Amin Maalouf - Baldasarovo putešestvije

Amin Maluf Baldasarovo putešestvije Prevela sa francuskog Vesna Cakeljić

Naslov originala Amin Maalouf Le Periple de Baldassare Copyright © Editions Grasset & Fasquelle, 2000. Copyright © Obrada: Miss Smila www.balkandownload.org

Andreju

I SVESKA Stoto Ime

Još četiri duga meseca nas dele od godine Zveri, a ona već je tu. Njena senka nam zakriljuje grudi i prozore naših kuća. Oko mene, ljudi više ne umeju besediti ni o čemu drugom. Godina koja se bliži, znaci što joj prethode, predskazanja... Ponekad sebi kažem: nek već jednom dođe! Nek izruči najzad iz svojih bisaga sva ta čudesa i pošasti! Potom se presaberem, prizovem u sećanje ona valjana obična leta kada je svaki dan proticao u iščekivanju večernjih radosti. I punim ustima proklinjem obožavaoce smaka sveta. Kako je otpočelo ovo ludilo? U kakvom je duhu najpre proklijalo? Pod kakvim nebesima? Ne bih mogao tačno da kažem, pa ipak, na neki način to znam. Sa ovog mesta gde se nalazim, video sam strah, čudovišni strah, kako se rađa i raste i širi se, video sam kako se uvlači u glave, čak i u glave mojih bližnjih, čak i u moju glavu, video sam kako obara razum, gazi ga, ponižava, a zatim ga proždire. Video sam kako se udaljavaju lepi dani. Dosada sam živeo u spokoju. Napredovao sam, zdravo debeljuškast i bogat, svakoga leta pomalo; šta god bih poželeo, već mi beše nadohvat ruke; susedi su mi se više dodvoravali no što su mi zavideli. A onda, najednom, sve se oko mene ruši. Ta čudna knjiga koja iskrsava, pa nestaje mojom krivicom... Smrt staroga Idrisa, za koju me niko ne optužuje, istina... sem samoga sebe. I taj put na koji se moram otisnuti već u ponedeljak, uprkos svome opiranju. Put za koji mi se danas čini da nema povratka. Ne ispisujem, dakle, bez strahovanja ove prve redove u novu svesku. Još ne znam na koji ću način iznositi događaje što su se zbili, ni one što se nagoveštavaju. Obično pripovedanje zgoda i nezgoda? Intimni dnevnik? Putničke beleške? Zaveštanje? Možda bi najpre trebalo da govorim o onome koji je, prvi, probudio moje strepnje povodom godine Zveri. Zvao se Jevdokim. Hodočasnik iz Moskovije, koji je zakucao na moja vrata pre nekih sedamnaest godina, otprilike. Zašto kažem otprilike? Kad imam tačan datum u svom tefteru. Beše to dvadeseti dan decembra 1648.

Oduvek sam sve beležio, a pre svega najsitnije pojedinosti, one koje bih verovatno na koncu zaboravio. Pre no što je prekoračio moj prag, čovek se prekrstio s dva ispružena prsta, zatim se sagao da ne udari o mali kameni svod. Imao je debeli crni kaput, ruke drvoseče, mesnate prste, gustu plavu bradu, ali sićušne oči i usko čelo. Putujući u Svetu zemlju, kod mene nije svratio slučajno. Adresu mu behu dali u Carigradu, rekavši mu da ovde, jedino ovde ima šanse da nađe ono što traži. „Hteo bih da govorim sa sinjor-Tomazom.“ „То mi je bio otac“, rekoh. „Preminuo je u julu.“ „Neka ga Bog primi u Svoje carstvo!“ „I neka primi takođe svete pokojnike vašega roda!“ Ove reči razmenili smo na grčkom, našem jedinom zajedničkom jeziku, iako ga ni ja ni on nismo govorili tečno. Reči pune ustezanja i nesigurnosti, usled gubitka koji za mene beše još jednako bolan, za njega neočekivan; a uz to, budući da se on obraćao „papističkom otpadniku", a ja „zabludelom šizmatiku“, svaki od nas dobro je pazio da ne izgovori nijednu rečcu koja bi mogla povrediti uverenja onog drugog. Posle kraćeg obostranog ćutanja, on nastavi: „Duboko žalim što nas je vaš otac napustio.“ Rekavši to, pogledom je prošarao po dućanu, žudno pretražujući hrpu knjiga, starinskih figurica, staklarije, oslikanih vaza, punjenih sokolova, i pitajući se - u sebi, mada je to mogao i glasno da izgovori - može li imati od mene, pošto oca više nema, ikakve vajde. Bilo mi je već dvadeset i tri godine, ali moje lice, okruglasto i izbrijano, mora da je još nosilo detinje tragove. Bejah se isprsio, isturene brade. „Zovem se Baldasar, ja sam sve ovo nasledio.“ Posetilac ne dade nikakvog znaka da me je čuo. I dalje je šarao pogledom po hiljadu divota koje su ga okruživale, s nekom mešavinom očaranosti i strepnje. Od svih prodavnica retkosti, naša je bila, već sto godina, najsnabdevenija i najglasovitija na Orijentu. Mušterije su nam dolazile odasvud, iz Marseja, iz Londona, iz Kelna, iz Ankone, kao i iz Smirne, iz Kaira, iz Isfahana. Pošto me je poslednji put odmerio, moj Rus mora da se pomirio s novonastalom situacijom.

„Ја sam Jevdokim Nikolajevič. Dolazim iz Voronježa. Čuo sam hvalospeve o vašoj kući.“ Istog časa obratih mu se poverljivim tonom, što beše moj način da pokažem ljubaznost. „Mi se ovom trgovinom bavimo već četiri naraštaja. Moja porodica potiče iz Đenove, ali još veoma davno nastanila se na Levantu...“ On više puta klimnu glavom, želeći mi staviti do znanja kako mu sve to nije nepoznato. Naime, ako su mu u Carigradu o nama pričali, to mora da beše prvo što su mu saopštili. „Poslednji Đenovljani u ovom delu sveta... “Uz pokoji pridev ili znak rukom što nagoveštava ludilo i krajnju originalnost koja se odvajkada prenosila sa oca na sina. Nasmeših se i ućutah. On se pak smesta okrenu prema vratima, riknuvši neko ime i naređenje. Dotrča jedan sluga, dežmekast čova u crnoj buhavoj odori, s ravnom kapom na glavi, oborena pogleda. Podiže poklopac kovčežića koji je doneo, iz njega izvuče jednu knjigu i pruži je svome gospodaru. Pomislih da mi ju je naumio prodati, i smesta postadoh podozriv. U trgovini retkostima, čovek veoma rano nauči da zazire od onih ljudi koji se prave važni, recituju svoj rodoslov, nabrajaju otmena poznanstva, izdaju naređenja levo i desno, a koji, u stvari, samo hoće da vam utrape neku tobože dragocenu dranguliju. Jedinstvenu za njih, i prema tome jedinstvenu na celom svetu, zar ne? Ako im ponudite neku cenu koja ne odgovara onoj što su je zacrtali u svojoj glavi, oni se dure, kažu da su ne samo opelješeni već i duboko uvređeni. I na kraju vas, odlazeći, zasipaju pretnjama. Moj posetilac nije oklevao da me razuveri: nije kod mene došao ni da prodaje ni da se cenjka. „Ovo delo je sveže odštampano u Moskvi, pre nekoliko meseci. I već su ga pročitali svi koji znaju čitati." Pokaza mi prstom naslov sa ćiriličnim slovima, i stade deklamovati sa žarom: „књига o вери...“, pre no što se doseti da mi mora prevesti: „Knjiga o veri, jednoj, istinitoj i pravoslavnoj." Pogleda me krajičkom oka, ispitujući je li ova najava uskomešala moju papističku krv. Ostadoh ravnodušan. Spolja kao i iznutra. Spolja, prijazni osmeh trgovca. Iznutra, podrugljivi osmeh skeptika. „Ova knjiga objavljuje da nam je smak sveta pred vratima!“ Označi mi jednu stranicu, pri kraju. „Ovde doslovce piše da će se antihrist pojaviti, shodno Svetom pismu, u papskoj godini 1666.“

Ponovio je taj broj četiri ili pet puta, svaki put sve više smunđavajući ono „hiljadu“ s početka. Potom me lukavo osmotri, očekujući moje reakcije. Naravno da sam pročitao, kao i svi, Jovanovo Otkrovenje, i bio sam se nakratko zaustavio na onim tajanstvenim rečenicama iz trinaestog poglavlja: „Ko ima um neka izračuna broj Zveri. Jer je broj čovekov i broj njezin šest stotina i šezdeset i šest.“ „Rečeno je 666 a ne 1666“, natuknuh snebivljivo. „Treba biti slep pa ne videti jedan tako očigledan znak!“ Znak. Koliko li sam samo puta začuo tu reč, kao i reč „predskazanje“! Sve postaje znak i predskazanje za onoga ko budno vreba, spreman da se oduševi, spreman da protumači, spreman da zamisli saglasja i sličnosti. Svet je krcat tih neumornih vrebača znakova - sretao sam ih ja u ovom dućanu! Od onih najčarovitijih do najzlokobnijih! Činilo se da je takozvanog Jevdokima nervirala moja mlakost, koja je u njegovim očima odavala u isti mah neznanje i bezbožnost. Ne želeći da ga povredim, moradoh uložiti natčovečanski napor kako bih izjavio: „Sve je to, uistinu, čudno i zabrinjavajuće...“ Ili dve-tri rečenice u tom smislu. Umiren, čovek nastavi: „Upravo zbog te knjige sam došao čak ovamo. Tražim spise koji bi me mogli prosvetliti.“ Tek sada mi je postajalo jasno. Biću mu od pomoći. Moram reći da je bogatstvo naše kuće poslednjih decenija sticano na oduševljenju hrišćanskog sveta starim istočnjačkim knjigama - naročito grčkim, koptskim, hebrejskim i sirijskim - koje, izgleda, skrivaju najstarije istine o veri, a kojih su kraljevski dvorovi, a posebno francuski i engleski, nastojali da se domognu kako bi poduprli svoje stanovište u svađama između katolika i pristalica reforme. Moja porodica je bezmalo čitavo stoleće pelješila manastire Orijenta u potrazi za ovim rukopisima, kojih danas ima na stotine u Kraljevskoj biblioteci u Parizu ili u oksfordskoj Bodleian Library, pomenuo sam samo one najznačajnije. „Nemam mnogo knjiga koje govore posebno o Otkrovenju, niti pak o poglavlju koje navodi broj Zveri. No, imate ovo...“ Te izređali nekoliko dela, deset ili dvanaest, na raznim jezicima, potanko izlažući njihov sadržaj, nabrajajući tu i tamo naslove poglavlja. Nije mi mrska ova strana mog posla. Mislim da imam i stila i manira. Ali posetilac nije pokazivao zanimanje koje sam mislio da ću probuditi. Kad

god bih pomenuo neku od knjiga, on bi kratkim micanjem prstiju i odbeglim pogledima izražavao razočaranje, nestrpljenje. Napokon shvatih. „Pričali su vam o nekoj određenoj knjizi, zar ne?“ On izgovori jedno ime. Zaplete se u arapskim sazvučjima, ali nisam imao nikakve muke da razumem. Abu-Maher el Mazandarani. Istinu govoreći, to sam već neko vreme i očekivao. Oni koji strasno žude za starim knjigama znaju za Mazandaranijevu. Samo po čuvenju, jer veoma malo ljudi imalo ju je u rukama. Uostalom, još ne znam da li ona istinski postoji, ni da li je ikada postojala. Biću jasniji, kako ne bi uskoro izgledalo da pišem protivrečnosti: kada se udubite u dela izvesnih slavnih i priznatih autora, zapazite kako oni često pominju ovu knjigu, iznoseći da ju je jedan od njihovih prijatelja, jedan od njihovih učitelja, onomad imao u svojoj biblioteci... Nikada, naprotiv, nisam otkrio, pod nekim štovanim perom, nedvosmislenu potvrdu o prisustvu ove knjige. Niko da jasno kaže „imam je“, „listao sam je“, „čitao sam je“, niko da navede neko poglavlje. Tako da su najozbiljniji trgovci, kao i većina učenih ljudi, ubeđeni da ovo delo nikada nije ni postojalo, a da su retke kopije koje s vremena na vreme iskrsnu zapravo tvorevina falsifikatora i mistifikatora. Ta legendarna knjiga nosi naslov Obznana skrivenog imena, ali obično je zovu Stoto Ime. Kada budem precizirao o kojem imenu je reč, biće jasno zašto je oduvek bilo toliko priželjkivano. * * * Nikome nije nepoznato da je u Kur’anu navedeno devedeset i devet Alahovih imena, neki više vole da kažu „atributa“. Milostivi, Samilosni, Silni, Izvor mira, Vladar koji svime upravlja, Onaj koji daje zaštitu, Onaj koji apsolutno pravo na osvetu drži, Onaj koji je uvek svega svestan, Darovatelj svih stvari... A taj broj, koji potvrđuje Predanje, oduvek je navodio ljude radoznalog duha na pitanje koje se samo po sebi nameće: što ne bi bilo, da bi se zaokružio ovaj broj, i stotog, skrivenog imena? Izreke Poslanikove, koje neki doktori vere osporavaju ali koje drugi priznaju kao izvorne, tvrde da uistinu postoji jedno vrhovno ime koje čovek treba samo da izgovori pa da otkloni bilo koju opasnost, da od Neba dobije kakvu god

hoće milost. Vele da ga je znao Noje, i zato je za vreme Potopa mogao da spase sebe i svoju porodicu. S lakoćom zamišljamo izuzetnu privlačnost dela koje navodno odaje toliku tajnu, u ovim smutnim vremenima kada ljudi strahuju od novog Potopa. Video sam kako kroz moj dućan defiluju svakojake ličnosti, jedan bosonogi karmelitan, jedan alhemičar iz Tabriza, jedan otomanski paša, jedan kabalista iz Tiberijade, koji svi behu u potrazi za ovom knjigom. Oduvek sam smatrao svojom dužnošću da objasnim tim ljudima zašto je, po mom osećaju, u pitanju puka opsena. Obično, kada odslušaju moju argumentaciju, moji posetioci se pomire sa sudbinom. Jedni prevareni u nadi. Drugi umireni; ako već ne mogu da imaju tu knjigu, više vole da veruju kako je niko drugi na svetu neće imati... Reakcija Moskovita ne beše ni jedna ni druga. U početku je pokazivao da mu je sve to zabavno, kao da mi je želeo staviti do znanja kako ne veruje ni jednom jedinom slovu mojih vašarskih hvalisanja prevejanog trgovca. A kada, iznerviran njegovom mimikom, odlučih da prestanem, on prošaputa, iznebuha smrtno ozbiljan, skoro preklinjući: „Prodajte mi je, i daću vam istog časa sve zlato koje imam!“ Jadni moj prijatelju, poželeo sam da mu kažem, sreća vaša što ste naleteli na jednog poštenog trgovca. Ali zato će kojekakvi lupeži uskoro jedva dočekati da vam poharaju vaše zlato! I strpljivo stadoh da mu objašnjavam zašto ova knjiga, koliko ja znam, ne postoji; i kako suprotno tvrde jedino naivni i lakoverni pisci, ili pak prevaranti. Kako sam iznosio argumente, tako se njegovo lice grčilo. Kao kod bolesnika osuđenog na smrt kome bismo hteli da objasnimo, mirno, sa osmehom na usnama, da lek od kojeg očekuje ozdravljenje nikada nije napravljen. Video sam u njegovim očima ne razočaranje ili mirenje sa sudbinom, ne više nevericu, već mržnju, kći straha. Skratio sam svoja objašnjenja, došavši do mudrog zaključka: „Bog jedini zna istinu!“ Čovek me više nije slušao. Beše mi se približio. Svojim snažnim ručerdama zgrabio me je za odeću, privukao k sebi, prignječivši mi bradu na svojim džinovskim grudima. Pomislih da će me zadaviti, ili da će mi smrskati glavu o zid. Na svu sreću, priskoči njegov sluga, dodirnu mu ruku i šapnu mu nešto na uho. Umirujuće reči, pretpostavljam, jer me njegov

gazda istoga časa pusti, odgurnuvši me prezrivim gestom. Potom izađe iz dućana mrmljajući neku kletvu na svom jeziku. Nikada ga više nisam video. I bez sumnje bih mu čak i ime zaboravio da njegov prolazak nije označio početak jednog neobičnog defilea posetilaca. Trebalo mi je vremena da ovo shvatim, ali danas sam siguran: posle tog Jevdokima, ljudi koji su dolazili u dućan više nisu bili isti, više se nisu ni u kom slučaju ponašali isto. Nije li hadžija iz Moskovije nosio u očima onaj užasni strah, koji bi neki protumačili „svetim“? Sada sam ga otkrivao u svim pogledima. A sa njim i onaj izraz nestrpljenja, hitnje, ono teskobno navaljivanje. Nisu to samo utisci. Ovo sada govori trgovac, s prstima na svojoj poslovnoj knjizi: nakon posete tog čoveka više nije protekao ni jedan jedini dan a da neko nije svratio da me gnjavi pričom o smaku sveta, o Antihristu, o Zveri i njenom broju. Zašto da ne kažem krajnje otvoreno, upravo je smak sveta osigurao glavninu mog pazara ovih poslednjih godina. Da, mene oblači Zver, hrani me Zver. Čim se njen broj ukaže u nekoj knjizi, kupci pohrle sa svih strana, odrešenih kesa. Sve se prodaje kao suvo zlato. Najučenija kao i najmaštovitija dela. Imao sam čak na svojim policama izvesni Podrobni opis Zveri i brojnih čudovišta Apokalipse, na latinskom, sa četrdeset crteža u potvrdu... No ako taj morbidni zanos obezbeđuje moje blagostanje, sasvim izvesno me i zabrinjava. Nisam čovek koji se povodi za ludorijama svoga vremena, znam da sačuvam zdrav razum i kada se oko mene sve komeša. Ali nisam ni od onih tupih i nadmenih bića koja grade svoje mišljenje kao što ostrige grade svoj biser, a potom se zatvaraju nad njim. Imam svoje ideje, svoja uverenja, ali nisam gluv za disanje sveta. Taj strah što se širi nisam mogao ignorisati. Čak i kada bih bio uveren kako svet postaje lud, ni to ludilo ne bih mogao ignorisati. Uzalud se smeškam, sležem ramenima, psujem glupost i lakoumnost, ta pomama mi remeti mir. U bici koja u meni suprotstavlja razum i bezumlje, ovo poslednje je steklo poene. Razum protestuje, ceri se, joguni se, odoleva, a ja još posedujem dovoljno lucidnosti da posmatram ovaj okršaj sa izvesnim ustukom. Ali, baš zato, taj ostatak lucidnosti sprečava me da priznam kako me bezumlje osvaja. Jednoga dana, ako se ovo nastavi, više neću biti

sposoban da pišem ovakve rečenice. Možda ću se čak vratiti na ove stranice, bistreći ih i brišući sve što sam upravo napisao. Jer ono što danas nazivam bezumljem možda će postati moje verovanje. I gnušam se jednog takvog stvora, tog i takvog Baldasara, ako jednog dana, ne daj bože, bude postojao, i prezirem ga i proklinjem ga svim onim što mi je ostalo od inteligencije i časti. Moje reči, znam, nisu prožete sa mnogo vedrine. Stoga što su se zvuci koji zaglušuju svet uvukli i kod mene. Reči poput Jevdokimovih odsada čujem i u svojoj sopstvenoj kući. Svojom krivicom, uostalom. Pre godinu i po dana, pošto moja trgovina nije prestajala da cveta, odlučih da pozovem dva sina svoje sestre Plezanse da mi pomažu, da polako uđu u poslove retkim predmetima i pripreme se da me jednoga dana naslede. Od starijeg, Džafera, naročito sam mnogo očekivao. Jedan prilježan, pedantan, učevan momak, gotovo pravi erudita čak i pre no što je zašao u zrelo doba. Suprotnost svome mlađem bratu, Habibu, nesklonom učenju, koji bi samo da šalabaza sokacima. Od njega nisam mnogo očekivao. Jedino sam se nadao da ću ga malo opametiti poveravajući mu njegove prve odgovornosti. Ćorava posla. Habib je postao, odrastajući, nepopravljivi ženskar. Neprestano sedeći u dućanu pored pendžera, s očima navrh glave, on šakom i kapom deli komplimente i osmehe, i malo-malo pa nestane zbog tajanstvenih sastanaka čiju svrhu s lakoćom gonetam. Koliko li mladih žena iz čaršije, krenuvši na izvor da napuni krčag, zaključi da im je put što prolazi ispred tog pendžera najkraći... Habib, „voljeni“, imena su retko bezazlena. Džafer je, naprotiv, večito zavučen udno dućana. Njegovo lice ne prestaje da beli, toliko je nedostupno suncu. On čita, prepisuje, pravi beleške, sređuje, proverava, poredi. Ako mu se oči katkada i ozare, to nije zahvaljujući obućarevoj kćeri koja se maločas pojavila na kraju sokaka, i koja nailazi nehajnim korakom; to je stoga što je upravo otkrio, na dvesta trideset sedmoj strani Tumačenja tumačenja, potvrdu onoga što je verovao da je dokonao, sinoć, čitajući Poslednju egzegezu... Meni je dovoljno da ta zakukuljena, suvoparna dela samo preletim, iz čiste dužnosti, i to uz sijaset predaha i otpuhivanja. Njemu ne. Čini se da se baš njima naslađuje, kao da je reč o najsočnijim đakonijama.

Utoliko bolje, govorio sam sebi u početku. Nisam bio nezadovoljan videvši koliko je marljiv, navodio sam ga za primer njegovom bratu, i čak sam počeo da mu prebacujem neke svoje poslove. Nisam oklevao da mu poverim najveće cepidlake od mušterija. Provodio je sate i sate besedeći s njima, i mada mu trgovina nije bila glavno zanimanje, na kraju bi ih uvek naveo da pokupuju brda knjiga. Preostalo bi mi još samo da sam sebi na tome čestitam da nije počeo i meni da drži, sa žarom svojstvenim njegovim godinama, nervirajuće pridike o koncu sveta koji se navodno bliži, i o predznacima koji ga najavljuju. Je li to bio uticaj pročitanih knjiga? Ili nekih mušterija? U početku sam verovao kako je dovoljno da ga potapšem po ramenu i zamolim da ne veruje previše tim budalaštinama; momak je bio naizgled pokoran, i mislio sam da će me i u tome poslušati kao i u drugim stvarima. Ali pokazalo se da sam ga slabo poznavao, i da sam slabo poznavao naše doba, njegove strasti i opsesije. Ako je verovati mom sestriću, susret sa koncem sveta bio je zakazan odiskona. Oni koji danas hodaju po zemlji imaće sumnjivu privilegiju da prisustvuju tom mrtvačkom krunisanju Istorije. On sam zbog toga ne oseća, kako mi se čini, ni tugu ni utučenost. Pre bi se reklo da ga je obuzela nekakva gordost, pomešana sa strahom, ali i sa izvesnim likovanjem. Svakoga dana otkrije u nekom novom izvoru, latinskom, grčkom ili arapskom, potvrdu svojih predviđanja. Sve se stiče, tvrdi on, ka jednom jedinom datumu, onom istom koji je već navela - kako sam pogrešio što sam mu o njoj govorio! - ruska knjiga o veri. Godina 1666. Godina koja dolazi. „Godina Zveri“, kako je voleo da je naziva. Kao potporu svojih uverenja, on niže seriju argumenata, citata, proračuna crkvenih kalendara i drugih učenih računanja, kao i beskonačnu litaniju „znakova“. Kada tražimo znakove, nađemo ih, takav je oduvek bio moj osećaj, i stalo mi je da ga još jedanput ovde zabeležim, svojim mastilom, za slučaj da ga, u vrtlogu ludila koji se dočepao sveta, na kraju zaboravim. Očigledni znakovi, rečiti znakovi, uznemirujući znakovi, sve što nastojimo da dokažemo na kraju se potvrdi, a našli bismo ih isto toliko kada bismo nastojali da dokažemo suprotno. To pišem, to mislim. Ali zbog toga nisam ništa manje uzdrman približavanjem pomenute „godine“. Još mi je u pamćenju jedan događaj koji se zbio pre dva ili tri meseca. Morali smo da radimo do kasno u noć, moji sestrići i ja, na popisu robe uoči leta, i sva trojica smo bili iscrpljeni. Bejah se sručio na stolicu, blago

obujmivši rukama otvorenu trgovačku knjigu na stolu, a uljanica pored mene počela je posustalo da žmirka. Kad, odjednom, Džafer se nadvi s druge strane nad sto, dotičući svojom glavom moju, i oslonivši se rukama na moje laktove da me je skoro zabolelo. Celo lice mu je plamtelo, a njegova gromadna senka prekrivala je nameštaj i zidove. On prošaputa nekim zagrobnim glasom: „Svet je kao ova svetiljka, potrošio je ulje koje mu je bilo dodeljeno, ostala mu je još poslednja kap. Gledaj! Plamen se povija! Svet će se uskoro ugasiti.“ Zbog umora, a i zbog svega što se oko mene govori o predskazanjima Otkrovenja, iznenada se osetih kao smrvljen olovom njegovih reči. Pomislih kako neću imati snage čak ni da se pridignem. I kako ću morati da čekam, tako satrven, da se plamen uguši na moje oči, i da me proguta mrak... A onda se iza mene razlegnu Habibov glas, šaljiv, posprdan, razdragan, spasonosan: „Buljino! Hoćeš li već jednom prestati da kinjiš našeg ujaka?“ „Buljina“, „sovuljaga“, „ptica zloslutnica“, tako mlađi brat zove starijeg još od detinjstva. I pridižući se, te noći, odjednom gotovo oduzet od iznurenosti, zakleh se da ga više nikada neću zvati drugačije. Međutim, uzalud vičem „Buljina!“, i psujem, i gunđam, ne mogu da se oglušim o njegove reči, koje svijaju gnezdo u mome duhu. Tako da sada i ja počinjem zapažati znakove tamo gde sam, koliko juče, video samo podudarnosti; tragične ili poučne ili zabavne podudarnosti, ali na koje bih samo promrmljao par glasova čuđenja, dok danas poskočim, uzvrpoljim se, uzdrhtim. I čak se spremam da skrenem mirni tok svoga življenja. Istina je da događaji iz ovih poslednjih godina nisu mogli da me ostave ravnodušnog. Nije li to zbog one priče sa starim Idrisom! Da sam samo slegnuo ramenima kao da me baš briga za sve, to ne bi bila mudrost, već nesvesnost i zaslepljenost duše. Idris beše došao da potraži utočište u našoj kasabi Žiblet pre nekih sedam ili osam godina. U ritama, skoro bez poputnine, izgledao je siromašan koliko i star. Nikada nismo tačno saznali ni ko je, ni odakle se otisnuo, ni od čega je pobegao. Progon? Dug? Porodična osveta? Koliko ja znam, nikome nije

poverio svoju tajnu. Stanovao je sam, u jednoj udžerici koju je uspeo da unajmi za male pare. Elem taj đuturum, koga nisam često sretao, i s kojim nikada nisam razmenio više od dve reči zaredom, pojavi se prošlog meseca u dućanu privijajući na grudi jednu debelu knjigu koju mi, nevešto, ponudi da kupim. Ja je prelistah. Najobičnija zbirka nepoznatih stihotvoraca, drhtave i nepravilne kaligrafije, loše uvezana, slabo očuvana. „То je blago kome nema ravna“, reče međutim starina. „Ostalo mi je od moga dede. Nikada se ne bih od nje rastao da me nije beda u kojoj živim...“ Kome nema ravna? Mora da postoji isto takvo barem u polovini kuća ovog vilajeta. E, ta će mi knjiga ostati u rukama sve do mog sudnjeg dana! Ali kako sam mogao da odbijem ovog siromaha koji je progutao svoj ponos i stid kako bi izvukao koju paru za golo preživljavanje? „Ostavite mi je, hadži Idrise, pokazaću je nekim mušterijama koje bi ona mogla da zanima.“ Već sam znao kako mi valja postupiti. Isto onako kako bi postupio moj otac, neka mu Bog čuva dušu, da je još na mom mestu. Da bih umirio savest, naterah sebe da pročitam nekoliko pesama. Kao što sam video na prvi pogled, bezvredna delca, tu i tamo pokoji lepo sročen stih, ali u celini najobičnije, najbanalnije i najneprodavanije delo što se može zamisliti. U najboljem slučaju, kada bih našao mušteriju koja luduje za arapskom poezijom, mogao bih od nje iskamčiti šest majdina, ili verovatnije tri do četiri... Ne, namenio sam ovoj knjizi bolju upotrebu. Nekoliko dana nakon Idrisove posete, jedan otomanski velikodostojnik u prolazu svrati kod mene da pokupuje raznovrsne stvari; i pošto je navaljivao da mu dam mali popust, poklonih mu ovu knjigu, što ga je zadovoljilo. Sačekah nedelju dana, zatim pođoh da potražim starca. Bože, kako mu kuća beše mračna! Mili Bože, kakva fukara! Gurnuh oronula drvena vratanca i nađoh se u jednom ćumezu gologa poda, golih zidova. Idris je sedeo na zemlji, na asuri boje blata. Sedoh podvijenih nogu pored njega. „Jedan visoki dostojanstvenik svratio je u moj dućan, i bio je presrećan kad sam mu ponudio vašu knjigu. Evo sume koja vam sleduje.“ Nisam mu rekao ništa netačno, znajte dobro! Nepodnošljivo mi je da lažem, mada sam, prećutkujući neke stvari, malčice varao. Ali konačno, samo sam nastojao da sačuvam dostojanstvo ovog sirotana, načinivši od njega isporučioca a ne prosjaka! Izvadih dakle iz svoje kese tri novčića od

jednog majdina, zatim tri novčića od pet majdina, tobože vodeći računa da se ne zabrojim. On razrogači oči. „Nisam očekivao toliko, sinko. Čak ni polovinu...“ Zavitlah podignutim kažiprstom. „То nikada ne valja kazati trgovcu, hadži Idrise. Došao bi u napast da vas opelješi.“ „Od vas mi ne preti nikakva opasnost, efendi Baldasare! Vi ste moj dobrotvor." Krenuh da ustanem, ali me on zadrža. „Imam još nešto za vas.“ On na tren iščeze iza zastora, zatim se vrati noseći u ruci neku drugu knjigu. Zar opet, pomislih? Možda ima celu biblioteku u drugoj prostoriji. U šta sam se to, do đavola, upetljao? Kao da je čuo moje nemo negodovanje, on požuri da me razuveri: „Ovo je poslednja knjiga što mi je ostala, i stalo mi je da vam je poklonim, vama i nikom drugom!“ I položi mi je na dlanove, kao na crkveni nalonj, otvorenu na prvoj strani. Blagi Bože! Stoto Ime! Mazandaranijeva knjiga! Nikad ne bih ni sanjao da ću je pronaći u jednoj ovakvoj čatrlji! „Hadži Idrise, to je retka knjiga! Zar ćete se tek tako od nje rastaviti!" „Ona više nije moja, sada je vaša. Čuvajte je! Čitajte je! Ja je nikada nisam mogao čitati." Grozničavo prevrnuh nekoliko listova, ali bilo je suviše mračno, i ne mogah razabrati ništa sem naslova. Stoto Ime! Gospode Bože! * * * Izašavši iz njegove krovinjare, sa dragocenim delom pod miškom, bio sam kao u nekom stanju pijanstva. Je li moguće da se ova knjiga, koju celi svet

priželjkuje, sada nalazi u mojim rukama? Kolikim li sam samo ljudima, pristiglim s drugog kraja sveta odgovarao da ne postoji, dok se ona nalazila na dva koraka od moje kuće, u najbednijoj udžerici! I da mi je tek tako pokloni čovek koga jedva poznajem! Sve je to toliko uzbudljivo, toliko nezamislivo! Uhvatih sebe kako se smejem sam, nasred ulice, kao kakav prostak. Bio sam u istom stanju, opijen ali i dalje sumnjičav, kad me oslovi jedan prolaznik. „Efendi Baldasare!“ Smesta prepoznah glas šeiha Abdel-Basita, imama žibletske džamije. Ko će ga znati kako je on mene prepoznao, budući da je od rođenja slep i da nisam prozborio ni reč... Pođoh ka njemu, i razmenismo uobičajene pozdrave. „Odakle dolazite, kad tako pocupkujete?“ „Od Idrisa.“ „Prodao vam je neku knjigu?“ „Kako znate?“ „Iz kojeg biste drugog razloga išli tome sirotanu?“ - reče on smejući se. „Istina je“, priznadoh mu smejući se na isti način. „Neku bezbožničku knjigu?“ „А što bi bila bezbožnička?“ „Da nije, najpre bi je meni ponudio!“ „Da vam pravo kažem, još ne znam bogzna šta o njenom sadržaju. Kod Idrisa je suviše mračno, te čekam da dođem kući i da je čitam.“ Seih pruži ruku. „Pokažite mi je!" Njemu neprestano na poluotvorenim usnama lebdi kao neki osmejak na poček. Nikada ne znam kada se istinski smeši. Elem, on uze knjigu, prelista je koji časak pred svojim zatvorenim očima, potom je vrati rekavši: „Suviše je mračno ovde, ništa ne vidim!“ I zasmeja se ovoga puta bez ustezanja, gledajući u nebo. Ja nisam znao da li mi pristojnost nalaže da se pridružim njegovom veselju. U toj nedoumici zadovoljih se tihim kašljucanjem, na pola puta između prigušenog smeha i nakašljavanja. „I, koja je to knjiga?“ - upita on. Čoveku koji vidi možeš sakriti istinu; laganje je u neku ruku neophodna veština. Ali lagati nekoga čije su oči ugašene zaista je bedno, nedostojno,

prava niskost. Iz izvesnog osećanja časti, a možda i iz praznoverja, morao sam da mu kažem istinu; koju sam ipak uvio u mudre oblande: „Čini se da je to ona knjiga koju pripisuju Abu-Maher el Mazandaraniju, Stoto Ime. Ali čekam da dođem kući pa da proverim njenu autentičnost." On udari svojim štapom tri-četiri puta po tlu, bučno dišući. „Šta će nam stoto ime? Mene su još u detinjstvu naučili svim imenima koja su mi potrebna kad se molim, šta će mi stoto? Recite mi, vi koji ste pročitali tolike knjige na svim jezicima!" On izvuče iz džepa tespih, i stade po njemu nervozno prebirati iščekujući moj odgovor. Šta da mu kažem? Nisam imao više razloga od njega da branim skriveno ime. Pa ipak, osećao sam obavezu da odgovorim: „Kao što znate, neki tvrde da vrhovno ime omogućuje izvođenje čudesa..." „Kakvih čudesa? Idris drži tu knjigu već godinama, kakvo je to čudo ona izvela u njegovu korist? Je li ga učinila manje siromašnim? Manje oronulim? Od kakvog ga je to belaja sačuvala?" Zatim se, ne čekajući moj odgovor, otputi vitlajući vazduh i prašinu svojim srditim štapom. * * * Kad stigoh kući, prva mi briga beše da sakrijem knjigu od svojih sestrića; naročito od Buljine, do te mere sam bio ubeđen da bi se on, kad bi je samo video i opipao, istoga časa raspametio. Ućušnuh je dakle pod košulju, a čim uđoh unutra, opet je gurnuh, da niko ne vidi, pod jednu staru i veoma krhku statuicu koja mi je naročito draga i koju niko nema pravo da pomeri, pa čak ni da očisti od prašine. Beše to prošle subote, 15. avgusta. Obećao sam sebi da ću nedeljni dan posvetiti pomnom proučavanju Mazandaranijeve knjige. Čim sam ustao - dosta kasno, kao i svake nedelje, poput pravog bezbožnika - prođoh hodničićem koji povezuje moju sobu sa dućanom, uzeh knjigu i smestih se za sto, ustreptao kao dete. Bejah se zamandalio, kako me moji sestrići ne bi iznenadili, i navukao zavese da odvratim posetioce. Utonuh dakle u mir i svežinu, ali otvorivši knjigu, shvatih da

nemam dovoljno svetlosti. Stoga odlučih da primaknem svoju stolicu velikom prozoru. Dok sam je pomerao, neko pokuca na vrata. Opsovah i načuljih uši, u nadi da će se nezvani gost obeshrabriti i produžiti svojim putem. Ali avaj, kucanje se ponovi. Ne snebivljivim zglavkom kažiprsta, već pesnicom koja ne trpi pogovora i ne odustaje. „Dolazim“, viknuh. Brže-bolje vratih knjigu pod starinsku statuicu i pođoh da otvorim vrata. Ova upornost navela me je na pomisao da je možda reč o nekoj ličnosti visokog ranga, i bio sam u pravu. Vitez Ig de Marmontel, poklisar Francuskog dvora. Čovek široke kulture, prefinjeni znalac istočnjačkih stvari, a koji je poslednjih godina više puta svratio kod mene i napravio mi veliki pazar. Pošao je, kako reče, iz Saide u Tripoli, odakle treba da se ukrca na brod za Carigrad, i beše mu nezamislivo da prođe kroz Žiblet a da ne zakuca na vrata plemenitog doma Embrijačija. Zahvalih mu na lepim rečima, kao i na pažnji, te ga, naravno, pozvah da uđe. Razgrnuh zavese i ostavih ga da švrlja među retkostima, što je voleo da radi. Ipak sam ga sledio na odstojanju, kako bih mogao da odgovaram na moguća pitanja, ali izbegavajući da ga gnjavim nepotrebnim objašnjenjima. On najpre prelista primerak knjige Geographia sacra od Samuela Bošara. „Nabavio sam je čim je objavljena, i neprestano je iščitavam. Konačno jedna knjiga koja govori o Feničanima, vašim precima... htedoh da kažem, precima ljudi ove zemlje.“ On načini dva koraka, potom se naglo zaustavi. „Ove statuice su stvarno feničanske, zar ne? Odakle vam?“ Ponosno rekoh da sam ih lično pronašao i otkopao, na jednom polju nedaleko od žala. „Gajim veliku nežnost prema tom predmetu“, priznadoh. Vitez izusti samo: „Ah!“, začuđen što jedan trgovac može tim rečima da priča o nekom predmetu na prodaju. Malo povređen, zaćutah. I sačekah da se okrene prema meni i zapita me otkuda tolika nežnost. Kada on to i učini, objasnih mu da te dve statuice nekada behu zakopane jedna pored druge, te da je s vremenom metal zarđao na taj način da su danas njihove dve ruke kao srasle jedna za drugu. Volim da zamišljam kako je to zapravo dvoje ljubavnika koje smrt beše rastavila, ali koje su zemlja i vreme i rđa spojili jedno s drugim, neraskidivo. Ko god ih vidi, govori o dve statuice; meni je

pak milije da o njima govorim kao da je reč o jednoj jedinoj - o statuici ljubavnika. On pruži ruku da je dohvati, a ja ga ponizno zamolih da bude pažljiv, jer bi ih i najmanji potres mogao razdvojiti. Bez sumnje procenivši da mu se nisam obratio sa dovoljno uvažavanja, on mi naloži da onda dohvatim statuicu sam. Dohvatih je, dakle, sa beskrajnom obazrivošću, i prinesoh je prozoru. Mislio sam da me je vitez sledio, ali kad se okrenuh, stajao je i dalje na istom mestu. A u rukama mu Stoto Ime. Bio je bled kao krpa, a i ja prebledeh isto toliko. „Otkad je imate?“ „Od juče.“ „Zar mi jednom niste rekli da po vašem mišljenju ta knjiga ne postoji? „То sam oduvek mislio. Ali moram vas upozoriti da se s vremena na vreme pojave falsifikati.“ „Је li ovo jedan od tih falsifikata?“ „Nema sumnje, ali još nisam našao slobodnog vremena da se u to uverim.“ „Ро kojoj ceni biste mi je ustupili?“ Umalo ne odgovorih: „Nije na prodaju!“, ali se predomislili. To nikada ne treba reći nekoj osobi visokog ranga. Zato što vam smesta odgovori: „Ako je tako, onda mi je pozajmite.“ A potom, da je ne biste uvredili, morate joj ukazati poverenje. Naravno, veliki su izgledi da više nikada ne vidite tu knjigu, a ni mušteriju. Dobro sam to iskusio, na sopstvenoj koži. „U stvari“, promucah, „ta knjiga pripada jednom starom luđaku koji živi u najgorem ćumezu u Žibletu. Uvrteo je sebi u glavu da vredi pravo bogatstvo.“ „Koliko?“ „Pravo bogatstvo, rekoh vam. On nije sav svoj!“ U tom trenutku, primetih da se moj sestrić Buljina nalazi iza nas, i da posmatra prizor, zanemeo, preneražen. Nisam ga čuo kad je ušao. Zamolih ga da priđe kako bih ga predstavio našem uvaženom posetiocu. Nadao sam se da ću tako skrenuti tok razgovora, pokušavajući da izmaknem klopci koja se nada mnom sklapala. Ali vitez samo kratko klimnu glavom i ponovi: „Koliko je ova knjiga, sinjor-Baldasare? Slušam vas!“ Koju cifru da izreknem? Najdragocenija dela prodavao sam za šest stotina majdina. Katkada, veoma izuzetno, cena je skakala do hiljadarke, da

ne govorim koliko je to sua... „On za nju traži hiljadu petsto! Neću vam valjda prodati ovaj falsifikat po tolikoj ceni!“ Ne rekavši ništa, moj posetilac odreši kesu i odbroja mi tu sumu u pravim francuskim dukatima. Zatim pruži knjigu jednome od svojih ljudi, koji odjuri da je gurne u njegov prtljag. „Hteo sam takođe da uzmem ove statuice sa zlatnim kapama. Ali pretpostavljam da ovo malo novca što mi je ostalo neće biti dovoljno!“ „Što se tiče dvoje ljubavnika, oni nisu na prodaju, poklanjam vam ih. Čuvajte ih!“ Potom predložih Marmontelu da ostane na ručku, ali on odbi moj poziv, prilično suvo. Jedan čovek iz njegove pratnje objasni mi da vitez mora što pre nastaviti svoj put ukoliko želi da stigne u Tripoli pre mraka. Njegov brod treba već sutradan da isplovi put Carigrada. Ispratih ih do kapija Žibleta, ne izmamivši od emisara više ni jednu jedinu reč, pa čak ni oproštajni pogled. Vrativši se, zatekoh Buljinu kako plače, stežući pesnice od besa. „Zašto si mu dao tu knjigu? Ne razumem!“ Ni ja nisam razumeo zašto sam tako postupio. U trenutku slabosti, izgubio sam u isti mah Stoto Ime, statuicu koju sam toliko voleo, i poštovanje emisara. Imao sam više razloga da jadikujem nego moj sestrić. Ali valjalo je da se opravdam, kako god znam i umem. „Šta ćeš? Tako je ispalo! Nisam mogao drugačije! Taj čovek je ipak izaslanik francuskog kralja!“ Moj siroti sestrić ridao je kao dete. Onda ga uhvatih za ramena. „Hajde, smiri se, ta knjiga je obična krivotvorina, barem ti i ja to znamo.“ On me grubo odgurnu. „Ako je krivotvorina, onda smo izveli lopovluk prodavši je za tolike pare. A ako, nekim čudom, nije krivotvorina, onda se nismo smeli rastaviti od nje za sve blago ovoga sveta! Ko ti ju je prodao?“ „Stari Idris.“ „Idris? I po kojoj ceni?“ „Poklonio mi ju je.“ „Onda sigurno nije želeo da je prodaš.“

„Čak ni za hiljadu petsto majdina? S tim novcem, mogao bi sebi da kupi kuću, novu odeću, da uzme sluškinju, a možda čak i da se oženi...“ Buljini nije bilo do smeha. Retko mu je do smeha. „Ako sam dobro shvatio, ti si naumio da sav taj novac daš Idrisu.“ „Da, sav, neću ga ni provući kroz našu kasu!“ Odmah ustadoh, stavih dukate u kožnu kesu, te izađoh. Kako li će starina reagovati? Hoće li mi zameriti što sam prodao ono što beše poklon? Hoće li, naprotiv, videti u basnoslovnoj svoti koju mu donosim nebeski dar? Gurnuvši vratanca njegove udžerice, opazih neku ženu iz komšiluka kako sedi na pragu, s rukama preko čela. Upitah je, iz pristojnosti, pre no što ću ući, je li hadži Idris tu. Ona pridignu glavu i prozbori samo: „Twaffa.“ Umro je! Potpuno sam siguran, srce mu je prestalo da kuca onoga časa kad sam predao njegovu knjigu vitezu od Marmontela. Više nikada nisam uspeo da isteram tu pomisao iz glave! Nisam li se zapitao kako će starac reagovati na to što sam uradio? E pa, sada sam znao njegovu reakciju! Progoni li me nečista savest? Avaj, tu su činjenice, a podudarnost je više nego dokaz. Počinio sam jednu tešku tešku grešku, i moram je pošto-poto ispraviti! * * * Nije mi baš istoga časa palo na pamet kako ću morati da pratim tu knjigu sve do Carigrada. Uostalom, još nisam bio uveren u svrsishodnost tog pohoda. Ali utuvio sam sebi u glavu da mi ništa drugo ne preostaje. Najpre su me dočekala Buljinina kukumavčenja, što sam i očekivao, unapred se nervirajući, ali ona nisu bitno doprinela mojoj odluci. Mada je on hteo da krene na put iz istih stopa, bezumnik! Kad njega čovek sluša, sve što se upravo zbilo predstavlja poruke s Neba meni upućene. Tako je i samo Proviđenje, očajavajući zbog moje neosetljivosti na njegove znake, navodno žrtvovalo život onog siromaha samo da bi mi napokon otvorilo oči.

„Otvorilo oči, zašto? Šta ja to treba da shvatim?" „Da vreme ističe! Da nam je prokleta godina pred vratima! Da smrt vreba oko nas! Ti si imao i svoj i naš spas u rukama, imao si kod sebe Stoto Ime i nisi umeo da ga sačuvaš!“ „U svakom slučaju, ne mogu više ništa učiniti. Vitez je već daleko. To je takođe delo Proviđenja." „Treba ga sustići! Treba smesta krenuti na put!“ Slegnuo sam ramenima. Nisam hteo čak ni da odgovorim. Nije dolazilo u obzir da se prepustim takvim detinjarijama. Sada da krenem? Da jašem celu noć? Pa da nas zakolju drumski razbojnici? „Ako mi valja mreti, više volim da umrem sledeće godine sa svojim srodnicima nego da na takav način preduhitrim kraj vremena!" Ali ugursuz nije popuštao. „Ako već ne možemo da ga uhvatimo u Tripoliju, još ga možemo pronaći u Carigradu!" Najednom, iza nas, jedan razdragan glas. „U Carigradu? Buljina nikad u životu nije smislio ništa lepše!“ Habib! I on se upetljao! „Aha, znači, vratio si se iz skitnje? Dobro sam znao da mi se crno piše kad se jednog dana ti i tvoj brat oko nečega složite!“ „Ne dajem ja ni pet para na te vaše priče o smaku sveta, i ta đavolja knjiga me ne zanima. Ali odavno sanjam o Velikom Gradu. Zar mi i sam nisi rekao da je naš deda Tomazo, kad si ti bio mojih godina, hteo da upoznaš Carigrad?“ Ovaj argument nije vredeo ni pišljiva boba jer beše potpuno neumestan. Ali uspeo je da me dirne u najslabiju tačku, a to je obožavanje koje gajim prema svome ocu otkako je umro, prema svemu što je govorio, prema svemu što je činio. Dok sam slušao Habiba, grlo mi se steže, oči mi se ukočiše, i začuh sebe kako mrmljam: „Tačno je to što kažeš. Možda treba da idemo tamo.“ Sutradan je na muslimanskom groblju bila Idrisova sahrana. Nije nas bilo mnogo - moji sestrići i ja, troje ili četvoro komšija, kao i šeih AbdelBasit, koji je predvodio dženazu i koji me je po završetku obreda uhvatio pod ruku, zamolivši me da ga otpratim do kuće. „Sevap je što ste došli", reče mi on dok sam mu pomagao da prekorači zidić kojim je opasan mezarluk. „Jutros sam se pitao hoću li morati sam samcijat da ga ukopam. Taj nevoljnik nije imao nikoga. Ni sina ni kćeri, ni

nećaka ni sestričine. Nikakvog naslednika - ali, istinu govoreći, da je koga i imao, ne bi mogao ništa da mu ostavi. Jedino što je imao darivao je vama. Tu prokletu knjigu...“ Ova opaska sunovrati me u bezdan razmišljanja. Bejah video u toj knjizi poklon u znak zahvalnosti, a nipošto zaveštanje; no, u izvesnom smislu, ona beše baš to - ili je, u svakom slučaju, to postala. A ja sam sebi dozvolio da je prodam! Hoće li mi stari Idris, u svom novom boravištu, ikada oprostiti? Peli smo se duže vreme ćutke jednom šljunkovitom uzbrdicom bez hladovine. Abdel-Basit u svojim mislima, ja u svojim - pre bi se reklo: u svojoj griži savesti. Potom mi reče, nameštajući turban na glavi: „Saznao sam da nas uskoro napuštate. Kuda idete?“ „U Carigrad, inšalah.“ On zastade, nakrivi glavu na stranu, kao da osluškuje graju dalekog grada. „Stambol! Stambol! Onima koji imaju oči teško je reći kako nema šta da se vidi na ovom svetu. Pa ipak, istina je, verujte mi. Da bi čovek upoznao svet, dovoljno je da ga osluškuje. Ono što vidi na putovanjima uvek je samo pričina. Sene u potrazi za drugim senama. Putevi i zemlje ne nauče nas više ničemu što već i sami ne znamo, ničemu što ne možemo oslušnuti u sebi samima u noćnome miru.“ Čovek vere možda je i u pravu, ali moja odluka već je pala, poći ću! Protivno svom zdravom razumu, a pomalo čak i teška srca - poći ću! Ne mogu se rešiti da provedem četiri meseca što dolaze, a zatim dvanaest meseci te kobne godine, sedeći u svom dućanu i slušajući predskazanja, beležeći znakove, trpeći prigovore, i pretresajući u nedogled svoje strahove i grižu savesti! Moja uverenja nisu se pak promenila; i dalje proklinjem glupo praznoverje, i dalje sam ubeđen da fenjer sveta nije na izdisaju... Drugim rečima, kako bih ja, koji u sve sumnjam, mogao da ne sumnjam takođe i u svoje sumnje? Danas je nedelja. Idrisov ukop bio je prošlog ponedeljka. A sutra, zorom, put pod noge. Krenućemo učetvoro, ja, moji sestrići, i s nama Hatem, moj kalfa, koji će se brinuti o zaprezi i raznoraznim potrepštinama. Imaćemo deset mazgi,

ni manje ni više. Četiri će nam služiti samo za jahanje, a ostale će nositi prtljag. Tako nijedna životinja neće biti pretovarena, i putovaćemo, akobogda, ugodno i brzo. Moj drugi kalfa, Halil, pošten ali prilično nesnalažljiv, ostaće ovde da vodi dućan sa Plezansom, mojom dobrom sestrom Plezansom, koja s dosta podozrenja gleda na ovaj iznenadni put. Tuguje i brine zbog rastanka sa svoja dva sina i s bratom, ali zna da joj ništa ne bi vredelo kad bi se usprotivila. Pa ipak, tog jutra, dok svi bejasmo obuzeti groznicom poslednjih priprema, ona dođe da me upita ne bi li bilo bolje da odložimo polazak za nekoliko sedmica. Podsetih je da po svaku cenu treba preći Anadoliju pre velikih hladnoća. Nije više navaljivala. Samo promrmlja neku molitvu i poče da lije suze u tišini. Habib onda stade da je zadirkuje, dok je drugi sin, više užasnut nego raznežen, natera da smesta opere oči ružinom vodicom, jer suze uoči polaska, reče on, koban su znak za putovanje. Kada sam od Plezanse zatražio dozvolu da povedem njenu decu sa sobom, nije se usprotivila. Ali materinska briga morala je kad-tad izbiti na videlo. Samo je Buljina u stanju da misli kako majčinske suze mogu da navuku nesreću... Stranice napisane u mojoj kući u Žibletu uoči odlaska Pripremio sam za put svoju svesku, mastionicu, kalemtrske i pesak za posipanje pisanog, ali moram ih se ponovo latiti još ove nedeljne večeri, na ovom istom stolu. Zato što krajem popodneva iskrsnu jedna grozna neprilika koja umalo nije osujetila naš odlazak. Naime, reč je o stvari koja me baca u najdublje očajanje, koja me čak i ponižava, i koju bih najradije da prećutim. Ali obećao sam sebi da ću ovim stranicama sve poveriti, i neću da izvrdavam. U osnovi celog tog meteža je jedna žena, Marta, koju ovde nazivaju, uz blagi mig, „udovica“. Ona se pre neku godinu udala za momka koga su svi smatrali protuvom; poreklom, štaviše, iz porodice protuva, sve lupeži, ukoljice, secikese, razbojnici i pljačkaši razbijenih lađa, svi odreda, veliki i mali, dokle god seže pamćenje! A lepa Marta, koja tada beše prava vragolanka, živahna, neukrotiva, zajedljiva ali nimalo prefrigana, beše se zaljubila u jednog od njih - izvesnog Sajafa.

Mogla je da ima bilo koju partiju u ovom gradu, pa i mene - što da krijem - kad sam je priželjkivao?! Njen otac je slučajno bio moj berberin i sagovornik koga sam cenio. Kad god bih jutrom odlazio kod njega na brijanje i kad god bih je video, vraćao sam se kući pevušeći. Imala je u glasu, u hodu, u trepavičastom pogledu nešto neizrecivo, što namah ošine živog čoveka. Moja naklonost nije promakla njenom ocu, i diskretno mi je stavio do znanja da bi bio oduševljen i polaskan jednom takvom vezom. Ali devojče se zatelebalo u drugoga; jednog jutra doznasmo da ju je njen dilber kobajagi oteo i da ih je venčao neki bezbožni sveštenik. Berberin je nekoliko meseci potom presvisnuo, ostavivši svojoj jedinici kuću, voćnjak i preko dvesta zlatnih sultanina. Martin suprug, koji nikada u životu nije radio, tada namisli da se baci na veletrgovinu i da najmi lađu. On ubedi svoju ženu da mu poveri očevu ušteđevinu, sve do poslednje pare, i otperja u luku Tripoli. Beše jasno da ga više niko nikada neće videti. Isprva se pričalo da je zgrnuo silno blago s tovarom začina, da je izgradio celu flotu i da namerava s njom proparadirati ispred Žibleta. Marta je, izgleda, u to vreme provodila dane čekajući ga sa drugaricama na morskom žalu i praveći se bogzna kako važna. Uzalud - ni flote, ni blaga, ni muža. Posle nekog vremena, stadoše da kolaju druge glasine, manje dostojne slave. Tobože nastradao je u jednom brodolomu. Ili pak, postao je gusar, te su ga Turci zarobili i obesili. Ali pričalo se još da je svio gnezdo negde na obali oko Smirne, i da ima novu ženu i potomstvo. Što je ucvelilo njegovu suprugu, koja nijednom nije zatrudnela tokom njihovog kratkog zajedničkog života i koju bije glas da je jalova. Za nesrećnu Martu, već šest godina samu, ni udatu ni slobodnu, bez prihoda, bez brata i sestre, bez dece, pod prismotrom muževljeve lopovske familije, uplašene da ova ne ukalja obraz svog muža probisveta, beše to svakodnevna golgota. Elem, ona stade da razglašava na sve strane, sa upornošću na ivici mahnitosti, kako je iz pouzdanog izvora doznala da je Sajaf mrtav, te da je ona prema tome udovica, bezbeli udovica; ali kada je odenula crninu, familija vajnog pokojnika ostrvi se na nju, optužujući je da sluti nesreću odsutnome. Pošto je više puta zaradila batine, čiji su se tragovi svaki put mogli videti na njenom licu i rukama, „udovica“ se pomirila sa sudbinom i opet počela da nosi šarenu odeću. Time im ipak nije priznala pobedu. Vele da se poslednjih nedelja navodno poverila nekim svojim drugaricama kako već dugo namerava da

ode u Carigrad ne bi li kod vrhovnih vlasti proverila je li joj muž zaista poginuo, i kako se odande neće vratiti bez sultanskog fermana koji dokazuje da je udovica i da je slobodna da otpočne novi život. A biće da je svoju pretnju sprovela u delo. Tog nedeljnog jutra nije bila na misi; mora da je Žiblet napustila noću, ponevši sa sobom odeću i nakit. Smesta se ispredoše ćućorenja koja me poimence dovedoše u vezu s tim. To me nervira i vređa, pre svega zato što je - treba li da se zakunem, s rukom na Bibliji? - najobičnija laž, laž, laž. S Martom već godinama nisam razmenio ni reči; još od sahrane njenog oca, čini mi se. Samo sam je tu i tamo pozdravio na ulici, krišom dotaknuvši kapu kažiprstom. Ništa drugo. Za mene ta stranica beše prevrnuta, čim sam saznao da se venčala sa onom bitangom. Međutim, ako je verovati glasinama, bejah se tajno dogovorio s njom da je sprovedem do Carigrada; pošto nije bilo moguće da je povedem naočigled cele čaršije, navodno sam joj savetovao da krene pre mene i da me sačeka na ugovorenom mestu, gde bih po nju došao. Čak su ustvrdili da se zbog nje nikada nisam ženio, što nema nikakve veze sa istinom, a što ću možda jednoga dana imati priliku da objasnim... Ma koliko bila lažna, ova priča deluje istinito, i reklo bi se da većina ljudi u nju veruje. Počevši od braće Martinog muža, koja kažu da su ubeđeni u moju krivicu, da su uvređeni mojim navodnim marifetlucima i čvrsto rešeni da brane svoju čast. Tog popodneva, najuspaljeniji od njih, po imenu Rasmi, banuo mi je u kuću vitlajući puškom i zaklinjući se da će počiniti ono najgore. Beše potrebna sva moja hladnokrvnost, kao i staloženost Hatema, mog kalfe, da ga obuzdamo. Zahtevao je da odložim putovanje kako bih dokazao svoju iskrenost. Istina je da bih tako pomeo sve glasine i sumnje. Ali što bih ja morao da pružam zaloge poštenja jednom lopovskom klanu? I dokle bih onda morao da odlažem put? A šta ako je ona doista otišla? Habib i Džafer žučno su negodovali protiv svakog odlaganja, i verujem da bih izgubio njihovo poštovanje da sam pokleknuo. Uostalom, ni jednog jedinog trenutka nisam nameravao da popustim. Samo sam odvagnuo za i protiv, što je uvek mudro učiniti, pre nego što sam odsečno odgovorio ne. Onda čovek izjavi da će sutradan krenuti s nama. Stalo mu je, reče, da se lično u veri kako nas begunica ne čeka na nekom brežuljku u okolini. Moji sestrići i kalfa behu duboko uvređeni, a moja sestra još više, ali sam ih urazumio. „Drum pripada svima! Ako je taj čovek naumio da krene istim

putem kao i mi, ne možemo ga u tome sprečiti.“ Izgovorih to povišenim tonom, naglašavajući svaku reč, kako bi nasrtljivac shvatio da ako ide tim putem kad i mi, ne znači da ide s nama. Nesumnjivo precenjujem oštroumnost te osobe, i svakako ne treba računati na njegovu pristojnost. Ali nas je četvoro, a on je sam. Njegovo prisustvo na našem tragu više me nervira nego što me plaši. Daj bože da putem ne naletimo na mnogo opasnija stvorenja od ovog brkatog hvaldžije! U selu Anfe, 24. avgusta 1665 Pošto okolina Žibleta u predvečerje nije bezbedna, sačekasmo da se razdani kako bismo prošli kroz kapiju. Takozvani Rasmi već beše tamo, spreman da nas prati u stopu, zatežući dizgine da umiri svoju životinju. Čini se da je odabrao veoma prgavu mazgu za ovo putovanje, koje će ga, nadam se, brzo iznuriti i primorati da odustane. Čim izađosmo na priobalnu džadu, čovek se udalji od nas da bi se uspeo na jedan visoki ćuvik, odakle prošara pogledom po okolini, zalizujući brkove obema rukama. Posmatrajući ga krajičkom oka, prvi put se upitah šta li je bilo s nesrećnom Martom. I namah me obuze stid što sam sve dosad na nju mislio samo prisećajući se neprijatnosti koje mi je priredila svojim nestankom. A trebalo je da brinem za njenu sudbinu. Je li se možda odlučila na neki očajnički čin? Hoće li more jednog dana izbaciti njeno telo na obalu? Tada bi prestala govorkanja. Kanula bi koja suza. I onda zaborav. A ja, da li bih ja oplakivao ženu koja umalo nije postala moja? Dopadala mi se, hteo sam je, nekada sam vrebao njen smeh, njen zanjihani hod niz sokak, njene uvojke, zveckanje njenih narukvica, mogao sam je nežno voleti, privijati uza se svake noći. Vezao bih se za nju, za njen glas, za njen korak, za njene ruke. Bila bi pored mene, ovog jutra, u vreme polaska. Mora da bi i ona plakala, kao moja sestra Plezansa, i nastojala da me odvrati od puta. Ošamućen truckanjem na mazgi, moj duh je plovio, sve dalje i dalje. Sada sam ponovo video maglovitu sliku te žene, koju već godinama nisam posmatrao. Opet ju je krasio onaj vragolasti mig iz blagoslovenih dana ašikovanja kada je još bila samo berberinova kći. Prebacivao sam sebi što je

nisam dovoljno želeo da bih je voleo. Što sam je pustio da se uda za svoju nesreću... Njen junačni dever se povremeno penjao na brežuljke duž džade. Okrenuo bi se oko sebe, a jedanput je čak i povikao: „Marta! Izlazi iz skrovišta, video sam te!“ Nigde nikoga. Sem te ljudine s brčinama krupnijim od mozga! Nas četvorica smo sledili svoj put istim ritmom, tobože ne obazirući se na njegove galope, poskakivanja, niti trupkanja. Tek u podne, kada nam je Hatem spremio nešto za jelo - običnu tanku pogaču iz našeg kraja, uvijenu s malo domaćeg sira, origana i maslinovog ulja - predložih uljezu da s nama podeli ručak. Ni sestrići ni kalfa nisu odobravali moju velikodušnost; a s obzirom na ponašanje tog prostaka, nema mi druge nego da im dam za pravo. Jer on zgrabi komad koji smo mu pružili i pređe na drugu stranu druma da ga proždere sam, kao životinja, okrenuvši nam leđa. Suviše divalj da bi jeo s nama, ali nedovoljno ponosan da bi odbio našu hranu. Bednik! Prvu noć provešćemo u jednom selu na obali mora, zvanom Anfe. Neki ribar nam je ponudio konak i večeru. Kad odreših kesu da mu se odužim, on odbi, a potom me odvede na stranu, zamolivši me da mu radije otkrijem šta se sve priča o sledećoj godini. Obratih mu se najučenijim tonom, kako bih ga umirio. To su, rekoh mu, samo lažne glasine koje se tako šire, s vremena na vreme, kada ljudi izgube hrabrost. Ne treba na njih nasesti. Nije li u Svetom pismu rečeno: „Nećete znati ni dana ni časa“? Mom domaćinu je toliko laknulo od ovih reči da, zadovoljan što nam je ukazao gostoprimstvo, zgrabi moju ruku da je celiva. Obrazi mi buknuše od stida. Ah, kad bi čestiti čovek znao iz kakvog sam suludog razloga poduzeo ovo putovanje! A ovamo izigravam nekog mudraca! Pre nego što sam legao, naterao sam sebe da napišem ovih nekoliko odeljaka, pod svetlošću jedne voštanice užeglog mirisa dima. Nisam siguran da sam izneo ono što je važno. I neće mi biti lako da svakog dana razlučim nevažno od bitnog, anegdotsko od uzornog, ćorave staze od pravih puteva. Ali ići ću napred otvorenih očiju.

U Tripoliju, 25. avgusta Nema sumnje da smo se danas otarasili neželjenog saputnika. Ali vrebale su nas druge neprijatnosti. Tog jutra, pred kućom u kojoj smo spavali, Rasmi nas je čekao isukanih brkova, spreman da krene. Mora da beše zanoćio u nekoj drugoj kući u selu, pretpostavljam - kod kakvog razbojnika koga poznaje. Kad izađosmo na drum, sledio nas je neko vreme. Onda se pope na jedan ćuvik, kao i juče, da osmotri okolinu. Potom povrnu mazgu nazad, u pravcu Žibleta. Moji saputnici se još pitaju nije li reč o pretvaranju i neće li nas ta baraba sačekati u nekoj busiji, malo dalje. Ja mislim da neće. Mislim da ga više nećemo videti. U podne smo stigli u Tripoli. To mi je po svoj prilici dvadeseta poseta, ali nikad ne prođem kroz njegove kapije da mi se grlo ne stegne od uzbuđenja. Evo ovde su moji preci prvi put kročili na tlo Levanta, pre više od pola hiljaduleća. U to doba, grad su opsedali krstaši, ne uspevajući da ga zauzmu. Jedan od mojih predaka, Ansaldo Embrijako, onomad im beše pomogao da sagrade utvrdu sposobnu da skrši otpor opsađenika, i ponudio im je pomoć svojih lađa kako bi sprečili pristup luci; zauzvrat je dobio vlastelinstvo nad Žibletom. Ono je puna dva veka ostalo naša svojina. Pa čak i kada poslednja franačka država na Levantu beše uništena, Embrijačiji umedoše dobiti od pobedonosnih mameluka pravo da zadrže svoj feud još koju godinu. Mi bejasmo među prvim krstašima koji su ovamo došli i poslednji koji su odavde otišli. Premda nismo sasvim otišli. Nisam li ja živi dokaz za to? Kada je rok istekao i kada naš žibletski posed moradosmo prepustiti muslimanima, ono što beše ostalo od porodice odluči se na povratak u Đenovu. „Povratak“ i nije prava reč, svi oni behu rođeni na Levantu, a većina nikada nije ni prigvirila u svoju prapostojbinu. Moj predak iz tog vremena, imenom Bartolomeo, tamo veoma brzo zapade u čamu i utučenost. Jer ako Embrijačiji i behu, u doba prvih krstaških ratova, jedna od najviđenijih porodica, ako su nekada u Đenovi i imali svoju četvrt, svoju palatu, klan svojih dužnika, kulu nazvanu po svome imenu i najveće bogatstvo u gradu, s tog položaja su ih s vremenom istisnule druge kuće, koje su postale još slavnije, Dorija, Spinola, Grimaldi, Fjeski. Moj predak

uvide da je iskorenjen. Osećao se čak i izgnanim. Istinski je želeo biti Đenovljanin, a to je i bio, po jeziku, odeći, običajima: ali Đenovljanin sa Orijenta! Elem, moji se ponovo otisnuše morskim putevima, te baciše sidro u raznim lukama, poput Kafe ili Kasandreje ili Hio- pre no što jedan od njih, moj pradeda Ugo, ne dođe na pomisao da svije gnezdo u Žibletu, gde - u zamenu za neke učinjene usluge - povrati od vlasti jedno parče svog bivšeg feuda. Naša kuća morade staviti tačku na svoja vlastelinska prava da bi se ponovo odala svom izvornom pozivu, trgovini, ali spomen na slavnu epohu ostade. Prema dokumentima koje još posedujem, ja sam, po muškoj liniji, osamnaesti potomak čoveka koji je osvojio Tripoli. I kako sam onda mogao, obrevši se u knjižarskoj mahali, da pogledom ne pomilujem Citadelu, na kojoj se nekad vijorio barjak Embrijačija? Trgovci, dakako, zbijaju šalu na moj račun, dižući veliku graju čim me vide kako nailazim: „Pažnja, pažnja, Đenovljanin kreće da povrati Citadelu, preprečite mu put!“ Izjure iz svojih dućančića i doista mi prepreče put, ali da bi me zvučno izljubili i na svakom koraku me nutkali kafom i svežim šerbetom. Ti su ljudi po prirodi gostoljubivi, ali moram napomenuti da sam ja za njih takođe kolega pun razumevanja i najbolja mušterija. Kada ne dođem ovamo u nabavku, oni mi sami isporuče, na sopstvenu inicijativu, neke predmete koji bi me mogli zanimati a koji nisu iz njihovog područja, što se odnosi na relikvije, ikone i stare knjige iz hrišćanske vere. Sami su mahom muslimani i Jevreji, i svaki od njih ima najviše mušterija među svojim istovernicima, koji pre svega traže ono što se odnosi na njihovu sopstvenu veru. Ovog podneva, po dolasku u grad, zapucah pravo jednome od svojih prijatelja muslimana, Abdesamadu. Sedeo je na ćepenku svog dućančića, okružen braćom i nekim drugim knjižarima iz svoga sokaka. U trenutku kada me pozvaše da kažem kojim poslom sam im došao u posetu nakon što međusobno izredasmo selamalejkume i kad predstavih svoje sestriće onima koji ih nisu znali, jezik mi se zaveza. Neki unutrašnji glas me opomenu da bi mi bolje bilo da ništa ne otkrivam, beše to glas razuma i trebalo je da ga poslušam. Okružen ovim uvaženim ljudima, koji su svi do jednog imali o meni visoko mišljenje i koji su me pomalo smatrali svojim starešinom, ako ne po godinama i učenosti, a ono barem zbog ugleda i bogatstva, osećao sam da ne bi bilo mudro priznati istinski motiv posete. Ali još jedan glas, ne tako mudar, odzvanjao mi je u ušima: naime, ako je stari Idris držao u

svojoj straćari kopiju jednog toliko traženog dela, što ne bi i knjižari iz Tripolija imali neki primerak? Možda jednako lažan, ali koji bi me poštedeo putovanja čak do Carigrada! Posle dugih trenutaka u kojima se svi pogledi behu teško zgomilali na moje čelo, najzad izustih: „Ima li možda neko od vas među svojim knjigama onaj Mazandaranijev spis o kome se toliko priča u poslednje vreme, Stoto Ime?“ Postavio sam ovo pitanje najbezazlenijim, najravnodušnijim, najironičnijim mogućim tonom. No u tom času, na malu družinu koja me je okruživala obruši se muk, a učini mi se, i na ceo sokak, na celu varoš. Svi pogledi umah se od mene odvratiše i uputiše se ka mom prijatelju Abdesamadu. A ni on me više nije gledao. On malo pročisti grlo, kao da se sprema da govori, a onda prsnu u smeh, neki isprekidan smeh, usiljen smeh, koji naglo preseče da popije gutljaj vode. Potom mi odvrati: „Tvoje nam posete uvek pričinjavaju zadovoljstvo!“ Što je značilo da je ova poseta završena. Ustadoh, sav posramljen, kratko pozdravih one koji su mi bili najbliže; ostali se već behu razbegli. Uputivši se ka konaku u kome je trebalo da zanoćimo, bio sam kao umlaćen. Hatem dođe da me obavesti kako mora u nabavku namirnica, Habib mi prišapnu kako bi malo da prošvrlja oko pristaništa, bez reči ih pustih da idu, i jednog i drugog. Jedino Džafer ostade uza me, ali ni s njim ne izmenih ni najmanju reč. A i šta bih mu rekao? „Proklet da si, Buljino, tvoja je krivica što sam ovoliko ponižen“!? Njegova krivica, Jevdokimova, Idrisova, Marmontelova, i krivica tolikih drugih, ali pre svega moja sopstvena, najpre je moja dužnost bila da sačuvam svoj razum, svoj ugled i svoje dostojanstvo. Ipak se pitam zašto su knjižari onako reagovali. Smatram da su postupili suviše oštro i grubo, jer sam ih oduvek znao kao prijazne i pažljive. Najviše što sam očekivao bilo je malo smejurije. A ne takvo neprijateljstvo. Moje pitanje ipak beše krajnje obazrivo sročeno! Ne razumem. Ne razumem. Pošto sam napisao ove redove, povratio sam duševni mir. Ali ovaj neprijatni događaj držao me je zlovoljnim do kraja dana. Istresao sam se na Hatema, zato što nije pokupovao sve što sam hteo; zatim na Habiba, koji se vratio iz šetnje tek kad se spustila noć. Buljini, glavnom izvoru mog promašaja, nisam našao ništa da kažem.

Na putu, 26. avgusta Kako sam mogao da budem tako naivan? Sve mi se odigravalo pred očima, a ja ništa nisam video! Kad sam se probudio, jutros, Habib više nije bio tu. Beše rano ustao i šapnuo Hatemu na uho da mora nešto kupiti na bazaru u Citadeli, a posle će nam se pridružiti pored Basatinove kapije, na severu grada. „Želim mu da bude tamo pre nas, povikah, jer ga neću čekati ni jedne jedine sekunde.“ I smesta dadoh znak za pokret. Kapija nije daleko od konaka, te se veoma brzo nađosmo pred njom. Prošarah pogledom na sve četiri strane, Habiba ne bi na vidiku. „Ostavimo mu malo vremena da dođe“, usrdno me zamoli moj kalfa, koji je oduvek bio slab prema tom mladiću. „Neću ga dugo čekati!“ - odgovorih trupkajući. Ali morao sam ga čekati, bez daljeg. Šta sam drugo mogao? Pošli smo na dugo putovanje, i neću valjda usput ostaviti sestrića! Nakon sat vremena, kad sunce već beše visoko na nebu odskočilo, Hatem mi doviknu, s lažnim oduševljenjem: „Evo Habiba, trči, maše nam, čestit je to momak na kraju krajeva, neka ga Bog poživi, uvek veseo, uvek nasmejan, najvažnije je, gazda, da ga nije zadesio kakav belaj...“ Sve to ćeretanje, očigledno, da poštedi sestrića moje grdnje! Ali ja ne htedoh da se smekšam. Već ceo sat ga čekamo! Ne dolazi u obzir da ga pozdravim ili da mu se nasmešim, nisam hteo čak ni da pogledam u pravcu iz kojeg je nailazio. Strpeh se još minut, koliko mu je trebalo da pristigne, potom dostojanstveno krenuh ka gradskoj kapiji. Habib je sada bio iza mene, osećao sam njegovo prisustvo, čuo sam kako diše tik pored moga uha. Ali i dalje sam mu okretao leđa. Ponovo ću s njim progovoriti tek kad mi bude s poštovanjem poljubio ruku i kad mi bude obećao da više neće tako nestajati bez moje dozvole! Ako treba da nastavimo ovo putovanje zajedno, hoću da znam u svakom trenutku gde su mi sestrići! Kad se nađosmo pred čuvarom kapije, uputih mu učtiv pozdrav, izdeklamovah mu ko sam i tutnuh mu u ruku odgovarajući srebrni novac. „То je vaš sin?“ - upita oficir pokazujući na osobu iza mene. „Ne, ja sam njegov sestrić.“ „А ova žena?“

„То je njegova supruga“, reče Habib. „Možete proći!“ Moja supruga? U tom času ne rekoh ništa, ne usudih se čak ni da se obazrem, kako ne bih odao svoje iznenađenje. I najmanje zamuckivanje pred otomanskim vojnikom, i najmanje smeteno oklevanje, i svi bismo se obreli u tamnici. Moja supruga? Više volim da najpre prođem kroz kapiju, da odmaknem od granice i od vojnika, i dalje gledajući pravo ispred sebe. Zatim se okrenuh. Beše to Marta. Beše to „udovica“. Odevena u crninu, i veselog lica. Ne, priznajem, sve do sada ništa nisam shvatio, ništa nisam posumnjao. A Habib je to majstorski izveo, alal mu vera. On, koji se često služi marifetlucima da šarmira i žene i muškarce, nije dozvolio da mu bilo šta promakne ovih poslednjih dana, ni najmanji osmeh mu se nije oteo, ni najmanja dvosmislena reč. Delovao je, baš kao i ja, duboko uvređen optužbama što ih je Rasmi sipao. Koje na koncu i nisu bile tako neosnovane kao što sam ja mislio. Kasnije, sestrić će mi ispričati, pretpostavljam, kako su sve to utanačili. A čemu, uostalom? Što se osnovnog tiče, pogađam. Pogađam zašto beše naprasno stao na bratovljevu stranu, podstičući me da krenem na to putovanje do Carigrada. Mogu da zamislim kako je onda pohitao da obavesti „udovicu“, koja je zacelo osetila da je to zgodna prilika da pobegne. Ona beše, znači, napustila Žiblet, zatim je verovatno prenoćila u Tripoliju, kod neke rođake ili u nekom manastiru. Sve to izgleda jasno kao dan, čak mi ne trebaju nikakva priznanja. Ali pre nego što su mi gurnuli celovitu sliku pod nos, ja ništa nisam video. Šta sada da radim? Sve do smiraja dana hodao sam gledajući pravo ispred sebe, zatvorena lica, bez reči. Durenje ništa ne rešava, znam. Ali, ukoliko ne želim da se odreknem svakog autoriteta nad svojima, i svakog dostojanstva, ne mogu se ponašati kao da me nisu zloupotrebili. Nevolja je u tome što sam po prirodi zaboravan i dobrodušan, uvek spreman da oprostim. Celog tog dana morao sam ulagati napore da ne odustanem od svog stava. Moraću da izdržim još dan-dva, makar zbog toga patio više od onih koje nastojim da kaznim.

Njih četvoro, iza mene, ne usuđuju se više da razgovaraju glasno, i bolje je tako. U krojačevom selu, 27. avgusta I danas nam se pridružio neočekivan saputnik. Ali ovoga puta jedan dobričina. Bejasmo proveli užasnu noć. Znao sam za jednu krčmu pored druma, ali odavno nisam u nju svraćao. A možda sam u njoj odseo u neko prijatnije godišnje doba, jer nisam zapamtio te rojeve komaraca, te plesnive zidove prošarane pukotinama, taj zadah stajaće vode... Na kraju sam proveo celu noć razmahujući rukama, pljeskajući dlanovima svaki put kad bi mi neka preteča zuka zaparala uši. Ujutru, kada je trebalo nastaviti put, bio sam neispavan. Kasnije tokom dana, u više navrata zadremah na mazgi te umalo ne padoh; no na svu sreću, Hatem je jahao sasvim blizu mene kako bi me mogao s vremena na vreme pridržati. Čestit čovek, kad se sve sabere, na njega se najmanje ljutim. Oko podneva, posle punih pet sati jahanja, dok sam pogledom tražio neko senovito mestašce gde bismo prezalogajili, najednom nam se na putu ispreči povelika lisnata grana. Bilo je lako odstraniti je ili zaobići, ali ja zastadoh, zbunjen. Način na koji je bila postavljena, tačno nasred puta, mirisao je na neki pasjaluk. Prošarah pogledom unaokolo, nastojeći da povežem konce, kad mi priđe Buljina i šapnu mi na uho da bi bilo bolje poći onom stazom što se spušta, tamo desno, a onda malo dalje izaći na glavnu džadu. „Ako je vetar“, reče on, „odlomio ovu granu s drveta i zatim je oduvao do ovog mesta ovako je namestivši, to samo može biti upozorenje s Neba, i bila bi ludost da mu prkosimo.“ Opsovah praznoverje, ali poslušah njegov savet. Istina, dok mi je govorio, zapazio sam s naše desne strane, u produžetku staze kojom je hteo da krenemo, jedan šumarak po mom ukusu. Samo što sam ugledao, izdaleka, to gusto zelenilo, nejasno začuh žubor svežeg izvora. A bio sam i gladan.

Skrenuvši na puteljak, opazismo neke ljude koji su odmicali na konjima, trojicu ili četvoricu, čini mi se. Sigurno su se nameračili kao i mi, pomislih, da skrenu s puta, da ručaju u hladovini; ali jahali su kasom, šibajući životinje, kao da beže od nas. Kada dođosmo do šumarka, već nam behu nestali iz vidokruga. Hatem prvi povika: „Haramije! To su bili haramije, drumski razbojnici!“ U senci jednog oraha ležao je neki čovek. Razodeven, i kao mrtav. Pozvasmo ga još iz daljine, čim ga primetismo; nije se micao. Na čelu i bradi već mu se mogla videti razmazana krv. Prekrstih se. Ali kad Marta zavapi: „Bože moj! Mrtav je!“ i stade da jadikuje, čovek se uspravi, ospokojen pošto je čuo ženski glas, i brže-bolje rukama pokri golotinju. Sve dosad se plašio, reče nam, da se napadači ne vrate, jer ih možda grize savest, ako se tako može reći, što ga nisu dokrajčili. „Postavili su veliku granu na put, te sam više voleo da krenem ovom stazom, misleći da gore sigurno vreba neka opasnost. A oni su baš ovde čekali u busiji. Vraćao sam se iz Tripolija, u koji sam išao da kupim tkanine; po zanimanju sam terzija. Zovem se Abas. Sve su mi uzeli, dva magarca s tovarom, i novac, i cipele, i odeću takođe! Bog ih prokleo! Dabogda im se sve što su mi ukrali zaglavilo u grlu, ko riblja kost!“ Okrenuh se Buljini. „Upozorenje s Neba, ona grana, veliš? E pa, varaš se! To je bio razbojnički marifetluk!“ Ali on odbi da prizna grešku: „Da nismo pošli ovuda, sam Bog zna šta bi bilo s ovim nesrećnikom! Zlikovci su tako brzo odmaglili zato što su videli kako nailazimo!“ Čovek, kome je Hatem maločas pružio jednu od mojih košulja, i koji ju je upravo oblačio, potvrdi: „Samo vas je Nebo poslalo ovamo, na moju sreću! Vi ste dobri ljudi, vidi vam se na licima. Jedino pošteni ljudi jašu sa ženom i decom. Jesu li vam to sinovi, ova dva lepa momka? Neka Svevišnji nad njima bdi!“ Obraćao se Marti. Beše prišla da mu obriše lice maramicom umočenom u vodu. „То su mi sestrići“, odgovori ona, ne bez lakog oklevanja i kratkog pogleda u mom pravcu, kao da mi se izvinjava. „Bog vas blagoslovio“, ponavljao je čovek, „Bog vas sve blagoslovio, neću vas pustiti da odete dok vam svima ne podarim nešto od odeće, ne

protivite se, to je sitnica, spasli ste mi život, Bog vas blagoslovio! I zanoćićete kod mene i nigde drugde!“ Nismo mogli da ga odbijemo, tim pre što već beše pao mrak kad stigosmo u njegovo selo; udaljili smo se od našeg druma da bismo ga odveli kući; nakon svega što mu se dogodilo, nismo ga mogli ostaviti da sam zlonaputa. On se pokazao veoma zahvalan i navaljivao je da priredi, iako beše kasno, pravu gozbu u našu čast. Iz svih kuća u selu donesoše nam najukusnije đakonije, neke s mesom a neke bez mesa. Krojača svi vole i poštuju, a nas je opisao, moje sestriće, mog kalfu, moju „suprugu“ i mene, kao svoje spasioce, plemenito oruđe Proviđenja, kome će biti dužnik celoga života. Ni sanjali nismo o tako okrepljujućem odmoru, koji je izbrisao neprijatnosti s početka puta i smirio napetosti između mojih saputnika i mene. Kada dođe vreme za počinak, naš domaćin se glasno zareče da ćemo „moja supruga“ i ja svakako spavati u njegovoj sobi, dok će on i njegova žena provesti'noć u prostranoj gostinskoj odaji, zajedno sa svojim sinom, mojim sestrićima, mojim kalfom i svojom vernom sluškinjom. Htedoh da odbijem, ali čovek se ljutnu, već se zakleo, reče, i ne može zbog mene da pogazi zakletvu. Naravno, beše prekasno da mu otkrijem kako ta koja putuje sa mnom nije moja žena. Izgubio bih i ugled i poštovanje tih ljudi koji su me okivali u zvezde. Ne, nisam to mogao da uradim, bolje mi je bilo da se još malo pretvaram, do sutra. Elem, „udovica“ i ja se nađosmo u toj sobi, odvojeni od ostalih običnim zastorom, ali sami samcijati, i to na celu noć. Pod svetlošću voštanice koju nam behu ostavili ugledah Martine nasmejane oči. Moje nisu bile nasmejane. Očekivao sam da će njoj biti neprijatnije nego meni. A ona ništa. Malo je nedostajalo da prsne u smeh. To ne bi bilo pristojno. Imao sam utisak da sam smeten za oboje. Nakon nekoliko snebivljivih kretnji, na koncu se ispružismo na istu postelju, pod istim pokrivačem, ali potpuno obučeni i dosta odmaknuti jedno od drugog. Onda protekoše dugi minuti gluhog mraka i unakrsnog disanja; zatim moja suseda nagnu lice na moju stranu.

„Nemojte se ljutiti na Habiba. Ja sam kriva što vam je zatajio istinu, zaklinjala sam ga da ništa ne govori, plašila sam se da se moji planovi za bekstvo ne izjalove, dever bi me zaklao." „Što je učinjeno, učinjeno je." Odgovorio sam suvo. Nisam imao nikakvu želju da zapodenem razgovor. Ali posle kraćeg obostranog ćutanja, ona nastavi: „Habib je, naravno, pogrešio što je rekao oficiru da sam vaša žena. Ali nije imao kud, jadni momak. Vi ste jedan ugledan čovek, i sve vam to stvara neprilike, zar ne? Ja vaša žena? Ne dao vam Bog!“ „Što je rečeno, rečeno je!“ Izustio sam tu rečenicu ne razmišljajući. I tek posle, dok su mi u glavi istovremeno odjekivale Martine i moje reči, postadoh svestan kakav je smisao ona mogla dobiti. U ovom komičnom položaju u kojem smo se našli, svaka reč je postajala blatna gromada. „Ја vaša žena? - Što je rečeno, rečeno je!“ Umalo ne zaustih da protumačim, da se ispravim... Čemu? Samo bih se još više zaglibio. Onda krišom pogledah svoju susedu, pokušavajući da odgonetnem šta je ona zapravo shvatila; učini mi se da joj na licu opet blista onaj đavolasti osmejak iz devojačkih dana. Sada se i ja nasmeših. I u pomrčini joj rukom dadoh znak da je sve u redu. Možda nam je bio potreban taj razgovor da bismo sasvim spokojno zaspali jedno pored drugog, ni odviše bliski, ni odviše daleki. 28. avgusta Po buđenju, bio sam dobro raspoložen, a „moja supruga“ takođe. Sestrići su nas celoga dana vijali zapitanim, sumnjičavim pogledima; ali moj kalfa je delovao razdragano. Bili smo predvideli da krenemo u zoru, ali moradosmo odustati; u toku noći je počela kiša, a ujutro je i dalje pljuštalo kao iz kabla. Prethodni dan beše oblačan, dušu dalo za onoga ko se zadesio na drumu, ali slutili smo da oblacima neće biti dovoljno da nam samo prave hladovinu. Nije nam preostalo ništa drugo nego da ostanemo još jedan dan i jednu noć kod naših domaćina. Bog ih blagoslovio, u svakom trenutku se trude da osetimo koliko im je naše prisustvo prijatno i lako. * * *

Kad kucnu čas za otpočinak, čestiti krojač se ponovo zareče da dokle god smo pod njegovim krovom, moja „štićena supruga“ i ja nećemo spavati nigde drugde do u njegovoj sobi. Po drugi put pristadoh. Suviše poslušno, možda... Opružismo se, Marta i ja, jedno pored drugog, drage volje. Opet obučeni, opet razdvojeni. Samo susedi u postelji, kao i sinoć. S tom razlikom što smo odsada brbljali bez prestanka, o svemu i svačemu, o gostoprimstvu naših domaćina, o tome kakvo bi vreme moglo biti sutradan. „Udovica“ beše stavila miomiris, koji prethodne noći nisam osetio. Samo što bejah otpočeo da joj ponešto pričam o razlozima koji su me naterali na ovo putovanje, kad Habib upade u našu sobu. Priđe nečujno, bosonog, kao da je očekivao da će nas iznenaditi. „Došao sam da spavam ovde“, reče on kad primetih njegovo prisustvo. „Ima previše komaraca u onoj sobi, pojedoše me.“ Uzdahnuh. „Dobro si učinio što si došao. Ovamo komarci ne mogu da uđu, vrata su preuska...“ Da li sam imalo odao svoj bes? Moja suseda priljubi glavu uz moju i šapnu mi što je mogla tiše: „On je još dete!“ I ovoga puta je pokušala da ga opravda. A možda mi je htela staviti do znanja kako ljubomora koju je Habib ispoljio nema nikakvog osnova. Jer ja sam mogao posumnjati da to što se urotio s njom da bi je izvukao iz šaka muževljeve familije i da bi joj omogućio da nam se pridruži, nije učinio iz pukog viteštva, već zato što prema njoj nešto oseća, i da ga ona sama nije mnogo obeshrabrivala, iako je sedam ili osam godina starija od njega. Je li ljubomoran? Verujem da jeste? Najpre se beše ispružio pored zida, umotan u svoje ćebe. Mada nije ništa govorio, čuo sam njegovo nepravilno disanje - nije spavao. Nerviralo me je njegovo prisustvo. S jedne strane, govorio sam sebi kako bih mu morao, već sutradan, razgovetno objasniti da su moje dve noći susedstva sa „udovicom“ samo plod sticaja okolnosti koje su mu znane, i kako ne treba pomišljati ništa loše. S druge strane, nisam video, a ni sad ne vidim što bih se morao pravdati pred tim deranom. Ta nisam ja hteo da se nađem u ovoj škakljivoj situaciji! Jesam dobroćudan, ali ne treba mi previše kidati živce. Ako mi se ikada prohte da se udvaram Marti, neću valjda tražiti dozvolu od svojih sestrića, ili od bilo koga drugog! Okrenuh se njoj, odlučno, i šapnuh joj, ne baš tiho:

„Ako je zaista dete, onda ću ga kazniti kao dete!“ Primičući joj se, jače osetih njen miomiris, i spopade me želja da joj se još bliže primaknem. Ali Habib me beše čuo; ako i nije mogao razabrati šta sam govorio, barem je naslutio smisao šaputanja. Elem, on se koprenu i dopuza sa svojim ćebetom, te nam leže pod noge, da, priljubivši nam se celim telom uz noge, onemogućivši nam tako i najmanji pokret. Bio sam u napasti da mu zadam snažan udarac, tobože „iz nepažnje“, u snu. Ali više sam voleo da mu se osvetim na drugi način: uzeh Martinu ruku i zadržah je, pod jorganom, sve do jutra. Pored Oronta, 29. avgusta Tog jutra, više nije kišilo i mogli smo nastaviti put. Bejah veoma slabo spavao, toliko me je nerviralo nedolično ponašanje mog sinovca. Ali možda je i dobro što se noć tako okončala. Da, kad malo razmislim, bolje je po buđenju osećati čupanje utrobe od žudnje nego klešta griže savesti. Oprostili smo se od svojih domaćina, koji su nas još više zadužili natovarivši nam mazge zalihama hrane, dovoljnim za nekoliko dana puta. Neka nam Gospod Bog pruži priliku da im uzvratimo gostoprimstvo! Prijatno je putovati posle kiše, ni sunca, ni preterane vrućine, ni oblaka prašine. Doduše, ima blata; ali ono kalja samo kopita životinja. Zaustavili smo se tek kad se poče smrkavati. Zaobišli smo grad Homs da bismo zanoćili u jednom manastiru sagrađenom na strmim obalama Oronta; u njemu sam davno, u dva navrata, odseo sa svojim ocem, na putu za Alep, u odlasku, a potom i u povratku, ali ovde se niko toga nije prisetio. Dok sam se uveče šetao manastirskim baštama na obali reke priđe mi jedan mlad monah buljavih očiju i stade me zapitkivati, grozničavim glasom, o pričama koje kolaju povodom naredne godine. Uzalud je proklinjao „lažne glasine“ i „рrаznoverje“, delovao je izgubljeno. Pominjao je zabrinjavajuće znake, koje mora da su mu preneli seljani iz susedstva, rođenje dvoglavog teleta i naglo presušivanje jednog starog izvora. Govorio mi je još i o ženama koje su se navodno ponašale nečuveno i dotada nezamislivo, ali onda poče da priča suviše uvijeno, i priznajem da nisam najbolje razumeo na šta cilja.

Potrudih se da ga razuverim, najbolje što sam mogao, navodeći mu, i ovoga puta, Sveto pismo, i nesposobnost smrtnika da predvide sutrašnjicu. Ne znam da li su ga moji argumenti okrepili. Bez sumnje sam mu ostavio, na rastanku, malo svog prividnog spokojstva; ali pod očnim kapcima sam poneo malo njegove prestravljenosti. Na putu, 30. avgusta Upravo sam pročitao stranice koje sam napisao ovih poslednjih dana, i potpuno sam njima poražen. Bejah preduzeo ovo putovanje iz najplemenitijih razloga, zaokupljen daljim životom sveta, reakcijom svojih bližnjih na drame što se posvuda predskazuju. A sada sam zbog jedne žene zagazio u blatnjave uske sokake u kojima se dobro osećaju zla bića. Ljubomora, spletkarenje, tvrdičluk - dok bi ceo svet već sutra mogao biti uništen! Šeih Abdel-Basit je bio u pravu. Čemu krstarenje svetom ako ću u njemu videti ono što već nosim u sebi? Trebalo bi da se priberem! Da ponovo nađem svoje izvorno nadahnuće, da odsad umačem svoj kalem samo u najčasnije mastilo, makar ono bilo najgorče. 2. septembra Često se govori o morskoj bolesti, a retko o jahaćoj bolesti, kao da je manje nedostojno patiti na palubi broda nego na valovitim leđima mazge, kamile ili kljuseta. Pa ipak od toga patim već tri dana, ne rešivši se međutim da prekinem put. Ali veoma malo sam pisao. Sinoć smo stigli do skromne varoši Maara, i tek sam u zaklonu njenih napola srušenih bedema ponovo osetio volju za životom i pravi ukus hleba. Tog jutra, dok sam uživao u bazanju po trgovačkim sokacima, zbi se jedna od najčudnijih zgoda. Ovdašnji knjižari nikad me u životu nisu videli, te sam bez okolišanja mogao da ih propitujem o Stotom Imenu. Pobrao sam samo odrična pućenja usta - iskrena ili pritvorna, ne znam. Ali pred poslednjim dućančićem, najbližem velikoj džamiji, kad sam se već spremao

da se vratim, priđe mi jedan veoma star gologlavi knjižar kome ne stigoh da postavim nijedno pitanje, i tutnu mi neku knjigu u ruke. Otvorih je nasumce, i - po nekom nagonu koji još nisam sebi protumačio - stadoh jasnim glasom da čitam ove redove, prve na koje mi se oči behu spustile: Kažu da će Vreme uskoro umreti Da su dani na izdisaju Slagali su. Reč je o jednom delu Abu el Ale, slepog pesnika iz Maare. Zašto mi ga je taj čovek tek tako stavio u ruke? Zašto se knjiga otvorila baš na toj stranici? I šta me je to nagnalo da je čitam nasred ulice pune prolaznika? Neki znak? Ali kakav je to, dakle, znak koji opovrgava sve znakove? Kupio sam od starog knjižara njegovu knjigu; ona će bez sumnje biti, na ovom putovanju, moj najmanje nerazuman saputnik. U Alepu, 6. septembra Stigli smo sinoć, i celi ovaj dan morali smo provesti u pogađanju s jednim pohlepnim i prevejanim vođom karavana. On je tvrdio - između ostalih sijaset lopovluka - kako mu prisustvo bogatog đenovskog trgovca i njegove žene nalaže da pojača pratnju i da uzme u službu tri delije više. Odvratih mu da nas ima četvorica na samo jednu ženu, i da ćemo znati da se odbranimo ako nas napadnu razbojnici. Onda je on upražio očima u nas, u moje sestriće s nogama kržljavaka te u mog veoma uglađenog kalfu, zadržavši se preterano dugo na mojoj trbušini uspešnog trgovca, pre no što prasnu u posprdan smeh. Beše mi došlo da mu okrenem leđa jednom zanavek i da se obratim nekom drugom, ali uzdržao sam se. Nemam mnogo izbora. Trebalo bi da čekam još nedelju-dve, rizikujući da nas uhvate prve velike zime Anadolije, a da pritom ne budem siguran da ću naleteti na nekog prijaznijeg sprovodnika. Elem, gutajući ponos, na silu mu se pridružih u smehu, tapšući po svom trbuhu i unapred mu isplativši svotu koju je tražio, trideset dva pijastera - ništa manje od dve hiljade petsto majdina! Odmeravajući rukom novac, on mi iznudi obećanje da ću ga častiti s još nekoliko novčića ako stignemo živi i zdravi s robom na odredište. Podsetih ga da nemamo nikakvu robu, da nosimo samo lične stvari i zalihe hrane, ali

moradoh mu dati reč da ću biti široke ruke ako se putovanje bude dobro odvijalo od početka do kraja. Krenućemo prekosutra, u utorak, ranom zorom. Kako bismo stigli do Carigrada, akobogda, za četrdesetak dana. Ponedeljak 7. septembra Nadao sam se da ćemo, posle svih neugoda na putu i pre onih koje će uslediti, provesti barem jedan dan u oazi, ceo ispunjen baškarenjem, svežinom, ševrdanjem, rahatlukom. Ali ovaj ponedeljak mi je namenio nešto sasvim drugo. Usplahirenost, stravu za stravom, i tajnu u koju još nisam proniknuo. Bio sam se rano probudio i napustio konak, zaputivši se ka mahali sa starom štavionicom kako bih potražio jednog Jermenina, vinarskog trgovca, čiju sam adresu sačuvao. Nađoh ga bez ikakvih teškoća i otkupih mu dva krčaga malvazije, da nam se nađe u putu. Po izlasku iz njegovog dućana, najednom me obuze neko čudno osećanje. Na stepeništu pred susednom kućom ćaskala je skupina muškaraca, pogledajući krišom u mom pravcu. Nešto je blesnulo u očima jednog od njih, i kao da sam video sevanje handžara. Što sam dalje odmicao uskim sokacima, snažnije sam osećao da me neko uhodi, prati, opkoljava. Beše li to samo puki utisak? Sada sam žalio što sam ovamo zašao sam, bez svog kalfe, bez svojih sestrića. Žalio sam takođe što se nisam vratio u Jermeninov dućančić čim sam nanjušio opasnost. No bilo je prekasno, dvojica od onih ljudi išli su ispred mene, a kada sam se okrenuo, ugledah drugu dvojicu koji su mi presekli odstupnicu. Oko mene, ulica se beše ispraznila kao nekom čarolijom. Koji časak ranije, izgledalo mi je da sam u jednom živom sokaku, koji baš ne vrvi od prolaznika, ali nije ni prazan. A sada, nigde nikoga. Pustoš. Već sam sebe video proburaženog nožem, a potom opelješenog. Ovde se završava moje putovanje, pomislih drhteći. Hteo sam zvati u pomoć, ali nikakav glas mi nije izlazio iz grla. Očajnički tražeći pogledom, svuda oko sebe, kakav prolaz kojim bih umakao, zapazih s desne strane vrata jedne kuće. U poslednjem trenutku pritisnuh kvaku, ona se otvoriše. Iza njih beše samo mračan hodnik. Ništa mi ne bi vredelo da sam se tu sakrio, bilo bi to kao da sam sam izabrao mesto gde će me zaklati. Pređoh dakle hodnik, dok su moji progonitelji tek

u njega ulazili. U dnu naiđoh na druga vrata, blago odškrinuta. Nemadoh vremena da pokucam, gurnuh ih ramenom i hrupih svom snagom unutra. Pred očima mi se tada odigra jedna scena za koju ne uspevam da nađem prave reči, na koju mi je sada lako da se smeškam, a od koje u tom trenu uzdrhtah gotovo nimalo manje nego od handžara onog zlikovca. Beše u toj kući dvanaestak ljudi, izuvenih i prostrtih na podu ničice, koji su upravo klanjali namaz. A ja, ne želeći da prekidam njihovu molitvu, ne želeći da gazim njihove serdžade, sapletoh se u svom naletu o nečiju nogu, prosiktah jednu psovku poniklu u dalekom đenovskom podzemlju, i prostreh se i sam na pod koliko sam dug i širok. Dva krčaga vina se sudariše pri padu, jedan od njih se razbi, i nečista tekućina se prosu klokoćući po ćilimima džamijice. Bože nebeski! Čak i pre no što se prepadoh, užasno se postideh. Nagomilati, za samo nekoliko sekundi, toliko oskvrnjenja, svetogrđa, prostakluka, hule! Šta da kažem tim ljudima? Kako da im objasnim? Kojim rečima da izrazim svoje kajanje, grižu savesti? Nisam više imao snage ni da ustanem. Onda mi priđe najstariji od njih, koji je bio u prvom redu i predvodio molitvu, povuče me za ruke pomažući mi da se pridignem i izreče ove zbunjujuće reči: „Oprosti nam, Gospodaru, što ti se nećemo posvetiti pre no što završimo molitvu. Izvoli ući tamo, iza paravana, i sačekaj nas!“ Jesam li sanjao? Jesam li slabo razumeo? Taj ljubazni ton bi me možda i smirio da nisam znao na koji način se obično kažnjavaju ovakvi prestupi. Ali šta da radim? Nisam mogao da se vratim na ulicu, a nisam hteo ni da pogoršam svoj položaj i dalje ometajući njihove molitve izvinjenjima ili jadanjem. Nisam imao drugog izbora nego da poslušno uđem iza zastora. Tamo je bila jedna ogoljena prostorija u koju je prodirala svetlost iz prozorčeta što je gledalo na baštu. Naslonih se na zid, zabačene glave, i prekrstih ruke. Nisam morao dugo da čekam. Čim se molitva završi, oni uđoše svi zajedno u moju izbu, i postaviše se u polukrug oko mene. Ostadoše na trenutak nepomični, posmatrajući me, bez reči, i dogovarajući se pogledom. Potom mi se njihov starešina opet obrati, istim predusretljivom tonom kao i prvi put: „Ako nam se Gospodar na ovaj način pojavio kako bi nas iskušao, nek odsada zna da smo spremni da ga dočekamo. A ako si običan prolaznik, neka ti Bog sudi po svome nahođenju.“ Ne znajući šta da kažem, ćutao sam

kao zaliven. Uostalom, čovek mi nije postavio nikakvo pitanje, premda je u njegovim očima, kao i u očima njegovih pratilaca, se otvarao bezdan čekanja. Uputih se ka izlazu zagonetno pućeći usta, a oni se razmakoše, pustivši me da prođem. Napolju, moji progonitelji već behu strugnuli, i mogoh se vratiti u konak bez drugih prepreka. Toliko bih voleo da mi neko razjasni ono što se maločas dogodilo. Ali bilo mi je draže da uopšte ne pominjem svoju nepriliku. Čini mi se da bi moj autoritet, kad bi moji sestrići saznali do koje mere sam bio neoprezan, bio opasno uzdrman u njihovim očima. I otada bi sebi davali za pravo da čine sve moguće ludorije a da im baš ništa ne mognem zameriti. Kasnije ću im ispričati. A dotad će mi biti dovoljno što sam pohranio svoju tajnu na ovim stranicama. Nije li to, uostalom, svrha mog dnevnika? Jer ponekad mi se dešava da se zapitam: zašto ga vodim, pišući ovako zamagljeno, kada znam da ga niko nikada neće čitati? Kada, štaviše, ne želim da ga iko pročita? Zato što mi upravo on pomaže da razjasnim svoje misli i uspomene a da se ne moram odavati poveravajući ih svojim saputnicima. Drugi pišu kao što govore, a ja pišem kao što ćutim. Na putu, 8. septembra Hatem me probudio ranom zorom, i još me prati osećaj da mi je san ostao nedovršen. Bio sam neispavan, ali valjalo je pojuriti da stignemo karavan pored Antiohijske kapije. U mome snu, progonili su me neki ljudi, i svaki put kad sam mislio da sam im umakao, ponovo bih ih ugledao pred sobom kako mi preprečuju prolaz i pokazuju mi svoje zverinje očnjake. Posle svega što sam juče preživeo, jedan ovakav san me nije mogao iznenaditi. Ono što me, naprotiv, iznenađuje i uznemiruje jeste to što, kad se probudim, i dalje osećam kako me neko vreba. Ali ko? Razbojnici koji su hteli da me opljačkaju? Ili pak ono čudno bratstvo čiju sam molitvu prekinuo? Sigurno me ne progone ni jedni ni drugi, ali ne uspevam sebe sprečiti da se neprestano na to vraćam. Samo da se ovaj ostatak noći što se zakačio za minuli dan polako udalji kako se budem udaljavao od Alepa!

9. septembra Ovog jutra, posle noći provedene pod šatorom, na polju na kojem behu razasute drevne ruševine, razbijeni kapiteli utonuli u pesak ili obrasli travuljinom, karavandžija dođe da me upita, iznebuha, da li je žena u mojoj pratnji uistinu moja. Odgovorih mu potvrdno, trudeći se da delujem uvređeno. On mi se onda izvini, zaklinjući se da nije mislio ništa loše, ali da se ne seća jesam li mu to rekao. Zbog toga sam do kraja dana bio narogušen, prežvakavajući jedno te isto. Je li možda nešto sumnjao? Je li možda neko od stotinak putnika prepoznao „udovicu“? Što nije nemoguće. Ali može biti takođe da je karavanski vođa načuo neki razgovor ili uhvatio kakvo očijukanje između Marte i Habiba, na koje me je hteo tim pitanjem upozoriti. Kako pišem ove redove tako se moje sumnje pojačavaju, kao da sam grebući ove listove zagrebao perom rane svoga samoljublja. 11. septembra Danas se desila jedna nezgoda, od onih za koje sam se zarekao da ih više ne pominjem. Ali pošto me zaokuplja i pošto je nikome ne mogu poveriti, ipak ću je izneti u dve-tri reči... Karavan se beše zaustavio kako bi svako mogao nešto čalabrcnuti i malo prileći, pre nego što nastavimo put kad malo osveži. Rasporedili smo se nasumce, po nekoliko putnika pod svakim drvetom, sedeći ili ležeći, kad se Habib najednom nagnu nad Martino uho, nešto joj šapnu, a ona stade da se kikoće na sav glas. Začuše je svi koji behu u okolini, okrenuše se ka njoj, zatim ka meni, sažaljivo me gledajući. Neki tiho izmenjaše sa susedima opaske, koje izazvaše smejuljenje i kašljucanje, a koje nisam mogao čuti. Treba li da naglasim koliko mi je bilo neprijatno zbog tih pogleda, koliko su me pogodili, ponizili? Smesta se zarekoh da ću svašta izgovoriti svom sestriću i narediti mu da se ponaša pristojnije. Ali šta bih to mogao da mu kažem? Šta je on to sramotno uradio? Ne ponašam li se ja zapravo tako kao da mi laž koju delim s Martom daje neka prava? U izvesnom smislu, i daje mi, da. Pošto je ljudi iz karavana smatraju mojom suprugom, ne mogu joj dozvoliti da se ponaša lakomisleno i kalja

mi obraz. Dobro sam učinio što sam se ovako poverio svom dnevniku. Sada barem znam da osećanja koja me muče nisu bez osnova. Uopšte nije reč o ljubomori, već o časti i držanju do sopstvenog ugleda: ne mogu dozvoliti da moj sestrić javno šapuće na uho onoj za koju svi veruju da mi je žena, i da ona pri tom vrišti od smeha! Pitam se da li me to što pišem o svemu ovome još više razdražuje, ili me pak smiruje. Ne budi li možda pisanje strasti samo da bi ih bolje ugušilo, poput onih hajkača u lovu, koji isteruju divljač iz skloništa kako bi je izložili strelama. 12. septembra Srećan sam što nisam podlegao želji da izgrdim Habiba ili Martu. Sve što sam im mogao reći delovalo bi kao napad ljubomore. Međutim, Bog mi je svedok, nema tu ni trunka ljubomore! Jedino bih ispao smešan, a oni bi se potom sašaptavali i smejali na moj račun. Nastojeći da odbranim svoje dostojanstvo, samo bih ga time pogazio. Više sam voleo da reagujem na jedan sasvim drugačiji način. Ovog popodneva, pozvah Martu da jaše pored mene, i izložih joj razloge koji su me naveli da poduzmem ovo putovanje. Moguće je da joj je Habib već nešto o tome natuknuo, ali ona ništa ne odade, pokazavši, naprotiv, veliko zanimanje za moje objašnjenje, iako ne beše previše zabrinuta, čini mi se, zbog naredne godine. Htedoh dati našem razgovoru izvesnu važnost; sve dosad, Martino prisustvo među nama smatrao sam kao nešto nametnuto, što katkada nervira ili opterećuje, a katkada je smešno, zabavno, i gotovo razgaljujuće; poverenjem koje sam joj danas ukazao, na neki način sam je konačno primio u našu malu zajednicu. Ne znam jesam li dobro postupio, ali naš razgovor mi je doneo osećanje zadovoljstva i olakšanja. Na kraju krajeva, bio sam jedini koji je trpeo napetost što je vladala u našoj družini još od prolaska kroz Tripoli. Nisam od onih što se hrane neprijateljstvom, stalo mi je da putujem u društvu voljenih sestrića, odanog kalfe... Kada je reč o Marti, još ne znam šta

zapravo želim u dubini duše. Neku vrstuprijazne susede? Više od toga? Ne mogu slušati samo svoje žudnje usamljenika, ali svaki dan proveden u putu još više će me podsticati da ih slušam. Znam da bih se morao potruditi da je suviše ne opsedam svojim sitnim pažnjama, čije su mi pobude u mojoj duši kao i u mome telu jasne kao dan. Otkako smo napustili krojačevu kuću, više nisam proveo nijednu noć nasamo s njom. Katkada smo spavali pod šatorom, ponekad u nekom konaku, ali uvek sve petoro zajedno, ili skupa s drugim putnicima. Mada nisam ništa učinio da bude drugačije, dešava mi se da priželjkujem neku novu priliku koja bi nas primorala da se zateknemo sami, ona i ja. Istinu govoreći, to priželjkujem neprestano. 13. septembra Sutra je Krstovdan, i u vezi s tim sam imao, večeras, oštru raspru s vođom karavana. Bili smo se zaustavili da prenoćimo u jednom hanu u okolini Aleksandrete, i malo sam se šetkao po dvorištu da protegnem noge, kad iznenadno začuh razgovor. Jedan od putnika, veoma star čovek, Alepinac ako je suditi po naglasku i veoma siromašan ako je suditi po zakrpljenoj odeći, upravo je pitao vođu karavana u koliko sati sutra krećemo dalje, zato što bi voleo da svrati, barem nakratko, u crkvu Krsta, gde se nalazi, koliko on zna, jedno parče Časnog krsta. Čovek je govorio stidljivo i malo zamuckujući. Što je podstaklo, čini mi se, nadmenost našeg karavandžije, koji mu odbrusi najprezrivijim tonom da krećemo na put čim se počne razdanjivati, da nemamo vremena za gubljenje po kojekakvim crkvama, a ako mu je baš stalo da vidi komad drveta, ima samo da dohvati ovaj - i prstom mu pokaza komad trulog panja na tlu. Onda ja priđoh, i glasno rekoh da mi je stalo da ostanemo u Aleksandreti nekoliko sati duže kako bih mogao prisustvovati misi povodom Krstovdana. Karavandžija je poskočio začuvši me, jer je verovao da je sam sa starcem. Sigurno ne bi govorio na taj način pred svedokom. Ali, nakon kratkog oklevanja, on povrati sigurnost i odgovori mi - ipak učtivije nego onom nesrećniku - da mi je nemoguće odlagati putovanje, te da će se putnici žaliti. Čak dodade kako bi to nanelo štetu celom karavanu, i nagovesti da bih morao platiti odštetu. Onda ja poviših ton, zahtevajući da

me čeka do kraja bogosluženja i zapretivši mu da ću se žaliti u Carigradu kod đenovskog poslanstva, pa čak i kod Visoke porte. Rekavši to, dosta sam rizikovao. Nemam pristup Porti, a đenovski diplomata nema veliku moć u ovim vremenima; i sam je prošle godine pretrpeo uvrede, te ne bi bio sposoban da me zaštiti ili da mi izdejstvuje nadoknadu. No, hvala Bogu, karavandžija o tome nije ništa znao. Nije se usudio da moje pretnje uzme olako, i osetih kako se koleba. Da smo bili sami, nastojao bi, siguran sam, da izgladi sukob. Ali sada se oko nas napravio krug putnika koje behu uzbunili naši povišeni glasovi, i pred kojima nije mogao ustuknuti a da ne izgubi obraz. Najednom mu priđe jedan putnik. Imao je zeleni šal omotan oko glave, kao da smo usred peščane oluje. On spusti ruku na karavandžijino rame i ostade tako dva-tri trena, gledajući ga bez ijedne reči - ili je možda nešto i rekao, ispotiha, što ja nisam čuo. Potom se udalji, laganim korakom. Onda moj protivnik, lica kao zgrčenog, kao ucveljenog, pijunu na zemlju, potom izjavi: „Zbog ovog čoveka nećemo krenuti sutra!“ „Ovaj čovek“ bio sam ja. Uperivši prstom u mene, karavandžija je verovao da je označio krivca, ali svi prisutni behu shvatili da je upravo označavao pobednika. Jesam li zadovoljan svojom pobedom? Da, zadovoljan sam, oduševljen sam i prepun ponosa. Stari hrišćanin iz Alepa priđe da mi zahvali, veličajući moju pobožnost. Nisam hteo da ga razuveravam, ali nema nikakve pobožnosti u ovome što sam maločas uradio. Nije reč o pobožnosti, već o svetovnoj mudrosti. U običnim vremenima, retko idem na misu, ne slavim Krstovdan, a relikvijama dajem njihovu vrednost u pijasterima; ali prestali bi da me poštuju da sam dopustio da neko na takav način vređa simbole moje religije i moje nacije. To je kao sa Martom. Bilo da mi je žena odistinski ili samo prividno, moja čast je spojena s njenom, i dužnost mi je da je sačuvam. 14. septembra, Krstovdan Ne prestajem da mislim na jučerašnji događaj. Retko reagujem s tolikom žestinom, i nešto me steže u stomaku, ali ne žalim zbog svoje prevelike smelosti.