Amin Maalouf - Baldasarovo putešestvije

Kad čitam priču koju sam juče zapisao, čini mi se da nisam dovoljno naglasio koliko mi je lupalo srce. Bilo je nekoliko dugih sekundi nemog odmeravanja snaga, kad se karavandžija pitao imam li toliku zaštitu kao što pričam i kad sam se i ja pitao na koji način da se izvučem iz ovog sučeljavanja a da ne izgubim obraz. Naravno, morao sam gledati čoveka pravo u oči, uveravajući ga da sam siguran u ono što činim i trudeći se da ne primeti moju slabost. To znači da je došao takođe jedan trenutak kad se više nisam plašio. Trenutak kada bejah napustio svoju dušu trgovca da bih primio u se dušu ukrotitelja. I na taj trenutak, makar on bio i najmagnoveniji, sada sam ponosan. Je li moja volja odlučila? Ili uplitanje Arapina obavijene glave. Možda je trebalo da mu zahvalim... Juče nisam hteo da mu se obratim, da ne misle kako sam bio u nevolji i kako me je njegovo posredovanje spasio. Ali danas sam ga tražio očima i nisam ga našao. Neprestano na njega mislim, i pošto više ne odmeravam snagu, pošto ova sveska nije arena, a oko mene više nema gomile posmatrača, mogu napisati da sam osetio ogromno olakšanje kad se taj čovek umešao, da je moja pobeda pomalo i njegova, te da sam malčice njegov dužnik. Šta li je on to mogao reći da tako lako slomi našeg karavandžiju? Umalo ne zaboravih da napišem kako sam išao, sa svojim sestrićima, kalfom, „udovicom“ i dvanaestak drugih putnika, u crkvu Krsta. Marta beše obukla, prvi put, haljinu u boji, onu istu, plavu, sa kragnom opšivenom crvenom vrpcom, u kojoj sam je viđao dok je bila devojka, kada je o blagdanima odlazila sa ocem berberinom u žibletsku crkvu. Otkako nam se pridružila na putovanju, odevala se samo u crninu; iz inata, pošto joj je tu boju muževljeva porodica branila. Mora da je ocenila da inat više nema svrhe. Sve dok je trajala misa, muškarci su je gledali, jedni kradomice, drugi blenući, što u meni nije izazvalo - Bog mi je svedok! - ni trunak neprijatnosti, ni zeri čak ljubomore. 16. septembra

Jedan jevrejski draguljar iz Alepa, po imenu Majmon Toleitli, jutros je došao da me potraži. Čuo je razne priče, kaže, o mojoj velikoj učenosti, i goreo je od želje da me upozna. Zašto mi nije prišao ranije, upitah ga? Nasta nelagodan tajac. Smesta shvatih da je više voleo sačekati da prođe Svetkovina Krsta; živa je istina da neka moja sabraća po veri, kad sretnu kakvog Jevrejina na taj dan, smatraju za dužnost da ispolje prema njemu mržnju, kao da je reč o pravičnoj osveti i o velikoj pobožnosti. Stavih mu do znanja, biranim rečima, da ja nisam takav. I objasnih mu da to što sam zahtevao da ostanemo jedan dan u Aleksandreti nisam učinio kako bih istakao svoju religiju u odnosu na one tuđe, već jednostavno zato da bi me poštovali. „Dobro ste učinili“, reče mi on. „Takav je svet...“ „Takav je svet“, ponovih. „Da je drugačiji, ja bih pre obznanio svoje sumnje nego svoja verovanja.“ On se nasmeši, i reče malo tiše: „Kada vera nabubri od mržnje, neka su blagosloveni oni koji sumnjaju!" Sada se i ja nasmeših, i utišah glas: „Svi smo mi zabludeli.“ Razgovarali smo tek nepunih pet minuta, a već smo bili braća. U našem šaputanju beše onog duhovnog dosluha koji nijedna religija ne može da iznedri, i koji nijedna ne može da uništi. 17. septembra Naš vođa karavana danas je odlučio da skrene s uobičajenog puta kako bi nas odveo na obalu Aleksandretskog zaliva. On tvrdi da mu je jedna gatara izričito zabranila da sredom prolazi kroz izvesno mesto, pod pretnjom da će biti zaklan, a da ga je zakašnjenje koje sam ja prouzrokovao primoralo da promeni maršrutu. Putnici nisu protestovali - a i šta su uostalom mogli da kažu? Sa argumentima se može raspravljati, s praznoverjem nema rasprave. Uzdržah se da se ne umešam, kako ne bih izazvao novi belaj. Ali sumnjičim tog prevejanca da je skrenuo karavan zbog nekog šverca. Tim pre što su žitelji sela u koje nas je odveo na užasno lošem glasu. Sve sami krijumčari i lešinari brodskih olupina! Hatem i moji sestrići prepričavaju mi raznorazne glasine. Držim im pridike, iz predostrožnosti...

Moj kalfa je razapeo šator, ali meni se ne žuri da legnem. Marta će se sama ispružiti sasvim u dnu, popreko, a nas četvorica muškaraca jedan do drugog okrenuvši se temenom prema njoj. Osećaću njen miris i slušaću njeno disanje celu noć, a neću je videti. Žensko prisustvo ponekad je pravo mučenje! Čekajući da mi se prispava, bejah seo na jedan kamen kako bih napisao koji redak pod svetlošću logorske vatre, kad opazih Majmona. Ni njemu se nije žurilo da ode na počinak, te krenusmo u kraću šetnju žalom. Zapljuskivanje talasa pogoduje poveravanju, i ja mu potanko ispričah svoju neobičnu pustolovinu u Alepu. On koji stanuje u tom gradu možda nešto o tome zna. I zaista, dao mi je jedno objašnjenje koje me zasada zadovoljava. „Ti ljudi su se više uplašili tebe nego što si se ti uplašio njih“, poče on svoje kazivanje. „Oni vrše svoje obrede krijući se od vlasti koje ih progone. Sumnjiče ih za buntovništvo i nepokornost. Međutim, nema nikog u Alepu ko ne zna za njihovo postojanje. Neprijatelji su ih posprdno nazvali ’Nestrpljivi’, ali njima se to ime svidelo i danas ga ponosno ističu. Po njihovom uverenju, skriveni imam, poslednji Božji predstavnik na zemlji, već je među nama, spreman da se pokaže kad najzad kucne pravi čas, kako bi okončao patnje vernika. Druga bratstva smeštaju dolazak imama u bližu ili dalju budućnost, manjeviše neodređenu, dok su Nestrpljivi ubeđeni da je to pitanje trenutka, da je spasilac tu negde, u Alepu, ili u Carigradu, ili drugde, da obilazi svet, da ga posmatra, spremajući se da pocepa veo tajne. Ali, pitaju se ljudi, kako da ga prepoznamo ako ga sretnemo? Nestrpljivi upravo o tome međusobno raspravljaju, kako sam čuo. Pošto se imam prerušava, i pošto ne sme dozvoliti da ga dušmanin prepozna, moraju biti spremni na to da će im on banuti u najneverovatnijem ruhu. On koji će jednog dana naslediti sve bogatstvo sveta mogao bi se pojaviti u liku nekog bezumnika; on koji je oličenje pobožnosti i odanosti mogao bi počiniti najgore prestupe. Zato su se ti ljudi zarekli da će obožavati prosjake, luđake i razvratnike. Elem, kada si ti upao kod njih u vreme molitve, i kad si opsovao a onda prosuo vino po molitvenim ćilimima, oni su poverovali kako želiš da ih iskušaš. Naravno, nisu bili u to sigurni, ali nisu hteli ni da rizikuju dočekujući te rđavo, ako si kojim slučajem možda Očekivani.

Njihovo verovanje im nalaže da budu sa svakim ljubazni, čak i ako si Jevrejin ili hrišćanin, zato što imam može usvojiti, prerušivši se, i neku drugu veru. Pa čak i prema onome ko ih progoni moraju biti ljubazni, jer i to može da bude neka moguća kamuflaža...“ Ali ako su tako predusretljivi sa svima, zašto ih onda progone? „Zato što očekuju onoga koji će srušiti sve prestole i ukinuti sve zakone.“ Nikad u životu nisam čuo ni reči o sledbenicima te čudne sekte... Pa ipak, reče mi Majmon, oni postoje odavno. „No istina je da su sve brojniji, i sve vatreniji; sve nesmotreniji, takođe. Zato što kolaju te priče o kraju vremena i što se ljudi slaboga duha brzo na njih upecaju..." Ove poslednje reči su me pogodile. Zar sam i sam postao jedan od onih „slaboga duha“ koje moj novi prijatelj šiba rečima? Katkada se uspravim, proklinjem praznoverje i lakovernost, pa se prezrivo nasmešim, ili pak sažaljivo... a ovamo jurcam svetom u potrazi za Stotim Imenom! Ali kako da sačuvam zdrav razum kada se znaci množe na mom putu? Zar moja nedavna pustolovina u Alepu nije, u tom pogledu, jedna od najneshvatljivijih? Zar se ne bi reklo da Nebo, ili neka druga nevidljiva sila, nastoji da me ojača u mojoj zabludelosti? 18. septembra Majmon mi je danas rekao u poverenju kako sanja da se nastani u Amsterdamu, u Sjedinjenim Niderlandima. Najpre pomislih kako govori kao draguljar, i kako se nada da će u tom dalekom kraju naći najlepše kamenje za brušenje i najbogatije mušterije. Ali govorio je kao mudrac, kao slobodan čovek i kao povređen čovek takođe. „Kažu mi da je to jedini grad na svetu gde možeš da kažeš ’ja sam Jevrejin’ kao što drugi u svojoj zemlji kažu ’ja sam hrišćanin’, ’ja sam musliman’, ne plašeći se za svoj život, za svoj imetak, niti za svoje dostojanstvo." Imao sam želju da ga još malo ispitujem, ali izgledao je toliko potresen što mi je rekao tih nekoliko reči da mu grlo beše stegnuto, a oči pune suza. Stoga ne rekoh više ništa i nastavismo lagano da šetkamo jedan pored drugog, u tišini.

Kasnije, putem, kad videh da se smirio, rekoh mu uhvativši ga za ruku: „Jednoga dana, akobogda, cela kugla zemaljska biće Amsterdam." On se gorko osmehnu. „То te je tvoje čisto srce nadahnulo tim rečima. Brujanje sveta veli nešto drugo, nešto sasvim drugo..." U Tarsu, zorom, u ponedeljak 21. septembra Pričam sa Majmonom satima i satima, svakoga dana, poverio sam mu se o svom bogatstvu, o svojoj porodici; ali dve teme se još opirem da otvoreno načnem. Prva se tiče istinskih razloga koji su me naveli da poduzmem ovo putovanje; o tome sam mu samo rekao kako moram pokupovati neke knjige u Carigradu, a on je bio toliko uljudan da me nije upitao koje. Još od našeg prvog razgovora zbližile su nas zapravo naše sumnje, i izvesna ljubav prema mudrosti i razumu; kad bih mu sada priznao da sam podlegao prostačkim verovanjima i opštem strahovanju, izgubio bih sav ugled u njegovim očima. Hoću li dakle čuvati tajnu do kraja putovanja? Možda i neću. Možda će doći trenutak kada ću moći potpuno da mu se poverim ne ugrozivši time naše prijateljstvo. Druga tema se tiče Marte. Nešto me je zadržalo da otkrijem svom prijatelju istinu o njoj. Već po svom običaju, nisam rekao ništa netačno, ni jedan jedini put sa usana mi se nije omaklo „moja žena“, ili „moja supruga“; zadovoljavam se time da o njoj uopšte ne pričam, a kada tu i tamo moram da je pomenem, govorim neodređeno i kažem „moji“, ili „moji bližnji“, kako to često čine, iz krajnje sramežljivosti, muškarci ovog podneblja. Tek juče sam prekoračio, čini mi se, onu nevidljivu liniju koja razdvaja „pustiti da neko misli“ od „činiti da neko misli“. I zbog toga me pomalo grize savest. Dok smo se približavali Tarsu, domovini svetog Pavla, Majmon je došao da me obavesti kako u tom gradu ima jednog veoma dragog rođaka kod koga namerava da prespava, radije nego u karavansaraju sa ostalim putnicima, te kako bi bio počastvovan ako bismo mogli da provedemo noć pod istim krovom, „moja supruga“ i ja, kao i moji sestrići i moj kalfa. Možda sam morao odbiti njegov poziv, ili ga barem pustiti da me moljaka. Ali moja usta sunuše istoga časa da mi ništa neće predstavljati

veće zadovoljstvo. Ako je Majmon i bio iznenađen tim ishitrenim odgovorom, to ničim nije pokazao, izjavivši, naprotiv, da je oduševljen jednim ovakvim dokazom prijateljstva. Elem, te večeri, čim je karavan stigao, svi se nađosmo kod dotičnog rođaka, po imenu Eleazar, čoveka poodmaklih godina i velikog bogatstva. O čemu svedoči njegova kuća, koja se diže na dva sprata u vrtu dudova i maslina. Koliko sam razumeo, on se bavi trgovinom uljem i sapunom, ali nismo pričali o svojim poslovima, već samo o svojoj nostalgiji. Čovek je neumorno recitovao pesme o svom rodnom gradu, Mosulu; prisećao se, sa suzama u očima, njegovih sokačića, šedrvana, čudnovatih osoba, i svojih sopstvenih dečačkih vragolija; očigledno beše zanavek neutešan što ga je napustio da bi se nastanio ovde, u Tarsu, gde je morao preuzeti jedan bogat posao koji beše započeo deda njegove žene. Dok su nam pripremali nešto za jelo, on pozva svoju kći i zamoli je da nam pokaže našu sobu, Marti i meni. Tada se zbi jedna malo nepristojna scena, ali koju ipak moram izneti. Bejah primetio da moji sestrići, a naročito Habib, budno vrebaju svaki moj korak, otkako sam ih obavestio o Majmonovom pozivu. A još i više otkako smo ušli u kuću. Jer beše očevidno, već na prvi pogled, da ovo nije mesto gde će nas natrpati petoro ili šestoro u istu prostoriju na spavanje. Kada Eleazar zamoli svoju kćer da odvede „našeg gosta i njegovu suprugu“ u njihovu sobu, Habib se uzvrpolji, i stekoh utisak da se sprema da kaže nešto neprilično. Da li bi to učinio? Ne znam. Ali u magnovenju stekoh taj utisak i, kako bih izbegao sablazan, brzo ga preduhitrih ljubazno zamolivši našeg domaćina da izađemo napolje kako bismo razmenili nekoliko reči nasamo. Habib se sa olakšanjem nasmeši - zacelo pretpostavljajući da će njegov ujak Baldasar, napokon okajavajući grehe, naći neki izgovor kako ne bi proveo još jednu „neprijatnu“ noć. Neka mi Bog oprosti, ali to mi ne beše ni na kraj pameti. Čim izađoh s domaćinom u baštu, rekoh mu: „Majmon je za mene postao kao brat, a i vas, kao njegovog rođaka koga on toliko voli, već smatram svojim prijateljem. Samo, neugodno mi je što sam banuo ovako, iznenada, sa još četvoro ljudi...“ „Znajte da mi je vaša poseta zgrejala srce, i da ćete mi priuštiti najveću radost ako se pod mojim krovom budete osećali prijatno kao kod svoje kuće.“

Naglašavajući te velikodušne reči, merkao me je malčice zaintrigiran, sigurno se pitajući zašto sam našao za shodno da ga dignem od stola i da ga odvedem u stranu samo da bih mu rekao nešto tako banalno, što ne premašuje mnogo uobičajene izraze učtivosti; možda je pomislio da imam neki drugi razlog, koji mi je teško priznati - sigurno u vezi s njegovom veroispovešću - da ne spavam kod njega, i možda je očekivao da ću insistirati na odlasku. Ali ja sam brže-bolje prihvatio, zahvalivši mu na gostoprimstvu. I vratismo se u salon držeći se pod ruku i značajno se smeškajući, i jedan i drugi, da svi vide. Kći našeg domaćina beše se vratila u kuhinju; u međuvremenu, jedan od slugu se pojavi sa osvežavajućim pićem i sušenim voćem. Eleazar ga zamoli da sve to spusti i da pokaže mojim sestrićima njihovu sobu, na spratu. Potom se njegova kći vrati sama, nekoliko minuta kasnije, i on je nanovo zamoli da nas odvede, „moju suprugu“ i mene, u našu sobu. Evo kako su se stvari razvijale. Prvo smo večerali. Nakon čega su svi krenuli da legnu. Sem mene. Ustvrdio sam da moram malo protegnuti noge napolju, inače ne bih mogao zaspati. Majmon mi se pridružio, kao i njegov rođak. Nisam hteo da nas sestrići vide, Martu i mene, kako se zajedno penjemo u istu sobu. Međutim, žurilo mi se đa se nađem pored nje, i već posle nekoliko minuta joj se pridružih. „Kada si se povukao s našim domaćinom, mislila sam da ćeš mu priznati o nas dvoje...“ Pažljivo sam je zagledao dok je govorila, nastojeći da saznam je li htela izraziti negodovanje ili olakšanje. „Mislim da bismo ga povredili da smo odbili njegov poziv“, odgovorih. „Ne ljutiš se mnogo, nadam se...“ „Počinjem da se navikavam“, reče ona. I ništa u njenom glasu, ni u njenim crtama lica, nije odavalo ni najmanju nelagodnost. Ni najmanje ustručavanje. „Onda, spavanjac!“ Izgovarajući.ove reči, obgrlih joj rukom ramena, kao da ćemo u šetnju * * *

To je pomalo tako, moje noći pokraj nje, kao šetnja sa nekom devojkom pod drvećem, kad čovek uzdrhti čim se ruke dotaknu. To što ležimo jedno pored drugog čini nas stidljivim, pažljivim, uzdržanim. Zar nije teže ukrasti poljubac u tom položaju? Kako joj se neobično udvaram! Uzeo sam je za ruku tek prilikom drugog susreta, i u mraku sam pocrveneo. A u tom trećem susretu prebacio sam joj ruku oko ramena. I nanovo sam pocrveneo. Ona pridiže glavu, rasplete kose i prosu ih, kao zift crne, po mojoj obnaženoj ruci. Potom zaspa bez reči. Hteo bih da uživam opet i opet u tom nagoveštaju zadovoljstva. Ne mogu reći da mi je stalo da ono zauvek ostane tako čedno. Ali nisam se ni umorio od tog kolebljivog susedstva, od tog saučesništva što se razgara, od te žudnje i slatkih muka, jednom rečju, od tog puta kojim hodimo zajedno, potajno radosni, i svaki put tvrdeći da nas jedino Proviđenje gura jedno ka drugom. Ta igra me očarava, i nisam siguran da bih želeo da pređem s druge strane gorja. Opasna igra, znam. U svakom trenutku može nas zahvatiti vatra. Ali koliko smak sveta beše daleko te noći! 22. septembra Šta sam to tako strašno učinio? Šta je to bilo prošle noći u Tarsu što već nije bilo one dve noći koje smo proveli kod krojača? Ali moji se prema meni ophode kao da sam upravo učinio nešto nedopustivo! Svi izbegavaju moj pogled. Moja dva sestrića u mom prisustvu samo nešto šušore, kao da nisam tu. Pa čak i Hatem, koji je prema meni uslužan kao što bi svaki kalfa bio uslužan prema svom gazdi, ali ima nešto u njegovom držanju, u izrazu lica, u ponašanju, nešto usiljeno, preponizno, iz čega čitam nemi prekor. Marta takođe kao da izbegava moje društvo, kao da se pribojava da se ne pokaže kao moj saučesnik. Saučesnik u čemu, pobogu! Šta sam drugo radio sem što sam igrao svoju ulogu u ovoj komediji koju su napisali oni što me optužuju? Šta je trebalo da učinim? Da obelodanim svim našim saputnicima, a najpre vođi karavana, da ta žena nije moja, pa da je posle izvređaju i proteraju? Ili sam pak morao da kažem krojaču Abasu, a zatim Majmonu i njegovom rođaku

da je Marta zaista moja žena, ali da ne želim da spavam pored nje, pa da onda svako sebi postavlja hiljadu škakljivih pitanja. Učinio sam ono što je svaki častan čovek dužan da učini, zaštitio sam „udovicu“ ne iskoristivši je.'Je li zločin ako u toj smešnoj situaciji nalazim malo okrepljenja i neko tanano zadovoljstvo? To bih im mogao reći kada bih hteo da se pravdam, ali neću im reći baš ništa. Krv Embrijačija koja teče u mojim venama nalaže mi da ćutim. Dovoljno mi je što znam da sam nevin i što je moja ruka sklona ljubavi ostala čista. Nevin možda i nije odgovarajuća reč. Ne želeći dati za pravo tim balavcima koji me opterećuju, dužan sam da priznam, u tajnosti ovih stranica, da sam pomalo tražio ove nevolje što mi se dešavaju. Zloupotrebio sam privid, a sada privid zloupotrebljava mene. To je prava istina. Umesto da sam se u prisustvu svojih sestrića uzorno ponašao, ja sam se upustio u izvesnu igru, podstaknut žudnjom, dosadom, drmusanjem u putu, taštinom - ko zna čime? Podstaknut takođe, čini mi se, duhom vremena, duhom godine Zveri. Kad čovek oseti da se svet polako okreće naglavce, nešto se poremeti, ljudi tonu ili u krajnju pobožnost ili u krajnji razvrat. Što se mene tiče, još nisam zapao, hvala Bogu, u takve krajnosti, ali čini mi se da malopomalo gubim osećaj za utvrđena društvena pravila dostojna uvažavanja. Zar nema, u mom ponašanju prema Marti, neko zrno bezumlja koje samo raste i raste na svakoj deonici puta i koje me navodi da tumačim kao nešto najobičnije činjenicu da spavam u istom krevetu sa ženom za koju tvrdim da smo venčani, zloupotrebivši velikodušnost našeg domaćina kao i njegovog rođaka, dok pod istim krovom spavaju četiri druge osobe koje znaju da lažem? Koliko li ću još vremena morati da srljam tim putem propasti? I kako li ću moći da nastavim život u Žibletu kad se sve razglasi? Eto kakav sam! Ima tek četvrt sata otkako sam počeo da pišem, a već odobravam onima koji me kritikuju. No to su samo škrabotine, isprepletene svračje noge od mastila, koje niko neće čitati. Pored mene je krupna voštanica; volim miris voska, čini mi se da pogoduje razmišljanju kao i poveravanju. Sedim na podu, naslonjen na zid, sa sveskom na kolenima. Iza mene, kroz prozor prekriven zavesom koju vetar naduvava, dopire do mene rzanje konja u dvorištu, a katkada smeh pijanih vojnika. Nalazimo se u prvom hanu na ograncima planinskog lanca Taurusa, na putu za Koniju, u koju treba da stignemo za nekih osam dana, ako sve bude kako valja. Ispred mene moji spavaju, ili nastoje da spavaju,

raštrkani na sve strane. Obuhvativši ih tako pogledom, više ne uspevam da se ljutim na njih; ni na sinove svoje sestre, koji kao da su moji sinovi, ni na svog kalfu, koji me odano služi čak i kad mu dođe da me kudi na svoj način, ni na tu tuđinku koja je sve manje i manje tuđinka. A izjutra tog ponedeljka, bio sam u sasvim drugom raspoloženju. Psujući nećake, ne obraćajući pažnju na „udovicu“, natovarivši Hatemu bezbroj nepotrebnih kupovina, bio sam se od njih udaljio kako bih na miru jahao pored Majmona. Koji me, pak, nije gledao nimalo drugačije nego juče - takav sam barem utisak imao kada se karavan zatalasao. * * * Dok smo izlazili iz Tarsa, jedan putnik koji je išao ispred nas pokaza prstom ruševnu čatrlju pored jednog starog bunara, ustvrdivši da je baš tu rođen sveti Pavle. Majmon mi šapnu na uho da u to veoma sumnja, s obzirom na to da Isusov apostol potiče iz jedne bogate porodice, od Venijaminovog plemena, a koja je posedovala tkačnice šatora od kozje dlake. „Kuća njegovih roditelja mora da je bila isto toliko prostrana kao i kuća mog rođaka Eleazara.“ Pošto sam se začudio širini njegovog znanja o religiji koja nije njegova, on mi skromno odvrati: „Pročitao sam samo nekoliko knjiga, da smanjim svoje neznanje.“ Ja takođe bejah pročitao, što zbog svoje struke, što iz prirodne radoznalosti, nekoliko knjiga o raznim sadašnjim religijama, kao i o starim verovanjima Rimljana i Grka. I na koncu smo uspeli da uporedimo njihove pojedinačne zasluge, a da nijedan od nas nije kritikovao, naravno, religiju drugoga. Jedino kad u toku rasprave rekoh da je po mom mišljenju jedan od najlepših propisa hrišćanstva „Voli bližnjega svoga kao sebe samoga“, primetih kod Majmona oklevajući kez. Pošto sam ga obodrio, u ime našeg prijateljstva, a i u ime naših zajedničkih sumnji, da mi oda svoje najdublje misli, on mi priznade: „Та preporuka izgleda, na prvi pogled, besprekorna, a uostalom, još i pre no što ju je Isus preuzeo, beše zapisana sličnim rečima u devetnaestoj glavi Treće knjige Mojsijeve, osamnaesti verset. Pa ipak, ona u meni izaziva izvesno negodovanje...“

„Šta joj to zameraš?“ „Videvši šta ljudi uglavnom čine od svog života, videvši šta čine od svoje pameti, nemam nikakve želje da me vole kao same sebe.“ Htedoh da mu odgovorim, ali on podiže ruku. „Čekaj, ima tu nešto još opasnije, po mom osećaju. Nikada nećemo moći sprečiti neke osobe da tumače ovu preporuku sa više oholosti nego velikodušnosti: ono što je dobro za tebe dobro je i za druge; ako poseduješ istinu, moraš vratiti zalutale ovčice na pravi put, i to svim sredstvima... Otuda sva ona prisilna krštenja koja su moji preci morali da pretrpe u Toledu, nekada davno. Tu sam rečenicu, vidiš, češće čuo iz usta vukova nego iz usta ovčica, tako da od nje zazirem, oprosti mi...“ „Tvoje reči me iznenađuju... Još ne znam da li treba da se složim s tobom ili ne, moram malo razmisliti... Oduvek sam mislio da je ta izreka najlepša...“ „Ako tražiš najlepšu izreku koja je ikada izašla iz usta nekog čoveka, to nije ta. To je jedna druga, ali ju je takođe izrekao Isus. Nije je preuzeo iz Svetog pisma, samo je poslušao svoje srce.“ Koja? Čekao sam. Majmon na trenutak zaustavi svoju mazgu da bi navodu dao svečani ton: „Neka onaj ko nikada nije zgrešio baci na nju prvi kamen!“ 23. septembra Da li je u rečenici koju je Majmon juče naveo bilo neke aluzije na Martu? Cele noći nisam prestao da lupam glavu time. U njegovom pogledu, nikakvog prigovora, sem možda jednog tananog poziva da otvorim dušu. Zašto bih, uostalom, i dalje ćutao, kad me je Hristova reč razrešavala, u očima mog prijatelja, ono malo grehova koje sam mogao počiniti, kao i mojih lažljivih prećutkivanja? Odlučio sam, dakle, da mu sve ispričam, sve, još ovog jutra: ko je Marta, kako to da se našla s nama, šta se sve dešavalo među nama a šta nije. Posle one pomalo groteskne epizode koja se odigrala u Eleazarovoj kući, postalo je hitno da razotkrijem pred njim sve svoje tajne, u protivnom bi naše prijateljstvo moglo biti ugroženo. Sem toga, u toj povesti koja postaje sve zamršenija na svakoj novoj deonici puta, biće mi potrebni saveti jednog odmerenog prijatelja punog razumevanja.

On mi danas i nije dao bogzna kakve savete, uprkos mom navaljivanju, sem da ništa ne menjam u onome što činim i govorim od početka putovanja; ali obećao mi je da će bolje razmisliti o celoj stvari, i da će sa mnom popričati ako bude došao na neku ideju koja bi mi pomogla da izbegnem naslućene potrese. Ali najviše se radujem što mi nimalo nije zamerio onoliko prikrivanje ni poluistine. Sve ga je to, naprotiv, zabavljalo. Martu pozdravlja, čini mi se, sa još više učtivosti i kao s nekim potajnim divljenjem. Tačno je da je ona svojim postupcima dokazala hrabrost. Ja neprestano mislim samo na sebe, na svoje neprilike, na svoje samoljublje, premda ništa pod milim bogom ne rizikujem, sem malo zlonamernog naklapanja, ili pak zavidljivog. A ona bi mogla, u toj maloj igri, da izgubi sve, pa čak i život. Nijednog trenutka ne sumnjam da bi je njen dever, da ju je kojim slučajem našao na početku puta, verovatno zaklao bez trunka ustezanja, a potom bi se vratio kući šepureći se. Onog dana kad Marta bude morala da se vrati u Ziblet, čak i ako se dokopa potvrde kojoj se toliko nada, suočiće se sa istim opasnostima. Hoću li toga dana imati hrabrosti da je branim? 25. septembra 1665. Jutros, videvši da se Marta na svojoj mazgi malo udaljila od naše grupe, usamljena, zamišljena, setna, odlučih da joj priđem na konju sasvim blizu, kao što sam učinio pre nekoliko dana. Samo, ovog puta sam više želeo da je ispitujem i slušam nego da joj pričam o svojim sopstvenim strahovima i nadama. U početku se izvlačila, izvrdavajući moja pitanja. Ali bio sam uporan; neka mi konačno sama kaže kakav joj je bio život ovih poslednjih godina i šta ju je to nateralo na ovaj put! Već sam očekivao pravu litaniju jadikovki, ali nisam ni sanjao da će zanimanje koje sam pokazao za njene nevolje srušiti u toj ženi branu i pustiti da pokulja silan bes. Bes koji sam tek malčice mogao da naslutim pod blagošću njenih osmeha. „Bez prestanka mi govore o koncu sveta“, reče ona, „i misle da će me uplašiti. Za mene se svet okončao onoga dana kad me je izdao čovek koga sam volela. A nakon što sam zbog njega izdala sopstvenog oca. Otada, za mene sunce više ne sija, i nije me mnogo briga hoće li se ugasiti. I ne užasava me ni taj Potop koji predskazuju, a koji će sve muškarce i žene

izjednačiti u nesreći. Ali zaista izjednačiti. Živeo Potop, nek sune vatra i voda! Barem više neću morati da se potucam od nemila do nedraga moljakajući za ćage koje bi mi omogućile da živim, jedan prokleti ferman odozgo koji će potvrditi da mogu ponovo da volim i da se sjedinim s nekim čovekom! Više neću morati da trčim kojekuda, ili će se pak svi ljudi rastrčati na sve strane! Da, svi ljudi! Kadije, janičari, biskupi, pa čak i sultan! Svi će jurcati ko mačke kad ih iznenadi vatra od letnje pripeke u suvoj travi! Ah, daj bože samo da to vidim! Ljudi se plaše da se ne pojavi Zver. Ja se ne plašim. Zver? Ona je oduvek bila ovde, na dva koraka od mene, svakog bogovetnog dana sam je sretala, onaj njen prezrivi pogled, u svojoj kući, na ulici, pa čak i pod crkvenim krovom. Svakog dana sam trpela njen ujed! Nikad nije prestala da mi ždere život.“ I Marta je nastavila istim tonom, dugo vremena. Preneo sam njene reči onako kako sam ih zapamtio, sigurno ne doslovce, ali dosta verno. Mislio sam u sebi: Bože, koliko mora da si patila, ženo, od onog ne tako davnog vremena kad si još bila vragolasta i bezbrižna kći moga berberina! U jednom trenutku, sasvim sam joj se približio, nežno spustivši svoju ruku na njenu. Onda je ona zaćutala i uputila mi letimičan pogled pun zahvalnosti, a zatim je prekrila lice velom kako bi plakala. Ostatak dana neprestano sam mislio na njene reči i pratio je pogledom. Danas prema njoj osećam, više nego ranije, ogromnu očinsku ljubav. Želja mi je da je vidim srećnu, ali ne bih se usudio da joj obećam sreću. Mogao bih samo da joj se zakunem da je neću povrediti više nikada. Ostaje nejasno da li bih morao, izbegavajući da je povredim, da joj se još više približim, ili pak da se od nje udaljim... 26. septembra Danas sam napokon ispričao Majmonu šta me je navelo da krenem na ovo putovanje, zamolivši ga da mi saopšti, s prijateljskom iskrenošću, osećanja koja su u njemu izazvale moje reči. Ništa nisam prećutao, ni hodočasnika iz Moskovije, ni Mazandaranijevu knjigu, ni broj Zveri, ni Buljinina zastranjivanja, ni smrt starog Idrisa. Beše mi potreban pogled jednog draguljara, prekaljen na lažnim blescima i sposoban da razabere

istinu. Ali on je na moja pitanja odgovarao drugim pitanjima, i moje zebnje je otežao svojim sopstvenim. Ili pak zebnjama svojih bližnjih... U početku me je slušao ćutke. Ako ga ništa od onoga što sam govorio, izgleda, i nije iznenadilo, sa svakom mojom rečenicom postajao je malo zamišljeniji, i nekako utučen. Kada sam završio, on uze obe moje ruke u svoje. „Govorio si mi kao bratu. Sada je na mene red da ti otvorim srce. Razlozi mog putovanja ne razlikuju se mnogo od onih koje si mi upravo izložio. I ja sam se takođe otisnuo na put zbog tih prokletih glasina. Protiv svoje volje, psujući lakovernost, sujeverje, proračune crkvenih kalendara i tobožnje ’znake’, ali ipak sam krenuo, nisam mogao drugačije, otac bi mi inače umro. Mi smo, i ti i ja, žrtve bezumlja svojih bližnjih..." Prilježan čitalac svetih spisa, Majmonov otac je već dugi niz godina uveren da je kraj sveta neminovan. Po njegovim rečima, u Žoharu, kabalističkoj knjizi, slovima je zapisano da će se 5408. godine podići oni koji počivaju u prašini. A ta godina jevrejskog kalendara odgovara 1648. godini naše ere. „Bilo je to pre sedamnaest godina, a vaskrsenje se još nije bilo desilo. Uprkos svim molitvama, svim postovima, svim odricanjima koje nam je otac nametnuo, mojoj majci, mojim sestrama, kao i meni samome, i koje smo u to vreme sa žarom prihvatili, ništa se nije dogodilo. Odonda, izgubio sam sve iluzije. Idem u sinagogu kad treba u nju ići, da bih se osećao blizak svojima, smejem se s njima kada se treba smejati, plačem kad treba plakati, da se ne bih pokazao neosetljiv na njihove radosti ili na njihove nesreće. Ali ne čekam više ništa niti ikoga. Nasuprot mome ocu, koji se nije dao opametiti. Ni slučajno ne bi priznao da je godina koju je predskazao Žohar, izgleda, bila samo obična godina. Ubeđen je da se nešto dogodilo, te godine, o čemu još ništa nismo čuli, ali što će se uskoro otkriti i nama i celome svetu.“ Otada, Majmonov otac samo vreba znakove, naročito one koji se odnose na godinu izjalovljenog čekanja, 1648. U stvari, te godine su se desili neki ozbiljni događaji - ali beše li ikada neke godine bez ozbiljnih događaja? Završio se nemački rat; posle trideset godina krvoprolića, beše zaključen mir. Nije li u tome trebalo videti početak jedne nove ere? Iste godine, počeli su krvavi progoni Jevreja iz Poljske i Ukrajine, pod vodstvom jednog kozačkog razbojnika, a koji do dana današnjeg nisu

prestali. Nekada je, kaže moj otac, između dve velike nesreće uvek bio period odmora, a od te proklete godine nesreće se nižu kao na neprekidnoj brojanici, nikada nismo doživeli ovakav lanac nesreća. Zar to nije znak? Jednoga dana, doveden do očajanja, rekoh mu: ’Oče, uvek sam verovao da ta godina mora biti godina vaskrsenja, da će ona okončati naše patnje, i da je moramo čekati s radošću i nadom!’ On mi odgovori: ’Ti bolovi su porođajni, a ta krv je ona koja prati rođenje!’ I tako, već sedamnaest godina, moj otac neprestano vreba znakove. Ali ne uvek sa istim žarom. Katkada prođe i po nekoliko meseci a da o njima ni jedan jedini put ne progovorimo, a zatim se nešto dogodi, neka nesreća u porodici, ili kuga, ili nemaština, ili nečija poseta, i to ga istog časa ponovo obuzme. Ovih poslednjih godina, iako je imao teške nevolje sa zdravljem, pominjao je vaskrsenje samo kao daleku nadu. Ali od pre nekoliko meseci, ne može da se skrasi na jednom mestu. One glasine koje kolaju među hrišćanima o približavanju kraja vremena potpuno su mu pomutile pamet. U našoj zajednici vode se beskonačne rasprave o onome što će se dogoditi ili se neće dogoditi, o onome čega se treba plašiti ili ga pak prizivati u svojim željama. Svaki put kad neki rabin iz Damaska, Jerusalima, Tiberijade, Egipta, Gaze ili Smirne prođe kroz Alep, svetina se tiska oko njega, grozničavo ga ispitujući o onome što zna i što predviđa. Elem, sasvim nedavno, pre koju nedelju, umoran od slušanja oprečnih mišljenja, otac je sebi uvrteo u glavu da ode čak do Carigrada i da potraži mišljenje jednog veoma starog hakima, poreklom, kao i mi, iz Toleda. On jedini, po očevim rečima, zna istinu. ’Ako mi kaže da je kucnuo čas, sve ću napustiti da bih se posvetio molitvama; ako mi kaže da nije kucnuo čas, vratiću se svakodnevnom životu.’ Pošto nije dolazilo u obzir da ga pustim na put u njegovom stanju, njega koji ima preko sedamdeset godina i koji se jedva drži na nogama, odlučio sam da ću ja biti taj koji će posetiti rabina u Carigradu, naoružan svim onim pitanjima koja bi otac želeo da mu postavi, te da ću se vratiti sa odgovorima. I eto tako se nađoh u ovom karavanu, kao i ti, zbog tih besmislenih glasina, dok se negde u dubini duše možemo samo smejati, i jedan i drugi, lakovernosti ljudi.“ Majmon je veoma ljubazan što tako poredi svoj stav sa mojim. Oni nalikuju samo prividno. On je pošao na put iz ljubavi prema roditelju, i ništa ne promenivši u svojim uverenjima; dok sam ja dopustio da me

zahvati bezumlje kojim sam okružen. Ali ne rekoh mu ni reči od svega toga, zašto da se unižavam u očima čoveka koga poštujem? I zašto da insistiram na onome što nas razdvaja kad on sam neprestano ističe stvari koje nas približavaju? 27. septembra Čini mi se da je današnja deonica puta bila manje naporna od prethodnih. Posle četiri dana na vrletnim usponima Taurusa, sa često pretesnim i pogibeljnim prolazima, stigli smo na Anadolijsku visoravan; a posle zapuštenih hanova, preplavljenih pijanim janičarima, zaduženim uglavnom da nas štite od drumskih razbojnika, ali čije prisustvo ne samo što nas nije smirivalo već smo bili primorani da se zatvaramo u svoje konake, imali smo pravu sreću da naletimo na jednu pristojnu aščinicu u koju svraćaju samo trgovci u prolazu. Naša radost, međutim, beše pomućena kada nam je gazda preneo vesti pristigle iz Konije, prema kojima gradom hara kuga te su mu kapije zatvorene za sve putnike. Ma kako bile zabrinjavajuće, ove glasine su imale i dobru stranu, jer su me ponovo zbližile s mojima, koji su se sjatili oko mene očekujući moje mišljenje o tome šta ćemo i kako ćemo. Nekoliko putnika je, izgleda, već odlučilo da krene natrag čim svane zora, ne časeći ni časa; istina, behu nam se pridružili u Tarsu, ili najdalje u Aleksandreti; mi koji dolazimo iz Žibleta, i koji smo već prevalili više od pola puta, ne možemo tek tako odustati kod prve strahote. Vođa karavana se nudi da nas vodi još malo dalje, spreman da kasnije izmeni našu maršrutu ako to okolnosti budu nalagale. Taj čovek mi se ne sviđa ni danas kao ni prvog dana, ali njegov stav mi se čini razuman. Dakle, napred, i nek nam je Bog na pomoći! 28. septembra Danas sam Majmonu izložio neka svoja dokonanja, koja je on ocenio umesnim, što me podstiče da ih zabeležim u svesku. Beše došao da mi kaže kako se ljudi danas dele na one koji su uvereni da je kraj sveta blizu i na one koji ostaju sumnjičavi - a on i ja smo među

ovim poslednjim. Odgovorih mu da se, po mom mišljenju, ljudi takođe dele na one koji se plaše kraja sveta i na one koji ga zazivaju u svojim molitvama, s tim što prvi pričaju o potopu i kataklizmi, a drugi o vaskrsenju i oslobođenju. Govoreći to, mislio sam ne samo na oca svoga prijatelja, na Nestrpljive iz Alepa, već i na Martu. Zatim se Majmon zapitao behu li ljudi i u Nojevo doba podeljeni na one koji su tapšali Potopu i na one koji su prema njemu bili neprijateljski raspoloženi. A onda smo se toliko tresli od smeha da su nam se mazge preplašile. 29. septembra S vremena na vreme nasumce poberem poneki stih iz one knjige Abu el Ale, koju mi je jedan stari knjižar iz Maare spustio u ruke pre tri ili četiri nedelje. Danas sam otkrio ove: Ljudi bi hteli da jedan imam ustane I uzme reč pred nemom gomilom Varljiva iluzija; nema drugog imama do razuma On nas jedini vodi danju kao i noću. Požurio sam da ih pročitam Majmonu, i ćutke smo razmenili saučesničke osmehe. Jednog hrišćanina i jednog Jevrejina vodi na putu sumnje jedan slepi muslimanski pesnik? No ima više svetlosti u njegovim ugašenim očima nego na nebu Anadolije. Blizu Konije, 30. septembra Vesti o kugi, avaj, pokazale su se tačne. Naš karavan je morao da zaobiđe grad i da razapne šatore ka zapadu, u vrtovima Merama. Ovde ima tušta i tma sveta, jer su mnogobrojne porodice iz Konije, bežeći od pošasti, našle utočište na ovom mestu zdravog vazduha, okruženom izvorima. Stigli smo oko podneva. Uprkos okolnostima, ovde vlada neki duh... umalo ne rekoh „praznički“... ne, nije praznički, već promenadni, u znaku bezbrižnih i opuštenih šetnji. Posvuda prodavci šerbeta i soka od kajsije zveckaju čašama koje su upravo isplaknuli ispod česme; posvuda

zadimljene tezge što mame, iskušavaju i privlače odrasle i decu. Ali ja ne mogu da odvratim oči od susednog grada, čije kule na bedemima vidim, čije kupole i minarete nazirem. Nad njim se penje jedan drugi dim, koji sve zamagljuje, koji sve zamračuje. Njegov miris ne dopire do nas, hvala Bogu, ali svi ga osećamo nozdrvama duše, i ledi nam krv. Kuga, dim smrti. Odlažem pero da se prekrstim. Pre nego što nastavim opisivanje. Majmon, koji nam se pridružio na ručku, dugo je razgovarao s mojim sestrićima, a malo i sa Martom. U atmosferi koja je oko nas vladala beše sasvim prirodno da se raspričamo o kraju vremena, a i pružila mi se prilika da se uverim u Buljinino savršeno poznavanje predskazanja iz Žohara koja se odnose na 5408. jevrejsku godinu, a koja odgovara našoj 1648. godini. „U godini 408. šestog milenijuma“, recitovao je on po sećanju, „oni koji počivaju u prašini dići će se. Nazivaju ih Hetovim sinovima.“ „Ко su ti Hetovi sinovi?“ - upita Habib, koji je uvek s uživanjem isticao, spram bratovljeve učenosti, svoje sopstveno neznanje. „U Bibliji, to ime se obično daje Hititima. Ali ono što je ovde važno nije značenje reči Het, već njena numerička vrednost koja, na hebrejskom, iznosi tačno 408.“ Numerička vrednost! Kako me taj izraz nervira kad god ga čujem! Umesto da shvate značenje reči, moji savremenici proračunavaju vrednosti slova; podešavaju ih kako njima odgovara, dodaju, oduzimaju, dele i množe, i na kraju uvek postignu cifru koja će ih iznenaditi, koja će ih umiriti ili ih ispuniti užasom. Eto tako se misao ljudska kruni, eto tako razum slabi i rasipa se na praznoverice! Ne verujem da Majmon može da nasedne na te koještarije, ali zato u njih veruje većina njegove braće po veri, i većina moje, i većina muslimana sa kojima sam imao priliku da razgovaram. Čak se i učeni, mudri i naizgled razumni ljudi hvališu kako imaju u malom prstu tu bednu nauku, tu nauku siromašnih duhom. Moje reči su na ovim stranicama utoliko žešće što danas, tokom diskusije, ništa nisam kazao. Samo sam s nevericom napućio usta kad sam začuo ono „numerička vrednost“. Ali dobro sam se čuvao da ne prekinem raspravu. Takav sam. Takav sam oduvek bio, još od detinjstva. Kad se oko mene vodi rasprava, radoznalo iščekujem kud će ona dovesti, ko će priznati zabludu, kako će svako odgovoriti - ili izbeći da odgovori - na argumente drugoga. Posmatram, uživam u novim saznanjima, beležim u glavi reakcije

jednih i drugih, ne osećajući pri tom onu neodoljivu želju da glasno izrazim svoje mišljenje. A tog podneva, ako su neke opaske u meni i izazvale nemo protivljenje, drugo o čemu smo pričali zanimalo me je ili iznenađivalo. Kao kad me je Buljina podsetio da baš te 1648. u Moskoviji beše objavljena Knjiga o veri, jednoj, istinitoj i pravoslavnoj, gde je navedena, bez ikakve dvosmislenosti, godina Zveri. Nije li se hodočasnik Jevdokim upravo zbog te knjige otisnuo na put i prošao kroz Žiblet, i nije li posle te posete usledio onaj beskonačni defile prestrašenih mušterija? Znači da je te godine Zver ušla, ako tako mogu da kažem, u moj život. Majmonov otac je pak govorio da se nešto dogodilo te 1648, nešto čijeg značaja nismo ni svesni. Da, ipak moram da priznam, nešto se možda pokrenulo te godine. Za Jevreje, za Moskovite. A i za mene i moje. „Ali zašto je bilo potrebno najavljivati još 1648. neki događaj koji će se navodno desiti 1666? Ima tu neka tajna u koju nikako ne mogu da proniknem!" „Ni ja ne razumem“, podrža me Majmon. „Za mene tu nema nikakve tajne“, reče Buljina s mirnoćom koja mi je išla na živce. Svi pogledi se, naravno, prikovaše za njegove usne. A on bez ikakve žurbe objasni, nadmenim tonom: „Od 1648. do 1666. ima osamnaest godina.“ Potom zaćuta. „Ра šta onda?“ - upita Habib mljackajući, usta punih suvog slatka od kajsija. „Osamnaest, razumeš li? Šest plus šest plus šest. Tri poslednje stepenice ka apokalipsi." Nastade muk, teški, teški, teški muk. Najednom mi se učini da nam se kužni dim približava, da nas obavija. Najzamišljeniji je bio Majmon, kao da mu je Buljina upravo rešio jednu staru zagonetku. Hatem se uzmuvao oko nas, pitajući se šta nam je svima, jer beše pohvatao samo mrvice razgovora. Napokon ja prekidoh ćutanje: „Stani, Buljino! Pričaš budalaštine. Neću te valjda učiti da se u vreme Hrista i jevanđelista šest šest šest nije pisalo kao što ti danas pišeš na arapskom, pisalo se rimskim brojevima. Prema tome, tvoje tri šestice ne poklapaju se ni sa čim.“

„А možeš li da mi kažeš kako se pisalo šesto šezdeset šest u doba Rimljana?" „Znaš ti to dobro. Evo ovako." Dohvatih jedno drvce i napisah na tlu DCLXVI. Majmon i Habib se nadviše iznad broja koji sam ispisao. Buljina se nije ni pomerio s mesta, nije čak ni pogledao, upitavši me s nekim prikrivenim merakom jesam li uočio išta posebno u brojci koju sam ucrtao. Ne, ništa nisam video. „Zar ne primećuješ da su sve rimske brojke tu, poredane po veličini, a svaka je zastupljena samo jedanput?" „Nisu sve“, odgovorih ishitreno. „Nedostaje..." „Hajde, nastavi, na dobrom si putu. Nedostaje jedna brojka na početku. M, napiši ga! Onda ćemo imati MDCLXVI. Hiljadu šesto šezdeset šest. Brojevi su sada u punom sastavu. I godine su sve na broju. Više nijedna neće biti dodata." On zatim pruži ruku i izbrisa brojku ne ostavivši ni najmanji trag, mrmljajući neke stihove koje beše naučio napamet. Prokleti! Prokleti da su brojevi i oni koji ih obožavaju! 3. oktobra Otkako smo napustili Koniju, putnici više nisu zaokupljeni kugom, već jednom neobičnom pričom koju beše raširio sam karavandžija, a koju sve dosad nisam smatrao za shodno da zapišem. Danas je pak prenosim, samo zato što je doživela poučan rasplet. Čovek je tvrdio kako se pre nekoliko godina jedan karavan izgubio na putu za Carigrad, i kako otada očajnički luta drumovima Anadolije, kao žrtva prokletstva. S vremena na vreme, mimoiđe se s nekim drugim karavanom, i njegovi-unezvereni putnici mole one druge da im pokažu put, ili pak postavljaju sasvim neočekivana pitanja, sve čudnije od čudnijeg; ako im neko odgovori, makar jednom jedinom rečju, on na sebe navuče to isto prokletstvo i osuđen je da luta skupa s njima sve do konca vremena. Zašto je taj karavan bio proklet? Vele da su njegovi putnici tvrdili svojim bližnjim kako idu na hodočašće u Meku, dok zapravo behu naumili da se dokopaju Carigrada. Bog ih je zato, izgleda, prokleo i osudio da lutaju, nikada se ne domogavši cilja.

Naš čova se zaklinjao da je već dvaput sreo avetinjski karavan, ali da se nije dao prevariti. Uzalud su se zalutali putnici tiskali oko njega, smešili mu se, vukli ga za rukav, laskali mu, on se ponašao kao da ih nema, i na taj način je uspeo da odoli činima i da nastavi put. Po čemu bismo mogli prepoznati ukleti karavan? - upitaše oni naši saputnici koji se behu najviše uplašili. Nema nikakvog načina, odgovori on, jer po svemu nalikuje običnim karavanima, a njegovi putnici su isti kao i svi ostali putnici, i upravo zbog toga se toliki ljudi prevare te budu i sami začarani. Na karavandžijinu povest, neki su slegali ramenima, drugi su izgledali prestravljeni i neprestano su gledali u daljinu kako bi se uverili da na vidiku nema nijednog sumnjivog karavana. Spadao sam, naravno, u one koji nisu pridavali nikakav značaj tim praznim pričama; evo i dokaza za to: ova poslednja tri dana, otkako te priče kolaju od glave do repa karavana a zatim natrag, od repa do glave, nisam smatrao korisnim da na ovim listovima zabeležim karavandžijinu pučku bajku. Ali danas, oko podneva, zaista smo se mimoišli s jednim karavanom. Bili smo se zaustavili na obali jedne rečice da prezalogajimo. Šegrti i sluge vrzmali su se okolo skupljajući grančice da nalože vatru, kad na obližnjem brdu iskrsnu neki karavan. Za koju minutu, stvori se nedaleko od nas. Jedan glas očas prelete celom našom družinom: „То su oni, to je ukleti karavan.“ Svi smo bili kao paralizovani, preko čela nam se beše navukla neka neobična senka, i samo smo jedva čujno šaputali, očiju uperenih u pridošlice. Ovi su se približavali, odviše brzo, činilo nam se, u oblaku izmaglice i prašine. Kad behu tik pored nas, svi siđoše na zemlju i rastrčaše se na sve strane, vidno oduševljeni što su naišli na svoje bližnje i na kutak hladovine. Priđoše nam sa širokim osmesima, zasipajući nas uobičajenim pozdravima, na arapskom, turskom, Persijskom, jermenskom. Našima beše neprijatno, ali niko živ ne ustade, niko živ ne odgovori na upućene pozdrave. „Zašto ne razgovarate s nama?“ - upitaše oni konačno. „Da vas možda nismo nečim nehotice uvredili?“ Niko od naših ni da zucne. Oni se taman behu okrenuli da pođu, uvređeni, kad odjednom, naš karavandžija prasnu u grohotan smeh, na koji drugi karavandžija odgovori još gromoglasnijim smehom.

„Prokletniče“, reče ovaj drugi prilazeći, raširenih ruku. „Opet si im prodao svoju priču o ukletom karavanu. A oni zagrizli!“ Onda posvuda ljudi pođoše da ustaju, da se grle, da jedni druge pozivaju da im se pridruže, da se izvinjavaju. Večeras se još uvek samo o tome priča, i svaki putnik tvrdi onima oko sebe da ni u jednom trenutku nije u to poverovao. Međutim, dok nam putnici drugog karavana behu prilazili, svi su bili bledi i niko se nije usudio da im uputi ni jednu jedinu reč. 4. oktobra Danas su mi opet ispričali jednu bajku, ali ova me nije ni najmanje zasmejala. Neki čovek je došao da me potraži u vreme ručka, dernjajući se i mašući rukama. Tvrdio je da se moj sestrić malo previše približio njegovoj kćeri i pretio je da će se krvavo obračunati sa mnom. Hatem i Majmon su pokušali da ga urazume, a vođa karavana takođe se umešao pokušavajući da ga obuzda, iako mora da je bio očaran što me vidi u škripcu. Očima sam tražio Habiba, ali ne beše mu ni traga. Po mom mišljenju, i samo to bekstvo bilo je priznanje krivice, i proklinjao sam ga što me je uvalio u ovu nepriliku. Čovek je za to vreme urlao na sav glas, obećavajući da će zaklati krivca i proliti mu krv pred celim karavanom, da svako dobro vidi kako se pere ukaljana čast. Oko nas se okupljalo sve više i više sveta. Za razliku od svađe s karavandžijom od pre neki dan, ovoga puta nisam dizao nos, niti mi je bilo do pobede. Samo sam želeo da zaustavim skandal i da mirno nastavim ovo putovanje, ne dovodeći u opasnost živote svojih bližnjih, Elem, spustih koplje i priđoh tom svatu, tapšući ga po ruci, smešeći mu se, obećavajući mu da će dobiti zadovoljenje i da će njegova čast izaći iz čitave ove ujdurme čista kao zlatni sultanin. Uzgred budi rečeno, taj sultanin i nije baš neki primer čistote, s obzirom na to da se sve češće krivotvori kako se otomanska kasa prazni... Pa ipak, ovo poređenje nisam napravio slučajno, hteo sam da čovek čuje da je u igri zlato i da shvati da ću

biti spreman platiti cenu njegove časti. On se još koji časak dernjao, ali nešto nižim tonom, i kao da je samo odbijao jeku svog prethodnog laveža. Onda ga odvukoh za ruku podalje od gomile. Kad ostadosmo nasamo, ponovih mu svoja izvinjenja i rekoh mu jasno i glasno da sam spreman da ga obeštetim. Dok sam započinjao to ponižavajuće cenkanje, dođe Hatem, povuče me za rukav i stade me preklinjati da ne popuštam. Videvši ga, čovek se iznova nadade u kuknjavu, i moradoh narediti svom kalfi da me pusti da rešim ovu stvar na svoj način. I platio sam. Jedan sultanin, uz svečano obećanje da ću strogo kazniti svog sestrića i da ću ga ubuduće sprečavati da obleće oko dotične devojke. Habib je izašao preda me tek uveče. Uz njega je bio Hatem, i još jedan drugi putnik koga sam još ranije primetio kako se smuca s njima. Sva trojica su me uveravala da sam bio žrtva lopovluka. Tvrde da čovek kome sam dao zlatnik nije nikakav ucveljeni otac, a devojka koja je s njim nije mu nikakva kći, već obična kalaštura, i to svi dobro znaju u celom karavanu. Habib je tvrdio da nikada nije posetio tu ženu, a u tome me već laže - čak se pitam je li i Hatem išao s njim. Ali što se ostalog tiče, verujem da govore istinu. Ipak sam im obojici opalio po šamarčinu. Znači, u ovom karavanu postoji putujući kupleraj, koji posećuje moj vlastiti sestrić - a ja nisam ništa čak ni naslutio! Posle svih ovih godina u trgovini, postao sam nesposoban da razlikujem podvodača od ucveljenog oca! Čemu mi služi da tako pomno istražujem svet kad ne umem da vidim ono što mi je pred nosom? Koliko samo patim što sam načinjen od jedne tako krhke gline! 5. oktobra Ono što se dogodilo juče potreslo me je više nego što sam mogao i da zamislim. Osećam onemoćalost, osećam iscrpljenost, ošamućen sam, oči mi neprestano vlaže, lome me bolovi i u nogama i u rukama. Možda me

ponovo hvata bolest jahanja... Patim pri svakom koraku i ovo putovanje mi teško pada. Kajem se što sam ga poduzeo. Moji se trude da me uteše, da me urazume, ali njihove reči, kao i pokreti, gube se u magluštini koja se sve više steže. Ovi redovi igraju mi pred očima, a prsti mi mekšaju. Gospode! U Skutariju, petak 30. oktobra 1665. Celih dvadeset četiri dana nisam napisao ni retka. Doista sam za dlaku izmakao smrti. Danas sam se ponovo mašio pera u jednoj aščinici u Skutariju, uoči prelaska preko Bosfora, koji će nas konačno dovesti u Carigrad. Nedugo nakon odlaska iz Konije osetio sam prve znake bolesti. Neku vrtoglavicu koju sam najpre pripisivao umoru od puta, a zatim sekiraciji zbog nepriličnog ponašanja mog sestrića, kao i zbog svoje sopstvene lakovernosti. Moje nevolje su ipak bile podnošljive i nisam ih pominjao ni svojim saputnicima, ni na ovim stranicama. Sve do onog dana kad iznenada osetih toliku nemoć da mi je pero ispadalo iz ruke, i kad se moradoh u dva navrata izdvojiti iz grupe kako bih povraćao. Moji bližnji i još nekoliko drugih putnika behu se okupili oko mene mrmljajući kojekakve bajalice kojima ih je nadahnulo moje stanje, kad mi priđe karavandžija sa svoja tri žbira. On izjavi da sam se razboleo od kuge, ni manje ni više; da sam je sigurno zaradio negde oko Konije; te da me treba hitno udaljiti od karavana. Od sada sam morao da se lomatam na samom kraju, na više od šeststo koraka od poslednjeg putnika. Ako budem ozdravio, on će me ponovo primiti; ako budem primoran da se zaustavim, predaće me Bogu i više me neće čekati. Marta se pobunila, kao i moji sestrići, moj kalfa i Majmon, a i nekolicina drugih putnika oko nas. No valjalo je poslušati. Ja pak nisam prozborio ni reči tih pola sata, koliko je trajala rasprava. Osećao sam da će me bolest ponovo ophrvati ako samo otvorim usta. Dakle, ušančih se u svoje ranjeno dostojanstvo, dok sam u sebi nizao sve moguće đenovske kletve i želeo ovom čoveku da skonča na kocu! Moja izolovanost potrajala je puna četiri dana, sve dok nismo stigli u Afionkarahisar, Crnu citadelu opijuma, varoš zabrinjavajućeg imena nad

kojom se istinski nadvija mračna senka jedne veoma stare tvrđave. Čim se smestismo u hanu, dođe karavandžija. Da mi kaže da je pogrešio, da očigledno nisam bio zaražen kugom, da je uočio moj oporavak, i da već sutra ujutru mogu da se pridružim karavanu. Moji sestrići stadoše da zapodevaju kavgu, ali ja ih ućutkah. Ne podnosim kad ljudi krive nekoga ko se menja nabolje. Sve što je zaslužio da čuje trebalo mu je reći ranije. Prema tome, odgovorih mu s ljubaznošću, prihvatajući njegov poziv da se vratim. Ono što mu nisam rekao, ni njemu a ni svojim bližnjim, beše to da uprkos prividu uopšte nisam ozdravio. U dubini nutrine osećao sam neku potmulu vatru koja je žarila i grejala kao zimska mangala, i čudio sam se što niko nije primetio plameni odsjaj na mom licu. Sledeće noći beše pravi pakao. Drhtao sam i prevrtao sam se i dahtao sam, a sve na meni i poda mnom beše u goloj vodi. U zbrci glasova i odjeka koji su mi opsedali izmoždenu glavu začuh „udovicu“ kako šapuće uz moje uzglavlje: „On sutra ne ide nikuda. Ako nastavi put u ovakvom stanju, umreće pre nego što stignemo do Listane." Listana je, naime, u govoru mojih Žiblećana, jedno od mnogobrojnih imena za Stambol ili Istanbul, Vizant, Portu, Konstantinopolj... I zaista, ujutro nisam ni pokušao da ustanem. Prethodnih dana sam začelo iscrpio sve svoje snage, telu je valjalo ostaviti vremena da živne. A nisam još bio ni počeo da se oporavljam, daleko od toga. Ono što sam preživeo tokom sledeća tri dana ostalo mi je samo u maglovitim slikama. Bio sam veoma blizu smrti, kako su mi saopštili, toliko da su mi neki zglobovi još i danas ukočeni, kao što mora da behu, nekada davno, i Lazarovi kada je ustao iz mrtvih. U toj bici s bolešću odbacio sam par kilograma svoje puti, kao što divljoj zveri bacaju čerek mesa da je umire. Pomalo zaplićem jezikom, mora da mi se duša još nije sasvim otkravila. S mukom cedim reči. Međutim, ono što će mi ostati u sećanju od tog prinudnog predaha u Afionkarahisaru nije ni patnja ni očajanje. Karavan me beše napustio, a smrt begenisala, bez ikakve sumnje. Ali svaki put kad bih malčice otvorio oči, video bih pored sebe Martu kako sedi na svojim ukrštenim nogama i netremice me gleda s nekim osmehom umirene brige. A kad bih sklopio oči, leva bi mi ruka ostala između njene dve ruke, jedne ispod, dlan na

dlanu, stisnuti: druge iznad, koja je katkad lagano klizila po mojoj nadlanici, u milovanju utehe i beskrajnog strpljenja. Nije zvala ni lečnika ni apotekara, koji bi mi pre došli glave nego groznica. Marta me je negovala samo svojim prisustvom, kojim gutljajem sveže vode, i svojim dvema rukama koje su me zadržavale da ne odem. I nisam otišao. Puna tri dana, kao što rekoh, oko mene je obletala smrt, izgledalo je da sam joj bio siguran plen. A zatim se, četvrtog dana, kao da beše premorena ili kao da mi se smilovala, nenadano udaljila. Ne bih hteo da kroz ove redove provejava utisak kako me moji sestrići ili moj kalfa behu napustili. Hatem nikada nije bio daleko, a oba momka su svraćala, između dve šetnje po čaršiji, da se raspitaju za moje stanje, zabrinuti, skrušeni - stalno požrtvovanje nije ni svojstveno njihovim godinama. Neka ih Bog čuva, ništa im ne zameram, osim što su me uvukli u ovu pustolovinu. Ali zahvalnost dugujem pre svega Marti. Ne zahvalnost, to nije odgovarajuća reč. Bilo bi, s moje strane, vrhunac nezahvalnosti kada bih govorio samo o zahvalnosti. Ono što je plaćeno suzama ne vraća se slanom vodom. Još nisam ni svestan do koje mere me je uzdrmao ovaj deo puta. Za svako biće, kraj sveta je pre svega njegov sopstveni kraj, a meni je moj najednom izgledao blizu. Ne čekajući kobnu godinu, polako sam klizio van sveta, kada su me dve ruke zadržale. Dve ruke, jedno lice, jedno srce, srce za koje sam znao da je sposobno za ljubavne uzlete i buntovnu upornost, ali možda ne i za tako snažnu, tako obujmljujuću nežnost. Od onog dana kad smo se igrom slučaja našli u istoj postelji, prividno kao muž i žena, govorio sam sebi da ću jedne noći, po neizbežnoj logici čula, uspeti da preobratim žudnju u strast kako bih doveo stvari do kraja, spreman da zažalim čim svane dan. Sada sebi kažem da je Marta mnogo više moja žena u stvarnosti nego prividno, i da onog dana kad se budem sjedinio s njom to neće biti ni u igri, ni u pijanstvu, ni u uzavrelosti čula, nego će to biti najtopliji i najzakonitiji čin. Bila ona ili ne, toga dana, oslobođena zakletve koja ju je nekada vezala za onu bitangu od muža. Rekoh „toga dana“ jer on još nije došao. Uveren sam da ga ni ona nimalo manje ne priželjkuje nego ja, ali još se nisu stekle okolnosti. Da smo sinoć bili na putu za Tars i da smo morali zanoćiti u kući Majmonovog rođaka, sjedinili bismo se svojim telima kao što smo odsada sjedinjeni u dušama. Ali čemu vraćanje unazad, ja sam ovde, nadomak Carigrada, živ, a

Marta nije daleko. Ljubav se hrani strpljenjem koliko i žudnjom, nije li to lekcija koju sam od nje naučio u Afionkarahisaru? Tek posle osam dana nastavili smo putovanje, pridruživši se jednom karavanu iz Damaska, u kojem behu, čudnog li slučaja, moja dva poznanika, jedan mirisar i jedan sveštenik. Napravili smo celodnevni predah u Kutahiji, a drugoga dana u Izmitu, da bismo danas konačno stigli u Skutari, u rano popodne. Neki naši saputnici odlučili su da iz istih stopa odjure na brod; ja sam pak više voleo da štedim snagu, da se prepustim okrepljujućem popodnevnom leškarenju, i da sutra, u subotu, mirno pređem poslednju deonicu puta. Proveli smo, od Alepa, pedeset četiri dana u putu, umesto predviđenih četrdeset, a šezdeset devet od Žibleta. Samo da Marmontel nije već otišao za Francusku i odneo Stoto Ime! U Carigradu, 31. oktobra 1665. Danas je Marta prestala da bude „moja žena“. Odsada se privid prilagođava stvarnosti, čekajući da se stvarnost jednoga dana prilagodi prividu. Nije da sam odlučio, posle gorkog razmišljanja, da okončam zbrku koja je trajala već šest meseci, a koja mi je na svakoj deonici puta postajala sve bliskija, nego su se stvari danas tako namestile da je trebalo bezočno varati ceo svet kako bi opstao privid. Čim smo prešli moreuz, u takvom krkljancu ljudi i životinja da sam čvrsto verovao kako će barka potonuti, krenuh u potragu za krčmom koju drži jedan Đenovljanin po imenu Barineli, kod koga smo moj otac i ja jednom davno odseli, za vreme boravka u Carigradu pre dvadeset četiri godine. Taj čovek je preminuo, a kuća više nije krčma, ali pripada istoj porodici, i jedan od unuka bivšeg vlasnika još u njoj živi, sa jednom jedinom služavkom, koju sam nakratko video izdaleka. Kada se predstavih mladom Barineliju i kad izgovorih svoje ime, on održa dirljiv govor pun hvale o mojim slavnim precima Embrijačijima, i navali da ostanemo kod njega. Zatim me upita ko su plemenite osobe u mojoj pratnji. Odgovorih bez mnogo oklevanja da su tu moja dva sestrića; da je napolju moj kalfa, koji se brine o životinjama; kao i jedna ugledna

gospođa iz Žibleta, udovica, koja je došla u Carigrad zbog nekih zakonskih sitnica, i koja je putovala pod našom zaštitom. Ne poričem da mi se pri tom steglo srce. Ali nije dolazilo u obzir da odgovorim drugačije. Put se katkada kiti bajkama, kao sto se noć kiti snovima, no treba znati otvoriti oči po dolasku. Za mene se buđenje zove Carigrad. Već sutra, u nedelju, predstaviću se u svojoj svečanoj odori u ambasadi kralja Francuske ili, tačnije, u crkvi ambasade, tražeći viteza od Marmontela. Nadam se da mi nije suviše zamerio što sam mu onoliko zacenio Mazandaranijevu knjigu. Ako bude potrebno, ponudi ću mu dobru naknadu u zamenu za dozvolu da je prepišem. Kako bih ga ubedio, sigurno ću morati da primenim svu svoju umešnost Đenovljanina, trgovca retkostima i Levantinca. Idem sam da ga potražim, nemam dovoljno poverenja u svoje sestriće. Jedna plaha reč, ili naprotiv, odviše ponizna, jedna nestrpljiva kretnja rukom, i ta tako gorda ličnost nabusito bi me odbila za sva vremena. Prvog novembra Gospode, odakle da počnem današnju priču? Od početka? Probudio sam se poskočivši, jer sam morao da idem u četvrt Pera na misu ambasade... Ili od kraja? Prevalili šmo toliki put od Žibleta do Carigrada nizašta... U crkvi beše neka sumorna svetina. Dame u crnini, i skrhana šaputanja. Uzalud sam očima tražio, među prisutnima, viteza od Marmontela ili neko drugo poznato lice. Pošto sam trčeći stigao na početak službe, imao sam vremena samo da skinem kapu, da se prekrstim i da zauzmem mesto na kraju jednog reda, pozadi. Uočivši potom ogromnu tugu koja je vladala ovim skupom, uputih dvatri upitna pogleda u pravcu svog najbližeg suseda, ali ovaj je pobožno odbijao da primeti moje prisustvo. Ne behu to samo Svi sveti, bila je očigledno neka žalost, nedavna smrt kakve uvažene osobe, i preostade mi jedino da nagađam. Znao sam da je bivši ambasador, gospodin De la E, već godinama veoma slabog zdravlja; pošto je pet meseci bio utamničen po sultanovoj naredbi u Dvorcu sedam kula, izašao je odande s teškom kostoboljom, i toliko izmožden da se u više navrata proneo haber o

njegovoj smrti. On je, pomislih; i pošto je novi ambasador niko drugi do njegov sin, opšta utučenost ne beše nimalo iznenađujuća. Kada sveštenik koji je vršio obred, neki kapucin, započe posmrtni govor hvaleći tu ličnost visokog roda, odanog slugu velikoga kralja, čoveka od poverenja prekaljenog na teškim misijama, i pominjući, maglovitim rečima, opasnosti kojima se izlažu oni što obavljaju svoje uzvišene zadatke u zemlji nevernika, više nisam imao ni najmanje sumnje. Odnosi između Francuske i Visoke porte nikada nisu bili zagorčani u tolikoj meri da se novi ambasador, naimenovan pre četiri godine, još uvek ne usudi da preuzme svoju dužnost, u strahu da ne doživi ista poniženja kao i njegov otac. Svaka reč besede još više me je učvršćivala u mom uverenju. Sve do onog časa kad napokon bi, na zavijutku jedne duge rečenice, izgovoreno ime pokojnika. Odskočih tako snažno da se sva lica okrenuše ka meni, da masom vernika prohuja šapat, i da propovednik na koji tren zastade i malo se nakašlja da pročisti grlo, istežući vrat da vidi nije li ta toliko ožalošćena osoba neki bliži rod počivšeg viteza. Marmontel! Dođem maksuz u ovu crkvu da posle mise razgovaram s njim, a saznam za njegovu smrt! Lomatam se dva duga meseca drumovima, preko Sirije, Kilikije, Taurusa i Anadolijske visoravni, i umalo ne izgubim život, a jedino u nadi da ću ga pronaći i da ću od njega uzajmiti, na nekoliko dana, Stoto Ime. Da bih saznao kako su i jedno i drugo nastradali - da, i čovek i knjiga, nestali, nestali u moru! Čim služba beše završena, odjurih do onog kapucina, koji mi reče da se zove Toma od Pariza, a koji beše u društvu jednog veoma uglednog francuskog trgovca, gazda Robolija. Objasnih im razloge svoje pometnje i ispričah im da je vitez više puta dolazio u moju skromnu prodavnicu kako bi izvršio neke nabavke za račun Njegovog veličanstva. Oni mi uputiše reči pune laskavog poštovanja, barem mi se tako učinilo, ispitujući me s nekom zebnjom o vitezovoj poseti Žibletu, avgusta meseca, o tome šta mi je pričao o svojoj poslednjoj plovidbi, i o rđavim predosećanjima koja mora da je gajio u duši. Otac Toma pokazao je beskrajnu obazrivost, za razliku od gazda Robolija, koji nije oklevao da mi poveri kako po njegovom mišljenju brodolom u kome je stradao vitez nije prouzrokovalo nevreme, kao što su

tvrdile vlasti, već napad gusara, budući da je more na pučini kod Smirne bilo mirno kad se drama dogodila. Počeo je čak i da mi objašnjava kako ne veruje da su dotični gusari delali u sopstveno ime, kad ga duhovnik ućutka mrštenjem obrva. „Mi o tome ništa ne znamo!“ - izjavi on. „Neka se ispuni volja Božja i neka svako od Neba dobije nagradu koju je zaslužio!“ Tačno je da više nije služilo ničemu dalje špekulisati o istinskim uzrocima drame, a još manje o delatnostima sultanske vlasti. Za mene, u svakom slučaju, sve to više nije imalo ni najmanjeg značaja. Čovek koga bejah došao da vidim, kao i knjiga koju sam se nadao da ću od njega opet otkupiti ili uzajmiti, otada počivaju u kraljevstvu Neptuna, u utrobi Egejskog mora, ili možda već u utrobi njegovih riba. Moram priznati da sam nakon što sam se sažalio nad svojom sudbinom, i nakon što sam se iskukao zbog tolikih nizašta pretrpljenih muka, stao sebe da ispitujem o smislu koji bi mogao imati taj događaj i o poukama koje bih morao iz njega izvući. Posle smrti starog Idrisa, nestanka Marmontela i Stotog Imena, zar mi ne bi valjalo da odustanem od ove knjige i lepo se vratim u Žiblet? Ali tako ne misli naš nadzornik znakova. Po mišljenju mog sestrića Buljine, Nebo je sigurno htelo da nam očita lekciju - udavilo je emisara francuskog kralja da bi izvuklo uši đenovskom trgovcu, divne li logike! No, dobro... - Nebo je, dakle, htelo da nas kazni, naročito mene da kazni, što sam dozvolio da mi to delo izmakne kad sam ga držao u rukama. Samo, nije mu namera da me navede da odustanem, naprotiv. Mi bismo morali da udvostručimo svoje napore, da budemo spremni da pretrpimo i druge patnje, i druga razočaranja, kako bismo nanovo zaslužili najveću nagradu, spasonosnu knjigu. Šta onda da radimo, pita se on? Da još tražimo. Zar se u Carigradu ne nalaze najveći i najstariji knjižari na celom svetu? Trebalo bi ih ispitati jednog po jednog, prekopati po njihovim policama, po magazama njihovih dućana, i na kraju ćemo je pronaći. U tome - ali samo u tome! - smatram da je u pravu. Ako postoji mesto na kojem bi se mogao naći neki primerak, pravi ili lažan, Stotog Imena, to može da bude samo Carigrad. Ova istina ipak nije mnogo doprinela mojoj odluci da ne krenem odmah natrag za Žiblet. Kada je prošao prvi šok od neočekivane vesti, ubedio sam sebe kako ne bi služilo ničemu da se prepustim malodušnosti, ni da se ponovo izlažem - i to usred hladne sezone! - gnjavažama putovanja, a nisam

se još čestito ni oporavio. Sačekajmo malo, urazumih sebe, pokupimo kajmak u dućančićima knjižara i naše sabraće trgovaca retkostima, ostavimo i Marti vremena da obavi to što ima, a zatim ćemo videti. Produžujući ovo putovanje za nekoliko nedelja, možda ću mu ponovo dati smisao. Eto to sebi govorim pre nego što okrenem ovaj list, a veoma dobro znam da je reč o običnom lukavstvu kojim ću ućutkati svoju zebnju i prevariti svoju smetenost. * * * 3. novembra Neprestano mislim na onog nesrećnog Marmontela, a ove noći, po drugi put zaredom, video sam ga u snu! Kako žalim što se, prilikom njegove poslednje posete, nismo baš najprijatnije razišli. Kada sam mu tražio hiljadu petsto majdina za Mazandaranijevu knjigu, mora da je u sebi proklinjao gramzivost Đenovljanina. A kako je i mogao pogoditi da sam se ja samo ustezao da se rastanem od dela koje mi je poklonio jedan ubogi čovek? Moje namere behu najčasnije, ali on nije mogao da ih nasluti. I nikada više neću moći da se iskupim u njegovim očima. Neka vreme ublaži moju grižu savesti! Posle podne primih u svojoj sobi posetu svog ljubaznog domaćina, gazda Barinelija. Najpre beše proverio, lagano odškrinuvši vrata, da više ne spavam; na moj znak, on stidljivo uđe, saopštivši mi kako je došao da vidi jesam li dobro, zbog onoga što beše čuo. Onda sede, uspravnih leđa, spuštenog pogleda, kao prilikom izražavanja saučešća. Potom uđe njegova služavka, koja ostade da stoji sve dok je usrdno ne zamolih da sedne. On mi je pružio reči zdrave utehe, na đenovski način, dok ona niti je šta rekla, niti je šta razumela, zadovoljivši se time da sluša svoga učitelja, potpuno okrenuta ka njemu, kao da njegov glas beše najlepša muzika na svetu. Što se mene tiče, mada sam se pravio da cenim ono što mi je govorio o presudama Proviđenja, pre sam našao utehu posmatrajući ih i jedno i drugo. To dvoje su me dirnuli u srce. Još nisam o njima govorio na ovim stranicama, pošto sam imao štošta da kažem o Marmontelu, ali otkako smo

ovde, često o njima poluglasno pričam sa svojima, naročito s Martom, i šalimo se iz dragosti na njihov račun. Njihova povest je neobična. Potrudiću se da je ispričam onako kako sam je čuo, a možda će me ona na trenutak osloboditi briga koje mi ne daju mira. Prošlog proleća, pošavši nekim poslom na kujundžijsku pijacu, Barineli beše prošao kroz pijacu robova, koju ovde zovu Esir-pazar. Priđe mu neki trgovac, vodeći za ruku jednu mladu ženu čije vrline stade da mu hvali. Đenovljanin mu reče kako nema nameru da kupi robinju, ali ovaj je navaljivao govoreći: „Nemoj da je kupiš ako nećeš, ali je barem pogledaj!“ Da bi ga se što pre otresao, Barineli baci pogled na devojku, odlučan da smesta nastavi svojim putem. Ali kada im se oči sretoše, on imade, kaže, „osećaj da je pronašao zarobljenu sestru“. Htede da je upita odakle dolazi, ali ona ne razumede ni njegov turski, ni njegov italijanski. Trgovac mu odmah objasni da ona govori nekim jezikom koji ovde niko ne razabire. Dodade kako ima još jedan mali nedostatak, naime, malčice hramucka, zbog povrede butine. Zadiže joj haljinu da pokaže ožiljak, ali Barineli je istog časa čvrstom rukom spusti, rekavši da je uzima takvu kakva je, te da nema potrebe da je dalje pregleda. On se dakle vrati kući sa tom robinjom, koja je samo umela da mu kaže da se zove Liva. Što je još čudnije, Barineliju je ime Livio. Otada, oni zajedno provode najganutljiviju ljubavnu priču. Neprestano se drže za ruke i čeznutljivo se gledaju. Livio je posmatra kao svoju princezu i obožavanu ženu, a ne kao robinju. Koliko li sam ga puta video kako prinosi njenu ruku svojim usnama da bi je celivao, kako privlači stolicu da bi ona sela, ili nežno prelazi rukom po njenoj kosi, po njenom čelu, zaboravljajući na naše poglede. Svi supružnici na svetu, i svi zaljubljeni, bili bi ljubomorni na ovo dvoje. Liva ima kose oči i istaknute jabučice, međutim kosa joj je svetla, gotovo plava. Veoma je moguće da dolazi iz nekog stepskog naroda. Verujem da potiče od Mongola, ali od nekog Mongola koji mora da je oteo kakvu sabinjanku iz Moskovije; ni ona sama nikada nije umela da objasni odakle je i kako se našla u zarobljeništvu. Njen dragan mi se kune da ona sada razume sve što joj se kaže; videvši način na koji joj se obraća, i ne čudim se što razume. Na kraju će naučiti italijanski, sem ako Barineli ne nauči jezik stepa.

Jesam li već rekao da je trudna? Njen Livio joj sada brani da se penje ili da silazi stepenicama, neprestano se vrzmajući oko nje kako bi je pridržao za ruku. Iščitavajući ove retke, otkrivam da sam Livu nazvao „njegovom služavkom“. Dao sam sebi reč da nikada neću izbrisati nešto što sam zapisao, ali ovo treba da ispravim. Nisam hteo da je nazovem „robinjom“, a oklevao sam da je nazovem konkubinom ili ljubavnicom. Nakon svega što sam upravo ispričao, izgleda mi očigledno da bi se ona morala zvati prosto naprosto „njegovom ženom“. Barineli je smatra svojom suprugom, i mnogo bolje postupa prema njoj nego što mnogi postupaju prema svojim suprugama, a ona će sutra biti i majka njegove dece. 4. novembra Moji su se već zorom raštrkali po čaršiji, svako progoneći sopstvene seni koje ga opsedaju. Buljina je otišao da prekopava po dućančićima knjižara, gde beše nešto načuo o jednom velikom kolekcionaru knjiga koji možda ima, kažu, neki primerak Stotog Imena; to je sve što je uspeo da sazna. Habib beše pošao sa svojim bratom, prešli su Zlatni Rog na istoj barci, ali vratili su se svaki u svoj vakat, i sumnjam da su dugo lunjali zajedno. Marta je otišla u sultanovu palatu kako bi pokušala da sazna je li ijedan muškarac po imenu njenog muža bio obešen u poslednje dve godine kao gusar; s njom je pošao i Hatem, koji dobro govori turski i snalazi se bolje od nas svih u velikim tajnama; ako dosad i nisu uspeli ništa napabirčiti o ovom slučaju, začelo su dobili neka korisna uputstva o postupanju u ovakvim okolnostima, i nastaviće traganje već sutra. Što se mene tiče, opet sam otišao da posetim oca Tomu u njegovoj crkvi u Peri. Prilikom našeg prvog susreta, u nedelju, nisam imao priliku - a uostalom ni želju - da mu iskreno priznam zašto me je Marmontelova smrt toliko pogodila. Bejah mu nešto natuknuo o dragocenim predmetima koje je vitez od mene kupio, a o kojima je trebalo nanovo da popričamo u Carigradu. Ovoga puta mu objasnih, kao nekom ispovedniku, istinske razloge svog očaja. On me uhvati za ručni zglob, stežući me tako nekoliko

sekundi kako više ne bih rekao ni reči, a on je za to vreme razmišljao ili se u sebi molio. Potom mi reče: „Za hrišćanina, jedini način obraćanja Tvorcu je molitva. Pokaže skromnost i pokornost, ako treba - izjada Mu se ili izrazi svoja očekivanja, i završi sa amin, neka bude volja Tvoja. Gord čovek, naprotiv, traži u knjigama raznih opsenara basme koje će mu omogućiti, misli on, da slomi volju Gospodnju ili da je skrene, a ovi, jadni smrtnici, zamišljaju Proviđenje kao neku lađu čije kormilo mogu okretati kako god im se sviđa. Bog nije lađa, On je Gospodar lađa i mora i mirnog neba i oluja, Njime ne mogu upravljati čarobne basme, On se ne može zarobiti ni rečima ni brojkama, On je neuhvatljiv, nepredvidljiv. Proklet je onaj ko Ga pokuša ukrotiti! Kažete da knjiga koju je Marmontel od vas kupio poseduje čudesnu moć...“ „Ne, oče“, ispravih ga, „samo sam vam preneo budalaštine koje se o njoj pričaju; da sam i sam verovao u moć te knjige, ne bih se od nje odvojio." „Е pa, sine moj, dobro ste uradili što ste je se rešili, pošto ste vi, koga je putem pratilo Proviđenje, srećno stigli u Carigrad, dok vitez, koji je sa svojim prtljagom ukrcao na brod i tu kobajagi spasonosnu knjigu, nikada nije stigao! Nek mu se Bog smiluje!" Ako sam kod oca Tome tražio nešto novo o brodolomu, ništa nisam saznao; ali ako sam tražio utehu, on mi ju je pružio, te mi po izlasku iz crkve korak beše hitriji, a seta od poslednjih nekoliko dana beše se raspršila. Njegova poslednja misao u vezi s putovanjem legla mi je na dušu - što da krijem? - kao melem na ranu. Stoga, uveče, čim se Buljina vratio, i pošto smo saslušali njegove špekulacije o šansama da pronađemo neku novu kopiju Stotog Imena, sa uzdahom rekoh, prisvajajući bez imalo stida tu mudru opasku: „Ne znam da li ćemo otići odavde s tom knjigom, ali sreća naša što nismo stigli s njom." „А zašto?" „Zato što je vitez, koji je putovao baš s tom knjigom..." Marta se nasmeši, Hatemu oči zaiskriše, a Habib se nehajno zasmeja, spustivši ruku na rame svog brata, koji se prezrivo izmaknu, i ljutito mu odbrusi ne gledajući me: „Naš ujak zamišlja da je Stoto Ime nekakva čudotvorna relikvija. Nikad nisam uspeo da mu objasnim da nije sam predmet taj koji može spasiti

onoga ko ga poseduje, već reč koja je u njemu skrivena. Knjiga koja je bila kod Idrisa samo je kopija neke kopije. A mi, šta smo mi nameravali da uradimo u ovom gradu? Da uzajmimo tu knjigu od viteza, ako bude hteo da nam je da, kako bismo je prepisali! Znači, mi ne tražimo predmet, već skrivenu reč." „Koju reč?“ - upita Marta nevino. „Ime Boga.“ „Hoćeš da kažeš: Alaha?“ Buljina krenu da joj odgovara svojim najučenijim, najznalačkijim tonom. „Alah je nastalo sažimanjem od ’al-ilah’, što prosto naprosto znači ’bog’. To dakle nije ime, već samo oznaka. Kao kad kažeš ’sultan’. Ali sultan ima i svoje ime, pa se zove Muhamed, ili Murat ili Ibrahim ili Osman. Kao i papa, neka ga zovu i Sveti otac, ali i on ima vlastito ime.“ „Zato što pape i sultani umiru“, rekoh ja, „i smenjuju se. Kad ne bi umirali, kad bi uvek ostajali oni isti, više ne bi bilo potrebe označavati ih imenom ili brojem, bilo bi dovoljno reći ’Papa’, ’Sultan’...“ „U pravu si. Pošto Bog ne umire, i nikada ga nije zamenio nijedan drugi, nema potrebe da ga zovemo drugačije. Što ne znači da On nema i drugo ime, intimno ime. Ali ne poverava ga svim smrtnicima, već samo onima koji zaslužuju da ga znaju. To su oni pravi Izabranici, i dovoljno im je da izgovore Božje ime pa da izbegnu sve opasnosti i odagnaju sve nesreće. Odvratićete mi da ako Bog otkriva svoje ime samo onima koje je izabrao, to znači da nije dovoljno posedovati Mazandaranijevu knjigu da stekneš takvu privilegiju. Sigurno. Nesrećni Idris celog svog života posedovao je tu knjigu, a sva je prilika da iz nje ništa nije saznao. Da bi čovek zaslužio da zna vrhovno ime, on treba da dokaže izuzetnu pobožnost ili znanje bez premca, ili da pokaže neku drugu vrlinu koju ne deli sa ostalim smrtnicima. No dešava se takođe da se Bog sprijatelji s nekim ko se naizgled ni po čemu ne razlikuje od drugih. On mu šalje znakove, poverava mu zadatke, odaje mu tajne, i preobrazi njegov sumorni život u nezaboravnu epopeju. Ne treba se pitati zašto je izabrana baš ta osoba a ne neka druga, jer Onaj koji jednim jedinim pogledom obuhvata prošlost i budućnost ima pametnija posla nego da se bavi našim današnjim razmatranjima.“ Da li moj sestrić zaista veruje da ga je Nebo izabralo? Imao sam takav osećaj dok je ovo govorio. Pod tim još uvek detinjim licem, pod tom

svetlom bradicom koja tek izbija, ima kao neki drhtaj koji me uznemiruje. Hoću li znati da vratim ovog dečaka njegovoj majci kad za to dođe dan? Ili će on mene i dalje odvlačiti na daleke puteve, kao što nas je sve dovukao čak ovamo? Ne sve! To što sam upravo napisao nije tačno! Marta je došla iz sopstvenih razloga; Habib iz viteštva ili sklonosti ka obletanju oko žena; a Hatem je samo sledio svog gazdu do Carigrada, kao što bi me sledio bilo kuda. Ja sam jedini popustio pred Buljininim navaljivanjima, i na meni je da ih obuzdam. Međutim, ne činim ništa. Prija mi da ga slušam, iako znam da je njegov razum bezumlje i da je njegova vera bogohuljenje. Možda bi trebalo drugačije da se ponašam prema njemu. Da mu protivrečim, da ga prekinem, da mu se rugam, jednom rečju, da prema njemu postupam kao što postupa ujak prema svom mladom sestriću, umesto da pokazujem toliko poštovanje za njegovu ličnost, za njegovu učenost. Istina je da osećam pred njim neki strah, pa čak i neku stravu koju moram da savladam. Taman da je i nebeski izaslanik ili glasnik sila mraka, on je još uvek moj sestrić, i nateraću ga da se tako i ponaša! 5. novembra Išao sam s Martom u sultanovu palatu, na njenu molbu. Ubrzo sam odatle izašao na molbu svog kalfe, koji je smatrao da mu moje prisustvo otežava posao. Bejah se nagizdao svojom najlepšom odećom kako bih izazvao poštovanje, a samo sam oko nas podjario gramzivost i pohlepu. Ušli smo u prvo dvorište palate, sa stotinak drugih žalilaca, tihih kao da su na nekom molitvenom mestu. No to beše od golemog straha što ga izaziva blizina onoga koji nad svakim ima pravo na život i smrt. Nikada pre nisam ušao na takvo mesto, i žurilo mi se da se udaljim od te gomile koja je spletkarila jedva čujnim glasom, koja se kretala gotovo celivajući zemlju, i koja se preznojavala od čemera i straha. Hatem je hteo da nađe u Oružnici jednog pisara koji mu beše obećao neka obaveštenja za male pare. Kad smo stigli pred vrata tog zdanja, koje je nekada bilo crkva svete Irene, moj kalfa me zamoli da sačekam napolju, plašeći se da ćata, videvši me, ne poveća svoje zahteve. Ali bilo je suviše

kasno. Na nesreću, čovek je izašao baš u tom trenutku zbog nekog posla, i nije propustio da me odmeri od glave do pete. Kada se vratio na radno mesto, koji minut kasnije, njegovi zahtevi behu petnaest puta veći. Ne traži se od jednog bogatog Đenovljanina ono što se traži od nekog sirijskog seljaka u pratnji siromašne udovice. Deset aspri postalo je sto pedeset, a obaveštenja uz to behu nepotpuna, jer čovek, umesto da nam oda sve što zna, zadrža za sebe ono najvažnije, u nadi da će iskamčiti novu nagradu. Tako nam reče da u knjizi kazni koju je pregledao među osuđenicima nema nijednog Sajafa, kako se preziva Martin muž, ali da postoji i druga knjiga u koju još nije uspeo da zaviri. Valjalo je platiti, i zahvaliti mu, ostavši pri tom u neizvesnosti. Hatem je onda hteo da potraži još nekoga „pod kupolom“, iza Vrata spasa. Preklinjao me je da ih ne pratim dalje, te se izgubih više zadovoljan nego ljut, čekajući ih vani, kod jednog kafedžije koga smo primetili u dolasku. Sve ovo me je užasno nerviralo, i nikad ne bih pošao s njima da Marta nije navaljivala. Barem sam se zanavek ratosiljao tog kuluka, a njima želim što brži uspeh i sa što manje troškova. Izašli su posle sat vremena. Čovek koga je Hatem hteo da poseti zamolio ga je da ponovo dođe sleđećeg četvrtka. I on je pisar, ali u Kuli pravde, gde prima bezbrojne molbe koje prenosi na visoko mesto. Da bi utanačio s njima sastanak, izvukao im je srebrnjak. Da sam se i ja pojavio, sigurno bi zahtevao zlatnik. 6. novembra, jednog petka Dogodilo se danas ono što se moralo dogoditi. Ne noću, u postelji smetenosti od stida, u potajnom zagrljaju, već usred bela dana, dok su napolju ulice vrvele od sveta. Bili smo ovde, ona i ja, u kući gazda Barinelija, na spratu, vireći iza žaluzina, poput dve dokone žene, i posmatrajući ljude iz Galate kako idu tamo-amo. Petak je ovde dan za molitvu, a za neke i dan za šetnju, za gozbu ili za odmor. Naši saputnici behu otišli, svako svojim putem, a zatim je izašao i naš stanodavac. Čuli smo kad su vrata tresnula, zatim smo ga ugledali kako oprezno grabi sokakom ispod nas, zaobilazeći na svakom koraku gomile otpadaka, gledali smo njega i njegovu lepoticu, trudnu i šepavu, koja mu se beše obesila o ruku i koja je najednom posrnula te umalo nije ljosnula, zato što je više gledala svog dilbera nego što je pazila kud će zakoračiti. On je uhvati u

poslednjem trenutku, blago je ukori prešavši joj zaštitničkom rukom preko čela, i povuče prstom jednu zamišljenu liniju od njenih očiju do njenih nogu. Ona mu klimnu glavom da je dobro shvatila, te produžiše dalje, malo sporije. Posmatrajući njihovo deveranje, Marta i ja se zasmejasmo od zavisti. Ruke nam se dotaknuše, zatim se sklopiše jedna nad drugom poput njihovih ruku. Pogledi nam se sretoše, i kao kroz neku igru u kojoj se nijedan ne htede prvi odvratiti, ostadosmo tako, duže vreme, ogledajući se jedno u drugom. Prizor je mogao postati smešan, ili detinjast, da posle nekoliko trenutaka niz Martin levi obraz nije skliznula suza. Suza utoliko pre začuđujuća što joj s lica još ne beše minuo osmeh. Onda ustadoh, obiđoh nisku sofru na kojoj su se još pušili naši fildžani s kafom, stadoh iza nje i spustih ruke na njena ramena, te na njene grudi, blago ih stežući. Ona tada zabaci glavu unatrag, malčice otvori usne i sklopi oči. U isti mah ispusti uzdah prepuštanja. Poljubih je u čelo, zatim nežno u očne kapke, zatim u ugao usana s jedne strane, pa s druge, stidljivo se približavajući njenim ustima. Ustima koja ipak ne obuhvatih cela, ali ih najpre pomilovah svojim drhtavim usnama, koje su neprestano izgovarale „Marta“, kao i sve italijanske i arapske reči koje kažu „srce moje“, „ljubavi moja“, „prijateljice moja“, „dragano moja“, a zatim „želim te“. I nađosmo se jedno drugom u zagrljaju. Kuća još beše tiha, a spoljni svet sve dalji. Bili smo već triput spavali jedno pored drugog, ali tada nisam otkrio njeno telo, niti je ona osetila moje. U selu krojača Abasa držao sam je za ruku, celu noć, iz inata, a u Tarsu ona beše rasula svoje crne kose po mojoj ruci. Dva duga meseca stidljivosti i nagoveštaja, sa strahom i nadom i s jedne i s druge strane da ćemo doživeti ovaj trenutak. Jesam li već napisao koliko je bila lepa berberinova kći? Još uvek je toliko lepa, i nije izgubila u svežini onim što je dobila u nežnosti. U nežnosti i u strasti, morao bih da kažem. Nijedan zagrljaj ne liči na onaj sledeći. A njen mora da je nekada bio u isti mah oblaporan i kratkotrajan, bestidan, bezbrižan. Nisam ga doživeo, ali ako dobro pogledamo ženu i njene ruke, naslućujemo njen zagrljaj. Danas je ona, o da, ništa manje strastvena nego nežna, njene ruke grle kao što se pliva ka spasenju, ona diše kao da je dosada držala glavu pod vodom, a sva njena bezbrižnost je samo varka. „О čemu razmišljaš?“ - upitah je kada malo povratismo dah i spokoj.

„О našem domaćinu i njegovoj sluškinji, sve bi moralo da ih deli, pa ipak, imam utisak da su najsrećnija bića na svetu." „I mi bismo takođe mogli biti najsrećnija bića na svetu." Ona reče „Možda!“, sa uzdahom, i gledajući na drugu stranu. „Zašto samo ’možda’?" Ona se nadvi nad mene, kao da bi istražila moje oči i moje misli izbliza. Potom se nasmeši, te spusti jedan poljubac između mojih obrva. „Ne govori više ništa. Dođi ovamo!" I ponovo se ispruži na leđa i snažno me privuče k sebi. Ja, koji sam krupan kao bivo, osetih da sam na njenoj dojci lak kao novorođenče. „Dođi ovamo!" Njeno telo za mene postade rodna gruda, brdašca i klanci i senovite staze i pašnjaci, zemlja tako prostrana i izdašna, i najednom tako nedostatna, stežem je, ona mene steže, njeni nokti zabadaju mi se u leđa, zabadaju se da mi obeleže kožu zaokruženim brojkama. Presečenog daha, još promrmljah na svom jeziku „Želim te!“, a ona mi odgovori na svom: „Ljubavi moja!“, zatim ponovi, gotovo plačući: „Ljubavi!“ A ja je onda nazvah: „Ženo moja!" Ali ona je još uvek žena onog drugog, proklet bio dabogda! 8. novembra 65. Bejah se zakleo da više neću ići u palatu, i da ću pustiti Hatema da se dovija kako god zna. Ali danas sam odlučio da ih dopratim, Martu i njega, do Visoke porte, i da ih celo prepodne čekam kod onog istog kafedžije. Ako moje prisustvo i nema nikakvog uticaja na mere koje su oni preduzeli, sada je steklo novo značenje. Dobijanje papira koji bi je učinio slobodnom ženom za mene više ne može biti usputna briga, pridodata na istinske preokupacije na ovom putu, to jest na traganje za Marmontelom i Stotim Imenom. Viteza više nema, Mazandaranijeva knjiga danas mi izgleda kao neka opsena za kojom nikada nije ni trebalo da jurim. Dok je Marta istinski tu, ne više kao uljez već kao najbliskija od svih mojih bližnjih, i kako bih mogao da je prepustim njenoj sudbini po otomanskim meandrima? Ne mogu ni zamisliti da se mirno vratim kući bez nje. A ni ona sama nikada neće moći da se vrati u Žiblet i da se suoči sa onom lopovskom muževljevom porodicom bez sultanove potvrde koja od nje ponovo čini slobodnu ženu. Čim bi se vratila, odmah sutradan bi je zaklali. Njena

sudbina od sada je vezana za moju. I pošto sam ja častan čovek, moja sudbina je isto tako vezana za njenu. Evo, govorim o tome kao da je reč o nekoj obavezi. To nije samo obaveza, ali ima tu i obaveze koju bi bilo iluzorno poricati. Nisam se sjedinio s Martom pukim slučajem ili trenutnom strašću. Moja želja je dugo sazrevala, ostavio sam mudrosti vremena da deluje, a onda sam jednog dana, tog blagoslovenog petka, ustao sa svog šiljteta, uzeo sam je u zagrljaj pokazujući joj da je želim celim svojim bićem, i ona mi se dala. Kakav bih ja to čovek bio kad bih je sad napustio? Šta bi mi vredelo što nosim tako slavno ime kada bih dozvolio da se jedan krčmarski sin kao što je Barineli pokaže plemenitiji od mene? Pošto sam tako siguran u stav koji moram da zauzmem, zašto da lupam glavu, zašto da izvlačim nove argumente, kao da nastojim ubediti samog sebe? Zato što me izbor pred kojim se nalazim odvlači mnogo dalje nego što sam bio spreman da odem. Ako Marta ne dobije ono što je ovde došla da traži, ako joj uskrate pismenu potvrdu da joj je muž mrtav, ona više neće moći da se vrati kući, prema tome, neću moći ni ja. Šta bih u tom slučaju uradio? Da li bih se pomirio s tim da napustim sve što posedujem, sve što su moji preci izgradili, kako ne bih napustio tu ženu, i da se večito potucam po tuđem svetu? Sve ovo izaziva mi vrtoglavicu, i bilo bi mudrije, čini mi se, da strpljivo čekam i vidim šta će mi svaki novi dan doneti. Hatem i Marta su izašli iz palate u vreme ručka, iscrpljeni i očajni. Sigurno su morali istresti svaku aspru iz kese koju behu poneli, te obećati i druge, ništa ne dobivši zauzvrat. Pisar iz Oružnice najpre im ustvrdi da je pregledao i drugi upisnik osuđenika, te im iskamči nekoliko novčića čak i pre nego što im je odao šta je tamo našao. Čim mu dadoše novac, on izjavi da tamo nema imena Sajaf. Ali smesta dodade, poluglasno, da je saznao kako postoji i treća knjiga, rezervisana za najstrašnije zločine, i da ju je nemoguće pregledati a da ne potplatiš dve veoma visoke ličnosti. Za tu uslugu zatraži predujam od sto šezdeset aspri, ali se velikodušno zadovolji i sa sto četrdeset osam, koliko su posetioci još imali kod sebe, preteći da ih više neće primiti ako se opet pokažu tako nedalekovidi.

9. novembra 65. Zbog onoga što se danas desilo dođe mi da iz istih stopa napustim ovaj grad, a i sama Marta me preklinje da to učinimo. Ali kuda da idemo? Bez tog prokletog fermana ona više ne bi mogla da se vrati u Žiblet, a samo ovde, u Carigradu, ima nade da će ga dobiti. Krenuli smo, kao i juče, istim poslom u sultanovu palatu, i ostao sam, kao i juče, u kafedžinici, dok su se moj kalfa i „udovica“, u dubokoj crnini, probili u prvo dvorište, zvano „dvorište janičara“, našavši se usred gomile žalilaca. Pomirio sam 'se s tim da ću ih, kao i juče, čekati tri do četiri sata, što me nije mnogo ražalostilo, s obzirom na to da se kafedžija sada mnogo obraduje kad ja dođem. On je Grk, poreklom iz Kandije, i neprestano mi ponavlja kako je srećan što može da ugosti jednog Đenovljanina i kako zajedno ima da ispretresamo sve ono najgore što mislimo o Mlecima. Meni oni nikada ništa nisu uradili, ali otac mi je uvek govorio da po njima treba nemilice pljuvati, i dužnost mi je zbog uspomene na njega da ne budem mnogo drugačiji. Kafedžiji su pak pružili mnogo ozbiljnije razloge da se na njih ljuti; nije bio sasvim jasan, ali mislim da sam pogodio, kroz razne aluzije, da mu je jedan od njih zaveo majku i zatim je napustio, da je ona zbog toga umrla od tuge i srama, a da je i on sam bio odgajan u mržnji prema svojoj sopstvenoj krvi. On govori neki čudan grčki pomešan sa italijanskim i turskim rečima, no uspevamo da vodimo duge razgovore isprekidane porudžbinama gostiju, često sasvim mladih janičara koji posrču kafu visoko u svom sedlu, a onda frljacnu u vazduh praznu šoljicu, koju naš čova pokušava da uhvati obodren salvama smeha; pred njima se pravi da ga to zabavlja, ali čim odu, on ukrsti prste i promrmlja neku grčku psovku. Danas nismo dugo diskutovali. Posle nekih pola sata, Hatem i Marta vratiše se mrtvački bledi i uzdrhtali. Ponudih ih da sednu i ispiju nekoliko velikih gutljaja sveže vode, te da mi onda natenane ispričaju šta ih je snašlo. Elem, behu prošli kroz prvo dvorište i uputili se prema drugom kako bi ponovo stigli „pod kupolu“, kad spaziše pored Vrata spasa, koja dele dva dvorišta, neki čudan skup. Na jednom kamenu, odsečena glava. Marta odvrati pogled, ali Hatem bez oklevanja priđe bliže. „Gledaj“, reče joj, „prepoznaješ li ga?“

Ona sebe natera da pogleda. Beše to pisar iz Kule pravde, isti onaj koga su išli da vide prošlog četvrtka „pod kupolom“, i koji im je zakazao sastanak za sledeći četvrtak! Silno su želeli da znaju zašto je ovako surovo kažnjen, ali ne usudiše se bilo šta da upitaju, te se jedva nekako probiše do izlaza pridržavajući jedno drugo i skrivajući lice u strahu da njihova žalost ne bude protumačena kao znak kakvog saučesništva sa pogubljenim! „Više neću ni stopu staviti u ovu palatu“, reče mi Marta dok smo bili na barci koja nas je vozila ka Galati. Ne htedoh joj protivrečiti, da joj ne bih prisedao na muku, ali ona po svaku cenu mora da ga dobije, taj prokleti papir! 10. novembra Kako bih isterao iz Martinih očiju slike odsečene glave, povedoh je u šetnju kroz grad. Majmon mi beše ostavio, pre nego što je u Afionkarahisaru nastavio put s karavanom, adresu jednog svog rođaka kod koga je nameravao da odsedne. Rekoh sebi da je možda pravi trenutak da se raspitam o svom prijatelju. Nisam baš lako pronašao tu kuću, koja je međutim u samoj Galati, samo nekoliko sokaka dalje od kuće našeg domaćina. Pokucah na vrata. Posle koji minut dođe neki čovek da ih odškrine, i postavi nam četiri do pet pitanja pre no što nas pozva da uđemo. Kada konačno odluči da otvori, izgovorivši nekoliko hladnih izraza učtivosti, bio sam se već u sebi zakleo da neću prekoračiti prag njegovog doma. Malo je navaljivao, ali za mene je ta stvar bila svršena. Od njega doznah samo da je Majmon ostao svega nekoliko dana u Carigradu, i da je odmah krenuo dalje ne rekavši kuda ide - ili me pak njegov rođak nije smatrao dostojnim tog obaveštenja. Za svaki slučaj, ostavih mu svoju adresu, hoću da kažem Barinelijevu, ako se moj prijatelj vrati pre nego što mi budemo otišli, i da ne bih morao ponovo da dolazim po novosti o njemu kod ovog prilično negostoljubivog čoveka. Potom pređosmo Zlatni Rog i vratismo se u grad, gde je Marta sebi kupila, na moje navaljivanje, dve lepe tkanine, jednu crnu ali sa srebrnim nitima, drugu od sirove svile, posutu nebesnoplavim zvezdicama. „Poklonio si mi noć i zoru“, reče mi ona. Da nismo bili okruženi ljudima, uzeo bih je u zagrljaj. Na novom bazaru začina naiđoh na jednog Đenovljanina koji se tu smestio pre nekoliko meseci i koji već poseduje jednu od najlepših

prodavnica mirisa u Carigradu. Premda nikada nisam kročio u grad svojih predaka, uvek bi me preplavilo osećanje ponosa kada bi me put naneo na nekog poštovanog, hrabrog i uspešnog zemljaka. Zamolih ga da za Martu sastavi najfiniji parfem koji je ikada ponela jedna gospa. Nagovestio sam mu da je ona moja supruga ili verenica, iako to nisam jasno rekao. Čovek se zatvori u magazu svog dućana i ubrzo dođe sa jednom prekrasnom tamnozelenom flašicom, trbušastom kao paša posle krkanluka. Mirisala je na aloju, ljubičicu, opijum i obe ambre. Kada upitah Đenovljanina koliko mu dugujem, on stade da se nećka, ali to beše samo trgovačka pristojnost. Nije dugo oklevao da mi šapne na uho jednu cenu, koju bih verovatno smatrao nerazumnom da nisam video koliko su Martine oči očarane ovim iznenadnim poklonom. Zar nisam sujetan igrajući tako velikodušnog verenika, neprestano drešeći kesu osvajačkim gestom, i praveći porudžbine čak i pre nego što upitam za cenu? Šta mari, ja sam srećan, ona je srećna, i ne stidim se svoje sujete! Na povratku se zaustavismo kod jedne krojačice iz Galate, da joj uzme meru. I još kod jednog obućara koji je izložio na ćepenku svog dućančića otmene cipelice. Marta se svaki put bunila, a potom mi je puštala na volju, znajući da sa mnom nema rasprave. Izvesno je da nisam njen zakoniti muž, ali sam to više nego onaj drugi, i prihvatam sve bračne obaveze kao da su povlastice. Muškarac je dužan da oblači onu koju svlači i da namirisava onu koju grli. Kao što je dužan da brani, izlažući svoj život opasnosti, krhki korak koji se pridružio njegovom. Evo, počeo sam da pričam kao zaljubljeni paž. Vreme je da odložim pero, dosta je za večeras, i da dunem u vragolasto mastilo što svetluca... 14. novembra Već četiri dana neprestano navaljujem na Martu da zatomi svoje užasne strahove i ponovo ode u palatu, i tek je danas napokon pristala. Krenuli smo dakle sa Hatemom, prešli smo preko morskih rukavaca, pešačili smo zaklanjajući se jednim suncobranom od prolaznog pljuska. Kako bih je razonodio, pričao sam joj o svemu i svačemu, razdraganim glasom, pokazujući joj lepa zdanja svuda oko nas i čudnu odeću prolaznika, i upozoravali smo jedno drugo migom kako se ne bismo preglasno smejali.

Sve do onog trenutka kad stigosmo do bedema palate. Njeno lice se tada namrači i više ne uspeh da ga razvedrim. Zaustavih se, kao i obično, kod mog kafedžije iz Kandije, a „udovica“ pođe ka Visokoj porti, na svakom koraku se okrećući da mi uputi oproštajne poglede, kao da se više nikada nećemo videti. Poglede koji su mi čupali srce, ali zaista je potrebno da dobije taj đavolski ferman, kako bismo bili slobodni i voleli se! Pokazah se dakle čvršćim nego što sam bio, i junački joj dadoh znak da ide, da uđe unutra. Ali ona za to beše nesposobna. Na svakom koraku drhtala je malo više i usporavala je. Uzalud ju je čestiti Hatem pridržavao i tiho bodrio, noge je više nisu držale. Na kraju mu ne preostade ništa drugo nego da je vrati k meni, gotovo je vukući. Uplakana, skrhana, izvinjavala se između dva jecaja što se pokazala tako slaba. „Čim se približim vratima, privida mi se odsečena glava. I više ne uspevam čak ni da progutam pljuvačku.“ Tešio sam je kako sam mogao. Hatem me upita treba li ipak da pođe tamo. Malo razmislivši, rekoh mu da ode samo do pisara Oružnice, i da ga upita je li išta našao u trećem upisniku, te da se odmah vrati. Što on i učini. A odgovor činovnika beše upravo onaj koga sam se pribojavao: „Nema ništa u trećoj knjizi. Ali saznao sam da postoji i četvrta...“ Za svoj trud zatražio je još dva pijastera. Naša nesreća postala je za tu osobu renta. Pođosmo odatle toliko obeshrabreni, toliko satrveni, da nismo bili sposobni da razmenimo ni tri reči celim putem povratka. Šta sada da radim? Bolje je da pustim noć da umiri moje strahove. Ako ipak budem uspeo da zaspim... 15. novembra Pošto noć nije donela nikakvo rešenje za moj problem, htedoh da stišam svoje strahove u veri. Ali već sam malo zažalio. Ne postaje se naprečac vernik, kao što se naprečac ne postaje ni nevernik. Čak su i Svevišnjem dozlogrdile moje nagle promene raspoloženja. Došavši tog nedeljnog jutra u crkvu u Peri, upitah oca Tomu, Posle mise, da li bi bio ljubazan da me ispovedi. Ocenivši da me po svoj prilici pritiska neka hitnja, on se izvini mnogobrojnim vernicima koji se behu sjatili oko njega, i odvede me u ispovedaonicu, gde me je slušao kako pričam - tako nespretno! - o Marti i sebi. Pre nego što mi je dao oprost, iznudi mi obećanje da više neću prilaziti „toj ženi“ sve dok mi ne postane

supruga. Ipak mi udeli, uz silne pridike, i dve-tri utešne reči. Sećaću se ovih utešnih reči, ali nisam siguran da ću održati obećanje. Na početku službe, nije mi bilo ni na kraj pameti da se ispovedam. Klečao sam u pomrčini pod veličanstvenim gotskim lukovima, prežvakavajući svoje zebnje u oblaku tamjana, kad me spopade ta želja. Uveren sam da to što ju je pobudilo ne beše nastup pobožnosti, već nastup očajanja. Moji sestrići, moj kalfa i Marta, koji me behu skupa dopratili do crkve, bezbeli su se načekali. Da sam uopšte razmišljao, odložio bih ispovedanje za neki drugi put, kada dođem sam. Retko se ispovedam, i to svi u Žibletu znaju; kako bih pridobio sveštenika, poklonim mu s vremena na vreme neki stari molitvenik, a on se pravi da veruje kako su mi gresi mali. Stoga moj današnji postupak liči na javnu ispoved, što sam jasno osetio kod svojih kad sam izašao. Hatemove oči su se smejuljile; oči mojih sestrića čas su me korile čas izbegavale; a Martine su najviše vikale: „Izdajniče!“ Koliko znam, ona se nije ispovedila. Došavši kući, smatrao sam neophodnim da ih sve okupim i da im svečano saopštim kako nameravam da se oženim Martom čim ona bude oslobođena svog prvog braka, i da sam zapravo o tome maločas pričao s kapucinom. Dodao sam, mada ne verujući previše u to, da ćemo se, ako Martino udovištvo kojim slučajem bude potvrđeno ovih dana, venčati ovde, u Carigradu. „Vi ste mi kao rođena deca, i hoću da volite Martu i da je poštujete kao sopstvenu majku.“ Hatem se nadvi nad moju ruku, zatim nad ruku moje buduće supruge. Habib nas poljubi i jedno i drugo sa žarom od kojeg mi je zaigralo srce; Marta ga je dugo privijala uza se, ali ovoga puta, kunem se, nisam osetio nikakvu ljubomoru; uveren sam da nikad ranije nisu stajali toliko blizu jedno drugome. Što se tiče Buljine, i on priđe da nas poljubi, na svoj način, gotovo kradomice, zagonetno. Kao da beše utonuo u neka svoja razmišljanja o kojima nikada ništa nećemo saznati. Možda mu je sinulo u glavi da je ovo nepredviđeno uzbuđenje dodatni znak, jedan od onih mnogobrojnih potresa u dušama koji prethode kraju vremena. Večeras, dok pišem ove redove, sam u svojoj sobi, osećam blago peckanje griže savesti. Kada bih mogao ponovo odživeti ovaj dan, odživeo bih ga drugačije. Bez ispovesti, bez svečane objave. Ali šta mari! Što učini - ne raščini! Nikada ne posmatramo svoj sopstveni život s vrha nekog rta!

16. novembra Kad sam se probudio, osećao sam istu grižu savesti. Kako bih je umirio, rekoh sebi da me je ispovedanje oslobodilo teškog bremena koje me je morilo. Što nije tačno. Telesni čin počeo je da mi pritiska pleća tek u onom trenutku kada sam kleknuo u crkvi, a ne ranije. Ranije nisam nazivao grehom ono što se desilo u petak. I ljutim se na sebe što sam ga u tom trenutku tako nazvao. Ako sam verovao da sam se u propovedaonici rasteretio, sada znam da sam se tamo, naprotiv, samo opteretio. Štaviše, i dalje me muče ista pitanja: kuda da idem? Kamo da povedem svoje? Šta da savetujem Marti? Da, šta da radim? Hatem je došao da mi kaže kako bi po njegovom mišljenju bilo najmanje rđavo rešenje kad bismo uspeli da dobijemo od nekog činovnika, uz dobru napojnicu, lažnu potvrdu da je Martin muž uistinu pogubljen. Nisam odbio ovaj predlog sa zgražavanjem, što bi začelo učinio svaki častan čovek, suviše mi je kose osedelo na ovome svetu da bih još verovao u čistotu, u pravdu, ili u nevinost, pa čak sam, da pravo kažem, mnogo više sklon da poštujem neku lažnu potvrdu koja oslobađa nego neku istinsku koja podjarmljuje. Međutim, kad sam bolje razmislio, rekao sam ne, jer mi to rešenje nije izgledalo razumno. Zar da se vratim u Žiblet i da se oženim u crkvi na osnovu jednog papira za koji znam da je lažan? Zar da provedem ostatak svog života u strahu da će mi se iznenada otvoriti vrata i da će banuti čovek koga sam pre vremena sahranio kako bih živeo s njegovom suprugom? A, ne, na to ne mogu da se odlučim, ne! 17. novembra Ovog utorka, želeći se malo rasteretiti od zebnji, predao sam se jednom od svojih omiljenih zadovoljstava: otisnuo sam se sam samcijat gradskim sokacima zaboravivši na sve, ceo jedan dan, i lunjajući bazarom prodavača knjiga. Ali kada, u blizini džamije Sulejmanije, bezazleno pomenuh Mazandaranijevo ime jednom trgovcu koji me je pitao šta tražim, čovek nabra obrve, brzo mi dade znak da govorim tiše, proveri da me slučajno nije još kogod čuo sem njega, a zatim me pozva da uđem i naredi svom sinu da izađe kako bismo mogli razgovarati nasamo.

Čak i kad ostadosmo sami, govorio je toliko tiho da sam morao dobro načuljiti uši kako bih ga čuo. Veli da su najviše vlasti, izgleda, nedavno načule neka predskazanja što se odnose na sudnji dan, koji je navodno veoma blizu; kažu da je jedan astrolog rekao velikom veziru da će uskoro sve trpeze biti prazne, da će sve sofre biti prevrnute, da će se najkrupniji turbani valjati po zemlji s glavama koje ih nose, i da će se sve palate srušiti na one koji u njima stanuju. U strahu da te glasine ne izazovu paniku ili bunu, beše izdato naređenje da se zaplene i unište sve knjige koje najavljuju skorašnji kraj vremena; oni koji ih prepisuju, prodaju, preporučuju ili tumače biće stavljeni na najstrašnije muke. Sve se to odvija pod velom tajne, ustvrdi ovaj čestiti čovek, i pokaza mi zamandaljeni dućančić jednog komšije koga su bacili u tamnicu i podvrgli mučenju a da mu se ni rođena braća ne usuđivahu raspitivati o sudbini. Beskrajno sam zahvalan tom sabratu što se potrudio da me upozori na opasnost, i što mi je ukazao toliko poverenje bez obzira na moje poreklo. A možda je upravo zbog mog porekla osećao to poverenje. Da su ga vlasti htele iskušati ili uhoditi, ne bi mu poslale nekog Đenovljanina, zar ne? To što sam danas saznao baca novo svetlo na ono što mi se dogodilo u Alepu, i sada malo bolje razumem čudnu reakciju knjižara iz Tripolija kada sam im pomenuo Stoto Ime. Trebalo bi da budem diskretniji, podozriviji, i da odsada posebno izbegavam jurcanje po knjižarama s tom knjigom na usnama. Trebalo bi, da, to sebi danas kažem, ali nisam siguran da ću dugo zadržati ovaj mudri stav. Jer ako me reči ovog dobričine podstiču na mudrost, one isto tako pospešuju moju znatiželju prema toj prokletoj knjizi koja mi se neprestano izruguje. 18. novembra Danas sam opet išao knjižarima, gde sam ostao sve do mraka. Gledao sam, posmatrao, preturao, ali ne raspitujući se za Stoto Ime. Kupio sam neke knjige, i što je najvažnije - jedno retko delo za kojim sam dugo tragao, Poznavanje tajnih alfabeta, pripisano Ibn-Vahšiji. Ono sadrži desetine različitih rukopisa, koje može dešifrovati samo neko ko je u njih upućen; da sam ga uspeo nabaviti ranije, možda bi me nadahnulo u

pisanju ovog dnevnika. Ali suviše je kasno, već imam svoje navike, imam svoj sopstveni način prikrivanja, i više ga neću menjati. Napisano 27. novembra 1665. Upravo sam predeverao, bez ikakvog razloga, jednu dugu sedmicu košmara, i strah mi je još u kostima. Ali odbijam da pođem. Odbijam da odem pobeđen, operušan i ponižen. Neću da ostajem u Carigradu duže nego što je potrebno, ali neću ni otići odavde pre nego što dobijem obeštećenje za ono što sam pretrpeo. Moje iskušenje počelo je u četvrtak, devetnaestog, kada me je Buljina obavestio, sav ushićen, da je konačno uspeo doznati identitet kolekcionara koji poseduje kopiju Stotog Imena. Bejah, međutim, zabranio svom sestriću da traga za tom knjigom, ali možda sam to učinio isuviše blago. I mada sam ga toga dana izgrdio, nisam se mogao obuzdati da ga ne ispitam o svemu što je saznao. Dotični kolekcionar nije mi bio nepoznat; posredi je jedan plemić iz Vlaške, vojvoda po imenu Mirča, koji je sazdao u svojoj palati jednu od najlepših biblioteka u celom Carstvu, i koji čak beše mome ocu poslao izaslanika zaduženog da kupi jednu knjigu psalama na pergamentu, prekrasno iluminiranu i ilustrovanu likovima svetaca. Kad bih mu se predstavio, verujem da bi se on setio te kupovine, a možda bi mi i rekao ima li kopiju Mazandaranijeve knjige. Otidosmo vojvodi u kasno popodne, kada se ljudi bude iz lakog počinka. Buljina i ja, sami, obojica obučeni kao Đenovljani, uz čvrsto obećanje koje sam iznudio svom sestriću da ću ja voditi razgovor. Nisam hteo isprepadati našeg domaćina ispitujući ga odmah s vrata o delu sumnjivog porekla i ništa manje sumnjivog sadržaja. Valjalo je zapodenuti razgovor izokola. Raskošan među turskim kućama u svom okruženju, konak vojvode od Vlaške pomalo neosnovano se naziva palatom; nema sumnje da ovaj naziv više duguje ugledu svog vlasnika nego svojoj arhitekturi; pre bi se reklo da je reč o boravištu nekog obućara uvećanom dvanaest puta, ili o dvanaest obućarskih boravišta koje je preuzeo i međusobno spojio isti arhitekta, sa gotovo slepim zidom u prizemlju i sa isturenim odajama i smeđim žaluzinama na spratu. Ali svi ovo zdanje nazivaju palatom, pa čak i splet

sokačića koji je okružuje nosi njeno ime. Pomenuh obućare zato što je ovo zapravo mahala obućara, tašnara, ali i glasovitih knjigovezaca, kojima je naš kolekcionar verovatno najredovnija mušterija. Na ulazu nas je dočekao jedan vlaški hajduk obučen u dugačku setru od zelene svile koja je slabo skrivala sablju i pištolj, i čim smo izdeklamovali imena i odlike, nemajući potrebe da navedemo razlog posete, on nas uvede u jednu malu radnu sobu čiji zidovi behu prekriveni knjigama od poda do plafona, pa čak i iznad jedinih vrata. Rekoh: „Baldasar Embrijako, trgovac retkostima i starim knjigama, i moj sestrić Džafer.“ Pretpostavljao sam da će moja struka ovde biti ono čarobno „Sezame, otvori se!“ Vojvoda nam se pridruži za koji čas, u pratnji drugog hajduka obučenog poput prvog, s rukom na braniku sablje. Videvši naše izraze lica, njegov gospodar mu dade znak da s mirom ode, i sede na divan preko puta nas. Jedna sluškinja odmah donese za svakoga kafu i šerbe, spusti sve to na sofru i izađe zatvorivši vrata. Veoma uglađen, domaćin nas najpre upita jesmo li se mnogo umorili od puta, a zatim reče da je počastvovan našom posetom, ne pitajući nas za njen povod. To je čovek već duboko zašao u godine, sigurno se bliži sedamdesetoj, vitak je, ispijenog lica ukrašenog vencem bele brade. Manje bogato obučen od svojih ljudi, imao je samo dugačku belu vezenu košulju, koja je lepršala oko pantalona od iste tkanine. Govorio je italijanski, i objasnio nam je da je tokom jedne od svojih bezbrojnih godina izgnanstva proveo neko vreme u Firenci, na dvoru velikog vojvode Ferdinanda, koji je morao da napusti jer su hteli silom da ga pokatoliče. Dugo je hvalio prefinjenost Medičija, kao i njihovu velikodušnost, pre no što je počeo da se žali na njihovu trenutnu slabost. Pored njih beše naučio da voli lepe stvari i odlučio da radije posveti svoje bogatstvo skupljanju starih knjiga nego kneževskim intrigama. „Ali mnogi ljudi, u Vlaškoj kao i u Beču, veruju da još spletkarim i umišljaju da mi knjige služe samo za razonodu. Međutim, ta bića od kože zaokupljaju moje misli i danju i noću. Otkrivanje neke knjige, traganje za njom od zemlje do zemlje, njeno konačno pronalaženje, nabavka, posedovanje, osamljivanje s njom kako bih joj odao svoje tajne, potom biranje mesta u mojoj kući koje bi je bilo dostojno, eto to su moje jedine bitke, moje jedine pobede, i ništa mi nije prijatnije od ćaskanja u mojoj radnoj sobi sa znalcima knjige.“

Posle jednog tako obavezujućeg uvoda, osetih se spremnim da mu kažem, odgovarajućim rečima, šta me je dovelo k njemu. „Posedujem istu strast kao i Vaše gospodstvo, ali manje vrednu hvale, pošto činim za potrebe trgovine ono što vi činite iz ljubavi prema tim stvarima. Najčešće tražim neku knjigu da bih je preprodao onome ko mi ju je naručio. Jedino ovo putovanje u Carigrad ima drugi motiv. Motiv koji mi nije uobičajen i koji oklevam da otkrijem onima što me zapitkuju. Ali s vama, koji ste mi priredili doček dostojan više vašega nego moga ranga, s vama koji ste istinski kolekcionar i čovek od znanja, nimalo neću okolišati." I krenuh da pričam onako kako nisam bio predvideo da ću pričati, bez prećutkivanja i izvrdavanja, o proročanstvima koja se odnose na skorašnju pojavu Zveri u godini 1666, o Mazandaranijevoj knjizi, o okolnostima u kojima mi ju je stari Idris poverio, te kako sam je ustupio Marmontelu, i šta se potom dogodilo vitezu na moru. Kod ove poslednje tačke, vojvoda klimnu glavom, pokazujući mi da je čuo tu vest. Na ostalo nije reagovao, ali kada uze reč posle mene, saopšti mi da je čuo raznorazna predskazanja koja se tiču nastupajuće godine, i navede rusku knjigu o veri, koju bejah propustio sam da pomenem, vodeći računa da ne dužim. „Imam jedan primerak te knjige što mi ga je poslao lično patrijarh Nikon, koga sam davno upoznao, u mladosti, u Nižnjem Novgorodu. Uzbudljivo delo, priznajem. Što se tiče Stotog Imena, istina je da su mi prodali jednu kopiju pre sedam ili osam godina, ali nisam joj pridavao veliki značaj. I sam prodavač mi beše priznao da se verovatno radi o falsifikatu. Nabavio sam je iz puke radoznalosti, zato što je to jedna od onih knjiga o kojoj kolekcionari vole da pričaju kada se sretnu. Kao što lovci raspredaju na bratskim gozbama o bajoslovnim životinjama. Zadržao sam je iz čiste sujete, priznajem, nikada se u nju ne udubivši. Uostalom, pošto veoma slabo znam arapski, ne bih ni bio sposoban da je čitam bez pomoći tumača." „I rastali ste se od nje?“ - upitah, nastojeći da sprečim da mi od silnog lupanja srca ne uzdrhti i jezik. „Ne, nikada se ne rastajem ni od jedne knjige. Ima već dugo kako je moje oči nisu videle, ali mora da je tu negde, možda na drugom spratu, sa ostalim arapskim knjigama...“ Sinu mi jedna ideja. Upravo sam je premetao po glavi kako bih je što bolje izložio, kad me moj sestrić, prekršivši moje naređenje, preduhitri.