i svoju imovinu na čuvanje neznancu kao što sam ja. Ali ne mogu ni da isključim tu hipotezu. Kunen mi kaže da Kornelijus Viler pripada jednoj porodici knjižara koja odavno drži radnju na staroj pijaci svetog Pavla u Londonu. Nikada nisam posetio tu pijacu ni taj grad, ali za one koji se, poput mene, bave trgovinom starim knjigama, ova mesta se čine veoma bliska. Kao što za neke knjižare i kolekcionare iz Londona ili Oksforda mora biti veoma blisko ime Embrijako iz Žibleta - barem mi godi da u to verujem. Kao da neka nevidljiva nit povezuje, preko dalekih mora, one koji obožavaju iste stvari; moja duša trgovca mi kaže da bi svet bio mnogo toplije mesto kada bi te niti postale bezbrojne i kada bi tkanje postalo gušće, jače. Zasada mi ipak nije drago što znam da neko drugi, na drugom kraju sveta, hoće da ima tu istu knjigu kao i ja, i da je ta knjiga trenutno na nekom brodu koji plovi za Englesku. Hoće li i on doživeti brodolom, kao Marmontel? To ne želim, Bog mi je svedok. Samo sam hteo da, nekom neobjašnjivom čarolijom, knjiga još bude u ovoj kući. Nisam je pronašao, i premda ne mogu reći da sam pretražio svaki ćošak, uveren sam da je neću pronaći. Svi moji su se uključili u lov na blago, izuzev Buljine, koji je ceo dan izbivao iz kuće. Često je odsutan, u poslednje vreme, ali danas sam se dobro čuvao da mu to ne prebacim. Bio sam vrlo zadovoljan što ne zna da tražimo Mazandaranijevu knjigu, a naročito što nije čuo gde se sada nalazi predmet za kojim žudi više no svi mi. Još bi mogao da nas odvuče i do Engleske, jureći za njom! Izvukao sam od svih ukućana obećanje da mu o svemu ovome neće zucnuti ni slova. Čak sam im zapretio najoštrijim kaznama ako me ne poslušaju. Posle podne, dok smo se svi odmarali u salonu, iscrpljeni razočaranjem ništa manje nego umorom, Habib je rekao: „Е pa, nismo ga dobili, taj božićni poklon!“ Prsnuli smo u smeh, i pomislio sam da bi doista, uoči Hristovog rođenja, to bio veoma lep poklon za sve. Još smo se smejali kad je neko zakucao na vrata. Bio je to Kunenov sluga, koji nam je doneo, umotanu u jedan grimizni šal, statuicu dvoje ljubavnika. „Posle svega što sam juče saznao, više nisam mogao zadržati ovaj predmet pod svojim krovom“, glasila je propratna poruka. Pastor nije imao nikakvu nameru da nam da poklon za Božić, pretpostavljam, ali njegovu pošiljku smo tako doživeli. Ništa, sem knjige o Stotom Imenu, ne bi moglo više da me obraduje.
Ali morao sam smesta sakriti statuicu, i opet svima izvući obećanje da neće ni pisnuti. Inače bi moj sestrić, čim bi je video, sve pogodio. Koliko ću moći da mu krijem istinu? Zar mi ne bi bilo bolje da naučim da mu kažem ne? Upravo to sam morao da mu kažem još kad me je prvi put molio da krenemo na ovo Putovanje. Umesto što sam krenuo ovom klizavom padinom, nemavši se za šta pridržati. Osim, možda, za branik datuma. Za nedelju dana, Godina... 27. decembra Maločas se dogodila jedna prilično neslavna peripetija. Pohranjujem je u ovu svesku samo da bih se smirio, i više o njoj neću govoriti. Bio sam se veoma rano povukao u svoju sobu da svedem neke račune, i u jednom trenutku sam ustao da proverim je li se Buljina već vratio, pošto je njegovo izbivanje u poslednje vreme postalo odviše često, pa i zabrinjavajuće, s obzirom na stanje njegovog duha i duha čaršije. Ne našavši ga u njegovoj sobi i pomislivši da je možda izašao u baštu zbog neke noćne potrebe, i sam izađoh napolje i malo prošetah oko kuće. Noć beše blaga, neobično blaga za mesec decembar, i morao sam dobro načuljiti uši da čujem talase, koji pak behu tako blizu. Najednom, neki čudan zvuk, kao roptanje ili kao prigušeni krik. Dolazio je s krova, gde se nalazi sluškinjina soba. Nečujno se približih, i polako se popeh uz lestvice. Roptanje se nastavljalo. Upitam: „Ко je tamo?“ Niko ne odgovara, a zvuci prestaju. Pozovem sluškinju njenim imenom: „Nasme! Nasme!“ A onda začujem Habibov glas: „Ја sam, ujko. Sve je u redu. Možeš poći na spavanje!“ Da pođem na spavanje? Da je rekao nešto drugo, ja bih možda imao razumevanja, možda bih zatvorio oči, pošto bi se i meni imalo šta zameriti u poslednje vreme. Ali da mi se ovako obraća, kao nekom razmaženom derištu ili nekom maloumniku? Onda hrupim kao lud u sobu. Ona je malecka i veoma mračna, ali nazirem dve siluete, i malo-pomalo raspoznam ih. „Meni kažeš da idem na spavanje...“ Pljusnuh mu nisku đenovskih psovki i jednu debelu šamarčinu. Bezobraznik! Što se sluškinje tiče, dajem joj vremena do ujutru da spremi svoje stvari i ode.
Sada kad se moj bes malo stišao, govorim sebi da zapravo moj sestrić zaslužuje kaznu više nego ona nesrećnica. Nije mi nepoznato kakav on ume biti zavodnik. Ali nikada ne kažnjavamo kako moramo, već kako možemo. Oterati sluškinju i izgrditi sestrića, to je nepravedno, znam. Ali šta drugo da radim? Da išamaram sluškinju i oteram sestrića? Suviše stvari se dešava u mojoj kući, koje se verovatno ne bi desile da sam se ja ponašao drugačije. Pišući ovo, patim, ali možda bih još više patio kad ne bih o tome pisao. Da nisam sebi dozvolio da živim po svojoj volji sa ženom koja nije moja, da nisam sebi dao toliku slobodu u tumačenju nebeskih i ljudskih zakona, moj sestrić se ne bi onako ponašao, a ja ne bih morao postupati tako strogo. To što sam upravo napisao tačno je. Ali tačno je i to da kada ti isti zakoni ne bi bili tako okrutni, ni Marta ni ja ne bismo morali da ih zaobilazimo. U svetu u kome posvuda vlada samovolja, zašto bih ja bio jedini koji se oseća krivim zbog prekršaja? I zašto bih bio jedini koji oseća grižu savesti? Morao bih jednoga dana naučiti da budem nepravedan bez uzbuđivanja. Ponedeljak 28. decembra 1665. Danas sam ponovo navratio kod onog otomanskog činovnika, Abdulatifa, pisara hapsane u Smirni, i čini mi se da se nisam prevario što sam rekao da je častan. Čak je i mnogo časniji nego što sam mislio. Samo da naredni dani ne opovrgnu moj sud! Otišao sam kod njega u društvu Marte i Hatema, i sa kesom dovoljno punom da zadovolji sve uobičajene zahteve. On me je učtivo primio u mračnoj kancelariji koju deli sa tri druga činovnika, koji su u isto vreme primili svoje sopstvene „mušterije“; dajući mi znak da se nagnem iznad njegovog ramena, tiho mi reče da je tražio u svim mogućim zapisnicima i da ništa nije našao o čoveku koji nas zanima. Zahvalih mu na trudu i upitah ga, lativši se svoje kese, koliko su ga te pretrage koštale. On mi odgovori, najednom povisivši glas: „То vam dođe dvesta aspri!“ Smatrao sam da je suma pozamašna ali da ipak nije nerazumna, ni neočekivana. U svakom slučaju, nisam imao nameru da se raspravljam, i spustih mu novac u
udubljenje dlana. On mi zahvali uobičajenim izrazima i ustade da me isprati, što me je prilično iznenadilo. Zašto taj čovek, koji me je primio ne udostojivši se ni da ustane, i ne ponudivši mi da sednem, sad odjednom ustaje i uzima me pod ruku kao da sam mu stari prijatelj, ili pak dobročinitelj? Čim se nađosmo napolju, on mi otvori dlan, sasu u njega novac koji sam mu maločas dao i sklopi mi nad njim prste rekavši: „Vi mi ne dugujete taj novac, imao sam da pregledam samo jedan zapisnik, što ulazi u posao za koji sam već plaćen. Idite, nek vas Bog čuva, i nek vam pomogne da nađete to što tražite.“ Ostao sam zabezeknut. Pitajući se je li ovde reč o iskrenom kajanju ili o nekoj dodatnoj otomanskoj prepredenosti čiji je cilj da izvuče još više para, i treba li onda da insistiram ili pak da odem, kao što mi je savetovao, uz obične reči zahvalnosti. Ali Marta i Hatem, koji su posmatrali tu neobičnu majstoriju, stadoše pojati iz sveg glasa, kao da su upravo videli čudo. „Blagodat s tobom! Vrli čoveče! Najzaslužniji slugo našeg gospodara sultana! Neka Svevišnji bdi nad tobom i nad tvojim bližnjim!“ „Dostaaaaa!“ - zaurla čovek. „Hoćete li da me uništite? Odlazite, i da vas nikad više ne vidim!“ Udaljili smo se, odnoseći sa sobom svoju zapitanost. 29. decembra 1665. Uprkos oštrim ukorima tog čoveka, danas sam mu ponovo otišao. Ovoga puta, sam. Imao sam potrebu da shvatim iz kojeg razloga se onako ponašao. Nisam znao kako će me dočekati, te sam čak i predosećao, celim putem što vodi iz četvrti stranih trgovaca do citadele, da ću zateći njegovo mesto prazno. Obično se ne sećamo svojih predosećaja i o njima pričamo tek kada se obistine. Ovom prilikom, moj predosećaj je bio pogrešan, Abdulatif beše tu. Neka žena srednjih godina nešto mu je pričala, i on mi dade znak da malo sačekam dok ne završi s njom. Kad ona ode, naškraba nekoliko reči na svoju svesku, a potom ustade i odvuče me napolje. „Ako ste došli da mi ponovo date onih dvesta aspri, džaba ste se pomučili“ „Ne“, rekoh mu, „došao sam samo da vam još jednom zahvalim na vašoj pomoći. Juče su moji prijatelji stali da arlauču, te vam nisam mogao izraziti svoju zahvalnost. Već mesecima obilazim zapisničare, i svaki put
odem psujući, oprostite. Zahvaljujući vama, odavde sam otišao blagodareći Nebu i Porti, premda nisam bio nimalo bliže svome cilju. Tako je retko sresti u naše vreme karakternog čoveka. Razumem što su moji prijatelji onako reagovali. Ali vaša skromnost teško je podnela njihovu preteranu bučnost, i vi ste ih ućutkali.“ Nisam bio jasno postavio pitanje koje mi je golicalo usne. Čovek se nasmeši, uzdahnu, spusti ruku na moje rame. „Varate se, nisam ja iz skromnosti ućutkao vaše prijatelje, već iz mudrosti i opreznosti.“ Načas je oklevao, koliko mu beše potrebno da pronađe prave reči. Zatim prošara pogledom unaokolo kako bi se uverio da nas niko ne posmatra. „Na jednom mestu gde većina prihvata prljav novac, onaj ko to uporno odbija izgleda kao pretnja za druge, kao mogući potkazivač, i ovi sve čine da ga se otarase. Uostalom, nisu se ustručavali da mi to kažu: ako hoćeš da ti glava i dalje čvrsto stoji na ramenima, treba da radiš kao mi, ne smeš se pokazivati ni boljim ni gorim. Pošto ne želim da umrem, ali ne želim ni da se ukaljam ni da navučem na sebe prokletstvo, onda radije postupam onako kao juče s vama. U zgradi se prodajem, a napolju se iskupljujem.“ Kako je čudna ova naša epoha, kada je dobro primorano da se prerušava u dronjke zla! Možda je zaista vreme da se vreme okonča... 30. decembra 1665. Jutros je Sabataj otišao u Carigrad a da niko ne zna kakva ga sudbina tamo čeka. Ukrcao se na jedan kajik, u pratnji tri rabina, prvi je iz Alepa, drugi iz Jerusalima i treći koji je, kažu, došao iz Poljske. S njim su otputovala još tri čoveka, a jedan od njih je Majmonov otac. Moj prijatelj je želeo da im se pridruži kako bi ostao u očevoj blizini, ali se tobožnji mesija tome usprotivio. More je izgledalo uzburkano, a mrki oblaci zakrčili su obzorje, no svi ti ljudi popeli su se na palubu pevajući, kao da je prisustvo njihovog učitelja zaustavilo oluje i gibanje mora. Još pre njihovog odlaska kolale su brojne glasine, koje mi je Majmon neprestano prenosio iz gornjeg grada, kako bi sa mnom podelio svoju zabrinutost i zbunjenost. Sabatajevi vernici tvrde da on ide u Carigrad kako bi se sreo sa sultanom, kako bi mu kazao da su došla nova vremena, vremena iskupljenja i oslobođenja, te kako bi mu naložio da se pokori bez
otpora; oni dodaju da će za vreme tog susreta Svevišnji ispoljiti Svoju volju jednim strahovitim čudom, tako da će sultan, zgranut, moći samo da se baci na kolena i da preda svoju krunu onome koji je postao, umesto njega, senka Božja na zemlji. Sabatajevi protivnici tvrde, naprotiv, da on uopšte ne odlazi kao pobednik, već da su mu same otomanske vlasti, kadijinim glasom, izgleda naredile da u roku od tri dana napusti Smirnu i da dođe u Carigrad, gde će ga navodno uhapsiti čim stigne. Ovo je verovatno, u stvari, to je čak i jedina prihvatljiva hipoteza. Koji bi čovek pri čistoj svesti poverovao u tako čudnovati sastanak posle kojeg bi najmoćniji monarh na svetu položio svoju krunu pred noge jednog raspevanog rumenka? Ne, ja u to ne verujem, a Majmon još manje. Ali večeras, u jevrejskoj četvrti, većina ljudi to uzima zdravo za gotovo. Oni koji imaju neke sumnje prikrivaju ih, i pretvaraju se da su već spremni za slavlje. Čini se da Buljina takođe veruje da svet samo što se nije prevrnuo naglavce. Suprotno bi me začudilo. Čim postoji neka alternativa, moj sestrić bira najgluplju mogućnost. Najgluplju, ponavljam, ali koja je uvek sposobna da pruži valjana obrazloženja i da nas gurne u razmišljanje, ako nas već ne izbaci iz sedla. „Ako su vlasti“, kaže on, „naumile da uhapse Sabataja čim bude ponovo stupio na kopno, zašto su ga onda pustile da ode slobodan, na lađi koju je sam izabrao, umesto da su ga sprovele pod strogom stražom u zatvor? Kako mogu biti sigurne gde će se on iskrcati?“ „Šta pokušavaš da nam kažeš, Buljino? Da će se sultan pokoriti bez ikakve ceremonije, čim mu taj čovek bude naredio? Sigurno si izgubio razum, i ti takođe.“ „Razumu ostaje još jedan dan života. Počeće nova godina, počeće nova era, ono što je izgledalo razumno uskoro će izgledati smešno, ono što je izgledalo nerazumno nametnuće se kao neosporna istina. Oni koji budu čekali poslednji trenutak da otvore oči biće zaslepljeni svetlošću.“ Habib se naceri, a ja slegoh ramenima i okrenuh se ka Majmonu tražeći odobravanje. Ali moj prijatelj kao da je bio odsutan. Mislio je bez sumnje na svog oca, na svog starog, bolesnog i zabludelog oca, ponovo ga je video kako se ukrcava na onaj kajik ne uputivši mu nijedan znak pozdrava, nijedan pogled, i pitao se ne odlazi li on tako ka poniženju ili ka smrti. Više nije znao u šta da veruje, a naročito šta da želi. Ili pak jeste, znao je, ali ga to nije mnogo tešilo.
Dovoljno sam s njim raspravljao, otkako stanujemo zajedno, te tačno znam kakva je njegova dilema. Ako je njegov otac možda u pravu, ako je Sabataj zaista kralj i mesija, ako se desi očekivano čudo, ako sultan padne na kolena priznajući da su stara vremena okončana, da su carstva od ovoga sveta odsada prošlost, da moćni više neće biti moćni, da oholi više neće biti oholi, i da ponizni više neće biti ponižavani, ako sav taj ludi san, nebeskom voljom, postane stvarnost, kako bi Majmon mogao da ne plače od radosti? Ali to se neće desiti, ponavlja mi on. Sabataj mu ne uliva nikakvo poverenje, nikakvo poštovanje, nikakvo nadanje, niti ikakvu radost. „Još smo mi daleko od Amsterdama naših snova“, kaže mi on. Smejući se da ne bi plakao. 31. decembar 1665. Gospode, poslednji dan! Vrtim se ukrug od jutros, ne mogu ni da jedem, ni da govorim, ni da razmišljam. Neprestano premišljam i pretresam uzroke svoje prestravljenosti. Verovali ili ne u Sabataja, nema sumnje da njegovo pojavljivanje upravo u ovom trenutku, uoči kobne godine, i u ovoj varoši, koju je apostol Jovan označio kao jednu od sedam crkava na koje se na prvom mestu odnosi poruka Otkrovenja, ne može biti u potpunosti plod buketa podudarnosti. Ni ono što mi se događalo poslednjih meseci ne može se objasniti bez pozivanja na dolazak novih vremena, bila ona vremena Zveri ili Iskupljenja, kao i na znakove koji ih najavljuju. Treba li još jedanput da ih nabrojim? Dok su moji uživali u popodnevnom odmoru, ja sam se smestio za sto da zapišem ono čime me je nadahnuo današnji dan. Mislio sam sastaviti pravo zaveštanje, zatim sam se zaustavio na ovim gornjim redovima što se završavaju pitanjem, držeći ruku duže vreme obešenu u zraku, jer se nisam mogao rešiti da ponovo otpočnem ono nabrajanje znakova koji su poslednjih nekoliko meseci kolčili stazu mog života i života mojih bližnjih. Na kraju sam spremio pisaći pribor, pitajući se hoću li ponovo imati priliku da umočim svoj kalem u mastionicu. Izašao sam da prošetam gotovo opustelim sokacima, zatim duž zala, isto tako napuštenog, gde je huka talasa uspela da me smiri zaglušujući me.
Vrativši se kući, ispružih se na koji minut u svojoj postelji gotovo sedeći, toliko mi je glava ostala uspravna na naslaganim jastucima. Zatim ustadoh u odličnom raspoloženju, rešen da ne dopustim da mi poslednji dan - ukoliko će zaista biti poslednji - protekne u melanholiji i strahu. Bilo mi je u planu da odvedem celu svoju porodicu na večeru kod francuskog gostioničara. Ali Majmon se izvinio, rekavši da mora u jevrejsku četvrt da se nađe s jednim rabinom koji je nedavno došao iz Carigrada, i od koga će možda saznati šta tamo čeka Sabataja i njegove sledbenike. Buljina reče da će ostati zatvoren u svojoj sobi i da će meditirati do zore, što bi svako od nas morao učiniti. A ni Habib, još uvek ožalošćen ili naduren, nije hteo izlaziti. Ne obeshrabrivši se, pozvah Martu da ide sa mnom, što ona ne odbi. Pokaza čak i oduševljenje, kao da je današnji datum ni na koji način ne impresionira. Zamolih gazda Moanoa da nam jednostavno posluži ono najbolje što ima. Jelo kojim se najviše ponosi kao kuvar, uz najbolje vino iz svojih zaliha. Kao da nam je to poslednji obrok, pomislih, ne rekavši ništa, i ne uznemiravajući se preterano onim što se može dogoditi. Verujem da sam se već s tim pomirio. Kada smo se vratili, pošto je izgledalo da svi spavaju, uđoh u Martinu sobu i zamandalih vrata iznutra. Zatim se zaklesmo da ćemo spavati pripijeni jedno uz drugo sve do jutra - ili, barem, pomislih pola u šali a pola prestravljeno, sve do onoga što će smeniti jutro u godini Zveri. Samo, posle ljubavnog zagrljaja, moja draga zaspa a ja izgubih san. Privijao sam je duže vreme uza se, možda i ceo sat, a zatim je blago pomerih, ustadoh, ogrnuh se, i ponovo pođoh da se prihvatim svog pera. Opet sam sebi obećavao da ću svesti bilans ovih poslednjih meseci, da ću pobrojati znake u nadi da će mi njihovo nizanje na papiru najednom razotkriti skriveni smisao stvari. Ali evo, po drugi put danas, odustajem. Dovoljno mi je što sam zabeležio svoje banalne aktivnosti ovog popodneva i večeri, i sada više ništa neću napisati. Koji li noćni sat može biti? Nemam pojma. Idem da se uvučem pored Marte, pazeći da je ne probudim, i nadajući se da će se moje misli stišati kako bi mi došao san. Petak 1. januara 1666.
Započela je godina Zveri i osvanulo je jutro poput ostalih. Ista svetlost iza žaluzina, isti zvuci spolja; i začuo sam kako kukuriče neki petao iz komšiluka. Buljina se ipak ne da zbuniti. Nikada nije rekao, tvrdi on, da će svet tek tako preko noći nestati. Istina, nikada to nije ustvrdio jasno i glasno, ali juče se ponašao kao da su vrata Pakla napola odškrinuta. Bolje bi mu bilo da skine taj prezrivi izraz s lica i da prizna kako je neznalica kao i mi. To mu nije ni na kraj pameti. Samo nešto proriče, na svoj način. „Та nova vremena će se uspostaviti svojim sopstvenim ritmom“, objavljuje moj sestrić proročanstvo. To može potrajati jedan dan, ili nedelju dana, ili mesec, ili pak celu godinu - ali ono što je sigurno, tvrdi on, to je da je dat podsticaj, da je preobraženje sveta u toku, i da će sve biti zapečaćeno pre kraja 1666. On i njegov brat danas tvrde da se nikada nisu plašili, i da sam jedino ja, njihov ujak, bio prestravljen. Dok su još juče, od jutra do mraka, jedva disali i vrteli se ukrug sa pogledom progonjene divljači. Majmon, koji je jučerašnji i današnji dan proveo u jevrejskoj četvrti, priča mi da je njihova zajednica u Carigradu obustavila svoje poslove čuvši vesti koje su stigle iz Smirne, i da svi, bogati i siromašni, učeni i neznalice, sveti ljudi ili lupeži, svi izuzev nekoliko retkih mudraca, čekaju Sabatajev dolazak sa neizmernom nadom. Čiste kuće i ulice, kite ih kao za svadbu, i širi se vest, kao u Smirni, kao u mnogim drugim varošima, izgleda, kako se sultan sprema da položi svoj turban i svoju dijademu pred noge kralju mesiji u zamenu za svoj goli život i za jedno mesto u potonjem Carstvu, Carstvu Božjem na zemlji. Nedelja 3. januara 1666. U crkvi kapucina, propovednik grmi na one koji najavljuju kraj sveta, na one koji se bave gatanjem na osnovu brojki i na sve one koji se time lako daju zavesti. On tvrdi da će godina što počinje biti ista kao i sve druge godine, i ruga se mesiji iz Smirne. Vernici se smeju njegovim sarkazmima, ali prestravljeno se krste svaki put kad pomene Zver, ili smak sveta. 4. januara
Ovog podneva, dogodio se jedan incident mojom krivicom, koji je mogao da ima najteže posledice. Ali bio sam, Bogu hvala, dovoljno pribran da povratim barku koja je počela da se prevrće. Bejah pošao u šetnju, s Martom i s Hatemom, i naši koraci nas behu odveli u blizinu nove džamije, gde se nalaze mnogobrojni knjižari. Posmatrajući njihove gomile knjiga, najednom mi dođe da ih upitam za Stoto Ime. Moje pređašnje nevolje, u Tripoliju, potom u Carigradu, morale su me opomenuti na oprez, ali želja da posedujem tu knjigu beše jača, te izređah sebi najvaljanije razloge da zaboravim na oprez. Pomislih da u atmosferi koja vlada Smirnom, čak i pošto se uzavrelost stišala posle Sabatajevog odlaska, izvesne stvari koje su u nekim trenucima mogle biti sumnjive ili zabranjene sada možda mogu da se tolerišu. Uverih sebe takođe da su moje zebnje u svakom slučaju preterane, pa čak po svoj prilici i neopravdane. Sada znam da nisu bile. Samo što sam izgovorio Mazandaranijevo ime i naslov knjige, većina pogleda kao da se izgubi u daljini, drugi postadoše sumnjičavi, a nekolicina beše čak i preteća. Ništa određeno ne bi mi rečeno, ništa ne bi učinjeno protiv mene; sve se zbilo na uvijen, neuhvatljiv, nedokaziv način; međutim, danas se potpuno uverih da su vlasti jasno upozorile knjižare protiv te knjige, i protiv svakoga ko je potraži. U Smirni i Carigradu kao i u Tripoliju i Alepu, i u svim gradovima Carstva. Plašeći se da ne budem optužen da pripadam nekom tajnom bratstvu koje nastoji da uzdrma sultanov presto, smesta izmenih govor i bacih se na podrobno i maštovito opisivanje poveza te knjige „kako su mi ga opisali'“, ustvrdih, naglašavajući da je to sve što zanima jednog trgovca kao što sam ja. Sumnjam da je moj izmenjeni govor mogao zavarati moje sabesednike. Pa ipak, jedan od njih, vešt prodavac, otrča da mi donese iz svog dućančića jedno delo čije su korice pomalo ličile na one koje sam opisao - od drveta izrezbarenog zlatnim šarama, sa ugraviranim naslovom od sedefa, i finim pervazima kao na kovčežićima. Već sam imao u svojoj radnji jedno delo uvezano na sličan i vrlo neuobičajen način, ali ovo očigledno nije bilo Stoto Ime... Delo koje mi je knjižar danas doneo govori o turskom pesniku Junusu Ernreu, koji je umro u VIII veku po hidžri, a u XIV naše ere. Malo sam ga prelistao, i odmah ustanovio da nije reč o običnoj zbirci, već o mešavini pesama, tumačenja i biografskih anegdota. Najviše sam zagledao korice i više puta prešao po njima prstima kako bih proverio jesu li ispravno
inkrustirane, bez ijedne izbočine. I naravno, kupio sam ga. Uz sve te ljude koji su me posmatrali, nije dolazilo u obzir da poreknem ono što sam maločas pričao. Knjižar, koji mi ga je prodao za šest pijastera, napravio je dobar posao. Ali i ja sam. Za šest pijastera, naučio sam lekciju koja vredi suvoga zlata: nikada više neću pominjati Stoto Ime u otomanskoj zemlji! Utorak 5. januara 1666. Sinoć sam pročitao, pre nego što ću zaspati, nekoliko pasusa iz knjige koju su mi juče prodali. Čuo sam više puta za ime Junus Emre, ali dosad ništa od njega nisam čitao. Već desetinama godina čitam pesnike svih zemalja, i katkada zapamtim njihove stihove, ali ovako nešto nikada nisam čitao. Ne usuđujem se reći da je on najveći, ali za mene je najneobičniji. Muha je uzdrmala orla I navela ga da zagrize u ledinu To je sušta istina Video sam svojim očima ledinu. Riba se uspuzala uz topolu Da jede smole sa sirćetom Roda je izlegla magarence Kojim jezikom će ono govoriti? Ako sam, kad sam se probudio, bio srećan što sam otkrio ovu knjigu, noć me je pak savetovala da je ne zadržim, nego da je radije poklonim čoveku koji je zaslužuje i koji će umeti da ceni njen jezik više nego ja - Abdulatifu, karakternom pisaru. Dugovao sam mu veliku uslugu i želeo sam po svaku cenu da mu se odužim, ne znajući dobro koji bi način bio najprimereniji. Ni nakit, ni skupo sukno koje bi mu njegovi principi naložili da odbije, ni iluminirani Kur’an, koji bi jedan musliman nevoljno primio iz ruke Đenovljanina. Šta može biti bolje, pomislih, od svetovne knjige, prijatne za čitanje, koju će s vremena na vreme prelistati sa zadovoljstvom, i koja će ga podsećati na moju zahvalnost. Jutros, dakle, pođoh u tvrđavu, s poklonom pod miškom. Čovek se najpre začudio. Osetih da se malčice usteže, kao da se pribojavao da ću mu zauzvrat tražiti neku uslugu koja će ga zavaditi sa sopstvenom savešću. Polako me odmeri pogledom, što me navede da zažalim zbog svog
postupka. No odmah zatim lice mu se opusti, on me toplo zagrli, nazva me svojim prijateljem, i doviknu jednog dobričinu koji je sedeo pored vrata da nam donese kafu. Kada posle nekoliko minuta ustadoh da pođem, on me isprati do izlaza držeći me pod ruku. Bio je još uvek duboko ganut mojim gestom, kome se nimalo nije nadao. Pre nego što smo se rastali, po prvi put me upita gde obično odsedam, gde sam smešten u Smirni, i iz kojeg razloga se zanimam za sudbinu Martinog muža. Objasnih mu bez okolišanja da ju je taj čovek napustio pre mnogo godina, da ona od njega nema nikakvih vesti, i da prema tome ne zna je li još udata ili nije. Abdulatifu je bilo još žalije što nije mogao ništa učiniti da rasprši tu neizvesnost. U povratku stadoh razmišljati o onom predlogu koji mi Hatem beše natuknuo pre nekoliko nedelja, da nabavim Marti lažnu potvrdu o smrti njenog muža. Ako jednog dana budem morao pribeći takvim sredstvima, pomislih, od ovog novog prijatelja, od tog tako ispravnog čoveka, ne bih mogao tražiti pomoć. Dosad sam želeo istraživati manje rizične puteve. Ali koliko li ću još vremena morati da budem strpljiv? Koliko li ću još pisara, koliko sudija, koliko janičara vazda morati da ispitujem ili podmićujem, bez ikakvog rezultata? Ne brinu mene rashodi, Bog me je obilato obezbedio. Samo, valja mi se vratiti u Žiblet, bez mnogo odlaganja, a onda ću morati da imam nekakav dokument koji „udovici“ može vratiti slobodu. Nema ni govora da je prepustim na milost i nemilost muževljevoj porodici! Kad stigoh „svojoj kući“, glave još krcate brigama, i kad zatekoh sve svoje kako me čekaju da pređemo za trpezu, na trenutak padoh u iskušenje da upitam svakoga od njih ne misli li da je došlo vreme da se vratimo u domovinu. Ali prošarah pogledom oko sebe i smesta sebi naredih da ćutim. S moje desne strane sedeo je Majmon, a s moje leve Marta. Da sam njoj predložio da se vratimo kući, bilo bi to kao da sam je napustio ili, još gore, kao da sam je izručio vezanih ruku njenim progoniocima; a njemu, koji sada stanuje u mojoj kući, kako bih njemu mogao reći da je kucnuo čas da napustimo Smirnu? To bi bilo isto kao da sam izjavio da ga više ne mogu trpeti pod svojim krovom, ili kao da ga teram. Upravo sam razmišljao kako sam bio u pravu što sam ćutao, i kako bih, da sam otvorio usta, gorko žalio do svog sudnjeg dana, kad Buljina,
okrenuvši se ka meni, iznebuha reče: „Morali bismo otići do Londona, jer knjiga koju tražimo nalazi se tamo.“ Poskočih. Iz dva razloga. Prvo, zbog načina na koji me je moj sestrić gledao dok je govorio - kao da beše čuo pitanje koje sam progutao, pa na njega odgovara. To je samo utisak, znam, pogrešan utisak, besmislen utisak. Ništa ne bi pomoglo ovom zanesenjaku da pogodi moje misli! Pa ipak, bilo je u njegovom pogledu, u boji njegovog glasa, neke mešavine sigurnosti i ironije zbog koje se osetih nelagodno. Drugi razlog mog iznenađenja je to što sam svima iznudio obećanje da ništa ne govore Buljini o pronađenoj statuici i o tome da je Mazandaranijeva knjiga možda kod Vilera. Ko je mogao odati tajnu? Habib, naravno. Pogledah ga, i on mene pogleda, pravo u oči, bestidno, izazivački. Šta sam drugo mogao i očekivati? Posle onoga što se desilo sutradan po Božiću, posle zarađenog šamara i oterane sluškinje, morao sam očekivati da mi se osveti! Okrenuvši se ka Buljini, odvratih iznervirano kako mi nije ni na kraj pameti da ponovo slušam njegove savete, i kako ću onog dana kad budem napustio Smirnu krenuti natrag u Žiblet, i nikuda drugde. „Ni u London, ni u Veneciju, ni u Peru, ni u Kinu, ni u zemlju Bugara!“ - zaurlah. Niko za stolom nije se usudio da mi protivreči. Svi, uključujući i Habiba, oboriše oči u znak pokornosti. Ali pogrešio sam što sam poverovao da je ova rasprava okončana. Sada kada zna gde se nalazi knjiga, Buljina će mi neprestano dosađivati, kao što ima običaj. 7. januara Ceo dan je padala kiša, u ledenim i izduženim kapljama, šiljatim kao vrh čiode. Proveo sam dan ne izvirivši iz kuće ni jedan jedini put, i ne odmičući se mnogo od mangale. Osećam bol u grudima, možda zbog hladnoće, ali koja je ipak iščezla čim sam se zgrejao. Nisam o tome govorio nikome, pa čak ni Marti, što da je sekiram? Od utorka, nismo više pričali o našem povratku, ni o našem sledećem odredištu, ali Buljina je večeras ponovo načeo tu temu. Rekavši da bi, kad smo već preduzeli to dugo putovanje kako bismo pronašli knjigu o Stotom Imenu, bilo nerazumno da se vratimo u Žiblet ne nabavivši je, i da ostatak
kijametske godine provedemo žderući se i drhteći. Umalo nisam odgovorio istim tonom kao prekjuče, ali atmosfera je bila opuštena i nije bilo mesta za stroge reči, te sam više voleo da ispitujem jedne i druge šta nam je dalje činiti. Počeh od Majmona, koji se isprva branio da se ne želi mešati u naše porodične stvari; zatim, pošto sam insistirao, učtivo dade savet mojim sestrićima da imaju poverenja u moje godine i u moje rasuđivanje. Zar bi gost pun poštovanja mogao zboriti drugačije? Ali Buljina mu na to smesta odvrati: „Dešava se da se u nekoj porodici sin ponaša mudrije od svoga oca!“ Majmon ostade zbunjen, nakratko, a onda prsnu u smeh. Čak i potapša mog sestrića po ramenu, kao da mu želi reći da je shvatio aluziju, da ceni njegovu duhovitost i da mu ništa ne zamera. Ali ne reče više ni reči cele večeri. Ja iskoristih ovu kratku razmenu reči, a potom smeh, da izbegnem novu raspravu sa Buljinom povodom Engleske. Tim pre što sam opet osećao onaj bol u grudima, i što nisam hteo ni zbog čega da se nerviram. Ni Marta nije izrazila nikakvo mišljenje. Ali kada Habib odvrati svome bratu: „Ako treba nešto da nađemo, onda ćemo to naći ovde, u Smirni. Ne bih znao da vam kažem zašto, ali tako je, osećam to. Treba samo da budemo strpljivi!“ - ona mu odobri jednim širokim osmehom i jednim „Neka te Bog čuva, rekao si baš pravu stvar!“ A ja, koji svakim danom postajem sve sumnjičaviji, ja sebi ponavljam da se Habibov stav može objasniti, kao i uvek, razlozima srca. Danas ga nije bilo celi dan, a ni juče. Prestao je sa durenjem, i mora da je opet na tragu nekoj lepotici. 8. januara Ono što sam danas saznao skrenuće tok mog života. Neki će reći da se upravo skretanjem život ponovo sliva u tok koji je oduvek bio njegov. Nema sumnje... Još nikome ništa nisam rekao, a naročito ne Marti, prvoj koje se to tiče. Na kraju ću joj kazati, naravno, ali tek kada dobro razmislim, sam, bez ičijeg uticaja, i kad izaberem put koji mi valja slediti. * * *
Ovog popodneva, dakle, dok sam se budio iz sijeste, Hatem je došao da mi kaže kako neki momčić želi da me vidi. Nosio mi je pisamce od ćate Abdulatifa, koji me molio da ga počastvujem svojom posetom njegovom domu, do koga bi mi put pokazao njegov sin. On stanuje nedaleko od Citadele, u jednoj manje skromnoj kući nego što sam očekivao, ali koju deli, ako sam dobro shvatio, sa svoja tri brata i njihovim porodicama. Njome vlada neprestana trka dece koja se tuku, bosonogih hanuma koje ih ganjaju, i muškaraca koji povisuju glas pozivajući ih na poslušnost. Čim razmenismo uobičajene pozdrave kako se priliči, Abdulatif me odvede ka jednoj mirnijoj prostoriji na spratu, gde me pozva da sednem na pod, pored njega. „Mislim da znam gde se nalazi čovek koga tražite.“ Jedna od njegovih bratanica donese nam sveže napitke. On zastade, da bi nastavio kad je ona otišla zatvorivši za sobom vrata. Onda mi saopšti da je dotični Sajaf doista bio uhapšen u Smirni, pre petšest godina, zbog neke sitne krađe, ali da je ostao samo godinu dana u tamnici. Otada verovatno živi na ostrvima, na Hiosu, gde mora da je našao načina da se obogati ko zna kakvom zabranjenom trgovinom. „То što ga više nisu uznemiravali, znači da uživa neku debelu zaštitu... Izgleda da ga se čak i ostrvljani plaše.“ Moj prijatelj na trenutak zaćuta, kao da bi udahnuo. „Malo sam oklevao pre nego što sam poslao po vas, nije na meni da dajem takva obaveštenja nekom đenovskom trgovcu. Ali ljutio bih se na sebe kada bih pustio jednog dobrog čoveka kao što ste vi da i dalje uludo rasipa vreme i novac tražeći jednu bitangu.“ Izrazih mu svoju zahvalnost svim arapskim i turskim izrekama koje mi dođoše na usne, toplo ga zagrlih i poljubih ga u bradu kao brata. Zatim se od njega oprostih ne nagovestivši mu ni na koji način u kakvo me je rastrojstvo upravo gurnuo. Šta bi sada trebalo da radim? A šta bi Marta trebalo da radi? Ona je preduzela ovo putovanje sa jednim jedinim ciljem - da dobije dokaz muževljeve smrti. A upravo je ustanovljeno suprotno. Čovek je živ i zdrav, a ona više nije udovica. Hoćemo li moći i dalje živeti pod istim krovom?
Hoćemo li ikada moći da se zajedno vratimo u Žiblet? Od svega toga vrti mi se u glavi. Vratio sam se od Abdulatifa pre neka dva sata, i ustvrdio sam pred svojima, koji su me nestrpljivo čekali, da je on samo hteo da mi pokaže jedan stari zlatni ibrik koji poseduje njegova porodica. Marta mi, izgleda, nije poverovala, ali još se ne osećam spreman da joj saopštim istinu. Učiniću to sutra, verovatno, ili najkasnije prekosutra. Zato što će ona sigurno hteti da me pita kako da se dalje ponaša, a sada se osećam nesposoban da je posavetujem. Ako bude naumila da ode na Hios, treba li da je odvraćam? A ako se zainati, treba li da pođem s njom? Toliko bih voleo da je Majmon ovde večeras, pitao bih ga za mišljenje kao što sam učinio u Tarsu, i u tolikim drugim prilikama. Ali obećao je da će provesti sabat sa rabinom koji je stigao iz Carigrada, i vratiće se tek u subotu kasno uveče ili u nedelju. Hatem je takođe čovek zdravog saveta i zdravog razuma. Gledam ga kako se vrzma na drugom kraju prostorije, čekajući da završim s pisanjem pa da razgovara sa mnom. Ali on je moj kalfa, a ja sam njegov gazda, i neprijatno mi je da se pokažem pred njim neodlučan, i do te mere bespomoćan. 9. januara Konačno sam Marti rekao istinu, ranije nego što sam predvideo. Bili smo legli u postelju, sinoć, i privukao sam je u zagrljaj. Kada se pripila glavom i grudima i nogama uz mene, najednom me obuze osećanje da je iskorištavam. Stoga se pridigoh, naslonih se na zid, podigoh je da i ona sedne i toplo stegoh njene ruke u svojima. „Danas sam nešto saznao, kod pisara, i čekao sam da ostanemo sami, ti i ja, da ti to kažem.“ Potrudih se da govorim najneutralnijim tonom, ni onim kojim se javljaju najbolje vesti, ni onim kojim se izražava saučešće. Bilo bi neprilično, čini mi se, da joj saopštim ucveljenim glasom kako izvesni čovek nije mrtav. Čovek koga ona beše, doduše, prezrela, ali koji je ipak njen muž, koji je bio njena velika ljubav i koji ju je, mnogo pre mene, stezao u zagrljaju. Marta ničim ne pokaza ni iznenađenje ni radost ni razočaranje ni pometnju, ništa. Samo prestade da se mrda. Nepomična, poput stuba od
soli. Zanemela. Jedva dišući. Njene ruke još behu u mojima, ali zato što ih beše zaboravila. I sam ostadoh nepomičan i nem. Posmatrajući je. Sve dok ona nije rekla, ne izašavši iz obamrlosti: „Šta bih mogla da mu kažem?“ Umesto da odgovorim na ono što nije bilo pravo pitanje, dadoh joj savet da prespava pre nego što donese i najmanju odluku. Nije izgledalo da me je čula, okrenula mi je leđa i više nije rekla ni reči sve do jutra. Kad sam se probudio, nije je bilo u postelji. Načas se zabrinuh, ali čim izađoh iz sobe ugledah je u salonu kako glanca kvake na vratima i briše prašinu sa polica. Neki ljudi, kada ih obuzme zebnja, nemaju više snage ni da se usprave, dok se drugi, naprotiv, uzvrte i razmahuju do iznemoglosti. Mislio sam, prošle noći, da Marta pripada prvoj kategoriji. Očigledno sam se prevario. Njena obamrlost bila je samo prolazna. Je li se već rešila? U trenutku dok pišem ove redove, ne znam. Nisam je upitao, plašeći se da ne oseti neku obavezu u odnosu na ono što mi je rekla sinoć. Pretpostavljam da je već morala, ako je istinski odlučila da ode, početi da pakuje svoje stvari. Mora da još okleva. Ne pritiskam je, puštam je da okleva. 10. januara Kako behu slasne one prve noći kada smo ležali jedno pored drugog praveći se da se pokoravamo hirovima Proviđenja, ona glumeći da je moja, a ja tobože verujući. Sada kada se volimo, više ne glumimo, a naša postelja je tužna. Ako izgledam kao da su mi sve lađe potonule, to je zato što je pala Martina odluka i što ne nalazim nikakav argument da je od nje odvratim. Šta bih mogao da joj kažem? Da greši što ide svome mužu, kad ovaj živi nedaleko odavde i kad je ona i krenula na ovo putovanje upravo da razjasni tu zavrzlamu i rasprši svoje sumnje? U isti mah, ubeđen sam da se ništa dobro neće izroditi iz njihovog susreta. Ako ta osoba odluči da koristi svoja prava nad svojom zakonitom suprugom, niko se tu neće moći usprotiviti, ni ona, a pogotovo ne ja. „Šta misliš da mu kažeš?“
„Pitaću ga zašto je otišao, zašto mi više nije slao vesti, i namerava li da se vraća u zavičaj.“ „А ako te natera da ostaneš s njim?“ „Da mu je toliko stalo do mene, ne bi me napustio.“ Ovaj odgovor ništa ne vredi! Slegnuh ramenima, povukoh se na ivicu kreveta, okrenuh leđa, ućutah. Neka bude volja Njegova! Ponavljam bez prestanka: neka bude volja Njegova! Ali molim se takođe da Njegova volja ne bude suviše okrutna, kakva ponekad ume da bude. 13. januara Tumaram sokacima, i žalima, katkada sam, često sa Majmonom. Ćaskamo o svemu i svačemu, o Sabataju, o papi, o Amsterdamu, o Đenovi, o Veneciji i o Otomanima - o svemu, izuzev o njoj. Ali čim se vratim kući, zaboravim na naše lepe priče i ništa ne zapišem. Već tri dana nisam napisao ni retka. Da bi čovek vodio dnevnik, mora gajiti raznovrsne brige, a ja imam samo jednu. Pripremam se, povučen u sebe, na pomisao da ću izgubiti Martu. Otkako mi je saopštila svoju odluku da ode mužu, više ništa nije rekla. Nije mi pomenula nikakav datum, i nije je zanimalo na koji se način može putovati do Hiosa. Je li možda još neodlučna? Da ne bi osećala nikakav pritisak, ništa je ne pitam. Ponekad joj govorim o njenom ocu, o Žibletu, i o nekim zabavnim uspomenama, kao što je naš neočekivani susret na granici Tripolija, ili noć koju smo proveli kod krojača Abasa, neka ga Bog čuva! Noću, više je ne uzimam u naručje. Ne stoga što je ponovo postala, u mojim očima, tuđa žena, već zato što ne bih hteo da se ona oseća grešna. Čak mi je padalo na pamet da više ne spavam u njenoj sobi, i da se vratim u svoju, koju sam veoma malo koristio u poslednje vreme. Posle celog dana kolebanja, promenio sam mišljenje. Time bih počinio neoprostivu grešku u proceni. Moj postupak ne bi bio protumačen kao viteštvo ljubavnika spremnog da se žrtvuje kako ne bi doveo u nevolju svoju dragu, već kao napuštanje, a Marta bi u njemu videla poziv da se bez odlaganja vrati u svoje „bračno gnezdo“. Prema tome, i dalje spavam pokraj nje. Poljubim je u čelo i ponekad je držim za ruku ne približavajući joj se previše. Želim je više nego ranije, ali neću da učinim ništa što bi je moglo uplašiti. To što hoće da razgovara sa
svojim mužem i da mu postavi pitanja koja godinama pretura po glavi, mogu da shvatim. Ali ništa je, međutim, ne tera da ide kod njega odmah. Čovek živi na Hiosu već godinama, neće sutra otići. Ni prekosutra. Ni za nedelju dana. Ni za mesec. Ne, nije nikakva hitnja. Još možemo pokupiti nekoliko mrvica sa trpeze pre nego što bude raspremljena. 17. januara Marta je provela veče u svojoj sobi, plačući, plačući. Dolazio sam u više navrata da je pomilujem po čelu, kosi i nadlanicama. Ona mi ništa nije rekla, nije mi se nasmešila, ali nije ni uzmicala pred mojim nežnostima. Kada smo legli u postelju, još je plakala. Osećao sam se razoružan. Da ne.bih ostao nem, izgovarao sam banalne rečenice koje je nisu mogle utešiti - „Sve će se na kraju srediti, videćeš!“ - šta drugo reći? Onda se ona, iznenada, okrenu ka meni, dobacivši mi tonom u isti mah besnim i žalosnim: „Ne pitaš me šta mi je?“ Ne, nisam imao nikakvog razloga da je pitam. Dobro sam znao zašto plače, barem sam verovao da znam. „Kasni mi“, izjavi ona. Obrazi joj behu boje voska, a oči zaobljene od užasa. Trebalo mi je bezbroj sekundi da shvatim šta nastoji da mi kaže. „Trudna si?“ Moj ten mora da je bio u tom trenutku isto tako mrtvački kao i njen. „Mislim da jesam. Već mi nedelju dana kasni.“ „Posle samo nedelju dana, ne možemo biti sigurni.“ Ona spusti ruku na svoj ravni trbuh. „Ја sam sigurna. Dete je ovde.“ „Ali rekla si mi da ne možeš zatrudneti.“ „Tako su mi vazda govorili.“ Ona prestade da plače, ali i dalje beše zapanjena, ne skidajući ruku s trbuha, opipavajući ga. Obrisah joj donji deo očiju maramicom, potom sedoh tik pored nje, na ivicu kreveta, i obgrlih joj ramena. Ako sam se i trudio da je utešim, nisam se osećao manje izgubljenim od nje. Ni manje krivim. Prekršili smo sve Božje i ljudske zakone živeći kao muž i žena, uvereni da će naše ludiranje ostati bez posledica. Zbog Martine
navodne jalovosti, koja nam je mogla izgledati kao prokletstvo, a u kojoj smo, naprotiv, videli nebesku milost, obećanje da nećemo biti kažnjeni. Obećanje nije održano, dete je tu. Dete. Moje dete. Naše dete. Ja koji sam sanjao o tome da imam naslednika, evo gde mi ga Nebo šalje, začetog u utrobi žene koju volim! A Marta, koja je toliko patila verujući da je jalova, evo gde nosi dete, začeto ne u postelji probisveta sa kojim beše zabludela u mladosti, već pod krovom jednog čestitog čoveka koji je voli i koga ona voli! Morali bismo osećati i jedno i drugo neizmernu radost, ovo bi morao biti najlepši trenutak u našem životu, zar ne? Ali svet nam ne nalaže takve reakcije. Primorani smo da vidimo u tom detetu kao neko prokletstvo, kao neku kaznu. Moramo ga dočekati u dubokom bolu, i žaleći za blagoslovenim vremenima jalovosti. Ako je svet takav, ja kažem: neka propadne! Neka bude zbrisan nekim strašnim vodenim ili ognjenim potopom, ili dahom Zveri, neka bude uništen, progutan, neka propadne! Kada mi Marta, prošlog leta, jašući pored mene gorama Anadolije, beše rekla da se ne boji smaka sveta, već da ga naprotiv očekuje i nada mu se, nisam najbolje shvatio njen bes. Sada ga shvatam, delim ga s njom. Ali sada ona postaje slabija. „Moram ići da pronađem svog muža, na njegovom ostrvu, što pre.“ „Kako bi mislio da je dete njegovo?" Ona klimnu glavom, i žalosno me pomilova po čelu i licu. „Ali to dete je moje!“ „Hoćeš li da ga nazivaju kopiletom?" „А ti, hoćeš li ti da ga nazivaju razbojničkim sinom?“ „Vrlo dobro znaš da tako mora da bude. Mi tu ništa ne možemo!“ Ja, koji sam se divio Marti što se usudila da se pobuni protiv sudbine, nisam mogao sakriti svoje razočaranje. „Kažu da dete uliva hrabrost majkama koje ga nose, a tebe je dete u tvojoj utrobi učinilo plašljivom." Ona se odmaknu od mene. „Nedostaje mi hrabrosti, kažeš? Idem da se predam u ruke čoveka koji me ne voli, koji će me vređati i tući i zatvarati do kraja mog života. Sve to kako bih izbegla da moje dete sutra nazivaju kopiletom. Takvu majku ti nazivaš plašljivom?"
Možda nije trebalo da joj prigovaram, ali mislim svaku reč koju sam izrekao. Odbrusila mi je kako se sprema da se žrtvuje? Žrtvovanje sopstvenog bića proističe iz hrabrosti koliko i iz kukavičluka. Čista hrabrost znači suočiti se sa svetom, braniti se protiv njegovih nasrtaja stopu po stopu, i umreti uspravno. Prepustiti se udarcima znači, u najboljem slučaju, častan beg. * * * Zašto bih morao prihvatiti da žena koju sam zavoleo ode da živi s jednim zlikovcem, odnoseći dete koje smo zajedno začeli, kome se više nije nadala i koje sam joj ja dao? Zašto? Zato što im je jedan pijani sveštenik iz Žibleta jednoga dana položio ruke na glavu promrsivši tri obredne rečenice? Prokleti da su zakoni ljudi, njihova prenemaganja, njihovi epitrahilji i njihove ceremonije! Ponedeljak 18. januara 1666. Majmon, kome sam se upravo poverio, daje Marti za pravo, a ne meni. On sluša moje argumente ne čuvši ih, i na usnama mu je samo jedan odgovor: „Takav je svet!“ Kaže da bi bila ludost pustiti je da nosi dete i porodi se izvan doma svog muža, i da bi zbog toga mogla umreti od straha i stida. Svaki dan što prolazi činiće je još nervoznijom, veli mi on, i ne bi trebalo duže da je zadržavam ovde. Da bi ublažio moje muke, kaže kako je uveren da će mi se ona jednog dana, ne tako dalekog, vratiti. „Nebo često šalje nesreće onima koji ih ne zaslužuju, ali ponekad takođe i onima koji ih zaslužuju“, obećava on nabirući oči, kao da bi razlučio naličje stvari. Hoće time da kaže da bi Martin suprug mogao doživeti sudbinu koju zaslužuju razbojnici, da bi stvarnost mogla sustići glasinu, i da bi se buduća majka moga deteta tada mogla-vratiti kao udovica... To znam. Sve se može dogoditi, naravno. Ali zar ne bi bilo jadno živeti u čekanju smrti svoga suparnika, svakog dana moleći Nebo da ga udavi ili da ga obesi? Čoveka koji je, štaviše, mlađi od mene! Ne, tako ne zamišljam nastavak svog života.
Izvodim zaključke, raspravljam sam sa sobom, iako znam da je za mene bitka unapred izgubljena. Pošto Marta nipošto ne sme dopustiti da joj se stomak zaobli pod mojim krovom, pošto samo sanja o tome kako će sakriti svoju grešku u postelji supruga koga se gnuša, neću je moći zadržavati protiv njene volje. Ne prestaje da roni suze i čini se kao da iz sata u sat mršavi i vene. Čemu još mogu da se nadam? Da ona iz nekog razloga odluči, čim bude srela svog muža, da ne ostane s njim, ili pak da je on otera. Ili, na primer, mogao bih platiti toj spodobi izvesnu sumu novca da pristane na poništenje njihovog braka na osnovu njegove izjave da brak nikada nije bio izvršen. Čovek je lakom na novac; ako mu dovoljno ponudim, vratićemo se od njega skupa, Marta, naše dete i ja. Evo gde ispredam celu jednu bajku! Zato što mi valja sačuvati nekoliko razloga za život, makar oni bili varljivi. Laganje samoga sebe katkada je nezamenjiva ćuprija da se premoste nesreće... 19. januara Marta mi je noćas najavila da sutradan odlazi za Hios. Rekao sam joj da ću poći s njom i odmah joj obećao da se ni na koji način neću umešati između nje i njenog muža, već da ću se samo vrzmati negde blizu kako bi me mogla hitno pozvati ako joj ustrebam. Ona je jedva pristala, ali tek pošto me naterala da joj se dvaput zakunem kako neću učiniti ništa što ona od mene ne bude izričito tražila, objasnivši mi da bi joj muž prerezao grkljan na samom kućnom pragu ako bi posumnjao da je bilo nečega među nama. * * * Ima dva načina da se iz Smirne stigne do ostrva. Kopnenim putem, sve do špica poluotoka, a posle samo treba preći moreuz, nešto više od sat vremena barkom, da se dođe do grada koji nosi ime Hios. Ili pak morem, okolo, od jedne luke do druge. Ovo drugo mi je predložio Hatem, koji se podrobno raspitao na Martinu molbu. Valja računati na čitav dan puta ako bude povoljan vetar, i na dva dana ako ne bude.
Moj kalfa će nas pratiti, a čak sam pomišljao da i sestriće povedem. Zar nisam obećao svojoj sestri Plezansi da se nikada neću od njih odvajati? Ali kada sam odvagnuo za i protiv, više sam voleo da ih ostavim u Smirni. U Hiosu moramo rešiti jednu vrlo osetljivu stvar, i plašim se da jedan ili drugi ne učini nešto nesmotreno. Možda bih i promenio mišljenje da su oni navaljivali da idu s nama. Ali nisu, nijedan od njih nije to tražio; što me je zaintrigiralo, moram priznati, a pomalo i zabrinulo. Zamolio sam Majmona da nad njima bdi kao rođeni otac, sve do moga povratka. Koliko li ću vremena ostati na ostrvu? Nemam pojma. Nekoliko dana? Dve do tri nedelje? Videćemo. Hoće li se Marta vratiti sa mnom? Još se nadam. Povratak s njom u „našu“ kuću u Smirni već mi izgleda kao nešto najlepše što može da mi se dogodi, a još uvek sam u njoj, u ovom trenutku, i još mogu da posmatram njene zidove, njena vrata, njene ćilime i njen nameštaj pišući ove redove. Majmon mi je rekao da će po mom povratku poći na jedno veoma dugo putovanje, koje će ga odvesti u Rim, u Pariz, u Amsterdam naravno, i u razna druga mesta. Obećava da će mi o tome pričati kada mi duh bude slobodniji da ga slušam. Ali hoće li moj duh zaista biti slobodniji kad se budem vratio sa Hiosa? On želi da ga ja pratim na njegovom putešestviju. Videću. Zasada, i najmanji plan me iscrpljuje. Moji snovi su zaokruženi: ići na Hios u Martinom društvu, vratiti se sa Hiosa u njenom društvu. 22. januara Približavanje Hiosu na lađi, posmatranje kako se malo-pomalo ocrtava obalna linija i planine u pozadini, a nadomak mora bezbrojne vetrenjače, to bi svakom putniku namerniku moralo razgaliti dušu kao neka lagana nagrada. Ostrvo je privlačno poput obećane zemlje, nebeskog predvorja. Ali nevoljni putnik kao što sam ja samo čeka trenutak da ga napusti. Tokom cele plovidbe, Marta je ostala ćutljiva, a oči su joj brižljivo izbegavale da se sretnu s mojima. Dotle mi je Hatem, nastojeći da me razveseli, prepričavao neku bajku koju su mu prekjuče ispričali u smiranskoj luci, i prema kojoj ima na Hiosu, ka unutrašnjosti ostrva, jedan manastir gde žive veoma čudne kaluđerice; tamo navodno primaju putnike,
kao u nekim manastirima, ali na sasvim neobičan način, pošto se noću ove svete žene, kažu, uvlače kod posetilaca obasipajući ih pažnjom koja uveliko prevazilazi ono što zahteva ljubav prema bližnjemu. Požurio sam da suvo srušim iluzije svog kalfe, uveravajući ga da sam pročitao i čuo slične bajke povodom mnogih drugih mesta. Ali kad videh da mi je poverovao, i da se jedan plamsaj ugasio u njegovim očima, pomalo zažalih što sam tako razbio njegov san. Sigurno bih bio mnogo prijatniji da je u meni još bilo radosti. Na ostrvu Hios, 23. januara 1666. Otkako smo stigli, Hatem provodi vreme u dućančićima, konobama i uličicama starog pristaništa raspitujući se o čoveku koga tražimo. Baš čudno, niko ga, izgleda, ne poznaje. Je li me možda Abdulatif prevario? Ne vidim zašto bi to učinio. Da nisu i njega obmanuli njegovi doušnici? Možda su se ovi jednostavno prevarili u ostrvu, pobrkavši Hios sa Patmosom, ili Samosom, ili Kastrom, koji su nekada zvali Mitilena. U svakom slučaju, obrt koji dobijaju događaji nimalo mi se ne sviđa. Još nekoliko dana traganja, i vratićemo se u Smirnu. Marta će se buniti, sigurno će plakati, ali na kraju će pristati. I obisnuće mi se oko vrata onoga dana kad joj budem doneo, plativši ga suvim zlatom - makar u njega utopio trećinu svog bogatstva! - ferman koji potvrđuje da joj je muž zaista mrtav. Onda ćemo se venčati, i ako Nebo ne bude suviše ogorčeno na ljubavnike, bivšem mužu biće zabranjeno da ikada više kroči u Žiblet. Pod naše stare dane, okruženi decom i unucima, sećaćemo se sa užasom ove ekspedicije na Hios, zahvaljujući Nebu što ju je učinilo tako neplodnom. 24. januara Koliko čari bih pronašao na ovom ostrvu da sam došao u drugim okolnostima! Sve tako godi mojoj duši čim zaboravim, na tren, šta me je ovamo dovelo. Kuće su lepe, ulice su čiste i uredno popločane, žene šetaju s otmenošću a oči im se smeše strancima. Ovde sve doziva u meni sećanja na
minuli sjaj Đenove, citadela je đenovska, odeća je đenovska, a i sve druge najlepše uspomene. Čak i Grci, kad čuju moje ime i otkriju moje poreklo, priviju me na grudi proklinjući Veneciju. Znam da proklinju i Turke, ali nikada glasno. Otkako su Đenovljani otišli, pre sto godina, ovo ostrvo nije doživelo nijednu milostivu vlast, svi ljudi koje sam ovih poslednjih dana sreo to priznaju, svako na svoj način. Jutros sam poveo Martu na misu. Ona je još jedanput - samo da nije poslednji put! - prekoračila prag crkve držeći me pod ruku, a ja sam ušao ponosite glave i jadnoga srca. Išli smo u crkvu svetog Antonija, koja pripada jezuitskoj braći. Ovde zvone crkvena zvona kao u hrišćanskoj zemlji, a za praznike se organizuju ulične procesije, sa svešteničkim plaštovima, zlatotkanim „nebom“, fanalima i zlatom svete tajne. Francuski kralj bio je izdejstvovao od Velikog Turčina dozvolu za javne latinske obrede, a Porta još uvek poštuje tu povlasticu. Čak i ove sasvim obične nedelje, najbogatije porodice došle su na misu u velikoj povorci. Pored mene, skromni ljudi šapuću više sa ponosom nego sa zavišću slavna imena, Đustinijani, Burgezi, Kašteli. Bio bih poverovao da sam u Italiji da mi nisu bola oči dva janičara što su stražarila nedaleko od crkve, na jednoj čuki. Posle mise, Marta je dugo razgovarala s jednim sveštenikom. Čekao sam je napolju i ništa je nisam pitao kad je izašla, a ona mi ništa sama nije rekla. Možda se samo ispovedila. Na čudan način posmatramo one koji se ispovedaju kada smo i sami grešni. 25. januara Hatem i dalje ulaže silne napore tražeći našeg čovu, Marta ga preklinje da prevrne svaki kamen, a ja, ja molim sve svete da on ne nađe ništa. Uveče, moj kalfa mi kaže da je možda na nekom tragu. Dok se nalazio u jednoj konobi u grčkoj četvrti, neki mornar mu je rekao da poznaje Sajafa, koji, po njegovim recima, ne stanuje u gradu Hiosu, već više ka jugu, blizu jednog sela po imenu Kataraktis, na putu koji vodi ka poluostrvu Kabo Mastiko. Kako bi nas tamo odveo, habronoša traži jedan zlatni sultanin. Suma mi se čini preterana, ali dao sam saglasnost. Ne bih hteo da mi Marta kasnije prebaci da nisam učinio sve što treba. Ona kaže da je sada sigurna u svoju trudnoću, i da bi htela što pre pronaći svoga muža, ma kakav bio život
koji će kraj njega voditi. „Posle će Bog raspolagati našim životima kako On bude hteo!“ Odlučio sam, dakle, da platim tom posredniku, izvesnom Dragi, sumu koju je zahtevao, i zamolio sam Hatema da mi ga sutra dovede, kako bih ga mogao videti, čuti i oceniti sopstvenim očima. U dubini duše, još se nadam da je reč o najobičnijem probisvetu koji će biti zadovoljan što će strpati u džep svoj pozamašni dukat, pre nego što nestane kako se i pojavio. To mora da je prvi put da jedan trgovac kao što sam ja ovako preklinje Nebo da bude pokraden, prevaren i izrabljen! Te noći, hteo sam uzeti Martu u zagrljaj zato što bi to moglo biti poslednji put. Ali ona me je odgurnula plačući i nije mi uputila ni jednu jedinu reč. Možda želi da se naviknem da više neće biti pored mene, i da se i sama navikne da više neće spavati u udubljenju moga ramena. Njeno odsustvo već je počelo. 26. januara U ovom trenutku, dođe mi da napišem da sam najsrećniji čovek Prekomorja i Đenove, kako je govorio moj počivši otac. Ali još je prerano. Samo ću reći da gajim veliku nadu. Da, veliku nadu, veliku nadu. Da ću povratiti Martu, da ću je odvesti u Smirnu, a zatim u svoju kuću u Žibletu, gde će se roditi naše dete. Daj Bože da me moja razdraganost ne napusti isto tako iznenadno kao što me je preplavila! Blistam od sreće, zato što nam je čovek koji nas mora odvesti do Martinog muža danas doneo odlične vesti. Ja koji sam mu želeo da se izgubi u prirodi više ne žalim što sam opet mogao da ga sretnem, da razgovaram s njim i da ga saslušam. Oh, nimalo se ne zavaravam o toj osobi, običan birtijski pacov, i svestan sam kako mi je ispričao to što mi je ispričao samo da bi mi izvukao i drugi dukat, sigurno namamljen lakoćom s kojom sam mu isplatio prvi. Ali vraćam se na podatke koji su me toliko obradovali: takozvani Drago mi je saopštio da se Sajaf ponovo oženio prošle godine, i da će uskoro postati otac; njegova nova supruga je navodno kći jednog bogatog i moćnog pisara sa ostrva, koji ne zna, naravno, da je njegov zet već oženjen. Pretpostavljam da će tast i tašta jednoga dana otkriti i mnoga druga skrivena
lica te protuve, i da će se odreći jedne takve veze, ali - neka mi Bog oprosti! - neću se potruditi da im ja otvaram oči. Neka svako plati vlastite greške, neka svako nosi svoj krst, ja se već dovoljno savijam pod teretom svog sopstvenog. Neka me oslobode tog tereta, i otići ću s ovog ostrva ne osvrnuvši se. Ove novosti me do te mere oduševljavaju zato što mogu iz temelja promeniti ponašanje Martinog muža. Umesto da je traži natrag, što bi verovatno učinio da se nije ponovo oženio, Sajaf bi sada morao videti u svojoj udovici na ostrvu pretnju novom životu koji je sebi izgradio. Drago, koji ga dobro poznaje, uveren je da bi ovaj bio spreman da zaključi bilo kakav dogovor kako bi sačuvao svoj položaj; mogao bi čak otići dotle da potpiše, pred svedocima, dokument koji potvrđuje da njegov prvi brak nikada nije bio izvršen, i da je prema tome ništavan. Ako se stvari budu ovako razvijale, Marta će uskoro biti slobodna! Slobodna da se preuda, slobodna da se venča sa mnom, slobodna da da očevo ime svome detetu. Još smo daleko od toga, znam. „Udovičin“ muž niti je šta potpisao, niti je šta obećao. Ali to što kaže Drago, ipak je svetla tačka. Elem, gajim veliku nadu, a Marta, sred plača, mučnina, molitvi, smelo se pokušava nasmešiti. 27. januara Sutra će nas Drago odvesti Sajafu. Kažem „nas“ zato što je to moja želja, ali Marta više voli da ide sama. Tvrdi da će lakše dobiti ono što hoće ako sa svojim mužem popriča u četiri oka; plaši se da se on ne razbesni videvši je okruženu muškarcima i da ne posumnja u njenu vezu sa mnom. Ona je sigurno u pravu, ali ne mogu da se ne brinem kad pomislim da će biti prepuštena - makar i samo sat vremena - na milost i nemilost jednog takvog nitkova. Konačno smo postigli kompromis koji mi izgleda razuman: putovaćemo zajedno sve do sela Kataraktisa. Tamo ima, kažu mi, jedan mali grčki manastir gde svraćaju mnogi putnici, koji pruža dobro vino iz Fite i najbolju hranu, i čija je prednost što se nalazi na nekoliko koraka od kuće našeg delije. Tamo će nam biti prijatno dok budemo čekali Martin povratak. 28. januara
Evo nas, dakle, u manastiru, i navalio sam na pisanje kako bi mi se čekanje manje odužilo. Umačem vršak svog kalema u mastilo onako kako drugi uzdišu, ili se bune, ili mole. Zatim na listu hartije ispisujem široke reči, kao što sam u mladosti švrljao levo-desno u velikim opkoracima. Marta se iskrala pre više od sat vremena. Video sam je kako zamiče u jedno tesno sokače. Srce mi je poskočilo, zadržao sam dah, prošaputao njeno ime, ali ona se nije okrenula. Odmicala je čvrstim korakom, poput osuđenika pomirenih sa sudbinom. Drago, koji je išao ispred nje, pokazao joj je jednu kapiju. Kapija ju je progutala, zatvorila se za njom. Mogao sam samo da nazirem banditovu kuću, skrivenu iza debelog zida i visokog drveća. Jedan kaluđer je došao da me ponudi ručkom, ali više volim sačekati da se Marta vrati i da obedujemo zajedno. U svakom slučaju, grlo mi se steglo, i stomak takođe, neću moći ništa progutati ni svariti sve dok ona ne bude pored mene. Nestrpljiv sam. Neprestano sebi ponavljam kako sam je mogao sprečiti da ode, makar i silom. Ali šta, nisam je valjda mogao zatvoriti? Daj Bože da se moje bojazni rasplinu, da se ona vrati živa i zdrava, inače ću ostatak života provesti u kajanju. Koliko li je prošlo vremena otkako je otišla? Duša mi je tako zamagljena da sam nesposoban da razlikujem minute i sate. Pa ipak, po prirodi sam strpljiv; kao i svi trgovci retkostima, katkada iščekujem nedeljama neku bogatu mušteriju koja je obećala da će ponovo doći a ne dolazi. Ali danas nemam nimalo strpljenja. Vreme je počelo da mi se odužuje još onog trenutka kad se ona iskrala. Ona, koja nosi dete. * * * Pošao sam da napravim jedan krug napolju, u Hatemovom društvu, uprkos kisici koja je počela da sipi. Zašli smo u ono tesno sokače, sve do kapije Sajafove kuće. Nismo začuli nikakav zvuk, i nismo videli ništa drugo do parčića žućkastih zidova iza zaklona od borovih grana. Sokače se završava nekom tarabom, te smo se vratili natrag. Dođoh u napast da zakucam na vrata, ali zakleo sam se Marti đa ništa slično neću uraditi i da ću je pustiti da rešava svoje probleme na svoj način. Neću je izneveriti.
Već je skoro predvečerje, Marta se nije vratila, a nisam ponovo video ni Dragu. Još odbijam da stavim bilo šta u usta sve dok ona ne bude sa mnom. Iščitavam prethodne redove, gde sam napisao „neću je izneveriti“, i pitam se hoću li je izneveriti ako se umešam ili ako se ne umešam. Počinje da se smrkava, i prihvatio sam činiju supe u koju su mi nasuli crnog vina. Pijem u velikim gutljajima ovaj bućkuriš, kome je čisto vino dalo boju cvekle i ukus bljutavog šerbeta, da bi se smirile moje zebnje, da bi mi prsti prestali drhtati i da bih prestao dobovati po stolu. Obleću oko mene neguju me služe me kao nekog teškog bolesnika ili kao ucveljenog udovca. Ja sam udovac koji nikada nije bio suprug. Ja sam nepoznati otac. Ja sam prevareni ljubavnik. Iz kukavičkih obzira dočekao sam noć bled kao krpa, ali u zoru će me ponovo natopiti moja đenovska krv, u zoru ću se pobuniti. Sunce se rađa, nisam spavao, a Marta se nije vratila. Pa ipak, vladam sobom, sačuvao sam bistru glavu. Nisam toliko rastrojen koliko bih morao biti. Jesam li se možda već pomirio s onim što se dešava? Utoliko bolje ako drugi tako misle, ja znam za šta sam sve sposoban kako bih je pronašao. Hatem je bdeo nada mnom cele noći, u strahu da ne učinim neku glupost. Tek kada sam ponovo upalio ovu voštanicu, razmotao pisaći pribor, postavio mastionicu, izgladio listove, a zatim počeo ispisivati ovih nekoliko reči, video sam kako se glava mog kalfe zavalila unatrag, otvorenih usta. Oko mene svi spavaju, a Marta, gde ona spava? Ma gde bila, u postelji jednog čoveka ili pak u tamničkoj ćeliji, siguran sam da nije ni oka sklopila, i da u ovom trenutku misli na mene kao što ja mislim na nju. Njeno lice me ne napušta, prisutno je u mome duhu kao da ga vidim pri svetlosti ove voštanice. Ali ne vidim ništa drugo. Ne uspevam zamisliti mesto gde se ona nalazi, ljude koji je okružuju, odeću koju nosi ili koju više ne nosi. Govorim o postelji, o ćeliji, kao što bih mogao govoriti o biču, o volovskoj žili, o šamarima, o podbulom licu. Moji užasni strahovi idu još dalje. Jer pada mi na pamet da bi onaj zlikovac od njenog muža, ne želeći ničim ugroziti svoj novi brak, mogao dokonati kako je najbolje da Marta nestane. Ta pomisao mi već beše preminula kroz glavu, sinoć, ali sam je odagnao. Ima suviše svedoka, i
Sajaf to dobro zna. Ja, Hatem, Drago, pa čak i kaluđeri, koji su videli Martu kad je došla s nama, pre nego što ju je Drago odveo do one kapije. A ponovo se plašim, zato što besane noći raspaljuju strahove. I zato što mi ne uspeva da zamislim gde je Marta mogla provesti ovu noć. Istini za volju, sve je moguće, sve. Pa čak i topli susret dvoje supružnika, koji su se najednom setili svoje stare ljubavi, koji su se zagrlili s još većim žarom jer su toliko imali jedno drugom da oproste. Zbog svoga stanja, Marta ne bi mogla poželeti povoljniji ishod od onog da je suprug uzme još prve noći. Tako bi, varajući malo s datumima, mogla uveriti Sajafa da je dete njegovo. Ostaje, očigledno, druga supruga, i tazbina. Čije prisustvo čini nezamislivim to harmonično slavlje. Što se Marte tiče, trebalo bi zbog toga da kukam; što se pak mene tiče, možda bi trebalo zbog toga da se radujem. Ne, ne mogu se radovati. Zato što pomišljam na krajnja rešenja kojima bi taj čovek mogao pribeći. U ovoj prokletoj stvari, ništa me ne može obradovati, ništa me ne može utešiti. Naročito u ovaj jutarnji čas, tako pozan, u kome moj umorni duh piše samo sve crno. Više ni ne piše, škraba. Dolazim do dna ove stranice, i bilo bi dobro da to iskoristim i da se na nekoliko trenutaka opustim, ostavljajući mastilo da se suši samo.
III SVESKA Nebo bez zvezda
U Đenovi, 3. aprila 1666. Pet meseci sam prepričavao svakog bogovetnog dana, ili skoro svakog dana, peripetije s puta, a nemam više ni najmanjeg traga od svega što sam napisao. Prva sveska je ostala kod Barinelija, u Carigradu; a druga u manastiru na Hiosu. Bio sam je ostavio u zoru u svojoj sobi, još otvorenu na poslednjoj stranici da bi se mastilo moglo na miru osušiti. Obećao sam sebi da ću se vratiti pre nego što padne mrak kako bih napisao izveštaj o onome što se treba dogoditi tokom tog odlučujućeg dana. Nikada se nisam vratio. Odlučujućeg, biće da je taj dan to i bio, avaj, mnogo više nego što sam očekivao, i u sasvim drugom smislu nego što sam se nadao. Završio sam odvojen od svih onih koje volim, od svih svojih, i bolestan. Bogu hvala, Fortuna koja me je ispustila iz jedne ruke uhvatila me drugom. Ogoljenog, da, ali kao novorođenče na majčinoj dojci. Moje ponovo pronađene majke. Moje majke-zemlje. Moje majke-obale. Đenove, moje majke-grada. Otkako sam ovde, svakog dana pomišljam na pisanje, kako bih ispričao svoje putovanje, kako bih izložio svoja osećanja, koja se neprestano kolebaju između obeshrabrenosti i prevelikog uzbuđenja. Do današnjeg dana ništa nisam zapisao, pre svega zato što sam izgubio svesku. Jasno mi je da će moje reči jednog dana konačno pasti u zaborav, celo naše življenje je naslonjeno na zaborav, ali treba nam barem neko tobožnje trajanje, iluzija trajnosti, da bismo bilo šta preduzimali. Ta kako bih mogao zatamnjivati ove stranice, iznova se truditi da opišem događaje i osećanja sa najtačnijim rečima, ako se ne mogu na njih vratiti za deset godina, za dvadeset godina, da bih pronašao ono što beše moj život? Pa ipak, pišem, opet pišem, i pisaću. Čast smrtnika možda i jeste u njihovoj nepostojanosti. Ali vraćam se na svoju priču. Tog jutra na Hiosu, posle besane noći provedene u čekanju, bejah odlučio da potražim Martu, šta košta da košta. Pišući ovo, imam utisak da govorim o nekom prethodnom životu, pošto sam skrenuo, otkako je žena koju volim otišla, ka nekoj vrsti izopačenog onostranog. Njen trbuh mora da se već malčice zaoblio, zamišljam, i pitam se hoću li jednog dana videti dete koje će se roditi od mog semena. Ali trebalo bi da prestanem jadikovati, trebalo bi da se priberem, da se uspravim. Trebalo bi da reči koje pišem ugase moju melanholiju umesto što
je raspiruju, kako bih mogao sve ispripovedati smireno kao što sam sebi obećao. Elem, pošto sam odspavao nekih sat vremena u manastiru-krčmi kaluđera u Kataraktisu, bejah skočio iz kreveta, čvrsto odlučan da odem Martinom mužu. Odustavši od pokušaja da me urazumi, Hatemu ne preostade ništa drugo nego da me sledi. Pokucah na vrata, otvori nam čuvar. Neki džin obrijane glave, sav zarastao u bradu i brkove, koji nas upita šta hoćemo, ne pozivajući nas da uđemo. Beše nam se obratio na jednom gusarskom grčkom, bez i jedne jedine ljubazne reči, bez ijednog osmeha, tapšući rukom držak svog jatagana. Iza njega, na nekoliko koraka, dva druga snagatora istog kalibra, manje iždžikljala ali istih nakreveljenih lica. Ja sam se pušio od besa, dok je moj pomoćnik sačuvao smirenost potčinjenog. Deleći osmehe, deleći selamalejkume, više nego što je trebalo, po mom osećaju, za takve prostake, on im objasni da dolazimo iz Žibleta, zavičaja njihovog gospodara, i da će ovaj biti srećan kad čuje da smo svratili na njegovo ostrvo. „On nije tu!“ Čovek se spremao da zatvori vrata, ali Hatem se nije dao obeshrabriti. „Ako je odsutan, možda bismo mogli pozdraviti njegovu suprugu, koja je naša rođaka...“ „Kad je odsutan, njegova žena ne prima nikoga!“ Ovoga puta vrata se zalupiše, imali smo tek toliko vremena da izvučemo glave, noge i prste. Ponašanje šakala, ali u očima zakona, zapravo sam ja, pošteni trgovac, grešio, dok su ona protuva i njegovi žbiri imali sva prava. Marta se udala za tog čoveka, i pošto nije izvoleo da je učini udovicom, ona je i dalje njegova žena; ništa me ne ovlašćuje da mu je oduzmem, pa čak ni da je vidim ako on ne želi da mi je pokaže. Nikada nisam smeo dozvoliti da mu se onako preda i da zavisi od njegove milosti. Uzalud sebi ponavljam da je uradila ono što je htela da uradi, i da ni na koji način nisam mogao da je sprečim, moja griža savesti time se mnogo ne smanjuje. Drugim rečima, ako sam počinio grešku u proceni, i ako sam svestan da je moram okajati, zbog toga se nimalo ne mirim sa sudbinom. Platiću svoju grešku, u redu, ali po razumnoj ceni! Ne dolazi u obzir da ostavim Martu da zauvek trune kod tog čoveka. Ja sam je doveo u tu nepriliku, i treba da nađem način da je iz nje izbavim.
Način, ali koji? U maglama moga duha, ogušćalim tokom gotovo besane noći, video sam samo jednu naprslinu u oklopu svog neprijatelja: njegov drugi brak. To mi beše prvo palo na pamet. Uplašiti Sajafa da njegov moćni i bogati lokalni tast može doznati istinu; i tako ga primorati da sastavi... Mogao bih raspredati na celim stranicama kako sam hteo da se stvari raspetljaju, a kako su se one zapetljale, ali još sam suviše slab i plašim se da opet ne padnem u melanholiju. Stoga ću skratiti i samo ukratko prepričati nastavak tog nesrećnog dana. Vraćajući se ka krčmi posle našeg kratkog pohoda, u daljini primetismo zelenu košulju takozvanog Drage, koji nas je izgleda čekao u senci jednog zida. Ali kad mu Hatem dade znak da priđe, on se okrenu i dade se u beg koliko ga noge nose. To nas je toliko iznenadilo da se čak nismo setili ni da pojurimo za njim. Uostalom, u lavirintu seoskih uličica nikada ga ne bismo pronašli. U tren oka sve mi se rasvetli u glavi: nikad nije ni bilo druge supruge, niti uglednog lokalnog tasta, Martin muž se neprestano poigravao s nama. Kada je saznao da ga tražimo, brže-bolje nam je poslao jednog od svojih pajdaša, tog Dragu, kako bismo zagrizli udicu. Nagovestivši nam mogućnost lakog dogovora u našu korist, beše uspavao našu podozrivost. Pustio sam svoju prijateljicu da ode, uveren da će i bez mnogo ubeđivanja nagovoriti Sajafa da da izjavu kako brak nikada nije bio izvršen i da zatraži njegovo poništenje. Jedan od kaluđera-krčmara, kome sve dosad ništa nismo govorili, ne želeći suviše razglašavati svoje planove, prasnu u grohotan smeh: njegov komšija Žiblećanin javno je živeo s jednom kalašturom koju je pokupio u nekom pristaništu u Kandiji, i koja nije ni slučajno, ama ni slučajno, kći nekog uglednika sa Hiosa. Šta sam još mogao da uradim? Sećam se da sam ostatak tog prokletog dana i deo noći proveo ne mrdajući, ne jedući, praveći se da još tražim u zakucima svoje glave đenovskog trgovca neko poslednje viteštvo u nesreći, a u stvari sam samo sebe žderao i proklinjao. U jednom trenutku, oko predvečerja, moj pomoćnik dođe da mi kaže, nekim skrušenim i ujedno čvrstim tonom, da je vreme da priznam istinu, da više nemamo šta pokušavati, i da bi svaki novi potez samo mogao otežati našu i Martinu situaciju, i dovesti nas sve u još veću opasnost. Ne uputivši mu ni pogleda, odbrusih:
„Hateme, jesam li te ikada dosad tukao?“ „Moj gazda je oduvek bio predobar!“ „Ako se još jednom usudiš da me savetuješ da ostavim Martu i da odem, tako ću te izdegenečiti da ćeš za sva vremena zaboraviti kako sam nekad znao biti dobar!“ „Onda bi mom gazdi bilo bolje da me odmah izmlati, jer sve dok ne bude prestao da izaziva Proviđenje, ja neću odustati da ga upozoravam na oprez.“ „Odlazi! Gubi mi se ispred očiju!" Ponekad je srdžba babica ideja; dok sam isterivao Hatema, dok sam mu pretio, dok sam ga ućutkivao, jedna varnica mi obasja duh. Ona će uskoro potvrditi najgora predviđanja mog pomoćnika, ali u tom trenu izgledala mi je oštroumna. Moja namera beše da odem kod zapovednika janičara kako bih ga obavestio o nekim svojim bojaznima. Supruga tog čoveka je moja rođaka, ustvrdio bih, i do mene su doprle neke glasine, po kojima ju je on navodno zadavio. Išao sam predaleko, znam, ali pominjanje zločina je jedini način da nateraš vlasti da nešto učine. A uz to, nisam glumio svoj užasni strah. Zaista sam se plašio da se Marti nije dogodila neka nesreća. Inače, pomišljao sam, zašto bi nas oni ljudi sprečili da uđemo u tu kuću? Zapovednik sasluša moja objašnjenja, još zakukuljenija jer sam ih izrazio na nekoj mešavini lošeg grčkog i lošeg turskog, sa tu i tamo ponekom rečju na italijanskom i arapskom. Kada dođoh do zločina, on me upita jesu li to samo glasine ili sam pak siguran. Rekoh da sam siguran, inače ne bih dolazio da ga uznemiravam. On me smesta upita da li bih bio spreman da se zakunem u sopstvenu glavu. Prepadoh se, očigledno. Ali bio sam odlučio da ne odustajem. Elem, umesto da odgovorim na njegovo opasno pitanje, radije odreših kesu i izvukoh tri lepa novčića, koje spustih pred njega na sto. On ih zgrabi uobičajenim pokretom ruke, namaknu svoju kapu s perjanicom, i naredi dvojici svojih ljudi da nas prate. „Da li bih i ja mogao da pođem s vama?“ Nisam to zapitao bez oklevanja. S jedne strane, ne beše mi previše stalo da pokažem Sajafu do koje mere sam zainteresovan za sudbinu njegove žene, u strahu da on ne otkrije ono što je bilo između mene i nje. Ali, s druge strane, oficir nije poznavao Martu, i mogli bi mu pokazati bilo koju
ženu rekavši mu da je to ona i da je dobro; a ni ona se ne bi usudila ništa da kaže ako me ne bi videla. „Ne bih vas smeo voditi sa sobom, mogao bih imati neprilika ako se to sazna.“ Nije rekao ne, ali na usnama mu je lebdeo osmeh saglasnosti, dok je očima piždrio u ono mesto na stolu gde bejah spustio presudni novac. Odreših kesu radi dodatnog poklona, koji ovoga puta spustih pravo u njegovu ruku. Njegovi ljudi su celo vreme posmatrali ovu majstoriju, koja ih očito nije ni iznenadila ni zbunila. Odred krenu, tri vojnika i ja. Na putu, iza jednog zida, videh Hatema kako mi daje znakove, ali napravih se da ga nisam primetio. Prolazeći ispred manastira-krčme, učini mi se da sam opazio na jednom prozoru dva kaluđera i njihovu staru sluškinju, koje je prizor izgleda zabavljao. U kuću Martinog muža upadosmo silovito. Četobaša je najpre zabubnjao po vratima i zaurlao neko naređenje, ćelavi džin mu je otvorio, a zatim se bez reči odmakao, pustivši ga da prođe. Posle nekog vremena dotrča Sajaf, sav nasmejan i ljubazan, kao da su mu neočekivano došli u posetu najdraži prijatelji. Umesto da pita šta tražimo kod njega, na usnama je imao samo reči dobrodošlice. Prvo za Turčina, a onda za mene. Reče da je oduševljen što me ponovo vidi, nazva me prijateljem i rođakom i bratom, ničim ne pokazavši ni traga od besa koji mora da je u njemu prokuvao čim me spazio. Od onih dana kad sam ga viđao u našem kraju, dobio je na težini ali ne i na dostojanstvu, krupna bradata svinja u papučama, nikad ne bih prepoznao pod njegovim blistavim salom ni pod njegovim skupocenim suknom i zlatnim lancima onu barabu koja je jurcala sokacima Žibleta. Iz pristojnosti, ali pomalo i u zebnji da nešto ne pokvarim, napravih se da mi je drago zbog ovog ponovnog susreta, ne odbih njegove zagrljaje, pa mu se čak i obratih, da svi čuju, sa „rođače moj“. Što mi je omogućilo, čim se smestismo u salonu, da ga upitam kako je „naša rođaka, njegova supruga, Marta-hanuma“. Potrudio sam se da govorim turski, kako oficiru ništa ne bi promaklo od našeg razgovora. Sajaf mi reče da je ona dobro, uprkos umoru od puta, i objasni Turčinu da je kao prava odana supruga prešla mora i planine kako bi se pridružila onome kome ju je dalo Nebo. „Nadam se“, rekoh, „da nije previše umorna da ne dođe pozdraviti svog rođaka.“
Mužu beše veoma neprijatno; u očima sam mu čitao krivicu za neko užasno delo. I kada reče: „Ako se oseća bolje, ustaće da vas pozdravi; sinoć nije mogla ni glavu da digne“, bejah uveren bez imalo sumnje da se dogodila neka nesreća. U besu, u brizi, u očajanju, poskočih sa svog mesta, spreman da ščepam zločinca za vrat; samo me je pogled na predstavnika reda sprečio da se na njega bacim. Obuzdah dakle svoje kretnje; ali ne i reči, koje izliše na tu spodobu i njegovu bagru sve što mi je već dugo ležalo na duši. Nazvah ga svim imenima koja zaslužuje, probisvetom i zlikovcem i razbojnikom i gusarom, secikesom, secigrlom, odbeglim mužem, nedostojnim mužem, koji nije dostojan ni da čisti cipele onoj koja mu se beše dala, i poželeh mu da izdahne nabijen na kolac. Čovek me pusti da govorim. Nije odgovarao, nije se branio svojom nevinošću. Samo videh, dok sam sve više i više padao u vatru, kako dade znak jednom od svojih žbira, koji iščeze. U tom trenu nisam mnogo na to obratio pažnju, i nastavio sam svoj žestoki napad još povisivši ton i toliko mešajući sve jezike da mi četobaša, potpuno iznerviran, naredi da već jednom ućutim. On sačeka da ga poslušam i da ponovo sednem, a onda upita drugoga: „Gde ti je žena, hoću da je vidim. Hajde, pozovi je!“ „Evo je, upravo dolazi.“ I uđe Marta, u pratnji žbira koji beše iščezao. Tek tada shvatih da se njen muž još jedanput poigrao sa mnom. Postarao se da se ona pojavi u pravom trenutku, to jest ne pre nego što se ja obrukam i potpuno odam. Od svih grešaka koje sam počinio, zbog ove se najviše kajem, još i danas; osećaću grižu savesti, verujem, celog života. Istinu govoreći, ne znam tačno do koje mere sam mogao odati sebe, odati nju, odati našu ljubav i naše saučesništvo. Jer više ni ne znam šta sam sve mogao reći u napadu besa. Bio sam ubeđen da ju je taj zlotvor ubio, sve je u njegovom ponašanju ukazivalo na to, pa čak više nisam ni slušao reči koje su mi izlazile iz grla. On ih je, naprotiv, dobro čuo, miran i nadmen, poput sudije koji sluša priznanja neke preljubnice. Oprosti mi, Marta, za sve zlo koje mora da sam ti naneo! Ja sebi nikada neću oprostiti. Vidim te, oči su ti spuštene, ne usuđuješ se da pogledaš ni svog muža ni onog koji ti je bio ljubavnik. Skrušena, daleka, pomirena sa sudbinom, žrtvovana. Ne misleći više, čini mi se, ni na šta drugo sem na dete koje nosiš, želeći samo da se ta maskarada završi i da te tvoj suprug što pre uzme u svom krevetu kako bi ga mogla kroz nekoliko meseci ubediti da
je tvoja trudnoća njegovo delo. Ja sam, izgleda, bio u tvom životu samo trenutak nesreće, trenutak zanosa i obmane i sramote, ali pobogu, ženo, voleo sam te, i voleću te do svog poslednjeg dana. I neću naći mira ni na ovom svetu, ni na nekom drugom, sve dok ne budem ispravio greške koje sam učinio. A onda, u onoj kući gvozdenoj stupici, u koju sam najpre došao kao osvetnik da bih se potom našao u halji okrivljenog, hteo sam, na neki način, povući sve što sam rekao, kako bih izbegao da ti, Marta, platiš za moje lajanje. Ali zaćutao sam, u strahu da te još više ne ukopam pokušavajući da te oslobodim krivice. Ustao sam, unezveren, i izašao poput mesećara, bez ijedne reči za tebe, bez oproštajnog pogleda. Vraćajući se u manastir, spazio sam u daljini minaret turske mahale, i palo mi je na pamet da odem tamo, da se trkom popnem uz njegove basamake i da se bacim u ponor. Ali smrt se ne zadaje tek tako, naglim porivom, a ja, koji nisam ni vojnik ni ubica, nikada nisam mogao da se priviknem na pomisao o smrti, nikada nisam negovao tu vrstu hrabrosti, i strah me je. Strah od nepoznate smrti, strah od straha u trenutku kad bih morao skočiti, strah i od boli kad bi mi glava udarila o tlo, i kad bi mi se kosti polomile. A nisam hteo ni da moji bližnji budu poniženi, dok Sajaf slavi i pije i pleše terajući Martu da tapše rukama. Ne, neću se ubiti, mrmljao sam. Moj život se još ne završava, ali moje putovanje je odsada završeno. Knjiga o Stotom Imenu je izgubljena, Marta je izgubljena, nemam više nikakvog razloga, a uostalom ni snage da obilazim svet, idem po svoje sestriće u Smirnu, a zatim ću se, bez odlaganja, vratiti svojoj kući, u Ziblet, u svoju dragu prodavnicu retkosti, da u njoj na miru čekam da protekne prokleta godina. Mome pomoćniku, koji je dreždao ispred krčme, odmah sam izložio svoje namere, zamolivši ga da bude spreman za polazak pred kraj dana. Proveli bismo noć u gradu Hiosu, odakle bismo odmah sutradan krenuli za Smirnu. Odatle bismo se ukrcali, pošto se oprostimo s Majmonom, s pastorom Kunenom i s još nekim ljudima, na prvi brod koji plovi za Tripoli. Hatem je morao pokazati oduševljenje, ali umesto toga videh kako na njegovom licu iskrsavaju znaci najvećeg užasa. Nije bilo vremena da ga upitam za razlog, jer iza leđa začuh povik: ”Hej ti, Đenovljanine!“ Okrenuh se i videh četobašu sa njegovim ljudima. Dade mi znak da mu priđem.
