Фредерик Меријет - Бродолом Пацифика

Фредерик Меријет БРОДОЛОМ ПАЦИФИКА ДОЖИВЉАЈИ ЈЕДНЕ ПОРОДИЦЕ НА ПУСТОМ ОСТРВУ Наслов оригинала: Frederick Marryat MASTERMAN READY or THE WRECK OF THE PACIFIC Превео с енглеског: Михаило Ђорђевић ПЛАВА ПТИЦА КЊИГА ЗА МЛАДЕ И СТАРