Kuća Entonija Altijerija bila je klasična kuća od kamena, u kolonijalnom stilu, u okrugu Hanterdon, u Nju Džersiju. Ogromna kuća nalazila se na kraju slepe ulice i zauzimala šest hektara zemljišta. Bila je okružena obimnom i visokom, gvozdenom ogradom. Na okolnom zemljištu nalazilo se visoko i senovito drveće, jezerca i živopisan vrt. Jedan stražar je sedeo u kućici, sa unutrašnje strane glavne kapije. Kada su prišla kola u kojima su bili Grinberg, Keli i Dijana, stražar im izađe u susret. On poznade Grinberga. "Dan, poručniče." "Zdravo, Cezare. Hoćemo da vidimo gospodina Altijerija " "Imate li nalog?" "Nije takva poseta. Ovo je neformalno." Stražar pogleda žene. "Sačekajte tu." Zatim se vrati u kućicu. Nekoliko minuta kasnije, izađe i otvori kapiju: "Možete ući." "Hvala", reče Grinberg i poveze do prednjeg dela kuće. Kada su njih troje izašli iz kola, pojavi se drugi stražar. "Pođite za mnom." On ih uvede unutra. Velika dnevna soba bila je opremljena kombinacijom starinskog, savremenog i francuskog nameštaja. Uprkos činjenici da je dan bio topao, u velikom kamenom kaminu gorela je vatra. Trojka je išla za stražarom kroz dnevnu sobu, do velike, zamračene spavaće sobe. Entoni Altijeri je ležao, dišući na respirator. Bio je bled i ispijen, i kao da je strašno ostario u toku kratkog petrioda, od kada se pojavio na sudu. Pored njega su bili jedan sveštenik i bolničarka. Altijeri pogleda Dijanu, Keli i Grinberga, pa vrati pogled na Dijanu. Zatim progovori promuklim i škripavim glasom: "Šta, do đavola, hoćete?" Dijana reče: "Gospodine Altijeri, hoću da ostavite gospođu Haris i mene na miru. Povucite svoje ljude. Dovoljno je što ste ubili mog muža i..." Altijeri je preseče.
"O čemu pričate? Nemam pojma o vašem mužu. Pročitao sam o onoj poruci, nađenoj kod njega." Isceri se. "Plivaće sa ribama. Neko je previše gledao Sopranove. Reći ću vam nešto besplatno, damo. To nije napisao Italijan. Ja vas ne progonim. Ne zanima me jeste li živi ili mrtvi, ne progonim ja nikoga. Ja..." Tu napravi bolnu grimasu. "Pokušavam da se izmirim sa Bogom. Ja..." Poče da se guši. Sveštenik se okrenu Dijani. "Mislim da bi sada bilo bolje da odete." Detektiv Grinberg upita: "Šta mu je?" Sveštenik reče: "Rak." Dijana pogleda čoveka u krevetu i pomisli na ono što je upravo rekao. Bila je to istina. Dijanu iznenada obuze panika. *** Dok su se vraćali od Altijerija, detektiv Grinherg je izgledao zabrinuto. "Moram da vam kažem, čini mi se da je Altijeri bio iskren." Keli protiv volje klimnu glavom. "I meni se čini, čovek umire." "Znate li bilo koji razlog zbog koga bi neko vas dve pokušao da ubije?" "Ne", reče Dijana. "Ako nije Altijeri..." Ona odmahnu glavom. "Nemam pojma." Keli proguta knedlu. "Ni ja." Detektiv Grinberg je otpratio Dijanu i Keli natrag, do Dijaninog stana. "Poradiću sada malo na ovome", reče on, "ali ovde ćete biti bezbedne. Za petnaest minuta pred vašu zgradu će stići patrolna kola i ostaće tu sledeća dvadeset četiri sata, a videćemo šta ćemo do tada otkriti. Ako vam budem potreban, zovite me." Zatim je otišao. Dijana i Keli su se gledale u tišini. "Jeste li za čaj?" upita Dijana. Keli dosledno reče:
"Kafu." Dijana je za trenutak pogleda iznervirano, pa uzdahnu. "Dobro." Dijana uđe u kuhinju i pristavi kafu. Keli je šetala po dnevnoj sobi razgledajući platna na zidovima. Kada je Dijana izašla iz kuhinje, Keli je gledala jednu od njenih slika. Pogleda potpis. "Stivens." Okrenu se Dijani. "Jeste li vi ovo naslikali? " Dijana klimnu glavom. "Da." Keli samouverenim glasom reče: "Simpatično." Dijana stisnu usne. "Oh? razumete li se u umetnost?" "Ne mnogo, gospođo Stivens." "Ko vam se sviđa? Baka Mozes, pretpostavljam." "Zanimljiva je." "I koji još naivni slikari vas diraju u srce?" Keli se okrenu da pogleda Dijanu. "Iskreno, volim vijugave, nereprezentativne oblike. Ima, naravno, izuzetaka. Na primer, kod Ticijanove Robinske Venere, dijagonalni položaj njenog tela oduzima dah i..." Začuše kako vri kafa u kuhiji. Dijana ljubazno reče: "Kafa je gotova." Sedele su jedna naspram druge u dnevnoj sobi, uzdržane, puštajući kafu da se hladi. Dijana prekide tišinu. "Možete li da zamislite razlog zbog koga bi neko pokušao da nas ubije?" "Ne." Keli je ćutala jedan trenutak. "Jedino što nas veže, je to što su nam obema muževi radili u KlG-u. Možda su bili povezani sa nekim tajnim projektom; i onaj ko je njih ubio, misli da su možda pričali i nama o tome." Dijana preblede. "Da..." Pogledaše se u neverici.
*** Taner je u svojoj kancelariji, na jednom od TV ekrana na zidu. gledao prizor koji se odigravao u Dijaninom stanu. Njegov šef obezbeđenja je stajao pored njega. U stanu Stivensovih bio je umetnički postavljen TV i zvučni sistem. Kao što je Taner i rekao svom partneru, stan je bio pun vrhunske tehnologije. U svakoj prostoriji je bio skriven video-sistem, sa umreženom kamerom veličine dugmeta, postavljenom među knjigama, savijenim žicama od optičkih vlakana ispod vrata i bežičnom kamerom. Na tavanu je bio instaliran server veličine laptopa, koji je opsluživao šest kamera. Server je bio povezan sa bežičnim modemom, koji je omogućavao da ta oprema funkcioniše uz pomoć celularne tehnologije. Kada se Taner nagnuo napred, sa pažnjom gledajući u ekran, Dijana reče: "Treba da otkrijemo na čemu su naši muževi radili." "Tačno. Ali potrebna nam je pomoć. Šta možemo da uradimo u vezi toga?" "Nazvaćemo Tanera Kingslija. On je jedini koji može da nam pomogne, a već i pokušava da otkrije ko stoji iza svega ovoga." "Hajde da to uradimo." Dijana reče: "Prenoćićete ovde. Bićemo bezbedne. Napolju su policijska kola." Priđe prozoru i povuče zavesu u stranu. Kola nije bilo. Ona se zagleda napolje i trenutno oseti jezu. "Čudno", reče Dijana. "Trebalo je da ovde budu patrolna kola. Nazvaću ih." Dijana uze vizitkartu detektiva Grinberga iz tašne, ode do telefona i nazva njegov broj. "Detektiva Grinberga, molim vas." Slušala je jedan trenutak. "Jeste li sigurni?... Shvatam. Mogu li onda da razgovaram sa detektivom Pregicerom?" Još jednom oćuta. "Da, hvala vam." Dijana polako spusti slušalicu na viljušku. "Šta je bilo?" Dijana reče: "Detektivi Grinbcrg i Pregicer prebačeni su u drugu stanicu."
Keli proguta knedlu. "To nije slučajnost, zar ne?" Dijana reče: "A ja sam se upravo setila nečega." "Čega?" "Detektiv Grinberg me je pitao da li je Ričard u poslednje vreme rekao ili uradio nešto neuobičajeno. Nešto sam zaboravila da mu pomenem. Ričard je išao u Vašington, da se vidi sa nekim. Nekada sam ja putovala sa njim, ali ovoga puta je tvrdio da je bolje da ide sam." Keli ju je gledala iznenađeno. "Čudno. I meni je Mark rekao da mora da ode u Vašington, takođe sam," "Treba da otkrijemo zašto." Keli priđe prozoru i povuče zavesu. "Kola još uvek nema." Okrenu se Dijani. "Hajde da odemo odavde." "Da", reče Dijana. "Znam jedan hotel u Kineskoj četvrti, po imenu Mandarin. Niko se nikad neće setiti da nas traži tamo. Odande ćemo nazvati gospodina Kingslija." Taner se okrenu šefu obezbeđenja, Hariju Flintu, siledžiji sa neprestanim osmehom. "Likvidirajte ih", reče mu.
DVADESETTREĆE POGLAVLJE Hari Flint će se pobrinuti za žene, pomisli Taner zadovoljno. Flint ga nikada nije izneverio. Taneru je bilo zabavno na koji način je Flint ušao u njegov život. Pre nekoliko godina, njegov brat Endru, otelotvorEnje melema za okrvavljena srca celog sveta, otvorio je posrednu kuću za tek puštene robijaše, da bi im pomogao da se priviknu na civilni život; da bi im zatim nalazio posao. Taner je imao praktičnije planove za te ljude, jer je bio ubeđen da ne postoji nešto kao bivši prestupnik. Preko privatnih kanala dobio je informaciju iznutra o biografijama nedavno oslobađanih zatvorenika, pa su oni sa kvalifikacijama koje su potrebne Taneru iz posredne kuće odlazili direktno kod njega, da izvršavaju ono što je on nazivao osetljivim privatnim zadacima. Sredio je da bivši prestupnik Vins Karbaljo dođe da radi za KIG. Karbaljo je bio krupan čovek neuredne brade i prodornih, plavih očiju. Imao je debeo zatvorski dosije. Suđeno mu je za ubistvo. Dokazi protiv njega bili su nepobitni, ali jedan od porotnika tvrdoglavo je glasao za oslobađajuću presudu, tako da je porota na kraju bila neodlučna. Samo nekoliko ljudi je znalo da je kćerkica tog poprotnika nestala, a umesto nje nađena poruka: Ako budeš ćutao o ovome, sudbina tvoje kćerke je u rukama porote. Taner je cenio ljude poput Karbalja. Taner je čuo i za bivšeg prestupnika po imenu Hari Flint. Detaljno je proučio Flintov život i zaključio da je ovaj savršen za njegove potrebe. Hari Flint je bio rođen u Detroitu, u porodici srednje klase. Otac mu je bio neuspešan trgovac, koji je provodio vreme sedeći kod kuće i gunđajući. Bio je okrutni sadista i uživao da, za najmanji nestašluk, tuče sina lenjirom, kaišem ili bilo čime što mu se nađe pri ruci, kao da batinama može da u sina utuče uspeh kojim bi nadoknadio sopstvenu nesposobnost. Dečakova majka radila je kao manikirka u jednom salonu. Dok je Harijev otac bio tiranin, majka mu je bila predana i slepo odana, tako da je mali Hari odrastajući bio emotivno rastrzan između njih dvoje. Lekari su kazali Harijevoj majci da je suviše stara da bi rađala, pa je ona svoju trudnoću smatrala čudesnom. Kada se Hari rodio, mazila ga je i neprestano
grlila, milovala i ljubila, dok naposletku nije Harija ugušila svojom ljubavlju, tokom odrastanja, gadio se dodirivanja. Kada je imao četrnaest godina, u podrumu je uhvatio pacova i izgazio ga. Gledajući kako pacov polako i bolno crkava, Hari Flint je doživeo otkrovenje. Odjednom je shvatio da ima strahovitu moć da oduzme život, da ubije. Osećao se božanski. Bio je svemoćan. Želeći da to ponovo oseti, počeo je da vreba male životinje po komšiluku i one su postajale njegov plen. Nije bilo ničega ličnog ni zlonamernog u tome što je Flint radio. On je samo koristio svoj bogomdani talenat. Ljutite komšije čiji su ljubimci mučeni i ubijani požalili su se vlastima, i postavljena je klopka. Policija je pustila jednog škotskog terijera na travnjak ispred kuće, vezanog da ne bi pobegao. Stavili su travnjak pod prismotru i jedne noći, dok je policija gledala, Hari Flint je prišao životinji. Naterao je psa da zine i počeo da mu gura petardu u usta. Policija je priskočila. Kada su pretresli Harija Flinta, u džepu su mu našli okrvavljen kamen i uzani nož dužine trinaest santimetara. Poslat je na dvanaest meseci u Omladinski centar Čelendžer Memorijal. Nedelju dana pošto je stigao, Flint je napao jednog od ostalih dečaka i opasno ga nagrdio. Psihijatar koji je pregledao Flinta, postavio je dijagnozu: paranoični šizofrenik. "Psihotičan je", upozorio je doktor njegove čuvare. "Budite pažljivi. Sklonite ga od ostalih." Flint je imao petnaest godina kada je pušten uslovno. Nastavio je da ide u školu. Nekoliko njegovih školskih drugova gledalo ga je kao junaka. Počeli su da se bave sitnim kriminalom, kao što su otimanje tašni, džeparenje i krađe po prodavnicama, i Flint im je ubrzo postao vođa. U uličnoj tuči jedna noći, Flint je zaradio ožiljak od noža na uglu usne, zbog čega mu je lice bilo razvučeno u poluosmeh. Odrastajući, dečaci su prešli na krađu kola, provale i pljačke. U jednoj od pljački poginuo je vlasnik prodavnice. Hari Flint je optužen za oružanu pljačku i podsticanje na ubistvo, i osuđen na deset godina zatvora. Bio je najopakiji zatvorenik koga je upravnik ikada video.Nešto u očima Harija Flinta gonilo je ostale zatvorenike da ga ostave na miru. On ih je neprestano terorisao, ali niko se nije usuđivao da ga prijavi.
Jednog dana, jedan stražar se, prolazeći pored Flintove ćelije, sa nevericom zagledao unutra. Flintov cimer je ležao na podu u lokvi krvi. Bio je pretučen do smrti. Stražar je pogledao Flinta, na čijem licu je stajao zadovoljan osmeh. "U redu, đubre; iz ovoga se nećeš izvući. Počećemo odmah da ti grejemo stolicu." Flint je, gledajući u njega, polako digao levu ruku. Duboko u nju bio je zariven krvav mesarski nož. Flint je hladno rekao: "Samoodbrana." Zatvorenik iz ćelije preko puta nikada nikome nije rekao da je gledao kako Flint divljački mlati svog cimera na smrt, a zatim ispod dušeka vadi nož i zariva ga u sopstvenu ruku. *** Taner je kod Flinta najviše cenio to što ovaj toliko uživa u svom radu. Sećao se kada mu je Flint prvi put pokazao koliko koristan može da bude. Bilo je to tokom jednog hitnog puta u Tokio... Kažite pilotu da upali čelendžer. Idemo u Japan. Biće nas dvojica." Vest je stigla u lošem trenutku, ali trebalo je odmah se pobrinuti za nju, a stvar je bila suviše osetljiva da bi bila poverena bilo kome drugom. Taner je isplanirao da ga Akiro Izo dočeka u Tokiju i da mu rezerviše sobu u hotelu Okura. Dok je avion leteo preko Pacifika, Taner je planirao svoju strategiju. Dok je avion sleteo, on je osmislio pobedničku situaciju. Vožnja od aerodroma Narita trajala je jedan sat, i Taner je bio zadivljen koliko se Tokio neprestano menja. U vreme razvoja i depresija, grad je uvek imao isti, nepromenljiv izeled. Akiro Izo ga je sačekao u restoranu Fumiki Mašimo. Imao je pedesetak godina, mršavu figuru, sedu kosu i svetlo smeđe oči. Ustao je da dočeka Tanera. "Čast mi je da vas upoznam, gospodine Kingsli. Iskreno, bio sam iznenađen kada ste mi se javili. Ne mogu da zamislim razlog zbog koga biste prešli sav ovaj put, da se vidite sa mnom." Taner se osmehnuo.
"Nosim dobre vesti, koje su, čini mi se suviše važne da bi se prenosile telefonom. Mislim da ću vas učiniti vrlo srećnim i bogatim čovekom." Akiro Izo ga je radoznalo pogledao. "Je li?" Kelner u beloj bluzi je došao do njihovog stola. "Pre nego što pređemo na posao, zašto ne bismo nešto naručili?" "Kako vi hoćete, gospodine Kingsli. Razumete li se u japansku hranu ili da vam ja naručim?" "Hvala vam. Ja ću naručiti. Volite li suši?" "Da." Taner je pogledao kelnera. "Ja ću hamači-temaki, kaibašim i amu-ebi" Akiro Izo se osmehnuo. "To zvuči dobro." Zatim se okrenuo kelneru. "Ja ću isto." Dok su jeli, Taner je rekao: "Vi radite za vrlo dobru kompaniju, Prvu tokijsku industrijsku grupu." "Hvala vam." "Koliko dugo tu radite9" "Deset godina." "To je dugo." Pogledao je Akira Izoa u oči i rekao: "Možda je vreme da nešto promenite." "Zašto bih to uradio, gospodine Kingsli?" "Zato što ću vam dati ponudu koju ne možete odbiti. Ne znam koliko zarađujete, ali voljan sam da vam ponudim dvostruko, ako napustite taj posao i dođete da radite za KIG." "Gospodine Kingsli, to nije moguće." "Zašto? Ako je u pitanju ugovor, mogu da sredim..." Akiro Izo je spustio svoje štapiće. "Gospodine Kingsli, u Japanu, kompaniju za koju radimo, smatramo familijom. Kada više nismo u stanju da radimo, oni brinu o nama."
"Ali novac koji vam nudim..." "Ne. Ai-šia-sei-šin." "Molim?" "To znači da stavljamo odanost iznad novca." Akiro Izo ga je gledao radoznalo. "Zašto ste izabrali mene?" "Zato što sam o vama čuo laskave stvari." "Bojim se da ste veliki put prešli uzalud, gospodine Kingsli. Nikada ne bih napustio Prvu tokijsku industrijsku grupu." "Vredelo je pokušati." "Nećete se ljutiti?" Taner se zavalio u naslon i nasmejao. "Naravno da neću. Voleo bih da su meni svi moji zaposleni odani poput vas." Setio se nečega. "Uzgred, doneo sam mali poklon za vas i vašu porodicu. Moj saradnik će vam ga doneti. Biće u vašem hotelu za oko jedan sat. Zove se Hari Flint." Sobarica je našla telo Akira Izoa obešeno o kuku u ormanu za odeću. Zvanična verzija glasila je: samoubistvo.
DVADESETČETVRTO POGLAVLJE Hotel Mandarin nalazio se u staroj, dvospratnoj zgradi u srcu Kineske četvrti, tri ulice od ulice Mot. Kada su Keli i Dijana izašle iz taksija, Dijana spazi Keli na velikom bilbordu prekoputa, u predivnoj večernjoj haljini, sa bočicon parfema u ruci. Zatim je iznenađeno pogleda. "Eto ko ste vi." "Greška", reče Keli. "Ja nisam to, nego to radim, gospođo Stivens." Ona se okrenu i uđe u predvorje, a iznervirana Dijana pođe za njom. Jedan mladi Kinez je sedeo za pultom u malenom predvorju hotela, čitajući primerak čajna Posta. "Potrebna nam je soba za noćas", reče Dijana. Čovek diže pogled prema dvema elegantno odevenim ženama i samo što glasno ne reče: Ovde? Zatim ustade. "Naravno". Pažljivije pogleda njihovu dizajniranu odeću. "To će biti sto dolara za noć." Keli ga pogleda šokirano. "Sto!?" Dijana se brzo umeša: "U redu je." "Unapred." Dijana otvori tašnu, izvadi nekloliko novčanica i dade ih čoveku, a on njoj ključ. "Soba deset, pravo niz hodnik, na levoj strani. Imate li prtljag?" "Doći će kasnije", reče mu Dijana. "Ako vam nešto zatreba, samo tražite Ling." Keli ponovi: "Ling?" "Da. Ona je vaša sobarica." Keli ga nepoverljivo pogleda. "Dobro."
Dve žene pođoše niz tmuran, poluosvetljen hodnik. "Previše ste platili", reče joj Keli. "Koliko vam vredi bezbedan krov iznad glave?" "Nisam sigurna da je ovo mesto tako dobra ideja", reče Keli. "Poslužiće dok ne smislimo nešto bolje. Ne brinite. Gospodin Kingsli će nas zbrinuti." Stigavši do broja deset, Dijana otključa vrata i uđoše unutra. Soba je izgledala i mirisala kao da je već dugo prazna. Imala je dva kreveta sa izgužvanim prekrivačima i dve izlizane stolice pored izbrazdanog stola. Keli pogleda po sobi. "Možda je mala. ali sigurno je ružna. Kladim se da nikad nije čišćena." Ona dodirnu jastuče i vide da se diže prašina. "Zanima me koliko je prošlo od kada je Ling umrla." "To je samo za noćas", uveravala ju je Dijana. "Sad ću nazvati gospodina Kingslija." Keli je ju gledala dok je prilazila telefonu i nazivala broj sa vizitkarte koju joj je dao Taner Kingsli. Vezu je dobila odmah. "Taner Kingsli." Dijana odahnu sa olakšanjem. "Gospodine Kingsli, ovde Dijana Stivens. Žao mi je što vas gnjavim, ali gospođi Haris i meni je potrebna vaša pomoć. Neko pokušava da nas ubije, a nemamo pojma šta je u pitanju. U bekstvu smo." "Drago mi je da ste nazvali, gospođo Stivens. Smirite se. Upravo smo otkrili šta se nalazi iza svega ovoga. Nećete više imati problema. Uveravam vas da ste od sada pa nadalje, i vi i gospoda Haris savršeno bezbedne." Dijana na trenutak sklopi oči. Hvala bogu, pomisli. "Možete li mi reći ko..." "Ispričaću vam sve kad se vidimo. Ostanite tu, gde ste. Poslaću nekoga da vas pokupi za tridesetak minuta." "To je..." veza se prekide. Dijana spusti slušalicu i okrenu se Keli, nasmejana. "Dobra vest! Naši problemi su završeni."
"Šta je rekao?" "Zna šta je iza svega ovoga i kaže da smo od sada bezbedne." Keli duboko uzdahnu. "Odlično. Sad mogu da se vratim u Pariz i nastavim svoj život." "Poslaće nekoga da nas pokupi za pola sata." Keli se osvrnu po sumornoj sobi. "Biće mi teško da ostavim sve ovo", reče ironično. Dijana se okrenu i reče zamišljeno: "Biće to čudno." "Šta to?" "Vratiti se životu bez Ričarda. Ne mogu da zamislim kako ću..." "Onda nemojte." prekide je Keli, pomislivši: Ne vodi me tamo, gospođo, raspašću se. Ne mogu ni da mislim o tome. Mark je bio sav moj život, jedini razlog da živim... Dijana pogleda Keli sa bezosećajnim izrazom i pomisli: Ona je kao beživotno umetničko delo, lepa i hladna. Keli se okrenu i sede na jedan od kreveta, okrenuvši leđa Dijani. Zatvori oči, sa bolom u sebi, i polako... polako... polako... *** Keli je šetala levom obalom sa Markom, ćaskajući o svemu i ničemu, osećajući da joj nikada ni sa kim nije bilo tako prijatno. Kazala je Marku: "Sutra uveče se otvara galerija, ako te zanima..." "Oh, žao mi je Keli. Sutra uveče sam zauzet" Ona je iznenada osetila ubod ljubomore. "Imaš sastanak sa drugom?" Trudila se da zvuči bezbrižno. "Ne. Ne. Idem sam. To je banket..." Primetio je izraz na Kelinom licu. "Ovaj... mislim, večera za naučnike. Ti bi se dosađivala." "Misliš?"
"Bojim se da bi. Biće... tamo će se koristiti mnoge reči koje nikad nisi ni čula i..." "Mislim da sam ih sve čula", rekla je Keli, iznervirana. "Proveri me." "Ma, zaista mislim da ne..." "Nisam ja više mala. Hajde." On je uzdahnuo. "Dobro. Anatripsologija... malakostrakologija...aneroidograf... term ag..." "Oh", rekla je Keli, zatečena. "Takve reči." "Znao sam da te neće zanimati. Pa..." "Grešiš. Zanima me." Zato što i tebe zanima, pomislila je Keli. Banket je priređen u hotelu Prins d'Gale i pokazalo se da je prvoklasan događaj. U balskoj dvorani bilo je tri stotine ljudi, među kojima su bili i najveći dostojanstvenici Francuske. Među gostima za prvim stolom, gde su Keli i Mark sedeli. bio je i jedan privlačan, prijatan i simpatičan čovek. "Ja sam Sem Medouz", rekao je Keli. "čuo sam mnogo o vama." "I ja sam čula mnogo o vama", uzvratila je Keli. "Mark kaže da ste mu mentor i najbolji drug." Sem Medouz se osmehnuo. "Čast mi je da budem njegov drug. Mark je posebna ličnost. Već dugo radimo zajedno. On je najpredaniji..." Marku, koji je to slušao, bilo je neprijatno. "Hoćete li vino?" prekinuo ga je. Na pozornici se pojavio ceremonijal-majstor i počeli su govori. Mark je bio u pravu rekavši da će veče biti nezanimljivo za Keli. Dodeljivane su nagrade za naučna i tehnička dostignuća i svi govornici su, što se Keli tiče, mogli da govore i na svahiliju. Ali ona je videla zainteresovanost na Markovom licu i bilo joj je drago što je prisutna. Pošto je večera iz tanjira očišćena, na pozornicu je izašao predsednik Francuske akademije nauka. Počeo je hvaleći naučna dostignuća Francuske u protekloj godini, i tek na kraju njegovog govora, kada je digao zlatnu statuetu i prozvao ime Marka Harisa, Keli je shvatila da je Mark zvezda
večeri. On je bio suviše skroman da joj to sam kaže. Zbog toga je pokušao da me odvrati od dolaska, pomislila je gledajući kako Mark izlazi na pozornicu, dok ga prisutni toplo pozdravljaju aplauzom. "Nije mi ovo ni pomenuo". rekla je Keli Semu Medouzu. Medouz se osmehnuo. "Takav je Mark." Za trenutak je pogledao Keli. "Znajte da je ludo zaljubljen u vas. Želi da se oženi vama." Zastao je, pa naglasio: "Nadam se da neće biti povređen." Slušajući to, Keli je iznenada osetila napad krivice: Ne mogu da se udam za Marka. Veliki je prijatelj, ali ja nisam zaljubljena u njega. Šta sam to radila? Ne želim da ga povredim. Bolje je da prestanem da ga viđam. Kako da mu kažem? *** "Jeste li čuli bar reč od ovoga što sam rekla?" Dijanin ljutiti glas trže Keli iz misli. Predivna balska dvorana nestade i ona se nađe u bednoj hotelskoj sobi, sa ženom za koju nije želela ni da je srela. "Šta je?" Dijana uznemireno reče: "Taner Kingsli reče da će poslati nekoga da nas pokupi za pola sata." "Rekli ste mi to. Pa?" "Nije me pitao gde smo." "Verovatno misli da smo još uvek u vašem stanu." "Ne. Kazala sam mu da smo vi i ja u bekstvu." Nastupi trenutak tišine. Keli napući usne u dušo i bezglasno "Oh!" Okrenuše se da pogledaju sat na stočiću pored kreveta. Čovek za recepcijskim pultom diže pogled kada je Flint ušao u predvorje hotela Mandarin. "Mogu li vam pomoći?" Ugledao je Flintov osmeh i uzvratio ga.
"Moja žena i njena prijateljica su se upravo prijavile ovde. Moja žena je plavuša. Njena drugarica je žestoka crna ribica. U kojoj su sobi?" "Soba broj deset, ali ne bih mogao da vas pustim unutra. Moraćete da telef..." Flint diže „ruger" kalibra 45 sa prigušivačem i pogodi ga u čelo. Zatim gurnu telo iza pulta i pođe niz hodnik. Stigavši do broja deset, vrati se jedan korak, zalete se i ramenom provali vrata, pa uđe u sobu. Soba je bila prazna, ali iza zatvorenih vrata kupatila čuo se tuš. On priđe vratima kupatila i otvori ih jednim pokretom. Tuš je bio pušten do kraja, a navučen zastor se lagano lelujao. Flint ispali četiri metka u zavesu, sačeka trenutak, pa je skloni. Unutra nije bilo nikoga. *** Iz vagon-restorana preko puta, Dijana i Keli su gledale dolazak Flintovog karavana i videle ga kada je ušao u hotel. "Gospode", reče Keli, "taj čovek je pokušao da me kidnapuje." Čekale su. Kada je Flint nekoliko minuta kasnije izašao, usne su mu se osmehivale, ali licu mu je kiptelo od besa. Keli se okrenu Dijani. "Ode Godzila. Koji je naš sledeći štos?" "Treba da se izgubimo odavde." "Gde da odemo? Oni će nadzirati aerodrome, železničke i autobuske stanice..." Dijana se zamisli za trenutak. "Znam gde nam ne mogu ništa." "Da pogodim. U svemirskom brodu koji vas je dovezao ovde."
DVADESETPETO POGLAVLJE Sve jutarnje novine su bile pune istom pričom.Suša u Nemačkoj je odnela stotine ljudskih života i nanela milionske štete. Taner pozove Keti: "Pošaljite ovo senatorki Van Luven s naznakom ’Još jedno globalno zagrevanje… S poštovanjem’" *** Na neonskom znaku ispred zgrade pisalo je Vilton hotel za žene. U predvorju, Keli i Dijana su se prijavile pod lažnim imenima. Žena za pultom pružila je Keli ključ. "Apartman 424. Imate li prtljag?" "Ne, mi..." "Zalutao je", ubaci Dijana. "Stići će ujutru. Uzgred, uskoro će muževi doći po nas. Hoćete li ih poslati u našu sobu i..." Žena odmahnu glavom. "Žao mi je. Muškarcima nije dozvoljeno da ulaze gore." "Oh?" Dijana uputi Keli zadovoljan osmeh. "Ako želite da ih vidite ovde, dole..." "Nije važno. Neka pate bez nas." Apartman 424 je bio divno namešten, sa sofom, stolicama, stolovima i velikim ormarom u dnevnoj, i dva udobna kreveta u spavaćoj sobi. Dijana se osvrnu okolo. "..Ovo je baš prijatno, zar ne?" Keli otrovno reče: "Šta to radimo, spremamo se za Ginisovu knjigu rekorda, menjamo hotele svakih pola sata?" "Imate li bolji plan?" "Ovo nije plan", reče Keli prezrivo. "Ovo je igra mačke i miša, u kojoj smo mi miševi" "Fantastično je, kad pomislite da ljudi iz najvećeg istraživačkog centra na svetu žele da nas ubiju", reče Dijana.
"Onda ne mislite na to." "Lako je reći. U KIG-u ima dovoljno jajoglavih pametnjakovića za kajganu veličine Teksasa." "Pa, moraćemo da ih nadmudrimo." Keli se namršti. "Potrebno nam je neko oružje. Znate li da koristite pištolj?" "Ne." "Prokletstvo. Ni ja." "Nije važno. I nemamo ga." "A karate?" "Ne, ali na koledžu sam bila članica sekcije za raspravljanje", reče Dijana suvo. "Možda bih mogla da ih ubedim da nas ne ubiju." "Da." Dijana priđe prozoru i pogleda napolje, saobraćaj na Trideset četvrtoj ulici. Odjednom raširi oči i dahnu. "Oh!" Keli joj pritrča. "Šta je bilo'? Šta ste videli?" Dijanino grlo se osušilo. "Ovaj... neki čovek je prošao. Strašno je ličio na Ričarda. Za trenutak sam..." Ona se okrenu od prozora. Keli reče s prezirom: "Hoćete li da pozovem lovce na duhove?" Dijana otvori usta da joj odgovori, ali se uzdrža, čemu to? Uskoro ćemo otići odavde, pomisli. Keli pogleda Dijanu i pomisli: Zaveži i naslikaj nešto. *** Flint je mobilnim telefonom razgovarao sa izbezumljenim Tanerom. "Žao mi je, gospodine Kingsli. Nisu bile u svojoj sobi u Mandarinu. Otišle su. Mora da su saznale da ja dolazim." Taner je poludeo od besa.
"Te kučke hoće da se nadmudruju sa mnom? Nazvaću vas." I tresnu slušalicu na viljušku. *** Endru je ležao na sofi u svojoj kancelariji, odlutavši u mislima do velike pozornice stokholmske konceitne sale. Gledalište je ga je oduševljeno pozdravljalo. "Endru! Endru!" Masa je uzvikivala. Sala je odjekivala od uzvika njegovog imena. Čuo je aplauz idući preko pozornice da primi nagradu od švedskog kralja Karla Gustava XVI. Kada je posegnuo za Nobelovom nagradom, neko poče da ga psuje. "Endru, kučkin sine, ulazi ovamo." Stokolmska koncertna sala se izgubi i Endru se nađe u svojoj kancelariji. Taner ga je dozivao. Potreban sam mu, pomisli Endru radosno. Polako ustade i pređe u bratovu kancelariju. "Evo me", reče Endru. "Da, vidim", odseče Taner. "Sedi." Endru sede. "Treba da te podučim nekim stvarima, veliki brate. Zavadi, pa vladaj." U Tanerovom glasu čuo se prizvuk oholosti. "Naveo sam Dijanu Stivens da misli da joj je muža ubila mafija, a Keli Haris je zabrinuta zbog neke nepostojeće Olge. Razumeš?" Endru nesigurno reče: "Da, Taneru." Taner potapša brata po ramenu. "Ti si mi savršen rezonator, Endru. Ima stvari o kojima ne mogu da pričam ni sa kim drugim. Ali tebi mogu da kažem bilo šta, jer si suviše glup da bi shvatio." Pogleda u Endruove prazne oči. "Ne vidiš, ne čuješ i ne pričaš." Taner se odjednom vrati na pitanja posla, "Imamo problem. Dve žene su nestale. One znaju da ih tražimo i hoćemo da ih ubijemo, i trude se da nam pobegnu. Gde bi se one sakrile, Endru?" Ovaj se za trenutak zagleda u brata.
"Ja... ne znam." "Možemo to da otkrijemo na dva načina. Prvo ćemo isprobati kartezijanski metod, logiku, gradeći rešenje korak po korak. Hajde da razmislimo.'' Endru ga pogleda, pa reče glupo: "Kako ti kažeš..." Taner se ushoda. "One se neće vratiti u stan Stivensove jer je to suviše opasno, nadziremo ga. Znamo da Keli Haris nema bliskih prijatelja u Državama jer je dugo živela u Parizu, tako da se neće poveriti svakome ko bi joj ponudio zaštitu." On pogleda brata. "Slušaš li me?" Endru trepnu. "Ovaj... da. Taneru." "A da li bi se Dijana Stivens obratila prijateljima za pomoć? Mislim da ne bi. To bi ih moglo dovesti u opasnost. Druga alternativa im je da sa svojom pričom odu u policiju, znajući da bi im se tamo smejali. I šta bi u takvoj situaciji mogle da urade?" On zatvori oči na nekoliko trenutaka, pa nastavi. "Očigledno je da bi pomislile na aerodrome i železničke i autobuske stanice, ali svesne su da ih nadziremo. I gde smo onda stigli?" "Ja... ja... kako god ti kažeš, Taneru." "Stigli smo do hotela, Endru. Potreban im je hotel u koji bi se sklonile. Ali kakav hotel? To su dve prestravljene žene, koje spašavaju svoje živote. Vidiš, bez obzira za koji se opredele, shvatiće da tamo imamo veze i da će biti izložene opasnosti.Neće se osećati bezbedno. Sećaš li se, Sonje Verbrue u Berlinu? Prešli smo je onom porukom na računaru. Otišla je u ženski hotel Artemizija, gde je mislila da će biti bezbedna. Pa, misilim da će gospode Stivens i Haris razmišljati na sličan način. A gde bi nas to dovelo?" Okrenuo se i opet pogledao brata. Endruove oči su bile zatvorene. Spavao je. Taner mu, besan, priđe i raspali jak šamar. Endru se u trenutku probudi. "Šta?" "Slušaj kad ti pričam, kretenu."
"Ovaj... izvini, Taneru. Samo sam..." Taner uključi računar. "Hajde sad da vidimo koliko ženskih hotela ima na Menhetnu." Taner uradi brzu pretragu na Internetu i odštampa rezultat. Zatim pročita imena naglas: "Rezidencija El Karmelo, u Zapadnoj 14. ulici... Rezidencija Centro Marija, u Zapadnoj 54. ulici... Parksajd Evanđelin na Južnom Gramersiju i ženski hotel Vilton." Diže pogled i osraehnu se. "Kartezijanska logika nam kaže da bi tu mogle biti, Endru. Hajde sad da vidimo šta nam kaže tehnologija." Taner priđe slici pejsaža na zidu, zavuče ruku iza nje i pritisnu jedno skriveno dugme. Jedan deo zida se otvori, otkrivajući TV ekran sa kompjuterizovanom mapom Menhetna. "Sećaš li se ovoga, Endru? Ti si radio sa ovom opremom. Ustvari, bio si toliko dobar sa njom, da sam ti zavideo. To je sistem za globalno pozicioniranje. Pomoću njega možemo naći bilo koga u svetu. Sećaš se?" Endru klimnu glavom, boreći se da ostane budan. "Kad su dame odlazile iz moje kancelarije, obema sam dao svoju vizitkartu. U te kartice ugrađeni su mikrotačkasti kompjuterski čipovi veličine zrna peska. Signal ide do satelita, a kada se aktivira sistem za globalno pozicioniranje, vidi se tačno gde se one nalaze.'' Okrenu se bratu. "Razumeš li?" Endru proguta knedlu. "Ja... ovaj... da, Taneru." Taner se opet okrenu prema ekranu. Pritisnu drugo dugme. Jedna sićušna svetla tačka poče da trepće na mapi i pođe naniže. Ona uspori u jednoj maloj zoni, pa pođe dalje. Ta crvena, svetla tačkica išla je ulicom, tako sporo, da su se jasno videli natpisi sa nazivima firmi. Taner pokaza. "To je Zapadna 14. ulica." Crveno svetalce se i dalje kretalo. "Ono je restoran Tekila... apoteka... bolnica Sent Vinsent... Banana republika... crkva Naše Gospe od Gvadalupe." Svetalce stade. U Tanerovom glasu začu se pobednički ton. „A ono je ženski hotel Vilton. To potvrđuje moju logiku. Vidiš da sam bio u pravu."
Endru obliznu usne. "Da. Bio si u pravu..." Taner pogleda Endrua. "Sad možeš ići." On uze svoj mobilni telefon i nazva jedan broj. "Gospodine Flinte, one su u hotelu Vilton, u Zapadnoj 34. ulici." Isključi telefon. Diže pogled i primeti Endrua u dovratku. "Šta je bilo?" upita ga Taner nestrpljivo. "Hoću li ja ići u... znaš... Švedsku, da primim tu Nobelovu nagradu, koju su mi upravo dodelili?" "Ne, Endru. To je bilo pre sedam godina." "Oh." Endru se okrenu i polako vrati u svoju kancelariju. Taner se seti svog hitnog puta u Švajcarsku, pre tri godine... *** Rešavao je jedan neuspeli logistički pokušaj, kada je začuo glas svoje sekretarice preko interfona: "Telefonski poziv iz Ciriha za vas, gospodine Kingsli." "Zauzet sam... nije važno. Razgovaraću s njima." Digao je slušalicu telefona. "Da?" Dok je slušao, lice mu je posivelo. Nestrpljivo je rekao: "Shvatam... jeste li sigurni?... Ne, nije važno. Ovo ću lično rešiti." Pritisnuo je dugme interfona. "Gđice Ordonez, javite pilotu da pripremi Čalendžer. Letimo u Cirih. Imaće dva putnika." *** Madlen Smit je sedela za stolom Gran Verande, jednog od najfinijih restorana u Cirihu. Bila je u prvoj polovini tridesetih godina ljupkog, oblog lica, kratke kose i lepog tena. Videlo se da je trudna. Taner je prišao njenom stolu i Madlen Smit je ustala. Pružio joj je ruku. "Molim vas, sedite." On je seo nasuprot njoj. "Drago mi je da sam vas upoznala." Imala je pevušeći švajcarski naglasak. "Kad ste me nazvali, prvo sam pomislila da je neka šala." "Zašto?"
"Pa, vi ste tako važan čovek i kad su kazali da dolazite u Cirih zbog mene, nisam mogla da zamislim..." Taner se osmehnuo. "Da vam kažem zašto sam došao, čuo sam da ste sjajna naučnica, Madlen. Mogu li da vas zovem Madlen?" "Oh, molim vas, gospodin Kingsli." "Mi u KIG-u sakupljamo talente. Osobe kao što si ti treba da rade za nas, Madlen. Koliko si već u Prvoj tokijskoj industrijskoj grupi?" "Sedam godina." "Pa, sedam je tvoj srećan broj, jer nudim ti posao u KIG-u, za dvostruko veću platu, šefovsko mesto i..." "Oh. gospodine Kingsli!" Bila je ozarena. "Da li si zainteresovana, Madlen?" "Oh, da! Vrlo sam zainteresovana. Naravno, ne bih mogla odmah da počnem." Tanerov izraz se promenio. "Kako to misliš?" "Pa, dobiću bebu i udati se..." Taner se osmehnuo. "To nije problem. Mi ćemo sve srediti." Madlen Smit je kazala: "Ali ima još jedan razlog zbog koga ne mogu odmah da pođem. Radim na jednom projektu u našoj laboratoriji i upravo stižemo, na samom kraju smo." "Madlen, ne znam ništa o tom projektu i ne zanima me. Ali ponudu koju sam ti upravo izneo moraš da prihvatiš odmah. U stvari, nadao sam se da ćete ti i tvoj verenik", osmehnuo se, "ili, da kažem, budući suprug, poleteti natrag u Ameriku, sa mnom." "Mogla bih da dođem čim završimo projekat. Za šest meseci, do godinu dana." Taner je oćutao jedan trenutak. "Jesi li sigurna da ne možeš da pođeš odmah?"
