Amin Maalouf - Baldasarovo putešestvije

„Ako želite, ja mogu da vam prevedem tu knjigu na italijanski ili grčki.“ Istog časa mu uputih pogled pun negodovanja. Ne kažem da je njegova ponuda bila besmislena, i sam sam hteo da predložim nešto u tom smislu, ali u njegovom obraćanju beše nečeg prenagljenog, čime smo raskrstili s našim dotadašnjim razgovorom. Plašio sam se da se domaćin ne popišmani, i u očima mu videh da malo okleva sa odgovorom. Ja bih sve to izveo drugačije. Vojvoda udostoji Buljinu jednog nadmenog osmeha. „Zahvaljujem vam na vašoj ponudi. No, poznajem jednog grčkog monaha koji savršeno čita arapski i koji će imati dovoljno strpljenja da prevede tu knjigu i ispiše je lepim krasnopisom. To je čovek mojih godina; mladi su odviše nestrpljivi za takve rabote. Ali ako obojica želite da malo prelistate knjigu o Stotom Imenu i da prepišete nekoliko redaka, mogu vam je doneti. Pod uslovom da ne napušta ovu prostoriju." „Bili bismo vam na tome zahvalni.“ On ustade, izađe i zatvori vrata za sobom. „Bolje bi ti bilo da si držao jezik za zubima kao što si mi obećao“, rekoh svom sestriću. „Čim si ti otvorio usta, on je skratio razgovor. I sada sebi dozvoljava da nam kaže ’pod uslovom da’..." „Ali doneće nam knjigu, to je najvažnije. Zbog toga smo i krenuli na ovo putovanje." „Koju ćemo imati vremena da pročitamo?" „Moći ćemo barem da proverimo je li ista kao ona koju smo već imali. Sem toga, ja vrlo dobro znam šta ću u njoj prvo potražiti." Dok smo se tako raspravljali, najednom spolja začusmo neku viku i topot koraka u trku. Buljina ustade da vidi šta se dešava, ali ja ga ukorih. „Sedi i ne mrdaj! I ne zaboravi da si u domu jednog princa!“ Krici se udaljiše od radne sobe, a zatim se, nakon nekoliko minuta, ponovo približiše, praćeni žestokim udarcima od kojih su podrhtavali zidovi prostorije. I nekim zabrinjavajućim mirisom. Ne mogavši više da izdržim, odškrinuh vrata, te zaurlah i sam. Zidovi i ćilimi behu u plamenu, a gust dim je ispunjavao kuću. Muškarci i žene trčali su na sve strane, noseći kofe s vodom i vrišteći. Izlazeći, okrenuh se ka Buljini i videh da on još sedi na svom mestu. „Sedimo i ne mrdajmo“, naruga mi se, „mi smo u domu jednog princa!“ Bezobraznik! Ošamarih ga iz sve snage, zbog onoga što je maločas rekao i zbog tolikih drugih stvari koje su dosad u meni kuvale. Prostorija se

začas napuni dimom te se zagrcnusmo od kašlja. Potrčasmo ka izlazu, probivši se kroz tri ognjene brane. A kad se konačno nađosmo na ulici, živi i zdravi, ali sa mnogobrojnim sitnim opekotinama po licu i rukama, nemadosmo vremena čestito ni da predahnemo, jer nas je vrebala mnogo gora opasnost. Zbog jednog nesporazuma koji nas umalo nije koštao života. Već behu nahrupile stotine ljudi iz mahale da posmatraju požar, kad čuvar koji nas beše uveo u kuću pokaza rukom na nas. Tim gestom je sigurno hteo pokazati svom gazdi ili nekom drugom čuvaru da više nismo unutra i da smo uspeli da se spasemo. Ali ove dangube protumačile su taj gest na sasvim drugačiji način. Uobrazivši da smo mi prouzrokovali tu nesreću, i da je čuvar hteo označiti krivce, ti ljudi stadoše da nas gađaju kamenjem. Morali smo da trčimo koliko nas noge nose kako bismo im umakli, što je samo potvrdilo da smo mi te palikuće i da hoćemo da pobegnemo pošto smo izvršili svoj zločin. Oni pojuriše za nama, naoružani štapovima, noževima i kožarskim makazama, i više nije dolazilo u obzir da se zaustavimo i pokušamo da ih urazumimo. Ali što smo više trčali, više smo izgledali prestrašeni, a ti ljudi su postajali sve bešnji i brojniji. Sada nas je već progonila cela mahala. Nismo mogli pobeći dovoljno daleko. Još nekoliko koraka, i uhvatiće nas. Imao sam utisak da već osećam njihov dah na potiljku. Najednom se preda mnom pojaviše dva janičara. U normalnim vremenima, dovoljno bi bilo samo da ugledam one njihove kape s dugim visećim perima pa da se bacim u prvo sokače levo ili desno kako im se ne bih našao na putu. Ali ovog trenutka samo ih je Nebo slalo. Behu ispred jednog obućarskog dućana, zbunjeno se okrećući u pravcu iz kojeg je dolazila graja i spustivši ruke na balčake svojih jatagana. Viknuh: „Aman! Aman!“, što znači „Pobogu!“, i bacih se u naručje jednome od njih kao dete u naručje majke. Krajičkom oka proverih je li i moj sestrić učinio isto. Vojnici se pogledom usaglasiše, zatim nas snažno gurnuše iza svojih leđa, te i sami povikaše na svetinu: „Aman!“ Naši progonioci najednom se ukipiše, kao da su udarili o stakleni zid. Sem jednoga, nekog momka koji je grmeo ko nečastivi i koji, kad bolje razmislim, mora da beše duševno poremećen. Umesto da se zaustavi kao i ostali, on se zalete pružajući ruke da dohvati Buljininu košulju. Začu se zvizak. Nisam čak ni video svog janičara kad je isukao sablju i udario. Videh samo kako je briše o leđa nesrećnika koji mu je ležao pod nogama.

Bio je pogođen u koren vrata, a zaseklina beše tako duboka da mu se vrat odvojio od tela kao potkresana grana. Nije se čuo čak ni poslednji uzdah. Samo tupi zvuk već nepomičnog tela kad se svalilo. Ostadoh duže vreme piljeći u ranu, odakle je navirala crna krv, lipteći iz nekog podzemnog izvora kome je trebalo vremena da presahne. Kada sam konačno uspeo da skrenem pogled, svetina se već bila rasula. Ostala su samo tri čoveka, nasred kaldrme, drhteći. Janičari im behu naredili da ne beže kao drugi i da im objasne šta se dogodilo. Oni pokazaše na buktinje požara iza sebe, zatim pokazaše na nas, na mog sestrića i mene. Odmah rekoh da nemamo ništa s tim, da smo pošteni trgovci knjigama, da smo bili u poseti zbog nekog posla kod vojvode od Vlaške, i da možemo za to pružiti dokaz. „Jeste li vi sigurni da su ovo zločinci?“ - upita stariji janičar. Tri čoveka iz mahale oklevala su da se izjasne, u strahu da ne stave sopstvenu glavu na kantar. Napokon jedan od njih progovori u ime sve trojice: „Kažu da su ovi tuđinci podmetnuli požar u palatu. Kada smo hteli da im postavimo neka pitanja, pobegli su kako samo krivci beže.“ Htedoh da odgovorim, ali janičari me jednim pokretom ruke ućutkaše, i narediše nam, Buljini i meni, da koračamo ispred njih. S vremena na vreme sam okretao glavu, obazirući se preko ramena. Svetina se beše ponovo iskupila i pratila nas je, doduše na pristojnoj udaljenosti. A u daljini su se još nazirali crveni odsjaji plamena i vika spasilaca. Moj sestrić je pak hodao mirno, ne uputivši mi ni najmanji uplašen ili saučesnički pogled. Uveren sam da je taj veliki duh bio zaokupljen nečim sasvim drugim, a ne prostim strahovima običnog smrtnika nepravedno optuženog za zločin, koga dva janičara sprovode carigradskim ulicama ka neizvesnoj sudbini. Naša oružana pratnja odvede nas u dom jedne očigledno veoma važne osobe, Moršed-age. Nikada nisam za njega čuo, ali on mi je stavio na znanje da je nekada bio serdar janičara, i da je vršio visoke dužnosti u Damasku. Štaviše, obratio nam se na arapskom, nekom arapskom sa jakim turskim akcentom, koji je začelo naučio pod stare dane. Ono što sam prvo kod njega zapazio behu zubi. Tako izduženi, tako istanjeni, da su pre ličili na niz crnih šiljaka. Delovali su mi odvratno, ali on očito zbog njih nije osećao ni stid ni neugodu. Pri svakom osmehu širom ih je pokazivao, a kezio se neprestano. Istina je takođe da je, što se ostalog

tiče, odavao utisak uglednog čoveka; beše debelotrb poput mene, sede kose pod besprekorno belom kapom optočenom srebrom, prijatnih manira. Čim nas uvedoše kod njega, on nam požele dobrodošlicu, i reče nam da smo imali mnogo sreće što su nas janičari odveli njemu, a ne nekom sudiji, ili u kulu zatvorenika. „Ovi mladi ljudi su mi kao deca, imaju u mene poverenja, znaju da sam pravičan i saosećajan čovek. Imam prijatelje na visokom položaju, na veoma visokom položaju, ako me dobro razumete, a nikada nisam koristio svoje veze da osudim nekog nevinog. Ponekad bih, naprotiv, izdejstvovao pomilovanje za nekog krivca koji bi uspeo da me smekša.“ „Mogu da vam se zakunem da smo nevini, posredi je obična zabuna. Objasniću vam.“ On me pažljivo sasluša, više puta klimnuvši glavom kao da razume. Zatim me umiri: „Čini mi se da ste čovek dostojan poštovanja, i znajte da ću vam biti prijatelj i zaštitnik." Bili smo u jednoj prostranoj odaji opremljenoj samo ćilimima, zidnim serdžadama i jastučićima. Oko nas, sem Moršed-age i naša dva janičara, beše još nekoliko ljudi, svi naoružani, koji su mi u prvi mah delovali kao vojnici bez uniforme. Napolju je bila galama, jedan čuvar izađe, potom se vrati i nešto prišapnu na uho našem domaćinu, koji se naglo uozbilji. „Izgleda da se požar širi. Žrtvama više nema broja.“ On se okrenu ka jednom od janičara. „Jesu li ljudi iz mahale videli kad ste doveli naše jarane ovamo?“ „Da, nekoliko njih nas je pratilo poizdalje.“ Moršed-aga je delovao sve više i više zabrinut. „Treba cele noći da budemo na oprezu. Nijedan od vas ne sme zaspati. I ako vas neko upita gde su naši jarani, reći ćete da smo ih odveli u hapsanu, gde će im se suditi.“ Onda nam uputi jedan produženi mig, otkri svoje crne šiljke i reče nam umirujućim tonom: „Ništa se ne bojte, imajte u mene poverenja, ta fukara vas više neće ni pipnuti.“ Zatim dade znak jednome od svojih ljudi da mu donesu malo pistaća za grickanje. Dva janičara izabraše taj trenutak da se povuku. Ali ovde moram prekinuti svoju ispovest, dosta je za večeras. Dan je bio iscrpljujući, a pero počinje da mi ispada iz ruke. Latiću ga se ponovo u

zoru. Napisano u subotu 28. Kasnije nam dadoše večeru, a zatim nam pokazaše jednu sobu u kojoj možemo prespavati, moj sestrić i ja, sami. Celu noć ni oka nisam sklopio, a u zoru još uvek nisam spavao kad se Moršed-aga nadvio nad mene i prodrmao me. „Morate odmah ustati.“ Sedoh. „Šta se dešava?“ „Napolju se iskupila silna svetina. Vele da je pola mahale izgorelo, i da ima na stotine mrtvih. Zakleo sam im se mezarom svoga oca da niste ovde. Ako budu navaljivali, moraću da pustim neke od njih da uđu kako bi se sami uverili. Morate se sakriti. Dođite!“ I povede mog sestrića i mene kroz neki hodnik, do jednog uzidanog ormana čija vrata otključa. „Spustite se niz ovih nekoliko basamaka. Pazite, nema svetla. Polako silazite, držite se za zid. Dole ima jedna mala izba. Pridružiću vam se čim budem mogao.“ I začusmo kako za nama zatvara vrata ormana i dvaput okreće ključ u bravi. Kad stigosmo dole, napipavajući potražismo neko mesto da seđnemo, ali tlo beše blatnjavo i nije bilo ni stolice ni šiljteta. Na kraju se naslonih na zid, moleći se da nas domaćin ne ostavi dugo u ovoj rupi. „Da nas ovaj čovek nije uzeo u zaštitu, sada bismo bili na dnu neke podzemne tamnice“, iznenada reče Buljina, koji već satima nije otvarao usta. U mraku nisam mogao videti smeška li se. „Pravi je trenutak za izrugivanje“, rekoh mu. „Možda bi hteo da nas Moršed-aga baci kao stočnu hranu onoj razjarenoj rulji? Ili pak da nas preda nekom kadiji koji bi nas bržebolje osudio da smiri javno mnenje? Ne budi nezahvalan! I ne diži nos toliko! Ne zaboravi da si me ti juče odvukao kod vojvode. I da si me ti takođe nagovorio da krenem na ovo putovanje! Nikada nije trebalo da napuštam Žiblet!“ Nisam mu govorio na arapskom, već na đenovljanskom, što svaki put spontano činim kad osetim da sam izložen udarcima zle kobi Orijenta.

Valja mi priznati da kako prolaze sati, a potom dani, počinjem držati neku besedu, u sebi, koja se i ne razlikuje mnogo od Buljinine, a njega sam pak sumnjičio za ruganje i optužio za nezahvalnost. To me je hvatalo samo u nekim trenucima; jer sam već u drugim blagosiljao svoju srećnu zvezdu koja je navela Moršed-agu na moj put. Neprestano sam oklevao između dva utiska. Katkada bih u tom čoveku video samo mudrog i prosedog uglednika, zabrinutog za našu sudbinu, za našu dobrobit, koji se svaki čas izvinjava što nam i protiv svoje volje prouzrokuje poneku neugodnost; a katkada bih od celog njega video samo ona crna usta proždrljive ribe. Kada bi mi se vreme odužilo, i kada bi izgledalo da su se opasnosti što nas vrebaju udaljile, pitao bih se tu i tamo nije li apsurdno što smo se našli ovako zatvoreni u kući jednog tuđina, koji niti je neki zaptija zadužen za održavanje reda, niti nam je prijatelj. Zašto je sve to činio za nas? Zašto je kvario odnose sa svetom iz mahale, pa čak i sa vlastima, kojima nas je mogao izručiti još prvog dana? A uz to, otvarao je vrata skrovišta, zvao nas je, uvodio nas u kuću, uglavnom noću, i delio s nama svoju večeru i večeru svojih ljudi, ustupajući nam počasno mesto i nudeći nam najbolju parčad piletine ili jagnjetine, a potom nam objašnjavajući kakvi su nam izgledi. Joj, joj, joj, govorio nam je, bliži se smrtna opasnost. „Mahaljani ne skidaju oka s kapije, ubeđeni su da se još krijete kod mene. Po celoj čaršiji traže krivce za požar. Vlasti su obećale primernu kaznu...“ Kad bi nas uhvatili, ne bi im bilo ni na kraj pameti da nam istinski sude. Isti dan bi nas nabili na kolac i izložili na javnom mestu. Sve dok se krijemo kod svog dobročinitelja, bićemo na sigurnom. Ali ne možemo predugo da ostanemo ovde. Sve tajne na koncu budu provaljene. Uostalom, kadija beše poslao ovamo svog ćatu, da malo pronjuška. Mora da je nešto posumnjao. Danas pišem ove rečenice rukom koja više ne drhti. Punih devet dana i devet noći proživeo sam u košmaru, a da prisustvo mog zloslutnog sestrića ničim nije ublažilo moje očajanje. Rasplet se odigrao tek juče. Pošto me je neko vreme držao u strahu da bi sudija mogao u bilo kom trenutku izvršiti pretres Po svim propisima, i pošto je postajalo sve opasnije da nas ovako krije, domaćin konačno dođe da mi javi jednu dobru vest.

