Amin Maalouf - Baldasarovo putešestvije

ovim ozbiljnim slučajem. Behu mu preneli šta se pričalo među Sabatajevim vernicima, to jest da je ovaj došao u Carigrad s namerom da bude proglašen za kralja, te da će i sam sultan celivati zemlju pred njegovim nogama; preneli su mu takođe da Jevreji više ne rade, da menjači novca poštuju sabat svaki dan, i da trgovina Carevine zbog toga trpi značajnu štetu. Niko nije sumnjao u činjenicu da će u odsustvu svog vladara, koji se nalazio u Hadrijanopolisu, veliki vezir preduzeti najoštrije mere, i da će glava takozvanog mesije biti vrlo brzo odvojena od trupa i izložena na nekom visokom postolju, kako se više nikada niko ne bi usudio da izaziva otomansku dinastiju, i kako bi poslovi ponovo krenuli svojim tokom. Ali u Carigradu se dogodilo ono što se dogodilo i u Smirni, i što sam video svojim očima. Uveden kod najmoćnijeg čoveka u Carevini posle sultana, Sabataj ne beše dočekan ni šamarima, ni prekorima, ni pretnjama kaznom. Nek razume ko može, no veliki vezir ga lepo dočeka, naredi straži da ga odveže, ponudi ga da sedne, strpljivo prodivani s njim o raznim stvarima, a neke osobe se zaklinju da su ih videle kako se zajedno smeju i nazivaju jedan drugog „moj poštovani prijatelju“. Kad dođe trenutak izricanja presude, to ne beše ni smrt ni bičevanje, već tako laka kazna da je delovala kao počast: Sabataj je od sada zatočen u jednoj tvrđavi, gde mu je dozvoljeno da prima svoje vernike od jutra do mraka, da se s njima moli i da peva, da im drži propovedi i daje preporuke, a da se njegovi čuvari ni na koji način ne mešaju. Što je još neverovatnije, kaže brat Eđidio, lažni mesija ponekad traži od vojnika da ga odvedu na morsko žalo kako bi obavio ritualno pranje, a oni ga slušaju kao da su pod njegovom komandom, vode ga tamo gde želi da ide i strpljivo čekaju sve dok on ne završi kako bi ga vratili. Veliki vezir mu je navodno čak i odobrio pedeset aspri koje mu se isplaćuju svakog dana u zatvoru da ni u čemu ne bi oskudevao. Šta još reći? Nije li ovo neviđeno čudo koje čika zdrav razum? Zar svaki priseban čovek ne bi posumnjao u ovakvu bajku? I ja bih, sigurno, grmeo protiv ljudske lakovernosti da u decembru nisam u Smirni prisustvovao sličnim događajima. Tačno je da je ovoga puta reč. o velikom veziru, a ne o varoškom kadiji, ali podvig je time još neverovatniji. No čudo je isto, i ja ne mogu u njega da sumnjam. Večeras, u miru svoje sobe, pišući pod svetlošću kandelabra, mislim na Majmona, i pitam se kako bi on reagovao da je čuo ovu priču. Da li bi na kraju dao za pravo svome ocu, i pridružio se poput njega onima koji se

nazivaju „vernicima“, a koji druge Jevreje nazivaju „nevernicima“? Ne, ne verujem. On sebe smatra razumnim čovekom, i njemu čudo ne može zameniti dobar argument. Da je večeras bio među nama, mora da bi zadigao usne, zamišljam, i odvratio pogled, što sam ga više puta video da radi kada mu tekući razgovor nije po volji. Celim svojim bićem želim da on bude taj koji je u pravu, a da ja grešim! Samo da se sva ta čuda pokažu kao lažna! Da se svi ti znaci pokažu kao varljivi! Da se ova godina pokaže kao godina poput drugih, ni zatvaranje navršenih vremena, ni otvaranje nepoznatih vremena! Neka Nebo ne zbunjuje bića zdravog razuma! Neka Ono učini da pamet trijumfuje nad praznoverjem! Ponekad se pitam šta misli Stvoritelj o onome što pričaju ljudi. Toliko bih voleo da znam na koju stranu naginje Njegova blagonaklonost. Na stranu onih koji predskazuju svetu nagli kraj, ili na stranu onih koji mu predskazuju još dugačak put? Na stranu onih koji se oslanjaju na razum, ili na stranu onih koji ga preziru i unižavaju? Pre nego što zatvorim ovu svesku, moram napomenuti pod današnjim datumom da sam bratu Eđidiju dao dva pisma koja sam napisao. On uskoro ponovo kreće za Orijent, i obećao je da će ih dostaviti primaocima, ako ne iz svoje sopstvene ruke, onda barem preko nekog drugog duhovnika. 11. aprila Dakle Gregorio, moj domaćin, moj dobrotvor, možda sanja o tome da me oženi svojom kćeri? To mu je najstarija, ima trinaest godina i zove se Đakomineta. Večeras, dok smo se šetali po njegovom vrtu, govorio mi je o njoj naglasivši da je velika lepotica i da joj je duša još belja od lica. I najednom dodavši da bi mi bilo bolje, ako bih želeo zatražiti njenu ruku, da suviše ne odugovlačim, s obzirom na to da će uskoro pljuštati prosidbe. Glasno se smejao, ali ja umem prepoznati šta je smeh a šta nije. Siguran sam da je dugo razmišljao i da je kao vešt trgovac već skovao plan u svojoj glavi. Ja nisam neka mlada i lepa partija o kakvoj sanjaju devojke, i moje blago se ne može mnogo meriti s njegovim. Ali zovem se Embrijako, i ne sumnjam da bi on bio oduševljen kad bi mogao dati kćerki jedno takvo prezime. To bi za njega čak značilo, pretpostavljam, vrhunac jednog tegobnog uspona.

I meni bi takođe takav brak mogao samo goditi, da nema Marte i deteta koje ona nosi! Tako znači, zabranio bih sebi da se oženim zbog vernosti jednoj ženi od koje me je život već rastavio, a koja je i dalje, pred Bogom i pred ljudima, tuđa supruga? Izložen ovako, moj stav izgleda nerazuman, znam. Ali isto tako znam da tako želi moje srce i da bi bilo nerazumno usprotiviti mu se. 12. aprila Gregorio je celog dana bio natmuren, potišten, vrlo malo pričljiv, suprotno svojim navikama, te se uplaših da sam ga uvredio svojim jučerašnjim pomanjkanjem zagrejanosti za priču o njegovoj kćeri. Ali nije to bilo u pitanju. Brinulo ga je nešto sasvim drugo, glasine pristigle iz Marseja, prema kojima se sprema orijaška bitka između francuske i holandske flote, s jedne strane, i engleske flote, s druge strane. Bejah saznao po dolasku u Đenovu da je u januaru kralj Francuske objavio rat Engleskoj, ali govorkalo se da je to učinio protiv svoje volje, doslovno se pridržavajući klauzula jedne pogodbe, a ovde, čini mi se, niko nije verovao da će doći do sukoba. Sada predskazivači budućnosti nisu više isti, te se priča o pravom ratu, o desetinama brodova koji se kreću ka Severnom moru, prevozeći hiljade vojnika, i niko nije više zabrinut od Gregorija. On veruje da se njegovih sedam ili osam lađa nalazi nedaleko odatle, neke su već iza Lisabona, na putu za Briž, Antverpen, Amsterdam i London, a sve bi lako mogle biti pregledane ili uništene. Večeras mi je otvorio dušu, i video sam kako na listu hartije žvrlja datume, imena i brojke, potpuno klonuo, kao što je u drugim prilikama umeo biti bučan. U jednom trenutku, tokom večeri, upitao me je ne podižući oči: „Misliš li da me Nebo kažnjava što se ne pridržavam posta?“ „Hoćeš da kažeš da bi francuski kralj poslao celu flotu na Englesku zato što sinjor Gregorio Manđavaka možda i nema sasvim posnu trpezu pred Uskrs? Uveren sam da će najveći istoričari sutra pomno proučavati to ozbiljno pitanje." On ostade neko vreme zabezeknut, a onda prasnu u grohotan smeh. „Vi Embrijačiji, vi nikada niste bili mnogo pobožni, ali Nebo vas ne napušta!“

Razveselio se, moj domaćin, ali nimalo se nije utešio. Zato što će gubitak lađa i njihovog tovara, ako se bude dogodio, upravo značiti da ga je njegova srećna zvezda najverovatnije napustila. 13. aprila Glasine se mešaju sa novostima, šuškanja o ratu se mešaju sa grajom o očekivanom kraju sveta. Đenova se komeša i dremucka bez radosti, kao u vreme kuge. Proleće čeka na gradskim kapijama da istekne uskršnji post. Cveće je još uvek retko, noći su vlažne, a smeh je prigušen. Je li to što posmatram u ogledalu sveta moja sopstvena zebnja? Da li se u mojim zenicama ogleda zebnja sveta? Gregorio mi je opet pričao o svojoj kćeri. Želeći da mi kaže kako će onaj ko se bude njome oženio za njega biti više od zeta, biće mu sin. Sin koga Nebo nije htelo da mu podari. Uostalom, taj sin, da ga je imao, prednjačio bi nad svojim sestrama samo u mišićima i neustrašivosti. A što se tiče inteligencije, promišljene hrabrosti, kad pogleda Đakominetu, nema za čim da žali, a da ne govorimo o kćerinskoj nežnosti i o pobožnosti. Kad se sve sabere, on se dobro prilagođava presudi Proviđenja, pod uslovom da nedostatak sina ipak bude nadoknađen onog dana kada mu se kćeri poudaju. Saslušao sam njegov govor onako kako se sluša prijatelj, ubacujući u svakoj pauzi uobičajene izraze najboljih želja, ne rekavši ništa što bi me moglo obavezati, niti pak ičim pokazavši da imam nešto protiv ili da mi je neugodno. Ako se i nije potrudio da sazna nešto više o mojim namerama, nema sumnje da će me iznova i iznova saletati ovim pričama. Moram li pomišljati na bekstvo? Ovo pitanje postavljam sasvim neobavezno, ali i nezahvalno, znam. Taj čovek je moj dobrotvor, pojavio se u mom životu u trenutku najgoreg iskušenja, da mi ga olakša, da preobrazi poniženje u junaštvo a izgnanstvo u povratak. Ako makar malčice verujem u znake Proviđenja, Gregorio je jedan od njih. Nebo ga je stavilo na moj put da bi me iščupalo iz kandži sveta i pre svega iz mojih sopstvenih zastranjivanja. Da, upravo to je preduzelo, i upravo to mu zameram. Htelo bi da me odvrati od puta bez izlaza, od potere bez svrhe. Sve u svemu, predlaže mi da spakujem svoj upropašteni život i navučem na se drugi. Da uzmem novu kuću, bezazlenu ženu, pronađenu zemlju, u kojoj nikada više neću biti stranac, nevernik... To je najmudrija i najvelikodušnija ponuda koja se može dati nekom čoveku.

Morao bih da odjurim u najbližu crkvu i na kolenima mu zahvalim. I prošapućem svome ocu, čija duša nikada nije daleko, da ću se konačno oženiti jednom devojkom iz Đenove, što je uvek od mene tražio. Umesto toga, ja se opirem, smatram da sam prezauzet, kažem da sam smeten, planiram da bežim. Ali kuda da idem? Da idem oteti jednom zlikovcu njegovu zakonitu ženu? Ali samo nju volim! Neka mi Nebo i Gregorio i moj otac oproste, samo nju volim! Marta... Pored nje u ovom trenutku želim da se ispružim, i da je stegnem, i da je tešim, i da polagano milujem stomak koji nosi moje dete. 15. aprila Moj domaćin svakim danom sve više na mene navaljuje, i taj boravak kod njega, koji je počeo pod najpovoljnijim zvezdama, sada mi teško pada. Danas su vesti sa Severa bile loše i Gregorio je kukao. Ispričali su mu da su Englezi ispregledali lađe koje su plovile ka holandskim lukama ili koje su ih napuštale, i da su onda i Holanđani, kao i Francuzi, ispregledali sve lađe koje su uplovljavale u engleske luke. „Ako je sve to istina, propašće mi celo moje bogatstvo. Nisam smeo da se upuštam u tolike poduhvate istovremeno. Nikada to sebi neću oprostiti, jer su me upozoravali na opasnosti od rata, a ja nisam hteo ništa da čujem!“ Rekoh mu da mu, ako bude tako plakao zbog običnih glasina, neće ostati dovoljno suza kad loše vesti istinski stignu. To je moj način utehe, koji mu je izmamio kratak smešak i jednu prijatnu i zadivljenu opasku o flegmi Embrijačija. Ali on smesta nastavi s kuknjavom. „Ako bih ja bio uništen, potpuno uništen, da li bi ti odustao od namere da tražiš Đakominetinu ruku?“ E, tu je otišao predaleko. Ne znam da li je tako zabasao od straha, ili je pak koristio svoju dramu kako bi mi iskamčio obećanje. U svakom slučaju, govorio je kao da je moj brak s njegovom kćerkom nešto o čemu smo se nas dvojica već dogovorili, tako da bi se svako oklevanje koje bih mogao ispoljiti pripisalo mom odustanku, i to u najtežem trenutku, kao da napuštam brod u strahu od brodoloma. Bio sam zgranut. Da, u meni je ključalo od besa. Ali šta da radim? Stanujem pod njegovim krovom, u mnogo čemu sam mu dužnik, a on prolazi kroz teško iskušenje, zar bih ga mogao poniziti? Sem toga, ni ne traži od mene nikakvo dobročinstvo, već

on meni čini dar, ili veruje da čini, a pomanjkanje oduševljenja koje sam dosad pokazivao već je gotovo uvreda. Odgovorih mu na način koji ga je mogao malo utešiti, ne dovodeći sebe u nepriliku: „Uveren sam da će za tri dana stići umirujuće vesti i da će rasterati sve te oblake.“ Protumačivši moje reči kao izvrdavanje, on nađe za shodno da izrazi, uzdišući na svoje riđe nozdrve, ovo razmišljanje koje mi se učinilo neumesno: „Pitam se koliko bi mi prijatelja još ostalo kad bih bio uništen..." Tada mu odvratih, takođe uzdišući: „Hoćeš li možda da molim Nebo da mi pruži priliku kako bih ti dokazao svoju zahvalnost?“ On razmisli samo na tren. „Ne moraš se zamarati“, reče, kašljucnuvši u znak izvinjenja. Potom me uze pod ruku i odvuče me ka vrtu, gde ponovo počesmo razgovarati kao prijatelji. Ali moja ljutnja se nije stišala, i rekoh sebi da je krajnje vreme da pomišljam na odlazak. Kuda da idem? U Smirnu, ako su moji kojim slučajem još uvek tamo? Ne, radije u Žiblet. Samo što bih u Smirni, uz pomoć pisara Abdelatifa, možda mogao nešto preduzeti za Martu. Katkada na to pomišljam, i naviru mi ideje... Uljuljkujem se iluzijama, nema sumnje. U sebi znam da je prekasno da je spasem. No nije li takođe prerano da odustanem? 17. aprila Jutros sam se raspitao o brodovima što plove za Smirnu. Našao sam jedan koji diže sidro za deset dana, u utorak po Uskrsu. Datum mi odgovara. Tako ću moći da provedem kraće vreme sa Gregoriovom suprugom i njenim kćerima, ne zadržavajući se predugo u ponovo okupljenoj porodici. Još ništa nisam rekao svom domaćinu. Učiniću to sutra, ili prekosutra. Ništa nije hitno, ali bilo bi prostački da čekam poslednje veče uoči svog „otpadništva“... 18. aprila

Danas, na Cveti, dok se već uveliko slavi skorašnji kraj posta, mada to niko ne priznaje, moj domaćin je delovao malo smireniji u pogledu sudbine svojih lađa i njihovog tovara. Ne zato što je dobio sveže vesti, nego što se probudio u boljem raspoloženju. Prilika beše zgodna, te je ugrabih. Pre nego što mu najavih odlazak, potanko mu ispričah okolnosti svog putovanja, koje sam dosada prećutkivao ili zabašurivao. Treba reći da ono što mi se dogodilo čovek može otkriti samo najprisnijim prisnicima. Ali treba reći takođe da bi se on, svaki put kad bismo se našli zajedno, dohvatio razgovora i ne bi ga ispuštao. Sada sve znam o njemu, o njegovim precima i o mojim, o njegovoj ženi i njenim kćerima, o njegovim poslovima; katkada je ćeretao veselo, a katkada rastuženo, ali nikada nije ćutao, pa čak i kada bi mi postavio neko pitanje, tek što bih zaustio da odgovorim, on je već preuzimao reč. Doduše, nisam se ni trudio da mu je otmem, a još manje da se zbog toga žalim. Nikada nisam bio pričljiv. Uvek sam više voleo slušati, i razmišljati - ili radije, praviti se da razmišljam; jer, istinu govoreći, mnogo češće sanjarim nego što razmišljam. Danas sam, međutim, gurnuo na stranu svoje i njegove navike. Ne dozvoljavajući mu pomoću hiljadu sitnih lukavstava da me prekine, ispripovedao sam mu sve, ili barem sve ono što je bitno, i dobar deo suvišnog. O knjizi Stoto Ime, o vitezu od Marmontela i njegovom brodolomu, o svojim sestrićima i njihovim čudima, o lažnoj udovici Marti, o detetu koje ona čeka - da, čak i to, trebalo je o tome govoriti - kao i o svojim jadnim pustolovinama u Anadoliji, u Carigradu, na moru, u Smirni, zatim na Hiosu. Pa čak i o svojoj sadašnjoj griži savesti i o ostacima svoje nade. Što sam više odmicao u priči, moj domaćin je postajao sve utučeniji, ali nisam dobro znao pogađaju li ga toliko moje nevolje ili pak njihove posledice koje će se odraziti na njegove planove. Jer, u tom pogledu, nije bio glup. Još mu nisam bio rekao da nameravam otići, samo sam mu objasnio razloge zbog kojih nisam u mogućnosti da se oženim njegovom kćeri, ni da večno ostanem u Đenovi, kad me on upita, ovog puta kratko i jasno: „Kada nas napuštaš?" Bez traga ljutnje ili grubosti, ne, nije me terao. Da sam u to i najmanje posumnjao, napustio bih njegovu kuću iz istih stopa. Ne, to pitanje je bilo obična konstatacija, tužna, gorka i bolna.

Promrsih neodređen odgovor „za nekoliko dana“, i htedoh se odmah nadovezati zahvaljivanjima, blagodarnošću, dugovanjem prema njemu. Ali on me potapša po ramenu i ode da prošvrlja sam po svojoj bašti. Je li mi više laknulo nego što me je sramota? Je li me više sramota nego što mi je laknulo? 19. aprila Rađa se dan, a ja nisam ni oka sklopio. Cele noći sam prežvakavao beskorisne ideje koje su me iscrpile, nimalo me ne pomerivši s mrtve tačke: morao sam mu radije reći ovo, a ne ono; ili radije ono nego ovo; a onda taj stid što sam ga povredio. Već sam zaboravio njegovo navaljivanje, njegove prostačke podvale, prepuštajući se samo sopstvenoj griži savesti. Jesam li zaista izdao njegovo poverenje? Ipak mu ništa nisam bio obećao. Ali on me je vešto uverio da sam ispao nezahvalan. Toliko mislim o Gregoriovoj reakciji, o sećanju na mene koje će zadržati, da zaboravljam sebi postaviti jedina pitanja koja su važna: jesam li doneo dobru odluku? Jesam li u pravu što radije odlazim umesto da prihvatim novi život koji mi je on nudio? Šta ću raditi u Smirni? Koju ću opsenu progoniti? Kako mogu verovati da ću povratiti Martu i svoje dete? Ako i ne hrlim ka provaliji, hrlim ka podnožju strme hridine, gde će se moj put zaustaviti. Danas patim što sam uvredio svog domaćina. Sutra ću plakati što ga nisam poslušao. 20. aprila Obuzet sam besomučnom željom za poveravanjem, kao neka mlada devojka dok provodi svoje prve ljubavi. Ja, koji sam obično tih i poznat kao ćutljiv, koji pričam o uzdržljivosti i poveravam se samo ovim stranicama, već sam dva puta ispričao svoj život, u nedelju svom domaćinu da bih se opravdao u njegovim očima, a danas jednom potpunom neznancu.

Jutros sam ustao sa čvrstom namisli da Gregoriju kupim neki skupocen poklon koji će mu pomoći da zaboravi naše gorčine i omogućiti nam da se rastanemo kao prijatelji. Nisam imao nikakvu preciznu ideju, ali bejah zapazio u jednoj uličici blizu pristaništa ogromnu prodavnicu retkosti koju sam sebi obećao da ću posetiti „kao kolega“, i gde sam bio uveren da ću pronaći više no prikladan predmet - možda jednu veliku i lepu antičku statuu koja bi zauzela mesto u vrtu kuće Manđavaka i zauvek podsećala na moju posetu. Radnja mi se isprve učinila bliskom. Raspored robe je otprilike isti kao kod mene: stare knjige naslagane na policama; sasvim na vrhu, punjene ptice; na podu, u ćoškovima, velike okrnjene vaze koje čovek nema srca da baci i koje čuva, iz godine u godinu, mada dobro zna da ih niko neće kupiti... Gazda ove trgovine takođe mi nalikuje, jedan Đenovljanin od četrdesetak godina, golobrad, prilično krupan. Predstavih mu se, i naiđoh na najtopliji doček. On beše čuo za mene - ne samo za Embrijačije, već posebno za mene, pošto su neke od njegovih mušterija prolazile kroz Žiblet. Čak i pre nego što sam rekao šta tražim, ponudi me da sednem u jedno senovito i sveže dvorištance, naruči od služavke ledene voćne sokove, i smesti se naspram mene. I njegovi su takođe, reče mi, živeli preko mora, u raznim gradovima. Ali vratili su se u domovinu pre sedamdeset godina, a on sam nikada nije napuštao Đenovu. Kada mu ispričah da sam nedavno bio u Alepu, u Carigradu, u Smirni i u Hiosu, pođoše mu suze na oči. Pa reče da mi zavidi što sam tako išao „posvuda“, dok on pak svakog dana sanja o najudaljenijim krajevima nikada ne skupivši hrabrosti da se tamo i zaputi. „Dvaput dnevno prošetam do luke, posmatram lađe koje odlaze ili koje stižu, pričam s mornarima, s brodovlasnicima, idem s njima na piće u konobe da bih slušao kako izgovaraju imena gradova u kojima su se usidrili. Već me svi znaju, i zacelo mi iza leđa šapuću kako sam lud. Istina je da se opijam slušajući strana imena, ali nikada nisam bio dovoljno mudar da nekuda krenem.“ „Dovoljno lud, hoćete reći!“ „Ne, lepo sam rekao: dovoljno mudar. Jer među sastojcima koji sačinjavaju istinsku mudrost, ljudi suviše često zaboravljaju veliki gutljaj ludosti.“ Dok je govorio, oči mu behu pune suza, a onda mu ja rekoh: „Vi biste hteli biti na mom mestu, a ja bih hteo biti na vašem.“

To sam mu kazao da ublažim njegovu grižu savesti, ali - svih mi svetaca! - to sam i mislio, to i mislim. Hteo bih da u ovom trenutku sedim u svojoj radnji, sa osvežavajućim pićem u ruci, i da nikada nisam ni pomislio da krenem na ovo putovanje, da nikada nisam sreo ženu kojoj sam doneo nesreću i koja je meni donela nesreću, da nikada nisam čuo ni reči o Stotom Imenu. „А zašto?“ - upita on, kako bi me naveo da pričam o svojim putovanjima. I stadoh da pričam. O onome što me je odvelo na daleke pute, o svojim kratkotrajnim radostima, o nevoljama, o kajanjima. Propustio sam jedino da pomenem svoj nesporazum sa Gregoriom, rekavši samo kako me je velikodušno dočekao kad sam stigao, i kako mi je stalo da mu, pre nego što ga napustim, izrazim svu svoju zahvalnost jednim poklonom dostojnim njegove velikodušnosti... Kod te tačke našeg razgovora, moj kolega - još nisam rekao da se zove Melkion Baldi - morao me je, kao dobar trgovac, podstaći da kažem kakvu vrstu poklona imam u glavi. Ali biće da mu se razgovor dopadao, pošto se vratio na moja putovanja kako bi mi postavio razna pitanja o tome šta sam video na ovom ili onom mestu, a zatim je stao da me ispituje o Mazandaranijevoj knjizi o kojoj nikada ništa ne beše čuo. Nakon što je saslušao moje duže objašnjenje, upita me kuda sad nameravam da idem. „Još uvek ne znam da li bi mi bilo bolje da se vratim pravo u Žiblet ili da najpre svratim u Smirnu.“ „Niste li mi rekli da se knjiga zbog koje ste preduzeli to putovanje sada nalazi u Londonu?“ „Zar imam razloga da je pratim čak do tamo?“ „О, ne! S kakvim pravom bih ja, koji sam ukopan obema nogama u tlo, mogao vama savetovati da se otisnete na jedno takvo putovanje? Ali ako se ikada odlučite da odete tamo, posetite me kad se vratite, da mi ispričate šta ste sve videli!“ Potom ustadosmo, da odemo pogledati u jednom drugom dvorištu, s druge strane radnje, nekoliko antičkih ili novijih statua. Jedna od njih, otkrivena blizu Ravene, učinila mi se odgovarajućom za vrt mog domaćina. Ona predstavlja Bahusa, ili možda nekog cara u trenutku prijateljskog obeda, sa peharom u ruci i okruženog svim ovozemaljskim voćem. Ako ne nađem ništa što mi se više dopada, uzeću je. Dok sam se vraćao pešice kod Gregorija, korak mi beše lak, i obećah sebi da ću opet navratiti tom tako gostoljubivom kolegi. U svakom slučaju, moraću doći ponovo, zbog statue.

Da li da je poklonim takvu kakva je, ili bih morao naručiti da joj se napravi postolje? Trebalo bi da upitam Baldija, koji sigurno zna kakav je ovde običaj. 21. aprila Gregorio mi je iznudio obećanje da neću od njega otići a da ga ne obavestim nekoliko dana unapred. Hteo sam znati razlog, ali on ostade zagonetan. Zatim me je upitao jesam li se odlučio za neko posebno odredište. Odgovorih mu da se još kolebam između Žibleta i Smirne; i da se ponekad pitam što ne bih išao u London. On je delovao iznenađen ovom novom mušicom, ali posle nekoliko minuta dođe da mi kaže da to možda i nije tako loša ideja. Ja odgovorih da je to samo jedna od ideja, i da još nisam doneo nikakvu odluku. Na šta on odvrati da nipošto ne smem žuriti, i da bi on bio najsrećniji čovek na svetu kad bi se moje oklevanje produžilo „sve do Božića“. Čestiti Gregorio, čvrsto verujem da misli svaku reč koju mi je rekao. Verujem takođe da ću, onog dana kad budem od njega odlazio, žaliti za ovom mirnom etapom. Međutim, valja mi krenuti na put, i to mnogo pre Božića. 22. aprila Gregoriova žena i njene tri kćeri stigle su danas, nakon što su posetile sedam crkava na svom putu, kako nalažu običaji Velikog četvrtka. Gospa Orijetina je mršava, suvonjava i odevena u crninu. Ne znam je li to zbog uskršnjeg posta, ali čini mi se da je njoj post cele godine. Trebalo je da dođe tek u subotu, uoči Uskrsa, ali odlučila je da izaziva neumerenost svog muža u telesnim zadovoljstvima dva dana ranije. Da sam joj ja kojim slučajem muž, Bože me sačuvaj i sakloni, ne bi morala nimalo da se pribojava moje strasti ni za vreme posta, ni ostatkom godine. Zašto o njoj govorim s toliko odbojnosti? Zato što mi je, istog trenutka kad je stigla i kad sam se pridružio njenom mužu i drugim ukućanima kako bih joj poželeo srećan povratak, uputila jedan pogled koji je hteo da kaže da

nisam dobrodošao kod nje, i da po svoj prilici nikada nisam smeo prekoračiti njen prag. Je li me možda smatrala Gregoriovim kompanjonom u bludničenju? Ili je možda saznala za planove ovog poslednjeg u vezi sa mnom i njenom kćerkom, te se potrudila da mi pokaže svoje neslaganje s jednim takvim naumom ili, naprotiv, povređeno samoljublje zbog moje isuviše mlake reakcije? U svakom slučaju, od onog trenutka kad je stigla, ja sam se u ovoj kući osećao kao stranac. Pomislio sam čak i da odem iz istih stopa, ali obuzdao sam se. Nisam hteo naneti uvredu onome koji me je dočekao kao rođenog brata. Pravio sam se da verujem kako se njegova žena tako ponaša zbog umora, zbog posta i patnji koje je Naš Gospod pretrpeo u ovoj nedelji, i koje zabranjuju preteranu radost. Ali neću se više zadržavati ovde. Već ove večeri nisam ostao za njihovom trpezom, pod izgovorom da idem u posetu jednom kolegi. Što se tiče čuvene Đakominete koju mi je njen otac toliko nahvalio, nisam je takoreći ni video. Ona je otrčala u svoju sobu ne pozdravivši nikoga, te sumnjičim njenu majku da ju je namerno sakrila. Vreme je, krajnje je vreme da odem. Provodim najtegobniju noć, mada ni od čega ne patim. Ni od čega? Da, patim što u ovoj kući više nisam dobrodošao. Teško mi je da zaspim, kao da je i moj san bio ukraden ili isprošen od mojih domaćina. Nadureno lice Gregoriove žene izvečeri je postalo još nadurenije i još ružnije. Ne mogu više ostati ovde. Ni do Božića, pa čak ni do Uskrsa, koji je tek za dva dana. Pa čak ni do jutra. Ostaviću im ljubaznu poruku i iskrašću se iz kuće na vrhovima prstiju. Spavaću u jednoj krčmi nadomak pristaništa, i čim budem imao neki brod, ukrcaću se. Na Orijent ili u London? Još uvek isto kolebanje. Da najpre pronađem knjigu? Ili da je zaboravim i radije pokušam da spasem Martu - ali na koji način? Ili pak da zaboravim na sve svoje ludosti i da se vratim svojima u Ziblet? Kolebam se, više no ikada. 23. aprila, na Veliki petak

Nalazim se u svojoj novoj sobi, u krčmi zvanoj Malteški krst. S prozora vidim uvalu pristaništa, desetine barki spuštenih jedara. Nije li mi možda već pred očima lađa koja će me odvesti odavde? Još uvek sam u Đenovi, ali već sam je napustio. Verovatno mi zbog toga, već, nedostaje, i ponovo osećam onu iseljeničku nostalgiju. Dakle, sproveo sam svoju pretnju u delo, pobegao sam iz Gregoriove kuće, uprkos nepredviđenim okolnostima koje su mi se, u poslednjem trenutku, isprečile na putu. U zoru, u praskozorje, skupio sam svoj neveliki prtljag, ostavio domaćinu jednu kratku poruku zahvaljujući mu na gostoprimstvu, poruku iz koje sam isključio bilo kakav zlonameran ili pak dvosmislen prizvuk, sve same pohvale, reči zahvalnosti i prijateljstva. Nisam pomenuo čak ni obećanje da ću mu vratiti trista Hvara koje mu dugujem, jer bi ga to verovatno uvredilo. Spustio sam pismo na vidno mesto, i uz njega nekoliko novčića za poslugu; sobu sam tako pospremio kao da nikad nisam u njoj boravio; izašao sam. Napolju se već razdanjivalo, ali kuća je još bila mračna. I tiha. Ako je služinčad već morala biti na nogama, dobro je pazila da ne pravi buku. Soba u kojoj sam spavao nalazi se na spratu, navrh jednog drvenog stepeništa, niz koje sam sišao krajnje oprezno plašeći se da previše ne zaškripi. Bio sam još na najgornjoj stepenici, čvrsto se držeći za ogradu kako ne bih posrnuo u mraku, kad se pojavi neko svetlo. Jedna mlada devojka, iskrsla ko zna odakle, niko drugi do Đakomineta. Nosila je dvokraki svećnjak, koji naglo obasja stepenište, kao i njeno vlastito lice. Smešila se. Nekim vragolastim, saučesničkim osmehom. Nije bilo ni govora da ustuknem. Videla me je kako nosim prtljag, te mi nije preostalo ništa drugo nego da nastavim silaziti. Smešeći se kao i ona, i namignuvši joj kao da želim s njom da podelim tajnu. Bila je isto onoliko blistava koliko je njena majka bila sumorna, i mogao sam se samo zapitati je li devojka bila drugačije prirode, pošto je nasledila očevu veselu narav, ili se ponašanje obeju njih moglo objasniti jedino njihovim godinama. Sišavši, jednostavno joj klimnuh glavom, bez ijedne reči, zatim se uputih ka vratima, koja otvorih, a onda ih polako zatvorih za sobom. Ona me je pratila sa svetlom, ali ništa nije rekla, ništa upitala, niti je pokušala da me zadrži. Prođoh drvoredom do kapije s gvozdenim šipkama, koju mi baštovan otvori. Tutnuh mu jedan novčić u ruku, i udaljih se. Plašeći se da Gregorio, pošto ga kći bude obavestila, ne pokuša da me stigne, zaputih se najmračnijim uličicama, hodajući brzo, gledajući pravo

preda se, sve do luke. Do pomenute krčme, čiji sam natpis zapazio prošle nedelje. Pošto sam napisao ovih nekoliko redova, spustiću zastore, izuću se i ispružiću se na krevetu. Spavanje, makar samo pregršt minuta, prijalo bi mi najviše od svega. Ovde caruje miris suve lavande, a čaršavi izgledaju čisti. Bilo je podne, bejah odspavao dobra dva do tri sata, kad me probudi neka paklena galama. Beše to Gregorio, koji mi je dobovao po vratima. Kaže da je prevrnuo sve krčme u Đenovi kako bi me pronašao. Plakao je. Ako mu je verovati, ja sam ga izdao, zario sam mu nož u srce, ponizio sam ga. Već trideset i tri pokolenja Manđavake su sjedinjeni sa Embrijačijima kao što je šaka srasla za ruku, a ja sam u trenutku ljutnje jednim grubim udarcem presekao nerve, vene i kosti. Rekoh mu da se smiri, da sedne, da nema ni izdaje, ni odsecanja, niti ičeg takvog, pa čak ni gorčine. U početku se uzdržah da mu ne otkrijem svoja prava osećanja, istina se zaslužuje, a on je ovakvim ponašanjem nije zaslužio. Ustvrdih, dakle, da sam ga želeo ostaviti sa njegovom nanovo okupljenom porodicom, i da sam od njega otišao sa najboljim mogućim uspomenama. To nije tačno, reče mi on, nego me je oterala hladnoća njegove žene. Umoran da bih poricao, na kraju priznadoh da je tako, istina je, držanje njegove supruge nije me ohrabrilo da ostanem. Onda on sede na krevet, i zaplaka kako nikada nisam video muškarca da plače. „Ona je takva prema svim mojim prijateljima“, reče konačno, „ali to je samo privid. Kad je budeš bolje upoznao...“ Navaljivao je i navaljivao da se vratim. Ali izdržao sam. Nisam mogao sebe zamisliti kako se vraćam sav posramljen u porodično gnezdo posle jednog onakvog odlaska, izgubio bih svako poštovanje u njihovim očima. Obećah mu samo da ću doći kod njih na uskršnji ručak, a to je častan kompromis. 24. aprila, na Veliku subotu Danas sam opet svratio Melkionu Baldiju, da mu potvrdim svoj izbor Bahusove statue i da ga upitam može li naložiti da se ona isporuči Gregoriju. On me pozva da sednem, ali u radnji beše jedna osoba visokog ranga - neka gospođa Fjeski, mislim - sa mnogobrojnom svitom; stoga sam

više voleo da zbrišem, obećavši da ću navratiti drugi put i ostavivši kolegi ime svoje krčme, koja se nalazi na nekoliko koraka od njegove kuće, ako slučajno poželi da me poseti. Hteo sam da poklon stigne mojim domaćinima sutra predveče, kao znak zahvalnosti posle prazničnog ručka koji ću provesti u njihovom društvu. Ali Baldi nije siguran da će moći da nađe raznosače na uskršnju nedelju, pa me moli da se strpim do ponedeljka. 25. aprila, na Uskrs Verujući da ide u susret mojim željama, Melkion Baldi me je danas izložio neprijatnosti i bruci. Zar ga nisam zamolio da isporuči statuu mojim domaćinima u nedelju predveče? Time sam se nadao da će oni u trenutku kad budem napuštao njihov dom, nakon što s njima podelim uskršnji ručak, primiti poklon kojim ću im izraziti svoju zahvalnost. Pošto dostava, izgleda, nije bila moguća toga dana, smatrao sam da bi moj gest mogao savršeno proći i sutradan, te da bi to bilo čak i ukusnije. Učtivost se dobro prilagođava izvesnoj sporosti. Ali Baldi nije hteo rizikovati da me razočara. Zato se postarao da nađe četiri mlada nosača, koji banuše na vrata mojih domaćina dok smo mi još bili usred obeda. Svi ustadoše, rastrčaše se na sve strane, i od toga nastade takva opšta pometnja, takav rusvaj... Nisam više znao kojim stolnjakom da sakrijem lice, naročito kada nosači, neiskusni a možda malo i pripiti, prevrnuše u vrtu jednu kamenu klupu, koja puče nadvoje, i stadoše gaziti cvetne leje poput krda divljih svinja. Umro sam od stida! Gregorio se zajapurio od uzdržanog besa, njegova žena se rugala, a njihove kćeri su se smejale. Ono što je trebalo biti jedan otmen gest preobrazilo se u bučnu lakrdiju! * * * No, taj dan mi beše rezervisao i druga iznenađenja. Čim sam prekoračio, oko podneva - a možda i poslednji put - prag kuće Manđavaka, Gregorio me je dočekao kao brata i uhvatio me pod ruku, odvukavši me do svoje radne sobe, gde smo ćaskali čekajući da njegova

žena i kćeri budu spremne. Upita me da li sam doneo odluku povodom svog odlaska, a ja odgovorih da sigurno krećem ovih dana, i da bih se najradije vratio u Žiblet, mada mi se još uvek dešava da se kolebam oko putnog pravca. On mi onda ponovi da će patiti zbog mog odlaska, da ću kod njega uvek biti dobrodošao, te da bi on, ako bih uprkos svemu odlučio da ostanem u Đenovi, sve učinio da zbog toga nikad ne zažalim; zatim me upita jesam li isključio mogućnost odlaska u London. Odgovorih da još nisam, ali da mi mudrost, bez obzira na privlačnost kojom me mami knjiga o Stotom Imenu, nalaže da se vratim na Orijent, kako bih ponovo preuzeo svoju dugo vremena napuštenu trgovinu i kako bih se uverio da je moja sestra najzad pronašla svoju decu. Gregorio, koji me je naizgled slušao samo polovično, stade međutim silno hvaliti gradove kroz koje bih prošao ako bih ikada krenuo brodom za Englesku, poput Nice ili Marseja ili Agda, Barselone ili Valensije, a naročito Lisabona. Potom me zapita, spustivši mi svoju tešku ruku na rame: „Ako bi slučajno promenio mišljenje, da li bi mi učinio jednu uslugu?“ Odgovorih mu, sasvim iskreno, da mi ništa ne bi pričinilo veće zadovoljstvo od mogućnosti da mu vratim bar malo svog moralnog duga posle svega što je za mene učinio. On mi onda objasni da je situacija koja je nastala u poslednje vreme zbog englesko-holandskog rata delimično poremetila njegove poslove, i da bi morao poslati jednu važnu poruku svom predstavniku u Lisabonu, izvesnom Kristoforu Gabijanu. Potom izvuče iz ladice jedno pismo, koje već beše napisano i zatvoreno njegovim pečatom. „Uzmi ga“, reče mi on, „i čuvaj ga kao oči u glavi. Ako odlučiš da ideš u London morskim putem, sigurno ćeš proći kroz Lisabon. U tom slučaju, biću ti beskrajno zahvalan ako odneseš ovo pismo Gabijanu na ruke. Učinio bi mi ogromnu uslugu! Ako, naprotiv, izabereš neki drugi pravac, i ne nađeš vremena da mi pismo vratiš, obećaj mi da ćeš ga spaliti neotpečaćeno!“ To mu obećah. Drugo iznenađenje, dosta prijatno, doživeo sam malo pre nego što ćemo preći za trpezu, kada Gregorio pozva svoju najstariju kći da sa mnom prošeta po vrtu. Tih nekoliko minuta potvrdiše moje najbolje utiske o ovoj mladoj devojci. Uvek nasmejana, ljupkog držanja, znala je ime svakoga

cveta. Slušao sam je kako priča, govoreći sebi sledeće: da se moj život odvijao drugačije, da nisam sreo Martu, da nemam svoju kuću, svoju trgovinu i svoju sestru s druge strane mora, mogao bih biti srećan sa Gregoriovom kćerkom... Ali suviše je kasno, i želim joj da bude srećna bez mene. Ne znam da li bih morao pomenuti, završavajući ovo nabrajanje vajnih peripetija svog uskršnjeg dana, činjenicu da me je supruga mog prijatelja, vrla gospa Orijetina, danas dočekala sa osmehom i sa izvesnom radošću. Sigurno zato što zna da se spremam da odem i da se više nikada ne vratim. Ponedeljak 26. aprila 1666. Sedeo sam u svojoj sobi, ispred prozora, s pogledom koji je lutao u daljini, kad se moja vrata naglo otvoriše. Okrenuh se. U okviru beše jedan veoma mlad mornar koji me upita dahćući, ne puštajući kvaku, da li bih hteo da idem u London. Ushićen, istog trena, onim što mi se učinilo kao zov sudbine, rekoh da. On me onda stade preklinjati da požurim, jer će uskoro povući brodske lestve. Brzo sakupih svoj oskudni prtljag u dva denjčića, koje on odnese pod rukama kao pod anđeoskim krilima. Momak je imao duge plave uvojke koji su izvirivali ispod mekane kape. Pođoh za njim niz stepenice, zatim hodnikom, zastavši tek toliko da dobacim krčmarevoj ženi nekoliko novčića i dve-tri reči na rastanku. Zatim se dadosmo u trku uličicama, pa kejom, sve do mostića, na koji se popeh jezika isplaženog do zemlje. „Ah, konačno ste stigli“, dobaci mi kapetan, „taman smo hteli da krenemo bez vas.“ Bio sam suviše zadihan da bih mu postavio i najmanje pitanje, samo mi se oči zaokružiše od čuđenja, ali to niko ne primeti. Ove redove pišem na lađi Sanctus Dionisius. Da, već sam na moru. Stigao sam u Đenovu a da to nisam planirao, napuštam je mesec dana kasnije na isti način, ili gotovo isti. Dok sam se ja sve vreme bavio odmeravanjem štete i koristi od brzog povratka u Žiblet, kao i dobrih i loših strana svraćanja, najpre, u Smirnu, ili na Hios, ili na neko drugo mesto, Proviđenje već beše trasiralo moj put, bez mog znanja.

Izvalivši se na neki sanduk kako bih povratio dah, nisam prestajao da se pitam jesu li baš mene čekali. Da nije naime onaj mladi mornar dobio zadatak da pokupi nekog drugog putnika u krčmi Malteški krst? Stoga ustadoh, prošarah očima po keju celom njegovom dužinom, očekujući da vidim nekog čoveka kako izbezumljeno trči vičući i mlatarajući rukama. Ali niko živ nije trčao. Tamo je bilo samo pogrbljenih nosača, mirnih carinika, šegrta, besposličara, uparađenih šetača. Među ovim poslednjim primetih jedno poznato lice. Baldija. Melkiona Baldija. Koga sam sto puta prokleo juče, kod Gregorija. Naslonjen na zid, mahnuo mi je. Lice mu se caklilo od znoja i zadovoljstva. Lepo mi beše rekao da provodi nedelje, praznične dane i sve svoje slobodne trenutke u luci, gledajući lađe kako dolaze i odlaze, i navodeći mornare na priču. Trgovac i sanjar, „kradljivac“, ili pre „utajivač putovanja“... Posle neprijatnosti koju mi je juče priredio, došlo mi je da mu radije uputim prekore nego osmehe, i umalo ne odvratih pogled kako se ne bi ukrstio s njegovim. Ali bilo bi sitničarski tako postupiti kad već napuštam Đenovu zauvek. Čovek je verovao da mi je priuštio zadovoljstvo, i mora da i u ovom trenutku zamišlja kako je sve dobro prošlo sa Bahusovom statuom, i da sam mu na tome veoma zahvalan. Dakle, zaboravivši svoje zlopamćenje, odmahnuh mu prijateljski, toplo i revnosno, kao da sam ga upravo tog časa prepoznao iz daljine. On živnu, uzvrte se, razmaha se, očigledno srećan zbog ovog poslednjeg susreta. I meni je takođe laknulo - a to je crta mog karaktera koju sam sebi često zamerao - zbog ovog nemog pomirenja. Polagano, lađa poče da se udaljava od keja. Baldi mi je još uvek mahao belom maramicom, a i ja sam njemu, na mahove, davao kratak znak rukom. U isto vreme, gledao sam pomalo svuda unaokolo, opet nastojeći da shvatim kakvim čudom sam se našao na ovom brodu. Nisam bio, i još nisam, u trenutku dok pišem ove redove, ni tužan ni veseo. Samo me sve to kopka. * * * Možda bi bilo mudro napisati na dnu ove stranice: „Neka bude volja Njegova!“ - pošto će u svakom slučaju biti...

Na moru, 27. aprila Juče sam govorio o Proviđenju, zato što sam video da tako pišu pesnici i veliki putnici. Ali ja nisam glup. Sem ako uzmemo u obzir da smo svi - moćni i slabi, vešti i naivni - njegovo slepo oruđe, Proviđenje nema ama baš ništa s ovim putovanjem! Savršeno mi je jasno čija je ruka trasirala moj put, čija me ruka odvela do mora, ka okeanu, ka Londonu. . U tom trenutku, u zadihanosti, u iznenađenju, u žagoru odlaska, nisam bio shvatio. Jutros, naprotiv, sve mi se razbistrilo pred očima. Rekavši sve, samo malčice preterujem. Znam ko me je ovako gurnuo, pogađam s kakvom mi je veštinom Gregorio usadio u glavu ideju da pođem za Englesku, ali još ne razabirem celu njegovu računicu. Pretpostavljam da nije odustao od moje ženidbe njegovom kćeri, i da je želeo izbeći da krenem natrag u Žiblet, odakle se verovatno više nikada ne bih vratio. Ovo višemesečno putovanje na drugi kraj sveta možda mu pruža osećanje da će me još malo zadržati pod svojim skutom. Ali ne zameram Gregoriju, niti bilo kome drugom. Niko me nije naterao da pođem. Bilo je dovoljno da plavom glasonoši kažem ne, i još bih bio u Đenovi, ili pak na putu za Orijent. No ja sam otrčao da uhvatim ovu navu! Ako je Gregorio kriv, i ja se ubrajam u njegove saučesnike, kao što su Proviđenje, godina Zveri, i Stoto Ime. Na moru, 28. aprila Sinoć, baš kad sam napisao, pomiren sa sudbinom, nekoliko krotkih redaka, videh kako prolazi palubom onaj mladi plavi mornar koga behu poslali po mene u krčmu. Dadoh mu znak da priđe, nameravajući da mu postavim dva-tri neodložna pitanja. Ali on je imao u očima neki detinji strah; zato mu samo spustih u ruku jedan krupan novčić, bez reči. More je mirno, još od polaska, ali sam se uprkos tome razboleo. Biće da me na moru više trese dosadna nelagoda nego valovi. U ovom trenutku, u glavi mi se ne muti, a ni u utrobi. Ali ne usuđujem se još dugo ostati nadvijen nad ovim stranicama. Miris mastila, koji obično

ne osećam, danas mi smeta. Naglo se zaustavljam. 3. maja Ovog ponedeljka ujutro, dok sam, prvi put za nedelju dana, gotovo čvrstim korakom hodao palubom, brodski lekar dođe da me upita jesam li ja zaista budući zet gazda Gregorija Manđavake. Zabavljen tim preteranim i u najmanju ruku preuranjenim opisom, odgovorih da uistinu spadam u njegove prijatelje, ali ne i u njegovu rodbinu, i stadoh se raspitivati o načinu na koji je on mogao saznati da se poznajemo. Njemu najednom postade neprijatno, kao da je sebi zamerio što mi je to rekao, i smesta se izgubi, pod izgovorom da ga je tražio kapetan. Zahvaljujući tom ispadu, sinu mi u glavi da se verovatno svašta šuška iza mojih leđa. Možda se čak i sprdaju na moj račun u vreme večere. Trebalo bi da se naljutim, ali kažem: nije važno! Nek se rugaju! Ništa ih ne košta što ismevaju čestitog i dundastog Baldasara Embrijaka, trgovca retkostima. Kad bi pak ismevali kapetana, ne bi ih mimoišao bič. Međutim, Bog dragi zna ne zaslužuje li on šegačenje, pa i mnogo više od toga! Ko bi ga razumeo: umesto da sledi uobičajeni put, da se zaustavi u Nici i u Marseju, ili barem u jednoj od te dve luke, on je odlučio da šiba pravo ka Valensiji, u Španiji, pod izgovorom da će nas severoistočni vetar tamo dovesti za pet dana. Ali vetar se pokazao ćudljiv. Nakon što nas je odgurao do pučine, izduvao se; potom je svake noći menjao pravac. Tako da osmog dana putovanja još nikuda nismo prispeli! Ne vidimo ni špansku ni francusku obalu, pa čak ni Korziku, Sardiniju ili Balearska ostrva. Gde smo sada? Tajna! Kapetan tvrdi da zna, a niko na brodu ne sme da mu protivreči. Videćemo. Neki putnici nemaju više namirnica, a većina gotovo više nema ni vode. Još nismo upali u veliku nevolju, ali plovimo ka njoj, razvijenih jedara! 5. maja Kada na brodu Sanctus Dionisius dva čoveka šušore nasamo, to znači da pričaju o kapetanu. Neki tada dižu oči ka nebu, drugi se usude da se smeju. Koliko li će puta, zaboga, njegova nepromišljenost izazvati samo naš smeh i šaputanja?

Što se mene tiče, savršeno sam se oporavio, šetam se, obilno jedem, diskutujem s jednima i s drugima, i već gledam s izvesnom nadmenošću one koji, oko mene, još uvek pate od morske bolesti. Što se pak mojih obroka tiče, ništa drugo nisam bio predvideo sem da kupujem ono što se bude prodavalo ovde. Žalim što nisam poveo nekog kuvara, ili spremio zalihe, ali sve se odigralo tako brzo! Nadasve žalim što više nemam uza se Hatema. Samo da mu se nije desila kakva nesreća i da je živ i zdrav u Žibletu... ...kuda sam, uzgred budi rečeno, morao i sam da odem. To danas mislim; a sve dok nisam pošao u suprotnom pravcu, nisam to mislio. Ali što bi, bi. Sležem ramenima. Izbegavam da se žalim. Pevušim okrenut ka moru jednu đenovsku pesmicu. Pohranjujem u svoju svesku, između dve stanice sudbine, svoja silna okolišanja... Da, tako je, mirim se sa sudbinom. Pošto u svakom slučaju sve završava pod zemljom, nije važan put! I zašto bih morao radije ići prečicama nego zaobilaznim stazama? 6. maja „Dobar kapetan preobražava Atlantik u Mediteran; rđav kapetan preobražava Mediteran u Atlantik“ - to se danas usudio kazati glasno jedan od putnika na brodu, neki Mlečanin. Nije se meni obraćao, već svima koji se behu okupili pored ograde na mostu. Mada sam izbegao razgovor s njim, ipak sam zapamtio njegovu izreku, obećavši sebi da ću je zapisati na ovim stranicama. Istina je da svi imamo osećaj da smo izgubljeni usred morskog bespuća, te sa strahom iščekujemo trenutak kad će neko povikati: „Zemlja!“ A nalazimo se u najbliskijim vodama, i u najboljem godišnjem dobu. Prema poslednjoj glasini, morali bismo pristati sutra uveče između Barselone i Valensije. Da su nam rekli „То će biti Marsej“, ili „Eg-Mort“, ili „Маоn“, ili „Alžir“, mi bismo u to poverovali, toliko smo izgubili sve orijentire. Negde na Mediteranu, 7. maja 1666.

Razmenio sam danas nekoliko rečenica sa kapetanom. On ima četrdeset godina, zove se Centurion, i slobodno mogu da napišem da je lud! Ne pišem „lud“ želeći da kažem neustrašiv, ili nepromišljen, ili ćudljiv, ili nastran... Pišem „lud“ želeći da kažem lud. On veruje da ga proganjaju krilati demoni, i misli da će im uteći ako ide krivudavim putevima! Da mi je neki putnik pričao takve stvari, ili neki mornarčić, ili onaj lekar, ili brodski majstor, odjurio bih kapetanu da ga baci u okove i spusti na kopno u prvom pristaništu. Ali šta da radim kad je lud kapetan? Da je on barem neki besan ludak, jarostan ludak, zapenušali ludak, očigledan ludak, već bismo se svi okupili da ga obuzdamo, obavestili bismo vlasti u luci u kojoj bismo pristali. Ali ništa od svega toga! Čovek je mirni ludak, dostojanstveno se šetka, diskutuje, šali se i daje naređenja sa sigurnošću vođe. Do današnjeg dana nisam mu uputio gotovo ni reči. Svega dve reči, u Đenovi, kada sam stigao trčeći i kada mi je rekao da brod umalo nije otišao bez mene. Ali jutros, šetkajući se po palubi, prođe pored mene; ja ga učtivo pozdravih, a njegove prve reči behu sasvim uobičajene. Kao što to obično biva među Đenovljanima koji se poštuju, najpre smo popričali o našim porodicama, i on nije propustio da biranim rečima pomene slavu Embrijačija i prošlost Đenove. Taman sam pomislio da su sve te podrugljive priče koje o njemu kruže nepravedne, kad jedna ptica veoma nisko prelete iznad naših glava. Njen krik nam privuče poglede, i primetih da je moj sagovornik zabrinut. „Koja je to ptica?“ - upitah. „Morska lasta? Galeb? Albatros?“ Kapetan odgovori, najednom nervozan: „То je demon!“ Najpre pomislih da on to na svoj način proklinje ta pernata stvorenja, zbog štete koju mu mogu napraviti. Zatim se upitah ne postoji li možda neka vrsta ptica koju moreplovci tako nazivaju. Međutim, čovek nastavi, sve uznemireniji: „Progone me! Kud god da krenem, pronađu me! Nikad me neće pustiti na miru!“ Beše dovoljan jedan lepet krila da on potone u svoje ludilo. „Progone me već godinama, na svim morima...“ Više se nije obraćao meni, služio sam mu samo kao svedok u njegovom mračnom razgovoru sa samim sobom, ili sa demonima. Posle nekoliko sekundi, ostavi me mrmljajući da mora izdati naređenje za promenu kursa kako bismo zavarali trag našim progoniteljima. Gospode

Bože, kud li će nas taj čovek odvesti? Odlučih da o ovome što se dogodilo ne pričam nikome, barem zasada. Kome da pričam, uostalom? I šta da kažem? I šta da radim? Da huškam na pobunu? Da širim lađom strah, podozrenje, nepokornost, i da budem odgovoran za krv koja može biti prolivena? Sve je to suviše ozbiljno. Pa čak i ako ćutnja nije najhrabrije rešenje, čini mi se da moram čekati, posmatrati, razmisliti, čuvajući prisebnost duha. Na svu sreću, imam ovu svesku da u nju šapućem ono o čemu moram ćutati. 8. maja Danas sam malo popričao sa mletačkim putnikom. Zove se Đirolamo Duraci. Bilo je kratko, ali ljubazno. Kad bi moj neprežaljeni otac mogao čitati ove redove, napisao bih „bilo je ljubazno, ali kratko“... Sa nama je i jedan Persijanac koga ljudi na brodu poluglasno nazivaju „princom“. Ne znam da li je princ, ali ima takvo držanje, a ustopice ga prate dve ljudeskare koje gledaju levodesno, levo-desno kao da se plaše za njegov život. On nosi kratku bradicu i crni turban, tako tanak, tako zategnut, da bi se pre reklo da je obična svilena traka. Ne priča ni sa kim, čak ni sa svoja dva čuvara, samo polagano hoda gledajući pravo preda se, i tek pokatkad zastane da posmatra obzorje, ili nebo. Nedelja 9. maja 1666. Najzad smo bacili sidro. Ni u Barseloni, ali ni u Valensiji, već na ostrvu Menorka, na Balearima, tačnije u luci Maon. Čitajući svoje poslednje stranice, zapažam da je reč o jednom od brojnih odredišta koja su glasine predvidele. Pomalo mi se čini kao da to ime beše upisano na nekoj od stranica kocke koju je za nas bacilo Proviđenje. Nije li mi bolje da napustim ovu ludu navu nego da tražim, u srcu ludila, poslednji tračak suvislosti? Morao bih da kažem: neka svi idu bestraga bez mene! Kapetan, lekar, Mlečanin, i persijski „princ“! Pa ipak, ne odlazim. Pa ipak, ne izvlačim se. Zar mi još nešto znači preživljavanje tih neznanaca?

Ili mi pak moje sopstveno preživljavanje ništa ne znači? Krajnja hrabrost ili krajnje mirenje sa sudbinom? Ne znam, ali ostajem. U poslednjem trenutku, videvši gužvu oko barki, čak sam odlučio da uopšte ne silazim na kopno, već da radije pozovem onog plavog mornarčića i zamolim ga da obavi za mene kupovinu. Zove se Mauricio i stalno ima osećaj da mi nešto duguje, zato što me je nasamario. Da budem iskren, više mu to nimalo ne zameram; pogled na njegove plave uvojke pruža mi čak izvesno okrepljenje - ali bolje da on to ne zna. Bejah mu napisao listu svega što mi je potrebno; po njegovoj nelagodnosti shvatih da nikada nije naučio čitati. Prema tome, postarah se da je nabuba i glasno izrecituje, i dadoh mu sasvim dovoljno novca da plati. Kad se vratio, ostavih mu kusur, čime je bio vidno zadovoljan. Verujem da će od sada dolaziti svakog dana da pita treba li mi štogod, i da će mi uvek biti na usluzi. Ne može zameniti Hatema, ali deluje mi, poput njega, u isti mah prepreden i pošten. Šta više tražiti od pomoćnika? Jednog dana ću izvući od Mauricija ime onoga ko ga je poslao po mene u krčmu Malteški krst. Da li mi to zaista treba, kad već tačno znam šta će mi reći? Da, kad bolje razmislim, treba mi. Hoću da čujem svojim sopstvenim ušima da mu je Gregorio Manđavaka platio da me pozove toga dana, i da me nagovori da trčim do broda koji će me tog časa povesti ka Engleskoj! Ka Engleskoj, ili Bog zna kud... To znači da mi se nimalo ne žuri. Bićemo zajedno na ovom brodu još nedeljama, i dovoljno je da budem strpljiv i vešt pa da taj momčić konačno sve prizna. 11. maja Nikada ne bih ni u snu poverovao da ću se sprijateljiti s jednim Mlečaninom! Istina je da se na moru, kad se na nekoj dugoj plovidbi sretnu dva trgovca, razgovor lako zapodene. Ali s njim su stvari otišle i dalje, već kod prvih rečenica pronašli smo toliko zajedničkih zanimanja da smesta zaboravih sva upozorenja koja mi je moj otac utuvljivao u glavu.

Nema sumnje da je naše upoznavanje olakšala činjenica da je Đirolamo Duraci, iako rođen u Veneciji, još od detinjstva živeo pod raznim nebesima Istoka. Najpre u Kandiji, zatim u Caricinu, na reci Volgi. A odnedavno živi u samoj Moskvi, gde po svoj prilici uživa veliki ugled. Stanuje u Predgrađu stranaca, koje postaje, kaže mi, pravi grad u gradu. Tamo ima francuskih gostioničara, bečkih poslastičara, italijanskih ili poljskih slikara, danskih ili škotskih vojnika, i naravno, trgovaca i pustolova svakojakog porekla. Čak su uredili, van grada, jedan teren gde se sukobljavaju ekipe igrača terajući nogom loptu, na engleski način. Grof Karlajl, ambasador kralja Čarlsa, ponekad lično tome prisustvuje. Moj mletački prijatelj juče me je pozvao da večeram u njegovim odajama. (I dalje oklevam i smešim se od nelagodnosti svaki put kad napišem „moj mletački prijatelj“, ali i dalje ću to raditi, i jednog dana ću se naviknuti!) On ima sa sobom jednog kuvara, jednog slugu i još jednog poslužitelja. Tako sam i ja morao da se obezbedim, a ne da se ukrcam sam, kao neki probisvet, kao neki prognanik! Za obedom, moj prijatelj mi je otkrio razloge svog putovanja za London. Ima zadatak da pridobije engleske zanatlije koji bi se nastanili u Moskvi. Nije ga car Aleksej ovlastio, u pravom smislu reči, ali od njega je dobio zaštitu i ohrabrenje. Svi spretni ljudi biće dobrodošli, ma kojeg zanata, pod jednim jedinim uslovom - da se ne odaju prozelitizmu. Vladar, koji je pravi mudrac, ne bi hteo da njegov grad postane stecište fanatika, pristalica hrišćanske republike, za koje vele da su brojni u Engleskoj, ali koji se kriju ili odlaze u izgnanstvo od povratka kralja Čarlsa, pre šest godina. Đirolamo je pokušao da me ubedi da se i sam nastanim u Moskvi. Pružio mi je još i veoma živopisnu sliku života u Predgrađu stranaca. Rekao sam mu „možda“, iz pristojnosti, i kako bih ga ohrabrio da nastavi svoju priču, no njegova ponuda nije me mnogo privlačila. Imam četrdeset godina, suviše sam star da otpočnem novi život u jednoj zemlji čiji jezik i običaje ne znam. Već imam dva zavičaja, Đenovu i Žiblet, i ako moram napustiti jednu, to činim da bih otišao u drugu. Štaviše, imam običaj da posmatram more, i nedostajalo bi mi ako bih se jednog dana morao od njega udaljiti. Tačno je da se ne osećam prijatno na brodu, više volim da mi se obe noge nalaze na čvrstom tlu. Ali u blizini mora! Potrebni su mi njegovi opori mirisi! Potrebni su mi njegovi talasi koji

umiru i rađaju se i umiru! Potrebno mi je da mi se pogled gubi u njegovom beskraju! Razumem da se čovek može prilagoditi nekom drugom beskraju, beskraju pustinjskog peska ili snežnih ravnica, ali ne kad je ugledao svetlo dana tamo gde sam ga ja ugledao, i kad ima đenovsku krv u venama. Drugim rečima, lako shvatam one koji jednog dana napuste svoju zemlju i sve svoje bližnje, i koji čak promene i ime, da bi započeli novi život u nekoj beskrajnoj zemlji. Bilo u Americi ili u Moskoviji. Nisu li moji preci upravo to učinili? Moji preci, ali takođe i svi preci svih ljudskih bića. Sve gradove behu osnovali i naselili ljudi koji su došli sa strane, sva sela takođe, i zemlja se popunila samo uzastopnim seobama. Kada bih još uvek imao lepršavo srce i lake noge, možda bih i okrenuo leđa rodnome moru i zaputio se u to Predgrađe stranaca, čije me i samo ime mami. 13. maja Je li tačno da je kralj Francuske skovao plan da osvoji otomanske zemlje, i da je čak naredio svojim ministrima da pripreme detaljan plan napada? Đirolamo me u to ubeđuje, navodeći kao potporu svojih kazivanja razna svedočanstva koja ničim ne mogu dovesti u sumnju. Tvrdi čak i da je kralj našao zajednički jezik sa persijskim šahom, kako bi ovaj, veliki neprijatelj sultana, određenog datuma podstakao nemire i privukao tursku vojsku ka Gruziji, Jermeniji i Atropateni. Za to vreme, uz pomoć Mlečana, kralj Luj bi se dočepao Kandije, Egejskog ostrvlja, Dardanela i Bosfora, a možda i Svete Zemlje. Iako mi ovo ne izgleda nimalo nezamislivo, čudim se što moj Venecijanac o tome govori otvoreno jednom čoveku koga je tek nedavno sreo. Sigurno je neki brbljivac, ali ne bih ga smeo zbog toga osuđivati kad zahvaljujući njemu saznajem tolike stvari, i kad je jedini razlog njegove indiskrecije prijateljstvo koje oseća prema meni i poverenje koje mi ukazuje. Čitavu noć sam lupao glavu planovima francuskog kralja, i ne mogu im se mnogo radovati. Naravno, ako mu ratna sreća bude naklonjena, i ako se bude mogao trajno dočepati ostrva, moreuza, i celog Levanta, ne bih se

mogao žaliti. Ali ako se upusti sa Mlecima u kakav nepromišljen i bezizgledan poduhvat, na mene će se, i na moje bližnje, da, na nas evropske trgovce naseljene u lukama Levantskog đerdana, obrušiti sultanova osveta. Što više razmišljam, više sam uveren da bi jedan takav rat bio, još od samog početka, velika nesreća za mene i moje. Daj Bože da nikada do njega ne dođe! Upravo sam pročitao ove poslednje redove, kao i one prethodne, i najednom se pitam nije li opasno pisati takve stvari i izražavati takve želje. Naravno, sve ovo pišem svojim vlastitim zakukuljenim jezikom, koji niko sem mene ne bi mogao odgonetnuti. Ali to vredi samo za moje intimne spise, koje na taj način skrivam od svojih bližnjih i od mogućih njuškala. Ako bi pak jednog dana u ovo zavirile vlasti, ako bi se kakav valija, paša, kadija zainatio da otkrije šta sam ja to ovde zabeležio, i ako bi mi pretio kocem ili me stavio na muke zahtevajući ključ, kako bih mu se mogao suprotstaviti? Odao bih mu svoju tajnu šifru, i onda bi on mogao pročitati da ću ja biti vrlo zadovoljan ako se kralj Francuske dočepa Levanta. Možda bi trebalo da pocepam ovaj list onog dana kad se budem vratio na Orijent. I da uz to izbegavam, ubuduće, da pričam o takvim stvarima. Bez sumnje me muči preterana sumnjičavost, nijedan valija, a ni paša, neće zabadati nos u moje beleške. Ali kad je čovek u mojoj situaciji, kad je u stranoj zemlji već toliko pokolenja, prepušten na milost i nemilost svakom poniženju, svakom potkazivanju, oprez nije samo stav, on je glina od koje sam napravljen. 14. maja Razmenio sam danas nekoliko reči s Persijancem koga nazivaju princom. Još uvek ne znam je li on princ ili trgovac, nije mi rekao. Šetao se, kao i obično, i ja sam mu se našao na putu. Nasmešio mi se, i u tome videh ohrabrenje da mu priđem. Kad načinili korak u njegovom pravcu, čuvari mu se uzbuniše, ali on im jednim pokretom ruke naredi da ostanu mirni, izvolevši me udostojiti blagog naklona. Onda ja izgovorih pozdravne rečenice na arapskom, a on mi uputi prigodne odgovore. Izuzev uobičajenih izraza koje iziskuje pristojnost a koje zna svaki musliman, čovek govori arapski sa izvesnim teškoćama. Ipak smo uspeli da

se predstavimo jedan drugom, i moći ćemo, prvom prilikom, i porazgovarati. Kaže da se zove Ali Esfahani i da putuje poslovno. Sumnjam da mu je to pravo ime. Kod njih je Ali najčešće ime, a Isfahan je njihova prestonica. Istinu govoreći, taj „princ“ mi nije rekao bogzna šta o sebi. Ali važno je da smo se jedan drugom predstavili, i da ćemo ponovo popričati. Što se tiče Đirolama, mog mletačkog prijatelja, on mi i dalje hvali Moskvu i cara Alekseja, prema kome gaji veliko poštovanje. Opisuje ga kao vladara zaokupljenog sudbinom svojih podanika, i željnog da privuče u svoje carstvo trgovce, zanatlije i ljude od znanja. Ali u Rusiji ne gledaju baš svi na strance s toliko dobronamernosti. Ako je car očito oduševljen onim što se dešava u njegovoj prestonici, koja je dosad bila obična sumorna selendra, ako rado pozira slikarima, raspituje se o najnovijim ludostima i želi da ubuduće, poput francuskog kralja, poseduje svoju sopstvenu glumačku trupu u samoj Moskvi, a naročito u ostalom delu zemlje, ima na hiljade čangrizavih popova koji veruju da u svim tim novotarijama vide prste Antihristove. To što se dešava u Predgrađu stranaca u njihovim očima je goli razvrat, pokvarenjaštvo, bezbožništvo i bogohuljenje, sve sami znaci koji najavljuju skorašnju vladavinu Zveri. U vezi s tim, Đirolamo mi je ispričao jedan nemio događaj koji sam po sebi mnogo govori. Neka trupa Napolitanaca išla je prošloga leta u Moskvu, da nastupa kod jednog carevog rođaka. Bilo je tu glumaca, muzičara, žonglera, trbuhozboraca... U jednom trenutku, neki čovek po imenu Persival Graso izveo je zadivljujuću predstavu: na zemlji je isprva ležao polišinel s vučjom glavom, a zatim se iznenada digao, progovorio, zapevao, zagegao se naokolo, a da se ni jednog jedinog časa nije videla ruka koja ga je pokretala s vrha stepenica skrivenih iza zastora. Svi prisutni izgledali su kao opčinjeni. A onda iznebuha ustade neki pop i zaurla kako im je pred očima sam nečastivi; navodio je rečenice iz Otkrovenja koje kažu „i bi mu dano da oživi sliku zveri, i da učini da ta slika progovori“. Onda izvadi iz džepa kamen i baci ga na binu. Nekoliko drugih, koji behu došli s njim, učiniše isto. Zatim svi stadoše na sav glas proklinjati Napolitance, strance i sve one koji se na neki način pridružuju onome što oni smatraju sotonskim i bezbožničkim rabotama. I najavljivati skorašnji smak sveta i Strašni sud. Gledaoci se razbežaše, jedni za drugima; čak se ni carev rođak nije usudio suprotstaviti se ovim goropadnicima; trupa je morala napustiti Moskvu već sutradan, u zoru.

Dok mi je moj prijatelj sve to pripovedao, s najsitnijim pojedinostima, setio sam se onog posetioca što beše došao kod mene u Žiblet, pre nekoliko godina, i koji je nosio jednu knjigu gde se najavljuje smak sveta upravo za ovu istu godinu, za 1666. Zvao se Jevdokim. Ispričah Đirolamu o njemu. To ime mu ništa ne govori, ali dobro poznaje Knjigu o veri, jednoj, istinitoj i pravoslavnoj, i ne prođe ni jedan jedini dan a da mu neko ne pomene to predskazanje. On sam ga olako shvata, i govori o preispoljnoj gluposti, o neznanju i praznoverju, što me je neizmerno razgalilo; ali dodaje da tamo većina ljudi u to čvrsto veruje. Neki čak navode i tačan datum. Tvrde, na osnovu kojekakvih crkvenih proračuna, da svet neće živeti dalje od Svetog Simeona, koji pada prvog septembra, i koji je za njih početak nove godine. 15. maja 66. Mislim da sam danas stekao poverenje „princa“ iz Isfahana, ili da sam, bolje rečeno, probudio njegovo zanimanje. Sreli smo se za vreme jedne šetnje i napravili smo nekoliko koraka zajedno, i za to vreme sam mu nabrojao razne gradove kroz koje sam prošao poslednjih meseci. Kod svakog imena pristojno je klimao glavom, ali kad pomenuh Smirnu, primetih neku promenu u njegovom pogledu. Kako bi me podstakao da još malo o njoj pričam, ponovio je značajnim tonom „Izmir, Izmir“, što je tursko ime grada. Rekoh mu da sam tamo proveo četrdeset dana, i da sam video rođenim očima, i to dvaput, Jevrejina koji tvrdi da je mesija. Moj sagovornik me onda uze pod ruku, nazva me uvaženim prijateljem, i priznade mi da su mu ispričali toliko protivrečnih stvari o tom „Sabataju Leviju“. Ja ga ispravih: „Ime mu je, kako sam čuo da ga izgovaraju Jevreji, zapravo Sabataj Zevi, ili Cevi.“ On mi zahvali što sam ispravio njegovu grešku, i zamoli me da mu kažem šta sam tačno video, kako bi umeo odvojiti, u svemu što se priča o tom čoveku, žito od kukolja. Ispričah mu neke stvari i obećah mu još neke. 16. maja

Juče sam govorio o poverenju koje sam izgleda stekao kod „princa“, da bih se posle ispravio govoreći radije o radoznalosti koju sam u njemu probudio. Bio sam u pravu što sam napravio ovu razliku, ali danas mogu da se vratim reči „poverenje“. Jer ako me je juče čovek samo puštao da pričam, danas je on sam pričao. Nije mi se istinski poveravao - a i što bi to radio, uostalom? Ali, s obzirom na to da je došlo od njega, hoću da kažem, od nekoga ko se nalazi u stranoj zemlji i ko, očigledno, neguje tajanstvenost, i ono malo što mi je rekao predstavlja svedočanstvo poštovanja i znak poverenja. Kazao mi je pre svega da ne putuje zbog poslova, ne u uobičajenom značenju te reči, već da bi posmatrao svet i da bi se upoznao sa čudnim stvarima koje se u njemu dešavaju. Uveren sam, a da mi on to i ne kaže, da je u pitanju ličnost veoma visokog položaja, možda rođeni brat velikog šaha, ili neki njegov rođak. Mislio sam da ga upoznam sa Đirolamom. Ali moj mletački prijatelj malo je previše brbljiv i ovaj drugi bi se mogao time užasnuti, te umesto da se malo-pomalo otvara kao stidljiva ruža, mogao bi se naglo zatvoriti. Družiću se dakle s njima odvojeno, sem ako se sami ne sprijatelje, bez mog posredovanja. 17. maja Princ me je danas pozvao u svoju „palatu“. Reč nije preterana ako stvari posmatramo relativno. Mornari spavaju u spremištu, ja u kabini, Đirolamo i njegova pratnja u kućici, a Ali Esfahani, koji zauzima čitav niz prostorija, i koji ih je ušuškao tepisima i jastučićima po persijskoj modi, uistinu je kao u nekoj palati. Među njegove ljude ubraja se i upravnik posluge, tumač, kuvar i njegov pomoćnik, sluga oblačilac i četiri potrčka, i još dva čuvara koje on naziva „moje zverke“. Prevodilac je francuski sveštenik, poreklom iz Tuluze, koga zovu „otac Anđeo“. Njegovo prisustvo pored Alija moralo me je iznenaditi, tim pre što su razgovarali na persijskom. Nisam mogao saznati ništa više, jer čovek je zbrisao čim mu je njegov gazda rekao da se možemo sporazumeti na arapskom.

Tokom večeri, domaćin mi ispriča jednu od najčudnijih bajki, prema kojoj svake noći, od početka ove godine, više zvezda iščezne s neba. Dovoljno je, reče on, da čovek u mraku posmatra nebeski svod, usredsredivši se na mesta gde su zvezde najgušće, da bi utvrdio kako se neke od njih najednom gase i više se ne pale. Verovatno je ubeđen da se nebo cele godine malo-pomalo prazni, sve dok na koncu ne bude postalo potpuno crno. Da bih proverio njegova kazivanja, dobar deo noći sedeo sam na palubi, zabačene glave, posmatrajući nebo. Pokušavao sam da prikujem pogled za određena mesta, ali oči bi mi se svaki put pomutile. Nakon sat vremena, postalo mi je hladno i otišao sam na spavanje pre no što sam se u bilo šta uverio. 18. maja Prepričao sam bajku o zvezdama svom mletačkom prijatelju, koji se zakocenuo od smeha još i pre nego što sam završio. Srećom mu nisam rekao od koga sam čuo tu priču. I srećom sam bio dovoljno mudar što nisam predstavio ova dva saputnika jednog drugome. I dalje se rugajući glasinama o smaku sveta, Đirolamo mi je ipak saopštio neke stvari koje su me prilično uznemirile. U njegovom društvu osećam onu istu nelagodnost koju sam nekada osećao razgovarajući s Majmonom; s jedne strane, mnogo bih voleo da posedujem njegovu smirenost, njegov prezir prema svakom sujeverju, što me navodi da jasno odobravam njegove reči; ali u isti mah, ne uspevam da sprečim te praznoverice, čak ni one najluđe među njima da sviju gnezdo u mome duhu. „Šta ako su ti ljudi u pravu?“, „Šta ako se njihova predskazanja potvrde?“, „Šta ako svetu zaista preostaje manje od četiri meseca do uništenja?“ - takva pitanja su mi lepršala po glavi, protiv moje volje, i mada sam svestan njihove besmislenosti, ne uspevam da ih se rešim. Što me ispunjava tugom i stidom, dvostrukim stidom. Stidom što delim prestravljenost neznalica, i stidom što se prema svom prijatelju ponašam tako podlo, odobravajući mu odlučnim klimanjem glave i u isti mah mu protivrečeći u dubini duše. Juče su me još jedanput obuzela ta ista osećanja, dok mi je Đirolamo pričao o nekim Moskovitima koje zovu Kapitonima, i koji teže smrti, kaže

on, „zato što su uvereni da će se Hrist uskoro vratiti na ovaj svet da u njemu uspostavi svoje kraljevstvo i zato što bi hteli biti među onima koji će se pojaviti s njim, u njegovoj povorci, a ne u mnoštvu grešnika koji će biti izloženi njegovim munjama. Ti ljudi žive van dometa svake vlasti, u malim grupama raspršenim po bespućima svoje zemlje. Smatraju da sada celim svetom vlada Antihrist, da je cela kugla zemaljska nastanjena prokletnicima, čak i Moskovija, pa čak i njena crkva, čije molitve i obrede više ne prepoznaju. Njihov vođa im preporučuje da se prepuste gladovanju dok ne umru, zato što tako neće biti odgovorni za samoubistvo. Ali neki drugi, osećajući da vreme ističe, više ne oklevaju da prekrše Božji zakon na najgori način. Više ne prođe ni nedelja dana a da se ne pročuju, iz ove ili one oblasti te ogromne zemlje, najstrašnije priče. Veće ili manje grupe skupe se u nekoj crkvi, ili pak u nekom običnom ambaru, podupru vrata i namerno naprave požar, spalivši se tako, u celim porodicama, sred molitvi i dečje vriske“. Ove priče me opsedaju otkako mi ih je Đirolamo preneo. Sanjam ih i danju i noću, i neprestano se pitam je li moguće da svi ti ljudi umiru nizašta. Može li se čovek zaista toliko prevariti i žrtvovati svoj život na tako okrutan način zbog obične greške u rasuđivanju? Mogu samo da ih poštujem, ali moj mletački prijatelj kaže da ih nimalo ne poštuje. Poredi ih sa tupavim životinjama, a njihovo ponašanje smatra u isti mah glupim, zločinačkim i bezbožničkim. Ipak oseća prema njima malčice sažaljenja, ali onog sažaljenja koje je samo poko- žica prezira. A kad mu ja priznam kako takav stav smatram okrutnim, on mi odvrati da nikad ne može biti prema njima onoliko okrutan koliko su oni okrutni sami prema sebi, prema svojim ženama i prema svojoj deci. 19. maja Ako je gašenje zvezda po svoj prilici teško proveriti, ono što bajka mog persijskog prijatelja pokazuje bez senke sumnje jeste to da je on poput mene zaokupljen svime što se priča povodom ove proklete godine. Ne, ne poput mene, mnogo više od mene. Ja sam podeljen između svojih ljubavi, svojih poslova, svojih banalnih snova, svojih običnih briga, i moram svakoga dana da vršim prisilu nad svojim apatičnim temperamentom kako ne bih odustao od potrage za Stotim Imenom. Na smak sveta mislim s vremena na vreme, verujem u stvari ne verujući u njih

previše, skeptik koga je moj otac u meni odgajio čuva me od prevelikih izliva vere - ili bi možda trebalo reći da mi zabranjuje svaku postojanost, bilo u održavanju zdravog razuma, bilo u traganju za himerama. Ali da se vratim na svog „princa“ i prijatelja, danas mi je nabrojao predskazanja što ih je sakupio povodom godine koja je u toku. Pošto dolaze sa raznih krajeva sveta, veoma su brojna. Neka sam znao, druga ne, ili ne u potpunosti. On o njima zna mnogo više od mene, ali i ja takođe znam stvari koje on ne zna. Tu su pre svega, naravno, predskazanja Moskovita i Jevreja, pa alepskih sektaša i engleskih fanatika, zatim, sasvim skorašnja, izvesnog portugalskog jezuite. A onda ona - u njegovim očima najviše uznemirujuća - četvorice najvećih astrologa u Persiji, koji se obično nikada ne slažu i svađaju se oko naklonosti svog vladara, a koji su svi navodno jednoglasno ustvrdili da će ove godine ljudi nazvati Boga njegovim hebrejskim imenom, kao što beše učinio Noje, i da će se dogoditi stvari koje se više nikada nisu događale još od Noja. „Svet će, znači, nestati u novom potopu?“ - upitah. „Da, ali ovoga puta u ognjenom potopu!“ Način na koji je moj novi prijatelj izgovorio ovu poslednju rečenicu podseti me na mog sestrića Buljinu. Onaj slavodobitni ton kojim se najavljuju najgore nesreće! Kao da im je Stvoritelj, poverivši im se, prećutno obećao imunitet. 20. maja Razmišljao sam, tokom noći, o rečima persijskih astrologa. Ne toliko o pretnji novim potopom, koja se sreće u svim predskazanjima o kraju sveta, već o aluziji na ime Božje, a naročito na Njegovo hebrejsko ime. Pretpostavljam da je ono sveti tetragram za koji se smatra da ga niko ne treba izgovoriti - ako sam pravilno razumeo Bibliju - izuzevši jedino prvosveštenika, i to samo jedanput godišnje, o Svecu nad svecima, na Dan pomirbe. Šta bi se onda desilo kad bi, na Sabatajev zahtev, hiljade ljudi širom sveta stale naglas izgovarati neizrecivo ime? Zar se Nebo ne bi toliko razgnevilo da bi uništilo zemlju i one koji su je naselili? Esfahani, s kojim sam danas dugo razgovarao, uopšte ne vidi stvari na isti način. Po njegovom mišljenju, ukoliko ljudi izgovore neizrecivo ime, to neće učiniti da bi izazivali Božje namere, već naprotiv, da bi ubrzali njihovo

ostvarenje, da bi ubrzali kraj vremena, da bi ubrzali oslobođenje; imam osećaj da mu nimalo ne smeta činjenica što tobožnji mesija iz Smirne preporučuje ovaj novi prestup. Onda ga upitah da li bi, po njegovom mišljenju, četvoroslovlje otkriveno Mojsiju moglo biti identično sa stotim imenom Alaha za kojim tragaju neki egzegeti Kur’ana. Moje pitanje mu se toliko dopade da mi desnom rukom obujmi ramena i navede me da tako načinimo nekoliko koraka zajedno, gotovo me gurajući, i ta vrsta bliskosti, budući da je došla od njega, nagna me da pocrvenim. „Pravo je zadovoljstvo“, reče on najzad sa izvesnim uzbuđenjem u glasu, „pravo je zadovoljstvo putovati u društvu jednog učenjaka." Uzdržah se da mu ne protivrečim, premda bi u mojim očima učenjak bio čovek sposoban da odgovori na jedno ovakvo Pitanje, a ne čovek koji ga postavlja. „Dođite! Hajte sa mnom!“ I odvede me ka jednoj sasvim maloj prostoriji, koju nazva „moja sobica tajni“. Pretpostavljam da pre nego što se taj dostojanstvenik ukrcao na ovu navu, to mesto nije imalo čak ni imena, ni „sobica“, ni „soba“, ni „kabma“, beše to samo bezlično mesto gde čovek može ostaviti nekoliko proburaženih džakova. Ali drvene stenke sada su prekrivene tapetama, ali pod je prekriven malim ćilimom po meri, ali vazduh je ispunjen tamjanom. Sedosmo jedan spram drugog na dva debela jastučeta. O plafon je bila obešena uljanica. Donesoše nam kafu i slatkiše, koje staviše na jedan kovčeg s moje leve strane. S druge strane beše jedan širok nepravilan otvor koji je gledao na plavo obzorje. Imao sam blag utisak da sam se vratio u svoju dečju sobu, tamo, u Žibletu, koja gleda na more. „Ima li Bog stoto, skriveno ime, koje bi se moglo dodati na devedeset devet imena što ih znamo? Ako ima, koje je to? Je li hebrejsko? Ili sirijsko? Arapsko ime? Kako ga prepoznati ako ga vidimo u nekoj knjizi ili ako ga čujemo? Ko ga je, u prošlosti, saznao? I koje moći to ime dodeljuje onima koji ga znaju?“ Moj prijatelj je redao pitanja bez ikakve žurbe. Pokatkad me pogledavši; ali najčešće okrenut ka pučini. Stoga sam na miru posmatrao njegov mršavi orlovski profil i njegove zagaravljene obrve. „Još od zore islama, naučnici se raspravljaju oko jednog stiha iz Kur’ana, koji se ponavlja na tri mesta u gotovo istom obliku, i koji je pretrpeo raznovrsna tumačenja.“

Esfahani ga navede brižljivo nižući slogove: „fa sabbih bismi rabbikael-azim“; što bi se na naš jezik moglo prevesti kao: „Veličaj ime Gospodara svoga, najvećeg“. Dvosmislenost dolazi iz činjenice da bi se u strukturi arapske rečenice epitet „el-azim“, „najveći“, mogao odnositi bilo na Gospodara, bilo na njegovo ime. U prvom slučaju, u ovom stihu bi bila jedna sasvim normalna opomena da se veliča ime Gospodara. Ali ako je tačno ono drugo tumačenje, stih bi se mogao shvatiti ovako: „veličaj Gospodara svoga njegovim najvećim imenom“, što bi podrazumevalo da postoji, među raznim imenima Boga, jedno vrhovno ime, važnije od svih drugih, i čijim bi se prizivanjem možda mogle steći posebne vrline. „Rasprava se tako nastavljala vekovima, pošto pristalice svakog tumačenja nalaze, ili veruju da nalaze u Kur’anu, ili u raznim govorima pripisanim Poslaniku, ono što je potrebno da razviju svoju tezu i pobiju onu drugu. Sve dok se nije pojavio novi argument, vrlo moćan argument, koji beše ponudio jedan mudrac iz Bagdada, poznat pod imenom Mazandarani. Ne kažem da je ubedio ceo svet, ljudi još i danas ostaju na svojim oprečnim pozicijama, tim pre što taj čovek nije bio neka osoba dostojna preporuke; za njega se pričalo da se bavi alhemijom, da piše nekim mađijskim pismima i da proučava raznovrsne okultne nauke. Ali imao je mnogobrojne učenike, a vele da mu je kuća povazdan bila puna sveta; zato je njegov argument uzdrmao poznate istine, i probudio apetit kako učenjaka, tako i običnog sveta.“ Prema „princu“, Mazandaranijev argument mogao bi se ovako sažeti: ako se pomenuti stih može shvatiti na dva različita načina, to znači da je Bog - koji je, za muslimane, tvorac samog Kur’ana - hteo tu dvosmislenost. „U stvari“, uporno će Esfahani, premda se ne izjasnivši odobrava li to mišljenje, „ako je Bog izabrao tu formulaciju a ne neku drugu, i ako ju je ponovio tri puta gotovo istovetnim rečima, to se očigledno nije moglo desiti greškom ni nespretnošću ni nepažnjom ni neznanjem jezika - sve te hipoteze su nezamislive kada je On u pitanju. Ako je to učinio, onda je sigurno bilo namerno! Pošto je tako, na neki način, preobrazio sumnju u izvesnost i mrak u svetlost, Mazandarani se upitao: zašto je Bog hteo tu dvosmislenost? Zašto nije jasno rekao ljudskim bićima da vrhovno ime postoji? I odgovorio je: ako je Stvoritelj izabrao da se izrazi dvosmisleno o vrhovnom imenu, to očigledno nije učinio da bi nas zavarao, da bi nas prevario - takve namere s

Njegove strane bile bi, još jedanput, nezamislive; nije nas mogao ostaviti u ubeđenju da vrhovno ime postoji ako ono uistinu ne postoji! Prema tome, vrhovno ime neminovno postoji; i ako nam to Svevišnji ne kaže na jasniji način, to znači da Mu Njegova beskrajna mudrost nalaže da pokaže put samo ljudima koji ga zaslužuju. Čitajući već pomenuti stih - ’Veličaj ime Gospodara svoga, najvećeg’ - kao i mnoge druge kur’anske stihove, većina će ostati uverena da je razumela sve što treba razumeti; dok će oni izabrani, upućeni, moći da se provuku kroz tanana vrata koja On mora da je zbog njih ostavio odškrinutim. Ocenivši da je ovim utvrđeno, bez najmanje senke sumnje, da stoto ime postoji, i da nam Bog ne brani da nastojimo da ga saznamo, Mazandarani beše obećao svojim učenicima da će u jednoj knjizi reći ono što to ime nije, i ono što jeste.“ „А je li napisao tu knjigu?“ - upitah, malo posramljenim glasom. „I u ovome se mišljenja razmimoilaze. Neki tvrde da je nikada nije napisao, drugi tvrde da ju je napisao, i da je naslovljena Knjiga o stotom imenu, ili Traktat o stotom imenu, ili pak Obznana skrivenog imena.“ „Kroz moju radnju je prošla knjiga pod tim naslovom, video sam je, ali nikad nisam saznao je li iz Mazandaranijeve ruke.“ - Uspeo sam izreći tu manju laž a da se ne odam. „Imate li je još?“ „Nemam. Pre no što sam uzmogao da je čitam, zatražio mi ju je jedan emisar francuskog kralja, te sam mu je dao.“ „Da sam ja bio na vašem mestu, nikad ne bih dao tu knjigu, ne pre nego što bih je pročitao. Ali nemojte ništa žaliti, sigurno je krivotvorena...“ * * * Mislim da sam dosta verno preneo Esfahanijeve reči, barem njihovu suštinu, jer smo puna tri sata proveli u razgovoru. Govorio mi je sa iskrenošću, verujem, te imam nameru da i ja njemu govorim sa isto toliko iskrenosti prilikom naših sledećih susreta. Mada ću ga i dalje ispitivati, jer on zna, siguran sam, daleko više nego što mi je saopštio. 21. maja

Sladunjav, sladunjav dan. Koliko mi je jučerašnji dan doneo radosti, znanja, toliko mi je ovaj doneo samo razočarenja i dobre razloge za ljutnju. Čim sam se probudio, osetio sam neku mučninu. Povratak morske bolesti, zbog drmanja lađe, ili sam možda preterao, sinoć, sa persijskim slatkišima od jezgra borove šišarke, od pistaća, od leblebije i od kardamoma. Pošto nisam nimalo bio u formi ni pri apetitu, odlučih da celoga dana držim dijetu u svojoj tesnoj izbi, i da čitam. Voleo bih da sam mogao s „princom“ nastaviti naš razgovor, ali nisam bio u stanju da se pojavim ni pred kim; rekoh sebi, tešeći se, kako je možda i bolje da ne ispadnem suviše nestrpljiv, suviše radoznao, kao da hoću da ga preslišavam. Kada na samom početku popodneva, u vreme sijeste, odlučih da napravim jedan krug palubom, ona beše potpuno pusta. Ali najednom spazih, na nekoliko koraka od sebe, kapetana; naslonjen na spremište, kao da beše utonuo u kakvu meditaciju. Mada nisam imao nikakve želje da pričam s njim, nisam hteo ni da izgleda da od njega bežim. Elem, nastavih šetnju istim korakom, i kad mu se približih, kurtoazno ga pozdravili. On učini isto, ali malo odsutno. Da bih izbegao neprijatnu ćutnju, upitah ga kada ćemo pristati, i u koju luku. Bilo je to, čini mi se, najobičnije, najbanalnije pitanje koje putnik može postaviti kapetanu. Ali takozvani Centurion uperi ka meni svoju sumnjičavu bradu. „Zašto pitate tako nešto? Šta biste to hteli da znate?“ Zašto bi kojeg vraga neki putnik hteo da zna kuda ide brod na koji je ukrcan? Ali trudeći se da zadržim osmeh, objasnih mu gotovo se izvinjavajući: „Zato što nisam kupio dovoljno namirnica u poslednjem pristaništu, te mi već manjkaju neke stvari. „Pogrešili ste! Putnik mora štošta predvideti.“ Samo što me još nije i izgrdio. Pokupih sve što mi je ostalo od strpljenja i učtivosti kako bih izgovorio uobičajeni pozdrav na rastanku, i udaljih se. Sat kasnije, poslao mi je supu po Mauriciju. Čak i da sam se osećao savršeno zdravim, ne bih je ni pipnuo; a pogotovo ne danas, sa ovako osetljivim stomakom. Iako zamolih mladog mornara da prenese kapetanu reči zahvalnosti, odapeh na njegov račun nekoliko zajedljivih strela. No Mauricio se uporno

pravio kao da ništa nije čuo, te mi jedino preostade da se pravim kao da ništa nisam ni rekao. Takav beše moj dan, a sada sam pred svojom stranicom, s kalemom u ruci, i suzama u očima. Najednom, sve mi nedostaje ovde. Čvrsto tlo i Žiblet i Smirna i Đenova i Marta, pa čak i Gregorio. Sladunjav dan, sladunjav. 24. maja Bacili smo sidro u luci Tandžer, koja se nalazi naspram Gibraltara i Herkulovih stubova, i koja odnedavno pripada engleskoj kruni - što nisam znao, priznajem, sve do jutros. Istina, dva veka pripadala je Portugalu, koji je beše vrlo lako osvojio; ali kada se infantkinja Katarina od Braganse pre četiri ili pet godina udavala za kralja Čarlsa, donela mu je u miraz dva mesta, jedno beše ovo a drugo Bombaj, u Indiji. Kažu mi da engleski oficiri poslani ovamo nisu mnogo zadovoljni, i da pričaju ružne stvari o ovom, kako vele, bezvrednom poklonu. Međutim, grad mi se učinio ljupkim, njegove glavne ulice su prave i široke, i oivičene kućama od čvrstog materijala. Video sam takođe polja narandže i limuna, koja šire jedan od najopojnijih mirisa, od onih što udaraju u glavu. Ovde vlada neka blagost vezana za blizinu Mediterana, Atlantika, pustinje koja nije daleko, i Atlaskih planina. Nijedan drugi kraj, čini mi se, ne nalazi se ovako na razmeđi ta četiri podneblja. U mojim očima, ovo ovde je zemlja koju bi svaki kralj bio srećan da poseduje. Šetajući se, sreo sam jednog starog portugalskog gospodina koji je rođen u ovom gradu i koji je odbio da ga napusti s vojnicima svog kralja. Zove se Sebastijan Magelan. (Nije li možda potomak slavnog moreplovca? Ne, valjda bi mi to rekao, sigurno...) On mi je, naime, preneo sve što se zucka, rekavši da je ubeđen kako je izvor poruga engleskih oficira to što je supruga njihovog suverena „papistkinja“; neki od njih misle da je papa lično, ispod žita, pomogao ovo venčanje, pokušavši na taj način da vrati Englesku pod svoje okrilje. Ali ako je verovati mom sagovorniku, taj brak bi se mogao objasniti drugačije: Portugal je neprestano u ratu sa Španijom, koja nije odustala od

namere da ga ponovo osvoji, te on nastoji da ojača veze s neprijateljima svoga neprijatelja. Bejah sebi obećao da ću, čim prvi put pristanemo, pozvati svoja dva prijatelja, persijskog i mletačkog, na jednu kraljevsku večeru, pošto nemam mogućnosti da ih ugostim na brodu. Mislio sam da rezervišem najbolju trpezu u mestu, a kad sam već imao sreće da sretnem gazda Magelana, upitah ga za savet. On smesta odgovori da sam dobrodošao u njegovoj kući; ja mu zahvalih i najiskrenije mu objasnih da moram pozvati više osoba, te da bih se osećao neprijatno ako bih se vratio na brod ne oduživši se svojim prijateljima. Ali on ne htede ništa da sluša. „Kad biste imali brata u ovom gradu, zar ga ne biste pozvali za svoju trpezu? Smatrajte da je to tako, i budite sigurni da će nam biti mnogo bolje da razgovaramo među prijateljima u mojoj biblioteci nego u lučkoj birtiji." 25. maja Sinoć se nisam mogao latiti pera. Po povratku od Magelana bio je mrak, a ja bejah previše jeo i previše pio da bih mogao nastaviti pisanje. Naš domaćin je čak navaljivao da kod njega prenoćimo, što možda i nije bilo za odbacivanje posle toliko noći provedenih u valovitim posteljama. Ali uplašio sam se da kapetan ne odluči da isplovi pre zore, te sam više voleo da se vratim. Sada je podne, a brod je još na keju. Oko nas sve izgleda tako mirno. Čini mi se da nećemo uskoro krenuti. Sinoćnje veče je prošlo prijatno, ali među nama nije bilo nijednog zajedničkog jezika, što je sastanku oduzelo deo zanimljivosti. Naravno, otac Anđeo beše u pratnji svog gospodara kako bi mu poslužio kao tumač, ali svoj zadatak je izvršavao prilično traljavo. Ponekad je bio zaokupljen jelom, ponekad nije slušao, tražeći da mu ponovimo, a ponekad je pak prevodio u dve kratke reči neko dugačko objašnjenje, bilo zato što nije sve zapamtio, bilo zato što mu nešto od izrečenog nije odgovaralo. Tako u jednom trenutku, Esfahani, koji je pokazao veliko zanimanje za Moskoviju i za sve što je Mlečanin pričao o tim ljudima i njihovim običajima, htede da se raspita o verskim razlikama koje postoje između pravoslavnih i katolika. Đirolamo stade da mu objašnjava šta sve

moskovski patrijarh zamera papi. Ocu Anđelu nije se mnogo sviđalo da ponavlja takve stvari, i kad Duraci reče da Moskoviti, poput Engleza, s naslađivanjem nazivaju svetog oca „antihristom“, naš velečasni dobi navalu krvi u lice, bučno odbaci svoj nož i drhtave donje usne odbrusi Mlečaninu: „Bolje bi vam bilo da naučite persijski kako biste sami mogli pričati takve stvari, ja ne želim da poganim ni svoja usta ni prinčevo uho.“ Otac Anđeo je u besu govorio na francuskom, ali svi prisutni, bez obzira na svoj maternji jezik, behu razumeli reč „princ“. Velečasni je uzalud pokušavao da se ispravi, šteta beše počinjena. Ne znam da li je na nešto slično mislio onaj koji je nekada rekao „prevodilac - previdilac“. Elem, nakon mesec dana plovidbe, konačno znam da je Esfahani uistinu princ. Pre nego što se iskrcam u Londonu, možda ću na koncu i saznati ko je on u stvari, i iz kojeg razloga putuje. Sinoć, za stolom, dok smo još jedanput razgovarali o portugalskom ustupanju Tandžera, on se nagnu ka meni i zamoli me da mu jednog dana objasnim, potanko, bliskosti i netrpeljivosti između raznih hrišćanskih naroda. Obećah mu da ću mu kazati ono malo što znam. I kao uvod, objasnih mu, pola u šali pola u zbilji, da bi trebalo imati na umu, želimo li razumeti bilo šta od onoga što se dešava oko nas, da Englezi mrze Špance, da Španci mrze Engleze, da Holanđani mrze i jedne i druge, a da Francuzi strasno mrze i jedne i druge i treće... Najednom, Đirolamo, koji je shvatio Bog će ga znati kako to što sam rekao poverljivo, pa još i na arapskom, dobaci: „Objasni mu takođe da Sijenci proklinju Firentince, a da Đenovljani više vole Turke nego Venecijance...“ Prevedoh verno, a onda se pobunih s najvatrenijim licemerjem: „Dokaz da mi nemamo ama baš ništa protiv Venecije jeste to što ti i ja razgovaramo kao prijatelji,“ „Sada, da, razgovaramo kao prijatelji. Ali u početku, svaki put kad bi me pozdravio, gledao si oko sebe da se uveriš kako te nijedan drugi Đenovljanin nije video.“ Opet mu se usprotivih. Ali možda je i u pravu. Sem što sam ja više gledao u nebesa nego oko sebe, jer se gore valjda nalaze moji preci, mir njihovoj duši. Preveo sam našu razmenu mišljenja, njegovoj visosti“, ali ne znam da li ju je shvatio. Da, verovatno, shvatio je. Zar nema blizu Persije raznih Đenova i Venecija, Firenca i Sijena, šizmatika, fanatika, kao i kraljevina i

naroda koji se svađaju poput naših Engleza, naših Španaca i naših Portugalaca? Tek u smiraj dana Sanctus Dionisius je isplovio. Mogli smo provesti prošlu noć u toploj postelji koju nam je nudio Magelan. Ta bi me noć okrepila kao retko koja druga! Ali grešim što napuštam Tandžer izražavajući žaljenje umesto da blagosiljam nebesa zbog jednog neočekivanog susreta koji je prosvetlio ovaj odmor. Nadam se da smo priuštili našem domaćinu podjednako zadovoljstva koliko i on nama. I da je naš prolazak malo ublažio njegovu melanholiju. U vreme Portugalaca, on beše veoma ugledan čovek; otkako su Englezi preuzeli ovo mesto, ima osećaj da je izgubio svako poštovanje. Ali šta da radi, reče mi on. Ne može valjda sa svojih šezdeset i nešto napustiti svoju kuću i zemlju, kako bi otpočeo novi život drugde. Tim pre što Englezi nisu neprijatelji, već saveznici, i što se njihova kraljica zove Katarina od Braganse. „I tako postadoh izgnanik a da nisam napustio svoju zemlju.“ To su reči koje jedan Đenovljanin iz Prekomorja može razumeti, zar ne? Budi blagosloven, Sebastijane Magelane, i neka te Bog naoruža strpljenjem! 26. maja Možda, sve u svemu, ima neke povezanosti u kapetanovom ludilu. Ako je verovati Đirolamu, Centurion je zapravo odlučio da se zaustavi u Tandžeru, izbegavajući sve luke španske obale, zato što prevozi u Englesku jedan važan tovar i što se plaši da ne bude uhvaćen. Upravo iz tog razloga sada kreće ka Lisabonu, nemajući nameru da se zaustavi ni u Kadisu ni u Sevilji. Još uvek nisam ispričao Duraciju - niti bilo kome drugom - epizodu o letećim demonima, ali radije bih se držao pretpostavke da kapetan glumi ludilo kako bi zamaskirao svoj lutajući itinerer. Mada ne uspevam sebe sasvim ubediti u to, silno bih voleo da je istina. Više volim znati da brodom upravlja jedan đavolski lukav čovek nego pravi pravcati luđak.

Princ Ali nas je danas pozvao za svoju trpezu, Đirolama i mene. Očekivao sam da otac Anđeo bude s njim, ali domaćin nam objasni kako se njegov tumač zavetovao da će ceo ovaj dan postiti i ćutati posvetivši se kontemplaciji. Premda ja mislim da nije imao želju da prevodi bogohulne reči. Elem, na mene je palo da prenosim italijanski na arapski, i arapski na talijanski. Očigledno vladam obama jezicima i nije mi nimalo teško da prelazim s jednog na drugi, ali nikada nisam morao prevoditi ovako, tokom celog obeda, svaku reč koja se izgovori, i zaključih da je taj posao iscrpljujući. Nisam mogao da uživam ni u jelu ni u razgovoru. Sem napora vezanog za samo prevođenje, morao sam izlaziti na kraj, kao i otac Anđeo, s neprijatnostima koje se Duraci trudi da prouzrokuje. On spada u ljude nesposobne da zadrže reči što im stižu na vrh jezika. Tako se nije mogao obuzdati da se ne izbrblja o planovima francuskog kralja koji se odnose na rat protiv sultana, i o tome kako se persijski šah navodno založio da pređe Otomane. Hteo je da mu naš domaćin kaže je li jedan takav savez uistinu sklopljen. Pokušavao sam odvratiti svog prijatelja da postavi to previše osetljivo pitanje, ali on beše zapeo, na način koji je graničio s prostaklukom, da ja prevedem doslovce. Iz preterane pristojnosti, ili iz slabosti, to učinih, i kao što sam i očekivao, princ suvo odbi da odgovori. Što je još gore, najednom reče da je umoran, pospan, te mi moradosmo odmah ustati. Imam osećaj da sam bio ponižen, i da sam jednim udarcem izgubio dva prijatelja. Večeras se pitam nije li moj otac ipak bio u pravu što je mrzeo Mlečane, što je govorio da su nadmeni i podli, i dodavao - naročito kad je kod njega bilo drugih italijanskih posetilaca - da se najmanje kriju kad nose svoje maske! 27. maja Jutros, kad otvorih oči, ugledah jednog od prinčevih „zverki“ ispršenog preda mnom. Vrisnuh od užasa, ali čovek ni ne trepnu. Sačeka da sednem i protrljam oči, kako bi mi bez reči pružio pisamce u kojem me njegov gospodar moli da dođem kod njega na kafu.

Nadao sam se da će mi ponovo govoriti o Stotom Imenu, ali veoma brzo shvatih da je samo hteo izbrisati rđav utisak koji sam mogao steći kad nas je juče gotovo izbacio. Pozivajući me bez Đirolama, hteo je takođe da napravi razliku. Više neću pokušavati da ih spajam... 1. juna Upravo sam se setio Sabatajevog predskazanja prema kome će era vaskrsenja početi u junu, u koji ulazimo ovog jutra. Kojeg dana juna? Ne znam. O tom predskazanju mi je pričao brat Eđidio, i ne verujem da je naveo tačan datum. Maločas sam pročitao stranicu koja se na to odnosi, onu od 10. aprila, i ustanovih da nisam govorio o tom predskazanju. Međutim, sećam se da sam ga čuo. Ali možda nije bilo toga dana. Sada se sećam, bilo je to u Smirni, nedugo posle mog dolaska u taj grad. Da, siguran sam, iako ne mogu proveriti, pošto više nemam svoju svesku... Duraci nije čuo da se priča o nekom smaku sveta najavljenom za juni. On na to crče od smeha, kao i na prvi septembar moskovitskih vidovnjaka. „Za mene je smak sveta ako upadnem u vodu“, reče on s vidnim nepoštovanjem. Još jedanput se pitam je li to mudrost ili pak zaslepljenost... U Lisabonu, 3. juna Posle osam dana plovidbe, Sanctus Dionisius je oko podneva bacio kotvu u lisabonskoj luci. I tek što smo stigli, bio sam izložen teškoj neprijatnosti, koja umalo nije prerasla u užasnu nesreću. Nisam počinio nikakav greh, sem što nisam znao ono što su drugi već znali; ali nema goreg greha od neznanja...

Malo pre no što ćemo sići na kopno, i dok sam se spremao da najpre pođem kod gazda Kristofora Gabijana kako bih mu predao ono pismo koje mi je poverio Gregorio, Esfahani mi posla jednu poruku moleći me svojim krasnopisom da ga posetim u njegovim odajama. Bio je besan na oca Anđela, koga je optuživao za nepoštovanje prema njemu, za ograničenost duha i nezahvalnost. Malo posle, videh i sveštenika kako izlazi iz jedne kabine, noseći svoje stvari, takođe kipteći od besa. Svađa je izbila zato što je princ želeo da poseti jednog portugalskog jezuitu o kome mi je već pričao tokom putovanja, izvesnog oca Vijeire, koji je navodno dao neka predskazanja što se odnose na smak sveta, i neka druga koja najavljuju skorašnje rušenje Otomanskog carstva. Otkako je saznao, pre nekoliko meseci, za postojanje ovog sveštenika, Persijanac beše sebi obećao da će se neizostavno sresti s njim ako ikada bude prošao kroz Lisabon, i da će ga podrobnije ispitati o tim predskazanjima, koja su ga zanimala u najvećoj meri. Ali kada je pozvao oca Anđela da ide s njim u ovu posetu i da mu bude tumač, monah se pobuni, rekavši da je taj jezuita običan jeretik i bezbožnik, koji je zgrešio iz gordosti tvrdeći da poznaje budućnost, te da on odbija da ga vidi. Pošto ga nije mogao razuveriti, princ se nadao da ću ga ja moći zameniti. Ne videh u tome ništa loše, naprotiv. Zanimalo me je isto toliko koliko i njega šta će reći taj čovek. Kako o koncu vremena, tako i o sudbini carevine na čijoj teritoriji živim. Prema tome, žurno prihvatih, i iskoristih radost koju sam priuštio Esfahaniju zatraživši mu obećanje da neće strogo suditi oca Anđela, koji se morao pokoravati svojoj veri i zavetima što ih je dao, te da će u njegovom stavu videti dokaz stroge lojalnosti, a ne izdaje. Samo što smo stupili na tlo, uputismo se, princ, njegove „zverke“ i ja, ka jednoj velikoj crkvi u pristanišnoj četvrti. Pred kojom sam naleteo na jednog mladog semeništarca koga upitah poznaje li slučajno oca Vijeiru i da li bi mi mogao pokazati mesto gde ovaj stanuje. Pogled mu se malo smrači, ali me zamoli da pođem s njim u župni dvor. Što i učinih, dok princ i njegovi ljudi ostadoše napolju. Čim uđosmo, semeništarac me pozva da sednem, i obeća da će potražiti jednog starešinu koji će mi biti od veće pomoći. Zadrža se nekoliko minuta, potom se vrati, rekavši mi da „vikar“ treba svakog časa da stigne. Čekao sam, čekao, zatim počeh da se vrpoljim od nestrpljenja, tim pre što je princ još uvek bio na ulici. U jednom trenutku, ne mogavši više da izdržim,

ustadoh, i otvorih vrata iza kojih mladić beše zamakao. On se nalazio tamo, vrebajući me kroz mali otvor, te skoči kao oparen ugledavši me. „Možda sam došao u nekom trenutku koji vam ne odgovara“, rekoh učtivo. „Ako želite, vratiću se sutra. Naš brod je maločas stigao, i ostajemo u Lisabonu do nedelje.“ „Jeste li vi prijatelji oca Vijeire?“ „Ne, još ga ne poznajemo, ali čuli smo za njegove spise.“ „Jeste li ih čitali?“ „Ne, nažalost, još nismo.“ „Znate li gde on trenutno boravi?“ Počeo je da mi ide na živce. Te pomislih da sam sigurno naleteo na nekog maloumnika. „Kad bih znao gde boravi otac Vijeira, ne bih došao vas da pitam!“ „On je u tamnici, po naređenju Svete službe!“ Moj sagovornik stade da mi objašnjava iz kojih je motiva jezuita bačen u tamnicu po naređenju Inkvizicije, ali ja se izgovorili žurbom i brže-bolje napustih ustanovu, te zamolih Esfahanija i njegove ljude da ubrzaju korak ne okrećući se. Ne umem da kažem čega sam se tačno plašio. Premda sam bio uveren da mi ne mogu ništa zameriti, nisam imao nikakvu želju da se na sam dan dolaska u ovaj grad pojavljujem pred nekim vikarom, nekim biskupom, nekim sudijom, ili nekim drugim predstavnikom vlasti, a naročito ne pred Svetom službom! Kada po povratku na brod ispričah Duraciju šta nam se dogodilo, on mi reče kako je dobro znao da je Inkvizicija osudila Vijeiru, i da ovaj čami u tamnici od prošle godine. „Trebalo je da mi kažeš da želiš videti tog sveštenika, i ja bih te upozorio. Da si bio onoliko brbljiv sa mnom koliko sam ja s tobom, poštedeo bi sebe te neprijatnosti!“ - prekori me on. Nema sumnje. Ali verovatno bih navukao na sebe hiljadu drugih. Sem ovoga - red je da načas pomenem i dobre strane putovanja - večeras sam se raspitao o najboljim trpezama Lisabona, kako bih sutra pozvao svoje prijatelje na večeru, što nisam mogao učiniti kad smo se odmarali u Tandžeru. Pričali su mi o jednoj vrlo glasovitoj konobi u kojoj spremaju ribu s raznovrsnim začinima iz celoga sveta. Bejah sebi obećao da više neću spajati Persijanca i Mlečanina, ali princ sada zna praviti razliku između Đirolama i mene, a ja moram ućutkati svoja predubeđenja i svoju

preosetljivost. Nema nas baš mnogo koji možemo ćaskati kao gospoda na ovome brodu! Na moru, 4. juna 1666. Rano jutros otišao sam gazda Gabijanu, i ta poseta, koja je trebalo da bude kratka, kurtoazna i sve u svemu banalna, promenila je pravac moga putovanja - ne samo moga nego i mojih saputnika. Njegovu adresu sam našao bez ikakvih poteškoća, pošto su mu kancelarije u blizini luke. Rođen je od oca Milaneza i majke Portugalke, i više od trideset godina živi u Lisabonu, gde sada zastupa interese brojnih trgovaca svakojakog porekla, baveći se uz to i svojim sopstvenim poslovima. Kada mi je Gregorio pričao o njemu, imao sam utisak da je to neki činovničić u njegovoj službi, maltene kalfa; ali možda sam loše protumačio njegove reči. Čovek je, u svakom slučaju, uspešan brodovlasnik i zakupac brodova, a kancelarije mu zauzimaju celu jednu četvorospratnicu, gde užurbano radi šezdesetak ljudi. Beše sparna vrućina, uprkos jutarnjem času, a Gabijana je hladila jedna mulatkinja koja mu je stajala iza leđa; no kako mu to očigledno nije bilo dovoljno, s vremena na vreme je razmahivao listovima spisa koje je čitao, pokušavajući osvežiti očne kapke. Iako ga beše skolilo pet drugih posetilaca, koji su mu se svi obraćali uglas, on se pokaza veoma predusretljiv na pomen mog i Manđavakinog imena, i smesta raspečati pismo, preletevši ga u tišini, nabranih obrva; potom odmah pozva svog sekretara i ozbiljno mu prišapnu dve-tri reči na uho, te mi se izvini što se mora načas pozabaviti drugim osobama. Činovnik na par minuta nestade, zatim se vrati noseći poveliku svotu novca - oko dve hiljade florina. Pošto sam pokazao iznenađenje, Gabijano mi pruži pismo, koje sam bio primio zapečaćeno. Uz uobičajene pozdrave, Gregorio ga je samo zamolio da mi poveri na ruke pomenutu sumu, koju treba da mu odnesem u Đenovu. Šta li to hoće da postigne moj takozvani „tast“? Da me prisili da ga ponovo posetim po povratku iz Londona? Nema sumnje. Takva računica liči na njega! Pokušah objasniti svom domaćinu da oklevam poneti sa sobom jednu toliku sumu, tim pre što nemam nikakvu nameru da svratim u Đenovu. Ali on ne htede ništa da sluša. Uistinu je dugovao tu sumu Gregoriju, i pošto

mu ju je ovaj tražio, nije dolazilo u obzir da mu je ne pošalje. A posle, stavio mi je na znanje, moja je stvar hoću li proći kroz Đenovu ili ću naći neki drugi način da dostavim taj novac njegovom primaocu. „Ali ja nemam, na brodu, nikakvo sigurno mesto...“ Mada zadržavajući ljubaznost, čovek mi uputi blago iznerviran smešak, i pokaza mi jednim pokretom ruke sve te ljude oko sebe, koji su postajali nestrpljivi. Jasno, pored svih svojih problema ne može se opterećivati i mojima! Stavih tešku kesu u svoju platnenu torbu. Potom ustadoh, pomiren sa sudbinom i zabrinut, te dobacih, više govoreći sebi u bradu: „Ovolike pare da nosim čak do Londona!“ Ova poslednja strelica, odapeta naslepo, beše pun pogodak. „Do Londona, kažete? Ne, nipošto, verujte mi, to bi bilo suludo, ne idite tamo! Upravo sam dobio veoma pouzdane vesti, prema kojima su Holanđani presreli i pretresli nekoliko lađa koje su plovile ka Engleskoj. Sem toga, jedna velika bitka vodi se na moru, na vašem putu. Bilo bi ludilo sada isploviti.“ „Kapetan ima nameru da krene prekosutra, u nedelju.“ „То je prerano! Poručite mu od mene da ne sme da ide. Izložio bi svoj brod opasnosti. Ili još bolje, recite mu da dođe kod mene po podne, obavezno, da mu objasnim šta je i kako je. Ko vam je kapetan?“ „Zove se Centurion, mislim. Kapetan Centurion.“ Gabijano napući usta, što je značilo da ga ne poznaje. Umalo ga ne odvedoh na stranu da mu kažem za kapetanovo ludilo, ali osetih da bi to bilo neumesno. Ljudi oko nas su se vrpoljili, streljajući me ljutitim pogledima; to što sam imao reći beše osetljivo; a zatim, ako taj čovek bude popričao lično sa Centurionom, primetiće sigurno i sam ono što bih se ja potrudio da mu objasnim. Odjurih dakle na brod, gde se uputih pravo kapetanu. Bio je sam, udubljen u neku meditaciju, ili u kakav nemi razgovor sa svojim demonima. Učtivo me zamoli da sednem preko puta njega, i podiže glavu ka meni sa sporošću velikog mudraca. „Šta je bilo?“ Dok sam ga izveštavao o onome što sam saznao, izgledalo je da me napeto sluša; a kad mu rekoh da gazda Gabijano želi s njim razgovarati lično kako bi mu ukazao na sve okolnosti koje čine putovanje za London opasnim, Centurionu se zaokružiše oči, ustade sa svog sedišta, potapša me po ramenu moleći me da ga sačekam na svom mestu ne mrdajući, jer mora

načas izaći da da neka naređenja svojim ljudima, a onda ćemo zajedno poći tome Gabijanu. U jednom trenutku, dok sam ga još čekao, kapetan prelete kao oluja svojim odajama, tek toliko da me uveri da upravo preduzima neophodne mere kako bismo mogli krenuti. Bio sam ubeđen da je pod tim podrazumevao „kako bismo mogli krenuti Gabijanu“. Bio sam rđavo shvatio, ili me je on prešao. I dok sam ga ja čekao, on je zapravo izdavao naređenja svojim ljudima da odvežu palamare i razviju jedra kako bismo što brže napustili Lisabon. Dođe da me o tome obavesti, ovoga puta bez dvosmislenosti: „Idemo ka pučini!“ Poskočih sa svog sedišta kao sumanut. A on me mirno zamoli da se vratim na mesto kako bi mi mogao objasniti pravu pravcatu istinu. „Zar niste ništa uočili kod te individue kod koje ste bili?“ Uočio sam mnoge stvari, ali nije mi bilo jasno na šta cilja. Ni zašto sebi dozvoljava da jednog takvog čoveka naziva „ta individua“. Onda kapetan nastavi: „Zar niste ništa zapazili kod tog Gabijana?“ Po načinu na koji je upravo izgovorio to ime, ja najzad shvatih. I prestravih se. Ako je ludak koji je stajao preda mnom padao u delirijum zbog svake morske laste ili galeba što mu proleti nad glavom, u kakvo li tek ludilo može potonuti saznavši da se čovek koji ga je molio da odloži putovanje zove upravo „gabijano“? 1 Još ću biti srećan ako me bude smatrao za prijatelja koji je došao da ga upozori na zaveru, a ne za demona prerušenog u đenovskog trgovca. I sreća moja da se zovem Embrijako a ne Marangone 2 , kako se zvao jedan amalfitanski trgovac s kojim je moj otac, nekada, poslovao! Tako znači, upravo smo napustili Lisabon! Nisam prvo pomislio na sebe i na svoje saputnike u nesreći, kako ćemo morati da brodimo među razularenim tobdžijama, i kako nas čeka smrt ili zarobljeništvo; ne, moja prva misao beše - čudnovato - žaljenje onih nesrećnika koje smo maločas ostavili u Lisabonu. Smatrao sam nedopustivim da kapetan nije hteo sačekati njihov povratak na brod, bez obzira na to što sam znao da će im ta grešna nebriga možda spasiti život i poštedeti ih nesreća koje će se neminovno obrušiti na nas.

Najpre pomislih, naravno, na dva prijatelja koja sam stekao tokom putovanja, na Duracija i Esfahanija. Video sam ih jutros i jednog i drugog kako odlaze, kad i ja, i ubrzo se uverih, avaj, da se nisu vratili na lađu. Behu mi obećali da će večeras biti moji gosti, a ja sam sebi dao reč da ću ih ugostiti na način koji bi bio dostojan njihovog ranga, kao i našeg prijateljstva, i da to nikada neće zaboraviti... Ali sve je to sada bila prošlost, ja plovim ka nepoznatom pod palicom jednog luđaka, a moji prijatelji se možda već jadaju na keju videvši kako se Sanctus Dionisius neobjašnjivo udaljava. Večeras, na palubi, nisam jedini koji je unezveren. Retki putnici, kao i svi članovi posade, imaju osećaj da su postali taoci za koje niko nikada neće platiti otkup. Taoci kapetana ili demona koji ga progone, taoci sudbine, buduće žrtve rata - imamo osećaj da smo svi, trgovci i pomorci, bogati i siromašni, gospodari i sluge, još samo gomila izgubljenih života. Na moru, 7. juna 1666. Umesto da šiba ka severu i plovi duž portugalskih obala, Sanctus Dionisius već tri dana ide ka zapadu, pravo ka zapadu, kao da se zaputio u Novi svet. Sada se nalazimo usred atlantskog beskraja, more postaje uzburkano i pri svakom potresu čujem vrisku. Morao bih biti prestravljen, a nisam. Morao bih biti razjaren, a nisam. Morao bih se uzrujati, trčati, postaviti hiljadu pitanja ludom kapetanu, a ja sedim turski na podu svoje kabine, na četvorostruko presavijenom ćebetu. Spokojan sam poput jagnjeta. Spokojan sam poput samrtnika u dubokoj starosti. U ovom trenutku, ne bojim se ni brodoloma ni zarobljeništva, bojim se samo morske bolesti. 8. juna Tek četvrtog dana uveče, kapetan je odlučio, možda procenivši da je dovoljno zavarao put demonima koji ga progone, da promeni kurs i ponovo krene ka severu.

Što se mene tiče, još ne uspevam da se ratosiljam svojih vrtoglavica i mučnina. Ne izlazim iz sobe i izbegavam da suviše pišem. Mauricio mi je večeras doneo mornarsku porciju. Nisam je ni pipnuo. 12. juna Ovoga dana, devetog otkako smo krenuli za London, Sanctus Dionisius mirovao je puna tri sata na pučini - ali ne bih umeo reći na kojoj tački okeana se nalazimo, ni koje obale su nam najbliže. Upravo smo se mimoišli s jednom drugom đenovskom lađom, Alegranciom, koja nam je davala znake, i koja nam je poslala izaslanika koga smo podigli na palubu. Smesta se pronela vest koja potvrđuje da se između Holanđana i Engleza vodi žestoka bitka, i da je stoga put kojim smo krenuli pogibeljan. Glasonoša ostade svega nekoliko minuta u kapetanovoj odaji. Posle čega se ovaj zatvori na jedan dugi trenutak, sam, ne izdajući nikakva naređenja svojim ljudima, dok se naša nava ljuljuškala u mestu, smotanih jedara. Mora da je Centurion oklevao s odlukom. Treba li se vratiti natrag? Treba li se negde skloniti i čekati novosti? Ili pak promeniti put i zaobići borbenu zonu? Prema Mauriciju, koga sam večeras ispitao, uzeli smo gotovo isti kurs, sasvim blago skrenuvši ka severoistoku. Otvoreno sam mu rekao da smatram nerazumnim, s kapetanove strane, toliko izlaganje opasnosti, ali mladi mornarčić ponovo se pravio da me ne čuje. I ovoga puta nisam insistirao, ne želeći da svalim na njegova dečačka pleća tako teške brige. 22. juna Prošle noći, pateći od nesanice i od ponovnog napada morske bolesti, izađoh da se prošetam palubom, i primetih u daljini, s naše desne strane, neku sumnjivu svetlost, koja je u mojim očima izgledala kao brod u plamenu. Ujutro nažalost utvrdih da niko sem mene nije to video. Taman sam, predveče, bio spreman da se upitam nisu li me oči prevarile, kad iz daljine začuh gruvanje topovnjača. Ovoga puta, cela lađa je bila usplahirena.