„Na kolena preda me!“ Ovde? Nasred ulice? Pred svim tim ljudima koji su se već načičkali iza kamenih zidića, prozora, stabala, kako im ne bi ništa promaklo od predstave? „Izgubio sam obraz zbog tebe, pseto đenovsko, a sad ću ja tebe poniziti! Lagao si me, iskoristio si me, i mene i moje ljude!“ „Kunem vam se da sam bio čvrsto ubeđen u sve što sam vam rekao!“ „Tišina! Ti i tvoji zemljaci, svi vi vazda verujete da vam je sve dopušteno, uvereni ste da vam se ništa neće dogoditi zato što će u poslednjem trenutku priskočiti vaš konzul da vas spase. E pa, ovog puta neće! Nema tog konzula koji će te iz mojih šaka iščupati! Kada ćete već jednom shvatiti da ovo ostrvo više nije vaše, i da odsad pripada i zanavek će pripadati sultanpadišahu, našem gospodaru? Skini cipele, stavi ih na ramena i hodaj za mnom!“ S obe strane puta praskao je cerek fukare. I kad se naša jadna povorka zatalasa, nastade kao neka vašarska atmosfera u kojoj su, izgleda, svi sem Hatema uživali, a najviše janičari. Dobacivanja, jujuci, i opet salve smeha. Pokušavajući da nađem utehu, govorio sam sebi da sam imao sreće što me nisu ovako ponizili na ulicama Zibleta, već na ovom mestu gde me niko ne poznaje i gde više nikada neću sresti pogled nekog od ovih ljudi koji me vide ovakvog. Kada stigosmo u stanicu, svezaše mi ruke na leđima parčetom kanapa, a zatim me nateraše da siđem u neku pliću rupu iskopanu u podu zgrade i tako usku da nisu morali da me vežu kako se ne bih mrdao. Posle sat ili dva, dođoše po mene, odvezaše mi ruke i odvedoše me četobaši. Koji se beše smirio, još uvek oduševljen što me je onako sredio. I koji mi, smesta, prećutno predloži da se nagodimo. „Kolebam se šta da radim s tobom. Morao bih te osuditi zbog lažne optužbe za ubistvo. Bičevanje, tamnica, i još gore stvari, ako uzmemo u obzir i preljubu." On ućuta. Što se mene tiče, dobro sam se čuvao da mu ne odgovorim, moja uveravanja da sam nevin nikog ne bi ubedila, pa čak ni moju rođenu sestru. Za lažnu optužbu za ubistvo bio sam kriv, za preljubu, takođe kriv. Ali čovek mi beše rekao da okleva između dve mogućnosti. Pustih ga da nastavi. „Mogao bih se i malo smekšati, zatvoriti oči na sve što si učinio, i zadovoljiti se time da te proteram odavde i pošaljem u tvoju zemlju...“
„Biću vam mnogo zahvalan." Pod „zahvalan“ podrazumevao sam pre „ubedljiv“. Četobaša je bio na prodaju, ali trebalo je da se ponašam kao da sam ja ta roba čija cena mora biti utanačena. Ne poričem da, kad stvari dođu do ovog stadijuma, ponovo stičem hrabrost. Spram zakona, ljudskog i nebeskog, osećam se razoružan. Tek kad se počne utvrđivati cena, razveže mi se jezik. Bog me je učinio bogatim u jednoj zemlji nepravde, izazivam lakomost moćnih, ali imam je i čime utoliti. Dogovorismo se o ceni. Ne znam je li reč „dogovorismo“ odgovarajuća. Istinu govoreći, četobaša mi jednostavno naredi da stavim svoju kesu na sto. Što učinih bez pogovora, i smesta mu pružih ruku, kako rade trgovci kada hoće da zapečate neki dogovor. On je načas oklevao, potom je prihvatio da je stegne, važno napućivši usta. Trenutak kasnije, napustio je prostoriju, u koju uđoše njegovi ljudi kako bi me ponovo vezali i vratili u samicu. U zoru, dok sam još uvek pokušavao da zaspim, staviše mi povez preko očiju, umotaše me u platno od konoplje kao u pokrov i položiše me na neka kolica koja su vukli strmim stazama do mesta gde su me grubo istresli na zemlju. Dokonah da sam na obali po tome što tlo nije bilo tvrdo, i što sam čuo šum talasa. Zatim me jedva popeše na brod, na leđima nekog čoveka, kao da sam kofer ili uvezani denjak. U Đenovi, 4. aprila Spremam se da nadovežem nit svoje priče sedeći na terasi jedne prijateljske kuće, udišući proletnje mirise, osluškujući blagu vrevu iz grada, i onaj medeni jezik koji je jezik moje krvi. Pa ipak, usred ovog raja plačem, misleći još na onu koja je tamo, na zatočenicu otežalog trbuha, krivu što je htela biti slobodna i što me je volela. Tek posle ukrcavanja saznadoh u koje mesto plovimo. Ležao sam na dnu potpalublja, a kapetan je primio naređenje da mi drži povez na očima sve dok obala Hiosa ne iščezne sa obzorja, naređenje koga se strogo pridržavao. Ili ne baš tako strogo kad me je pustio da se popnem na palubu, još su se nazirali hrbati planina; mornari mi čak pokazaše, u daljini, siluetu jednog dvorca, za koji mi rekoše da se zove Polienu ili Apolienu. U svakom slučaju bili smo veoma daleko od Kataraktisa, i na putu ka Zapadu.
Način na koji me behu proterale vlasti doneo mi je, začudo, poverenje kapetana, jednog Kalabrijca od šezdesetak godina, duge sede kose, po imenu Domeniko, mršavog kao pas bez gospodara i vazda s kletvom na usnama - „Predaka mi mojih!“ - i koji večito preti svojim mornarima da će ih povešati ili baciti ribama, ali koji me je toliko zavoleo da mi je pričao o svojim grabežima. Njegov brod - jedan brigantin - zove se Haribdos. Ako je bacio sidro u Kataraktisu, u čiji zaton tu i tamo zalaze samo ribarske barke, to je zato što se odao jednom od najunosnijih krijumčarenja. Odmah shvatih da je u pitanju mastika, koja se ne proizvodi nigde na svetu sem na Hiosu, a koju su turske vlasti namenile isključivo sultanskom haremu, gde je one uzvišene hanume, po raširenom običaju, žvaću od jutra do mraka kako bi imale bele zube i mirisan dah. Seljani sa ostrva što gaje to dragoceno drvo koje zovu lentiska - i koje liči, da se čovek prevari, na pistać iz Alepa - dužni su da ga isporučuju vlastima uz nadoknadu koju ove utvrđuju; oni koji je imaju viška nastoje da je prodaju radi sopstvene dobiti, što može da ih košta dugih godina tamnovanja ili teškog kuluka, a katkada i života. Ali uprkos toj pretnji, mamac zarade ostaje najjači, te se ovde odomaćilo krijumčarenje, u koje su često upetljani carinici i ostali predstavnici zakona. Kapetan Domeniko se hvalisao preda mnom da je najspretniji i najneustrašiviji od svih švercera. U poslednjih deset godina, kleo mi se, pristao je barem trideset puta na obale ostrva da utovari zabranjenu robu, nikad ne dopustivši da ga uhvate. Otvoreno mi reče da janičari iskorištavaju njegovu darežljivost, što me i nije mnogo iznenadilo s obzirom na način na koji sam bio proteran. Za tog Kalabrijca, ovako vući sultana za bradu u njegovoj sopstvenoj carevini i otimati mu ispred nosa đakonije kojima je razmazio svoje miljenice nije samo pitanje zarade, već pravo junačko delo, gotovo božansko delo. Za naših dugih bdenja na moru, potanko mi je pričao svaku od svojih pustolovina, naročito one u kojima ga umalo nisu uhvatili, kojima se smejao glasnije nego ostalima, ispijajući krupne gutljaje rakije kad bi se setio svog straha. Način na koji je pio beše mi zabavan. Stavljao je usne na grlić jedne čuturice od životinjske kože, koja mu je uvek bila nadohvat ruke, podizao ju je skroz uvis i ostajao duže vreme tako, s ustima u zraku, kao da drži neku obou i sprema se da dune svoju muziku. Ponekad, kada bi govorio o silnim marifetlucima kojima su pribegavali seljani kako bi izigrali otomanske zakone, kapetan bi mi otkrio neke stvari.
Nekom drugom prilikom, ne bi mi otkrio ništa. Više se ne sećam jesam li već pomenuo da se naša porodica, pre nego što je došla u Žiblet, beše nastanila na Hiosu, i odala se upravo trgovini mastikom. Sve je prestalo u vreme mog čukundede, ah ostalo je sećanje na to. Embrijačiji ništa ne zaboravljaju i nikada ništa ne poriču; ratni podvizi ili trgovina, slave ili nesreće, njihovi uzastopni životi nastavljaju se jedni na druge kao što se godovi godinama nadodaju na hrastovo stablo; u jesen vene lišće i katkad se lome grane, a hrast uvek ostaje ono što jeste. Moj deda mi je govorio o mastici kao što mi je govorio o Krstaškim ratovima, objašnjavao mi je kako su skupljali dragocene suze zasecajući koru lentiske, izvodeći preda mnom, on koji nikada nije video to drvo, pokrete kojima ga njegov deda beše naučio. No vraćam se na kapetana krijumčara i na opasnu trgovinu kojom se bavi, kako bih naglasio da su mu najbolje mušterije gospe iz Đenove. Ne kažem da one više vode brigu o svom dahu ili o belini svojih zuba nego Venecijanke, Pižanke ili Parižanke. Samo, Hios je dugo bio đenovski, a navike su se ukorenile. I premda su se Otomani dočepali ostrva pre sto godina, naše gospe se nikada nisu htele odreći svoje mastike. A ni njihovi kavaljeri, kojima je bilo pitanje časti da nabave ovu nezamenjivu namirnicu, kao da je reč o vraćanju milo za drago sudbini i sultanu koji je otelovljuje. Je li pomeranje vilice gore-dole, dole-gore, možda postalo čin gordosti? Imajući u vidu cenu koju ove gospe plaćaju za svoju gumu, pretpostavlja se da taj pokret ustima jasnije odaje njihov društveni položaj nego najskuplja ogrlica. Kako sam se nezahvalan pokazao ovim ismejavanjem! Nisam li ja zahvaljujući tim gospama i njihovoj dragoj mastici u ovom trenutku na ovoj terasi u Đenovi umesto da kopnim u nekoj otomanskoj podzemnoj ćuzi? Žvaćite, gospe, samo žvaćite! * * * Kapetan nije hteo da pristane ni na jedno grčko ostrvo, plašeći se da otomanski carinici ne naume da se popnu na palubu. Jedrio je pravo ka Kalabriji, ka jednom zatonu blizu Kantazara, njegovog rodnog grada, u kome se zakleo, veli mi, kako će dati prilog svom svecu zaštitniku kad god
se vrati sa Levanta živ i zdrav. Pođoh s njim u crkvu San Domeniko, pošto sam imao mnogo više razloga da se pomolim nego on. Na kolenima, u jednoj hladnoj i slabo osvetljenoj prostoriji, opijen mirisima tamjana, promrmljah, bez velikog ubeđenja, jednu zakletvu koja me nije mnogo koštala: ako vratim Martu s detetom koje ona nosi, nazvaću ga Domeniko bude li dečak, a Domenika ako bude devojčica. Posle ovog odmora, još triput smo se usidrili penjući se duž čizme, kako bismo se sklonili od oluja i kako bismo se usput snabdeli vodom, vinom i hranom pre nego što stignemo u Đenovu. 5. aprila Često sam sebi govorio da ću jednog dana plakati pred Đenovom, ali okolnosti susreta nisu bile onakve kakvima sam ih zamišljao. U ovom gradu sam rođen mnogo pre svog rođenja, a to što ga nikad nisam video činilo ga je još milijim mome srcu, kao da sam ga napustio i da ga moram još više voleti ne bi li mi oprostio. Niko ne pripada Đenovi kao što joj pripadaju Đenovljani sa Orijenta. Niko ne ume da je voli kao što je oni vole. Kad padne, oni je vide uspravnu; kad poružni, oni je vide lepu; kad je razorena i izvrgnuta ruglu, oni je vide naprednu i nenadmašnu. Od njenog carstva nije ostalo ništa, ništa sem Korzike, a uz to, u toj mršavoj obalskoj republici svaka četvrt okreće leđa drugoj, svaka porodica priželjkuje kugu drugoj, i svi proklinju katoličkog kralja istovremeno se tiskajući u predvorju njegovih vlastelina; dok na nebu onih Đenovljana u izgnanstvu još sijaju imena iz Kafe, Tane, Jalte, Mavokastra, Famaguste, sa Tenedosa, iz Fokeje, iz Pere i Galate, sa Samotrake i Kasandreje, sa Lezbosa, Lemnosa, Samosa, Ikarije, kao i iz Hiosa i Žibleta - toliko zvezda, galaksija, toliko obasjanih puteva! Moj otac mi je uvek govorio da naša otadžbina nije današnja Đenova, nego večna Đenova. Ali uvek bi dodao da u ime večne Đenove moram nežno voleti ovu današnju, ma koliko ona bila smanjena, pa čak i da je moram to više voleti što ona više propada, kao majku koja postaje sve nemoćnija. Naročito me je zaklinjao da ne zamerim našem gradu ako me, u trenutku kada ga budem posetio, ne prepozna. Bio sam još suviše mlad i nisam dobro razumeo šta je hteo da mi kaže. Kako me Đenova može prepoznati ili ne prepoznati? Međutim, u zoru poslednjeg dana na moru, u trenutku kada u daljini primetih grad na njegovim brežuljcima, napete strele
crkava, šiljate krovove, uzane prozore, a pre svega zupčaste kule, četvrtaste ili okrugle, znajući da jedna od njih još nosi ime mojih, nisam mogao da ne pomislim kako i Đenova gleda mene, i zapitah se, upravo, da li će me prepoznati. Kapetan Domeniko me pak ne beše prepoznao. Kada bejah izgovorio svoje ime, nije reagovao. Očigledno nikada ne beše čuo za Embrijačije, ni za njihovu ulogu u Krstaškim ratovima, ni za njihovo vlastelinstvo u Žibletu. A to što mi je ukazao poverenje, pripovedajući mi čak i svoje podvige u krijumčarenju, to je zato što sam Đenovljanin, i što su me proterali sa Hiosa, na koji, veli on, treba dobro da se čuvam da nikada više ne kročim. To nije bio slučaj s njegovim đenovskim ortakom gazda Gregoriom Manđavakom, koji beše došao da preuzme robu, jednim riđobradim divom, odevenim u žuto-zeleno i s perjem poput ostrvskog papagaja, a koji je, začuvši moje ime, napravio gest koji nikada neću zaboraviti. Gest pun preterivanja koji me umalo nije zasmejao, ali koji me je na kraju toliko uzbudio da sam se rasplakao. Čak i sada, prisećajući se te scene, ruke mi uzdrhte a oči mi se zamagle od suza. Još se nismo bili iskrcali, trgovac se popeo na palubu s dva carinika, upravo sam mu se predstavio, „Baldasar Embrijako, iz Žibleta“, spremao sam se da mu objasnim u kakvim okolnostima sam se našao na ovom brodu, kad me on prekinu, zgrabi me svojim ručerdama za oba ramena, drmusajući me kao da traži kavgu. „Baldasar Embrijako... sin...?“ „Sin Tomaza Embrijaka.“ „Tomazo Embrijako, sin...?“ „Sin Bartolomea“, tiho izustih, plašeći se da ne prsnem u smeh. „Sin Bartolomea Embrijaka, sina Uga, sina Bartolomea, sina Ansalda, sina Pjetra, sina...“ I on tako nabroja, po sećanju, celo moje rodoslovlje sve do devetog kolena, što ni sam ne bih umeo. „Kako vi znate moje pretke?“ Umesto odgovora, čovek me uhvati za ruku pitajući: „Hoćete li mi učiniti čast da stanujete pod mojim krovom?“ Pošto nisam imao ni kuda da odem, ni prebijene pare, bila ona đenovska ili otomanska, u ovom pozivu mogao sam da vidim samo prste Proviđenja. Zato izostavih uobičajene izraze pristojnosti, „ne bih hteo...“, „ne bi
trebalo...“, „sramota me je da vas tako uznemiravam...“; beše očigledno da sam dobrodošao u domu gazda Gregorija, čak sam imao neko čudno osećanje da on odvajkada čeka moj povratak na doku đenovske luke. On pozva dvojicu svojih ljudi, predstavi me obojici izgovarajući Embrijako opet istim visokoparnim tonom. Ovi ponizno skidoše kape i pokloniše mi se do zemlje; zatim me, uspravljajući se, zamoliše da izvolim biti tako ljubazan i pokazati im svoje kofere, kako bi ih mogli poneti. Kapetan Domeniko koji je, od početka, prisustvovao sceni, ponosan što je pratio jednu tako uzvišenu ličnost, ali malčice postiđen što i sam nije reagovao kada ono bejah izgovorio svoje ime, objasni tihim glasom da nemam nikakvog prtljaga, s obzirom na to da su me proterali manu militari otomanski janičari. Protumačivši tu epizodu na svoj način, gazda Gregorio pokaza još veće divljenje prema mojim venama, u kojima teče, kako veli, najplemenitija krv; on obavesti svoje ljude - i sve one koji su se zatekli na dvesta metara od nas - da sam ja taj junak koji je prkosio zakonima neverničkog sultana i provalio teške vratnice njegovih tamnica. Junaci kao što sam ja ne krstare morima s koferima kao neki prosti trgovci retkostima! Dirljivi Gregorio, malo me je sramota što se ovako rugam njegovom žaru. Taj čovek je sušto pamćenje i sušta vernost, i ljutio bih se na sebe kad bih ga rastužio. Smestio me je u svojoj kući kao da je moja, i kao da mojim precima duguje sve što ima i sve što je postao. Što naravno nije tačno. Istina je da su Manđavake, nekada davno, pripadale klanu kojim su upravljali moji preci. Jedna porodica njihovih mušterija, saveznika, tradicionalno najodanija od svih. Potom se, avaj, kolo sreće okrenulo za klan Embrijačija - moj otac i moj deda govorili su jednostavno „albergo“, kao da je bila reč o prostranoj zajedničkoj kući. Osiromašeni, razasuti po trgovačkim ispostavama Prekomorja, desetkovani ratovima, brodolomima, kugom, lišeni potomstva, ne mogavši izdržati konkurenciju mlađih porodica, moji malo-pomalo izgubiše uticaj, njihov glas se više nije čuo, njihovo ime više nije bilo slavljeno, i sve štićeničke porodice ih napustiše i nađoše druge gospodare, poglavito Dorije. Gotovo sve, insistira moj domaćin, pošto su Manđavake jedni drugima prenosili, s oca na sina, pokolenjima, sećanje na srećno doba. Danas je gazda Gregorio jedan od najbogatijih ljudi u Đenovi. Delimično zahvaljujući mastici koju uvozi sa Hiosa i jedini je prodaje u
celom hrišćanskom svetu. On ima jednu palatu u kojoj se u ovom trenutku nalazim, pored crkve Santa Madalena, na brežuljcima koji se izdižu nad lukom. I još jednu, čak i raskošniju, čini mi se, na obali reke Varene, gde žive njegova žena i njihove tri kćeri. Lađe koje uzima u zakup krstare svim morima, od onih najbližih do najopasnijih, sve do Malabarske obale i do Amerika. Ništa od svog bogatstva ne duguje Embrijačijima, ali on i dalje uporno veliča sećanje na moje pretke, kao da su još uvek njegovi dobrotvori. Pitam se da li se možda ovako ponaša iz nekog praznoverja usled kojeg je uveren da bi izgubio nebesku zaštitu ako bi zaboravio prošlost. Bilo kako bilo, stvari su se obrnule, i danas on nas zasipa svojim dobročinstvima. Stigao sam u ovaj grad kao bludni sin, uništen, izgubljen, očajan, a on me je pak dočekao poput rođenog oca, priredivši mi veliku gozbu. Stanujem u njegovoj kući kao da je moja, šetam se njegovim vrtom, sedim na senovitoj terasi, pijem njegovo vino, izdajem naređenja njegovoj posluzi, umačem pera u njegovo mastilo. I on još smatra da se ponašam kao neki stranac zato što me je juče video kako prilazim jednoj ranoj ruži i udišem njen miris ne uzbravši je. Morao sam mu se zakleti da je ni u svojoj sopstvenoj bašti u Žibletu ne bih uzbrao. Ako je Gregoriovo gostoprimstvo učinilo moje očajanje podnošljivijim, ono mi nije pomoglo da ga zaboravim. Od one Proklete noći koju sam probdeo u janičarskoj ćeliji na Hiosu, ne prođe ni jedan jedini dan a da ponovo ne osetim onaj bol u gudima koji već bejah osetio u Smirni. Pa ipak, to mi je najblaža od svih patnji, bavim se njome samo u času kad me obuzme, a čim odumine zaboravim je. Dok me patnja po imenu Marta nikada ne napušta, ni danju ni noću. Ona koja je preduzela ovo putovanje da dobije dokaz koji bi je učinio slobodnom odsada je zarobljenica. Stavila se pod moju zaštitu a ja je nisam zaštitio. A moju sestru Plezansu, koja mi beše poverila svoja dva sina dobivši moje obećanje da se nikada od njih neću odvajati, zar i nju nisam izdao? A Hatema, mog tako vernog pomoćnika, zar nisam i njega napustio, na neki način? Istina, za njega se manje brinem, ponekad ga zamišljam kao one okretne ribe koje, uhvaćene u ribarske mreže, još uvek smognu snage da se izmigolje iz barke i skoče u more. U njega imam poverenja, te me njegovo prisustvo na Hiosu dosta umiruje. Ako ne mogne ništa učiniti za
Martu, vratiće se u Smirnu da me tamo sačeka sa mojim sestrićima ili da ih vrati u Žiblet. Ali ona, Marta? S tim detetom u trbuhu nikada neće moći da pobegne! 6. aprila Danas sam proveo ceo dan pišući, ali ne u svojoj novoj svesci. Jedno dugačko pismo sestri Plezansi, i jedno kraće sestrićima i Majmonu, za slučaj da su još u Smirni. Još ne znam kako da pošaljem ovu poštu primaocima, no Đenova je grad kroz koji neprestano prolaze trgovci i putnici, i pronaći ću već neki način uz Gregoriovu pomoć. Sestru sam zamolio da mi piše, čim bude mogla, šta je s njenim sinovima i s Hatemom, jer će mi biti lakše ako saznam da su dobro; malo sam joj prepričavao svoje nevolje, ne pominjući previše ono što se odnosi na Martu. Zauzvrat, posvetio sam više od pola stranice Đenovi, svom dolasku, dočeku mog domaćina, i svemu što ukazuje na slavu naših predaka. Sestrićima sam pre svega preporučio da se što pre vrate u Žiblet, ako to već nisu učinili. Takođe sam ih sve usrdno molio da mi napišu opširna pisma. Ali hoću li još biti ovde kad stignu njihovi odgovori? 7. aprila Već deset dana sam u Đenovi a prvi put sam prošetao kroz grad. Sve dosad nisam napuštao palatu svog domaćina i vrt oko nje, potpuno malaksao, katkada oboren u krevet, s mukom se vukući od stolice do stolice, od klupe do klupe. Tek kada sam smogao snage da se ponovo latim pera, iznova sam počeo da živim. Reči su opet postale reči, a ruže ruže. Gazda Manđavaka, koji je onoliko preterivao prvog dana na brodu, kasnije se pokazao kao veoma pažljiv domaćin. Pretpostavljajući da mi je posle teških iskušenja koja sam prošao potreban oporavak, dobro se čuvao da me ne uznemirava. Danas mi je, osetivši da sam živnuo, prvi put predložio da pođem s njim u luku, gde svakog dana odlazi zbog poslova. Zamolio je svoga kočijaša da nas provoza preko trga San Mateo, gde se nalazi palata Dorija, zatim ispred visoke četvrtaste kule Embrijačija i na
koncu obalskim vencem do pristaništa, gde ga je čekala gomila pomoćnika. Pre nego što me je ostavio kako bi se posvetio svojim poslovima, naredio je kočijašu da me u povratku kući provede nekim mestima koja je nabrojao. Pre svega ulicom Balbi, gde se još može naslutiti ono što nekada beše veličanstvena raskoš Đenove. Ispred svakog spomenika ili znamenitog mesta, kočijaš se okretao prema meni da mi ispriča i objasni šta vidimo. On ima isti osmeh kao i njegov gazda, i sa istim oduševljenjem govori o našoj minuloj slavi. Klimao sam glavom, smešio sam mu se, a u izvesnom smislu mu zavidim. Zavidim i njemu i njegovom gazdi što posmatraju sav taj krajolik pogledom prepunim ponosa. Dok ja pak osećam samo nostalgiju. Toliko bih želeo da sam živeo u doba kada je Đenova bila najsjajniji od svih gradova, a moja porodica najsjajnija od svih njegovih porodica. Neutešan sam što dođoh na ovaj svet tek danas. Kako je kasno, Bože moj! Kako je ova zemlja uvela! Imam osećaj da sam se rodio u predvečerje vremena, nesposoban da zamislim ono što beše podnevno sunce. 8. aprila Uzajmio sam danas od svog domaćina trista livara dobrog novca. Nije hteo da mu napišem priznanje duga, ali ja sam ga ipak sastavio i datirao i potpisao po propisima. Kada bude dospelo za naplatu, moraću se još jednom svađati s njim kako bi pristao da mu vratim novac. Biće to u aprilu 1667, godina Zveri biće iza nas, i dotad ćemo imati dovoljno vremena da proverimo jesu li ona zastrašujuća obećanja ispunjena. Šta će onda biti od naših dugova? Da, šta će postati dugovi kad se svet bude ugasio sa svojim ljudima i njihovim bogatstvom? Hoće li biti jednostavno zaboravljeni? Ili će pak biti uzeti u obzir kad se bude određivala svačija konačna sudbina? Hoće li loše platiše biti kažnjeni? Hoće li oni koji plaćaju dug na vreme lakše zavredeti raj? Hoće li se lošim platišama koji poštuju veliki uskršnji post suditi milostivije nego dobrim platišama koji ga ne poštuju? Sijaset trgovačkih briga, reći će neki! Dakako, dakako. Ali imam puno pravo da sebi postavljam ta pitanja, pošto se o mojoj sudbini radi. A to što sam celog života bio pošten trgovac, hoće li mi to doneti nešto blagonaklonosti u očima Neba? Hoće li mi suditi strože nego onome koji je neprestano varao svoje mušterije i svoje ortake, ali koji nikada nije žudeo za ženom svog bližnjeg?
Neka mi Svevišnji oprosti što ovako govorim: kajem se zbog svojih grešaka, zbog svoje nepromišljenosti, ali nimalo zbog svojih greha. Ne muči me to što sam uzeo Martu, već to što sam je izgubio. Ala sam se udaljio od onoga o čemu sam maločas govorio! Bio sam počeo da pričam o svom dugu, a lanac misli odveo me je do Marte i do moje tako usplamtele griže savesti. Zaborav je milost koju neću dobiti. A koju, uostalom, i ne tražim. Tražim ispravku, bez prestanka sanjam o povratnom udarcu koji ću jednoga dana umeti da zadam. Po sto puta preispitujem onu žalosnu epizodu zbog koje sam proteran sa Hiosa, pokušavam zamisliti šta sam mogao da uradim, kako sam mogao da nadigram lukavstva i podlaštva. Poput nekog admirala sutradan nakon poraza, neprestano u glavi razmeštam lađe, eskadre, topovnjače, kako bih pronašao sastav koji bi mi omogućio da trijumfujem. Danas više ništa neću reći o svojim planovima, baš ništa, jedino to da oni u meni dišu i održavaju me u životu. Krajem prepodneva, odneo sam punomoć na pjaca Banki, gde sam je predao kod braće Balijani, koje mi je Gregorio silno nahvalio. Otvorio sam račun, na koji sam spustio gotovo celu sumu, uzevši za džeparac samo dvadesetak florina, tek toliko da mogu kupovati neke sitnice i deliti napojnice služinčadi svoga domaćina, koja mi ugađa od sveg srca. Vraćajući se pešice kući, imao sam čudesan osećaj da započinjem novi život. U drugoj zemlji, okružen ljudima koje nikada nisam video do pre neki dan. I sa novim novcem u džepu. Ali to je život na kredit, u kojem raspolažem svime a da mi ništa ne pripada. 9. aprila Nikako nisam uspevao da shvatim zašto Gregoriova porodica ne živi s njim. To što on poseduje dve ili tri ili četiri palate mnogo me ne čudi, to je prastari običaj kod najbogatijih Đenovljana. Ali kopkalo me je to što živi odvojeno od svoje žene. Upravo mi je otkrio razlog, malčice zamuckujući od stida, mada nije od onih ljudi koji pocrvene zbog svake sitnice. Njegova gospa, kaže on, kojoj je ime Orijetina, i koja je strašno pobožna, odvaja se od njega svake godine tokom celog uskršnjeg posta, plašeći se da on ne dođe u iskušenje da pored nje prekrši obavezu čednosti.
Sumnjičim ga da ju je ipak prekršio, jer se ponekad vraća iz izvesnih dnevnih ili noćnih poseta sa iskricama u pogledu koje ne mogu da zavaraju. Uostalom, ni ne trudi se da išta poriče. „Uzdržavanje nikako ne odgovara mom temperamentu, ali bolje da greh ne bude počinjen pod krovom ove blagoslovene kuće.“ Mogu samo da se divim načinu na koji je on doskočio preteranoj strogosti vere, ja koji se pravim da ne znam propise a koji uvek oklevam na pragu najvećih prekoračenja. 10. aprila Danas su mi preneli neobične vesti koje se tiču Sabataja i njegovog boravka u Carigradu. Liče na bajke ali, što se mene tiče, rado u njih verujem. Moj izvor je jedan kaluđer iz Leričija, koji je proveo ove dve poslednje godine u nekom manastiru u Galati, blizak rođak mog domaćina, koji ga je pozvao na večeru da bih ga ja upoznao i čuo njegovu priču. „Veoma poštovani brat Eđidio, najsvetiji, najučeniji...“ - zapalio se Gregorio. „Braće“, „očeva“ i „opata“ sretao sam svakojake fele, katkada su sveci a često prevaranti, katkada su bunari znanja a često neznanje bez dna, i odavno sam naučio da ih poštujem samo na kašičicu. Dakle, ovoga sam slušao, posmatrao, ispitivao bez ustezanja, i na kraju je uspeo da mi ulije poverenje. Ne priča ništa što nije video sopstvenim očima ili što mu nisu potvrdili krajnje pouzdani svedoci. Prošlog januara zatekao se u Carigradu, gde je sav svet bio uzbuđen, ne samo Jevreji, nego čak i Turci i razni hrišćani, stranci ili otomanski podanici, i svi su iščekivali najneverovatnije događaje. Priča brata Eđidija mogla bi se sažeti ovako. Kada je Sabataj stigao na Propontidsko more na palubi jednog kajika koji ga je doveo iz Smirne, Turci su ga uhapsili i pre nego što je mogao da pristane uz obalu, a njegovi sunarodnici koji se behu sjatili da mu kliču bili su ucveljeni videvši kako ga grubo sprovode dva oficira, kao nekog zločinca. Ali on sam kao da se uopšte nije zbog toga uzbuđivao i vikao je onima koji su zapomagali da se nimalo ne plaše, jer će njihove uši uskoro čuti ono što nikada nisu čule. Te reči ponovo su ohrabrile one koji su poklekli; oni zaboraviše to što su videle njihove oči i uhvatiše se samo za svoju nadu, koja je izgledala utoliko nerazumnija što je veliki vezir glavom i bradom hteo da se pozabavi