Sidney Sheldon BOJIŠ LI SE MRAKA Atanasu i Veri s ljubavlju Posebno se zahvaljujem svojoj pomoćnici Meri Lengford za njen neprocenjivi doprinos
PROLOG
Berlin, Nemačka Sonja Verbrugge nije imala pojma da će to biti njen poslednji dan na Zemlji. Gurala se kroz masu letnjih turista koji su preplavili trotoare Unter den Lindena. Ne paniči, pomislila je za sebe. Moraš ostati mirna. Preko kompjutera je dobila hitnu, zastrašujuću poruku od Franzea: Sonja, beži! Idi u hotel Artemizija. Tamo ćeš biti bezbedna. Sačekaj da ti se javi... Poruka je naglo prekinuta. Zašto je Franz nije završio? Šta se to događa? Frau Verbrugge se približavala Brandenburgische Strasse, gde se nalazila Artemisia, hotel koji prima isključivo žene. Tamo ću sačekati Franza i on će mi objasniti o čemu se ovde radi, mislila je. Kada je Sonja Verbrugge stigla do sledećeg ugla, na semaforu se upalilo crveno svetlo, kad je stala na ivičnjaku, neko iz mase je udario u nju i ona je posrnuvši iskoračila na ulicu. Verdammt Touristen. Jedna dvostruko parkirana limuzina odjednom pođe prema njoj i okrznu je, tek toliko da je obori. Ljudi počeše da se okupljaju oko žene. "Je li dobro?" "Ist ihr etwas passiert?"* [1] "Peutelle marcher?"* [2] U tom trenutku vozilo hitne pomoći zaustavi se u prolazu. Dva bolničara iz hitne pomoći žurno joj priđoše i preuzeše zapovedništvo. "Mi ćemo se pobrinuti za nju." Sonju Verbruge digoše u vozilo hitne pomoći. Vrata se zatvoriše i trenutak kasnije vozilo odjuri. Pokušavši da ustane, primeti da je vezana za nosila. "Dobro sam", protestovala je. "Ništa se nije desilo. Ja..." Jedan od bolničara nagnu se preko nje. "U redu je. frau Verbruge. Samo se opustite." Ona ga pogleda, odjednom zabrinuta.
"Kako znate moje..." Zatim oseti ubod injekcije u ruku i trenutak kasnije utonu u pomrčinu.
Pariz, Francuska Mark Harris je bio sam na osmatračnici Ajfelove kule, nesvestan kiše koja pljušti oko njega. S vremena na vreme, munje su pretvarale kišne kapi u sjajni vodopad dijamanata. Na drugoj strani Sene nalazili su se Palais de Chaillot i vrtovi Trocadero, ali on ih nije bio svestan. Bio je obuzet zapanjujućom vešću, koja je upravo trebalo da bude objavljena svetu. Vetar je od pljuska počeo da stvara opaki vrtlog. Mark Haris zakloni zglob rukavom i pogleda na sat. Kasnili su. I zašto su insistirali da se nađu tu, u ponoć, pitao se. Dok je još razmišljao o tome, ču kako se otvaraju vrata lifta kule. Dvojica ljudi su pošla prema njemu, boreći se sa snažnim i vlažnim vetrom. Prepoznavši ih. Mark Harris oseti olakšanje. "Kasnite." "Zbog ovog prokletog vetra, Mark. Izvini." "Dobro, stigli ste. Sastanak u Vašingtonu je protekao u redu. zar ne?" "O tome treba da razgovaramo. U stvari, jutros smo dugo razgovarali o tome kako je najbolje da ovo rešimo..." Dok su njih dvojica razgovarali, onaj dragi čovek je prošao iza Marka Harisa i dve stvari su se dogodile gotovo istovremeno: težak i tup predmet ga je tresnuo po lobanji, a trenutak kasnije osetio je kako ga dižu i bacaju preko ograde, u hladnu kišu, prema smrtonosnom asfaltu, trideset osam spratova niže.
Denver, Kolorado Gari Rejnolds je odrastao u siromašnoj Keluni, u Kanadi, kod Vankuvera, gde je naučio i da leti, pa je bio naviknut na letove iznad varljivih planinskih terena. Upravljao je cesnom Sajtejšn 11, budno pazeći na snegom prekrivene planinske vrhunce oko sebe. Avion je bio planiran za dvočlanu posadu, ali danas nije bilo kopilota. Ne na ovom letu, pomisli Rejnolds mračno. Na aerodromu Kenedi prijavio je lažan plan leta. Niko se neće setiti da ga traži u Denveru. Provešće noć kod sestre, a ujutro će poći na istok, da se nađe sa ostalima. Sve pripremljeno i... Glas iz radija prekide mu misli. "Sajtešn Jedan Jedan Jedan Lima Fokstrot. Ovde kontrolni toranj Denverskog međunarodnog aerodroma. Izvolite." "Sajtešn Jedan Jedan Jedan Lima Fokstrot. Tražim dozvolu da sletim." "Jedan Lima Fokstrot, kažite svoj položaj." "Jedan Lima Fokstrot. Nalazim se petnaest milja severoistočno od denverskog aerodroma. Visina 15.000 stopa." Ugleda Pajkov vrh na desnoj strani. Nebo je bilo svetio, a vreme vedro. Dobar znak, pomisli. Nastade kratka pauza. Zatim se opet začu glas iz tornja. "Jedan Lima Fokstrot, možete da sletite na pistu dva-šest. Ponavljam, dva-šest." "Jedan Lima Fokstrot. razumeo sam." Gari Rejnolds iznenada oseti kako je avion odjednom poskočio. On pogleda kroz prozor kabine. Odozdo je dunuo snažan vctar i uhvatio cesnu u jaku turbulenciju, bacajući avion po vazduhu. On povuče točak sebi, pokušavajući da nadoknadi visinu. Uzalud. Bio je uhvaćen u vazdušni vrtlog. Sasvim je izgubio kontrolu nad avionom. Udari po dugmetu radija. "Ovde Jedan Lima Fokstrot. U nevolji sam." "Jedan Lima Fokstrot, u kakvoj ste nevolji?"
Gari Rejnolds povika u mikrofon: "Upao sam u kovitlac, strahovitu turbulenciju! Našao sam se usred prokletog orkana!" "Jedan Lima Fokstrot, nalazite se na samo četiri i po minuta od denverskog aerodroma i na našim ekranima nema ni traga vazdušne turbulencije." "Baš me briga za vaše ekrane! Kažem vam..." Odjednom povika: "Mejdej! Mej'..." U kontrolnom tornju, u šoku su videli da njegov trag na ekranu radara nestaje.
Menhetn, Njujork U zoru, u zoni stuba 17 mosta Menhetn, iznad reke 1st, šest policajaca i detektiva stajalo je oko potpuno odevenog leša, koji je ležao na pesku rečne obale. Telo je bilo nemarno odbačeno, pa mu je glava avetinjski poskakivala na vodi, u ritmu nailaska i povlačenja talasa. Zapovednik. detektiv Eri Grinberg, iz odeljenja za ubistva južnog Menhetna. postupio je po pravilu. Niko nije mogao da priđe telu dok se ne završi fotografisanje, a on je pravio beleške sa mesta događaja, dok su policajci pretraživali okolinu zbog mogućih dokaza. Šake žrtve bile su uvijene u čiste plastične kese. Medicinski istražitelj Karl Yard završio je svoju pretragu, ustao i obrisao prašinu sa pantalona. Pogledao je dvojicu starijih detektiva. Detektiv Eri Grinberg bio je profesionalac, autoritativnog izgleda i upečatljivog dosijea. Detektiv Robert Pregicer bio je sedokos i ležeran, kao neko ko je sve to već video. Vard se okrenu Grinbergu. "Predajem vam ga. Erik." "Šta imamo?" "Jasan slučaj smrti prouzrokovane presecanjem grkljana, pravo preko karotidne arterije. Ima dve smrskane čašice i izgleda da mu je slomljeno nekoliko rebara. Neko ga je prilično obradio." "Približno vreme smrti?" Vard spusti pogled na vodu koja je zapljuskivala glavu žrtve. "Teško je reći. Pretpostavljam da su ga izbacili ovde negde posle ponoći. Daću vam kompletan izveštaj kad stigne u mrtvačnicu." Grinberg opet pogleda telo. Sivi sako, tamnoplave pantalone, svetloplava kravata, skup sat na levoj ruci. Grinberg kleknu i poče da pretražuje džepove sakoa žrtve. Prstima napipa papirić. Izvuče ga, držeći ga za rub. "Na italijanskom je." Pogleda okolo. "Đaneli!" Jedan od uniformisanih policajaca žurno dođe do njega. "Da. ser?" Grinberg mu dade ceduljicu.
"Možeš li ovo da pročitaš?" Đaneli je pročita glasno, polako: "Poslednja šansa. Dođi da se vidimo kod stuba 17 sa ostatkom droge ili plivaj sa ribama." Zatim mu je vrati. Robert Pregicer je izgledao iznenađeno. "Mafija? Zašto bi ga ostavili ovako, na otvorenom?" "Dobro pitanje." Grinberg je pretresao ostale džepove žrtve. Izvuče novčanik i otvori ga. Bio je pun novca. "Sigurno je da mu nisu tražili pare." Iz novčanika izvadi jednu karticu. "Žrtva se zvala Ričard Stivens." Pregicer se namršti. "Ričard Stivens... Zar nismo nedavno čitali o njemu u novinama?" Grinberg reče: "O njegovoj ženi, Dijana Stivens. U vezi sa suđenjem Toniju Altijeriju za ubistvo." Pregicer reče: "Tako je. Svedoči protiv capo di capos.'' Obojica se osvrnuše i pogledaše telo Ričarda Stivens.
PRVO POGLAVLJE U centru Menhetna, u sudnici 37 zgrade Vrhovnog krivičnog suda, u Centralnoj ulici broj 180, u toku je bilo suđenje Entoniju, Toniju Altijeriju za ubistvo. Velika, dostojanstvena sudnica bila je dupke puna novinara i gledalaca. Za stolom odbrane sedeo je Entoni Altijeri, mlitav u invalidskim kolicima, sličan bledoj, debeloj žabi, uvijenoj u samu sebe. Samo oči su mu bile žive i kad god bi pogledao prema Dijani Stivens na stolici za svedoke, ona je bukvalno osećala bilo njegove mržnje. Pored Altijerija sedeo je Džejk Rubinštajn, Altijerijev branilac. Rubinštajn je bio poznat zbog dve stvari: po klijenteli visokog profila, koja se sastojala uglavnom od gangstera, i činjenici da su gotovo svi njegovi klijenti bivali oslobođeni. Rubinštajn je bio nizak i žustar čovek, brzih misli i žive mašte. Nikada se nije ponavljao u sudnici. Gluma u sudnici bila je njegova specijalnost, a bio je vrhunski specijalista. Sjajno je procenjivao protivnike, sa prirodnim instinktom za otkrivanje njihovih slabosti. Ponekad se kao lav šunjao prema svom plenu, koji ništa ne sumnja, spreman da ga zaskoči, ili bi poput lukavog pauka pleo mrežu u koju će se oni naposletku uhvatiti i bespomoćni ostati u njoj. Ponekad je bio strpljivi pecaroš koji lako zabacuje udicu u vodu i lagano je povlači tamo-amo, dok naivni svedok na zagrize mamac. Advokat je pažljivo posmatrao svedokinju na stolici. Dijana Stivens je bila u prvoj polovini tridesetih godina. Elegantna. Plemenitih crta lica. Meke, plave, lepršave kose. Zelenih očiju. Zgodna. Bila je odevena u elegantan, šiveni komplet. Džejk Rubinštajn je znao da je prethodnog dana ostavila povoljan utisak na porotu. Moraće da bude pažljiv sa njom. Ribar, odluči. Rubinštajn polako priđe pultu za svedoka i progovori prijatnim glasom: "Gospođo Stivens, juče ste svedočili da ste se pomenutog datuma, 14. oktobra, vozili na jug autoputem Henrija Hadsona, kada vam je pukla guma i izašli ste sa autoputa na izlazu kod 158. ulice, na pomoćni drum prema parku Fort Vašington?" "Da." Glas joj je bio blag i uljudan.
"Zbog čega ste se zaustavili upravo na tom mestu?" "Zbog toga što mi je pukla guma. Znala sam da moram da siđem sa glavnog druma, a videla sam krov neke kolibe između drveća. Pomislila sam da bi tamo mogao biti neko ko može da mi pomogne. Nisam imala rezervnu gumu." "Jeste li član auto-moto saveza?" "Da." "A imate li telefon u kolima?" "Da." "Zašto onda niste pozvali auto-moto savez?" "Mislila sam da bi to moglo potrajati predugo." Rubinštajn saosećajno reče: "Naravno. A koliba je bila odmah tu." Da." "Tako ste otišli do kolibe, da potražite pomoć?" "Tako je." "Da li je napolju još bila dnevna svetlost?" "Jeste. Bilo je oko pet sati posle podne." "I mogli ste dobro da vidite?" "Jesam." "Šta ste videli, gospođo Stivens?" Videla sam Entonija Altijerija..." "Oh. Sreli ste ga ranije? Zašto ste bili sigurni da je to Entoni Altijeri?" "Videla sam njegovu sliku u novinama i..." "Znači, videli ste slike nekoga, ko liči na optuženog?" "Pa, to..." "Šta ste videli u toj kolibi?" Dijana Stivens uzdrhtavši uzdahnu. Govorila je polako, zamišljajući prizor.
"U sobi su bila četiri muškarca. Jedan od njih je bio u stolici, vezan. Gospodin Altijeri kao da ga je ispitivao, a preostala dvojica su stajala pored njega." Glas joj je podrhtavao. "Gospodin Altijeri je izvadio pištolj, viknuo nešto i... pucao tom čoveku u glavu." Džejk Rubinštajn baci pogled u stranu, prema poroti. Oni su upijali njeno svedočenje. "Šta ste vi tada uradili, gospođo Stivens?" "Otrčala sam natrag, do kola i mobilnim telefonom nazvala policiju." "A zatim?" "Odvezla sam se." "Sa praznom gumom?" "Da." Vreme je da se voda malo zatalasa. "Zašto niste sačekali policiju?" Dijana baci pogled prema stolu odbrane. Altijeri ju je gledao sa neskrivenom mržnjom. Ona skloni pogled. "Nisam mogla ostati tamo jer sam... plašila sam se da ne izađu iz kolibe i vide me." "To je savim razumljivo." Rubinštajnov glas otvrdnu. "Nerazumljivo to što policija, odgovorivši na vaš poziv i ušavši u kolibu, ne samo da unutra nije zatekla nikoga, gospođo Stivens, već nije našla ni tragove da je bilo ko tu uopšte bio, da ne pominjemo da je neko i ubijen." "Nisam kriva za to. Ja…. " "Vi ste umetnica, zar ne?" Ona je bila zatečena tim pitanjem. "Da, ja..." "Da li ste uspešni?" "Mislim da jesam, ali kakve..." To je bio trenutak da se trgne udica.
"Višak publiciteta nikad ne škodi, zar ne? Cela zemlja vas gleda u noćnim vestima na televiziji i naslovnim stranama..." Dijana ga pogleda, besna. "Nisam ovo uradila zbog publiciteta. Ne bih nevinog čoveka poslala na..." "Ključna reč je nevin, gospođo Stivens. I ja ću nepobitno dokazati da je g. Altijeri nevin. Hvala vam. Završili smo." Dijana Stivens je ignorisala double entendre* Odlazeći na svoje mesto, kiptela je od besa. Šapnula je nešto javnom tužiocu, produžila prema vratima i izašla na parking, dok su joj u ušima odzvanjale reči branioca: "Vi ste umetnica, zar ne?... Malo ekstra publiciteta nikad ne škodi, zar ne?" To je bilo ponižavajuće. Ali ipak, bila je zadovoljna svojim svedočenjem. Kazala je poroti tačno ono što je videla i nije bilo razloga da joj ne veruju. Entoni Altijeri će biti osuđen i poslat na doživotnu robiju, a Dijana nije mogla da zaboravi otrovne poglede koje joj je slao, i zbog njih prodrhta. Dijana pruži čuvaru parkinga svoju karticu i on ode da izveze njena kola. Dva minuta kasnije, Dijana se izveze na ulicu i poveze na sever, kući. Na uglu se nalazio znak stop. Kada je Dijana zakočila i zaustavila se, jedan lepo odeven mladić siđe sa ivičnjaka do njenih kola. "Izvinite. Zalutao sam. Možete li..." Dijana spusti prozor. "Možete li mi reći kako da stignem do tunela Holand?" progovori on sa italijanskim naglaskom. "Da. Vrlo jednostavno. Spustite se do prve..." Čovek diže ruku, u kojoj je držao pištolj sa prigušivačem. "Izađite iz kola, gospođo. Brzo!" Dijana preblede. "Dobro. Molim vas, nemojte..." Kada je počela da otvara vrata i čovek se povukao, Dijana udari nogom papučicu za gas i kola jurnuše, odvozeći je. Ona ču kako zadnji prozor puca kada je zrno proletelo kroz njega i udar drugog u zadnji deo kola. Srce joj je tuklo tako jako, da je jedva disala.
Dijana Stivens je čitala o otmicama kola, ali to je uvek bilo daleko od nje i dešavalo se nekom drugom. A ovaj čovek je pokušao da je ubije. Da li otmičari kola to rade? Dijana dohvati svoj mobilni telefon i nazva policiju. Gotovo dva minuta je proteklo pre nego što se telefonistkinja javila. "Policija. Koji je razlog vašeg poziva?" Još dok je Dijana objašnjavala šta joj se dogodio, shvatila je da je beznadežno. Ko zna gde je taj čovek do sada. "Poslaću nekog policajca na mesto događaja. Hoćete li mi reći svoje ime, adresu i broj telefona?" Dijana mu ih reče. Beznadežno, pomisli. Baci pogled natrag, prema razbijenom prozoru i uzdrhta. Očajnički je želela da nazove Ričarda na posao i kaže mu šta joj se dogodilo, ali znala je da on radi na nekom hitnom projektu. Ako bi ga nazvala i ispričala mu šta se upravo desilo, uznemirio bi se i požurio do nje, a ona nije želela da probije rok. Ispričaće mu sve kasnije, kada se vrati kući. Odjednom se naježi, pomislivši: da li je taj čovek čekao nju, ili se sve zbilo slučajno? Sećala se razgovora sa Ričardom kada je suđenje počelo: "Dijana, mislim da ne bi trebalo da svedočiš. Moglo bi biti opasno." "Ne brini, dragi. Altiieri će biti osuđen. Zatvoriće ga zauvek." "Ali on ima prijatelje i..." Ričarde, ako ovo ne uradim, neću moći da podnesem samu sebe." Ovo što se upravo dogodilo, moralo je biti slučajnost, pomisli Dijana. Altijeri ne bi bio toliko lud da mi nešto učini, pogotovu sada, za vreme svog suđenja, zaključi ona. Dijana skrenu sa autoputa i poveze se na zapad, do jedne stambene zgrade u Istočnoj sedamdeset petoj ulici. Pre nego što je skrenula u podzemnu garažu, pažljivo je pogledala u retrovizor. Sve je izgledalo normalno. Stan je bio prozračan, u prizemlju i na nivou iznad, sa prostranom dnevnom sobom, prozorima veličine zida i velikim, mermernim kaminom. Bile su tu i tapacirane, cvetne sofe, fotelje, ugrađena stalaža za knjige i veliki TV ekran. Zidovi su bili ukrašeni živopisnim slikama. Tu su bili Čildi
Hasam, Žil Pašin, Tomas Birč i Džordž Hičkok, i na jednoj strani nekoliko Dijaninih slika. Na spratu se nalazila velika spavaća soba sa kupatilom, druga gostinska soba i svetao atelje u kome je Dijana slikala. Nekoliko njenih slika bilo je okačeno na zid. Na nogarama na sredini sobe stajao je jedan nedovršen portret. Stigavši kući, prvo je pohitala u atelje. Skinula je nedovršeni portret sa nogara i zamenila ga praznim platnom. Počela je da skicira lice čoveka koji je pokušao da je ubije, ali ruke su joj drhtale toliko, da je morala da prekine. *** Vozeći se prema stanu Dijane Stivens, detektiv Eri Grinberg se požali: "Ovaj deo posla najviše mrzim." Robert Pregicer reče: "Bolje je da im mi kažemo, nego da dozvolimo da čuju u večernjim vestima." On pogleda Grinberga. „Hoćeš li joj ti reći?" Eri Grinberg protiv volje klimnu glavom. Seti se priče o detektivu koji je otišao da obavesti gospođu Adams, suprugu policajca koji je radio u patroli, da joj je muž ubijen. "Vrlo je osetljiva", upozorio je šef detektiva. "Moraćcš pažljivo da joj saopštiš vest." „Ne brinite. Mogu ja to." Detektiv je zakucao na vrata doma Adamsovih, a kada ih je Adamsova supruga otvorila, on je upitao: "Jeste li vi Adamsova udovica?" Dijanu iznenadi zvono na ulaznim vratima. Nikoga nije očekivala. Ona priđe interfonu: "Ko je to?" "Detektiv Eri Grinberg. Hteo bih da razgovaram sa vama, gospođo Stivens." U vezi sa otimanjem kola, pomisli Dijana. Policija je baš brzo stigla ovamo. Ona pritisnu zujalicu, a Grinberg uđe u hol i pođe do njenih vrata.
"Zdravo." "Gospođa Stivens?" "Hvala vam što ste stigli tako brzo. Počela sam da crtam skicu tog čoveka, ali..." Udahnu duboko. "Bio je crnomanjast, sa duboko usađenim svetlosmedim očima i malim mladežom na obrazu. Imao je pištolj sa prigušivačem i..." Grinberg ju je gledao zbunjeno. "Žao mi je. Ne razumem o čemu..." "O otimaču kola. Nazvala sam policiju i..." Ona primeti izraz na licu detektiva. "Vi niste došli zbog otimanja kola, zar ne?" "Ne, gospođo, nisam." Grinberg zastade za trenutak. "Mogu li da uđem?" "Izvolite." Grinberg uđe u stan. Ona ga je gledala, mršteći se. "Šta je u pitanju? Nešto nije u re…." Reči kao da nisu htele da budu kazane. "Da. Žao mi je. Bojim se da imam loše vesti. O vašem suprugu." "Šta se desilo?" Glas joj je drhtao. "Doživeo je nesreću." Dijana se odjednom naježi. "Kakvu nesreću?" Grinberg uzdahnu duboko. "Sinoć je ubijen, gospođo Stivens. Našli smo njegovo telo ispod mosta jutros, ispod mosta na reci 1st." Dijana se zagleda u njega, pa polako odmahnu glavom. "Imate pogrešnog čoveka, poručniče. Moj muž je na poslu, u laboratoriji." Ovo će biti teže nego što je predviđao. "Gospođo Stivens, je li vaš suprug sinoć došao kući?" "Nije. ali Ričard često radi po ćelu noć. On je naučnik." Osećala je sve jaču nervozu.
"Gospođo Stivens, da li ste znali da vaš suprug sarađuje sa mafijom?" Dijana pobledi. "Sa mafijom? Jeste li vi poludeli?" "Našli smo..." Dijana je počela da diše ubrzano. "Pokažite mi svoju legitimaciju." "Naravno." Detektiv Grinberg izvadi svoju identifikacionu kartu i pokaza je. Dijana je pogleda i vrati, pa snažno ošamari Grinberga. "Da li vas grad plaća da idete okolo i plašite poštene građane? Moj muž nije mrtav! Na poslu je", vikala je. Grinberg je pogleda u oči i u njima vide šok i odbijanje. "Gospođo Stivens, da li biste hteli da pošaljem nekoga da vam se nađe pri ruci i..." "Vama je potreban neko da vam se nađe pri ruci. Sad se gubite odavde," "Gospođo Stivens..." "Odmah!" Grinberg izvadi vizitkartu i spusti je na obližnji sto. "Ako poželite da razgovarate sa mnom, ovde je moj broj." Izlazeći kroz vrata, Grinberg pomisli: Pa, sjajno sam to izveo. Isto tako sam mogao reći - jeste li vi Stivensova udovica? *** Pošto je detektiv Eri Grinberg otišao. Dijana zaključa ulazna vrata i duboko, drhteći uzdahnu. Idiot! Pogreši stan i dođe da me uplaši. Trebalo bi da ga prijavim, pomisli, gledajući na sat. Ričard će uskoro da se vrati. Vreme je da počnem da spremam večeru, zaključi. Htela je da napravi njegovo omiljeno jelo, paelju. Uđe u kuhinju i poče da je priprema. Zbog tajnosti Ričardovog posla, Dijana ga nikada nije uznemiravala u laboratoriji, a ako joj se on sam ne bi javio, to joj je bio znak da će se zadržati do kasno. U osam sati, paelja je bila spremna. Ona je proba i zadovoljno se osmehnu. Napravila ju je upravo onako, kako je Ričard voli.
Pošto on nije stigao ni do deset sati, ona stavi paelju u frižider i zalepi mu cedulju na vrata frižidera: Dragi, večera ti je u frižideru. Dođi i probudi me. Ričard će biti gladan kad dođe kući. Dijana se odjednom oseti isceđenom. Presvukla se u spavaćicu, oprala zube i legla u krevet. Nekoliko minuta kasnije, čvrsto je spavala. U tri ujutru, probudila se vrišteći.
DRUGO POGLAVLJE Svanulo je pre nego što je Dijana uspela da smiri drhtavicu, osećala je jezu do kostiju. Ričard je mrtav. Nikada više neće ga videti, čuti njegov glas, osetiti njegov zagrljaj. Neprestano je mislila: Ja sam kriva. Nije trebalo da idem u onu sudnicu. Oh, Ričarde, oprosti mi... molim te, oprosti mi... Ne znam kako ću dalje bez tebe. Ti si bio moj život, razlog da živim, a sad nemam ništa. Želela je da se sklupča u malenu lopticu. Želela je da nestane. Želela je da umre. Ležala je tako sama, misleći o prošlosti, o tome kako joj je Ričard promenio život... *** Dijana je odrasla gore, u Sends Pointu, u Njujorku, kraju mira i obilja. Otac joj je bio hirurg, a majka umetnica i Dijana je počela da crta u trećoj godini. Išla je u internatsku školu Sent Pol, a kao brucoškinja na koledžu, imala je kratku vezu sa jednim harizmatičnim nastavnikom matematike. Rekao joj je da želi da se oženi njome jer je ona za njega jedina žena na svetu. Saznavši da već ima ženu i tri deteta, Dijana je zaključila da joj se ni njegova matematika, ni uspomena ne dopadaju, i premestila se na koledž Vesli. Bila je opsednuta umetnošću i svaki slobodan trenutak provodila slikajući. U vreme kada je diplomirala, Dijana je počela da prodaje svoje slike i pročula se kao umetnica koja obećava. Te jeseni, jedna poznata galerija u Petoj aveniji omogućila je Dijani samostalnu izložbu, što je predstavljalo veliki uspeh. Vlasnik galerije, Pol Dikon, bio je bogati i obrazovani Afroamerikanac. koji je pomogao Dijani da započne karijeru. Prilikom otvaranja, salon je bio prepun. Dikon je požurio do Dijane, sa širokim osmehom na licu.
"Čestitam! Već smo prodali većinu slika! Postaviću ti drugu izložbu za nekoliko meseci, čim budeš spremna za nju." Dijana je bila oduševljena. "To je divno. Pole." "Ti to zaslužuješ." Potapšao ju je po ramenu i odšetao dalje. Dijana je davala jedan autogram, kada joj je neki muškarac iza leđa rekao: "Sviđaju mi se vaše obline." Dijana se ukočila. Okrenula se i zinula da mu oštro odgovori, ali on je nastavio: "Imaju finoću Rozetija i Manea." Govoreći to, posmatrao je jednu od njenih slika. Dijana se na vreme uzdrža. "Oh." Pogleda ga pažljivije. Izgledao je kao da je na polovini tridesetih godina. Bio je visok sto osamdeset santimetara, atletske građe, plave kose i svetloplavih očiju. Na sebi je imao lagano, žutosmeđe odelo, belu košulju i smeđu kravatu. "Ovaj... hvala vam." "Kada ste počeli da slikate?" "U detinjstvu. Majka mi je bila slikarka." On se osmehnu. "Moja je bila kuvarica, ali ja ne znam da kuvam. Znam vaše ime. Ja sam Ričard Stivens." U tom trenutku prišao je Pol Dikon sa tri paketa. "Evo vaših slika, gospodine Stivense. Uživajte u njima." Predao ih je Ričardu Stivens u i udaljio se. Dijana ga je iznenađeno pogledala. "Kupili ste tri moje slike?" "Imam još dve kod kuće." "Ja sam... ja sam polaskana." "Cenim talenat." "Hvala vam."
Oklevao je. "Pa, vi ste verovatno vrlo zauzeti, pa ću otrčati..." Dijana je čula sebe kako kaže: "Ne. Ne žurim." On se osmehnuo. "Dobro." Opet je oklevao. "Mogli biste da mi učinite veliku uslugu, gospođice Vest." Dijana pogleda njegovu levu ruku. Nije nosio burmu. "Da?" "Desilo se da imam dve karte za ponovno izvođenje Veselog duha Noela Kauarda, za sutra uveče, a nemam društvo za to. Ako ste slobodni...?" Dijana ga pogleda za trenutak. Izgledao joj je fino i bio vrlo privlačan, ali, najzad, i sasvim nepoznat. Suviše opasno. Previše opasno, pomislila je, slušajući sebe kako govori: "Volela bih da pođem." Sledećc veče je bilo divno. Ričard Stivens je bio zabavno društvo i odmah su se uklopili. Oboje su se zanimali za umetnost i muziku, a i mnogo drugih stvari. Sviđao joj se, ali nije bila sigurna da li i on isto oseća za nju. Na kraju večeri, Ričard ju je pitao: "Jesi li slobodna sutra uveče?" Dijana je bez oklevanja odgovorila: "Da." Sutradan uveče večerali su u jednom tihom restoranu u Sohou. "Pričaj mi o sebi, Ričardc." "Nema tu mnogo da se priča. Rođen sam u Čikagu. Otac mi je bio građevinski inženjer i konstruisao je zgrade po celom svetu, a majka i ja smo putovali sa njim. Išao sam u dvanaestak raznih stranih škola i u samoodbrani naučio nekoliko jezika." "Šta radiš? Od čega živiš?" "Radim u KIG-u, Kingslijevoj međunarodnoj grupi. To je veliki istraživački centar."
"Zvuči uzbudljivo." "Vrlo je zanimljivo. Radimo istraživanja vezana za najsavremenije tehnologije. Da imamo moto, zvučao bi kao: Ako nemamo odgovor sada, sačekajte do sutra:" Posle večere, Ričard je otpratio Dijanu kući. Pred njenim vratima, uzeo ju je za ruku i rekao: "Uživao sam ove večeri. Hvala ti." I otišao. Dijana je stajala i gledala ga kako odlazi, misleći: Drago mi je da ie džentlmen, a ne vuk. Stvarno mi je drago. Prokletstvo! Posle toga, svake večeri su bili zajedno i uvek kada bi ga videla, osećala je istu toplinu. Jednog petka uveče, Ričard je rekao: "Subotom treniram jedan tim iz male lige. Da li bi htela da dođeš, da gledaš?" Dijana klimnu glavom. "Volela bih to, treneru." Sledećeg jutra, Dijana je gledala kako Ričard radi sa vrednim malim igračima. Bio je nežan, brižan i strpljiv, i kriknuo je od zadovoljstva kada je desetogodišnji Tim Holm uhvatio loptu udarenu visoko u vazduh; bilo je jasno da ga klinci obožavaju. Dijana je pomislila: Zaljubljujem se. Zaljubljujem se. Nekoliko dana kasnije, Dijana je izašla na ručak sa nekoliko drugarica i dok su izlazile iz restorana, prošle su pored salona neke Ciganke, proročice. Dijana je impulsivno rekla: "Hajde da čujemo budućnost." "Ja ne mogu, Dijana. Moram da se vratim na posao." "Moram i ja." "Ja moram da odem po Džonija." "Zašto ti ne uđeš. pa ćeš nam pričali šta ti je rekla." "Dobro. Hoću."
Pet minuta kasnije. Dijana je sedela preko puta babe upalog lica, usta punih zlatnih zuba i sa prljavom maramom preko glave. Ovo je besmisleno, pomislila je Dijana; zašto sam ovde?. Ali znala je zašto je tu. Želela je da pita imaju li ona i Ričard zajedničku budućnost. Radi štosa, pomislila je. Dijana je gledala kako starica uzima špil za tarot i počinje da meša karte, ne dižući pogled ni za trenutak. "Zanima me da li..." "Psst." Žena je okrenula jednu kartu. Bila je to slika Lude, u živopisnoj odeći i sa torbom. Žena ju je proučavala jedan trenutak. "Mnoge tajne treba da saznaš." Okrenula je još jednu tarot kartu. "Ovo je Mesec. Imaš želje u vezi s kojima nisi sigurna." Dijana je sa oklevanjem klimnula glavom. "Ima li ovo veze sa nekim muškarcem?" "Da." Starica je okrenula sledeću kartu. "Ovo je Ljubavnička karta." Dijana se osmehnula. "Je li to dobar znak?" "Videćemo. Sledeće tri karte će kazati." Okrenu još jednu kartu. "Obešeni." Namrštila se, pa oklevajući okrenula sledeću kartu. "Đavo," promrmijala je. "Je li to loše?" upitala je Dijana bezbrižno. Ciganka proročica nije odgovorila. Dijana je gledala kako starica okreće sledeću kartu. Odmahnula je glavom. Glas joj je bio avetinjski tih, "Karta Smrti." Dijana je ustala. "Ništa od toga ne verujem", rekla je ljutito. Starica diže pogled, a zatim progovori šupljim glasom. "Nije važno šta ti veruješ. Smrt je svuda oko tebe."
TREĆE POGLAVLJE
Berlin, Nemačka Polizeikommandant Oto Šifer, dvojica policajaca u uniformi i nastojnik stambene zgrade u kojoj su se nalazili, her Karl Gee, zurili su u golo, smežurano telo, na dnu preplavljene kade. Oko vrata joj se videla blaga modrica. Polizeikonmandant spusti prst ispod olvorene slavine. "Hladna." Onjuši praznu bocu od alkoholnog pića na ivici kade, pa se okrenu nastojniku zgrade. "Njeno ime?" "Sonja Verbruge. Muž joj je Franc Verbruge. Nekakav naučnik." "Je li ovde živela sa mužem?" "Sedam godina. Bili su divni stanari. Uvek su plaćali na vreme. Nikad nisu pravili probleme. Svi su voleli..." Shvatio je šta je hteo reći, pa je ućutao. "Da li je frau Verbruge radila?" "Jeste, u nekom od onih internet kafea, gde ljudi plaćaju korišćenje računara za..." "Kako ste otkrili telo?" "Zbog slavine za hladnu vodu u kadi. Nekoliko puta sam je popravljao, ali stalno je curila." "Pa?" "Pa, jutros se stanar ispod njih požalio da mu voda kaplje sa plafona. Došao sam ovde i pokucao na vrata, a pošto se niko nije javio, otključao sam zajedničkim ključem. Ušao sam u kupatilo i našao..." glas mu se zaguši. Jedan detekliv uđe u kupatilo. "U ormančićima nema žestokih pića. Samo vino." Kommandant klimnu glavom. "Dobro." Pokaza flašu žestokog pića na rubu kade. "Daj ovo, da skinu otiske." "Da, gospodine." Kommandant se okrenu Karlu Gecu.
"Znate li gde je her Verbruge?" "Ne. Viđam ga samo ujutru, kad ide na posao, ali..." Napravi gest bespomoćnosti. "Jeste li ga videli jutros?" "Nisam." "Znate li je li her Verbruge planirao da negde otputuje?" "Ne, gospodine. Ne znam." Kommandant se okrenu detektivu. "Razgovarajte sa drugim stanarima. Saznajte da li je frau Verbruge u poslednje vreme bila utučena ili su se svađali pa je ona pila. Saznaj sve što možeš." Pogleda Karla Geca. "Proverićemo muža. Ako se setite bilo čega, što mislite da bi nam moglo pomoći..." Karl Gec reče nesigurno: "Ne znam može li ovo pomoći, ali jedan od stanara mi je rekao da su noćas ispred zgrade stajala kola hitne pomoći i on je pitao da li je neko bolestan. Dok sam ja izašao da vidim šta se dešava, hitna pomoć je otišla. Znači li vam to išta?" Kommandant reče: "Proverićemo." "Šta... šta će biti sa njenim... ovaj, telom?" upita Karl Gec nervozno. "Medicinski istražitelj dolazi. Ispraznite kadu i prebacite peškir preko nje."
ČETVRTO POGLAVLJE Bojim se da imam lose vesti... sinoć je ubijen... našli smo telo ispod mosta... Za Dijanu Stivens vreme je stalo. Lutala je besciljno kroz veliki stan, pun uspomena, i mislila: Nestala je uteha... nestala je toplina... bez Ričarda, to je samo zbirka hladnih cigli. Nikada više neće oživeti. Dijana utonu u kauč i zatvori oči misleći: Ričarde. dragi, na dan venčanja pitao si me šta bih želela da mi pokloniš. Rekla sam ti da ništa ne želim. Ali sada želim. Vrati mi se. Nije važno ako ne mogu da te vidim. Samo me zagrli i znaću da si tu. Želim da osetim tvoj dodir još jednom. Želim da osetim kako mi miluješ grudi... Želim da zamislim kako čujem tvoj glas, dok mi govoriš kako pravim najbolju paelju na svetu... Želim da čujem kako tražiš da prestanem da svlačim prekrivač sa tebe... Želim da čujem kako mi govoriš da me voliš. Pokušala je da zaustavi suze koje su joj odjednom potekle, ali to je bilo nemoguće. Od trenutka kada je saznala za Ričardovu smrt, Dijana je sledećih nekoliko dana provela zaključana u njihovom zamračenom stanu, ne javljajući se ni na telefonske pozive, ni na zvono na vratima. Skrivala se poput ranjene životinje. Želela je da bude sama sa svojim bolom. Ričarde, toliko puta sam poželela da kažem „volim te", da bi ti rekao „volim i ja tebe!" Ali nisam htela da te gnjavim. Bila sam glupa. A sada mi je to potrebno, mislila je. Naposletku. pošto je telefon uporno zvonio, kao i zvono na vratima, Dijana ih otvori. Na vratima je stajala Karolina Ter, jedna od Dijaninih najbližih drugarica. Pogledala je Dijanu i rekla: "Izgledaš grozno." Pa joj glas omekša: "Svi te traže, dušo. Svi smo strašno zabrinuti." Žao mi je, Karolina, ali jednostavno ne mogu..." Karolina zagrli Dijanu. "Znam. Ali mnogo prijatelja želi da te vidi." Dijana odmahnu glavom. "Ne. To je nemog..."
"Dijana, Ričardov život je završen, ali tvoj nije. Ne isključuj ljude koji te vole. Počeću da ih zovem." Dijanini i Ričardovi prijatelji počeli su da se javljaju telefonom i dolaze u stan, i Dijana je slušala beskrajan, monoton recital: "Gledaj to ovako, Dijana. Ričard se smirio..." "Bog ga je pozvao, draga..." "Znam da je Ričard na nebu i obasjava te..." "Otišao je na bolje mesto..." "Pridružio se anđelima..." Dijana je želela da vrisne. Posetioci su neprestano dolazili. Došao je i Pol Dikon, vlasnik umetničke galerije koja je izlagala Dijanine radove. Obgrlio je Dijanu i rekao: "Pokušavao sam da te nađem, ali..." "Znam." "Tužan sam zbog Ričarda. Bio je retko dobar čovek. Ali, Dijana, ne možeš ovako da se isključiš. Ljudi i dalje očekuju tvoje divne radove." "Ne mogu. Nije mi više važno, Pole. Ništa nije važno. Gotova sam." Nije uspeo da je ubedi. Sledećeg dana, čuvši zvono, Dijana priđe vratima, pogleda kroz špijunku i ispred vrata ugleda nekakvu gužvu. Ona ih, zbunjena, otvori. U hodniku je stajalo desetak dečaka. Jedan je držao buketić cveća. "Dobro jutro, gospođo Stivens." On pruži buketić Dijani. "Hvala." Odjednom se setila ko su oni. Bili su to igrači bezbol tima, koje je Ričard trenirao. Dijana je primila bezbroj korpi sa ovećem, telegrama saučešća i elektronske pošte, ali ovo joj je bio najdirljiviji dar. "Uđite", reče Dijana. Dečaci uđoše u stan. "Samo smo hteli da vam kažemo koliko nam je teško." "Vaš muž je bio strašan tip."
"Bio je stvarno kul." "Ulivao je strahopoštovanje." Dijana je jedva zadržavala suze. "Hvala vam. I on je vas cenio. Bio je ponosan na sve vas." Uzdahnu duboko. "Da li biste hteli neki sok ili...?" Tim Holm, desetogodišnjak koji je uhvatio onu visoku loptu, reče: "Ne, hvala, gospođo Stivens. Samo smo hteli da vam kažemo da će i nama nedostajati. Svi smo priložili za cveće. Košta nas dvanaest dolara. U svakom slučaju, hteli smo da vam kažemo koliko nam je teško." Dijana ih pogleda i tiho reče: "Hvala vam, momci. Znam koliko bi Ričardu značilo to što ste došli." Tiho su se oprostili sa njom i otišli. Gledajući ih kako odlaze, setila se kada je prvi put gledala kako Ričard trenira dečake. Razgovarao je sa njima kao da je njihov vršnjak, njihovim jezikom, i oni su ga zbog toga voleli. Toga dana sam počela da se zaljubljujem u njega, pomisli ona. Spolja je začula tutanj groma i prve kišne kapi su počele da klize niz prozorska stakla, kao božije suze. *** Kiša. Bio je to praznični viked... "Voliš li izlete?" pitao ju je Ričard. "Obožavam." On se osmehnuo. "Znam to. Isplaniraću nam jedan mali izlet. Doći ću po tebe sutra, u podne." Bio je to divan, sunčan dan. Ričard je organizovao izlet u središte Centralnog parka. Bio je tu srebrni pribor za jelo i laneni čaršav, a videvši šta se nalazi u izletničkoj korpi, Dijana se nasmejala. Pečena govedina... šunka... sirevi... dve velike paštete... razna pića i nekoliko slatkiša za dezert. "Ima dovoljno za malu vojsku! Ko će još da nam se pridruži?"
Jedna nepozvana misao prošla joj je kroz glavu. Sveštenik? Pocrvenela je. Ričard ju je pogledao. "Jesi li dobro?" Dobro? Nikad nisam bila srećnija, pomislila je Dijana, rekavši: "Jesam, Ričarde." On je klimnuo glavom. "Dobro. Nećemo čekati vojsku. Počnimo." Dok su jeli, pričali su o mnogo čemu, a svaka reč kao da ih je zbližavala. Među njima se stvarala i snažna seksualna privlačnost. A onda, usred tog savršenog popodneva, iznenada je počela kiša. U roku od nekoliko minuta bili su mokri do gole kože. Ričard je tužno rekao: "Žao mi je zbog ovoga. Trebalo je da proverim, novine nisu pominjale kišu. Izgleda da nam je izlet propao, i..." Dijana mu je prišla i tiho kazala: "Je li?" I našla se u njegovom zagrljaju, usne su joj se spojile sa njegovim i osećala je vrelinu koja je strujala kroz nju. Povukavši se najzad, kazala je: "Treba da skinemo ovu mokru odeću." Nasmejao se. "U pravu si, Nećemo da se..." Dijana je upitala: "Kod tebe ili kod mene?" Ričard se odjednom uozbiljio. "Dijana, Jesi li sigurna? Pitam zato što... ovo nije samo za jednu noć." Dijana je tiho rekla: "Znam." Pola sata kasnije bili su u Dijaninom stanu, svlačili su se i grlili, a ruke su im istraživale osetljiva mesta; naposletku, kada više nisu mogli da se uzdrže, pošli su u postelju.
Ričard je bio nežan, pažljiv, strašan i izbezumljen, i bilo je čarobno; njegov jezik je našao njen i kretao se polako, i ona je osećala kako talasi topline lagano zapljuskuju njihovu baršunastu plažu, a onda je on ušao duboko u nju. ispunjavjući je. Ostatak popodneva i veći deo noći proveli su pričajući i vodeći ljubav; otvorili su srca jedno drugome i to je bilo neopisivo lepo. Ujutru, dok im je Dijana spremala doručak, Ričard je upitao: "Dijana, hoćeš li da se udaš za mene?" A ona se okrenula prema njemu i nežno rekla: "Oh, da." Venčali su se mesec dana kasnije. Ceremonija je bila lepa i prijatna; prijatelji i rođaci čestitali su mladencima, a Dijana je pogledala Ričarda, čije je lice blistalo kao da mu je vračara prorekla nešto smešno, i osmehnula se. Planirali su da odu na medeni mescc u Francusku u prvoj nedelji posle svadbe, ali Ričard ju je nazvao sa posla. "Upravo smo dobili novi projekat i ne mogu da putujem. Je li u redu da to odložimo za par meseci? Izvini, dušo." Ona je kazala: "Naravno da je u redu, dragi." "Hoćeš li da izađeš, da danas ručamo zajedno?" "Volela bih to." "Ti voliš francusku hranu. Znam jedan izvrstan francuski restoran. Doći ću po tebe za pola sata." Trideset minuta kasnije, Ričard je čekao Dijanu na ulici. "Ćao, dušo. Moram da ispratim jednog klijenta na aerodrom. Ide u Evropu. Pozdravićemo se i onda otići na ručak." Ona ga je zagrlila. "U redu." Kada su stigli na aerodrom Kenedi, Ričard je rekao:
"On ima svoj avion. Naći ćemo se kod hangara." Jedan stražar ih je proveo do zone ograničenog pristupa, gde je čekao čelendžer. Ričard se osvrnuo okolo. "Još nije stigao. Hajde da ga sačekamo u avionu." "U redu." Popeli su se uz stepenište i ušli u luksuznu letelicu. motor je bio upaljen. Stjuardesa je izašla iz pilotske kabine. "Dobro jutro." "Dobro jutro", rekao je Ričard. Dijana se osmehnula. "Dobro jutro." Gledali su dok je stjuardesa zatvarala vrata kabine. Dijana je pogledala Ričarda. "Koliko misliš da bi tvoj klijent mogao zakasniti?" "Ne bi trebalo da bude dugo." Mlazni motori su bili sve bučniji. Avion je počeo da taksira. Dijana je pogledala kroz prozor i pobledela. "Ričarde, krećemo se." Ričard ju je pogledao iznenađeno. "Jesi li sigurna?" "Pogledaj kroz prozor." Nju je hvatala panika. "Kaži... kaži pilotu..." "Šta hoćeš da mu kažem?" "Da stane!" "Ne mogu. Već je pošao." Nastao je trenutak tišine i Dijana je pogledala Ričarda raširenih očiju. "Gde idemo?" "Oh, zar ti nisam rekao? Idemo u Pariz. Rekla si da voliš francusku hranu." Ona je uzdahnula. Zatim je promenila izraz lica.
"Ričarde, ne mogu sada da idem u Pariz! Nemam odeću. Nemam šminku. Nemam..." Ričard je rekao: "Čuo sam da u Parizu imaju prodavnice." Pogledala ga je za trenutak, pa ga zagrlila. "Oh, ti budalo, ti... volim te." On se isceri. "Htela si medeni mesec. Dobila si ga."
PETO POGLAVLJE Na Orliju, limuzina je čekala da ih odveze u hotel Plaža Atene. Kada su stigli, upravnik je kazao: "Vaš apartman je spreman za vas, gospodine i gospođo Stivens." "Hvala vam." Dodeljen im je apartman 310. Upravnik je otvorio vrata, i Dijana i Ričard su ušli. Dijana je zastala, šokirana. Na zidovima je bilo okačeno nekoliko njenih slika. Okrenula se i pogledala Ričarda. "Ja... kako je ovo...?" Ričard nedužno reče: "Nemam pojma, valjda i oni ovde imaju dobar ukus." Dijana mu pokloni dug, strastan poljubac. Pariz je bio kao zemlja čuda. Prvo su otišli u Živanši, da kupe odeću za oboje, pa kod Luja Vitona, da izaberu kofere i torbe za svu tu novu odeću. Zatim su polako odšetali niz Champs-Elysees do Plas de la Konkord, videli La Madlen i Pale Burbon. Prošetali su duž La Plas Vendoma i proveli dan u Luvru. Prošli su kroz vrt skulptura Rodenovog muzeja i išli na romantične večere u Auberge de Trois Bonheurs, Au Petit Chez Soi, D'Chez Eux. Međutim, jedina čudna stvar za Dijanu bili su telefonski pozivi koje je Ričard primao u neuobičajeno vreme. " Ko je to bio?" upitala je jednom u tri sata ujutru. pošto je Ričard završio telefonski razgovor. "Redovan posao." Usred noći, začudila se Dijana. *** "Dijana! Dijana!" Trgla se iz sanjarenja. Karolina Ter je stajala iznad nje. "Jesi li u redu?" "Jesam... dobro sam." Karolina obgrli Dijanu.
"Samo ti je potrebno vreme. Prošlo je tek nekoliko dana." Oklevala je. "Uzgred, jesi li organizovala šta treba za sahranu?" Sahrana. Najtužnija reč u engleskom jeziku. Imala je prizvuk smrti, kao odjek očaja. "Ja... nisam... mogla..." "Dozvoli da ti pomognem. Ja ću izabrati kovčeg i..." "Ne!" Reč je izletela oštrije nego što je Dijana želela. Karolina je zbunjeno pogleda. Kada je opet progovorila, Dijanin glas je drhtao. "Kako ne shvataš? To je... to je poslednje što ću ikada više moći da učinim za Ričarda. Želim da ima posebnu sahranu. On bi hteo da svi prijatelji budu tu da se oproste." Suze su joj tekle niz obraze. "Dijana..." "Ja moram da izaberem Ričardov kovčeg, da bih bila sigurna da... udobno počiva." Karolina nije više imala šta da kaže. *** Toga popodneva detektiv Erl Grinberg je bio u svojoj kancelariji, kada je stigao poziv. "Dijana Stivens na vezi za tebe." Oh, ne. Grinberg se seti šamara koji je dobio kada ju je poslednji put video. Šta hoće sada? Verovatno ima neku novu žalbu, pomisli dižući slušalicu. "Detektiv Grinberg." "Ovde Dijana Stivens. Zovem vas iz dva razloga. Prvo, da se izvinim. Ružno sam se ponela i zaista mi je žao." On se iznenadi. "Nije potrebno da se izvinjavate, gospođo Stivens. Shvatam kako se osećate." čekao je. Nastala je tišina. "Kazali ste da imate dva razloga za ovaj poziv."
"Da. Mog supruga..." glas joj zamuknu. "Telo mog supruga policija negde zadržava. Kako da dođem do Ričarda? Organizujem njegovu... sahranu u Daltonovoj mrtvačnici." Dirnuo ga je očaj u njenom glasu. "Gospođo Stivens, bojim se da je u pitanju crvena traka. Kao prvo, medicinski istražitelji moraju da predaju izveštaj sa obdukcije, a zatim pod obavezno da obaveste i razne..." U trenutku se zamislio, pa odlučio. "Čujte, imate vi dovoljno briga. Ja ću vam sve to srediti. Biće gotovo za dva dana." "Oh. Ja... hvala vam. Hvala vam mnogo..." glas joj se zaguši i veza prekide. Erl Grinberg je dugo sedeo, razmišljajući o Dijani Stivens i bolu koji preživljava. Zatim se baci na posao, da preseče crvenu traku. *** Daltonova mrtvačnica nalazila se na istočnoj strani Avenije Medison. Bila je to upadljiva dvospratnica sa fasadom južnjačke palate. Unutrašnjost je bila nameštena ukusno i nenametljivo, sa prigušenim osvetljenjem i bledim zastorima i zavesama. Dijana se obrati čoveku za prijemnim pultom: "Imam zakazano kod gospodina Džonsa. Dijana Stivens." "Hvala vam." Čovek uze telefon i neki trenutak kasnije, sedokosi upravnik prijatnog lica izađe da dočeka Dijanu. "Ja sam Ron Džons. Razgovarali smo telefonom. Znam kako je sve teško u ovakvim trenucima, gospođo Stivens, i naš posao je da vam olakšamo taj teret. Samo mi kažite šta želite i mi ćemo se pobrinuti da vaše želje budu ostvarene." Dijana nesigurno reče: "Ja... ne bih znala ni šta da pitam." Ron Džons klimnu glavom. "Dozvolite da vam objasnim. Naše usluge uključuju kovčeg, opelo, grobno mesto i pogreb." Oklevao je. "Prema onome što sam u novinama
pročitao o smrti vašeg supruga, gospođo Stivens, verovatno biste želeli da kovčeg tokom opela bude zatvoren, pa..." "Ne!" Džons je pogleda iznenađeno. "Ali..." "Želim da bude otvoren: da bi Ričard mogao da vidi sve prijatelje pre nego..." glas je izdade. Džons ju je gledao saosećajno. "Shvatam. Onda. ako mogu da predložim, mi ovde koristimo jednu izvrsnu kozmetičarku". reče uviđavno, "po potrebi. Da li bi to bilo u redu?" Ričard bi to mrzeo, pomisli ona, ali reče: "Da." "Samo još nešto. Biće nam potrebna odeća u kojoj želite da sahranite supruga." Dijana ga pogleda šokirano. "Pa..." Pomislila je kako hladne ruke nekog uljeza dodiruju Ričardovo golo telo i prodrhtala. "Gospođo Stivens?" Trebalo bi da sama obučem Ričarda. Ali ne bih mogla da ga gledam ovakvog, kakav je sada. Želim da ga se sećam, misli su joj bile prekinute. "Gospođo Stivens." Dijana proguta knedlu. "Nisam mislila na..." glas je izdade. "Izvinite.'' Nije mogla da nastavi. On ju je gledao kako gotovo posrćući izlazi napolje i zaustavlja taksi. *** Vrativši se kući, Dijana otvori Ričardov garderobni orman. Dva rafa bila su puna njegovih odela. Svako od njih je u sebi nosilo uspomenu. Bilo je tu i ono žutosmeđe odelo koje je Ričard nosio one večeri kada su se upoznali u umetničkoj galeriji. Sećala se: Sviđaju mi se vaše obline. Imaju finoću Rozetija i Manea.
Može li da se odrekne tog odela? Ne. Dodirnu sledeće. Bila je to svetlosiva sportska jakna koju je Ričard nosio na izletu, kada ih je iznenadila kiša. Sećanja je preplaviše: Kod tebe ili kod mene? Kako da je ne zadrži? Sledeće je bilo prugasto odelo: Ti voliš francusku hranu... Znam jedan izvrstan francuski restoran... Gotovo da je čula njegov glas. Mornarska jakna... kožni blejzer... Dijana obavi rukave plavog sakoa oko sebe i stisnu ga. Ne bih mogla da se odreknem ovih stvari, pomisli. Svaka od njih je predstavljala dragu uspomenu. Ne mogu. Naposletku. zajecavši zgrabi jedno odelo nasumice i otrča. Sledećeg popodneva Dijana je dobila poruku preko glasovne pošte: ’Gospođo Stivens, ovde detektiv Grinberg. Hoću samo da vam javim da je ovde sve sređeno. Razgovarao sam sa Daltonovom mrtvačnicom. Možete slobodno da organizujete sve što želite...’ Zatim kratka stanka. ’Želim vam sreću... Zbogom.’ Dijana nazva Rona Džonsa u mrtvačnici. "Javljeno mi je da je telo moga muža stiglo kod vas." "Jeste, gospođo Stivens. Već sam dao da se uradi kozmetika, a primili smo i odelo koje ste poslali. Hvala vam." "Mislila sam... da li bi prvog sledećeg petka mogla da se održi sahrana?" "Petak će biti u redu. Ali onda ćemo mi morati da se pobrinemo za sve neophodne detalje. Predložio bih jedanaest sati pre podne." Kroz tri dana, Ričard i ja ćemo se rastati zauvek. Bar dok mu se ja ne pridružim. *** U četvrtak ujutru, Dijana je užurbano sređivala poslednje detalje za sahranu, proveravajući dug spisak zvanica i nosača kovčega, kada je zazvonio telefon. "Gospođa Stivens?"
"Da." "Ovde Ron Džons. Samo bih hteo da vas izvestim da smo postupili po vašim uputstvima, tačno onako, kako je vaša sekretarica kazala." Dijana, zbunjena, reče: "Moja sekretarica...?" "Da, preko telefona." "Ja nemam..." "Iskreno, ja sam bio pomalo iznenađen, ali naravno, to je bila vaša odluka. Kremirali smo telo vašeg supruga pre jedan sat."
ŠESTO POGLAVLJE
Pariz, Francuska Keli Haris je eksplodirala u svetu mode kao vatromet. Bila je na polovini dvadesetih godina, crnkinja medenog tena i lica koje je predstavljalo fotografski san. Imala je tople smeđe, bistre oči, pune i senzualne usne, lepe duge noge i figuru punu erotskog naboja. Tamna kosa joj je bila ošišana kratko i namerno nemarno, sa nekoliko uvojaka preko čela. Ranije te godine, čitaoci časopisa Ell i Mademoiselle izabrali su Keli za najlepšu manekenku sveta. Dovršavajući oblačenje, Keli se osvrnu po luksuznom stanu, kao i uvek, čudeći se. Stan je bio spektakularan. Nalazio se u ekskluzivnoj Rue St.- Louis-en-Elle, u pariškoj četvrti Arrondissenient. Imao je ulaz sa dvostrukim vratima, elegantno predvorje sa visokim plafonom i bledo žutim panel-pločama na zidovima, dok je dnevna soba bila opremljena eklektičnom mešavinom nameštaja francuskog i regentskog stila. Sa terase, na drugoj strani Sene, video se Notr Dam. Keli se radovala predstojećem vikendu. Trebalo je da joj muž negde priredi jedno od svojih iznenađenja. "Hoću da se lepo doteraš, dušo. Svideće ti se gde idemo," rekao je. Keli se osmehnu za sebe. Mark je bio najdivniji čovck na svetu. Ona pogleda na sat i uzdahnu. Bolje da krenem, pomisli, predstava počinje za pola sata. Nekoliko trenutaka kasnije izašla je iz stana i pošla kroz predvorje, prema liftu. U tom trenutku otvoriše se i vrata vrata susednog stana, i madam Žozet Lapoant izađe u hodnik. Niska, loptica od žene, uvek je imala lepu reč za Keli. "Dobar dan, madam Haris." Keli se osmehnu. "Dobar dan, madam Lapoant." "Lepi ste, kao i uvek." "Hvala vam." Keli pritisnu dugme za lift. Oko četiri metra od njih, krupan čovek u radnoj odeći popravljao je neki uređaj na zidu. On pogleda dve žene, pa hitro okrenu glavu.
"Kako ide poziranje?" upita madam Lapoant. "Dobro, hvala." "Moram uskoro doći da vas gledam na nekoj od vaših modnih revija." "Biće mi drago da vam to sredim." Lift stiže, pa Keli i madam Lapoant uđoše. čovek u radnoj odeći izvadi mali voki-toki, žurno nešto prozbori u njega i hitro se udalji odatle. Kada su vrata počela da se zatvaraju, Keli ču kako zvoni telefon u njenom stanu. Oklevala je. Žurila je, ali možda je to Mark zove. "Idite vi", reče ona madam Lapoant. Keli izađe iz lifta, poče da traži ključ po tašni, nađe ga i utrča natrag, u stan. Pritrča telefonu koji je zvonio i diže slušalicu. "Mark?" Nepoznat glas reče: "Nanet?" Keli je bila razočarana. "Nous ne connaissons pas la personne qui repond a ce nom." "Pardonnez moi." Pogrešan broj. Keli spusti slušalicu. U tom trenutku začu se strahovit tresak, koji potrese celu zgradu. Trenutak kasnije začuše se uzbuđeni glasovi i krici. Keli, prestravljena, istrča u hodnik, da vidi šta se desilo. Zvuci su se čuli odozdo. Ona strča niz stepenište i stigavši u predvorje, začu neku galamu u podrumu. Keli, uplašena, strča u podrum i stade u šoku, ugledavši razbijen lift i izubijano telo madam Lapoant u njemu. Ona oseti slabost. Jadna žena. Minut ranije bila je živa, a sada... i ja sam mogla biti unutra sa njom. Da nije bilo onog telefonskog poziva... razmišljala je. Masa se okupljala oko lifta, a u daljini su se čule sirene. Trebalo bi da ostanem, pomisli Keli sa osećajem krivice, ali ne mogu. moram da idem. Pogleda leš i prošaputa: "Tako mi je žao, madam Lapoant." ***
Kada je Keli stigla u modni salon i prošla kroz službeni ulaz, nervozni organizator Pjer ju je čekao. On odmah skoči. "Keli! Keli! Kasniš! Predstava je već počela i..." "Žao mi je, Pjer. Desilo se... desila se nesreća." On je pogleda pažljivije. "Jesi li povredena?" "Nisam." Keli za trenutak zatvori oči. Pomisao da mora da radi posle onoga što je doživela stvarala joj je mučninu, ali nije imala izbora. Bila je zvezda predstave. "Požuri!" reče joj Pjer. „Vite." Keli pođe prema svojoj garderobi. *** Najuglednija modna revija godine održavala se u Šanelovom originalnom salonu, u Rue Cambon 31. Paparaci su bili u prednjim redovima. Sva mesta su bila zauzeta, a u zadnjem delu prostorije stajali su oni koji su želeli da bace prvi pogled na nove kreacije sledeće sezone. Prostorija je za tu priliku bila ukrašena cvećem i okačenim tkaninama, ali niko nije obraćao pažnju na dekor. Stvarna atrakcija nalazila se na dugačkoj pisti, reka boja, lepote i stila u pokretu. U pozadini svirala je muzika laganim, seksi ritmom, naglašavajući pokrete na pisti. Dok su ljupke manekenke prolazile tamo-amo, pratio ih je glas iz zvučnika koji je komentarisao modele. Crnokosa Azijatkinja je pošla niz prolaz: "... klasično šivena satenska vunena jakna, svilene pantalone i bela bluza..." Vitka plavuša je zalelujala pistom: "...nosi džemper sa rolkragnom od crnog kašmira uz bele, pamučne kargo pantalone..." Izašla je riđokosa: "...jakna od crne kože i crne pantalone od šan-tunga, uz belu, košulju na falte..." Francuska manekenka:
"...ružičasta jakna od angore na tri dugmeta, ružičasta rolkragna i crne pantalone sa manžetnama..." Šveđanka: "...tamnoplavi, satenski vuneni komplet i svetloljubičasta, svilena bluza..." A onda, trenutak koji su svi očekivali. Šveđanka je izašla i pista je ostala prazna. Iz zvučnika je dopirale: "A sada, pošto je sezona kupanja na pomolu, sa zadovoljstvom predstavljamo našu novu liniju odeće za plažu." Začuo se žagor radoznalih glasova, na čijem vrhuncu se pojavi Keli Haris. Na sebi je imala beli bikini, prsluče koje je jedva prekrivalo njene čvrste, mlade grudi i donji deo koji kao da ju je grlio. Dok je izazovno lebdela pistom, delovala je očaravajuće. Začu se aplauz u talasima. Keli se blago osmehnu sa zahvalnošću, obiđe pistu i nestade. Iza zavese čekala su je dvojica ljudi. "Gospodo Haris, imate li jedan trenutak?" "Izvinite", reče ona u žurbi. "Moram brzo da se presvučem." Ona htede da se udalji. "Stanite! Gospodo Haris! Mi smo iz Police Judiciaire. Ja sam glavni inspektor Din, a ovo je inspektor Steno. Treba da razgovaramo." Keli stade. "Policija? O čemu da razgovaramo?" "Vi ste gospođa Haris, je li tako?" "Jesam." Odjednom oseti neku zebnju. "Onda sa žalošću moram da vas obavestim da... da je vaš suprug poginuo prošle noći." Keli se osušiše usta. "Moj suprug? Kako?" "Očito je da je počinio je samoubistvo." U Kelinim ušima nešto zaurla. Jedva je shvatala šta to glavni inspektor govori.
"...Ajfelova kula... u ponoć... poruka... sa žaljenjem... najdublje saučešće." Reči nisu bile stvarne. Bili su to glasovi bez značenja. "Madam..." "Ovog vikenda hoću da se lepo doteraš, dušo. Svideće ti se gde idemo", bile su njegove poslednje reči. "To je neka... neka greška", reče Keli. "Mark ne bi..." "Žao mi je." Glavni inspektor je pažljivo gledao Keli. "Jeste li dobro, madam?" "Da." Sem što mi se život završio, pomisli. Pjer se dogega do Keli, sa prcdivnim prugastim bikinijem u rukama. "Šeri, moraš brzo da se presvučeš, nemamo vremena za gubljenje." On joj ćušnu bikini u ruke. "..Vite! Vite!" Keli ga polako ispusti na pod. "Pjer?" On ju je gledao iznenađeno. "Da?" "Obuci ga ti." *** Keli je limuzinom vraćena u stan. Upravnik salona je hteo da pošalje nekoga da bude sa njom, ali ona je odbila. Želela je da bude sama. Sada, ulazeći u zgradu, ugleda nastojnika, Filipa Sendra, i čoveka u radnoj odeći, okružene grupom stanara. Jedna od stanarki reče: "Jadna madam Lapoant. Kakva užasna nesreća." Čovek u radnoj odeći diže dva kraja prekinute sajle. "Nije bila nesreća, madam. Neko je presekao sigurnosnu sajlu lifta."
SEDMO POGLAVLJE U četiri sata ujutru, Keli je sedela u stolici i ošamućeno zurila kroz prozor, slušajući žamor glasova. "Policija... treba da razgovaramo... Ajfelova kula... poslednja poruka... Mark je mrtav... Mark je mrtav... Mark je mrtav." Te reči su postale tužbalica koja je odjekivala u njenoj glavi. Zamišljala je kako se Markovo telo strmoglavljuje dole. dole, dole... Pružala je ruke da ga uhvati trenutak pre nego što tresne o pločnik. Jesi li poginuo zbog mene? Je li zbog nečega što sam učinila? Što nisam učinila? Što sam rekla? Što nisam rekla? Spavala sam kada si otišao, dragi, i nisam imala priliku da se pozdravim sa tobom, da te poljubim i kažem ti koliko te volim. Potreban si mi. Ne mogu bez tebe, mislila je Keli. Pomozi mi, Mark. Pomozi mi, onako, kako si mi uvek pomagao... Opustila se, sećajući se kako je bilo pre Marka, onih strašnih, ranih dana... *** Keli je bila rođena u Filadelfiji. kao vanbračna kćerka Etel Hekvort, crne služavke koja je radila u jednoj od najistaknutijih belih porodica u gradu. Otac joj je bio sudija, Etel je imala sedamnaest godina i bila lepotica, a Ros zgodan, plav, dvadesetogodišnji sin Tarnerovih, kome se ona svidela. Zaveo ju je i, mesec dana kasnije, Etel je saznala da je trudna. Kada je to kazala Rosu, on je rekao: "To... to je divno." I odjurio je li radnu sobu svoga oca, da mu saopšti lošu vest. Sudija Tamer je sledećcg jutra pozvao Etel u svoju radnu sobu i kazao: "Neću da mi kurva radi u kući. Otpuštena si." Bez novca i obrazovanja, i sa vrlo malo znanja, Etel se zaposlila kao čistačica u jednoj industrijskoj zgradi i naporno radila da bi odgajila svoju tek rođenu kćerku. Za pet godina Etel je uštedela dovoljno novca, da kupi oronulu daščaru, koju je pretvorila u pansion za muškarce. Kuća se sastojala od dnevne sobe. trpezarije, četiri male spavaonice, dva kupatila, kuhinje i malene ostave, u kojoj je Keli spavala. Od tada je čitav niz ljudi neprestano dolazio i odlazio.
"Ovo su tvoji ujaci", kazala joj je Etel. "Ne gnjavi ih." Keli je bilo drago zbog tako velike familije, dok nije dovoljno odrasla da shvati da su svi oni bili stranci. Kada je Keli imala osam godina, jedne noći ju je probudio šapat u njenoj mračnoj, maloj spavaonici. "Psst! Da nisi pisnula." Osetila je kako joj se spavaćica diže i. pre nego što je stigla da se usprotivi, jedan od njenih „ujaka" se našao na njoj, poklopivši joj usta rukom. Keli je osećala kako joj na silu širi noge. Pokušavala je da se otme, ali držao ju je pritisnutu. Osećala je kako ulazi u nju i ispunio ju je jak bol. Nemilosrdno je prodirao u nju, sve dublje i dublje, razdirući je bolom. Keli je osećala kako joj topla krv curi. Bezglasno je vrištala, misleći da će se onesvestiti. Bila je zarobljena u groznoj pomrčini svoje sobe. Naposletku. posle čitave večnosti, osetila je kako on drhti, a zatim se povlači. Prošaputao je: "Odlazim. Ali ako ikad kažeš majci za ovo, vratiću se i ubiti je." I nestao je. Sledeća nedelja bila je gotovo nepodnošljiva.Sve vremc je bila ncraspoložena, ali negovala je odrani deo svog tela najbolje što je mogla, dok bol najzad nije ublažen. Želela je da ispriča majci šta se desilo, ali nije smela. Iako je trajalo samo nekoliko minuta, to je izmenilo Kelin život. Devojčica koja je sanjarila kako će imati muža i dccu, osećala se povređenom i osramoćenom. Odlučila je da nikada više. nijednom muškarcu ne dozvoli da je dodirne. I još nešto se promenilo u njoj. Posle te noći, plašila se mraka.