"Ne mogu. Ja vodim ovaj projekat. Ne bi bilo korektno da ih napustim." Ozarila se. "Sledeće godine?" Taner se osmehnuo. "Apsolutno." "Tako mi je žao što ste uzalud prešli toliki put." Taner je prijatnim glasom rekao: "Nije bilo uzalud, Madlen. Morao sam da vas upoznam." Ona je pocrvenela. "Vrlo ste ljubazni." "Oh, uzgred, doneo sam vam poklon. Moj saradnik će vam ga doneti u stan večeras u šest sati. Njegovo ime je Hari Flint." Sledećeg jutra, telo Madlen Smit nađeno je na podu u kuhinji. Šporet je bio uključen, a stan pun gasa. *** Taner se u mislima vrati u sadašnjost. Flint ga nikada nije izneverio. Uskoro će ga osloboditi i Dijane Stivens i Keli Haris, a kada one budu uklonjene, projekat će moći da se nastavi.
DVADESETŠESTO POGLAVLJE Hari Flint priđe pultu recepcije hotela Vilton. "Zdravo." "Zdravo." Žena sa recepcije primeti njegov osmeh. "Mogu li vam pomoći?" "Da. Moja žena, Dijana Stivens i njena prijateljica nedavno su se prijavile ovde. Hteo bih da odem gore i iznenadim ih. U kojoj su sobi?" Recepcionerka reče: "Žao mi je. ovo je ženski hotel, gospodine. Muškarci ne mogu ići gore. Ako biste hteli da im telefonirate..." Flint se osvrnu po predvorju. Nažalost, bilo je prepuno. "Nije važno", reče. "Siguran sam da će brzo sići." Flint izađe i nezva jedan broj preko svog mobilnog telefona. "Gore su, u sobi, gospodine KingsLi. Ne mogu da odem gore." Taner je ćutao jedan trenutak, koncentrišući se. "Gospodine Flinte, logika mi kaže da će one odlučiti da se razdvoje. Šaljem Karbalja, da vam pomogne. Evo mog plana..." Gore, u apartmanu, Keli uključi radio i sobu odjednom ispuniše zvuči rep muzike. "Kako možete to da slušate?" upita je Dijana nervozno. "Vi ne volite rep muziku?" "To nije muzika. To je buka." "Ne volite Eminema? A L.L. Kul Džeja, R. Kelija i Ludakrajsa?" "Je li to sve što slušate?" "Ne", reče Keli zajedljivo. "Uživam u Berliozovoj Fantastičnoj simfoniji, Šopenovim Etidama i Hendlovoj Almiri. Naročito volim..." Keli je gledala kako Dijana prilazi radiju i isključuje ga. "Šta ćemo kad istrošimo sve hotele, gospođo Stivens? Znate li ikoga, ko može da nam pomogne?"
Dijana odmahnu glavom. "Većina Ričardovih prijatelja radila je u KIG-u. a ostali naši prijatelji... ne mogu da ih uvlačim u ovo."' Ona pogleda Keli. "A vi?" Keli sleže ramenima. "Mark i ja smo poslednje tri godine živeh u Parizu. Ne znam ovde nikoga, sem ljudi u agenciji za manekene, a imam osećaj da nam oni ne bi baš bili od pomoći." "Je li vam Mark rekao zašto ide u Vašington?" "Nije." "Ni meni Ričard. Imam neki osećaj da se tu krije razlog zbog koga su ubijeni." "Odlično. Imamo ključ. Gde su vrata? "Naći ćemo ih. " Dijana se zamisli za trenutak, pa joj se lice ozari. "Samo čas! Znam nekoga, ko ko bi mogao da nam pomogne." Ona priđe telefonu. "Koga zovete?" "Ričardovu sekretaricu. Ona će znati šta se dešava." Glas na drugom kraju linije reče: "KIG." "Htela bih da razgovaram sa Beti Barker, molim vas." Taner, u svojoj kancelariji, vide kako plavo svetlo za detekciju glasa zatrepta. Pritisnu prekidač i začu glas telefonistkinje. , "Oo spođica Barker trenutno nije tu." "Možete li mi reći kako da je nađem'?" "Žao mi je. Ako mi date svoje ime i broj telefona, preneću..." "Nije važno." Dijana spusti slušalicu. Plavo svetio je treptalo. Dijana se okrenu Keli. "Imam osećaj da bi Beti Barker mogla predstavljati ta vrata koja tražimo. Moram naći način da doprem do nje." Namršti se. "Čudno je to, vračara mi
je ovo predskazala. Rekla mi je da vidi smrt oko mene i..." Keli uzviknu: "Ne! I niste to prijavili FBI-u i CIA." Dijana se zagleda u nju. "Nije važno." Keli joj je sve više išla na živce. "Hajde da večeramo." Keli reče: "Treba prvo da nazovem nekoga." Ona nazva hotelsku centralu. "Htela bih da zovem Pariz." Reče telefonistkinji broj i sačeka. Posle nekoliko minuta, lice joj se ozari. "Halo, Filipe. Kako si?... Ovde je sve u redu..." Pogleda prema Dijani. "Da. Trebalo bi da se vratim za dan-dva... Kako je Anđela... Oh, divno, nedostajem li joj?... Hoćete li mi je dati?" Glas joj se promeni kao kad stariji govore deci: "Anđela, kako si, draga?... Ovde tvoja mama. Filip kaže da ti nedostajem... I ti meni. Brzo ću se vratiti, pa ću te paziti i maziti, dušo." Dijana se trže i poče da sluša, zbunjena. "Zdravo, mala... U redu je. Filipe... Hvala. Videćemo se uskoro. Au revoir." Keli ugleda Dijanin izbezumljeni izraz. "Pričala sam sa mojim psom." "Dobro. Šta je on rekao?" "Ona. Kučka." "Podrazumeva se." Pošto se nisu usudile da napuste svoje prostorije, naručišc večeru preko sobne posluge. Razgovarale su nevezano. Dijana je pokušavala da priča sa Keli, ali bezuspešno. "Znači, živeli ste u Parizu?" "Da." "Je li Mark bio Francuz?" "Ne." "Jeste li dugo bili u braku?" "Ne." "Kako ste se upoznali?" Ne tiče te se, pomislila je Keli, i rekla: "U stvari i ne sećam se. Upoznala sam mnoštvo muškaraca."
Dijana se zagledala u Keli. "Zašto ne srušite taj zid, koji ste podigli oko sebe?" Keli ukočeno reče: "Je li vam iko ikada rekao da zidovi sprečavaju ljude da uđu?" "Ponekad sprečavaju i one unutra da izađu i..." "Čujte, gospođo Stivens, gledajte svoja posla, Meni je bilo dobro dok nisam srela vas. Pustite to." "Dobro." Dijana je bila zapanjena. Ovo je najhladnija osoba koju sam ikada upoznala, pomisli ona. Pošto su večerale u tišini, Keli reče: "Ja ću da se istuširam." Dijana nije odgovorila. *** Keli u kupatilu skide odeću, ude pod tuš i pusti vodu. Topla voda na golu kožu čudesno joj je prijala, zatvorila je oči i pustila misli da lutaju... čula je reči Sema Medouza: "Znajte da je ludo zaljubljen u vas. Želi da se oženi vama. Nadam se da neće biti povređen." Keli je znala da je Sem Medouz pravu. Ona je uživala da bude sa Markom. Bio je zabavan, promišljen i pažljiv, i veliki drug. U tome je štos, razmišljala je, jer razmišljam o njemu samo kao drugu. To nije fer prema njemu. Moram prestati da ga viđam. Mark ju je nazvao ujutru, posle banketa. "Zdravo, Keli. Šta bi volela da radimo večeras?" Glas mu je bio pun očekivanja. "Večeru i pozorište? A pošto ima prodavnica koje rade noću, pa i..." "Žao mi je, Mark. Ja sam... zauzeta sam večeras." Nastala je kratka tišina. "Oh. Mislio sam da ti i ja imamo..." "Pa, nemamo." Keli je stajala tako i mrzela sebe zbog toga što mu radi. Ja sam kriva, jer sam dozvolila da to ode ovako daleko, pomislila je. "Oh, dobro. Nazvaću te sutra." Nazvao ju je sledećeg dana.
"Keli, ako sam te bilo čime uvredio..." I Keli je morala da se stegne, da bi rekla: "Žao mi je, Mark. Ja sam... zaljubila sam se u nekoga." Oćutala je. Ta duga tišina bila je nepodnošljiva. "Oh." Marku je zadrhtao glas. "Shvatam. Ovaj... trebalo je da shvatim da mi... čes... čestitam. Stvarno se nadam da ćeš biti srećna, Keli. Molim te, pozdravi mi Anđelu." Mark je spustio slušalicu. Keli je ostala da stoji, držeći slušalicu sa prekinutom vezom, osećajući se bedno. Zaboraviće on mene brzo, pomislila je, i naći neku koja će ga usrećiti onako, kako on zaslužuje. Keli je radila svakodnevno, hodajući pistama sa osmehom, primajući aplauz publike, sa tugom u srcu. Život nije bio isti bez njenog druga. Bila je u neprestanom iskušenju da ga nazove, ali se odupirala. Ne smem. Dovoljno sam ga povredila, govorila je sebi. Proteklo je nekoliko nedelja od kada Keli nije čula Marka. Izašao je iz mog života. Do sada je verovatno našao neku drugu. Drago mi je, mislila je, pokušavajući sebe da ubedi u to. Jedne subote posle podne, Keli je radila modnu reviju u nekoj elegantnoj prostoriji, u kojoj se okupila pariška elita. Izašla je na pistu i čim se pojavila, dobila je uobičajeni aplauz. Keli je išla za manekenkom u odelu za popodne, koja je nosila par rukavica. Jedna od rukavica joj je ispala iz ruke i pala na pistu. Keli ju je prekasno primetila. Okliznula se na nju i pala na pistu, licem na dole. Iz publike se začuo jednoglasan uzvik. Keli je ležala na pisti, ponižena. Uzdržavajući se od plača, duboko i drhtavo je uzdahnula, ustala i pobegla sa piste. Kada je stigla u svlačionicu, pomoćnica joj je rekla: "Spremila sam vam večernju haljinu. Treba da..." Keli je jecala. "Ne. Ja... ne mogu opet da izađem pred one ljude. Smejaće mi se." Hvatala ju je histerija. "Gotova sam. Nikad više neću izaći na pistu. Nikad!"
"Ma naravno da hoćeš." Keli se brzo okrenula. Mark je stajao na vratima. "Mark! Šta... šta ti radiš ovde?" "Oh, malo skitam u poslednje vreme." "Ti... video si... šta mi se tamo desilo?" Mark se osmehnuo. "Bilo je divno. Drago mi je zbog toga." Keli je zurila u njega. "Šta?" On joj je prišao i uzeo maramicu da joj obriše suze. "Keli, pre nego što si izašla tamo, publika je mislila da si samo jedan divni, nedodirljivi san i fantazija izvan dohvata. Kad si se okliznula i pala, videli su da si ljudsko biće i sad te obožavaju. Zato se vrati tamo i usreći ih." Keli je pogledala u njegove oči pune saosećanja i u tom trenutku shvatila da je zaljubljena u njega. Pomoćnica iz svlačionice je vraćala večernju haljinu na policu sa odećom. "Dajte mi to, molim vas", rekla je Keli. Pogledala je Marka i nasmešila mu se kroz suze. Kada je, pet minuta kasnije, Keli samouvereno izašla na pistu, začuli su se gromnoglasan aplauz i ovacije publike. Keli je stajala pred njima, savladana emocijama. Bilo je tako prijatno biti opet sa Markom. Sećala se kako je bila nervozna u početku... Keli je bila napeta čekajući da joj se Mark približi, ali on je uvek bio savršen džentlmen. Zbog njegove stidljivosti ona je bivala samouverenija. Keli je otpočinjala većinu razgovora i otkrivala da je, bez obzira na temu, Mark u to upućen i zabavan. Jedne večeri, Keli je kazala: "Mark, večeras veliki simfonijski orkestar ima premijeru. Voliš li klasičnu muziku?" On je klimnu glavom. "Odrastao sam sa njom."
"Dobro. Ići ćemo." Koncert je bio sjajan a publika raspoložena. Kada su stigli pred Kelin stan, Mark je rekao: "Keli, ja... ovaj, slagao sam te." Trebalo je da znam, pomislila je Keli, On je kao i svi ostali. Gotovo je. Ukočila se, očekujući nastavak. "Je li?" "Da. Ovaj... ne volim klasičnu muziku." Keli se ugrizla za usnu da ne bi prasnula u smeh. Na njihovom sledećem sastanku, Keli je rekla: "Želim da ti se zahvalim za Anđelu. Ona je divno društvo." Kao i ti, pomislila je Keli. Mark je imao najbistrije plave oči koje je ikada videla i mio, mangupski osmeh. Neopisivo je uživala u njegovom društvu i... *** Voda se hladila. Keli zatvori tuš, obrisa se, obuče ogrtač i izađe u dnevnu sobu. "Vaše je." "Hvala." Dijana ustade i uđe u kupatilo. Izgledalo je kao da je kroz njega prošla oluja. Pod je bio skroz mokar, a peškiri razbacani svuda okolo. Dijana se besno vrati u spavaću sobu. "Kupatilo je u haosu. Jeste li navikli da drugi sređuju iza vas?" Keli se slatko osmehnu. "Da, gospođo Stivens. U stvari, odrasla sam uz mnoštvo sobarica koje su me tetošile." "Pa, ja nisam jedna od njih." Nisi ni kvalifikovana za to, pomisli Keli ljutito. Dijana duboko uzdahnu. "Mislim da bi bilo bolje da mi..." "Ne postojimo mi, gospodo Stivens. Postojite vi i postojim ja."
Jedan dugi trenutak su zurile jedna u drugu. Zatim se, ne progovorivši više ni reči, Dijana okrenu i vrati u kupatilo. Kada je, petnaest minuta kasnije, izašla, Keli je već bila u krevetu. Dijana pruži ruku prema prekidaču, da isključi svetlo. "Ne dirajte to!" Bio je to krik. Dijana je pogleda iznenađeno. "Šta?" "Ostavite svetlo uključeno." Dijana je prezirno upita: "Plašite li se mraka?" "Da. Ovaj... bojim se mraka." Dijana reče pokroviteljski: "Zašto? Jesu li vam roditelji pričali strašne priče o Babarogi kad ste bili devojčica?" Nastupila je duga tišina. "To je to." Dijana ode do svog kreveta. Ležala je tako jedan minut, pa sklopi oči. Obuzele su je misli: Ričarde dragi, nikad nisam verovala da se može umreti od slomljenog srca. Sad verujem. Mnogo si mi potreban; da me vodiš. Potrebni su mi tvoja toplina i ljubav. Znam da si negde ovde. Osećam te. Ti si dar koji mi je bog dao, ali ne zadugo. Laku noć, moj anđele čuvaru. Molim te, nemoj nikada da me napustiš. Molim te. Keli je iz svog kreveta čula kako Dijana tiho jeca. Ona stisnu usne, pomislivši: Umukni. Umukni. Umukni. I suze joj potekoše niz obraze.
DVADESETSEDMO POGLAVLJE Kada se Dijana ujutru probudila, Keli je sedela u stolici, okrenuta zidu. "’Bro jutro", reče Dijana. "Jeste li se naspavali?" Nije dobila odgovor. "Treba da smislimo sledeći potez. Ne možemo zauvek ostati ovde." Bez odgovora. Dijana, iznervirana, reče glasno: "Keli, čujete li me?" Keli se okrenu u stolici. "Hoćete li dozvoliti? Usred mantre sam." "Oh, izvinite. Nisam..." "Zaboravite." Keli ustade. "Je li vam iko ikada rekao da hrčete?" Dijana oseti blagi šok. SeTila se Ričardovog glasa u prvoj noći kada su spavali zajedno: "Draga, jesi li znala da hrčeš? Da kažem malo drugačije. Nije to pravo hrkanje. Tvoj nos noću svira malene melodije, slične anđeoskoj muzici." Pa ju je uzeo za ruku i... "Pa hrčete", reče Keli. Ona priđe televizoru i uključi ga. "Da vidimo šta se dešava u svetu." Poče da prelazi programe i odjednom stade. Naišla je na vesti koje je vodio Ben Roberts. "To je Ben!" uzviknu Keli. "Koji Ben?" upita Dijana ravnodušno. "Ben Roberts. Radi vesti i emisije sa intervjuima. Jedini novinar u čijim intervjuima zaista uživam. On i Mark su postali veliki prijatelji. Jednog dana..." odjednom stade. Ben Roberts je govorio: ...a vest koju smo upravo dobili kaže da je Entoni Altijeri, navodni vođa mafije, koji je nedavno oslobođen optužbe za ubistvo, umro je jutros od raka. Bio je... Keli se okrenu Dijani. "Čujete li ovo? Altijeri je umro." Dijana nije ništa osećala. To je bila vest iz nekog drugog sveta i drugog vremena. Ona pogleda Keli i reče: "Mislim da bi bolje bilo da se nas dve razdvojimo. Zajedno nas je suviše lako primetiti."
"Tačno", reče Keli suvo, "iste smo visine." "Mislim ." "Znam šta mislite. Ali ja bih mogla da izbelim lice i..." Dijana je pogleda zbunjeno. "Šta?" "Ma šalim se", reče Keli. "Razlaz je odlična ideja. To je skoro plan, zar ne?" "Keli..." "Bilo je zanimljivo upoznati vas, gospođo Stivens." Dijana uljudno reče: "Hajde da se odjavimo odavde." *** Predvorje je bilo puno žena sa konvencije koje su se prijavljivale i nekoliko drugih gošći koje su se odjavljivale. Keli i Dijana su stale u red. Napolju, sa ulice, Hari Flint zaviri u predvorje, primeti ih i skloni se sa vidika. Zatim izvadi mobilni telefon. "Upravo su sišle u predvorje." "Dobro. Je li Karbaljo stigao, gospodine Flinte?" "Jeste." "Uradite tačno kako vam kažem. Pokrijte ulaz hotela sa obe strane, tako da, bez obzira kuda krenu, budu u klopci. Hoću da nestanu bez traga." Keli i Dijana najzad stigoše do recepcije. Žena za pultom se osmehnu. "Nadam se da vam je bilo prijatno kod nas." "Vrlo prijatno, hvala vam", reče Dijana, pomislivši: Još smo žive. Dok su išle prema glavnom ulazu, Keli upita: "Znate li kuda ćete sad, gospođo Stivens?" "Ne. Hoću samo da odem sa Menhetna. A vi?" Hoću samo da se odvojim od tebe, pomisli Keli. "Natrag u Pariz." One izađoše i pažljivo pogledaše okolo. Pešački saobraćaj je bio uobičajen i sve je izgledalo normalno.
"Do viđenja, gospođo Stivens", reče Keli sa prizvukom olakšanja u glasu. "Doviđenja, Keli." Keli pođe levo, prema uglu zgrade. Dijana za trenutak pogleda za njom, pa krenu desno, u suprotnom smeru. Nisu odmakle više od desetak koraka, kad se Hari Flint i Vinsent Karbaljo odjednom pojaviše na suprotnim uglovima zgrade. Karbaljovo lice imalo je preteći izraz. Flintove usne bile su iskrivljene u poluosmeh. Oni pođoše prema dvema ženama, probijajući se između pešaka. Dijana i Keli se panično osvrnuše jedna prema drugoj, čekali su ih. Obe požuriše natrag, prema vratima hotela, ali na ulazu je bila takva gužva da nisu mogle da se vrate unutra. Nisu imale gde da odu. Njih dvojica su se približavali. Keli se okrenu prema Dijani, koja se, pred njenim zapanjenim pogledom, osmehnu i veselo mahnu Flintu, pa Karbalju. "Jeste li poludeli?" šapnu Keli. Dijana, neprekidno se smeškajući, izvadi mobilni telefon i brzo progovori u njega. "Sad smo ispred hotela... oh, dobro. Vi ste iza ugla?" Naceri se i pokaza Keli znak pobede. "Biće ovde za minut", reče glasno. Pogleda Flinta i Karbalja, pa reče u telefon, "Ne, samo dvojica." Dijana to ču, pa se nasmeja. "Tačno... Ovde su? Ok." Dok su je Keli i njih dvojica gledali, Dijana siđe sa ivičnjaka na ulicu, gledajući kola koja su se približavala. Dijana poče da maše prema kolima koja su dolazila iz daljine, uzbuđeno poskakujući. Flint i Karbaljo su stali, zbunjeni svim tim. Dijana pokaza prema njima dvojici. "Ovamo", uzviknu prema kolima koja su se približavala, mašući rukama. "Ovamo." Flint i Karbaljo se pogledaše i brzo odlučiše. Okrenuše se i vratiše tamo, odakle su došli, pa se izgubiše iza svojih uglova. Keli je zurila u Dijanu, dok je srce luđački lupalo. "Otišli su", reče. "Sa... kim ste pričali?" Dijana duboko uzdahnu, da se smiri. "Ni sa kim. Baterija mi je prazna."