„Kadija je jutros poslao po mene. Otišao sam kod njega šapućući svoju poslednju molitvu. A kad mi s neba pa u rebra kaza da zna da se krijete kod mene i da su mu janičari to priznali, bacih mu se pod noge preklinjući ga da mi poštedi život. Onda me on pozva da ustanem, i reče da odobrava moj plemeniti postupak, pošto sam uzeo u zaštitu dva nevina insana. Jer i on je uveren u vašu nevinost. Da duhovi nisu tako uspaljeni, i sam bi vam rekao da smesta izađete uzdignuta čela. Ali bolje je biti oprezan. Pre nego što izađete, valja nabaviti propusnicu. Samo bi im Vaša visost, rekoh mu, mogla izdati takav dokument. Kazao je da mora malo razmisliti i zamolio me da svratim kod njega posle podne. Šta misliš o tome?“ Odgovorih da sam oduševljen, i da nema te vesti koja bi me više ospokojila. „Moraćemo kadiji načiniti poklon dostojan jedne takve milosti.“ „Naravno. Koliko para treba da mu ponudimo?“ „Moračeš o tome dobro porazmisliti, taj kadija je uvažena ličnost. Gord je, i neće hteti da se pogađa. Samo će gledati šta mu nudimo. Ako oceni da je dovoljno, uzeće novac i daće nam propusnicu. Ako pak oceni da nije dovoljno, baciće mi ga u lice, a onda smo otišli bestraga za sva vremena, i ti i tvoj sestrić i ja!“ On polako pređe rukom preko vrata, s jedne strane pa s druge, a ja instinktivno načinih istu kretnju. Koliko bih mu novaca morao ponuditi da spasemo živote? Kako da pronađem odgovor na takvo pitanje? Postoji li neki iznos zbog koga bih više voleo da položim svoj život i život svog sestrića? „Kod sebe imam samo četiri pijastera i šezdeset aspri. Znam da to nije dovoljno...“ „Četiri i po pijastera, toliko treba podeliti mojim ljudima kao nagradu što su nas sve štitili i služili deset dana.“ „То sam i nameravao da uradim. Hteo sam i tebi, našem domaćinu i dobročinitelju, da pošaljem najskupoceniji poklon čim stignem kući.“ „Na mene zaboravi, ne želim ništa. Ti si ovde, u mojoj kući, već danima i noćima, a nisam ti dozvolio da odrešiš kesu. Nisam toliko izlagao svoj život opasnosti da bih dobio darove. Primio sam vas u svoju kuću, tebe i tvog sestrića, zato što sam od prvog trenutka bio uveren da ste nevini. Ni iz jednog drugog razloga. I neću mirno spavati sve dok vas ne vidim na sigurnom. Ali kadiji treba ponuditi dar koji mu priliči, i teško li se nama ako imalo omanemo u proceni.“

„Na koji način mu treba platiti?“ „On ima brata, jednog bogatog i uglednog trgovca. Napisaćeš na njegovo ime priznanicu u kojoj ćeš reći da ti je isporučio robu za izvesnu sumu novca i da se obavezuješ da ćeš mu isplatiti dug za nedelju dana. Ako nemaš kod sebe tu sumu, moći ćeš je uzajmiti.“ „Pod uslovom da neko pristane da mi pozajmi...“ „Slušaj, jarane moj! Čuj savet jednog prijatelja osedele kose! Daj najpre da te izvučemo iz ovog belaja, i da sačuvaš glavu na ramenima. A posle ćeš misliti na pozajmicu. Ne gubimo vreme, deder da to sastavimo. Neka mi donesu nešto za pisanje!“ I on me ispita za puno ime, za stalno mesto boravka, za adresu u ovom gradu, za veru, za poreklo, za posao kojim se bavim, i stade lepo pisati sigurnom rukom. Ostavivši ipak jedan red prazan. „Koliko da napišem?“ Oklevao sam. „Ро tvom mišljenju?“ „Ne mogu ti pomoći. Ne znam koliko tačno iznosi moja imovina.“ Koliko zapravo iznosi moja imovina? Može biti, ako sve skupa pro računam, dvesta pedeset hiljada maj dina, to jest oko tri hiljade pijastera... Ali, je li to pravo pitanje koje valja postaviti? Ne bi li trebalo radije znati koju sumu novca sudija obično zamišlja kad čini takve usluge? Svaki put kad mi neki iznos padne na pamet, grlo mi se stegne. A šta ako sudija odbije? Zar ne bih mogao dodati još jedan pijaster? Ili tri? Ili dvanaest? „Koliko?“ „Pedeset pijastera!“ Čovek nije izgledao mnogo zadovoljan. „Napisaću sto pedeset!“ On stade da piše, a ja se ne usprotivili. Zatim dade dvojici svojih ljudi da potpišu kao svedoci, kao i meni i mom sestriću. „Sada molite Boga da se sve dobro svrši. U protivnom, svi ćemo skončati." Napustili smo boravište Moršed-age juče u cik zore dok ulice još uvek behu zamrle, pošto su se njegovi ljudi uverili da nas niko ne vreba. Imali smo jednu vrlo šturu propusnicu koja nam je omogućavala da na miru putujemo celom carevinom. Udno hartije, neki potpis u kojem se mogla razaznati jedna jedina reč, „kadija“.

Vraćali smo se ka našoj kući u Galati gotovo češući se o zidove, prljavi i ogoljeni, ako ne kao prosjaci, a ono barem kao putnici iscrpljeni nekolikim uzastopnim deonicama, a koji su ko zna koliko puta pogledali smrti u oči. I pored propusnice, plašili smo se da nas ne presretne kakva ulična straža, a još više da ne naletimo na ljude iz opustošene mahale. Tek kad smo stigli kući, saznali smo istinu: odmah sutradan po izbijanju požara, bili smo oslobođeni svake optužbe. Iako skrhan bolom i potpuno uništen gubitkom svoje kuće, kao i knjiga, plemeniti vojvoda beše okupio ljude iz mahale kako bi im saopštio da nas je nepravedno okrivio; vatrenu stihiju behu izazvale žeravice jedne vodene lule koju je neka sluškinja ispustila na vuneni ćilim. Nekoliko ljudi iz njegove pratnje zadobilo je manje-više površne opekotine, ali niko nije smrtno stradao. Osim onog jednog mladog maloumnika koga su pred nama pokosili janičari. Zabrinuti zbog našeg nestanka, Marta, Habib i Hatem behu odmah sutradan otišli tamo da nas potraže, i smesta su ih uputili ka kući Moršedage. Koji im je ustvrdio da nam je pružio utočište samo na jednu noć kako bi nas spasao od gomile, i da smo otišli čim je svanulo. Možda smo, natuknuo je, više voleli da na neko vreme napustimo grad, iz straha da nas ne uhapse. Moji su toplo zahvalili našem dobrotvoru, obećavši mu da će ga obavestiti čim nešto o nama saznaju, pošto se, po njegovim rečima, među nama rodilo veliko prijateljstvo. Dok su oni vodili taj ljubazni razgovor, mi smo čamili, Buljina i ja, u ćeliji ispod njihovih nogu, umišljajući kako se naš tamničar trudi da nas sačuva od kandži svetine. „Skupo će mi platiti“, rekoh, „ne zvao se ja Embrijako! Vratiće on meni novac, a onda će trunuti u tamnici, sem ako ne bude nabijen na kolac.“ Niko od mojih nije ni pomislio da mi protivreči, ali kad se nađoh nasamo sa svojim kalfom, on stade da me preklinje: „Gazda, bolje je da odustanete i da ne progonite tog čoveka!“ „То ne dolazi u obzir. Ići ću, ako bude potrebno, čak i do velikog vezira!“ „Ako vam je običan harambaša iz donje mahale izvukao celu kesu i iskamčio priznanje duga od sto pedeset pijastera da bi vas pustio na slobodu, šta mislite, koliko će biti potrebno istresti u čekaonici velikog vezira da biste dobili zadovoljenje?“ Odgovorih mu:

„Platiću koliko treba da platim, ali hoću da vidim tog čoveka nabijenog na kolac!“ Hatem ne htede ponovo da mi protivreči. On obrisa sto preda mnom, pokupi jednu praznu šolju, zatim izađe, oborenih očiju. Dobro zna da ne treba vređati moje samoljublje. Ali takođe zna da svaka reč koja mi se kaže izdubi jednu brazdu u mome duhu, ma šta ja odgovorio U datom trenutku. I doista, jutros nisam u istom raspoloženju kao i juče. Ne razmišljam više o tome da se osvetim pre nego što napustim ovaj grad. Hoću da idem odavde i da povedem svoje. I ne želim više tu prokletu knjigu, čini mi se da će se, svaki put kad joj se približim, dogoditi neka nesreća. Najpre stari Idris, zatim Marmontel. A sada požar. Ne donosi nam ta knjiga spas, već zlo i poharu. Smrt, brodolom, požar. Ne želim više sve to, odlazim. I Marta me takođe preklinje da napustimo ovaj grad bez odlaganja. U palatu se neće vraćati ni za živu glavu. Uverena je da sve što bi dalje preduzela ne bi ništa vredelo. Sada bi htela da ide u Smirnu - nisu li joj bili rekli da joj se muž skrasio negde u tom kraju? Ubeđena je da tamo može dobiti papir koji će joj vratiti slobodu. Neka bude tako, odvešću je u Smirnu. Ako tamo nađe ono što traži, vratićemo se zajedno u Žiblet. Gde ću se oženiti njome, i dovesti je da živi u mojoj kući. Nemam želje da joj sada išta obećavam, suviše nas zamki još deli od jedne takve sutrašnjice. Ali volim da gajim pomisao da će godina što dolazi, koju nazivaju godinom Zveri i hiljadu predskazanih nesreća, za mene biti godina svadbe. Ne kraj vremena, već novi početak.

II SVESKA Sabatajev glas

U luci, nedelja 29. novembra 1665. Ostao je u mojoj svesci znatan broj belih listova, ali ovim redovima otvaram drugu, koju sam maločas kupio u luci. Prva više nije kod mene. Kada bih znao da je više nikada neću videti, posle svega što sam u njoj zapisao od avgusta, čini mi se da bih izgubio volju za pisanjem, a pomalo i volju za životom. Ali ona nije izgubljena, prosto sam bio primoran da je ostavim u Barinelijevoj kući, kada sam je jutros u žurbi napustio, i toplo se nadam da ću je povratiti, još ove noći, inšalah. Hatem je otišao da je donese i da obavi usput još neke poslove. Imam poverenja u njegovu umešnost... Sada se pak vraćam na peripetije ovog dugog dana, koji mi je doneo mnoga poniženja. Neka sam očekivao, a neka ne. Jutros, dakle, dok sam se spremao da pođem sa svojima u crkvu u Peri, stiže jedan turski beg s velikom pratnjom. Ne silazeći s konja, on posla jednog od svojih ljudi po mene. Mahaljani ga svi odreda pozdraviše s mnogo poštovanja, neki od njih poskidaše ćulahe, zatim strugnuše u prvo sokače. Kada se predstavih, on me s visine svog gizdavog sedla pozdravi na arapskom, a ja mu otpozdravih. Obrati mi se kao da se odvajkada znamo i nazva me svojim prijateljem i bratom. Ali njegove smrknute oči govorile su nešto sasvim drugo. Pozva me da mu ovih dana učinim čast svojom posetom, a ja učtivo odgovorih da bi to meni bila čast, istovremeno se pitajući ko bi taj čovek mogao biti, i šta hoće od mene. Onda on pokaza na jednog od svojih ljudi, rekavši kako bi mi ga poslao sledećeg četvrtka da me doprati do njegove kuće. Pun podozrenja, nakon svega što mi se dogodilo ovih poslednjih dana, nisam imao nikakve želje da olako pođem u kuću nekog neznanca, i odgovorih da nažalost moram napustiti grad pre četvrtka zbog jednog hitnog posla, ali da ću rado prihvatiti njegov velikodušni poziv kad sledeći put budem boravio u ovoj blagoslovenoj prestonici. U sebi sam mrmljao: neće me skoro videti! Najednom, čovek izvuče iz džepa izjavu koju mi moj tamničar beše poturio da potpišem na prevaru i pod prinudom. On je razvi, potvrdi da se na njoj nalazi njegovo ime, i reče da je zapanjen što sam naumio da odem ne izmirivši svoj dug. To je, znači, brat onog sudije, pomislih. Ali mogao bi

isto tako da bude bilo koji drugi moćnik koji se slizao s mojim tamničarom, a ovaj je na njega naslovio moje priznanje duga tvrdeći da je upisao ime sudijinog brata. Nema sumnje da vajni sudija postoji samo u izmišljotinama Moršed-age. „Aha, vi ste kadijin brat“, rekoh međutim, kako bih imao vremena da razmislim, i kako bih stavio na znanje onima koji nas slušaju da ne znam dobro ko je taj čovek. Njegov ton tada otvrdnu: „Ја sam čiji god hoćeš brat! Ali ne i jednog đenovskog pseta! Kada ćeš mi platiti dug?“ Ljubaznosti behu očigledno okončane. „Dozvoljavate li da vidim taj dokument?“ „Znaš ti dobro šta ima u njemu!“ - odgovori on, praveći se nestrpljiv. Ali mi ga ipak pruži, ne ispuštajući ga, i ja priđoh bliže da pročitam. „Taj novac“, rekoh, „treba vratiti tek za pet dana." „U četvrtak, sledeći četvrtak. Doći ćeš kod mene sa celom sumom, nijedna aspra da ne manjka. A ako dotad pokušaš da se izvučeš, provešćeš ostatak života u tamnici. Moji ljudi će te odsada nadzirati i danju i noću. Kuda si to pošao?“ „Nedelja je, pošao sam u crkvu.“ „То ti je pametno, idi u crkvu! Moli se za svoj život! Moli se za svoju dušu! I požuri da nađeš dobrog zajmodavca!“ I on naredi dvojici svojih ljudi da ostanu na straži pred vratima moje kuće, te ode sa ostalom pratnjom, pozdravivši me manje učtivo nego kad je došao. „Šta sada da radimo?“ - upita Marta. Kratko razmislih. „Ono što smo naumili da radimo pre nego što je došao ovaj čovek. Idemo na misu.“ Kad idem u crkvu, ne molim se često. Tamo uglavnom idem da se uljuljkujem pojstvenim glasovima, tamjanom, slikama, kipovima, svodovima, vitražima, pozlatama, i da plovim u beskrajnim meditacijama, koje su pre sanjarije, svetovne sanjarije, katkada čak i raskalašne. Prestao sam da se molim, dobro se toga sećam, kada sam imao trinaest godina. Moj žar je splasnuo onoga dana kad sam prestao da verujem u čuda. Trebalo bi da ispričam u kojim se okolnostima to desilo - učiniću to, ali malo kasnije. Danas se dogodilo isuviše stvari koje me zaokupljaju, i nije

mi do dugih skretanja s glavne teme. Hteo sam samo naglasiti da sam se danas molio, i da sam zatražio od Neba neko čudo. Nadao sam mu se pun poverenja, i čak sam imao - neka mi Bog oprosti! - osećanje da sam ga zaslužio. Oduvek sam bio pošten trgovac, a i više od toga, dobar čovek. Koliko sam samo puta pružio ruku jadnicima koje On sam - neka mi opet oprosti - beše zaboravio! Nikada nisam prisvajao dobra najslabijih, niti sam ponižavao one koji zavise od mene da bi preživeli. Zašto bi On dozvolio da se ovako na mene ostrvljuju, da me upropaštavaju, da mi ugrožavaju slobodu i život? Stojeći u crkvi u Peri, piljio sam bez stida u Stvoritelja na slici iznad oltara, na kojoj sedi na tronu, poput antičkog Zevsa, okružen zlatnim zrakama, i molio sam ga za čudo. U trenutku dok pišem ove redove, još ne znam da li se čudo desilo. Neću ni znati sve do sutra, ne pre zore. Ali video sam, čini mi se, prvi znak. Rasejano sam slušao propoved oca Tome, posvećenu periodu došašća, i žrtvama koje moramo prihvatiti kako bismo zahvalili Nebu što nam je poslalo Mesiju. Sve do trenutka kada je, u svojim poslednjim rečenicama, zatražio od vernika da posvete jednu usrdnu molitvu onim prisutnima koji već sutra moraju da se otisnu na pučinu, kako bi im putovanje prošlo bez opasnosti, i kako se more i vetrovi ne bi raspomamili. Sve oči se okrenuše ka jednom otmenom gospodinu, u prvom redu, koji je držao pod miškom kapetansku kapu i koji uputi svešteniku blag naklon zahvalnosti. U tom trenutku, rešenje koje sam tražio samo se nametnu mom duhu: krenuti smesta, čak ni ne svratiti u kuću gazda Barinelija. Ići pravo na brod, ukrcati se, tamo provesti noć, da bismo što pre umakli onima koji nas progone. Tužnoga li doba kad nevini nema drugog izlaza nego da pobegne! Ali Hatem je u pravu, ako počinim tu grešku da se predam vlastima, izlažem se opasnosti da ovde ostavim svoje bogatstvo i svoj život. Ti zlikovci izgledaju tako sigurni u svoja dela, i ne bi se toliko šepurili da nemaju saučesnike u najvišim krugovima. A ja, tuđinac, „kaurin“, „đenovsko pseto“, nikada neću isterati pravdu protiv njih. Ako bih se zainatio, doveo bih u opasnost svoj sopstveni život i živote svojih bližnjih. Na izlazu iz crkve, potražih kapetana lađe, koji se zove Bovoazen, i upitah ga namerava li kojim slučajem pristati pored Smirne. Istinu govoreći, u stanju duha u kome sam se od jutros nalazio zbog posete mog progonioca, bio sam spreman da krenem bilo kuda. Ali prestrašio bih svog sagovornika da sam mu nagovestio kako pokušavam da pobegnem. Od njega saznadoh

srećnu vest da brod uistinu pristaje u Smirni da ukrca neku robu, ali i da ostavi gazda Robolija, francuskog trgovca koga sam ranije sreo u društvu oca Tome, i koji privremeno vrši dužnost ambasadora. Dogovorismo se o ceni, kako za plovidbu tako i za hranu, deset francuskih talira, što iznosi trista pedeset majdina, a plaćanje je pola po ukrcavanju, a pola kad stignemo. Kapetan mi ljubazno preporuči da ujutro ne zakasnim, jer je polazak već u ranu zoru, a ja mu odgovorih da ćemo se ukrcati još večeras kako ne bismo nimalo rizikovali. Što smo i učinili. Prodao sam mazge koje su mi preostale, i poslao Hatema Barineliju da mu objasni naš nagli odlazak i da mi donese moju svesku i neke druge stvari. Zatim sam se popeo s Martom i svojim sestrićima na palubu. Gde se i u ovom trenutku nalazimo. Moj kalfa se još nije vratio. Očekujem ga iz časa u čas. Predvideo je da se ušunja kod krčmara na jedan skriveni kapidžik iza kuće, kako bi izmakao budnoj pažnji naših progonilaca. Uzdam se u njegovu spretnost, ali nije da ne brinem. Jeo sam laganu hranu, hleba, urmi, sušenog voća. Čini se da je to najbolji način da se izbegne morska bolest. Međutim, nije morska bolest ono što me užasava u ovom trenutku. Sigurno sam dobro uradio što sam se ovako brzo ukrcao i što se nisam vraćao u Barinelijevu kuću, ali ne uspevam da odagnam pomisao da se još pre više sati bar nekoliko ljudi bacilo u potragu za nama. Ako budu imali iole sreće, i ako se dosete da nas potraže po pristaništu, mogli bi da nas ščepaju kao najgore razbojnike. Možda sam ipak mogao priznati kapetanu razloge svoje žurbe, ako ni zbog čega drugog a ono barem da nikome ne bi pominjao naše prisustvo na brodu, i da bi znao šta da odgovori ako neko sumnjiv dođe po nas. Ali nisam se usudio da mu predočim naše jade, u strahu da nam ne uskrati svoju pomoć. Biće duga ova noć. Sve dok ne isplovimo iz luke, sutra ujutro, svaki šum će me uznemiriti. Gospode, kako sam mogao ovoliko zabrazditi ne počinivši ni najmanje nedelo, i s položaja poštenog i uglednog trgovca spasti na položaj odmetnika? Kad smo već kod toga, razgovarajući s kapetanom Bovoazenom ispred crkve, začuh sebe kako govorim da putujem sa svojim kalfom, sestrićima i sa „svojom ženom“. Eto, a taman sam bio okončao ovu lakrdiju, čim sam stigao u Carigrad, da bih sada, uoči polaska, ponovo uveo lažni novac u opticaj, ako mogu tako da kažem. I to potpuno nepromišljeno: ti ljudi s kojima se spremam da putujem nisu neki anonimusi iz alepskog karavana,

među njima ima i plemića koji znaju moje ime, i s kojima ću možda jednog dana sklapati poslove. A uz to, šta ako je kapetan ispričao ocu Tomi kako je pristao da nas preveze, mene i moju ženu. Mogu da zamislim izraz lica ovog poslednjeg. Zavetovan na ispovednu tajnu, ne bi mogao da ga ispravlja, ali naslućujem šta bi mu sve prolazilo kroz glavu. Šta me tera da se ovako ponašam? Prostodušni ljudi bi rekli da je to ljubav, koja navodno čoveka čini nerazumnim. Nema sumnje, ali nije samo ljubav. Tu je i približavanje kobne godine, to osećanje da naša dela neće imati nastavka, da će se lanac događaja prekinuti, da čas ispaštanja više neće nastupiti, da će se dobro i zlo, prihvatljivo i neprihvatljivo uskoro pomešati u jednom istom potopu, i da će lovci umreti u istom trenutku kad i njihov plen. Ali vreme je da zatvorim svesku... Čekanje i strah naveli su me da večeras napišem to što sam napisao. Sutra ću možda pisati nešto sasvim drugo. Ponedeljak 30. novembra 1665. Ako sam mislio da će mi zora doneti spas, grdno sam se prevario, i teško mi je da prikrijem strah pred svojim saputnicima. Ceo dan je protekao u čekanju, i ne znam kako da objasnim onima koji me zapitkuju zašto ostajem na brodu, kad svi ostali putnici i članovi posade koriste ovaj zastoj da razgrabe robu na bazaru. Jedino pametno objašnjenje koje sam pronašao jeste da sam tokom boravka ovde napravio veće rashode nego što sam bio predvideo, da prema tome nemam dovoljno novca, te da ne bih hteo pružiti svojim sestrićima ni „svojoj ženi“ priliku da mi izvuku i ovo malo što mi je preostalo. Razlog odlaganja puta je to što je kapetan prošle noći saznao da je ambasador Francuske, gospodin De la E, konačno stigao u Carigrad da preuzme svoju dužnost, pet godina nakon što je imenovan za naslednika svoga oca. Za sve Francuze iz ovog kraja to je značajan događaj, za koji se nadaju da će doprineti uspostavljanju boljih odnosa između francuske krune i krune Velikog Vladara. Govorka se i o obnovi Nagodbi o pravima hrišćanskih podanika, zaključenih prošlog stoleća između Franje I i Sulejmana Veličanstvenog. Našem kapetanu, vlasniku broda, kao i gazda

Roboliju, beše veoma stalo da se nađu pored ambasadora kako bi mu poželeli dobrodošlicu i iskazali svoje duboko poštovanje. Večeras sam razabrao iz nekih priča da usled izvesnih komplikacija ambasador još uvek nije kročio na kopno, da pregovori sa sultanskim vlastima još nisu okončani, i da je njegov brod, Veliki Cezar, bacio lenger na ulasku u luku. Zbog čega se pribojavam da ćemo krenuti tek sutra uveče, najranije, a možda čak i prekosutra. Je li moguće da našim progoniocima dosad nije palo na pamet da nas potraže u luci? Sreća naša što, izgleda, veruju kako smo se krenuli natrag u Žiblet kopnenim putevima, i što nas radije traže oko Skutarija, i na putu za Izmir. Takođe je moguće da su se ti ćoravci koristili blefiranjem kako bi me zastrašili i prisilili da im platim, ali da se plaše koliko i ja komplikacija koje bi se mogle izroditi iz okršaja u luci sa stranim posetiocima, koje bi ambasadori i konzuli sigurno uzeli u zaštitu. Hatem se vratio živ i zdrav, ali praznih ruku. Nije mogao da se uvuče kod Barinelija, kuća je bila pod nadzorom i spreda i pozadi. Barem je uspeo da dostavi domaćinu poruku, zamolivši ga da dobro čuva kod sebe naše stvari sve dok se ne vratimo po njih. Teško mi je što više nemam svoju svesku uza se, i kad zamislim kako bi neke prostačke oči mogle da razgolićuju moju intimnu prozu. Hoće li veo kojim je zastirem umeti da je zaštiti? Ne smem previše o tome da mislim, ni da se sekiram, niti da se prepuštam griži savesti. Bolje je da gajim poverenje u Nebo, u svoju srećnu zvezdu, a naročito u Barinelija, koji mi je beskrajno drag i za koga želim verovati da je nesposoban da se ponaša nečasno. Na moru, prvog decembra 1665. Kad se probudih, okrepi me najradosnije iznenađenje: više nismo bili u luci. Bejah proveo mučnu i besanu noć, i zaspao sam tek pred zoru, da bih se rasanio oko podneva, nasred Propontidskog mora. Konačno smo krenuli, jer je gazda Roboli na kraju odustao od putovanja kako bi neko vreme ostao uz ambasadora i upoznao ga sa svime što se

dešavalo u njegovom odsustvu, dok ga je zamenjivao. Stoga je vlasnik našeg broda ocenio da je beskorisno dalje odlaganje polaska, pošto on sam nije imao nikakvu obavezu da ide gospodinu De la Eu, i pošto je ranije mislio to da učini samo u društvu gazda Robolija. Čim sam ustanovio da smo isplovili, moja morska bolest se stišala, dok se obično pogoršava kad se udaljavamo od luke. Ako nam vetrovi budu naklonjeni, i ako more ostane mirno, bićemo u Smirni, kažu mi, za manje od nedelju dana. Ali mesec je decembar, i bilo bi čudno da more ostane kao ulje. Pošto sam sada spokojniji, zabeležiću ovde, kao što sam obećao, događaj koji me beše naveo da se udaljim od religije i koji me nadasve naučio da sumnjam u čudesa. Prestao sam da verujem u njih, kao što sam rekao, kada sam imao trinaest godina. Sve dotad, neprestano su me viđali na kolenima, sa brojanicama u rukama, među ženama u crnini, i znao sam napamet vrline svih svetaca. Koliko li sam samo puta išao u Jevremovu kapelu, skromnu ćeliju u steni, u kojoj je nekada živeo jedan od najpobožnijih pustinjaka, čija nebrojena čudesa danas veličaju u žibletskom kraju. Elem, jednoga dana, u dobi od trinaest godina, vrativši se s jednog od svojih hodočašća, dok mi je u ušima još odzvanjala litanija čudesa, stadoh uzbuđeno pripovedati svome ocu priču o oduzetom čoveku koji je uspeo da siđe s vrha planine pesice, o luđakinji iz sela Ibrine koja je povratila razum onog trenutka kada je čelom dotakla ledenu stenu koja beše obitavalište tog sveca. Bolela me je mlakost koju je otac ispoljavao prema verskim stvarima, a naročito otkako mi je jedna pobožna gospođa iz Žibleta stavila na znanje da je moja majka umrla tako prerano - imao sam svega četiri godine, a ona nešto više od dvadeset - samo zato što se nismo molili pokraj njenog uzglavlja sa neophodnim žarom. Bio sam dakle kivan na svoga oca, i želeo sam da ga vratim na pravi put. On sasluša moje poučne priče ne pokazujući ni sumnjičavost ni zaprepašćenje. Lice bez ikakvih osećanja i glava koja je neumorno klimala. Kada sam ispraznio svoju dnevnu poputninu, on ustade i blago me potapša po ramenu u znak da se ne mrdam s mesta, pa ode u svoju sobu po jednu knjigu koju sam mu više puta video u rukama. Pošto ju je spustio na sto, pored svetiljke, poče da mi čita, na grčkom, razne priče koje su sve pripovedale o čudesnim ozdravljenjima. Propustio je

da navede koji je svetac izveo ta čuda, jer je više voleo, rekao je, da ja to pogodim. Ta igra mi se dopade. Osećao sam se dovoljno sposobnim da prepoznam stil čudotvorca. Sveti Arsenije, možda? Ili Vartolomej? Ili Simeon Stolpnik? Ili možda Prozerpina? Pogodiću! Najfascinantnija priča, koja mi je izmamila nekoliko aliluja, pripoveda o jednom čoveku kome pluća beše probola strela i u njima i ostala; pošto je proveo noć pored sveca, on je sanjao da ga je ovaj dotakao, a ujutru je bio izlečen; desna pesnica mu je bila zatvorena, a kada ju je raširio, u njoj je zatekao parče strele koja mu se beše zarila u telo. Ova priča o streli navela me je na pomisao da to može biti sveti Sebastijan. Nije, reče otac. Zamolih ga da me pusti da još pogađam. Ali on ne htede produžavati igru, i ravnodušno mi otkri da je tvorac tih čarobnih izlečenja niko drugi do... Asklepije. Da, Asklepije, grčki bog medicine, u svom svetilištu u Epidauru, u koje su dolazili mnogobrojni hodočasnici, vekovima. Knjiga koja je sadržala ove priče beše slavna Periegeza, ili Opis Grčke, koju je napisao Pauzanija u drugom veku naše ere. Kada mi je otac to otkrio, bio sam uzdrman do najvećih dubina svoje pobožnosti. „То su laži, zar ne?“ „О tome ništa ne znam. Možda su laži. Ali ljudi su u njih dovoljno verovali da su iznova dolazili, iz godine u godinu, da traže izlečenje u Asklepijevom hramu.“ „Lažna božanstva ne mogu izvoditi čudesa!“ „Nema sumnje. Mora da si u pravu.“ „А ti, veruješ li ti u to?“ „Nemam pojma.“ On ustade, i ode da vrati Pauzanijinu knjigu tamo odakle je beše uzeo. Od toga dana, više nisam odlazio na hodočašće u Jevremovu kapelu. Nisam se više mnogo ni molio. Mada nisam postao ni istinski nevernik. Danas na sve što se moli i kleči i klanja spuštam isti onaj očev pogled, razuveren, uzdržan, ni pun poštovanja ni preziran, katkada zapitan, ali oslobođen svake izvesnosti. I prija mi da verujem da Tvorac najviše voli, od svih svojih bića, upravo ona koja su umela da postanu slobodna. Nije li svaki otac zadovoljan kad vidi svoje sinove da izlaze iz detinjstva kako bi postali ljudi, čak i ako ga njihove kandže što niču katkada malo i ogrebu? Zašto bi onda Bog bio manje blagonaklon otac?

Na moru, sreda 2. decembra Prošli smo Dardanele i jedrimo pravo ka jugu. More je mirno i šetam se palubom, s Martom pod ruku, kao s nekom francuskom damom. Ljudi iz posade gledaju je krišom, taman kako treba da bih osetio koliko mi zavide, ali i s najdubljim poštovanjem, tako da mi njihovo ponašanje podiže ponos a ne izaziva ljubomoru. Dan za danom, neprimetno, do te mere se navikavam na njeno prisustvo da je retko nazivam „udovicom“, kao da taj nadimak više nije dostojan nje; pa ipak, krenuli smo za Smirnu da bismo zbavili dokaz njenog udovištva. Ona je ubeđena da će dobiti zadovoljenje; a ja sam sa svoje strane mnogo skeptičniji. Plašim se da ne padnemo u ruke nekih podmitljivih činovnika koji bi nam izvukli, pijaster po pijaster, sav novac što nam je preostao. U tom slučaju, bilo bi bolje prihvatiti savet koji mi je dao Hatem i nabaviti lažnu umrlicu. Još uvek mi se ne sviđa to rešenje, ali ga ne isključujem kao krajnje pribežište, ako svi drugi časni putevi budu zatvoreni. U svakom slučaju, ne dolazi u obzir da se vratim u Žiblet napustivši ženu koju volim, i jasno je da se ne bismo mogli zajedno vratiti u zavičaj bez neke potvrde, istinske ili patvorene, koja bi nam omogućila da živimo pod istim krovom. Možda to nisam dovoljno naglasio na ovim stranicama, ali sada sam zaljubljen kao što nikada u mladosti nisam bio. Nije da želim oživeti stare rane, za koje znam da su duboke i da još nisu potpuno zarasle bez obzira na to što su protekle tolike godine - hoću samo da kažem da je moj prvi brak bio brak iz razuma, dok je ovaj koji planiram s Martom brak iz strasti. Brak iz razuma, sa devetnaest godina, a sa četrdeset godina brak iz strasti? Takav je, izgleda, bio moj život, ne žalim se, suviše obožavam onoga na koga bi trebalo da se žalim, i ne mogu mu zameriti što je hteo da se oženim Đenovljankom. Upravo zato što su oduvek uzimali đenovske žene, moji preci su uspeli da sačuvaju svoj jezik, svoje običaje i svoju privrženost postojbini. U tome je moj otac bio u pravu, i sve u svemu, ni za šta na svetu mu se nisam mogao suprotstaviti. Naš baksuzluk je bio u tome što smo nabasali na Elviru. Bila je kći jednog đenovskog trgovca sa Kipra, imala je šesnaest godina, a njen otac, kao i moj, beše ubeđen da joj je suđeno da postane moja žena. Ja sam u neku ruku bio jedini mlađi Đenovljanin u ovom delu sveta, i naša veza se prosto podrazumevala. Ali Elvira se bila sama obećala jednom

mladom Kipraninu, Grku, koga je ludo volela, i od koga su je njeni roditelji hteli odvojiti po svaku cenu. Od prvog dana, u meni je gledala progonitelja, ili barem saučesnika u progonima, dok sam i ja zapravo bio primoran na taj brak kao i ona. Doduše, bio sam poslušniji, bezazleniji, radoznao da otkrijem ona zadovoljstva za koja kažu da su vrhunska, bila mi je zabavna i svadbena svetkovina, ali sam se pokoravao istim roditeljskim zapovestima. Suviše gorda da bi se potčinila, suviše zaljubljena u drugog da bi me slušala ili gledala ili mi se smešila, Elvira beše jedna tužna epizoda u mom životu, koju je njena prerana smrt naglo skratila. Ne usuđujem se da kažem da mi je laknulo. Ništa, kad je o njoj reč, za mene ne znači olakšanje, mir, ni spokoj. Cela ta nevolja ostavila mi je samo trajne predrasude protiv braka i venčanja, protiv žena takođe. Udovac sam još od svoje dvadesete godine, i bio sam se pomirio sa sudbinom da ću to i ostati. Da sam bio više naklonjen molitvi, verovatno bih nastavio život u nekom manastiru. Jedino su me okolnosti ovog putovanja nagnale da preispitam svoje duboko ukorenjeno nepoverenje. No iako umem oponašati kretnje vernika, i u ovoj oblasti ostajem čovek koji sumnja... Kako mi je teško da se prisećam ove stare priče! Svaki put kad na nju pomislim, ponovo osetim patnju. Vreme ništa nije sredilo, ili tako malo... Nedelja 6. decembra Već tri dana bura, magla, grmljavina, kišni vetrovi, muka, vrtoglavica. Gubim tlo pod nogama poput davljenika. Tražim oslonac u drvenim zidovima, u utvarama što prolaze. Spotičem se na neko vedro, dve tuđinske ruke me dižu na noge, sledećeg trena opet padam na istom mestu. Zašto nisam ostao kod svoje kuće, u spokojstvu svoje radnje, mirno ispisujući stupce u svom tefteru? Kakva me je to ludost gurnula na put? I šta mi pre svega bi da se otisnem na debelo more? Čovek nije naljutio Tvorca grickajući zabranjeno voće, već otisnuvši se na pučinu! Koliko li je uobražen kad je tako lako zaplovio bestraga uzburkanim beskrajem, da označi puteve iznad bezdana, češući lopatama svojih sebarskih vesala leđa zakopanih nemani, Behemota, Rahava, Levijatana, Avadona, zmija, zveri, aždaja! U tome je nezasita gordost čovekova, njegov greh koji se beskonačno obnavlja uprkos pokorama.

Jednoga dana, kaže Otkrovenje, mnogo vremena posle kraja sveta, kada Zlo bude najzad zatrto, more više neće biti tečno, i pretvoriće se u stakleni kontinent po kojem će se moći hodati suvih nogu. I više neće biti oluja, neće biti utapanja, neće biti mučnina. Biće samo jedan džinovski plavi kristal. A dotada, more ostaje more. Ovog nedeljnog jutra, najzad smo dočekali trenutak odmora. Obukao sam čistu odeću i uspeo da napišem ovih nekoliko redaka. Ali sunce se nanovo prekriva velom tame, sati se mešaju, a na našoj gordoj karaki komešaju se mornari i putnici. Juče, dok je besnela oluja, Marta je došla da se šćućuri uza me. S glavom na mojim grudima i bedrom priljubljenim uz moje. Strah mi beše postao saučesnik, prijatelj. A magla uslužna krčmarica. Ostali smo tako pripijeni, želeli smo se, spojili smo usne, a ljudi su se vrzmali okolo ne videći nas. Utorak 8. decembra Posle kraćeg razvedrenja u nedelju, upadosmo u najgore nepogode. Ne znam da li je reč nepogoda odgovarajuća, ta pojava je tako čudna... Kapetan mi reče da, za dvadeset šest godina plovidbe po svim morima, nešto tako nikada nije video. Verovatno i nije, barem ne na Egejskom moru. Takvu lepljivu maglu koja tromo miruje, a koju ni vetar ne može da rastera. Vazduh se zgusnuo i dobio je boju pepela. Naša lađa se neprestano drmusa, ljulja, posrće, ali ne ide napred. Kao da se nasadila na zupce nekih rogulja. Najednom imam utisak da nisam nigde, i da ne idem nikud. Oko mene, ljudi ne prestaju da se krste, a usne im se miču. Ne bi trebalo da se plašim, ali umirem od straha kao dete u mraku neke brvnare, kada se i poslednja sveca ugasila a grede škripuću. Očima tražim Martu. Ona sedi, leđima okrenuta ka moru, čekajući da završim pisanje. Žurim se da spremim pisaći pribor kako bih je uzeo za ruku i dugo je držao u svojoj ruci, kao one noći u krojačevom selu, kada smo spavali u istoj postelji. Ona je onda bila uljez na mom putovanju, a sada je busola. Ljubav je uvek nezvani gost. Slučaj se otelovljuje, a strast urazumljuje. Magluština je još gušća, a u mojim slepoočnicama bije krv. Sreda 9. decembra

Sumrak je već u podne, ali more nas više ne trese. Na brodu je sve mirno, ljudi se ne dovikuju, a kada govore, to čine tiho i bojažljivo kao da je u blizini neki kralj. Albatrosi lete nisko iznad naših glava, a i druge ptice, crnog perja, čije ime ne znam i koje se oglašavaju neprijatnim kricima. Iznenadio sam Martu dok je plakala. Nije mi htela kazati razlog, tvrdeći da je to samo od umora i strahova na putu. Pošto sam bio uporan, na kraju je priznala: „Otkako smo isplovili, nešto mi govori da nikada nećemo stići u Smirnu.“ Predosećanje? Eho njenog straha, i svih njenih nevolja? Brzo sam je ućutkao, brzo sam joj stavio ruku na usta, kao da sam još mogao sprečiti tu rečenicu da ne ode u eter ka nebeskim ušima. Preklinjao sam je da više nikada ne izgovori jednu takvu rečenicu na nekom brodu. Nije trebalo da insistiram da progovori. Ali - Gospode! - kako sam mogao naslutiti da je ona do te mere lišena praznoverja? Ne znam treba li zbog toga da joj se divim ili pak da se užasno plašim. Hatem i Habib neprestano ćućore, katkada ozbiljno, katkada veselo, i utaje se čim prođem pored njih. Što se tiče Buljine, on šeta palubom od jutra do mraka, udubljen u svoje nedokučive meditacije. Tih, uvučen u sebe, sa uzdržanim smeškom u uglu usana koji i nije smešak. Njegova paperjasta bradica još uvek je oretka, dok mu se mlađi brat brije već tri godine. Možda ne gleda dovoljno žene? On uostalom ništa ne gleda, ni ljude ni konje ni nakit. Poznaje samo korice knjiga. U više navrata je prošao pored mene ne videći me. Ali uveče dođe da mi postavi jedno zagonetno pitanje: „Znaš li ti sedam crkava iz Otkrovenja?“ „Pročitao sam već njihova imena, ima Efes, i Filadelfija, i Pergam, onda Sard, i Tijatir...“ „То je ta, Tijatir, nju sam bio zaboravio.“ „Čekaj, ima još dve!“ Ali moj sestrić, ne čekajući, stade da recituje kao za sebe: „Ја, Jovan, vaš brat i drug u progonima, u carstvu i trpljenju sa Isusom, bejah na ostrvu Patmos zbog reči Božje i svedočanstva za Isusa. Beše dan Gospodnji; bejah nadahnut Duhom, i čuh za sobom glas, moćan kao truba. On govoraše: ’To što vidiš zapiši u knjigu i pošalji u sedam crkava: u Efesu, u Smirni, u Pergamu, u Tijatiru, u Sardu, u Filadelfiji i u Laodikiji.’“

Gospode! Zašto sam zaboravio Smirnu? Petak 11. decembra Martino predosećanje bilo je pogrešno, stigli smo u Smirnu. Pošto su mi noge sada na čvrstom tlu, najzad mogu ovo napisati a da mi ruka ne zadrhti: i ja sam takođe imao, tokom cele plovidbe, isti osećaj kao i ona. I više nego osećaj, jedno jezivo uverenje. I stezanje utrobe, koje sam se junački trudio da sakrijem od ostalih. Da, imao sam osećaj da sam se ukrcao na svoje poslednje putovanje. To možda i jeste, posle svega, moje poslednje putovanje, ali eto, nije se završilo pre dolaska u Smirnu. Pitao sam se samo kakav će nam biti kraj. U početku, kada se razbesnela oluja, bio sam ubeđen da ćemo stradati u brodolomu. Zatim, kako su se more i nebo smirivali, i kako su se istovremeno mračili, moje zebnje su postajale sve više neodređene, ali sve manje sam ih mogao priznati bez stida. Više nisam osećao uobičajene strahove putnika koji plove morem, nisam pogledom preletao obzorje vrebajući gusare, ili oluju, ili čudovišta iz priča, nisam se plašio požara, epidemije, ni rupa na brodu, niti da ću skliznuti preko palube. Više nije bilo obzorja, niti je bilo palube. Ničeg sem tog neprekidnog sumraka, ničeg sem te lepljive magluštine, tog niskog oblaka smaka sveta. Ubeđen sam da su svi moji saputnici imali isti osećaj. Pogađao sam to po njihovim sumnjičavim pogledima zatočenika, kao i po njihovim šapatima. A video sam takođe koliko su žurili da se iskrcaju. Hvaljeni Bože, sada smo na zemlji Smirne. Istina, još je sumrak, ali i vreme mu je. Otkako smo uplovili u zaliv, nebo se razvedrilo. Sutra ćemo videti sunce. U Smirni, subota 12. decembra 1665. Spavali smo u samostanu kapucina, i sanjao sam brodolom. Sve dok sam bio na moru, provodio sam dane u strahu, ali kada bih zaspao, sanjao bih da sam na čvrstom tlu, u svojoj kući u Žibletu. Monasi su nas dočekali pristojno, ali bez oduševljenja. Ja sam se međutim bio pozvao na oca Tomu iz Pariza, istina, malčice zloupotrebivši poznanstvo s njim. Da sam tražio da mi napiše pisamce s preporukom, on bi to učinio. Ali sve se tako brzo odigravalo da ga nisam čak ni obavestio o svom najskorijem odlasku. Hteo sam izbeći mogućnost da moji progonitelji

iz Carigrada, kada dođu u crkvu, saznaju iz njegovih usta kuda idem. Bez sumnje sam ga mogao zamoliti da im ništa ne govori, ali u tom slučaju mu je trebalo objašnjavati zašto me progone, i navesti ga da laže kako bi me zaštitio... Ukratko, došao sam bez preporuke, a pravio sam se da je imam. Čak sam nazvao oca Tomu „svojim ispovednikom“, što nije bila nikakva laž, mada je bilo preterano i pomalo hvalisavo. Ali danas bih najmanje o tome želeo da pričam. Naime, hteo bih slediti hronologiju svojih beležaka, i najpre pričati o prošloj noći, o svome snu. Pre nego što pređem na ono najhitnije. Na čudne stvari koje se dešavaju u ovom gradu, i koje mi prenose na svakom ćošku. Imam brojne izvore. A glavni je jedan veoma stari kapucin, otac Zan-Batist de Due, koji već dvadeset godina živi na Levantu, a koji je pre toga živeo petnaest godina u Đenovi, za kojom još oseća nostalgiju i koju obožava kao da mu je rodni grad; on kaže da je polaskan što može ovako prijateljski ćaskati sa jednim potomkom slavnih Embrijačija, i otvara mi svoje srce kao da me zna još iz detinjstva. Ali uzdam se takođe, u ovome što ću izneti, i u druge strance koje sam danas sreo, kao i u ovdašnje ljude. Svi vele kako je jedan čovek iz ovoga grada, Jevrejin po imenu Sabataj, ili Šabtaj, ili pak Šabetej, sebe proglasio Mesijom, i kako najavljuje smak sveta za 1666, utvrdivši precizan datum, mislim da je u junu. Najčudnije je što je, izgleda, većina ljudi iz Smirne, čak i među hrišćanima ili Turcima, pa čak i među onima što ismejavaju ovu osobu, uverena da će se ovo predskazanje obistiniti. Uključivši i oca Žan-Batista lično, koji tvrdi da je upravo pojava lažnih mesija znak koji potvrđuje skorašnji kraj vremena. Kažu mi da Jevreji više neće da rade, da provode dane u molitvama i u obrednom postu. Dućani su im zatvoreni, a putnici imaju mnogo muke da nađu nekog menjača novca. Nisam to mogao danas proveriti, a ni sinoć, pošto je sabat, njihov dan odmora, ali videću sutra, kad je Gospodnji dan za nas ali ne i za Jevreje, ni za Turke. Otići ću u njihovu četvrt, koja se nalazi na padini brežuljka, u pravcu starog zamka, dok ovdašnji stranci, naročito Englezi i Holanđani, stanuju na morskoj obali, sa obe strane šetališta duž luke. Onda ću moći svojim očima da se uverim jesu li mi kazali istinu. 13. decembra 65. Jevreji viču da se desilo čudo, a i za mene, koji sam oduvek živeo u otomanskoj zemlji, ovo je pravo čudo: njihov tobožnji mesija je živ i zdrav,

video sam ga sopstvenim očima kako slobodno izlazi na ulicu, i peva na sav glas! Jutros su se, međutim, svi zaklinjali da je mrtav. Bio je pozvan kadiji koji sprovodi zakon u Smirni, i koji ima običaj da najstrože kažnjava ugrožavanje javnog reda. A to što se dešava u Smirni za vlasti je više nego ugrožavanje, to je nečuven izazov, da ne kažem - najteža uvreda. Više niko ne radi. Ne samo Jevreji. U ovom gradu, jednom od onih sa najviše stranih trgovaca, više se ništa ne kupuje niti prodaje. Lučki amalini više ne žele da ukrcavaju ni da iskrcavaju robu. Dućani i zanatske radionice su zatvoreni, a narod je nahrupio na trgove, raspredajući o kraju vremena i uništenju carstava. Vele da iz najudaljenijih zemalja pristižu izaslanici kako bi se prostrli pod noge dotičnog Sabataja, koga njegove pristalice ne zovu samo mesija, već i kralj nad kraljevima. Kažem „njegove pristalice“, a ne „Jevreji“, jer ovi su veoma podeljeni. Većina veruje da je on uistinu taj Očekivani koga su najavili proroci, ali neki rabini u njemu vide običnog prevaranta i oskvrnitelja, jer sebi dozvoljava da naglas izgovori ime Boga, što je kod Jevreja zabranjeno. Njegove pristalice kažu kako Mesiji ništa ne može biti zabranjeno, i kako je upravo to kršenje znak da Sabataj nije običan vernik. Sukobi između ove dve zavađene grupe traju, izgleda, već mesecima, a da to nije procurilo izvan njihove zajednice. Ali pre nekoliko dana, raspra je dobila sasvim drugačiji obrt. Na ulicama su izbile čarke, Jevreji su optužili druge Jevreje da su nevernici, pred gomilom hrišćana i Turaka koji ništa nisu razumeli. A juče se dogodio težak izgred, u vreme molitve, u jednoj velikoj portugalskoj sinagogi. Tamo se behu skupili Sabatajevi protivnici, ne želeći da on dođe. Ali on je došao, okružen svojim pristašama, i počeo da ruši sekirom vrata građevine. Povodom tog izgreda kadija je i odlučio da ga pozove. Ovo sam saznao jutros, veoma rano, iz usta oca Žan-Batista, koji se živo zanima za te događaje. On me je i ohrabrio da se postavim ispred kadijinog konaka i čekam da Sabataj naiđe, te da ga obavestim šta sam video. Nije trebalo da me moli, jer se moja znatiželja svakim danom sve više oštri, i osećam da je izuzetna povlastica biti svedok tako burnih događaja. Povlastica, ali takođe i - zašto bih se i dalje pribojavao te reči? - znak. Da, znak. Kako drugačije da nazovem to što se dešava? Pošao sam iz Žibleta zbog svih onih glasina o godini Zveri, a onda me je na putu uhvatila jedna žena kojoj su vazda pričali o Smirni, jer je navodno tamo poslednji put viđen njen muž! Za njenu ljubav došao sam u taj grad, da bih otkrio kako je baš ovde i sada najavljen kraj sveta. Ostalo nam je još samo

nekoliko dana do 1666, a ja upravo gubim svoje sumnje onako kako drugi gube veru. Zbog jednog lažnog mesije, upitaće me neko? Ne, zbog onoga što sam danas video, a što mi moj razum ne omogućuje da shvatim. Kadijin konak ne može mnogo da se poredi sa carigradskim palatama, ali je daleko najraskošnije zdanje u Smirni. Tri sprata prefinjenih arkada, veličanstvena ulazna vrata pred kojima čovek ne može da ne pogne glavu, i jedna prostrana bašta gde pasu konji straže. Jer kadija nije samo sudija, već je uz to i valija. I ako je sultan senka Alahova na zemlji, kadija je senka sultana u vilajetu. Na njemu je da drži podanike u strahu, bili oni Turci, Jermeni, Jevreji ili Grci, pa čak i stranci. Ne protekne ni jedna jedina nedelja a da neki čovek ne bude podvrgnut mukama, obešen, nabijen na kolac, obezglavljen ili, ako je reč o nekoj ličnosti visokog ranga i ako Porta tako odluči, zadavljen svilenim gajtanom. Zato se ljudi nikada ne vrzmaju suviše blizu konaka. A ovog istog jutra, ako su se radoznalci u gomilama i sjatili u komšiluku, oni se zapravo behu razmileli po okolnim sokacima, vrebajući, spremni da se razonode na prvi znak uzbune. Među njima, mnogobrojni Jevreji sa crvenim kapicama, grozničavo ćaskajući tihim glasom, ali takođe i mnogi strani trgovci, koji su poput mene došli da vide šta će se zbiti. Iznenada nastade sveopšta graja. „Evo ga!“ - reče mi Hatem, pokazujući mi prstom čoveka riđe brade, odenutog u dugu mantiju i sa kapom ukrašenom dragim kamenjem. Za njim je ustopce išlo petnaestak njegovih pajdaša, dok ih je stotinak drugih sledilo poizdalje. Hodao je laganim ali odlučnim korakom, kako i dolikuje jednom odličniku, a onda najednom stade da peva, glasno, i dižući ruke uvis kao da se obraća gomili. Iza njega, nekoliko sledbenika se pravilo da peva, ali ne ispuštajući ni glasa, tako da se čuo samo on. Oko nas, drugi Jevreji su se smešili od zadovoljstva, mada motreći ispod oka na grupicu janičara koja je čuvala stražu. Sabataj prođe tik pored njih ne gledajući ih, nastavivši svoje zapevanje iz sveg glasa. Bio sam ubeđen da će ga ščepati i zlostavljati, ali oni su samo zadovoljno isticali široke osmehe, kao da mu žele poručiti: „Videćemo već kako ćeš se raspevati kad ti kadija izrekne presudu!" Čekanje se odužilo. Mnogi Jevreji su se molili klimajući poprsjem, a neki su već plakali. Što se trgovaca iz Evrope tiče, neki su delovali zabrinuto, drugi su sve posmatrali podrugljivo ili sa prezirom, svako po svojoj savesti. Čak ni u našoj maloj družini nismo se svi ponašali isto. Buljina je sav blistao, silno ponosan što je ustanovio da obrt događaja

odsada potvrđuje njegova predviđanja o budućnosti; kao da zato što se pokazao vidovit ima prava na povlašćen položaj u trenutku smaka sveta! Njegov brat, za to vreme, već beše zaboravio lažnog mesiju i smak sveta, uporno kibicujući jednu mladu Jevrejku koja se nehajno naslonila na zid, nekoliko koraka od nas, izuvši jednu nogu i savivši je; s vremena na vreme, zirkala je u mog sestrića i smešila se prekrivajući rukom donji deo lica. Neki čovek ispred nje, koji joj je mogao biti muž ili otac, povremeno se osvrtao, namrštenih obrva, kao da je nešto sumnjao, ali ništa nije video. Sem mene, samo je još Hatem pratio ove udvaračke marifetluke za koje je svako unapred znao da neće uroditi plodom, ali treba imati na umu da se srce često hrani svojim sopstvenim željama, te da se čak i prazni kada ih zadovolji. Što se Marte tiče, ona je pokazala mnogo sažaljenja prema čoveku koji treba da bude osuđen, a zatim se nagnula ka meni da me upita nisu li možda i njenog sopstvenog muža pre nekoliko godina doveli pred ovog istog sudiju iz Smirne, i u ovo isto zdanje, pre no što su ga obesili. Ona šapatom dodade: „Bog mu se smilovao!“ A mora da je mislila, kao uostalom i ja: „Samo da dobijemo potvrdu!" Najednom, nova graja: osuđenik je izašao! Ma kakav osuđenik, izašao je slobodan, u pratnji svih svojih pajdaša, a kada ga oni što su ga čekali ugledaše kako se smeši i maše im, stadoše da viču: „Desnica Svevišnjeg razbuktala mu je snagu!“ Sabataj im odgovori nekom sličnom rečenicom, zatim ponovo stade pevati, kao kada je dolazio, ali ovoga puta i mnogi drugi se usudiše da zapevaju, mada ne nadjačavajući njegov glas. Jer on se derao iz petnih žila, da mu se lice skroz zacrvenelo. Janičari koji behu na straži nisu znali šta im je činiti. U normalnim vremenima, već bi skočili na njega, isukane sablje. Ali taj čovek je izlazio slobodan od sudije, i kako ga onda mogu uhapsiti? I sami bi bili optuženi za neposlušnost. Elem, odlučiše da se ne mešaju. Čak pođoše, po naređenju svog komandanta, da se sklone u baštu palate. Ovo povlačenje je smesta delovalo na okupljenu svetinu. Ljudi povikaše, na hebrejskom i na španskom: „Živeo kralj Sabataj!“ Zatim krenuše, u povorci, i pevajući sve glasnije, prema jevrejskoj četvrti. Otada je ceo grad uzavreo. Jesam li rekao čudo? Da, čudo, kako bih to mogao drugačije nazvati? U ovoj zemlji odsecali su glave za nešto stoput bezazlenije od onoga što sam danas video! Sve do duboko u noć, povorke koje su se kretale na sve strane pozivale su stanovnike svih veroispovesti čas na veselje, čas na pokajanje i

post! Telaleći nastupanje novih vremena, vremena vaskrsenja. Oni ne nazivaju godinu što dolazi „godinom Zveri“, već »godinom Jubileja“. Iz kojeg razloga? Ne znam? Ono što, naprotiv, izgleda jasno, jeste to da su, čini se, srećni što vide kraj ovih vremena koja su im donela, kažu, samo poniženja i progone i patnje. Ali kakva će biti vremena što dolaze? Na šta će ličiti svet posle kraja sveta? Hoće li biti potrebno da svi prethodno umremo u nekoj kataklizmi da bi se dogodilo vaskrsenje? Ili će pak početak jedne nove ere, jednog novog carstva, Carstva Božjeg vaspostavljenog na zemlji, doći tek nakon što sve ljudske vlade budu pokazale, vek za vekom, svoju nepravdu i korupciju? Večeras, u Smirni, svako ima utisak da nam je to Carstvo pred vratima, te da će sva druga, a s njima i sultanovo, biti zbrisana. Je li zbog toga kadija pustio Sabataja da ode slobodan? Je li možda nastojao da poštedi sutrašnjeg vladara, kao što tako često čine visoki dostojanstvenici kada osete da vetar menja pravac? Jedan engleski trgovac danas mi je kazao, ubeđenim glasom, da su Jevreji dali silne pare sudiji kako bi „njihovog kralja“ pustio da ode živ i zdrav. Teško mi je u to poverovati. Kada Visoka porta bude saznala šta se danas dogodilo u Smirni, pašće kadijina glava! Nijedan pametan čovek ne bi sebe izložio tolikoj opasnosti! Treba li onda verovati u ono što mi je rekao jedan jevrejski trgovac nedavno prispeo iz Ankone, naime da je turski sudija, kad se našao u Sabatajevoj blizini, bio zaslepljen nekom tajanstvenom svetlošću i obuzet drhtavicom; premda ga beše dočekao ne ustavši i obrativši mu se ponižavajućim tonom, ispratio ga je do izlaza ukazavši mu počasti i preklinjući ga da mu oprosti njegovo prethodno ponašanje. I u to mi je teško poverovati. U glavi mi vlada zbrka, i ništa što čujem me ne zadovoljava. Možda ću sutra sagledati stvari jasnije. Ponedeljak 14. decembra 1665. Danas sam opet sklon da vičem kako se dogodilo čudo, ali ne bih hteo ukaljati tu reč upotrebljavajući je u njenom najprostijem značenju. Zato bih pre govorio o nečemu neočekivanom, iznenadnom, i o blagoslovenoj podudarnosti: upravo sam ponovo našao u jednom sokaku u Smirni čoveka s kojim sam najviše želeo da razgovaram. Prethodne noći sam veoma malo spavao. Sve što se dešava poremetilo me je do srži, neprestano se vrtim i okrećem oko sebe, u svojoj glavi kao i u

postelji, pitajući se u šta da verujem, kome da verujem, i kako da se pripremim za potrese koji se najavljuju. Sećam se da sam uoči polaska napisao da moj razum samo što nije posrnuo. A kako, do đavola, i ne bi posrnuo? Ipak se neprestano upinjem da razmrsim konce misterije, krajnje smireno, što je moguće smirenije. Ali više se ne mogu zatvarati danju i noću u tvrđavu razuma, sklopljenih očiju, pritiskajući dlanovima uši, ponavljajući samome sebi da je sve to laž, da se ceo svet vara, i da znaci i postaju znaci samo zato što ih ljudi vrebaju. Otkako sam napustio Žiblet pa sve do kraja mog boravka u Carigradu, nije mi se dogodilo, priznajem, ništa neverovatno, ništa što se ne bi moglo objasniti peripetijama života. Marmontelova smrt posle smrti starog Idrisa? Ti nestanci me u svoje vreme behu uzdrmali, ali sasvim je uobičajeno da neki stari čovek premine i da neki brod doživi brodolom. Isti je slučaj i sa požarom u palati plemenitog vlaškog kolekcionara. U jednom velikom gradu u kojem su tolike kuće od drveta, takve nesreće su svakodnevna pojava. Tačno je da je u svaki od ovih događaja bila umešana Mazandaranijeva knjiga. U normalnim vremenima, to bi me zagolicalo, zaintrigiralo; mora da bih izdeklamovao nekoliko prigodnih izreka; potom bih se vratio svojim trgovačkim brigama. Tvrđava moga razuma uzdrmana je zapravo tokom mog putovanja po moru, kažem to pri punoj svesti. I pri punoj svesti priznajem takođe da nije iskrsla nijedna nevolja koja bi to mogla opravdati. Ništa sem utisaka, najmaglovitijih: oni nenormalno mračni dani; ona oluja, naglo razularena i isto tako naglo smirena; i svi oni ljudi koji su se u tišini kretali kroz maglu, kao da su već bili samo lutajuće duše. Zatim sam kročio u pristanište Smirne. Nesigurnim korakom, ali nadajući se da ću polako povratiti svoj duh, i ponovo postati, u ovom gradu u kome vole da borave toliki evropski trgovci, đenovski trgovac, što i jesam, što sam oduvek bio. Avaj, događaji koji iskrsavaju od mog dolaska ne ostavljaju mi mnogo slobodnog vremena da povratim duh. Ne mogu više govoriti o nepredviđenim okolnostima, i ponašati se kao da me je, na kraju ovog putovanja prouzrokovanog strahom od godine što dolazi, samo puki slučaj doveo baš na mesto gde će biti proglašen kraj vremena. Baš u Smirnu, dok mi u trenutku kad sam napuštao Ziblet nije bilo ni na kraj pameti da idem u ovaj grad! Morao sam da promenim maršrutu zbog jedne žene, koja čak nije ni trebalo da putuje. Kao da je Marta bila zadužena da me dovede ovamo

gde me je čekala moja sudbina. Ovde gde su, iznenada, sve putne peripetije najzad dobile svoj smisao. A sada, svaki od događaja koji su me doveli dovde izgleda ako ne kao znak, onda barem kao kamen međaš na krivudavom itinereru koji mi je predodredilo Proviđenje, i koji sam sledio od jedne do druge deonice verujući da sam svoj sopstveni vodič. Moram li se i dalje pretvarati da sam donosim odluke? Moram li, u ime razuma i slobode izbora, tvrditi da me je moja sopstvena volja dovela do Smirne, i da me je slučaj naveo da se iskrcam ovde tačno u onom trenutku kada su najavljivali kraj vremena? Zar ne bih time nazvao lucidnošću ono što je obična zaslepljenost? Već sam sebi postavljao to pitanje, i čini mi se da bih ga morao još koji put postaviti, ne nadajući se odgovoru... Zašto sada sebi sve to govorim, i ovako raspravljam sam sa sobom? Bez sumnje zato što mi je prijatelj koga sam danas pronašao održao govor koji sam i sam držao pre nekoliko meseci, i što me je bilo sramota da mu protivrečim gledajući ga u oči, odajući mu tako slabost svoga duha. Ali pre nego što opširnije izložim taj susret, možda bi trebalo da ispričam događaje koji su se zbili ovoga dana. Kao i juče, i kao i prekjuče, većina žitelja Smirne nije mnogo radila. Još u rano jutro proneo se glas da je Sabataj proglasio ovaj ponedeljak novim sabatom, koji se ima poštovati kao i onaj drugi. Nisu umeli da mi kažu je li govorio samo o ovome danu ili pak o svim budućim ponedeljcima. Jedan engleski trgovac koga sam sreo na ulici skrenuo mi je pažnju da će između petka kod Turaka, subote kod Jevreja, naše nedelje i sada Sabatajevog ponedeljka, sedmice punog rada biti prilično sažete. Zasad, u svakom slučaju, kao što rekoh ranije, niko ni ne pomišlja da radi, izuzev prodavača šećerlema, za koje su ovi neočekivani dani veselja pravi ćar. Ljudi se bez prestanka vrzmaju tamo-amo, ne samo Jevreji, ali naročito oni, koji idu sa slavlja na slavlje, s procesije na procesiju, i koji diskutuju sa žarom. Šetajući se posle podne u blizini portugalske sinagoge, prisustvovao sam na jednom malom trgu neobičnoj sceni. Masa sveta iskupljena oko jedne mlade žene koja beše pala na zemlju pred vratima neke kuće, i koju su izgleda potresali grčevi. Izgovarala je isprekidane rečenice, od kojih ništa nisam shvatio, sem nekoliko rasutih reči, „Večni“, „sužnji“, „tvoje carstvo“, ali ljudi su pažljivo pratili svaki njen udisaj, i neko iza mene ukratko je objasnio svom susedu: „То je kći Elijakima Habera. Ona proriče. Vidi kralja Sabataja kako sedi na prestolu.“ Udaljio sam se dok je devojka

još uvek proricala. Nisam se osećao prijatno. Kao da sam se uvukao u kuću nekog samrtnika a nisam iz te porodice, pa čak ni iz te četvrti. A uz to, valjalo je čvrsto verovati da me sudbina čeka drugde. Napuštajući to mesto, uleteo sam u niz uličica, odlučnim korakom, kao da sam znao bez ijedne senke sumnje kuda idem i s kim imam sastanak. Izbio sam na jednu širu ulicu, gde se behu nagomilali ljudi, svi gledajući u istom pravcu. Nailazila je neka povorka. Na njenom čelu Sabataj, koga videh dakle po drugi put u dva dana. I ovoga puta, glasno je pevao. Ne neki psalam, ni molitvu, ni aliluju, već, začudo, ljubavnu pesmu, jednu staru špansku romansu. „Sreo sam Meliseldu, kraljevu kći, blistavu i lepu.“ Lice tog čoveka beše crveno, kao i njegova brada, a pogled mu je sijao kao u nekog zaljubljenog momka. Iz svih kuća u ulici ljudi behu izvukli svoje najdragocenije ćilime, nabacavši ih na kaldrmu pod njegove noge, tako da on ni jedan jedini put nije stao na pesak ili šljunak. Iako je decembar, nema ni velike zime ni kiše, jedino je sunce malčice zasenjeno oblacima, kupajući grad i njegove stanovnike u proletnjoj svetlosti. Scena kojoj sam prisustvovao ne bi se mogla odigravati po kiši. Ćilimi bi bili natopljeni blatom, a španska romansa izazvala bi samo suze i nostalgiju. Umesto toga, u ovom blagom zimskom danu smak sveta ne prati nikakva tuga, nikakav žal. Smak sveta mi se na trenutak učinio kao početak jedne duge slavljeničke večnosti. Da, već sam se pitao, ja uljez - ali danas je u jevrejskoj četvrti bilo i mnogo drugih uljeza sem mene - nisam li grešio što sam se plašio približavanja kobne godine. Pomišljao sam još da mi je taj period, koji sam stekao naviku da sagledavam u znaku straha, omogućio da upoznam ljubav, i da mi je omogućio da živim intenzivnije no u bilo koje drugo doba. Čak rekoh sebi da se danas osećam mlađim nego kad sam imao dvadeset godina, ubeđujući sebe da će se ta mladost beskonačno nastavljati. A onda je naišao jedan prijatelj koji me je ponovo zavadio sa apokalipsom. Majmon. Proklet da je, blagosloven da je. Poslednji saučesnik mog zabludelog razuma, grobar mojih iluzija. Pali smo jedan drugome u zagrljaj. Ja srećan što stežem u naručju svog najboljeg prijatelja Jevrejina, a on srećan što beži od svih Jevreja na zemlji kako bi se sklonio u naručje jednog „tuđinca“. Hodao je na samom repu povorke, odsutnog pogleda, pogružen. Čim me je primetio, on istupi iz reda, bez trena oklevanja, kako bi me odvukao što dalje.

„Idemo iz ove četvrti! Imam svašta da ti pričam!“ Spustismo se niz brdo, u pravcu velikog drumskog venca usečenog u strmu morsku obalu, duž kojeg su se naselili strani trgovci. „Ima jedan francuski gostioničar koji se nedavno nastanio pored carine“, reče mi Majmon, „hajdemo njemu, da večeramo i da probamo njegovo vino.“ Usput pođe da mi priča o svojim nevoljama. Njegov otac, naprasno obuzet verskim žarom, beše odlučio da rasproda budzašto sve što ima kako bi došao u Smirnu. „Oprosti mi Baldasare, prijatelju moj, ima stvari koje sam ti prećutao u našim dugim razgovorima. Tada to još uvek behu tajne, i nisam hteo da izdam poverenje svojih. A sada je sve izbilo na videlo dana, na našu nesreću. Kladim se da ti, pre nego što si došao u Smirnu, nikada nisi čuo za ime Sabataj Cevi. Sem možda u Carigradu..." „Ne“, priznadoh mu, „čak ni tamo. Tek kad sam stigao u Smirnu." „А ja sam ga sreo prošlog leta, u Alepu. Ostao je tamo nekoliko nedelja, i otac ga je čak pozvao u našu kuću. Bio je sasvim drugačiji od čoveka koga danas vidiš. Uzdržan, pričao je skromno, nije se izdavao ni za kralja ni za mesiju, i nije se šepurio sokacima pevajući. Kad smo kod toga, njegova poseta u Alepu nije izazvala talasanje izvan naše zajednice. Ali kod nas se beše začela jedna rasprava koja još traje. Jer u Sabatajevom okruženju već se šuškalo da je on taj očekivani Mesija, koga jedan prorok iz Gaze, po imenu Natan Aškenazi, beše prepoznao, i koji se navodno morao pojaviti mnogo ranije. Ljudi behu, i još uvek su podeljeni. Mi smo dobili iz Egipta tri pisma koja, sva tri, tvrde da je taj čovek nesumnjivo Mesija, dok nam je iz Jerusalima pisao jedan od najpoštovanijih hakima kako bi nam rekao da je taj čovek varalica, i da se treba dobro čuvati njegovih reči i svakog njegovog čina. Sve porodice behu podeljene, a naša najviše. Moj otac, još od prvog trenutka kada su mu pričali o Sabataju, živi samo u iščekivanju njegovog ustoličenja. Dok ja, njegov sin jedinac, njegova krv i meso, nisam u to poverovao ni jednog jedinog časa. Sve će se to veoma loše završiti. Naši ljudi, koji vekovima žive povučeno, uzdržano, ne podižući glasa, sad odjednom viču kako će njihov kralj uskoro vladati celim svetom, kako će otomanski sultan pred njim kleknuti i ponuditi mu sopstveni presto. Da, glasno govore takve besmislice, ne pomišljajući nijednog trena da bi se sultanov bes mogao obrušiti na nas. Prestani da se plašiš sultana, veli mi otac, on koji je celi život proveo u strahu od senke i najmanjeg činovnika

koga šalje Visoka porta! Što bi se plašio sultana? Prošao je njegov vakat, uskoro će otpočeti era vaskrsenja! Otac je hteo po svaku cenu poći za Carigrad, kao što sam ti ranije pričao, te sam ja krenuo umesto njega, plašeći se da on ne bi mogao podneti iskušenja na drumu. Beše obećao da će me čekati, a ja sam njemu obećao da ću se vratiti sa mišljenjem najvećih hakima, onih koje svi naši jednodušno uvažavaju. Ja sam održao svoje obećanje, ali ne i moj otac. Odmah po dolasku u prestonicu, počeo sam da obilazim najveće mudrace, jednog po jednog, brižljivo beležeći svaku njihovu reč. Ali otac beše suviše nestrpljiv, te me nije čekao. Jednog dana saznao sam da je napustio Alep sa dva rabina i nekoliko drugih uglednih ljudi. Njihov karavan je prošao kroz Tars dve nedelje posle našeg, a zatim je produžio obalskim drumom do Smirne. Pre nego što je napustio kuću, rasprodao je sve što smo posedovali. ’Zašto si to uradio?’ - upitao sam ga. On mi je odgovorio: ’Čemu bi nam još služilo nekoliko kamenčića u Alepu, ako je era vaskrsenja već otpočela?’ ’A šta ako taj čovek nije Mesija? I ako vreme vaskrsenja još nije nastupilo?’ Otac mi je odgovorio: ’Ako ne želiš deliti moju radost, onda više nisi moj sin!’ Elem, sve je prodao, a zatim je došao da prospe novac pod Sabatajeve noge. Koji ga je, kako bi pokazao svoju zahvalnost, nedavno proglasio kraljem! Eto, Baldasare. Moj otac je proglašen za kralja, moramo proslaviti njegovo stupanje na presto. Ja više nisam sin draguljara Isaka, već sin kralja Ase! Dužan si da mi se klanjaš“, reče Majmon sipajući sebi dobru kapljicu francuskog vina. Bio sam pomalo smeten, ne znajući u kojoj meri treba da se pridružim njegovim sarkazmima. „Možda bi valjalo još napomenuti“, dodade moj prijatelj, „da je Sabataj danas proglasio ne manje od sedam kraljeva, a juče desetak. Nijedan grad nije ugostio toliko kraljeva odjednom!" Ovako predstavljeni, ti čudesni događaji kojima sam prisustvovao izgledaju, u stvari, kao žalosna lakrdija. Treba li da verujem u ono što Majmon kaže? Možda sam morao, naprotiv, da mu se suprotstavim, da mu objasnim zašto sam i sam uzdrman, ja koji sam međutim još davnih dana prestao verovati u čudesa, i koji sam dugo nemo prezirao one što u njih veruju.

Ne, nisam raspravljao s njim, nisam mu protivrečio. Bilo bi me sramota da mu priznam, premda nemam ni kapi jevrejske krvi, niti očekujem ono što oni očekuju, kako sam i sam potresen tolikim neobjašnjivim podudarnostima, tolikim znakovima. Bilo bi me sramota da pročitam u njegovim očima razočaranje, prezir prema tom „slabom duhu“ kakav sam postao. A pošto nisam hteo ni da govorim suprotno od onoga što mislim, zadovoljio sam se time da ga slušam. Priželjkujem da je on u pravu. Celim svojim bićem se nadam da će 1666. biti obična godina, sa običnim radostima, običnim mukama, i da ću je prebroditi sa svim svojim najmilijim od jedne novogodišnje noći do druge, kao što sam dosad prebrodio već četrdesetak drugih. Ali ne uspevam sebe u to uveriti. Nijedna od svih tih godina nije se ovako najavila. Nijedna nije poslala kao prethodnicu ovakav niz znakova. I što se viši bliži, tkanina sveta sve se više para, kao da će njene niti poslužiti za neko novo tkanje. Oprosti mi, Majmone, moj razumni prijatelju, ako sam ja taj koji je u zabludi, kao što ja tebi opraštam ako si ti zabludeo. Oprosti mi takođe što sam se pravio da ti odobravam, sve dok smo sedeli kod onog francuskog gostioničara, da bih ti posle odgovarao noću na ovim stranicama, bez tvog znanja. Šta sam drugo mogao? Reči koje izgovaramo ostavljaju beleg u srcima, one koje zapisujemo sahranjuju se i hlade se pod pokrovom mrtve kože. Naročito moje, koje niko neće čitati. 15. decembra 1665. Od ove godine ostalo je još samo sedamnaest dana, a Smirnu je pomeo od carine do stare tvrđave vihor glasina. Neki su buntovni: sultan je tobože lično naredio da Sabataja bace u okove i sprovedu pod strogom stražom u Carigrad; ali iste večeri, takozvani mesija još je bio kod svoje kuće, slavljen od svojih, i navodno je proglasio, vele, sedam novih kraljeva, među kojima i jednog čaršijskog prosjaka zvanog Avram Riđan. Druge glasine pričaju o tajanstvenoj osobi koja se navodno pojavila na vratima jedne sinagoge, o jednom starcu duge svilene brade, koga niko nikad ranije nije video; kad su ga upitali za ime, on je navodno rekao da je prorok Ilija, i pozvao je Jevreje da se okupe oko Sabataja. Ovaj još ima, prema Majmonu, brojne klevetnike među rabinima, i među bogatim trgovcima iz zajednice takođe, ali oni se više ne usuđuju da ga javno napadaju, i više vole da se zatvaraju u svoje kuće, iz straha da će

ih svetina progoniti kao nevernike i bezbožnike. Kažu da su neki od njih čak i napustili Smirnu putem što vodi ka Magneziji. Ovog podneva, pozvao sam Majmona da večeramo kod onog istog francuskog gostioničara. On sinoć beše sve platio. Budući da mu je otac proćerdao celo bogatstvo, mora da je u oskudici i da će još dugo tako živeti, ali pošto nisam hteo da mu povredim osećanja, bejah prihvatio da me časti. Na tom mestu spremaju najbolja jela u celom carstvu, i oduševljen sam što sam to otkrio. U gradu ima još dva druga gostioničara, koja tu žive odavno, ali ovaj je najtraženiji. Ne okleva da hvali svoje vino, koje Turci ne oklevaju da piju. Zauzvrat, izbegava da služi šunku, i lukavo tvrdi da je on lično mnogo ne voli. Ne žalim što sam ponovo seo za njegov sto, i sve dok budem u Smirni navraćaću ovamo. Jedino sam pogrešio što sam o svom otkriću obavestio oca Žan-Batista, koji mi je prigovorio što zalazim pod krov jednog hugenota i što pijem jeretičko vino. Ali nismo bili sami kad je izgovorio te smešne reči, i sumnjičim ga da je rekao ono što su njegovi slušaoci imali potrebu da čuju. Dovoljno je poživeo na Levantu da ne bi znao kako dobro vino nema druge boje do sopstvene, ni drugog ukusa do sopstvenog. 16. decembra Pozvao sam Martu ovog podneva kod gazda Moanoa Ezekijela - tako se zove hugenotski gostioničar. Nisam siguran da joj se dopala kuhinja, ali dopao joj se poziv, i umalo nije preterala u vinu. Zadržao sam je na pola puta, između razdraganosti i pijanstva. Pri povratku u manastir, zatekli smo se sami u vreme popodnevnog odmora. Žurilo nam se da se pripijemo jedno uz drugo, i bez ikakvog opreza to smo i učinili. Uho mi je neprestano bilo načuljeno, jer bejah u strahu da nas ne iznenade moji sestrići, ili neki od braće kapucina. Od mog kalfe nisam se imao čega bojati, on ništa ne vidi i ništa ne čuje kad ustreba. Ta briga nije mnogo umanjila našu sreću, naprotiv. Čini mi se da je svaka sekunda tražila svoju težinu zadovoljstva, više nego prethodna, kao da će biti poslednja, tako da je naš zagrljaj postajao sve snažniji, sve luđi, žešći, zadihaniji. Tela su nam odisala toplim vinom, i obećali smo jedno drugom godine sreće, bilo da će svet živeti ili umreti.

Iscrpili smo se mnogo pre nego što će bilo ko naići. Ona se uspavala. I ja sam želeo da odspavam, ali bilo bi to suviše nesmotreno. Nežno sam joj popravio haljinu, zatim sam je ušuškao sve do vrata jednim sramežljivim ćebetom. Pre nego što sam nažvrljao ovih nekoliko redaka u svoju svesku. Moji sestrići su se vratili tek usred noći. A nisam ponovo video ni oca ZanBatista, koji je juče primio neke posetioce, i koji je začelo proveo ceo dan u njihovom društvu. Svako dobro, svima njima. Mora da su pokupili naramak novih vesti. Ja sam pokupio samo rosu vina sa ushićenih usana jedne žene. Kad bi nas svet svakog dana mogao ignorisati kao što nas je danas ignorisao! Kad bismo mogli živeti i voleti se u polumraku, dan za danom, zaboravivši na sva predskazanja! I opijati se jeretičkim vinom i osuđenim ljubavima! Gospode! Ti jedini možeš učiniti da Tvoja volja ne bude učinjena! 17. decembra Danas sam napustio manastir kapucina da bih se smestio u kući jednog engleskog trgovca koga nikad ranije nisam sreo. Još jedna od onih nepojamnih stvari koje mi se dešavaju, a koje kao da me žele sprečiti da zaboravim kako ne živimo u običnim vremenima. Evo me, dakle, u toj neobičnoj vili u kojoj sam se razbaškario kao da je moja, i večeras ispisujem ove stranice na jednom radnom stolu od drveta divlje trešnje, čiji se nov-novcati crveni lak cakli pod svetlošću glomaznog svećnjaka od srebra. Marta me čeka. Ona ovde ima vlastitu sobu, koja izlazi na moju, i samo pored nje, u njenu postelju i nigde drugde leći ću noćas, i svake noći što sledi. Sve se odigralo veoma brzo, kao da samo Proviđenje prethodno beše temeljno utanačilo posao, a mi smo morali samo da se sastanemo ovde dole i da ga zaključimo stiskom ruke. Mesto sastanka je bio, naravno, sto kod hugenotskog gostioničara, kome ću odsad odlaziti svakog dana, pa čak i više puta dnevno. Jutros bejah svratio samo na pehar vina i koju maslinku, nameravajući da se vratim u manastir. Za stolom su sedela dva čoveka, kojima me je gazda predstavio. Jedan je Englez, a drugi Holanđanin, ali delovali su kao dobri prijatelji, dok se njihovi narodi, kao što svako zna,

mnogo ne slažu. Imao sam prilike da kažem gazda Moanou kojim poslovima se bavim, i ispostavilo se da je moj Englez, koji se zove Kornelijus Viler, takođe trgovac retkostima. Onaj drugi, Holanđanin, protestantski je pastor; njegovo ime je Kunen - jedan visok čovek, veoma mršav, ćelave i koščate glave kao kod ljudi u dubokoj starosti. Odmah doznah da se moj kolega sprema da krajem dana napusti Smirnu i krene za Englesku, te da mu je brod već na keju. Odluka o odlasku donesena je naglo, iz porodičnih razloga koje mi nisu naveli, tako da ništa nije bilo predviđeno za kuću. Sedeli smo tek nekih četvrt sata, ljubazno sam ćaskao sa pastorom o prošlosti Embrijačija, o Žibletu, o Sabataju i događajima u toku, dok Viler nije bogzna šta rekao, i činilo se da jedva i sluša šta mi pričamo, toliko beše preplavljen svojim brigama. Najednom izroni iz obamrlosti i upita me, iznebuha, da li bih pristao da se na neko vreme smestim kod njega. „U slučaju da uskoro stignemo u carstvo haosa“, reče on sa izvesnom emfazom, „bilo bi mi lakše kada bih znao da jedna plemenita duša bdi nad mojom kućom.“ Ne želeći da pristanem prebrzo, upozorih ga da u Smirni ostajem samo kratko, pošto moram obaviti jedan hitan posao, te da i sam mogu preko noći spakovati kofere. Ali sigurno nisam bio dovoljno ubedljiv, jer čovek ne nađe za shodno da odgovori na moje razloge, i samo me upita da li bi mi bilo teško da napravim nekoliko koraka s njim i s pastorom kako bi mi pokazali „moje novo boravište“. Već sam napomenuo, mislim, da je četvrt stranaca dugačka avenija koja se proteže duž žala. S kraja na kraj i s obe strane nižu se prodavnice, spremišta, radionice, dobrih stotinak kuća, nekoliko gostioničara na dobrom glasu, i četiri crkve, među kojima i kapucinska. Nastambe koje gledaju na more uglednije su od onih što gledaju na brdo, staru tvrđavu i četvrti gde žive domoroci, Turci, Grci, Jermeni ili Jevreji. Vilerova kuća nije ni najveća ni najbezbednija, pošto je smeštena na kraju avenije, i pošto more takoreći kuca na njena vrata. Čak i kada je mirno, kao danas, čuje se njegova tutnjava. A kada je uzburkano, mora da je zaglušujuće. Najlepše u ovoj kući je prostrana odaja gde se sada nalazim, oko koje se nižu sobe, i koja je ukrašena gomilom statua i statuica, ulomcima starinskih kolonada, kao i mozaicima, a sve je to otkrio lično Viler, koji sam obavlja iskopavanja i pravi veliku trgovinu sa ovim predmetima.

Ovo što oko sebe posmatram, i što mi pruža osećaj da stanujem na mestu nekog grčkog svetilišta ili neke antičke vile, sigurno je tek škart škarta, obično ispucalo, razbijeno, obogaljeno komade, kakvog ima trostruko ili četvorostruko više. Najlepši primerci sigurno behu otpremljeni u London, gde moj domaćin mora da ih je prodao za suvo zlato. Tim bolje po njega! Iz iskustva znam da ovdašnji ljudi nikada ne požele da nabave te drevne kipove; oni koji za to imaju sredstava, nemaju prema njima sklonosti, a većina Turaka ih prezire, ako se već na njih ne ostrvljuju uništavajući ih pod izgovorom pobožnosti. Premda je odlazio navrat-nanos, kad se danas ukrcao, Viler je imao veliki broj sanduka, od kojih najveći i najteži sadrži, kako mi je sam rekao, jedan prekrasan sarkofag ukrašen bareljefima, otkriven u Filadelfiji. Pošto bejah prihvatio njegov poziv, ni u snu ne bih dozvolio da ga isprati samo pastor. Sreća njegova, jer kad stigosmo na kej, otkrismo da radnici odbijaju da utovaruju, bez obzira na ponuđenu cenu. Iz kojeg razloga? Nisam to mogao znati, ali njihova tvrdoglavost očito pridonosi opštoj atmosferi, sazdanoj od zbrke u duhovima, poremećenog ponašanja, sveopšte nervoze, kao i od nekažnjivosti. Poslah po Hatema i svoje sestriće, i tako, sa četrnaest ruku - računajući pastorove i ruke Vilerovog kalfe - sanduci behu ukrcani. Samo je sarkofag odoleo našoj snazi, i valjalo je podmititi mornare da i oni zalegnu, i da ga napokon pomoću užadi na jedvite jade podignu na palubu. Nakon što sam zahvalio kapucinima na njihovoj gostoljubivosti, i dao povelik milodar za opravku njihove crkve, čiji je zid, rekoše mi, pretrpeo oštećenja prilikom poslednjeg zemljotresa, došao sam da se smestim ovde sa svima svojima. Viler nam je u kući ostavio jednu mladu služavku nedokučivog pogleda, za koju mi je rekao da je u njegovoj službi tek odnedavno, i koju je sumnjičio da krade posuđe i hranu. A možda i novac, i odeću, to nije znao. Ako mi ikada dođe da je otpustim, ne treba da oklevam. Zašto to sam nije uradio? Nisam ga upitao. Nisam ga više čestito ni video. Ona je prošla kroz kuću u dva navrata, bosonoga, oborene glave zamotane u karirani crvenocrni šal. Rasporedili smo se po sobama. Ima ih šest, ne računajući služavkinu, sagrađenu na krovu, u koju se penje pomoću običnih lestvica. Hatem je uzeo onu u kojoj obično boravi kalfa našeg domaćina; moji sestrići su

dobili svaki svoju, kao i Marta i ja, kako bismo sačuvali privid, ali nemam nikakve namere da spavam daleko od nje. Idem uostalom da joj se pridružim ne časeći više ni časa. 18. decembra Ostala je u Vilerovoj kući i šesta soba, jutros sam je ponudio Majmonu. Otkako je došao u Smirnu, on živi sa svojim ocem kod izvesnog Isaka Lanijada, takođe poreklom iz Alepa, koji je strastveni sledbenik Sabataja i prvi komšija porodice takozvanog mesije, zbog čega moj prijatelj neprestano mora da se pretvara. Beše mi otvorio srce, pitajući se s dubokim uzdasima hoće li moći da podnese još jedan dugi sabat u njihovom društvu. Međutim, odbio je moj poziv. „Kad naši bližnji zastrane, baš tada moramo ostati uz njih“, rekao mi je. Nisam više navaljivao. U gradu još vlada blagi haos. Nestaje strah od zakona, kao da Carstvo koje će doći mora biti carstvo milosrđa i oprosta, a nipošto carstvo reda. Ali ta nekažnjivost ne izaziva nikakvu razularenost strasti, ni pobune, ni prolivanje krvi, ni pljačke. Vuk se šunja oko jagnjeta ne želeći da ga proždere, kao što je rečeno negde u Svetom pismu. Večeras je dvadesetak Jevreja, muškaraca i žena, sišlo u litiji iz svoje četvrti do luke, pevajući „Meliseldu, kraljevu kći“ i mašući bakljama; time su u isti mah izazivali svoj sopstveni zakon, koji im zabranjuje da pale vatru petkom uveče, i domaći zakon, koji samo stranim trgovcima daje pravo da izlaze noću osvetljavajući se bakljama. Kada su stigli nedaleko od mene, mimoišli su se sa buljukom janičara koji su stupali za svojim četobašom. Pesma je načas utihnula, a zatim se vinula još glasnije, i svaka trupa je produžila svojim putem ne obazirući se na onu drugu. Koliko li će još vremena trajati ova opijenost? Jedan dan? Tri dana? Četrdeset dana? Oni koji veruju u Sabataja tvrde: za veke vekova. Uskoro će početi jedna nova era, kažu oni, koju više ništa neće okončati. Kad jednom otpočne vaskrsenje, više se neće zaustaviti. Neće ga pratiti smrt. Ono što će prestati, to je poniženje, to je sužanjstvo, izgnanstvo, rasterivanje.

A ja, u svemu tome, gde sam ja, i šta bih morao poželeti? Majmon zamera svome ocu što je sve napustio da bi sledio svog mesijanskog kralja. Nisam li ja učinio nešto mnogo gore? Nisam li napustio svoj grad, svoju trgovinu, svoj spokojni život, zbog glasina o smaku sveta, pa čak i bez ikakve nade u spasenje? Što se tih ljudi tiče, tih zabludelih koji prolaze kroz sabatnu noć mašući bakljama, nisam li i ja poludeo poput njih kad ovako izazivam i verske i kraljevske zakone, spavajući uz znanje svojih bližnjih u postelji žene koja nije moja i koja je možda još uvek tuđa žena? Koliko li ću još vremena morati ovako živeti u laži? I koliko li ću vremena, nadasve, ostati nekažnjen? Ako mi u nekim trenucima mogućnost kazne i promine kroz glavu, ona me mnogo ne odvraća od mojih žudnji. Božji pogled manje me zabrinjava od pogleda ljudi. Prošle noći, po prvi put, uzeo sam Martu u naručje ne morajući da vrebam prozore i vrata, ne osluškujući bat koraka. Zatim sam je polako svukao, polako sam razvezao vrpce, otkopčao dugmad, olabavio sve tkanine kako bi skliznule na pod, pre nego što sam pirnuo u sveću. Ona je podignutom i savijenom rukom sakrila svoje oči, samo oči. Poveo sam je do postelje, na koju sam je položio, a potom sam se ispružio tik pored nje. Njeno telo je mirisalo na parfem koji smo zajedno kupili kod Đenovljanina u Carigradu. Šapnuo sam joj da je volim i da ću je uvek voleti. Osećajući u svome uhu dah mojih reči, ona me je obujmila rukama i privukla uz svoje toplo telo mrmljajući reči radosti, žurbe, pristanka, prepuštanja. Zagrlio sam je sa vatrenošću ljubavnika i spokojstvom supruga. Da li bih je mogao tako voleti da oko nas nije vladalo, u ovom gradu, i u svetu, vrhunsko pijanstvo? 19. decembra Holandski pastor došao je rano jutros da me poseti, rekavši da je samo hteo da se uveri je li mi udobno u kući njegovog prijatelja. Kada sam mu sa izvesnim oduševljenjem odgovorio da se u njoj osećam kao kod svoje kuće, on mi drsko odvrati da ipak nikada ne smem zaboraviti kako mi ona ne pripada. Nepotrebna opaska, koja me je toliko pogodila da sam mu suvo odgovorio kako sam hteo samo da naglasim svoju zahvalnost, kako sam se nastanio u ovoj kući samo da bih svom kolegi učinio uslugu, kako mi je bilo sasvim dobro u manastiru kapucina i kako bih se bez ikakvih problema

mogao tamo vratiti. Mislio sam da će zgrabiti svoj šešir i otići, ili da će me možda naterati da odem sa celim svojim klanom, ali nakon kraćeg kolebanja on se malo nasmeja, izvini se, kašljucnu, izgovori se nesporazumom koji pripisa svom slabom poznavanju italijanskog - koji međutim govori isto tako dobro kao i ja! - ukratko, nedvosmisleno se popravi, i to do te mere da sam ga pet minuta kasnije, kad ustade da pođe, potapšao po miški moleći ga da ostane i da kao pravi prijatelj sačeka kafu koju nam priprema „moja supruga“. Nakon ove pomalo nespretne predigre, zapodenusmo razgovor sasvim drugačijim tonom, i ubrzo ustanovih da imam posla sa veoma učenim i mudrim čovekom. Tako od njega doznadoh da raznim evropskim gradovima već mesecima kolaju glasine o izgubljenim plemenima Izrailja, koja su se navodno pojavila u Persiji i koja su podigla silan narod na oružje. Priča se da su se izgleda dokopala Arabije, da su razbila otomanske snage, pa čak i da su napredovala sve do Maroka; u Tunisu je ove godine karavan hodočasnika navodno odbio da pođe za Meku, plašeći se da ih usput ne sretnu. Prema Kunenu, koji ne veruje mnogo u te glasine, one su najpre krenule iz Beča, koji opsedaju sultanove trupe, a zatim su se raširile po Veneciji, koja već trideset godina ratuje protiv Visoke porte, i koja sebe ohrabruje zamišljajući kako se neočekivani saveznici spremaju da udare na muslimane s neočekivane strane. Pastor mi reče da mu putnici na proputovanju kroz Smirnu svakog meseca donose pisma u tom smislu, iz Holandije, Francuske, Švedske, a naročito iz Engleske, gde tušta i tma sveta vreba sve neobične događaje koji bi mogli najaviti kraj vremena i drugi dolazak Hrista. U tom pogledu, sve što se dešava u ovom gradu samo može izoštriti njihovo nestrpljenje. Kada mu rekoh da i sam pratim razvoj događaja sa velikom radoznalošću i da sam već dvaput imao prilike da vidim takozvanog mesiju svojim sopstvenim očima, da me te pojave neosporno uznemiruju, ali da se jedan moj prijatelj Jevrejin pokazao prema svemu tome mnogo skeptičniji, Kunen izrazi veliku želju da ga upozna. Obećah da ću preneti njegov poziv Majmonu čim budem mogao. Pripovedajući stvari koje su me najviše uzbudile ovih poslednjih dana, pomenuo sam činjenicu, po mom osećaju neobjašnjivu, da je kadija pustio Sabataja da slobodno ode, prošle nedelje, i da vlasti još nisu preduzele nijednu meru da prekinu ovu razularenost i vrate ljude na posao. Pastor odgovori da je sudija, prema pouzdanim obaveštenjima, primio pozamašnu

sumu novca od nekih bogatih jevrejskih trgovaca, vernih Sabataju, kako ovome ne bi naneo nikakvo zlo. „Nije mi nepoznato“, rekoh, „koliko otomanski velikodostojnici mogu biti korumpirani i koliko mogu menjati dlaku iz gramzivosti. Ali, u ovom slučaju, na delu je haos. Čim se u Carigradu sazna za ovdašnja dešavanja, leteće glave. Verujete li da bi kadija bio spreman da stavi na kocku svoju sopstvenu zbog nekoliko dukata?“ „Mladi prijatelju, nećemo razumeti ništa od hoda sveta ako budemo zamišljali da ljudi uvek postupaju mudro. Nerazbor je muški princip Istorije.“ On dodade da ako je kadija pustio Sabataja da slobodno ode, po njegovom mišljenju nije to učinio samo zato što su ga navodno podmitili, već i zato što je ocenio da je taj čovek koji mu je došao pojući psalme običan luđak, možda opasan za svoju sopstvenu zajednicu, ali potpuno bezopasan za sultanovu vlast. To je pastoru preneo jedan janičar zadužen da štiti holandske trgovce. A kadija verovatno baš to šapuće janičarima na uho, kako bi opravdao svoju toleranciju. Na jednom sasvim drugom planu, danas sam primetio da je moj sestrić Buljina pustio bradu i kosu. Ne bih to ni uočio da nije obukao belu lepršavu košulju u kojoj podseća na neke derviše. Odsutan je po ceo dan, a kad se uveče vrati, ne priča mnogo. Možda bi trebalo da ga zapitam zašto se tako smešno odeva. 20. decembra Majmon je došao da potraži utočište u mojoj kući. Dočekao sam ga raširenih ruku i smestio ga u poslednju praznu sobu, koju sam mu u svakom slučaju namenio. Sve dosad je odbijao moj poziv, ali jedan nemio događaj koji se jutros desio naveo ga je da promeni odluku. Još uvek je uzrujan. Otac ga beše zamolio da pođe s njim Sabataju. Nije mu bilo prvi put da ide tamo, ali uvek je udešavao da ostane po strani, u prikrajku, izgubivši se u gomili vernika, posmatrajući izdaleka svedočenja o utehama i izraze radosti. Ovoga puta, njegov otac, koji je postao „kralj“, zatraži od njega da priđe njegovom dobročinitelju i primi njegov blagoslov. Moj prijatelj posluša, priđe mu spuštenih očiju, kradom poljubi ruku „mesije“, i smesta

koraknu unatrag da načini mesta ostalima. Ali Sabataj ga ščepa za rukav, natera ga da podigne oči, postavi mu dva-tri pitanja, ljubaznim tonom. Zatim, najednom, povisivši glas, zatraži od njega, kao i od njegovog oca i dva rabina iz Alepa koji behu s njima, da izgovore Neizrecivo Ime Boga. Drugi se odmah povinovaše, ali Majmon, mada najmanje pobožan od svih, oklevaše. Katkad mu se dešavalo da ne sledi doslovce propise vere, i da u sinagogi mrmlja molitve bez trunka verskog zanosa, kao da mu je srce ostajalo ravnodušno prema onome u šta su verovale njegove usne. To još i nekako, ali da počini jedan ovakav prestup, nipošto! Dakle, dobro se čuvao da ne izgovori Ime, misleći da će se Sabataj zadovoljiti time što su ga ostala trojica poslušala. Što znači da ga je slabo poznavao. I dalje držeći Majmona za rukav, tobožnji mesija stade objašnjavati skupu da u ovim novim vremenima ono što je bilo zabranjeno više nije, da oni koji veruju u nastupanje nove ere ne treba da se plaše prestupa, i da oni koji imaju veru u njega moraju znati da on od njih ne bi tražio ništa što nije saglasno sa stvarnom voljom Svevišnjeg, naročito ako bi izgledalo da se to protivi Njegovoj očiglednoj volji. Sada svi pogledi behu okrenuti ka mom prijatelju, uključujući i pogled njegovog sopstvenog oca, koji mu je govorio da ima poverenja „u našeg kralja mesiju“, i da uradi to što on od njega traži. „Nikad ne bih poverovao“, reče Majmon, „da ću doživeti dan kada će moj otac, koji me je odgajao u poštovanju našeg zakona, tražiti od mene da ga prekršim na najgori način. To što se tako nešto moglo dogoditi, i što se pobožnost meša sa bezbožništvom, znači da je kraj vremena uistinu veoma blizu.“ On utonu u razmišljanje i setu. Moradoh ga prodrmati da nastavi svoju priču. „I šta si učinio?“ „Rekao sam Sabataju da je to što od mene traži ozbiljno, i da osećam potrebu da izrecitujem nekoliko molitvi pre nego što ga poslušam. Zatim se, ne tražeći od njega dozvolu, povukoh. I čim se nađoh napolju, krenuh pravo ovamo.“ On mi se zakle da sve dok se „to ludilo“ ne smiri, neće više ni kročiti u jevrejsku četvrt. Odobrih njegov stav, i izjavih da sam oduševljen što sam ga primio pod svoj krov. Potom mu ispričah o poseti holandskog pastora, i prenesoh mu njegovu želju da ga upozna. On nije odbio, ali je više voleo da to odložimo za još

nekoliko dana, pošto mu se nimalo nije pričalo s nekim strancem o svemu što je upravo proživeo. „Duh mi je još uzavreo, u glavi mi je zbrka, i ne bih hteo držati besede zbog kojih bih sutradan zažalio.“ Odgovorih mu da ništa nije hitno, i da bi nam bilo bolje, i jednom i drugom, da se držimo podalje od sve te furtutme. Ponedeljak 21. decembra 1665. Tako znači, možda i ima u otomanskoj zemlji karakternih činovnika? Još se ne usuđujem to da ustvrdim, i već je dovoljno neumesno što uopšte mogu postaviti takvo pitanje! Već nekoliko dana, Marta insistira da nastavimo ovde sve ono što smo preduzeli u Carigradu, nadajući se da će naši koraci ovoga puta biti manje jalovi. Elem, pošao sam pisaru hapsane u Smirni, izvesnom Abdulatifu, za koga su mi rekli da vodi knjigu svih osuda izrečenih u ovom delu Male Azije i na egejskim ostrvima. Čovek me je pustio da sastavim svoju molbu, hvatao je beleške, tražio nekolicinu dodatnih objašnjenja, a onda mi je rekao da će mu biti potrebno najmanje nedelju dana pretraga kako bi mi mogao dati zadovoljavajući odgovor. Što je, dabome, u meni probudilo neprijatno sećanje na onog drugog pisara, iz Oružarnice sultanove palate, koji nam je izvlačio kesu za kesom pod izgovorom da mora pregledati razne zapisnike. Ali bejah odlučio da platim ne mrgodeći se previše, samo zato da pokažem Marti kako neću ustuknuti ni pred kakvom žrtvom. Stoga upitah čoveka, uobičajenim rečima, „za koliko bi valjalo obeštetiti njegove izvestioce“. Ruka mi je već bila u kesi. Ali on mi dade znak, jasnom kretnjom, da je izvučem. „Zašto bi Vaše gospodstvo platilo, kad još ništa nije dobilo?“ Plašeći se da ga ne naljutim ako budem navaljivao, povukoh se obećavši da ću ponovo doći za nedelju dana, i moleći Svevišnjeg da ga nagradi prema njegovim zaslugama, izraz koji nijednog poštenog čoveka ne može uvrediti. Marti i Hatemu, koji su me čekali napolju u hladovini jednog oraha, ispričao sam ovu scenu onako kako sam je doživeo, slovo po slovo. Ona reče da je puna poverenja; možda je Nebo konačno spremno da se s naklonošću nadvije nad njenu sudbinu. Moj kalfa se pokaza skeptičniji; za

njega, milostivost moćnih uvek je samo obećanje još veće nesreće koja će doći. No, videćemo. U normalnim vremenima, podržao bih njegovo mišljenje, ali danas ne gubim nadu. Dešava se toliko neverovatnih stvari. Vetar čudnovatosti mete svet... Više ništa me ne bi trebalo iznenaditi, više ništa. 23. decembra 1665. Drhtim, bulaznim. Hoću li biti sposoban da ispričam događaje kao da su se desili nekom drugom, ne urlajući kod svakog reda i ne vičući bez prestanka da se dogodilo čudo? Možda bih morao sačekati da se osećanja slegnu na mome dnu, na podu moje duše, kao telva u šoljici kafe. Pustiti da prođe dva dana, nedelja dana. Ali kad se zbivanja iz današnjeg dana budu ohladila, iskrsnuće druga, još uvek goruća... No pridržavaću se, dokle god budem mogao, onoga što sam odlučio. Ispisivaću svakog dana svoju muku. Jedan izveštaj, jedan datum. Neću ponovo čitati, prevrnuću list kako bi novi bio spreman da primi buduća čuđenja. Sve do onog dana kad ostane beo - kraj, moj sopstveni kraj, ili pak kraj sveta. Ali vraćam se radije na početak... Ovog popodneva, dakle, pošto sam uspeo da savladam Majmonovo kolebanje, pođoh s njim pastoru Kunenu. Koji nas dočeka raširenih ruku, posluži nam uz kafu predivne turske slatkiše, zatim stade da priča o Sabataju, odmerenim rečima, nastojeći krajičkom oka da proceni reakcije mog prijatelja. Najpre nam prepriča hvalospeve koje je takozvani mesija izgovorio o Hristu, čija je duša, rekao je, neodvojivo vezana za njegovu. „Učiniću da odsada zauzme svoje mesto među prorocima“, navodno je kazao pred svedocima. Majmon potvrdi da je Sabataj uvek govorio o Hristu rečima punim poštovanja i ljubavi, i da se često s tugom prisećao patnji koje su mu bile nanesene. Pastor izrazi čuđenje i oduševljenje takvom besedom, žaleći što Sabataj ne pokazuje istu mudrost kad govori o ženama. „Zar nije obećao da će ih učiniti jednakim njihovim muževima, i da će ih osloboditi Evinog prokletstva? To sam saznao iz pouzdanog izvora. Ako

mu je verovati, žene bi u budućnosti trebalo da žive potpuno po svojoj volji, ne pokoravajući se nijednom čoveku.“ Upitan pogledom, Majmon klimnu glavom bez velike žurbe. Pastor nastavi: „Sabataj je čak navodno rekao da muškarci i žene više ne bi trebalo da budu razdvojeni, ni u kućama, pa čak ni u sinagogama, te da će sutra, u carstvu koje će on sagraditi, svako moći da ide s kim god želi, bez ikakvog ograničenja i stida.“ „То već nikada nisam čuo“, odlučno reče Majmon. „Niti išta slično.“ I uputi mi vapeći pogled u smislu: Baldasare, prijatelju moj, zašto si me doveo u ovu razbojničku jazbinu? Onda ja ustadoh, naglo. „Imate veoma lepe stvari u ovoj kući. Da li biste dozvolili jednom trgovcu kao što sam ja da ih malo razgleda?" „Naravno, samo izvolite!“ Nadao sam se da će i moj prijatelj ustati i da će iskoristiti upadicu koju sam izveo da skrene s jedne tako nezgodne teme i prekine ono što je već prerastalo u pravo ispitivanje. Ali on ostade da sedi, plašeći se da ne povredi domaćina. Istina, da smo obojica složno skočili u istom trenutku, izvrdavanje bi bilo očigledno, a pomalo i prostačko. Razgovor se dakle nastavlja bez mene, koji međutim nisam propustio ni jedno jedino slovo, zagledajući nameštaj, knjige i ukrasne drangulije odsutnim pogledom. Iza mojih leđa, Majmon je objašnjavao Kunenu kako većina rabina ne veruje u Sabataja, ali kako se ne usuđuju da se otvoreno izjasne zato što mu je narod u potpunosti naklonjen. Oni koji su odbijali da ga priznaju kao kralja spasitelja morali su se kriti, ili pak napustiti grad, plašeći se da ne budu napadnuti na ulici. „Је li istina da je Sabataj rekao kako za nekoliko dana ide u Carigrad, da uzme krunu od sultana i da sedne umesto njega na presto?“ Majmon, koji je delovao užasnut ovim natukom, povisi ton: „Da li ono što vam ja pričam ima ikakvu vrednost u vašim očima?“ „Naravno“, odgovori pastor, pomalo zatečen. „Od svih čestitih ljudi koje sam ispitivao, vi ste najprecizniji, najmudriji i najoštroumniji...“ „Onda imajte poverenja u mene kad vam kažem da Sabataj nije nikada, ni u jednom trenutku, izrazio takve pretenzije. „Ali, onaj koji mi je preneo te reči spada u njegove najbliže saradnike.“

On utiša glas i izgovori jedno ime, koje nisam mogao uhvatiti. Čuo sam samo Majmona kad je planuo: „Taj rabin je luđak! Svi koji pričaju takve stvari su luđaci! Bilo da je reč o Sabatajevim pristalicama, koje već umišljaju da im pripada ceo svet, ili o njegovim protivnicima, koji mu žele propast po svaku cenu. Ako takve budalaštine sutra dospeju do sultanovih ušiju, svi Jevreji biće posečeni, a i svi stanovnici Smirne!“ Kunem mu dade za pravo, a potom spontano pređe na drugu temu: „Је li istina da je iz Egipta stiglo jedno pismo...“ Nisam čuo nastavak pitanja. Pogled mi se ukočio. Preda mnom, na jednoj niskoj polici, napola zaklonjena geridonom iz Zelanda, jedna statuica. Statuica koja mi je bila poznata! Moja statuica! Moja statuica dvoje ljubavnika, nekim čudom sačuvana! Sagnuo sam se, a zatim čučnuo da je dohvatim, da je pomilujem i ispregledam sa svih strana. Nema nikakve sumnje! Te dve kupaste glave pokrivene tankom pozlatom, ta čudesna rđa koja je sjedinila dve ruke, koja ih je spojila s onu stranu smrti... Ne postoji nigde na svetu istovetan predmet! Sačekah nekoliko sekundi, progutah dva-tri puta pljuvačku, da me glas ne bi odao. „Velečasni, gde ste uspeli ovo da nabavite?“ „Ah, statuete? Poklonio mi ih je Viler.“ „Је li vam rekao da ih je on lično iskopao?“ - upitah tobože bezazleno. „Nije. Bio sam kod njega u poseti, kad mu je neki čovek zakucao na vrata kako bi mu prodao predmete koje je prevozio na svojoj dvokolici. Kornelijus mu je otkupio skoro sve što je imao, a pošto sam ja pokazao zanimanje za ove zavetne statuete, koje verovatno potiču iz nekog antičkog hrama, on je navaljivao da mi ih pokloni. Vi, koji ste veliki trgovac retkostima, mora da često nailazite na takve predmete.“ „Ponekad mi neki prođe kroz ruke, zaista. Ali ovaj ne liči ni na jedan drugi.“ „Vi sigurno imate oko za te stvarčice, više nego ja. Šta ima posebno u ovoj?“ Pastora izgleda i nije naročito zanimalo to što sam pričao. Slušao me je i ispitivao iz pristojnosti, tek toliko da se ne pokaže ravnodušan, zacelo misleći da reagujem normalno, poput svakog pasioniranog trgovca, i čekajući da ćutke nastavim svoju istraživačku turu kako bi se vratio na

jedinu temu koja ga danas zanima: na Sabataja. Onda mu priđoh, obazrivo noseći „dvoje ljubavnika“. „Ono što je kod ove statuice posebno, jeste to što je sastavljena, kao što vidite, od dve osobe koje je ujedinio slučaj zvani rđa. To je izuzetno retka pojava, i ovaj predmet bih prepoznao među hiljadu drugih. Iz tog razloga, mogu sa sigurnošću da vam tvrdim da se statuica koju pred vama držim nalazila, pre četiri meseca, u mojoj sopstvenoj radnji, u Žibletu. Bio sam je besplatno dao vitezu Marmontelu, emisaru francuskog kralja, koji od mene upravo beše kupio po visokoj ceni jednu retku knjigu. On je isplovio na more u Tripoliju ponevši taj predmet. Doživeo je brodolom pre nego što je stigao u Carigrad. A ja evo zatičem svoju statuicu na ovoj polici.“ Kunen ustade, nije više mogao držati noge savijene. Beše bled, kao da sam ga optužio za krađu ili za zločin. „Upozoravao sam Kornelijusa Vilera na te razbojnike što se oblače kao prosjaci i dolaze da vam krišom prodaju dragocenosti. Sve sami lopovi, nemaju ni vere ni morala. A sada se osećam kao saučesnik u njihovim krađama, kao njihov jatak. Moja kuća je ukaljana! Bog te kaznio, Vilere!“ Potrudih se da ga smirim, ni on ni Englez nisu imali šta sebi da prebacuju, pošto nisu znali poreklo robe. U isto vreme, oprezno ga ispitah šta je sve prodavač doneo sem „ljubavnika“. Hteo sam, očigledno, doznati je li i Stoto Ime preživelo. Zar nije bilo ukrcano na isti brod, u istom prtljagu? Knjiga je, znam, smrtnija od neke metalne statuice, a gusari koji su namerno izazvali brodolom, koji su poklali ljude da bi se domogli njihovog blaga, lepo su mogli da sačuvaju statuice prekrivene slojem zlata, a knjigu da bace preko palube. „Kornelijus je kupio mnoge stvari od tog čoveka.“ „Knjige?“ „Jednu knjigu, da.“ Ko bi se nadao tako jasnom odgovoru! „Jednu knjigu na arapskom jeziku kojom je izgleda bio oduševljen.“ Sve dok je prodavač bio tu, reče mi Kunen, njegov prijatelj nije odavao utisak da joj pripisuje neki značaj. Ali čim je čovek otišao, zadovoljan što je uspeo da se kurtališe tolike robe, Englez se više nije uzdržavao; počeo je okretati i prevrtati knjigu u rukama, čitajući po sto puta prvu stranicu. „Delovao je toliko srećan zbog ove nabavke, i kad sam mu postavio pitanje o starosti statueta, smesta mi ih je poklonio. Uprkos mome protestovanju, nije više ništa hteo da čuje, i naredio je svom kalfi da mi upakuje poklon, a zatim da ga odnese mojoj kući.“

„Zar vam ništa nije rekao o samoj knjizi?“ „Vrlo malo. Da je reč o retkoj knjizi, i da mu je već godinama traže mnogobrojne mušterije, umišljajući da će im ona pribaviti ne znam kakve moći i božansku zaštitu. Neki talisman, takoreći. Sećam se da sam mu rekao da pravom verniku ne trebaju takve mudrolije, i da mu je, ako hoće da zadobije Božju milost, dovoljno da čini dobro i da ponavlja molitve kojima nas je Naš Spasitelj naučio. Viler mi je odobravao i uveravao me da ni sam ne veruje u te tričarije, ali da je kao trgovac srećan što je nabavio jednu tako traženu stvar, koju će moći prodati po dobroj ceni.“ Pošto je to kazao, Kunen je nastavio da kukumavči, pitajući se hoće li mu Nebo oprostiti što je prihvatio, u trenutku nepažnje, poklon sumnjivog porekla. Što se mene tiče, ponovo se udubih u dileme - a muče me i u ovom trenutku - koje sam smatrao okončanim. Ako knjiga o Stotom Imenu nije nestala, zar ne bi trebalo iznova da se bacim u potragu za njom? Ta knjiga je prava sirena, oni koji su čuli njenu pesmu ne mogu je više zaboraviti. A ja, ja sam imao više od pesme, držao sam sirenu u naručju, milovao sam je, imao sam je nakratko pre nego što mi se izmigoljila otisnuvši se ka pučini. Ona je zaronila, i ja sam verovao da su je dubine zanavek progutale, ali sirena se ne može udaviti u moru. Samo što sam počeo da je zaboravljam, kad evo je gde izroni, tik pored mene, dajući mi znak, podsećajući me na moje dužnosti čeznutljivog i omađijanog dragana. „Gde je sada ta knjiga?“ „Viler mi više nikad nije o njoj govorio. Ne znam da li ju je poneo sa sobom u Englesku, ili ju je pak ostavio u Smirni, u svojoj kući.“ U Smirni? U svojoj kući? To jest u mojoj? Ko bi mi onda mogao zameriti što drhtim i bulaznim pišući ove redove? 24. decembra Ništa od onoga što sam danas radio ne predstavlja kažnjiv zločin; ali sigurno sam zloupotrebio gostoprimstvo. Prekopati tako od vrha do dna kuću koja mi je poverena, kao da je leglo nekog pritajivača! Neka mi moj Englez oprosti, morao sam to učiniti, morao sam pokušati da pronađem knjigu zbog koje sam krenuo na dalek put. Međutim, nisam gajio iluzije. Silno bi me iznenadilo da je moj kolega ipak ostavio to delo ovde, i pošto je shvatio njegov značaj. Neću ići dotle u svojim pretpostavkama da pomislim kako je naglo odlučio da ode baš zbog Stotog Imena, prepustivši svoju kuću