da, nije imao izbora. Morao je da im presudi jer je razumeo šta se događa.

Demoni su pravili demone od ljudske dece.
Suze su mu navrle na oči i nije mogao da ih zaustavi. U redu je,
rekao je samom sebi. Možeš da plačeš za njima. Niko drugi neće.
Ali sada je plakao i za sobom. Plakao je zbog onoga u šta je sebe
pretvorio. Razumeo je bolje od ikoga šta previše nečega može da učini
čoveku. Bio je svedok tome iz prve ruke ne toliko mnogo godina ranije.
Nije verovao da je tako nešto moguće pre toga. Mislio je kada se jednom
razume granica između dobrog i lošeg, da ona biva ugrađena u osobu.
Mislio je da se moralne vrednosti razvijaju rano i da uvek ostaju sa nama.
Zajedno sa toliko puno stvari, Majkl ga je naučio da je drugačije. Bila
je to lekcija koju nikada neće zaboraviti.
Vozio je celog jutra, sunce je bilo nerazgovetan talas svetline nad
debelim slojem oblaka, njegova svetlost prigušena u blede zrake koji su se
probijali kroz maglu koja je obavijala niže nivoe vrhova. Temperatura se
malo promenila, ali je vazduh i dalje bio topao i čudno suv, čak i u magli.
Da je postojala takva stvar kao što je suva močvara, ovo bi bilo to. Setio
se izraza koji je jednom čuo – sunčani pljuskovi – koji se koristio da opiše
jarko sunce koje sija kroz kišu. Pitao se kako li bi to izgledalo.
Bilo je golo i prazno u planinama, više nego u ravnicama, što je bilo
zbunjujuće. Da ne bi razmišljao o tome, otpevao je “Prekrasnu milost”
nekoliko puta, ponavljajući fraze koje su mu se najviše dopale, puštajući
da ga melodija nosi. Osećao se bolje danas, nakon noći sa Propovednikom
i njegovim stadom staraca i želeo je da zadrži taj osećaj oko sebe što je
duže mogao. Užas logora je počeo da se osipa kao što su takvi užasi uvek
i radili, čak i kada se plašio da neće. Ljudski duh bio je zapanjujuće
otporan. Da nije, pretpostavljao je da bi odavno poludeo.
Put je vodio između litica i on ga je pratio, upravljajući AV-om kroz
gomile stena i malih klizišta. Da je vozio bilo šta drugo, ne bi mogao da
nastavi, ali Munjine široke gume i visoko postavljena šasija su
dozvoljavale prelaz preko bilo čega. Planine su sada izranjale svuda oko
njega, ogromni monoliti koji su izbijali ka nebu sve dok ne bi nestali u
oblacima i magli. Sve je poprimilo magličasti izgled, dajući svetu oko
njega neku nerazgovetnost koja je nagoveštavala nestajanje. Pitao se

- 186 -

koliko će još morati da se penje da bi stigao do prevoja.
Dobio je odgovor čim je završio pitanje. Put se krivio u stranu i

jednostavno nestajao. Tone kamenja su pale u odronu koji je obrušio celu
liticu. Dovezao se do njega, stao i izašao napolje. Odron je bio bar
petnaest metara visok. Zavijao je dole preko puta od onoga što je nekada
bila litica i padao preko u ponor. Nije bilo okolnog puta niti puta preko
osim ako ne nastavi peške. Odron je napravio zid koji nije mogao proći.

Moraće da potraži drugi put.
Nema drugog puta!
Poznati glas je vrisnuo ka njemu u tišini njegovog uma, reči su ga
sekle kao žilet i pokretale sećanje od koga je znao da nikada neće pobeći.
Osetio je kako svet propada pod njegovim nogama i sećanje je isplivalo u
roju grubih, ljutitih slika.
I odjednom, ponovo je proživljavao poslednje trenutke svoje
poslednje noći sa Majklom Pulom.

- 187 -

Balkandownload OSAMNAEST

On čuči zajedno sa ostalima u zaklanjajućim senkama skeleta šume i
viri u maglovitoj tami u noći bez meseca ka Logoru za robove ‘Midlajn’.
Midlajn leži pravo na granici između onoga što su nekada bile države
Indijana i Ilinois, malo dalje od jezera Mičigen. Stotinak metara
otvorenog zemljišta okružuje logor, teren su raščistili nekad-ljudi iz
predostrožnosti pred onim što će se desiti. Gleda kako vatre gore u
jamama duž ograda sa bodljikavom žicom koja okružuje logor i kako
baklje svetlucaju na njegovoj teškoj kapiji. To je logor za robove isti kao i
svi ostali takvi logori, a ipak je nešto više. To je onaj logor za robove koji
je Majkl Pul uporno odbijao da napadne, onaj logor za koji se pričalo da
je potrebna čitava vojska da se u njega upadne.

Pa ipak, eto ih, pripremaju se da urade ono za šta se kleo da neće.
Ne postoji razlog zašto rade ovo. Ima drugih, lakših logora protiv
koje mogu da napadnu. Midlajn je zastrašujuć. Tri zgrade koje su nekada
bile čeličane čine utvrdu – ogromne, prostrane građevine od naboranih
metalnih ploča i okružene duplim redovima čeličnih mreža kroz koje je
provučena bodljikava žica. Rovovi dovoljno duboki da progutaju
Majklovu ‘Munju’ S-150 brazdaju otvoreno zemljište van ograda u svim
pravcima. Zgrade su čvrsto zatvorene, njihova vrata i prozori čvrsto su
zabravljeni i zatvoreni. Robovi nekad-ljudi koji dođu ovde bivaju uvedeni
unutra i nikada ne izlaze napolje dok ih ne iznesu. Posao koji se ovde
obavlja je ozloglašen. Naširoko je rasprostranjen stav da je ovo
najneprobojniji od svih logora.
Majkl kaže da to nema veze, da je to grozota i da mora biti uništena.
Majkl kaže da moraju da prestanu, da su dovoljno dugo to odlagali.
Logan gleda ka logoru, procenjuje njegovu odbranu i njegovu
veličinu i polako vrti glavom. Ovo je samoubistvo, misli.
Ali Majkl je odlučio i kada je jednom to uradio, to je bio kraj
rasprave. Čak ni Grejling, koji se ničega ne boji, neće se suprotstaviti
Majklu Pulu. Majkl je legenda. On je živi talisman; ništa ne može da ga
ubije. Preživeo je nemoguće situacije. Vodio je svoje ljude na uspešne
napade iznova i iznova. Nikada nije doživeo neuspeh.
Niko ne misli ni da će večeras.
Pa ipak, Majkl nije ista osoba od kada je Freš umro. Deo njega je
nestao kada je izgubio Freša, i mada većina to nije primetila, Logan je to

- 188 -

mogao da vidi. Bio je to nesrećan slučaj, ručna kočnica kamiona je
otkazala i kamion je polako počeo da se kotrlja niz brdo, dobijajući na
brzini i konačno je prikovao Freša uza zid. Krvi je bilo svuda. Frešu je
trebalo dva dana da umre. Niko ništa nije mogao da učini; povrede su
bile suviše velike. Majkl je bdeo nad njim sve vreme, čak i kada je Freš
upao u komu i više nije znao ko je on.

Majkl je posle toga rekao vozaču kamiona da nije bila njegova
krivica. Nesreće se događaju. Rekao je vozaču da mu ništa ne zamera i
da ne misli loše o njemu. Logan je bio tamo i čuo je šta je rekao i kako je
to rekao. Neko drugi ne bi prepoznao bes koji je Majkl prikrivao. Ali niko
nije poznavao Majkla bolje od njega. Majkl je bio tako čvrsto kontrolisan
da nikada nije dopuštao ništa što je moglo da ga otkrije ili ugrozi. Pa
ipak, odaje se kroz sitne gestove i kada naglašava određene reči. On je
video znake koji su ga odali tokom Majklovog razgovora sa vozačem i
instinktivno znao šta je to značilo. Vozač je bio mrtav čovek. Logan mu je
gotovo to i rekao, a onda je odlučio da je to suviše opasno.

Nedelju dana kasnije, vozač je nestao prilikom sakupljanja
namirnica i niko ga nikada više nije video.

Freš bi možda i pokušao da uradi nešto povodom toga. Ali Logan
nije Freš. On nije ravan Majklu. On je Majklovo usvojeno dete. Iako je
upravo napunio osamnaest i tehnički postao odrastao, to je bila pozicija
na koju ga je Majkl uputio. Čudno je osećati se tako blizak nekome, a u
isto vreme biti tako dalek. Dele toliko svari koje niko drugi ne deli, a opet
postoje granice za koje Logan zna da ne sme da ih pređe.

Sumnjanje u mudrost večerašnjeg prepada je jedna od takvih. On
zna da bi morao da kaže nešto jer kako stvari stoje, napad je ludost i
zato što mu je jasno da se Majkl promenio. Misli da je promena počela
pre Frešove smrti, ali da se od tada razvila u nešto opasno. Majkl je
postao nemaran u svojim naporima da uništi nekad-ljude i njihove
logore. Deluje da sve manje obraća pažnju na opasnosti u koje ih vodi.
Njegove odluke vođe su nelagodno spontane i načinjene sa sve manje i
manje razmatranja posledica. Do sada to mu je prolazilo. Do sada,
njegova aura nepobedivosti i njegova sreća su ga spasavale od opasnih
situacija. Ali Logan zna da će pre ili kasnije one zakazati. Ako se to desi
pre nego što se Majkl povrati, posledice će biti katastrofalne. Ali šta on
da uradi? Niko neće saslušati dečaka koji tek što je postao čovek. Niko ne
želi da veruje da Majkl više nije nepobediv.

- 189 -

BalkandownloadNiti će on biti onaj koji će pobeći pred onim sa čime će se ostali
suočiti. Majkl mu je spasio život. Majkl mu je dao sve što ima. Nikada
neće napustiti Majkla makar to značilo njegovu smrt.

Pokušava da odgurne takve misli iz svog uma dok zuri u utvrdu i
čeka da Majkl da naređenje za napad. Ali misli se ne predaju; misli
uporno ostaju.

‘Logane’, Majkl mu najednom kaže, okrećući se tako da može da mu
vidi lice. Majklov izraz lica ledi krv u žilama, živ od zastrašujuće divljine.
‘Hoću da predvodiš napad na desnom krilu, na prvu zgradu. Ako ne
možeš to, reci mi odmah.’

Logan mu to nikada neće reći i Majkl to zna. On klima glavom bez
reči.

‘Samo se seti onoga što si naučio. Vilsone, ti preuzmi levu. Grejling,
ti ostaješ sa mnom. Centralna zgrada će biti najčuvanija. Tamo se
obavljaju eksperimenti.’

Na deci, pomisli Logan. Na starima, bolesnima i bespomoćnima.
Ima demona koji su stalno prisutni ovde, najmanje dvojica. Ali Majklove
informacije kažu da su odsutni večeras, otišli su u lov i zadržaće se do
kraja nedelje. Majklove informacije nikada nisu bile pogrešne. Logan se
nada da su večeras tačne. Nekada mu ne bi palo na pamet da dovodi to u
pitanje. Ali Majkl je drugačiji i Logan više ne može da bude siguran da je
bilo šta što on radi dobro osmišljeno.

Oseća neočekivani očaj. Kako se ovo desilo? Kada je Majkl izgubio
put? Razume kako se to moglo desiti, s obzirom na užasan posao koji su
obavljali. Živi dovoljno dugo u ludnici i rizikuješ da i sam poludiš. Ali on
je uvek verovao da je Majkl u stanju da se izdigne iznad toga. Majkl je
vrhunski ratnik, očvrsnut na sve, dovoljno snažan da podnese užase sa
kojima su se sretali bez obzira na to koliko često ili koliko su bili strašni.
Nije trebalo da čak ni gubitak Freša bude dovoljan da ga promeni.

Pa ipak nešto jeste. Negde u toku puta nije uspeo da prepozna da
klizi naniže, da se događa erozija njegove duše.

Loga spušta pogled ka ‘Sejaču’, koji nosi još od kada mu ga je Majkl
dao u prvom napadu. Ako to može da se desi Majklu, može se desiti i
njemu. Da li će prepoznati to kada se to desi?Da li će dovoljno biti
svestan da učini nešto po tom pitanju?

Odjednom shvata da mu Majkl nešto govori i njegov pogled se brzo
premešta. ‘Dečko, da li si sa nama ili moram da nađem nekoga da

- 190 -

zauzme tvoje mesto?’ Majkl oštro kaže. ‘Izgledaš kao da ti je glava u
oblacima. Obrati pažnju kad ti se obraćam!’

‘Slušam’, brzo kaže.
Majkl se podrugljivo osmehnuo. ‘Onda nema potrebe da se
ponavljam, zar ne? Znaš šta da radiš. Zato budi siguran i uradi to.
Nemoj da bežiš ako stvari postanu tvrde. Mrzim kukavice, Logane.’
On se okreće otpuštajući ga a Logan ne kaže ništa. Godinu dana
ranije, Majkl nikada ne bi ovako pričao sa njim. Trebalo je da znam da će
doći do ovoga, misli. Trebalo je da učinim nešto da to sprečim. Njegove
oči se sklapaju i on se zaklinje da će, čim se bude ukazala prilika, to i
uraditi.
‘U redu, idemo ‘, Majkl kaže odjednom i oni kreću.
Raštrkavaju se kroz drveće ka vozilima koja ih čekaju, kamionima
modifikovanim sa lopatama za sneg i čvrstim štitnicima koji će ih
bezbedno provesti kroz kapiju. Kamioni su modifikovani četvorotonci,
veliki i teški i čak ni kapije snažne poput ovih u Midlajn Logoru ih neće
zaustaviti kada jednom dostignu dovoljno ubrzanje. Teško automatsko
naoružanje je postavljeno na kabine i prikolice, svako i stanju da
ispaljuje na stotine metaka u sekundi. Bolje su pripremljeni nego što su
ikada bili i Logan oseća nalet uzbuđenja kada pomisli na to šta će značiti
uništenje ovog logora.
Penje se u kabinu kroz suvozačeva vrata i seda pored Džene. Njeno
lice je napeto i fokusirano, ima deset godina više od njega, više iskustva i
sposobnija je. Po pravu, ona bi morala da bude vođa a on da vozi. Ali
ona ništa ne govori. Samo gleda pravo ispred sebe, čekajući na signal.
Kada on usledi, signalna raketa sa kamiona u sredini, ona pušta
kvačilo i kamion kreće da se trucka napred kroz drveće i izlazi na
zaravan. Upravlja teškim vozilom levo i desno, izbegavajući rupe i
zamke, brzo se približavajući ogradi. Čuje se paljba sa zidova pred njima
i meci se odbijaju o štitnike. Ona viri kroz ispucali vetrobran i pronalazi
na desetine nekad-ljudi koji se postavljaju kraj ograda, svi sa oružjem,
svi pucaju na njih.
Samo nam treba malo sreće, pomisli on.
A onda odjednom sve kreće naopako. Sa njegove leve strane, kraj
Dženinog napetog lica i teturave gomile Majklovog vozila, kamion koji je
vozio Vilson pogrešno procenjuje i naleće na jedan od rovova. Njegovi
prednji točkovi se zaglavljuju, ubrzanje ga okreće naopako i on

- 191 -

Balkandownloadeksplodira. Krhotine iskrivljenog metala i polomljenog stakla padaju
posvuda. Tela padaju sa kamiona na zemlju ali samo nekoliko njih. Ostali
ostaju zarobljeni unutra.

Nema vremena da misli o tome jer su već stigli do ograde i probijaju
je kidajući debele žice. Nekad-ljudi beže ali tek dovoljno da se okrenu i
probaju da pucaju na njih kroz prozore kabine. Ljudi zbijeni u prikolici
uzvraćaju vatru i tela lete svuda po dvorištu logora.

‘Logane!’ Džena viče upozoravajući ga.
Eksplozija potresa njihov kamion, odbijajući Logana ka njoj takvom
silinom da jaukne. Kapija južne zgrade se nazire pravo pred njima i oni
se mahnito bore da se oslobode jedno drugoga dok se naginju ka sudaru.
Isprepletani, oni navode kamion na procep između teških vrata i dok
udaraju u njih ona eksplodiraju na unutra sa škripom odvaljenog metala.
Kamion se tetura zaustavljajući se a napadači iskaču, pucajući u branioce
koji nadolaze na njih.
Previše ih je i previše dobro su organizovani, Logan shvata
odjednom. Čekali su nas. Ovo je zamka.
Bori se sa silinom za koju nije znao da je ima, izgubljen u izmaglici
dima i pepela, u stakatu vatre automatskog oružja i snažnim vrištanjem u
sopstvenom očaju. Puca na sve što se kreće i u isto vreme se i sam
pomera. Ne zna koliko dugo se bitka nastavlja, ali mu deluje beskrajno.
Dva puta ga ranjavaju, ali ni povrede ga ne zaustavljaju. U jednom
trenutku napad nekad-ljudi ga preplavljuje i on ispušta ‘Sejač’ dok se bori
da se oslobodi. Neko – nikada ne otkriva ko – dolazi mu u pomoć i
odvaja ga od njih. Uprkos tome, omamljen je, izubijan i nenaoružan.
Podiže se na ruke i kolena, tražeći ‘Sejač’ ili bilo kakvo oružje. Misli da
je to kraj. Misli da je ovo dan kada će umreti.
Onda se odjednom sve stišava. Vika postaje udaljena, dopire iz
drugih zgrada i spolja. Slabašni krici i jauci za pomoć dopiru do njega
izbliza, ali dim u zgradi je tako gust da ne može nikoga da pronađe.
Zvoni mu ušima od paljbe oružja i ošamućenosti od bombi i oseća se
dezorijentisano i slabo. Tetura unaokolo, još uvek tragajući za ‘Sejačem’,
sa potrebom da oseti oružje u svojim rukama. Konačno ga pronalazi,
kako leži ni dva metra dalje od njega. Kada ga podiže, cev je tako vrela
da se vrelina prenosi kroz drveni rukohvat drške.
Tapkajući traži put kroz dim. Gde su svi?
Onda se sapliće o Dženu, koja leži licem okrenuta naviše na podu,

- 192 -

otvorenih očiju koje zure. Pronalazi većinu ostalih u blizini, sve mrtve.
Nikoga više nema, pomisli. Sve ih je izgubio.

Krici i jauci se nastavljaju i on naslepo korača u pravcu zvukova.
Nailazi na kavez, a u kavezu je na desetine zatvorenih ljudi, deo
Midlajnove populacije robova. Lica pristisnutih uz čelični kavez, očiju i
usta koja preklinju, mole. Odvaja se od ruku i prstiju koje žele da ga
dohvate i tapka dalje niz kavez u potrazi za vratima kaveza. Dim se sada
pomalo razilazi a pucnjevi spolja se stišavaju na nekolicinu ispaljenih
metaka naglašenih vikom i jaucima. Bitka se završava. Mora da požuri.

Pronalazi vrata zaključana teškim lancem. Gleda unaokolo tražeći
nešto čime će da polomi katanac. Pronalazi metalnu šipku koja će slomiti
lanac – i odjednom se iz dima pojavljuje Majkl.

‘Šta se desilo?’ on pita. ‘Gde su ostali?’
Krvav je od glave do pete, hodajući užas, leš izašao iz groba. Logan
ne može da kaže da li je krv Majklova ili ne. Jedna ruka mu umrtvljeno
visi, rukav njegove teške jakne je pocepan. Nosi svoju flešetnu pušku
‘ronin’ u drugoj ruci, a dim se vije iz njene kratke, opasne crne cevi.
‘Da li si me čuo?’ oštro pita Logana, sada ljut.
‘Svi su mrtvi, mislim,’ Logan odgovara. ‘Nisam siguran. Nisam imao
vremena da proverim.’
Majkl sleže ramenima. U njegovim očima je opasan sjaj. ‘I
Vilsonove grupe nema više. Moja je sasečena na komade. Stvarno su nas
udesili.’ Gleda ka zarobljenicima, vrti glavom i mumla nešto
nerazumljivo. Shvatajući to kao nagoveštaj da treba da nastavi sa svojim
poslom, Logan postavlja gvozdenu šipku unutar obmotanog lanca i
počinje da pritiska. ‘Ostavi ih!’ Majkl mu odmah naređuje.
Logan se okreće, nesiguran da je dobro čuo. ‘Ali oni...’
‘Ostavi ih!’ Majkl riče. Zamahuje svojom povređenom rukom ka
kavezu takvom silinom da kapljice krvi lete posvuda. ‘Ostavi ih gde su.
Ostavi ih da istrunu!’
Logan vrti glavom u neverici. ‘Ali u kavezu su.’
Ovaj tupo gleda ka njemu, a onda počinje da se smeje. ‘Zar ne
razumeš? Tamo su gde i zaslužuju da budu!’ Smeh zamire u nešto što liči
na jecaj. ‘Sve što radimo za njih, čega se sve odričemo, a zbog čega? Da
bi mogli da trče kao ovce koje će ponovo pokupiti? Da mogu da se vrate
tome da budu glupi i bespomoćni? Pogledaj ih! Muka mi je od njih!’
‘Majkle nisu oni krivi...’

- 193 -

Balkandownload‘Umukni!’ Majkl viče na njega i odjednom mu je ‘ronin’ uperen u
stomak. ‘Nemoj da ih braniš! Pobili su tvoje prijatelje, tvoje drugove, sve
ljude koji su bili bitni u tvom životu! Pobili su ih kao da su oni povukli
okidač!’

Logan ne zna šta da radi – osim što zna da ne sme da pravi nikakve
nagle pokrete sa ‘roninom’ uperenim u sebe. Mogao je da se raspravlja i
kaže da je Majkl izabrao da napadne Midlajn. Mogao je da ukaže na to
da su svi oni pošli svojevoljno ovamo, znajući za rizik. Ali Majklovo lice
mu kaže da neće slušati takve argumente. Jedva da bilo šta sluša u ovom
trenutku.

‘U redu Majkle’, rekao je polako, podižući jednu ruku samo za delić
centimetra pomirljivo. ‘Hajde samo da odemo. Hajde da okupimo sve i
pobegnemo odavde. Možemo da pričamo o tome kasnije.’

Ali Majkl polako vrti glavom a ludost koja se vidi u njegovim očima
je jasna i nekontrolisana. ‘Ne, sve se završava ovde Logane. Završava se
večeras. Nećemo dalje od ovoga.’ On vrti glavom, a ‘ronin’ se pomalo
spušta. ‘Dosta mi je dečko. Ne želim da poživiš nijedan dan više na ovom
prokletom svetu. Ne želim da podnosim nijedan trenutak više. Trebalo je
da nas obojicu ubijem pre više godina, kao da je to bilo bitno.’

Logan oseća hladnoću u dnu stomaka. ‘Majkle to je ludo! Slušaj šta
to govoriš!’

‘Spasao sam ti život; mogu i da ga oduzmem.’ ‘Ronin’ se ponovo
uspravlja ka njemu; Majklova ruka je spremna dok cilja. ‘Razmisli o
tome. Razmisli koliko je to beznadežno! Izgubili smo sve noćas – ljude,
oružje, mašine, sve. Pogledaj me; verovatno neću preživeti sutrašnji dan,
a i ako preživim nikada neću više biti isti. Ako ne skončamo ovde,
uhvatiće nas i baciti u logore. Završićemo upravo ovako!’ Ponovo
pokazuje ka zatvorenicima u kavezu.

‘Odavno sam odlučio da neću dopustiti da se to desi.’
‘Ali ovim ljudima je potrebna naša pomoć! Šta sa ostalima kao što
su oni?’
Majkl ponovo vrti glavom. ‘Baš me briga za njih. Šta će se sa njima
desiti nije bitno. Šta će se desiti sa nama jeste. Sa tobom i sa mnom, sada
kada Freša više nema. Moram da nas zaštitim. Obećao sam ti da hoću,
kada si još bio dečak. Imali smo dobar krug, ali vreme je da izađemo iz
trke.’
Logan je držao ‘Sejač’ kraj sebe. Majkl će ga ubiti i nije bilo nikakve

- 194 -

šanse da će biti u stanju da podigne svoje oružje i opali na vreme da se
spase. Krajičkom oka hvata zatvorenike zbijene u pozadini kaveza, sa
očima divljih od straha. Odande nema pomoći. Posmatra kako se dim
smanjuje i plovi kroz široku unutrašnjost zgrade, ali ništa se ne pomera.
Nema pomoći ni odatle.

‘Majkle nemoj ovo da radiš’, on moli. ‘Spusti oružje i pričaj sa
mnom. Razmisli o tome. Mora da postoji neki drugi način.’

‘Nema drugog načina!’ Majkl urla.
Logan ne zastaje da razmisli posle toga. Jednostavno dela. Pomera
pogled preko Majklovog levog ramena, kao da je primetio nešto i kaže
prigušenim glasom: ‘Demon.’
Reagujući instinktivno, Majkl se okreće i puca, ‘ronin’ sipa metke
svuda. Logan ne okleva. Podiže ‘Sejač’ i ispravlja ga. Majkl se već
okreće, shvatajući da je prevaren, kada ‘Sejač’ ispaljuje svoju municiju u
njegove grudi. Silina udarca ga odbacuje unazad dva metra i ostavlja ga
zgrčenog na betonskom podu.
Za trenutak, Logan ne može da se pomeri. Ne može da poveruje u to
šta je uradio. Vazduh nosi odjeke pucnjeva i jauka zatvorenika kroz
zgradu. ‘Majkle’, šapuće.
Možda još ima vremena da mu pomogne. Možda još uvek može da
se spase.
Do trenutka kada Logan stigne do njega, Majkl je već mrtav.

***

Nakon svega, deluje mu kao da je sve izgubio. Nesposoban da se
natera da ode, on kleči kraj Majklovog tela mnogo duže nego što je to
bezbedno. Konačno, začuvši pucnje u daljini, uspeva da povrati razum u
dovoljnoj meri da shvati da mora da beži. Onda se seti da su zatvorenici i
dalje zaključani u kavezima, još uvek u zamci i bespomoćni. Koristeći
gvozdenu šipku on kida lance, širom otvara vrata i gleda ih kako jure.
Kada i poslednji od njih nestane, on prebacuje Majklovo telo preko svog
ramena, uzima ‘Sejač’ i ‘ronin’ i izlazi kroz dim koji se razilazi i tela
poginulih u noć.

Napolju nailazi na Grejlinga, još jedan čovek se oslanja na njega,
njih dvojica se probijaju ka jedinom kamionu koji je i dalje netaknut.
Grejling gleda ka njemu, vidi koga nosi i zastaje. Kada se Logan
dovoljno približi, veliki čovek ga pita kuda će. Napolje, odgovara.

- 195 -

BalkandownloadGotovo je. I nastavlja da hoda dok drugi dobacuju za njim: ‘Srećno.’
Pronalazi ‘Munju’ parkiranu pozadi među drvećem tamo gde ju je

Majkl i ostavio. Majkl je uvek vozi na ovakve prepade, u napad, a onda
nazad, njegov lični prevoz. Ponekad pušta Logana da se vozi sa njim –
sve češće od kada je izgubio Freša. Jednom ili dva puta čak je i rekao
Loganu da će ‘Munja’ jednog dana biti njegova. Taj dan je, izgleda,
stigao. Logan zna šifre koje otključavaju brave i razoružavaju sigurnosni
sistem i sada koristi to svoje znanje. Stavlja Majkla pozadi i odvozi se
odatle.

Kada se nađe dovoljno daleko u bestragiji – tako daleko da nije
sasvim sigurno gde se nalazi – on se zaustavlja, uzima ašov, kopa grob
koji je u isto vreme i dubok i širok i polaže Majkla unutra. Nakon što je
zatrpao telo, on seda kraj groba i pokušava da razmisli.

Da li je zaista bilo neophodno da ubijem Majkla? Ponavlja sebi ovo
pitanje stalno iznova. U agoniji je zbog mogućnosti da je možda postojao
neki drugi način, način koji je trebalo da nađe, način koji bi sačuvao život
jedinoj osobi za koju ga je bilo briga. Ali sve se desilo tako brzo i tada je
bio tako siguran u to. Da nije ubio Majkla, Majkl bi ubio njega. Majkl je
postao primitivan; prešao je preko zida i otišao u divljinu, a iz nje nije
bilo izlaza. Njegov razum je popustio iz razloga o kojima je Logan
mogao samo da nagađa i sve što je radio ove noći – a možda i mnogih
noći pre toga – nije bilo racionalno.

Logan bi učinio sve da spase Majkla. Sve. Ali nije uspeo da reaguje
dovoljno brzo i tako Majkla više nije bilo. On plače, misleći na to. Deluje
mu nepravedno, pogrešno. Majkl je uradio toliko toga za druge, za sve
one muškarce, žene i decu poslate u pakao na zemlji u logorima, da žive
život robova ili čak i nešto gore. Samo je Majkl pokušavao da uradi nešto
da im pomogne, da im da priliku da žive. Trebalo je da neko zauzvrat
učini nešto za njega.

Ne, nije neko, ispravio se brzo. On sam. Trebalo je da uradi nešto
za Majkla. Ali nije. Nije znao šta da radi. Nije znao kako da to uradi. A
sada je bilo suviše kasno.

Kada je zora svanula u tankoj olovnoj crti preko neba tako oblačnog
da je delovalo kao da pritiska zemlju kao ruka presude, bio je primoran
da se suoči sa svojom budućnošću. S obzirom da je Majkl mrtav i da su
svi njegovi sledbenici bili mrtvi ili u bekstvu, Logan nije imao kuda da
ode. Nije čak znao ni šta da radi. Da nastavi Majklov rad? Napadanje

- 196 -

logora za robove delovalo je beskrajno i konačno nedovoljno da se
napravi razlika. Jedan čovek u svakom slučaju nije dovoljan za napad na
logor za robove. Jedan čovek nije dovoljan da uradi bilo šta na ovom
svetu.

Zato luta nedeljama, vozeći besciljno, sve dok se konačno Gospa
nije pojavila da mu kaže šta je ono što treba da radi.

***

Sećanja naviru i prolaze kao senke oblaka preko zemlje i Logan Tom
hvata sebe kako zuri u zid od kamenja koji mu je blokirao put. Nagli udar
vetra je počeo da mu duva u lice, oštar i hladan i duboka tišina planina se
pribila blisko u zoru prolaska sećanja. Stajao je u mestu na trenutak,
sabirajući misli, a onda se okrenuo. Sećanja vas mogu odvesti daleko, ali
vas ne mogu tamo zadržati dugo. Vratio se do Munje, popeo se unutra i
upalio motor. Posle nekoliko minuta vijugao je naniže nazad sa lica
planine. Usta su mu se stegla zbog njegovih misli. Naučio je jednu stvar
koju Majkl nije. Bez obzira koliko stvari loše izgledale, uvek je postojao
drugi put.

Spustio se sa prevoja, krećući se ka istoku nazad kroz brda ka
ravnicama. Vozio je onoliko brzo koliko mu je stanje autoputa to
dozvoljavalo, posmatrajući kako dnevno svetlo zamire sa dolaskom noći.
Moraće uskoro da odluči da li da krene na sever ili jug da pronađe put
kroz planine. Znao je da je bilo nekoliko glavnih prevoja koji su vodili
preko, ali ne i koji od njih su bili dostupni.

Kada je stigao do nečega što je delovalo kao glavna raskrsnica,
zaustavio se i bacio kosti prstiju još jednom. Kosti su se trzale i migoljile
na četvrtastoj crnoj tkanini i same se sklopile u prste koji su, po kompasu,
pokazali na severozapad. Pokupio je kosti i okrenuo Munju ka severu.
Ovaj put je bio manji, njegova površina je veoma erodirala od vremena i
vremenskih uslova. Kao posledica toga, putovao je sporije i svetlo je
uskoro zgasnulo u gusto, maglovito sivilo, ostavljajući za sobom svet
senki i skrivenih pokreta.

Gotovo da je odlučio da je otišao dovoljno daleko koliko je bilo
moguće bez nepotrebnog rizika kada je put odjednom zavio u močvaru
tamnih prepreka koje su ga naterale da potpuno uspori. Stara vozila, delovi
ograda i oprema sa farmi se nalazila na površini puta koji je već bio
izrovan i napukao. Bilo je prostora da ih obiđe ali jedva.

- 197 -

BalkandownloadOnda više uopšte nije bilo prostora, dok se na desetine mračnih,
skrivenih prilika stvorilo iz mraka koji ga je okruživao.

- 198 -

DEVETNAEST

Delovalo je kao da su prilike iznikle iz zemlje kao utvare, nestvarnih
oblika načinjenih od senki i tajni, pokreta brzih i načinjenih krišom. Nisu
se približavale uspravno, već povijeno, tapkajući kao krabe. Sada se
dovoljno smračilo da nije mogao da razazna njihove pojedinosti, dovoljno
je bilo maglovito da je delovalo kao da gleda kroz dim. Nije koristio
farove AV-a, a bilo je malo prirodnog svetla da pruži bilo kakav vid
osvetljenja. Kako su se prilike približavale mogao je da vidi da su nalik
ljudima po obliku, ali vitke, naborane i iskrivljenih udova. Nosile su
pocepanu odeću i držale su štapove i palice, a ne automatsko oružje.
Delovale su pre znatiželjne nego preteće, tako da je tiho sedeo i čekao ih
da stignu do AV-a.

Kada su prvi stigli dotle, oprezno prevlačeći vitkim šakama po
glatkom metalu haube, svetlost zalaska sunca je otkrila lica i ruke
pokrivene tamnom dlakom, nagoveštavajući stvorenje više majmunsko
nego ljudsko.

Pauci, shvatio je Logan.
Nije video nijednog još od Čikaga ali je znao za njih. Jedna od
nekoliko vrsta mutanata, Pauci su bili ljudi zaraženi otrovima,
hemikalijama ili radijacijom – u zavisnosti od toga kome ste verovali – i to
je za posledicu dovelo do toga da se fizički izmene. Neki su tvrdili da su
im i umovi bili izmenjeni, takođe, ali on nikada nije video nikakav dokaz
za to. A opet, Pauci su bili stidljivi i povučeni, tako je da je teško bili
saznati to zasigurno. Za dvadeset osam Loganovih godina, susretao se sa
njima ne više od par puta. Nikada nije pričao ni sa jednim, niti čak video
nekog ovoliko izbliza.
Lice je virilo ka njemu, crta još uvek jasno ljudskih među delovima
obraslim crnom dlakom koja je pokrivala sve od čela do brade. Plave oči
su ga posmatrale sa mešavinom znatiželje i skrivene namere. Iako je lice
imalo strašan, životinjski izgled, oči su otkrivale inteligenciju.
Rizikovao je i spustio prozor. Ništa nije rekao; samo je klimnuo
glavom u pozdrav.
Desetak lica se primaklo i ruke su se ispružile da dodirnu njegove.
Nije pokušavao da ih otera. Pustio je da njihovi kvrgavi, dlakavi prsti
prelaze preko njegove kože i odeće. Pustio ih je da vire kraj njega u
unutrašnjost AV-a. Pustio ih je da pregledaju sve, dajući im i vreme i

- 199 -

Balkandownloadprostor.
Na kraju, onaj koji je stajao najbliže je upitao “Ko si ti? Zašto si

došao ovde?”
Reči su bile razumljive, govornikov glas jasan. “Moje ime je Logan”,

odgovorio je. “Tražim put da pređem preko planina.”
Nastalo je mrmljanje među Paucima koje nije uspeo da prati.

Govornik je pokazao unazad u pravcu iz koga je došao. “Put preko planina
je iza tebe.”

“Ne mogu da idem tim putem. Prolaz kojim sam nameravao da idem
je blokirao odron i nisam mogao da ga obiđem. Nadao sam se da ću
pronaći drugi. Da li znate za neki? Da li severno odavde postoji drugi
prolaz?”

Mrmljanje se nastavilo, a onda zamrlo. Govornik se nagnuo i
prošaptao. “Niko ne može da ide u planine na severu. To je sveto
zemljište.”

Bilo je to prosto izjavljivanje činjenice, ali je bilo i upozorenje.
“Zašto je sveto?” nastavio je.

Pauk se nagnuo bliže. “Duhovi žive u planinama. Neki su kao vetar.
Neki su od krvi i mesa. Oni pričaju sa nama kada pevamo njihova imena.
Kažu nam kakva je njihova volja. Mi im nudimo darove i žrtve da bi nas
štitili.”

Ostali, koji su stajali blizu govornika, klimali su glavom slažući se.
Logan je mogao da vidi da je to za njih ozbiljan posao, da se ovi ljudi
odnose ka duhovima planine – šta god oni bili – kao što bi se odnosili
prema religiji.

“Da li će me pustiti da prođem na drugu stranu?” upitao je.
Govornik je zavrteo glavom, praveći rukama odbrambeni pokret.
“Moraš da se vratiš.”
Logan je uzdahnuo. Nije znao šta sledeće da radi. Nije verovao da će
rasprava upaliti ovde. Morao je da smisli drugačiji pristup. Ili je možda
trebalo samo da se okrene i pokuša da nađe drugi prolaz, neki koji će mu
omogućiti da obiđe ovu blokadu.
“Da li imaš neki dar tako da možemo da ti dozvolimo da prođeš?”
govornik je nastavio.
O, dakle sada je ovo ucena, pomislio je sa gađenjem. Zavrteo je
glavom. Nije imao vremena za ovo. Ali nije hteo da se bori ako je mogao
to da izbegne. “Pustite me da izađem i vidim”, rekao je.

- 200 -