DVADESETOSMO POGLAVLJE Keli je zapanjeno buljila u Dijanu. "To je ludo. Volela bih da sam se ja toga selila." Dijana reče suvo: "Sledeći put." "Šta ćete sad?" "Da se izgubim sa Menhetna." "Kako?" upita Keli. "Oni će nadzirati sve železničke i autobuske stanice aerodrome, rentakar..." Diana se zamisli za trenutak. "Možemo da odemo u Bruklin. Tamo nas neće tražiti ." "Dobro", reče Keli. "Idite." "Molim?" "Ja ne idem sa vama." Dijana htede nešto da kaže, pa se predomisli. "Jeste h sigurni? "Da, gospođo Stivens." Dijana reče: "Opraštamo se?" Keli je gledala kako Dijana zaustavlja taksi i ulazi u njega. Ona je neodlučno stajala, pokušavajući da donese odluku. Stajala je sama na nepoznatoj ulici i nije imala gde ni kome da ode. Vrata taksija se zatvoriše i kola pođoše. "Stanite!" uzviknu Keli. Taksi stade. Ona požuri do njega. Dijana otvori vrata, a Keli uđe i smesti se pozadi, na svoje sedište. "Zašto ste se predomislili?" "Upravo sam shvatila da nikad nisam bila u Bruklinu."
Dijana je pogleda za trenutak, pa odmahnu glavom. Vozač upita: "Kuda?" "Bruklin, molim vas", reče Dijana. Taksi pođe. "Negde posebno?" "Samo vozite." Keli pogleda Dijanu sa nevericom. "Vi ne znate gde idemo?" "Znaću kad stignemo." Zašto li sam se vratila? pomisli Keli. Tokom vožnje, sedele su bez reči jedna pored druge. Dvadeset minuta kasnije, prelazile su Bruklinski most. "Tražimo hotel", reče Dijana vozaču. "Nisam sigurna koji..." "Želite li fin hotel, gospođo? Znam jedan baš takav. Zove se Adams. Svideće vam se." Hotel Adams bio je petospratna zgrada od cigle, sa baldahinom ispred i vratarem na svom mestu. Kada je taksi stao pored ivičnjaka, vozač upita: "Izgleda li vam ovo u redu?" Dijana reče: "Lepo izgleda." Keli ne reče ništa. One izadoše iz taksija, a vratar ih pozdravi. "Dobar dan, dame. Da li se prijavljujete?'' Dijana klimnu glavom. "Da." "Imate li prtljag?" Dijana mirno reče: "Vazduhoplovna kompanija nam je zagubila torbe. Možemo li negde u okolini da kupimo neku odeću?" "Ima jedna vrlo fina prodavnica odeće na kraju ulice. Možda biste želele prvo da se prijavite ovde. Tako možemo odmah da vam pošaljemo stvari u sobu." "Dobro. Jeste li sigurni da će ovde imati sobu za nas?"
"U ovo doba godine, nema problema." Žena na recepciji hotela dade im obrasce za prijavljivanje. Keli, popunjavajući svoj, uzdahnu i glasno reče: "Emili Bronte." Dijana pogleda službenicu, da vidi po njenom licu je da li ih je prepoznala. Nije. Dijana napisa: "Meri Kasat." Službenica uze njihove prijave. "Plaćate li kreditnom karticom?" "Da..." "Ne", prekide je Dijana. Keli je pogleda, pa preko volje klimnu glavom. "Prtljag?" "Stiže. Mi ćemo se vratiti kasnije." "Vaš apartman je 505." Službenica sa recepcije ih je pratila pogledom dok su izlazile kroz vrata. Prave lepotice. I same. Kakva šteta, pomisli. *** Prodavnica Za damu bila je prava riznica robe. Imala je žensku odeću svih opisa, kao i odeljenje kože sa ručnim i putnim torbama. Keli pogleda okolo, pa reče: "Izgleda da nemamo sreće." Priđe im jedna od prodavačica. "Mogu li vam pomoći?" "Samo razgledamo", reče joj Dijana. Prodavačica je gledala kako uzimaju kolica za kupovinu i kreću kroz prodavnicu. "Pogledajte!" reče Keli. "Čarape." Dohvati nekoliko pari. Dijana je sledila njen primer. "Hulahopke..." "Prslučići..." "Kombinezoni..."
Ubrzo su im kolica bila prepuna veša. Prodavačica požuri da im doveze još dvoja. "Dozvolite da vam pomognem." "Hvala vam." Dijana i Keli počeše da pune nova kolica. Keli je razgledala policu sa pantalonama. Izabrala je četiri para i okrenula se Dijani "Ne znamo kad ćemo opet moći da kupujemo." Dijana takođe izabra neke pantalone i jednu prugastu letnju haljinu. "Ne možete to da nosite", reče Keli. "U prugastom ćete izgledati debelo." Dijana htede da ih vrati, pa pogleda Keli i pruži haljinu prodavačici. "Uzeću ovo." Prodavačica je zadivljeno gledala kako Keli i Dijana pustoše ostatak rafova. Kada su završile, dobile su pune četiri putne torbe. Keli ih pogleda i razvuče usta. "To bi trebalo da nam bude dovoljno za neko vreme." Kasirka ih je pitala: "Gotovina ili kreditna karta?" "Kredit..." "Gotovina", reče Dijana. Njih dve otvoriše svoje ručne tašne i podeliše račun. Obe su razmišljale isto: Gotovina se ne može pratiti. Keli reče kasirki: "Odsele smo u Adamsu. Zanima me, možete li..." " Da vam isporučimo stvari? Naravno. Vaša imena?" Keli je oklevala jedan trenutak. "Šarlota Bronte." Dijana je pogleda, pa hitro ubaci: "Emili. Emili Bronte." Keli se seti. "Tačno." Kasirka ih je zbunjeno gledala. Zatim se okrenu Dijani.
"A vaše ime?" "Ja... ovaj..." Dijana je žurno razmišljala. Koje ime je upisala? Džordžija O'Kifi... Frida Kalo... Džoan Mičel? "Ona se zove Meri Kasat". reče Keli. Blagajnica proguta knedlu. "Naravno." Odmah pored Za damu nalazila se apoteka. "Vratila nam se sreća", osmehnu se Dijana. One brzo uđoše i otpočeše još jednu obimnu kupovinu. "Maskara..." "Rumenilo..." "Četkice za zube..." "Pasta za zube..." "Tamponi i krilca..." "Ruž..." "Šnale..." "Puder..." Kada su se Dijana i Keli vratile u hotel, četiri torbe su već bile u njihovoj sobi. Keli se zagleda u njih. "Pitam se koje su vaše, a koje moje?" "Nije važno", uveravala ju je Dijana. "Ovde ćemo biti možda nešto duže od nedelju dana, tako da sve to nećemo ni upotrebiti." "Pretpostavljam da je tako." Počele su da vade i kače svoje haljine i pantalone, ostavljaju veš u fioke i toaletne potrepštine u kupatilo. Pošto su ispraznile torbe i sve stavile na svoje mesto, Dijana se izu i skide haljinu, i zadovoljno utonu u jedan od kreveta. "Ovo je divno", uzdahnu srećno. "Ne znam za vas, ali ja ću večerati u krevetu. Zatim ću na jedno fino, dugo, toplo kupanje. Ne mrdam odavde." Sobarica prijatnog lica i u uniformi kucnu i ude u apartman, sa naručjem čistih peškira. Dva minuta kasnije, izađe iz kupatila.
"Ako vam je bilo šta potrebno, molim vas, pozvonite mi. Neka vam je prijatno veče." "Hvala vam." Keli je isprati pogledom. Dijana je razgledala hotelsku brošuru, koju je našla pored kreveta. "Znate li koje godine je sagrađen ovaj hotel?" "Obucite se", reče Keli. "Odlazimo." "Sagrađen je..." "Obucite se. Gubimo se odavde." Dijana diže pogled prema njoj. "Je li to neka šala?" "Ne. Nešto ružno će se desiti." U glas joj je imao prizvuk panike. Dijana, uznemirena, sede. "Šta će se desiti?" "Ne znam. Ali moramo da odemo odavde ili ćemo obe umreti." Njen strah je bio zarazan, mada besmislen. "Keli, ne zvučite razumno. Ako..." "Molim te, Dijana." Razmišljajući kasnije o tome. Dijana nikada nije bila sigurna da li se povinovala prizvuku hitnosti u njenom glasu, ili je poslušala jer ju je Keli tada prvi put nazvala po imenu. "Dobro", ustade Dijana. "Spakovaćemo odeću i..." "Ne! Ostavi sve." Dijana je pogleda sa nevericom. "Da ostavim sve? Upravo smo kupile..." "Požuri! Odmah!" "Dobro." Oblačeći se protiv volje, Dijana pomisli: Nadam se da zna šta radi. Ako... "Brže!" Bio je to tihi krik. Dijana se na brzinu obuče i izađe iza Keli na vrata.
Mora da sam poludela kao i ona, zaključi Dijana nerado. U predvorju. Dijana je već trčala da pristigne Keli. "Hoćeš li mi reći kuda idemo?" Izašavši. Keli pogleda okolo. "Preko puta hotela je park. Moram... moram da sednem." Dijana, ogorčena, pođe sa Keli u park. Sedoše na klupu. Dijana upita: "Šta radimo ovde?" U tom trenutku, u unutrašnjosti hotela odjeknu strahovita eksplozija, a Dijana i Keli sa mesta na kome su sedele videše kako prozor izleće iz jedne sobe na četvrtom spratu, a krhotine lete kroz vazduh. Dijana je zapanjena, ne verujući, gledala šta se dešava. "To... to je bila bomba", zvučala j e užasnuto, "u našoj sobi." Ona pogleda Keli. "Kako... kako si znala?" "Sobarica." Dijana je pogleda zbunjeno. "Šta je s njom?" Keli tiho reče: "Hotelske sobarice ne nose cipele manolo blanik od trista dolara." Dijana je jedva disala. "Kako su uspeli da nas nađu?'" "Ne znam", reče Keli. "Ali, seti se s kim imamo posla." Sedele su tako, prestravljene. "Je li ti Taner Kingsli nešto dao kad si bila kod njega?" upita Dijana. Keli odmahnu glavom. "Ne. Je li tebi nešto dao?" "Nije." Obe shvatiše u istom trenutku. Njegova vizitkarta! Otvoriše tašne i izvadiše kartice koje im je dao Taner Kingsli. Dijana pokuša da savije svoju na pola. Nije mogla. "Unutra je nekakav čip". reče besno.
I Keli pokuša da savije svoju karticu. "I u mojoj je. Tako su nas gadovi pratili." Dijana uze Kelinu karticu i ljutilo reče: "Neće više." Keli je gledala kako Dijana izlazi na ulicu i baca kartice na kolovoz. U roku od nekoliko minuta preko njih je prešlo desetak kola i kamiona. Iz daljine, sve jače su se čule sirene. Keli ustade. "Dijana, bolje da se izgubimo odavde. Sada, kad više ne mogu da nas prate, bićemo dobro. Ja se vraćam u Pariz. Šta ćeš ti?" "Pokušaću da otkrijem zbog čega se sve ovo dešava?" "Čuvaj se." "I ti." Dijana je oklevala jedan trenutak. "Keli, hvala. Spasila si mi život." Keli, posramljena, reče: "Malo mi je neprijatno. Slagala sam te" "Je li?" "Znaš ono, što sam rekla za slike?" "Da." "U stvari, sviđale su mi se, mnogo. Dobra si." Dijana se osmehnu. "Hvala ti. Bojim se da sam ja bila suviše gruba prema tebi." "Dijana?" "Da?" "Nikad nisam imala sobarice!" Dijana se nasmeja i njih dve se zagrliše. "Drago mi je da smo se upoznale", reče Dijana toplo. "I meni." Stajale su tako i gledale se, nemajući snage da se oproste.
"Imam ideju", reče Dijana. "Ako ti zatrebam, evo ti broj mog telefona." Ona ga napisa na jednom parčetu papira. "Evo i tebi moj broj", uzvrati Keli i dade ga Dijani. "Pa, zbogom opet." Dijana oklevajući reče: "Da. Ja... zbogom, Keli." Dijana je gledala kako Keli odlazi. Ona se na uglu okrenu i mahnu. Dijana mahnu njoj. Kada je Keli otišla, Dijana diže pogled prema crnoj rupi u kojoj je trebalo da poginu, i oseti jezu.
DVADESETDEVETO POGLAVLJE Keti Ordonez uđe u kancelariju Tanera Kingslija sa jutarnjim izdanjem novina i reče; "Opet se dešava." Dade mu novine. Sve su imale krupne naslove: Magla prekriva najveće gradove Nemačke! Svi aerodromi u Švajcarskoj zatvoreni zbog magle! U Rimu, magla uzrok smrti. Keti upita: "Da pošaljem ovo senatorici Luven?" "Da Odmah," reče Taner mračno" Iz interfona začu glas sekretarice. Gospodine Kngsli, senatorica van Luven na vezi. Hoćete li da primite poziv?" "Da" Taner uze slušalicu. "Taner Kingsli." "Zdravo, gospodine Kingsli. Ovde senatorka van Luven." "Dobar dan. senatorko." "Moje pomoćnice i ja smo se zatekle u blizini vaše kompanije, pa sam pomislila da li bi vam odgovaralo da svratimo u posetu." "Apsolutno", reče Taner raspoloženo. "Biće mi drago da vas provedem okolo, senatorko." "Dobro. Videćemo se uskoro." Taner pritisnu dugme interfona. "Očekujem posetioce kroz nekoliko minuta. Za ostale, nisam tu." Setio se čitulje koju je pre nekoliko nedelja video u novinama. Muž senatorke van Luven, Edmond Barkli, umro je od srca. Izjaviću joj saučešće, pomislio je. *** Petnaest minuta kasnije, stigla je senatorka van Luven sa svojim dvema pomoćnicama. Taner ustade da ih pozdravi.
"Vrlo mi je drago što ste odlučili doći." Van Luven klimnu glavom. "Upoznali ste Korin Marf, i Keroli Trast." Taner se osmehnu. "Jesam, lepo je videti vas obe ponovo." Okrenu se senatorki. "Čuo sam da vam je suprug preminuo. Primite moje saučešće." Senatorka van Luven klimu glavom. "Hvala vam. Dugo je bio bolestan i naposletku, pre nekoliko nedelja..." Osmehnu se na silu. "Uzgred, informacije o globalnom otopljavanju. koje mi šaljete, vrlo su upečatljive." "Hvala vam." "Da li biste hteli da nam pokažete šta ovde radite?" "Naravno. Kakav obilazak biste želeli? Imamo petodnevnu, četverodnevnu i jednoiposatnu turu." Korin Marfi se nasmeja. "Bio bi lep četvoro..." Senatorka van Luven je prekide. "Zadovoljićemo se jednoiposatnom turom." "Biće mi zadovoljstvo." "Koliko ljudi radi u KIG-u?" upita senatorka van Luven. "Približno dve hiljade. KIG ima prostorije u desetak najvećih država sveta." Korin Marfi i Karoli Trast izgledale su oduševljeno. "U ovim zgradama imamo pet stotina zaposlenih. članovi osoblja i istraživači su odvojeni. Najmanji IQ ovde zaposlenih naučnika je 160." Korin Marfi reče: "To su geniji." Senatorka van Luven je prekorno pogleda. "Pođite sa mnom, molim vas", reče Taner. Senatorka, Marfi i Trast pođoše za Tanerom kroz bočna vrata u jednu od susednih zgrada. On ih uvede u prostoriju prepunu opreme ezoteričnog
izgleda. Senatorka van Luven priđe jednoj od tih mašina čudnog izgleda upita: "Šta je ovo?" "To je spektrograf zvuka, senatorko. On snima zvuk i stvara njegov zapis. Može da prepozna na hiljade različitih glasova." Trast se namršti: "Kako to funkcioniše?" "Zamislite to ovako. Kada vas neki prijatelj nazove telefonom, vi odmah prepoznate njegov glas jer je obrazac njegovog zvuka urezan u vašem pamćenju. Mi programiramo ovu mašinu na isti način. Elektronski filter dozvoljava samo određenim frekvencijama da uđu u rekorder, tako da dobijamo samo raspoznatljive delove svakog pojedinog glasa." Ostatak ture bio je pregled fascinantne kombinacije ogromnih mašina, minijaturnih elektronskih mikroskopa i hemijskih laboratorija: prostorija sa tablama punim nekih tajanstvenih simbola, laboratorija u kojima radi po desetak naučnika i kancelarija u kojima su pojedini naučnici bili obuzeti rešavanjem nekih takođe tajanstvenih problema. Prošli su pored zgrade od crvene cigle, sa dvostrukom bravom na vratima. Senatorka van Luven upita: "Šta je ovde?" "Radimo tajno istraživanje za vladu. Žao mi je, ali to ne spada u ovu turu, senatorko." Obilazak je potrajao dva sata. Kada su završili, Taner povede tri žene natrag, u svoju kancelariju. "Nadam se da vam je bilo prijatno", reče im. Senatorka van Luven klimnu glavom. "Bilo je zanimljivo." "Veoma zanimljivo", osmehnu se Korin Marfi. Neprestano je gledala Tanera. "Ja sam oduševljena", uzviknu Karoli Trast. Taner se okrenu senatorki van Luven. "Uzgred, jeste li imali priliku da porazgovarate sa kolegama o ekološkom problemu, o kome smo razgovarali?"
Scnatorka odgovori neodređeno. "Da.'' "Šta mislite kakve su šanse, senatorko?" "Ovo nije vreme za pretpostavke, gospodine Kingsli. Biće još razgovora. Javiću vam kad odluka bude donesena." Taner uspe da se osmehne. "Hvala vam. Hvala vam što ste zajedno svratile." Ispratio ih je. Kada su izašle, iz interfona se začu glas Keti Ordonez. "Gospodine Kingsli, Saida Hernandez je htela da vas čuje. Rekla je da je hitno, ali kazali ste da zadržim vaše pozive." "Nazovite je", reče Taner. Saidu Hernandez su poslali u hotel Adams, da postavi bombu. "Linija jedan." Taner diže slušalicu, očekujući dobre vesti. "Je li sve u redu, Saida?" "Ne. Žao mi je, gospodine Kingsli." Osetio je strah u njenom glasu. "Pobegle su." Taner se ukoči. "Šta su?" "Da, gospodine. Izašle su pre nego što je bomba eksplodirala. Hotelski nosač ih je video kako izlaze iz predvorja hotela." Taner zalupi slušalicu; zatim pozvoni sekretarici. "Zovite mi Flinta i Karbalja." Minut kasnije. Hari Flint i Vins Karbaljo uđoše u Tanerovu kancelariju. Taner se zagleda u njih. Njegov bes je bio sve veći. "Kučke su se opet izvukle. Neću da se to više ponovi. Razumete li? Kazaću vam gde se nalaze i vi ćete se pobrinuti za njih. Ima li pitanja?" Flint i Karbaljo se pogledaše.
"Ne, gospodine." Taner pritisnu dugme koje je otkrivalo elektronski plan grada. "Dok god budu čuvale kartice koje sam im dao, možemo ih pratiti." Gledali su kako elektronska svetalca iskrsavaju na ekranu. Taner pritisnu dugme. Svetla se ne pomeriše. On stisnu zube. "Bacile su kartice." Lice mu postade još crvenije. Pogleda Flinta i Karbalja. "Hoću da danas budu ubijene." Flint zbunjeno pogleda Tanera. "Ako ne budemo znali gde su, kako možemo..." Taner ga preseče. "Zar misliš da bih dozvolio da me jedna žena tako lako nadmudri? Dok čuvaju svoje mobilne telefone, nigde neće otići, a da mi to ne znamo." "Možete da otkrijete njihove brojeve?" upita Flint iznenađeno. Taner se i ne potrudi da odgovori. Pretraživao je mapu. "Do sada su se verovatno razdvojile." Pritisnu drugo dugme. "Da potražimo prvo Dijanu Stivens." On ukuca broj. Svetla na mapi se pomeriše i polako pođoše ulicama Menhetna, preko hotela, prodavnica i tržnih centara. Naposletku, zaustaviše se kod jednog izloga iznad koga je na znaku pisalo: Šetalište za sve. "Dijana Stivens je u tržnom centru." Taner pritisnu drugo dugme. "Da vidimo gde je Keli Haris." On ponovi postupak. Svetla se opet pokrenuše, da bi se zaustavila u drugom kraju grada. Gledali su kako se osvetljena zona sužava na jednu ulicu sa prodavnicom odeće, restoranom, apotekom i autobuskom stanicom. Svetla su pretraživala zonu i odjednom se zaustaviše ispred jedne velike, otvorene zgrade. "Keli Haris je na autobuskoj stanici." Taner je zvučao neraspoloženo. "Treba što pre obe da ih uhvatimo." "Kako?" upita Karbaljo. "Na različitim krajevima grada su. Dok mi stignemo tamo, one će već otići." Taner se okrenu: