mrmljanju molitvi, s brevijarom u ruci. Nisu li se tako morali ponašati još od početka? 25. oktobra Dao sam sebi reč da ću danas ispričati svoj obilazak Pariza, zatim prolazak kroz Lion, kroz Avinjon i Nicu, putovanje do Đenove, te kako sam se opet obreo kao gost kod Manđavake, a nismo se bili rastali u velikom prijateljstvu. Ali desio se jedan događaj koji mi potpuno zaokuplja misli i ne znam hoću li imati još strpljenja da se na sve ovo vraćam. Zasada, u svakom slučaju, više neću govoriti o prošlosti - pa makar ona bila i bliska. Govoriću samo o putovanju koje mi predstoji. Jer ponovo sam video Domenika. Beše došao u posetu svom tajnom ortaku, i pošto Gregorio nije bio kod kuće, ja sedoh malo s njim. Najpre se podsetismo zajedničkih uspomena - one januarske noći kada sam drhtao od hladnoće i straha u vreći u koju me behu svezali, dok su me podizali na palubu njegove lađe koja će me odvesti u Đenovu. Ah, ta Đenova. Posle poniženja na Hiosu, umesto očekivane smrti, bi Đenova. I posle požara u Londonu, Đenova. Ovde se svaki put ponovo rađam, kao u onoj firentinskoj igri u kojoj se gubitnici iznova vraćaju u početnu kućicu... Razgovarajući sa Domenikom, imao sam osećaj da taj kapetan krijumčar gaji prema meni bezgranično, a verujem i nezasluženo divljenje. Samo zato što sam rizikovao svoj život zbog ljubavi prema jednoj ženi, dok on sam i njegovi ljudi, koji se na svakom putovanju poigravaju sa smrću, čine to samo radi zarade. On me upita imam li vesti od svoje voljene, je li još uvek zatočenica, te gajim li i dalje nadu da ću je vratiti. Zakleh mu se da na nju mislim i danju i noću, ma gde bio, u Đenovi, u Londonu, u Parizu ili na moru, i da nikada neću odustati od namere da je iščupam iz ruku njenog mučitelja. „Kako misliš to da izvedeš?“ Reči mi izleteše iz usta bez razmišljanja: „Jednog dana, poći ću s tobom, ostavićeš me na istom mestu gde si me ranije pokupio, i udesiću nekako da porazgovaram s njim...“ „Ја dižem sidro kroz tri dana. Ako još budeš imao iste namere, znaj da si dobrodošao na brod, i da ću sve učiniti da ti pomognem.“
Kako sam počeo mucati reči zahvalnosti, on se potrudi da umanji svoje zasluge. „U svakom slučaju, ako bi Turci jednog dana odlučili da me ščepaju, bio bih nabijen na kolac. Zbog sve one mastike koju im već dvadeset godina dižem ispred nosa, uprkos njihovim zakonima. Pomogao ja tebi ili ne, time neću zavredeti ni pomilovanje ni dodatnu kaznu. Ne mogu me valjda dvaput nabiti na kolac!“ Bio sam kao opijen tolikom hrabrošću i tolikom velikodušnošću. Ustadoh da mu toplo stisnem ruku i da ga zagrlim kao brata. Bili smo tako zagrljeni kad naiđe Gregorio. „Је li, Domeniko, ti to odlaziš, ili si upravo stigao?“ „Radujemo se ponovnom susretu!“ - reče Kalabrijac. I dva pajdaša se istog časa raspričaše o svojim poslovima - florinima, denjcima, tovaru, navi, oluji, eskalama... Dok sam ja tonuo u svoju sopstvenu sanjariju, te ih ubrzo više nisam ni čuo... 26. oktobra Danas sam se napio kao nikad u životu, samo zato što je Gregorio dobio od svog nadzornika šest bačvi toskanskog vina vemaccia, proizvedenog na njegovim sopstvenim brežuljcima Cinkvetere, zato što je hteo probati to vino iz istih stopa, i zato što nije imao pod svojim krovom drugog kompanjona u pijanstvu sem mene. Kada smo i jedan i drugi bili dobro nakresani, gazda Manđavaka mi je izvukao jedno obećanje koje je sam uobličio, a koje sam ja prihvatio, s rukom na Bibliji: ići ću sa Domenikom do Hiosa; ako ne budem uspeo oteti Martu njenom čoveku, dići ću ruke od nje; zatim ću svratiti u Žiblet da dovedem u red svoje poslove, da sredim šta treba srediti, da prodam šta treba prodati, i da poverim svoju trgovinu deci svoje sestre; konačno, na proleće, vratiću se u Đenovu, gde ću se nastaniti, oženiću se Đakominetom uz veliku pompu u crkvi Svetog krsta, i radiću sa onim koji će postati - ovoga puta odistinski - moj tast. Moja budućnost je izgleda potpuno zacrtana, u mesecima što dolaze, i za ostatak mog života. Samo još nedostaje udno ovog ugovora, sem mog i Gregoriovog potpisa, potpis Božji!
27. oktobra Gregorio stidljivo priznaje da me je napio kako bi mi iznudio obećanje, i cepa se od smeha. Štaviše, uspeo je da mi izvuče potvrdu tog obećanja kad sam se probudio, premda sam bio trezan. Trezan, da, ali još uvek sav smeten, duhom i utrobom. Kako sam se mogao tako glupo ponašati, a spremam se da krenem već sutra! Da se ukrcam ovakav? A već imam morsku bolest? Ovako nesposoban da stojim uspravno na čvrstom tlu? Možda je Gregorio zapravo hteo da me spreči da odem. Od njega me ništa ne bi iznenadilo. Ali u tome neće uspeti. Poći ću. I ponovo ću videti Martu. I upoznaću svoje dete. Volim Đenovu, istina je. Ali mogu je isto tako voleti i odande, iz prekomorja, kao što sam je oduvek voleo, a pre mene moji preci. Na moru, nedelja 31. oktobra 1666. Jedan snažan severoistočni vetar odbacio nas je ka Sardiniji, a išli smo za Kalabriju. Nalik ovome brodu, barka mog života... Kada smo pristali, školjka je žestoko udarila, i prepali smo se najgoreg. Ali ronioci koji su se podvukli pod nju, osvetljeni kosim jutarnjim suncem, vratili su se uveravajući nas da je Hanbdos neoštećen. Krećemo dalje. Na moru, 9. novembra More je neprestano uzburkano, a ja neprestano bolestan. Mnogi stari morski vukovi isto su toliko bolesni - ako je to neka uteha. Svake večeri, između dve mučnine, molim se da priroda bude prema nama milostivija, a maločas mi Domeniko saopšti da se moli za suprotno. Sasvim je očigledno da su njegove molitve uslišene, a ne moje. No pošto mi je sada objasnio svoje razloge, verovatno ću ga oponašati. „Sve dok je more razulareno“, reče mi on, „mi smo na sigurnom. Jer čak i kad bi nas brodovi obalske straže uočili, nikad se ne bi usudili da se nadaju u poteru za nama. Baš zato radije plovim zimi. Tako imam samo jednog protivnika, more, a tog se protivnika najmanje plašim. Čak i ako bi
ono odlučilo da mi uzme život, to i ne bi bio tako veliki udes, jer bi me spasilo muka na kocu, koji mi ne gine ako me jednog dana uhvate. Smrt na moru je muška sudbina, kao i smrt u borbi. Dok te nabijanje na kolac natera da proklinješ majčino mleko i dan kad si došao na svet.“ Njegove reči su me tako pomirile sa ogromnim talasima da sam odmah otišao da se naslonim na ogradu, izloživši lice sićušnim pahuljicama od njihovih rasprskavanja, i kupeći na jezik slane kapljice. One su slast života, pivo londonskih taverni i ženske usne. Dišem punim plućima, a noge mi više ne klecaju. 17. novembra U više navrata, ovih poslednjih dana, otvorio sam ovu svesku, a potom je zatvorio. Zbog vrtoglavice koja me iscrpljuje još od Đenove, a i zbog izvesne grozničavosti koja me sprečava da saberem misli. Takođe sam pokušao da otvorim knjigu Stoto Ime, misleći kako ću ovoga puta uspeti da u nju proniknem a da me ne odbije. Ali oči su mi se smesta pomračile, te sam je brzo zatvorio, obećavši sebi da više neću pokušavati da je čitam sem ako se sama od sebe preda mnom ne otvori! Otada, šetam se na palubi, ćaskam sa Domenikom i njegovim ljudima, koji mi pripovedaju svoje najstrahotnije doživljaje, učeći me kao neko dete o jarbolima, o njihovim križacima i o užadima. Delim s njima sve obroke, smejem se njihovim šalama čak i kada ih samo polovično razumem, a kad oni piju, pravim se da pijem i ja - a ne pijem. Otkako me je Gregorio napio vinom iz svoje bačve, osećam neku slabost, neprestano sam na ivici mučnine, i čini mi se da bih se i od najmanjeg gutljaja zateturao. Sem toga, ona vemaccia je bila čisti eliksir, dok je ovdašnje vino neka vrsta sirupastog sirćeta presečenog morskom vodom. Na moru, 21. novembra Približavamo se obalama Hiosa kradomice i munjevito, kao lovac iz zasede. Jedra su spuštena, jarbol je odvrnut sa svog postolja, zatim polako položen, a mornari govore tiše, kao da ih odande, sa ostrva, mogu čuti.
Avaj, lepo je vreme. Neko bakarno sunce rodilo se iz pravca Male Azije, a vetar je stao. Samo nas hladni vazduh koji se zadržao od prošle noći podseća da smo na pragu zime. Domeniko je odlučio da ne mrda sve dok ne padne mrkli mrak. Objasnio mi je kako će postupiti. Dva čoveka će poći na šalupi ka ostrvu, pod okriljem noći, obojica Grci, ali Grci sa Sicilije - Janis i Demetrios. Kad stignu u selo Kataraktis, stupiće u kontakt sa lokalnim snabdevačem, koji mora da je već skupio robu kod svoje kuće. Ako sve bude teklo kao što je predviđeno - mastika već spremna i upakovana, carinici „obrađeni“ da zatvore oči - i ako ne bude mirisalo ni na kakvu nameštaljku, ova dva izvidnika daće dogovoreni znak Domeniku: razvijen beli čaršav na jednoj uzvišici, oko podneva. Onda će se brod pripremiti da pristane uz obalu, ali tek kad padne mrak, i nakratko; obaviće utovar i plaćanje, zatim će se udaljiti još pre praskozorja. Ako se, ne daj bože, beli čaršav ne pojavi, ostaćemo na pučini nadajući se povratku Grka. A ako ih ni u cik zore još uvek ne bude bilo na vidiku, otplovićemo moleći se za njihove izgubljene duše. Obično se sve tako odvija. Mislim da zbog mene, ovog puta, plan neće biti isti, potpuno isti. Izmena koju je Domeniko predvideo... Ne, ne bi trebalo o tome da pričam, ne smem na to ni da mislim pre nego što se moja nadanja ispune, a da pri tom ne nagrabuse moji prijatelji. Do tada mi jedino preostaje da im držim fige pljujući u more, kao što čini Domeniko. I mrmljajući, poput njega: „Predaka mi mojih!“ 28. novembra Ne pamtim da sam se ijedne druge nedelje molio s tolikim žarom. Noću smo spustili u more čamac sjanisom i Demetriosom, koji je cela posada pratila očima dok nisu iščezli u mraku. Ali i dalje smo osluškivali klopotanje vesala, a Domeniko se zabrinuo što je tolika tišina. Malo kasnije, duboko u noći, kad sam već bio legao, počeše sevati munje, desetine uzastopnih munja koje su, izgleda, dolazile sa severa, i verovatno iz velike daljine, dok do nas nije dopirala grmljavina. Svi koji behu na brodu proveli su dan u čekanju. Pre podne, čekajući da se zabelasa razvijeni čaršav; zatim, kad ga behu opazili, čekajući da se smrkne
da možemo prići obali. Ja učestvujem u njihovom čekanju, ali imam i svoje, koje mi svakog minuta ispunjava dušu, ali koje ne smem zabeležiti na ovim stranicama. Samo da... 29. novembra Prošle noći, naš brod je pristao na neko vreme u jednom zatonu, pored sela Kataraktis. Domeniko mi je potvrdio da mu je tačno na tom mestu - ima skoro deset meseci - bila isporučena vreća u kojoj sam bio svezan. Te noći, slušao sam svakojake zvukove oko sebe, ali ništa nisam video; dok ove noći razlučujem neke prilike koje idu tamo-amo, koje se vrzmaju i gestikulišu, na žalo kao i na palubi. A svi oni zvukovi, koji u januaru za mene behu neraspoznatljivi, sada su dobijali smisao. Brodske stepenice koje su bačene; mastika koju donose, proveravaju, utovaraju; snabdevač, izvesni Salih - neki Turčin, ili možda grčki otpadnik - koji se penje na brod da nešto popije i naplati robu. Možda bi trebalo ovde podsetiti na to da je Hios gotovo jedino mesto na svetu gde se proizvodi mastika, ali da vlasti teraju seljake da im isporuče celu berbu, kako bi ona krenula put sultanskih harema. Država utvrđuje cenu po svojoj volji, a plaća kako joj odgovara, tako da seljaci katkada moraju čekati i više godina na isplatu - zbog čega su prinuđeni da se u međuvremenu zadužuju. Domeniko od njih otkupljuje mastiku po dvaput, triput, pa čak i pet puta većoj ceni od zvanične, i isplaćuje im celu sumu u istom trenutku kad primi isporuku. Ako mu je verovati, on doprinosi procvatu ostrva mnogo više od otomanske vlasti! Vredi li da dodam kako je, za vlasti, taj đavolski Kalabrijac dušmanin koga treba uhvatiti, obesiti ili nabiti na kolac? Dok je za ostrvske seljake, i za sve one koji se bogate od ovog šverca, Domeniko pravi Božji blagoslov, mana nebeska; u noćima kao što je ova, čekaju ga s više nestrpljenja nego Božićbatu; ali i sa užasnim strahom, jer bilo bi dovoljno da krijumčar ili njegovi lokalni saradnici budu uhvaćeni pa da berba bude izgubljena, a cele porodice osuđene na bedu. Sva ta gungula neće dugo trajati, ukupno dva do tri sata. I kada videh Saliha kako ljubi Domenika i uz pomoć nekoliko mornara prelazi brodske lestve, pomislih da ćemo isploviti, i ne mogoh se uzdržati da ne upitam jednog od
njih da li već krećemo. Ovaj mi odgovori, lakonski, da Demetrios još nije stigao, i da ga čekamo. Ubrzo ugledah jednu svetiljku na žalu, i tri čoveka koji su se približavali, hodajući jedan iza drugog. Prvi je bio Demetrios; drugi, koji je nosio svetlo i čije lice je bilo najbolje osvetljeno, nije mi bio poznat; poslednji je bio Martin muž. Domeniko mi beše preporučio da ostanem nevidljiv, i da se ne pojavljujem dok me on ne bude pozvao po imenu. Poslusah ga drage volje, tim pre što me je smestio iza jedne pregrade, i što mi nije promakla ni jedna jedina reč njihovog razgovora, koji se odvijao na nekoj mešavini italijanskog i grčkog. Morao bih napomenuti, kao uvod u ovo što ću izneti, kako je bilo očigledno već pri prvim rečima da Sajaf savršeno zna ko je Domeniko, i da mu se obraća sa strahopoštovanjem. Kao što se seoski sveštenik obraća biskupu u prolazu. Doduše, nisam baš morao pribeći ovom bogohulnom poređenju; hteo sam zapravo da kažem kako u ovom podzemnom svetu vlada jedan smisao za hijerarhiju dostojan najuglednijih institucija. Kada neki seoski razbojnik sretne najneustrašivijeg krijumčara celog Mediterana, on dobro pazi da se ne ponaša suviše drsko. A drugi dobro pazi da ga ne tretira kao sebi ravnog. Razgovoru beše dat ton već pri prvoj replici, kada Martin muž, pošto je uzaludno čekao da mu njegov domaćin objasni zašto ga je pozvao, na kraju sam reče, glasom koji mi se učinio neodlučan: „Tvoj čovek, Demetrios, rekao mi je da imaš jedan tovar tkanina, kafe i bibera, koji si spreman da ustupiš po dobroj ceni...“ Domenikovo ćutanje. Uzdah. Zatim, kao što se prosjaku baci iskrivljeni novčić: „Ako ti je to rekao, mora da je tačno!“ Istog časa, razgovor pade. I Sajaf bi onaj koji se morade sagnuti da ga pokupi. „Demetrios mi je rekao da danas mogu platiti samo trećinu, a ostatak na Uskrs.“ Domeniko, posle nekog vremena: „Ako ti je to rekao, mora da je tačno!“ Drugi, obzirno: „Govorio je o deset vreća kafe, o dva barila bibera, uzimam sve. Ali što se tkanina tiče, treba da ih vidim pre nego što odlučim.“
Domeniko: „Suviše je mračno. Videćeš ih sutra, kad se dobro razdani!“ Drugi: „Neću moći da dođem i sutra. Čak bi i za vas bilo opasno da čekate.“ Domeniko: „Ко je govorio o čekanju, ili o ponovnom dolasku? Ideš lepo s nama ka pučini, a ujutro ćeš moći proveriti robu. Moći ćeš je opipati, brojati, probati...“ Pošto Sajafa ne vidim, jasnije zapažam drhtaje od straha u njegovom glasu. „Nisam tražio da proverim robu. Imam poverenja. Hteo sam samo pogledati tkaninu da bih znao koliko bih mogao rasprodati. Ali nema potrebe, neću da vas zadržavam, mora da žurite da se udaljite od obale.“ Domeniko: „Već smo odmakli od obale.“ Sajaf: „А kako mislite iskrcati robu?“ Domeniko: „Bolje pitaj kako ćemo moći iskrcati tebe!“ „Da, kako?“ „I ja se to pitam!" „Mogu da se vratim malim čamcem.“ „Nisam baš siguran.“ „Hoćeš da me zadržiš ovde protiv moje volje?“ „О, ne! To ne dolazi u obzir. Ali ne dolazi u obzir ni da ti uzmeš jedan od mojih čamaca protiv moje volje. Moraćeš me lepo zamoliti da ti pozajmim jedan.“ „Možeš li mi pozajmiti jedan tvoj čamac?“ „Treba da razmislim pre nego što ti dam odgovor.“ Začuh onda zvuke neke kratkotrajne kavge; naslutili da su Sajaf i njegov žbir pokušali da pobegnu, i da su ih mornari oko njih začas savladali. Gotovo da sam se sažalio na Martinog muža, u tom trenutku. Ali to beše prolazno sažaljenje. „Zašto si me doveo ovamo? Šta hoćeš od mene?“ - reče on, sa preostalom drčnošću. Domeniko ne odgovori. „Ja sam tvoj gost, ti si me doveo na svoj brod, i to da bi me držao ko zarobljenika. Sram te bilo!“ Usledi par psovki na arapskom. Kalabrijac još uvek nije progovarao. Zatim progovori, polako.
„Nismo učinili ništa loše. Nismo učinili ništa gore nego kakav čestiti ribar. On baci udicu, a kad podigne ribu, mora odlučiti hoće li je zadržati ili će je baciti u more. Mi smo bacili svoju udicu, i krupna riba je zagrizla.“ „Ја sam ta krupna riba?“ „Ti si ta krupna riba. Još ne znam da li da te zadržim na brodu, ili da te bacim u more. Vidi, pustiću te da sam odlučiš, šta više voliš?“ Sajaf ne reče ništa - sa takvim izborom, šta je i mogao da kaže? Okupljeni mornari su se cerekali, ali Domeniko ih ućutka. „Čekam tvoj odgovor! Da te zadržim ovde, ili da te bacim u more.“ „Na brodu“, promrsi ovaj drugi. Nekim tonom mirenja sa sudbinom, kapitulacije. Ali Domeniko se ne dade zavarati, te mu istog časa reče: „Odlično, moći ćemo na miru da proćakulamo. Sreo sam jednog Đenovljanina koji mi je ispričao zanimljivu priču o tebi. Čini se da ti u svojoj kući držiš zatvorenu jednu ženu, da je tučeš, i da zlostavljaš njeno dete.“ „Embrijako! Taj lažov! Ta škorpija! Obleće oko Marte još od njene jedanaeste godine! Već je dolazio kod mene, s jednim turskim četobašom, i mogli su se uveriti da je ne zlostavljam. Uostalom, to mi je žena, i ono što se događa pod mojim krovom tiče se samo mene!“ Tačno u tom trenutku Domeniko me zovnu. „Sinjor-Baldasare!“ Izađoh iz skrovišta, i videh da Sajaf i njegov doušnik sede na podu, naslonjeni na užad. Nisu bili svezani, ali okruživalo ih je desetak mornara, spremnih da ih mlatnu ako opet pokušaju da ustanu. Martin muž me prostreli pogledom u kome je bilo, čini mi se, mnogo više pretnje nego kajanja. „Marta je moja rođaka, i kad sam je video, početkom ove godine, rekla mi je da je trudna. Ako je ona dobro, i njeno dete takođe, nećemo ti naneti nikakvo zlo.“ „Nije ti rođaka, i dobro je.“ „А njeno dete?“ „Kakvo dete? Mi nikada nismo imali dece! Jesi li ti siguran da govoriš o mojoj ženi?“ „Laže“, rekoh.
Htedoh da nastavim, ali osetih neku vrstu ošamućenosti koja me primora da se naslonim na najbližu ogradu. Domeniko preuze reč: „Kako da znamo da nisi slagao?“ Sajaf se okrenu ka svom jaranu, koji potvrdi njegov iskaz. Onda Kalabrijac izjavi: „Ako ste rekli istinu, obojica, sutra ćete biti kod svoje kuće, i više vas neću uznemiravati. Ali moramo u to biti sigurni. Dakle, evo šta ja predlažem. Ti, kako se ono zoveš?“ Jaran odgovori: „Stavro!“ i pogleda u mom pravcu. Sada sam ga prepoznao. Bio sam ga video samo nakratko, kad sam išao s janičarima u kuću Martinog muža. Tom čoveku Sajaf beše dao znak da ide po njegovu ženu, dok sam ja urlao i urlao. Ovoga puta, ponašaću se drugačije. „Slušaj me dobro, Stavro“, reče Domeniko, najednom manje bahatim tonom. „Ići ćeš da dovedeš rođaku sinjor-Baldasara. Čim ona bude potvrdila iskaze svog muža, mogu da odu i jedno i drugo. Što se tebe tiče, Stavro, ako uradiš to što ti je rečeno, ne moraš više da se penješ na palubu; doći ćeš s njom na žalo, sutra uveče, a mi ćemo po nju poslati barku; ti ćeš se vratiti svojoj kući, i više nećeš imati čega da se bojiš. Ali ako ti, zlo ne bilo, đavo uvrti u glavu da me prevariš, znaj da na ovom ostrvu ima šest stotina porodica što žive od novca koji im isplaćujem, i da su i najviše vlasti moji dužnici. Dakle, ako se pokažeš brbljiv, ili ako nestaneš a da nam ne dovedeš tu ženu, poručiću samo jednu reč i ti ćeš skupo platiti svoju izdaju. Strefiće te udarci odande odakle ih najmanje očekuješ.“ „Neću te prevariti!“ Kad spustismo barku u more, sa Stavrom i trojicom mornara zaduženih da ovoga prate do obale, upitah Domenika veruje li da će taj čovek učiniti što je od njega tražio. On se pokaza prilično sklon da mu veruje. „Ako nestane bez traga i glasa, ne mogu mu ništa. Ali verujem da sam mu uterao strah u kosti. I verujem da to što od njega tražim ne iziskuje preveliku žrtvu. Dakle, moguće je da će me poslušati. Živi bili pa videli!“ Sada smo ponovo na pučini, i čini mi se da je tamo sve mirno, na ostrvu. Međutim, negde, iza jednog od onih beličastih zidova, u senci nekog od onog velikog drveća, Marta se sprema da dođe na žalo. Jesu li joj rekli da sam ja ovde? Jesu li joj rekli iz kojeg razloga je pozivaju? Ona se oblači, šminka se, a možda čak i sprema nekolicinu svojih stvari u torbu. Je li uznemirena, uplašena, ili pak puna nade? Misli li, u ovom trenutku, na
svoga muža ili na mene? A njeno dete, je li i ono s njom? Je li ga izgubila? Jesu li joj ga možda oduzeli? No, saznaću uskoro. Moći ću da vidam njene rane. Moći ću sve popraviti. Počinje da se spušta noć, a ja i dalje pišem bez svetla. Brod oprezno kreće ka ostrvu, koje je međutim još daleko. Domeniko je postavio na vrh katarke jednog mornara iz Aleksandrije, po imenu Ramadan, koji ima najbolje oči među celom posadom i koji je zadužen da budno posmatra žalo i da prijavi svaki sumnjivi pokret. Mojom krivicom svi ovi ljudi moraju se neopravdano izlagati opasnosti, ali niko od njih ničim mi to nije stavio do znanja. Ni jedan jedini put nisam osetio bilo kakav prekorni pogled, niti uzdah nerviranja. Kako li ću, zaboga, moći da im vratim jedan ovakav dug? * * * Još uvek se bližimo obali, ali ostrvska svetla i dalje izgledaju slabašna kao zvezde u dnu neba. Naravno, nema ni govora da ovde upalim i najmanju svecu, i najmanju svetiljku. Više skoro i ne vidim svoj list hartije, ali i dalje pišem. Pisanje, ove noći, nema istu slast kao i obično. Drugih dana, pišem da bih izneo šta mi se događa, ili da bih se opravdao, ili da bih sebi pročistio dušu kao što bi neko pročistio grlo, ili da ne bih zaboravio, ili pak naprosto zato što sam se zarekao da ću pisati. A ove noći, čvrsto sam se uhvatio za bovu ovih listova. Nemam šta da im kažem, ali neka ih pored mene. Pero mi drži ruku, i nije važno što ga umačem samo u noćnu tminu. Pred Kataraktisom, 30. novembra 1666. Nisam zamišljao da će ovako proći naš ponovni susret. Ja na brodu, nabranih veđa, ona pod maglovitom svetlošću brodskog fenjera, u ponoć, na žalu. Kad fenjer stade da se klati levo-desno desno-levo, kao šetalica na zidnom satu, Domeniko naredi trojici ljudi da spuste čamac u more. Bez svetla, i uz sve mere opreza. Njihove oči mora da su prokrstarile celu obalu kako bi se uverile da nema nijednog uhode. More beše uzburkano i hučno, ali ne i razulareno. Vetar beše severac, i već decembarski.
Na mojim ledenim usnama, so i molitve. Marta. Kako je bila blizu, a kako još daleko! Čamcu je trebao celi jedan život da stigne do žala, i drugi život tamo. Šta su radili? O čemu su razgovarali? Nema ništa prostije nego ukrcati nekoga na čamac, i krenuti u drugom pravcu! Zašto nisam pošao s njima? Ne, Domeniko na to ne bi pristao. I bio bi u pravu. Nemam ni veštinu tih ljudi, ni njihovu staloženost. Zatim se čamac vratio do nas, s upaljenim fenjerom. Domeniko prošaputa: „Nesrećnik! Rekao sam nikakve svetlosti!“ Kao da su ga mogli čudi s takve daljine, oni istog časa ugasiše plamičak. Domeniko bučno odahnu, potapša me po ramenu. „Predaka mi mojih!“ Potom naredi svojim ljudima da se spreme za povratak na pučinu čim čamac i njegovi putnici budu na brodu. Marta beše podignuta na palubu na najotmeniji mogući način - pomoću jednog debelog palamara na čijem kraju je učvršćena daska na koju se može stati, neka vrsta mekih lestvi, sa jednom jedinom prečkom. Kada su je podigli na dovoljnu visinu, ja sam joj pomogao da prekorači poslednju prepreku. Dala mi je ruku kao nekom strancu, ali čim je stala na svoje noge, poče nekoga tražiti pogledom, i uprkos tmini videh da traži mene. Rekoh jednu reč, njeno ime, a ona mi ponovo uze ruku da bi je stegla sasvim drugačije. Očigledno, znala je da sam ovde; još ne znam je li joj rekao doušnik njenog muža, ili pak mornari koji su išli po nju na žalo. Znaću čim budem imao prilike da s njom popričam. Ma ne, čemu to, imamo toliko drugih stvari da kažemo jedno drugom... Ranije sam zamišljao da ću je u trenutku ponovnog susreta zgrabiti u zagrljaj, i da ću je stezati čvrsto, beskrajno. Ali pored svih tih junačnih moreplovaca koji su nas okruživali, pored njenog muža zarobljenika koji je čekao na palubi da mu sudi naš gusarski tribunal, bilo je neumesno pokazivati suviše veliku prisnost, suviše veliko nestrpljenje, i taj stisak njene ruke na mojoj, potajno u mraku, beše jedini gest dosluha među nama. Zatim njoj bi loše. Kako ne bi posrnula, savetovah joj da izloži lice ledenim pahuljicama morske pene, ali ona stade drhtati, a mornari je posavetovaše da se radije opruži na jednom dušeku u potpalublju, i da se toplo pokrije. Domeniko je želeo smesta da je ispita, da iz njenih usta čuje šta je bilo s detetom koje je nosila, da izrekne svoju presudu i da ponovo krene ka svom
stalnom pristaništu. Ali pošto je izgledala kao da će svakog časa ispustiti dušu, on odluči da je pusti da se odmara do jutra. Čim se ispružila, ona tako brzo zaspa da pomislih da se onesvestila. Malo je prodrmah, da otvori oči i kaže bar jednu reč, zatim se, zbunjen, udaljih. Naslonjen na dva džaka mastike, provedoh noć tražeći san. Bez velikog uspeha. Čini mi se da sam zadremao na samo nekoliko minuta pred zoru... Tokom te beskonačne noći, i dok se još nisam bio potpuno razbudio, ni potpuno uspavao, ophrvaše me najstrašnije misli. Jedva se usuđujem i da ih zapišem, toliko me užasavaju. Međutim, rođene su iz moje najveće radosti... Naime, iznenadno sam počeo da se pitam šta da radim sa Sajafom ako saznam da je naneo neko zlo Marti i, što je još gore, detetu koje je ona nosila. Da li bih ga mogao pustiti da se vrati svojoj kući, nekažnjen? Zar ga ne bih morao kazniti za njegovo zlodelo? Sem toga, opet mislim, čak i ako Martin muž nema ništa s detetovom smrću, kako bih mogao otići s njom, da zajedno živimo u Zibletu, ostavivši za sobom tog čoveka koji će svakog dana sanjati o osveti, i koji će se jednog dana vratiti da nas progoni? Hoću li moći mirno spavati znajući da je on živ? Hoću li moći mirno spavati ako ga... Ubijem? Ja, da ubijem? Ja, Baldasar, da ubijem? Da ubijem čoveka, ma ko da je? A pre svega, kako se ubija? Priđem nekome, s nožem u ruci, i zabijem mu ga do srca... Sačekam da zaspi, u strahu da me ne pogleda... Gospode, ne! Ili pak, platim nekome da... O čemu ja to upravo razmišljam? O čemu ja to upravo pišem? Gospode! Poštedi me ove čaše žuči! Ovog trena mi se čini da nikada više neću spavati, ni ove noći, niti ijedne od onih koje mi preostaju! Nedelja 5. decembra 1666.
Poslednje stranice neću ponovo čitati, plašeći se da ne dođem u iskušenje da ih pocepam. One su uistinu od mog mastila, ali ne dičim se time. Ne dičim se time što sam i pomislio da ukaljam ruke i dušu, a ne dičim se ni time što sam od toga odustao. Zapisivao sam svoje noćne ideje u utorak u zoru, dok je Marta još spavala, da zavaram svoje nestrpljenje. Zatim, pet dana, više ništa nisam napisao. Čak sam bio i namislio, još jedanput, da prekinem ovaj dnevnik; ali evo me ponovo s perom u ruci, možda zbog vernosti nesmotrenom obećanju koje sam sebi dao na početku putovanja. Tokom sedmice koja je upravo istekla, uhvatile su me tri vrtoglavice, jedna za drugom. Najpre zbog ponovnog susreta, zatim zbog krajnje smušenosti, a sada i ova pomama, oluja u duši, koja u meni duva i potresa me i zlostavlja me; kao da stojim na mostu i nemam se za šta uhvatiti, te padam, katkada se pridignuvši da bih opet još grublje tresnuo. Ni Domeniko ni Marta nisu mi više ni od kakve pomoći. Niti ijedno prisutno ili odsutno biće, niti ijedna uspomena. Sve što mi proleće kroz glavu samo doprinosi mojoj smetenosti. Kao uostalom i sve što me okružuje, kao i sve što vidim i sve čega uspevam da se setim. Kao i ova godina, ta prokleta godina od koje preostaju još samo četiri sedmice, ali četiri sedmice koje mi ovog trena izgledaju nepremostive, kao okean bez sunca i meseca i zvezda, a preko celog obzorja talasi. Ne, još nisam sposoban da pišem! 10. decembra Naš brod se već udaljio od Hiosa, a moj duh se takođe počinje od njega udaljavati. Moja rana neće tako brzo zarasti, ali nakon deset dana najzad pokatkad uspevam da odvratim misli od onoga što sam doživeo. Možda bih morao pokušati da se ponovo latim pisaćeg pribora... Sve dosad, nisam mogao pričati o onome što se dogodilo. Ali vreme je da to učinim, makar se morao ograničiti, što se bolnih trenutaka tiče, na reči potpuno lišene strasti, „on kaže“, „on upita“, „ona kaže“, „budući da“, ili „beše uputno“. Kada se Marta popela na Haribdos, Domeniko je hteo da je ispita iste večeri, da proveri kod nje šta je bilo s detetom koje je nosila, da izrekne
svoju presudu i smesta zaplovi za Italiju. Pošto se ona jedva držala na nogama, on je pristao - rekao sam - da je pusti da spava. Svi na brodu iskoristiše nekoliko sati odmora izuzev osmatrača, zbog mogućnosti da se neka otomanska lađa osmeli da nas presretne. Ali te noći, na razjarenom moru, mora da smo bili jedini koji su plovili. Ujutro, ponovo se nađosmo na kapetanskom mostu. Tu su takođe bili Demetrios i Janis - ukupno petoro ljudi. Domeniko zvanično upita Martu da li više voli da je ispitujemo u prisustvu njenog muža ili bez njega. Ja joj prevedoh pitanje na govorni arapski iz Žibleta, a ona žurno odgovori, gotovo preklinjućim tonom: „Bez mog muža!“ Pokret njenih ruku i njen izraz lica činili su svako prevođenje suvišnim. Domeniko to primi k znanju, i nastavi: „Sinjor Baldasar nam je rekao da ste prošlog januara, kad ste stigli na Hios, bili trudni. Ali vaš muž tvrdi da nikada niste imali dece.“ Martin pogled se smrači. Ona se nakratko okrenu prema meni, potom sakri lice i zajeca. Zakoračih ka njoj, ali mi Domeniko - ozbiljno shvativši svoju ulogu sudije - dade znak da se vratim na svoje mesto. I drugima takođe dade znak da ništa ne čine, da ništa ne govore, i da čekaju. Potom, ocenivši da je dao svedoku dovoljno vremena da se pribere, reče: „Slušamo vas.“ Ja prevedoh, dodavši: „Pričaj, ne boj se ničega, niko ti ne može nauditi.“ Moje reči, umesto da je smire, kao da su je još više potresle. Njeni jecaji postadoše još glasniji. Zato mi Domeniko naredi da više ništa ne dodajem na ono što mi bude tražio da prevedem. To mu obećah. Prođe nekoliko sekundi. Jecaji utihnuše, a Kalabrijac ponovi pitanje, sa prizvukom nestrpljenja. Onda Marta podiže glavu i reče: „Nikada nije bilo deteta!“ „Šta hoćeš time da kažeš?“ Bio sam viknuo. Domeniko me opomenu. Ponovo se izvinih, zatim verno prevedoh to što beše rečeno. Onda ona ponovi, odlučnim glasom: „Nikada nije bilo deteta. Nikada nisam bila trudna.“ „Ali ti si mi lično to rekla.“ „Rekla sam ti, zato što sam u to verovala. No prevarila sam se.“
Gledao sam je dugo, dugo, ne mogavši sresti ni jedan jedini put njene oči. Hteo sam u njima razaznati nešto nalik istini, shvatiti barem da li me je sve vreme lagala, da li me je lagala samo u vezi sa detetom, kako bi me primorala da je što pre vratim onoj bitangi od njenog muža, ili me pak sada laže. Ona je podigla oči samo dva-tri puta, krišom, bez sumnje da proveri da li još piljim u nju i da li joj verujem. Potom je Domeniko upita, veoma očinskim tonom: „Recite nam, Marta, da li želite da se vratite na obalu sa svojim mužem, ili više volite da pođete s nama.“ Prevodeći, ja rekoh „da se vratiš sa mnom“. Ali ona odgovori jasno, pokazujući rukom, kao da hoće da se vrati za Kataraktis. S tim čovekom koga prezire? Nije mi bilo jasno. A onda, najednom, kao neko prosvetljenje: „Čekaj, Domeniko, mislim da sam shvatio šta se dešava. Mora da joj je sin na ostrvu, i ona se plaši da na njemu ne iskale bes ako kaže nešto protiv svoga muža. Reci joj da se toga ne plaši, jer ćemo naterati njenog muža da dovede dete kao što smo ga naterali da nju dovede. Ona će ići po dete, a mi ćemo zadržati njenog muža dok se ne vrati. Neće joj moći baš ništa!“ „Smiri se!“ - reče mi Kalabrijac. „Čini mi se da sam sebi pričaš bajke. Ali ako imaš i najmanje sumnje, rado pristajem da joj ponoviš to što si meni upravo rekao. I možeš joj obećati s moje strane da se ni njoj ni njenom sinu neće dogoditi nikakvo zlo.“ Onda se bacih na dugu strastvenu tiradu, punu žara, očajanja, patetike, preklinjući Martu da mi kaže istinu. Ona me sasluša oborenih očiju. I kad završih, pogleda Domenika i ponovi: „Nikada nije bilo deteta. Nikada nisam bila trudna. Ne mogu imati dece.“ To reče na arapskom, zatim ponovi iste tvrdnje na lošem grčkom, okrenuvši se ka Demetriosu. Koga Domeniko bradom pozva da se izjasni. Mornar, koji dotada nije prozborio ni reči, kao da beše u nedoumici. Pogleda me, pogleda Martu, zatim ponovo mene, i najzad svog kapetana. „Kad sam išao u njihovu kuću, nisam imao utisak da tamo ima neko dete.“ „Bilo je to usred noći, spavalo je!“ „Lupao sam na vrata, i sve sam ih probudio. Bila je velika galama, a nikakvo dete nije zaplakalo.“
Zaustio sam da kažem još nešto, ali ovog puta Domeniko mi naredi da ćutim: „Dosta! Po mom mišljenju, ova žena ne laže! Treba je pustiti, i nju i njenog muža.“ „Ne još, sačekaj!“ „Ne, neću da čekam, Baldasare. Stvar je jasna. Krećemo. Već smo zakasnili da bismo te zadovoljili, i nadam se da ćeš se jednog dana setiti da zahvališ svim ovim ljudima koji su se zbog tebe izložili velikoj opasnosti.“ Ove reči me pogodiše mnogo više nego što je Domeniko mogao i zamisliti. U očima tog čoveka bio sam heroj, a sada sam izgledao kao odbačeni i cmizdravi ljubavnik koji bulazni koješta. U tih nekoliko sati, tačnije u nekoliko minuta, u nekoliko replika, poštovani i plemeniti sinjor Baldasar Embrijako beše postao gnjavator, nepoželjni putnik koga tolerišu kao nekog nesrećnika, i kome naređuju da ućuti. I zavukao sam se u jedan mračni ćošak da plačem u tišini, koliko zbog toga, toliko i zbog Marte. Koja je otišla odmah posle ispitivanja. Pretpostavljam da se Domeniko izvinio njenom mužu, i verujem da im je ponudio čamac kojim su se vratili na obalu. Nisam hteo da prisustvujem oproštaju. Danas moja rana nije više toliko otvorena, premda je još bolna. Što se Martinog ponašanja tiče, još uvek ga nisam shvatio. Postavljam sebi tako čudna pitanja da se ne usuđujem da ih zabeležim na ove stranice. Moram o svemu još da razmislim... 11. decembra Šta ako su me svi lagali? Šta ako je cela ekspedicija bila obična prevara, zamazivanje očiju, s jedinim ciljem da me navede da odustanem od Marte? Možda je ovo samo bunilo, plod poniženja, samoće, i nekoliko besanih noći. Ali možda je i jedina istina. Mora da je Gregorio, želeći da jednom zauvek dignem ruke od Marte, nagovorio Domenika da me povede sa sobom, i da nekako udesi da više nikada ne poželim videti tu ženu.
Zar mi nisu rekli jednog dana, u Smirni, da je Sajaf upetljan u krijumčarenje, i to baš krijumčarenje mastike? Dakle, vrlo je verovatno da ga Domeniko poznaje, a pravio se da ga vidi prvi put u životu. Možda su i zato od mene tražili da ostanem iza one pregrade. Tako nisam mogao videti njihovo namigivanje i raskrinkati njihovo saučesništvo! A sigurno je i Marta odranije znala Demetriosa i Janisa, jer ih je viđala kod svoga muža. Zato se osećala obaveznom da kaže to što je rekla. Ali kad smo ostali zajedno, potpuno sami, u potpalublju, u trenutku kad je ona prilegla, kako to da nije iskoristila priliku da mi se poveri? Sve je ovo pravo ludilo! Zašto su svi ti ljudi pristali da igraju komediju? Tek da me nasamare i da me navedu da se odreknem te žene? Zar zaista nisu imali nikakva pametnija posla u životu nego da se izlažu opasnosti od vešanja i koca petljajući se u moje ljubavne zavrzlame? Moj razum se iščašio kao što se nekada iščašilo rame mog jadnog oca, i trebao bi mi jedan snažan udarac da ga vrati na mesto. 13. decembra Dvanaest dana lutao sam palubom kao nevidljiv, svi su imali naređenje da me izbegavaju. Ako bi mi ovaj ili onaj mornar i uputio poneku reč, promrsio bi je na brzinu i dobro pazeći da ga niko ne vidi. Jeo sam sam, i krišom, kao gubavac. Od danas razgovaraju sa mnom. Domeniko mi je prišao i zagrlio me kao da me tek dočekuje na svom brodu. Beše to znak za druge, te se ponovo usuđuju da se sa mnom druže. Mogao sam da se narogušim, odbijem pruženu ruku, pustim da iz mene progovori nadmena krv Embrijačija. Neću to činiti. Zašto bih lagao? Ovaj povratak u milost pravo je olakšanje. Karantin mi je teško padao. Nisam od onih koji uživaju u zloj kobi. Volim da budem voljen. 14. decembra Prema Domeniku, morao bih zahvaliti Svevišnjem što je udesio stvari na Svoj način, a ne na moj. Ove reči jednog krijumčara sa Kalabrije koji je
postao savetodavac navele su me na razmišljanje, na odmeravanje, na poređenje. I kad se sve sabere, možda je malčice i u pravu. „Zamisli da je ta žena rekla ono što si ti očekivao da kaže. Da je muž maltretira, da je zbog njega izgubila dete, i da bi volela da ga napusti. Pretpostavljam da bi je ti zadržao uza se, i da bi je odveo u svoju zemlju.“ „Sigurno!“ „А njen muž, šta bi s njim uradio?“ „Nek ide do đavola!“ „Razumem. I šta još? Da li bi ga pustio da se vrati kući, pa da ti onda jednog lepog dana pokuca na vrata zahtevajući da mu vratiš njegovu ženu? I šta bi ti rekao njegovoj rodbini? Da je mrtav?“ „Zar misliš da nikad nisam o svemu tome razmišljao?“ „О ne, ubeđen sam da si razmišljao hiljadu puta. Ali voleo bih da iz tvojih usta čujem kakvo si rešenje našao.“ On zaćuta na nekoliko sekundi, i ja takođe. „Neću da te mučim, Baldasare. Ja sam tvoj prijatelj i učinio sam za tebe što ti ni rođeni otac ne bi učinio. Zato ću ti reći ono što se ne usuđuješ sam sebi da kažeš. Tog čoveka, tu svinju od muža, trebalo je ubiti. Ne, ne pravi tu grimasu, nemoj da se zgražavaš, znam da si i na to pomišljao, a i ja takođe. Jer da je ta žena odlučila da ga napusti, ni ti ni ja ne bismo hteli da on ostane u životu i da te posle progoni. Ja ne bih zaboravio da na Hiosu ima jedan čovek koji samo sanja o tome da mi se osveti, i kad god bih navraćao na to ostrvo, plašio bih ga se. A i ti isto, više bi voleo da znaš da je mrtav.“ „Nema sumnje!“ „No da li bi ti bio sposoban da ga ubiješ?“ „Razmišljao sam o tome“, priznadoh konačno, ali ne rekavši ništa više. „Nije dovoljno razmišljati, a još manje priželjkivati. Svakog dana može ti se desiti da poželiš nečiju smrt. Nekog nepoštenog sluge, prevejane mušterije, dosadnog komšije, pa čak i rođenog oca. Ali ovde nije dovoljno samo želeti. Da li bi ti bio sposoban, na primer, da uzmeš nož, da priđeš svom suparniku, i da mu ga zariješ u srce? Da li bi bio sposoban da mu svežeš ruke i noge, a zatim da ga baciš preko palube? Razmišljao si o tome, a i ja sam razmišljao. Pitao sam se kakvo bi rešenje za tebe bilo idealno. I našao sam ga. Ubiti tog čoveka, baciti ga preko palube ne bi bilo dovoljno. Jer tebi je potrebno ne samo da znaš da je mrtav, nego da ga ljudi iz tvog kraja vide mrtvog. Elem, valjalo bi isploviti ka Žibletu, čuvajući ga živog
među nama. Kad bismo došli na nekoliko kabela od obale, čvrsto bismo mu svezali noge jednim dugačkim kanapom i frljaknuli bismo ga preko palube. Onda bismo ga ostavili neko vreme u vodi dok se ne udavi, recimo sat vremena, zatim bismo ga podigli udavljenog. Odvezali bismo konopac, stavili bismo ga na nosila, a vi biste sišli s mojim ljudima, ta žena i ti, ucveljeni, da iznesete leš na kopno. Ispričali biste kako je pao s broda tog istog dana i kako se udavio, a ja bih potvrdio vaše reči. Zatim biste ga sahranili, i godinu dana kasnije ti bi se oženio njegovom udovicom. Ja bih tako uradio. Već sam ubio na desetine muškaraca, i nijedan od njih nikad se nije vratio da me progoni u snu. A ti, reci mi, da li bi ti bio sposoban za tako nešto?“ Priznadoh mu da bih svakako zahvaljivao nebesima da se naša luda priča završila tako kako je on upravo zamislio. Ali da bih bio nesposoban ukaljati svoje ruke jednim takvim zločinom. „Onda budi srećan što ta žena nije izgovorila reči koje si očekivao!“ 15. decembra Opet razmišljam o Domenikovoj priči. Da je on bio na mom mestu, ne sumnjam da bi postupio tačno onako kako mi je opisao. Što se mene tiče, rođen sam kao trgovac i imam dušu trgovca, a ne gusara ili ratnika. Ne ni razbojnika - nije li mi možda zato Marta pretpostavila drugoga? A ovaj, kao Domeniko, ne bi ni trena oklevao da ubije kako bi dobio ono što želi. Nikakav obzir ih ne zadržava. No da li bi oni skrenuli sa svog puta zbog ljubavi jedne žene? Još je nisam zaboravio, ne znam da li ću je jednog dana zaboraviti... Da, jednog dana ću je zaboraviti, a njena izdaja će mi u tome pomoći. To znači da se i dalje ne mogu oteti sumnjama. Je li me ona zaista izdala, ili je pak onako govorila da sačuva svoje dete? Evo opet govorim o tom detetu, a svi mi kažu da ono ne postoji, i da nikada nije postojalo. A šta ako svi lažu? Ona, da bi zaštitila svoje dete, a ostali da bi... A, ne! Dosta! Ne vraćam se svom bulažnjenju! Čak i da nikada ne saznam celu istinu, moram okrenuti leđa prošlosti, i gledati ispred sebe, ispred sebe. U svakom slučaju, godina se završava...
17. decembra Prethodne noći posmatrao sam nebo, i čini mi se da uistinu ima sve manje i manje zvezda. Gase se, jedne za drugima, a na zemlji požari. Svet je počeo u raju, a završiće u paklu. Zašto sam na njega došao tako kasno? 19. decembra Upravo smo prošli kroz Mesinski moreuz izbegavši onaj uspenušani vir koji nazivaju Haribdom. Domeniko je dao to ime svom brodu kako bi oterao strahove, ali ipak strogo vodi računa da mu se nikad ne približi. Sada ćemo se penjati duž italijanskog poluostrva sve do Đenove. Gde me čeka, kune mi se Kalabrijac, novi život. No šta mi vredi da započnem novi život ako svet samo što se nije ugasio? Uvek sam verovao da ću poslednje dane „godine Zveri“ provesti u Žibletu, i da će svi moji najdraži biti na okupu u istoj kući, priljubljeni jedni uz druge, ohrabreni prisnim glasovima, ako se dogodi ono što se mora dogoditi. Bio sam toliko siguran da ću se tamo vratiti da gotovo nisam ni pričao o tome, samo sam se pitao o datumima i maršrutama. Jesam li morao otići još u aprilu, umesto da pratim Stoto Ime do Londona? Jesam li morao, na putu povratka, svratiti na Hios? Ili u Smirnu? Čak i Gregorio, kada mi je izmamio obećanje da ću se vratiti njegovoj kući, beše vrlo dobro shvatio da o tome mogu razmišljati tek pošto sredim svoje poslove u Žibletu. Pa ipak, evo me na putu za Đenovu. Stići ću za Božić, i tamo ću se zateći kada se bude okončala 1666. godina. 20. decembra 1666. Istina je da sam neprestano od sebe skrivao istinu, čak i u ovom dnevniku koji je trebalo da bude moj ispovednik. Istina je da sam znao, čim sam otkrio Đenovu, da se više neću vratiti u Žiblet. Koji put bih to promrmljao sebi u bradu, ali nikada se ne usudivši da zapišem, kao da jedna tako čudovišna ideja ne može biti stavljena na papir. Jer u Žibletu se nalazi moja voljena sestra, moj kalfa, grob mojih roditelja, i
moja rodna kuća, u kojoj je rođen čak i otac moga dede. Ali tamo sam stranac kao neki Jevrejin. Dok me je Đenova, koja nikad za mene nije znala, prepoznala, prigrlila, privila na grudi kao bludnog sina. Hodam njenim uličicama visoko uzdignuta čela, glasno izgovaram svoje italijansko ime, smešim se ženama i ne bojim se janičara. Embrijačiji su možda i imali jednog pretka optuženog za pijančenje, ali oni imaju i kulu po svome imenu. Svaka bi porodica trebalo da ima negde na svetu kulu po svome imenu. Jutros sam napisao ono što sam verovao da moram napisati. Mogao sam isto tako napisati i suprotno. Hvalim se da sam u Đenovi kod svoje kuće, samo u Đenovi, a ovde ću zapravo biti, do kraja svog života, Gregoriov gost, i njegov dužnik. Napustiću svoj sopstveni krov da bih živeo pod njegovim, napustiću sopstvene poslove da bih se bavio njegovim. Hoću li biti ponosan što živim tako? Što zavisim od njega i od njegove velikodušnosti, a ovamo o njemu mislim to što mislim? A već se nerviram zbog njegove predusretljivosti, već se podsmevam njegovoj odanosti, i već sam se brže-bolje iskrao iz njegove kuće zato što više ne mogu podneti njegove aluzije ni lice njegove žene. Primiču ruku njegove kćeri kao što se prima vazalska zakletva, kao na osnovu prava prve bračne noći, zato što nosim ime Embrijačija, a što on pak nosi samo svoje ime. Znači da je celog svog života radio samo za mene, razvijao je svoj posao, gradio svoje brodovlje, sticao bogatstvo, osnovao porodicu, samo za mene. Sadio je, zalivao, potkresivao, negovao, kako bih ja došao da zagrizem voćku. I još se usuđujem izjaviti da sam ponosan što nosim ime koje nosim, i što se šepurim kroz Đenovu! Pošto sam napustio sve što sam izgradio i što su moji preci izgradili za mene! Možda ću u Đenovi postati osnivač jedne dinastije. Ali onda ću biti grobar druge, još slavnije, začete na početku krstaških ratova, koja će se sa mnom ugasiti, nestati. 22. decembra 1666. Sklonili smo se od pobesnelog mora u jednom zatonu severno od Napulja, na gotovo pustom mestu, i svi smo na oprezu jer strahujemo od obalskih gusara.
Mornari su, izgleda, s broda primetili veliki požar, nadomak Napulja. Ja sam već bio legao i ništa nisam video. Ponovo imam morsku bolest. A i podmuklu vrtoglavicu od godine na izmaku. Za deset dana svet će možda već prebroditi odlučujuću opasnost, ili će pak doživeti brodolom. 23. decembra 1666. Ni Marta ni Đakomineta - probudivši se jutros, u mislima mi behu samo Besine ruse kose, njen miris ljubičice i piva, i njen pogled odbačene majke. London mi ne nedostaje, ali s tugom u srcu se sećam njegove strašne sudbine Gomore. Ako sam i mrzeo njegove ulice i svetinu, našao sam u tom gradu pored te žene grupu neobičnih prijatelja. Šta li je bilo s njima? Šta je bilo s njihovom trošnom ale house, s njenim drvenim basamacima i potkrovljem? Šta je bilo s Londonskom kulom? A s katedralom svetog Pavla? I sa svim onim knjižarima i njihovim brdima knjiga? Pepeo, pepeo. A pepeo je i verni dnevnik koji sam hranio svakoga dana. Da, pepeo, pepeo, sve one knjige, izuzev Mazandaranijeve; koja oko sebe seje pustoš, ali svaki put se iz nje izvuče netaknuta. Gde god da se našla, behu samo požari i brodolomi. Požar u Carigradu, požar u Londonu, Marmontelov brodolom; a i ovaj brod, koji samo što se nije prevrnuo... Teško onome ko se približi skrivenom imenu, oči su mu pomračene, ili zaslepljene - nikada obasjane. U svojim molitvama, odsada imam želju da kažem: Gospode, ne budi nikada daleko od mene! Ali ne budi mi nikada ni suviše blizu! Pusti me da se divim zvezdama pod skutima Tvoje haljine! Ali ne pokazuj mi Svoje lice! Dozvoli mi da čujem žubor reka kojima si dao da teku, šum vetra kome si dao da ćarlija u drveću, i kikot dece kojoj si dao da se rode! Ali, Gospode! Gospode! Ne dozvoli da čujem Tvoj glas! 24. decembra 1666. Domeniko beše obećao da ćemo biti u Đenovi za Božić. Sva je prilika da nećemo. Kada bi more bilo mirno, mogli bismo stići tek sutra uveče. Ali
libeccio koji duva sa jugozapada udvostručuje snagu, primoravajući nas da se ponovo sklonimo na obalu. Libeccio... Bio sam zaboravio tu reč iz svog detinjstva, koju su otac i deda pominjali s nekom mešavinom nostalgije i užasa. Uvek su joj suprotstavljali scirocco, želeći da kažu - ako se dobro sećam - da se Đenova zaštitila od jednog vetra ali ne i od drugog, te da je to zbog nemara porodica koje danas njome upravljaju, i koje troše čitavo bogatstvo na gradnju svojih palata, ali škrtare čim je u pitanju opšte dobro. Naime, Kalabrijac mi je ispričao kako nekada, ima tome već dvadeset godina, nijedan brod nije želeo da prezimi u Đenovi, jer ju je libeccio zavijao u crno. Svake godine se moglo nabrojati dvadeset potopljenih brodova, ili četrdeset, a jednom i više od stotinu nava, barki i fregata. Naročito u novembru i decembru. Posle toga beše podignut, sa severne strane, novi mol koji štiti pristanište. „Kad budemo tamo, nemamo se čega plašiti. Luka je postala mirno jezero. Ali valja stići dotamo, predaka mi mojih!“ 25. decembra 1666. Pokušali smo jutros da isplovimo na debelo more, no smesta smo se vratili na obalu. Libeccio je duvao sve jače i jače, a Domeniko je dobro znao da ne može dalje. Ali hteo je da se sklonimo u zalivu koji se nalazi iza poluostrva Portovenere, preko puta Leričija. Umoran sam od mora, neprestano sam bolestan. I rado bih produžio putem do Đenove, ne duže od jednog dana odavde. Ali posle svega što su kapetan i njegova posada učinili za mene, bilo bi me sramota da ih tako ostavim. Dužan sam da delim njihovu sudbinu kao što su oni delili moju, makar celu utrobu ispovraćao. 26. decembra Jednom starom džangrizavom mornaru koji mu je zvocao što nije održao obećanje, Domeniko je odbrusio: „Bolje stići prekasno u Đenovu nego prerano u pakao!“ Svi smo se nasmejali, sem starog mornara kome je sudnji čas zacelo za petama, te mu pominjanje pakla više nije ni najmanje smešno.
Ponedeljak 21. decembra 1666. Napokon, Đenova! U luci me je čekao Gregorio. Beše postavio jednog momka pored svetionika, da ga obavesti kad se naša lađa pojavi na vidiku. Ugledavši ga, izdaleka, kako maše obema rukama, setio sam se prvog dolaska u grad svog porekla, pre devet meseci. Stigao sam istim brodom, sa istog ostrva, u pratnji istog kapetana. Ali tada je bilo proleće, a luka je vrvela lađama koje su utovarali, koje su istovarali, carinicima, nosačima, putnicima, kalfama, dokoličarima. Danas smo bili sami. Nijedan drugi brod nije stigao, nijedan nije odlazio, nikog nije bilo da se oprosti ili da raširi ruke ili da blaženo posmatra vrzmanje sveta. Nikoga, pa čak ni Melkiona Baldija - uzalud sam ga tražio očima. Samo usidreni brodovi, prazni, i kejovi, takođe skoro prazni. U toj pustinji od vode i kamena, šibanoj ledenim vetrom, stajao je jedan čovek, obradovan, porumeneo, topao i nadasve nepokolebljiv. Gazda Manđavaka upravo beše preuzeo isporuku osamsto litrona mastike i jednog bludnog zeta. I dalje mu se rugam, ali neću mu se više suprotstavljati. I blagosiljam ga više no što ga proklinjem. Đakomineta je pocrvenela videvši me kako ulazim u kuću u pratnji njenog oca. Očigledno joj već behu rekli da ću, ako se vratim u Đenovu, zatražiti njenu ruku, i biće mi data. Što se moje buduće tašte tiče, ona je bila bolesna, prehladila se i nije ustajala iz postelje već dva dana, kako rekoše. Pa dobro, možda je to istina... Tri stvari mi se ne sviđaju kod Đakominete: njeno ime, njena majka, te izvesna sličnost u držanju sa Elvirom, mojom prvom suprugom, tugom mog života. Ali ni za jednu od ove tri mane ne mogu smatrati odgovornom čestitu kći Gregoriovu. 28. decembra Moj domaćin je rano izjutra ušao u moju sobu, što nijednom dosad nije uradio. Više voli, reče mi, da niko ne zna za ovaj naš razgovor, ali čini mi se
da je pre svega hteo dati svom postupku svečan ton. Došao je da od mene traži dug u reči kao što nikada ne bi tražio dug u novcu. Naravno, to sam i očekivao, ali možda ne tako brzo. Niti na taj način. „Postoje neka obećanja među nama“, reče on spočetka. „Ја ih nisam zaboravio.“ „Ni ja ih nisam zaboravio, ali ne bih želeo da se osećaš prinuđen - zbog obaveze prema meni, ili pak zbog našeg prijateljstva - da učiniš ono što ne želiš. Iz tog razloga, razrešavam te tvoje zakletve do kraja ovog dana. Rekao sam u kuhinji da si došao premoren, i da ćeš ostati u sobi do večeri. Ovde će ti doneti doručak i ručak, i sve što budeš želeo. Uzmi jedan dan odmora i razmišljanja. Kad se vratim, daćeš mi odgovor, a ja ću ga prihvatiti kakav god bio!“ On obrisa jednu suzu, i izađe ne čekajući da mu odgovorim. Čim je zatvorio vrata, sedoh za sto da napišem ovu stranicu, u nadi da će mi to pomoći u razmišljanju. Razmišljanju - kakva tašta reč! Kad si bačen u vodu, batrgaš se, plivaš, plutaš, ili potoneš. Ne razmišljaš. * * * Ovde je, pored mene, na stolu, Stoto Ime... Treba li da se osećam povlašćenim što ga posedujem dok se završava kobna godina? Da li nam uistinu preostaju samo poslednji dani sveta? Još tri ili četiri dana koji prethode Strašnom sudu? Hoće li se svet zapaliti, a potom ugasiti? Hoće li se zidovi ove kuće zgužvati i zgučiti kao papir u ruci nekog džina? Hoće li nam se tlo na kome se diže grad Đenova najednom izmaknuti pod nogama, uz silno urlanje, kao u nekom orijaškom i konačnom zemljotresu? A kad taj trenutak bude došao, hoću li još moći zgrabiti ovu knjigu, pronaći pravu stranicu, i videti kako se najednom preda mnom iscrtava svetlucavim slovima vrhovno ime koje nikada nisam uspeo dešifrovati? Istinu govoreći, nisam ubeđen ni u šta. Zamišljam sve te stvari, nekih se plašim, ali ni u jednu ne verujem. Trčao sam celu jednu godinu za knjigom koju više ne želim. Sanjao sam o ženi koja je više volela jednog razbojnika od mene. Ispisao sam stotine stranica i ništa mi od njih nije ostalo... Pa ipak,
nisam nesrećan. U Đenovi sam, u toplom, željen sam, a možda čak pomalo i voljen. Posmatram svet i svoj sopstveni život kao stranac. Ne želim ništa, sem možda da se vreme zaustavi na 28. decembru 1666. Očekivao sam Gregorija, ali maločas je došla njegova kći. Vrata su se otvorila i ušla je Đakomineta, noseći mi na tacni kafu i slatkiše. Izgovor da popričamo. Ovoga puta, ne o drveću iz vrta, o imenima biljaka i cveća. Već o onome što nam beše namenjeno. Ona je nestrpljiva - kako bih je mogao zbog toga osuđivati? Meni pitanja u vezi s našim budućim brakom zaokupljaju četvrtinu misli, dok kod nje, koja je upravo napunila četrnaest godina, zaokupljaju četiri četvrtine! Pretvarao sam se međutim da ništa ne primećujem. „Kaži mi, Đakomineta, znaš li ti da smo tvoj otac i ja dugo pričali o tebi i o tvojoj budućnosti?“ Ona pocrvene i ništa ne reče, premda se nije pravila iznenađena. „Pričali smo o veridbi i venčanju.“ Ona opet ništa ne reče. „Znaš li ti da sam ja već bio oženjen, i da sam udovac?“ Ovo nije znala. Međutim, bio sam to rekao njenom ocu. „Imao sam devetnaest godina, i dali su mi za ženu kći jednog trgovca koji je živeo na ostrvu Kipar...“ „Kako se zvala?“ „Elvira.“ „Od čega je umrla?“ „Od tuge. Beše obećala jednom mladiću, nekom Grku koga je ranije upoznala, da će se udati za njega, te me nije htela. Nisu mi ništa o tome rekli. Da sam znao, možda bih se i odupro tom braku. Ali ona je bila mlada, ja sam bio mlad, i poslušali smo svoje očeve. Nikada nije mogla biti srećna i nije me usrećila. Pričam ti ovu tužnu priču zato što ne bih želeo da se s nama dogodi isto. Hteo bih da mi kažeš šta ti želiš. Neću da te prisile na nešto što ne želiš. Treba samo da mi kažeš, i praviću se kao da ja ne želim taj brak.“ Đakomineta opet pocrvene, i okrenu lice pre no što će reći: „Ako se budemo venčali, ja neću biti nesrećna...“ Zatim pobeže kroz vrata koja behu ostala širom otvorena.
Posle podne, dok sam još čekao Gregorija da mu dam odgovor, kroz prozor videh njegovu kći kako šeta kroz vrt, kako prilazi statui Bahusa koju im bejah poklonio, i naslanja se na ramena zamašnog božanstva. Kad joj se otac bude vratio, zatražiću njenu ruku kao što sam se ranije obavezao. Ako svet do moje svadbe preživi, moći ću se tome samo radovati. A ako svet umre, ako Đenova umre, ako svi mi pomremo, moj dug će bit izmiren, otići ću mirnije duše, i Gregorio takođe... Ali ja ne želim kraj sveta. I ne verujem u to mnogo - jesam li ikada verovao? Možda... Više ne znam... 29. decembra U mom odsustvu stiglo je pismo koje sam očekivao, pismo od Plezanse. Datirano je u nedelju 12. septembra, ali Gregorio ga je primio tek prošle nedelje, a dao mi ga je jutros, tvrdeći da ga je zaboravio. Odlično znam zašto ga je sve dosad držao kod sebe - hteo je biti siguran da nikakva vest iz Žibleta neće odložiti moju odluku. Postupivši tako, pokazao je preteranu opreznost, jer ništa u tom pismu nije moglo ugroziti moju vezu sa njegovom kćerkom, kao ni s njim. Ali kako je on to mogao da zna? Sestra mi saopštava da su se njeni sinovi vratili kući živi i zdravi; međutim, nema nikakvih vesti od Hatema, čija je porodica užasno zabrinuta. „Trudim se da ih smirim, a više ni sama ne znam šta da im kažem“, piše mi ona, preklinjući me da joj javim ako nešto saznam. Zameram sebi što ništa nisam pitao Martu kad sam je video. Bio sam to sebi obećao, ali nagli obrt događaja toliko me je potresao da sam to smetnuo s uma. Sada me grize savest, ali u čemu će mi to pomoći? I u čemu će pomoći nesrećnom Hatemu? Ovo me tim pre rastužuje jer je došlo kao grom iz vedra neba. U svoje sestriće nisam imao mnogo poverenja. Jedan se upravljao prema svojim željama, drugi prema svojim mušicama, izgledali su mi ranjivi, i plašio sam se da neće hteti da se vrate u Ziblet, ili da se ne izgube na putu. Dok sam bio do te mere naviknut da se moj kalfa iz svake neprilike izvuče nepovređen da sam najviše želeo da se vrati preko Smirne i otuda povede Habiba i Buljinu pre nego što ovi odu odande.
Sem toga, sestra mi javlja da je stigao paket iz Carigrada, posredstvom nekog hodočasnika na putu za Svetu zemlju. Sigurno stvari koje sam morao ostaviti kod Barinelija. Nabraja mi neke sitnice koje se nalaze unutra, najviše odeću, ne rekavši ni reči o mojoj prvoj svesci. Možda je nisu ni našli. Ali moguće je takođe da je Plezansa nije pomenula zato što ne zna koliko mi je važna. Ni o Marti mi sestra ništa ne kaže. Istina, ja sam u svom pismu rekao samo da je prešla jedno parče puta u našem društvu. Sigurno su joj sinovi već štošta ispričali o našoj idili, ali je odlučila da o tome ne govori, što me od nje ne iznenađuje. 30. decembra Išao sam da zahvalim bratu Eđidiju, koji se pobrinuo da dobijem Plezansino pismo. On mi se obraćao kao da je već ugovoreno da ću se oženiti Đakominetom, hvalio mi je pobožnost te devojke, njenih sestara, njene majke, ali ne i Gregoriovu, kod koga je pohvalio samo dobroćudnost i velikodušnost. Nisam pokušao ni da se branim ni da išta poričem, kocka je bačena, Rubikon je pređen, i više ničemu ne bi služilo raspredanje o okolnostima. Nisam istinski izabrao da dođem ovamo kud sam došao, ali biramo li mi ikada istinski? Bolje je postati saučesnik Neba nego ceo život provesti u gorčini i nezadovoljstvu. Nije nikakva sramota ako položiš oružje pred noge Proviđenja, bitka nije bila ravnopravna, i čast je spasena. U svakom slučaju, čovek nikada ne dobije poslednju bitku. * * * U tom razgovoru, koji je potrajao duže od dva sata, Eđidio mi je saopštio da je, po kazivanju nekih putnika koji su nedavno stigli iz Londona, požar konačno obuzdan. Uništio je, vele, najveći deo grada, ali čini se da nije bilo mnogo mrtvih. „Da je samo hteo, Svevišnji je mogao zatrti taj bezbožni narod. Zadovoljio se time da mu pošalje upozorenje, ne bi li ovaj odustao od svojih zabluda i vratio se pod milosrdno okrilje naše majke crkve.“
Prema ocu Eđidiju, ovog puta je tajna pobožnost kralja Čarlsa i kraljice Katarine ubedila Gospoda da se smiluje. Ali podmuklost tog naroda na kraju će istrošiti beskrajno strpljenje Božje... Dok je govorio, hiljadu misli mi je prolazilo kroz glavu. Kad sam bio u svom skrovištu, u potkrovlju, na poslednjem spratu ale house, govorkalo se da je Bog kaznio London zbog kralja, zbog njegove tajne odanosti „antihristu“ iz Rima, i zbog njegovih preljuba... Je li Bog bio previše okrutan prema Englezima? Je li bio previše milostiv? Pripisujemo Mu gnev, bes, nestrpljenje, ili zadovoljstvo, ali šta mi znamo o Njegovim istinskim osećanjima? Da sam na Njegovom mestu, da sedim na prestolu povrh sveta, oduvek i zauvek, da sam gospodar jučerašnjice i sutrašnjice, gospodar rođenja, života, smrti, čini mi se da ne bih osećao ni nestrpljenje ni zadovoljstvo - jer šta je nestrpljenje za onoga koji poseduje sve? Ne zamišljam Ga besnim, ne zamišljam Ga zaprepaštenim ni sablažnjenim, niti kako Se zaklinje da će kazniti one koji okreću leđa papi, ili bračnoj postelji. Kad bih bio Bog, spasao bih London zbog Bes. Kad bih je video kako trči, brine se, rizikuje svoj život da bi spasila jednog Đenovljanina, neznanca u prolazu, pomilovao bih njene raščupane ruse kose blagim lahorom, obrisao bih joj s lica znoj, uklonio bih ruševine koje su joj zaprečile put, rasterao bih razjarenu svetinu, ugasio vatru koja je opkolila njenu kuću. Pustio bih je da se popne u svoju sobu, i da se ispruži, i da zaspi, spokojnih očnih kapaka... Je li moguće da sam ja - Baldasar, bedni grešnik - predusretljiviji od Njega? Je li moguće da je moje trgovačko srce velikodušnije od Njegovog, i bogatije milosrđem? Čitajući ovo što sam maločas napisao, povučen svojim perom, ne mogu da se ne prestravim. Ali nikakvoj stravi nema mesta. Bog koji zaslužuje da Mu padnem pred noge ne može biti ni najmanje uskogrud, ni najmanje uvredljiv. On mora da je iznad svega toga, On mora da je veći. On je najveći, najveći, kako vole da ponavljaju muslimani. Istrajavam dakle - makar sutrašnji dan bio poslednji pre kraja sveta, ili pak samo poslednji u ovoj godini - ustrajavam u svojoj embrijačijskoj gordeljivosti i ništa ne poričem.
31. decembra 1666. Po celom svetu, mnogi ljudi mora da ovog jutra misle da će proživeti poslednji dan poslednje godine. Ovde, na ulicama Đenove, ne primećujem nikakvu prestrašenost, niti neko posebno uzbuđenje. Ali Đenova se oduvek molila samo za svoj procvat i za srećan povratak svojih lađa, ona nikada nije imala više vere nego što je razumno - blagodat s njom! Gregorio je odlučio da predveče priredi svečanost kako bi zahvalio Nebu, veli on, što je vratilo zdravlje njegovoj supruzi. Koja je ustala iz postelje, juče, i doista se oporavila. Međutim, čini mi se da moj domaćin već slavi nešto drugo. Veridbu, na neki način prikrivenu - prikrivenu kao ovo pismo. Nema sumnje da gospa Orijetina više nije bolesna, ali kad mene vidi, lice joj izgleda bolno. Još uvek ne znam gleda li me tako zato što me ne želi za zeta, ili pak zato što bi htela da ponizno zatražim ruku njene kćeri, a ne da je primim, nosa dignuta do plafona, kao neku počast koja je ukazana mome imenu. Za ovo slavlje Gregorio je angažovao jednog svirača na violi i pevača iz Kremone, koji će izvoditi najdivnije arije - beležim po sećanju imena kompozitora: Monteverdi, Luiđi Rosi, Jakopo Peri, kao i izvesni Matcoki ili Maracoli, čiji sinovac se, izgleda, oženio Gregoriovom nećakom. Nisam hteo da pokvarim sreću svog domaćina priznanjem da je ta muzika, čak i najveselija, za mene izvor melanholije. Jer ranije sam jedan jedini put slušao svirača na violi, i to kada sam išao s porodicom na Kipar, nedugo posle svoje ženidbe, da uzvratimo posetu Elvirinim roditeljima. Već tada sam doživljavao taj neželjeni brak kao jedno užasno iskušenje, i kad god bi me neka arija ganula, moja rana bi bila bolnija. Međutim, danas, kada je taj čovek iz Kremone počeo da svira, kada se velika odaja ispunila muzikom, istog časa sam osetio da tonem, kao iz zabave, u neko slatko sanjarenje u kome više nije bilo mesta za Elviru, ni za Orijetinu. Pomišljao sam još samo na žene koje sam voleo, na one koje su
me držale u naručju celog detinjstva - na svoju majku i žene u crnom iz Žibleta - i na one koje sam ja držao u naručju kao zreo muškarac. Među ovim poslednjim, nijedna me ne nadahnjuje tolikom nežnošću kao Bes. Naravno, mislim malo i na Martu, ali ona danas u meni izaziva isto toliko tuge kao i Elvira, ona otvara ranu koja tek treba polagano da zarasta. Dok će magnoveni prolazak kroz Besinu baštu za mene ostati, zauvek, predvorje raja. Kako sam srećan što London nije uništen! Sreća će za mene uvek imati ukus začinjenog piva, miris ljubičice - pa čak i škripavi zvuk drvenih stepenica koje su vodile do mog carstva u potkrovlju, na vrhu ale house. Je li pristojno ovako sanjati o Bes u kući mog budućeg tasta, koji je i moj dobrotvor? Ali snovi su slobodni od svake kuće i od svake prikladnosti, slobodni od svake zakletve, slobodni od svake zahvalnosti. Kasnije tokom večeri, samo što čovek iz Kremone koji je večerao s nama ode sa svojom violom, grunu iznenadna oluja. Nije bilo daleko od ponoći. Sevanje, grmljavina, snažni naleti kiše premda je nebo izgledalo oblačno ali mirno. Zatim udari grom. Razdirući prasak stene koju razbijaju. Najmlađa Gregoriova kći, koja je dremuckala u njegovom krilu, prenu se i brižnu u plač. Otac je umiri rekavši da nam se grom uvek čini mnogo bliži nego što jeste, a da je ovaj udario gore u Kastelo ili negde na doku. Ali jedva da je dovršio ovo objašnjenje, kad udari drugi grom, još bliže. Prolomi se u isti mah kad sevnu i munja, i ovog puta svi vrisnusmo. I pre nego što se povratismo iz prestravljenosti, zbi se jedna čudna pojava. Iz kamina, oko koga smo se svi bili okupili, najednom izbi, bez ikakvog očevidnog razloga, jedan vatreni jezik, koji stade juriti po podu. Svi smo bili užasnuti, nemi, obuzeti drhtavicom, a Orijetina, koja je sedela pored mene ali koja mi dotad nije uputila nijedne reči niti ijednog pogleda, naglo me ščepa za ruku tako je jako stežući da mi je zarila nokte u meso. Ona prošaputa - ali nekim šištavim šapatom koji su svi mogli čuti: „Ovo je Sudnji dan! Nisu me lagali! Ovo je Sudnji dan! Nek nam se Gospod Bog smiluje!“ Potom se baci na pod, na kolena, i izvuče iz džepa brojanice, pozivajući nas da učinimo to isto. Njene tri kćeri i prisutne služavke stadoše mrmljati molitve. Što se mene tiče, nisam uspevao da odlepim pogled od vatrenog jezička koji je u svom jurcanju stigao do jedne ovčije kože što beše prostrta
u blizini, zgrabivši je i ophitivši plamenom. Drhtao sam svim udovima, priznajem, i u opštem metežu pomislih da moram otrčati u svoju sobu po Stoto Ime. U nekoliko skokova nađoh se na stepeništu, ali začuh Gregorija koji je vikao: „Baldasare, kuda ćeš, pobogu? Pomozi mi!“ On beše ustao, dohvatio jednu veliku flašu vode, i počeo sipati njen sadržaj na zapaljenu ovčiju kožu. Vatra se malo stinja ne ugasivši se, onda je on stade gaziti nogama u jednom plesu koji bi nam izmamio, u drugim okolnostima, suze od smeha. Vratih se ka njemu trkom, i počeh izvoditi isti ples, gazeći plamičak, gušeći ga kad god bi živnuo, kao da tamanim kolonu škorpija. Za to vreme, i nekoliko drugih trgnulo se iz preneraženosti, najpre jedna mlada služavka, zatim baštovan, zatim Đakomineta; pojuriše da donesu razne posude napunjene vodom, koju su izlivali na sve što je još gorelo, ili plamsalo, ili se dimilo. Ovaj džumbus potraja svega nekoliko minuta, ali zbio se negde oko ponoći, i čini mi se da se tom farsom završila „godina Zveri“. Uskoro gospa Orijetina, koja jedina beše ostala na kolenima, najzad ustade i odrešito izjavi da je vreme da svi pođemo na spavanje. Popevši se u svoju sobu, prineh bliže jedan svećnjak, koji sam stavio na svoj sto po dolasku, kako bih napisao ovih nekoliko redaka. Kao poslednje praznoverje, sačekaću osvit dana da zabeležim novi datum. Danas je prvi januar hiljadu šeststo šezdeset i sedme. Takozvana „godina Zveri“ se okončala, ali nad mojom Đenovom diže se sunce. Iz njene utrobe rođen sam pre hiljadu godina, pre četrdeset godina, i ponovo ovoga dana. Još od zore sam u veselju, i imam želju da gledam sunce i da mu pričam kao Franjo Asiški. Morali bismo se radovati svaki put kad iznova počne da nas obasjava, ali danas je ljude sramota da pričaju suncu. Znači, nije se ugasilo, a ni ostala nebeska tela. Prošle noći ih nisam video samo zato što je nebo bilo prekriveno oblacima. Sutra, ili kroz dve noći, videću ih, i neću morati da ih brojim. Tamo su, nebo nije ugašeno,
gradovi nisu uništeni, ni Đenova, ni London, ni Moskva, ni Napulj. Moraćemo opet živeti dan za danom prikovani za tlo, s našim ljudskim bedama. S kugom i vrtoglavicama, s ratom i brodolomima, s našim ljubavima, s našim ranama. Nijedna božanska kataklizma, nijedan veličanstveni potop neće doći da uguši naše užasne strahove i izdaje. Moguće je da nam Nebo nije ništa obećalo. Ni najbolje ni najgore. Moguće je da Nebo živi samo u ritmu naših sopstvenih obećanja. Pored mene je Stoto Ime, koje još pokatkad unosi nemir u moje misli. Želeo sam ga, našao sam ga, povratio sam ga, ali kad sam ga otvorio, ostalo je zatvoreno. Možda ga nisam dovoljno zaslužio. Možda se suviše plašim da otkrijem to što ono skriva. Ali možda ono takođe nije ništa ni krilo. Odsada, više ga neću otvarati. Sutra ću otići da ga kradomice ostavim u neredu kakve biblioteke, da bi ga se jednog dana, posle mnogo mnogo godina, dočepale neke druge ruke, da bi u njega uronile neke druge oči, koje možda više neće biti pomračene. Na tragovima ove knjige prokrstario sam svet morem i kopnom, ali po izmaku 1666. godine, kad konačno saberem sva svoja stranstvovanja, shvatam da sam samo išao od Zibleta do Đenove zaobilaznim putem. Na zvoniku obližnje crkve je podne. Odložiću svoje pero poslednji put, zatvoriću ovu svesku, smotaću svoj pisaći pribor, potom ću širom otvoriti ovaj prozor kako bi me preplavilo sunce sa zvucima Đenove.
1 Italijanska reč gabbiano znači i morska lasta i galeb. (nap. prev.) 2 Kormoran, morski gavran, (nap. prev.)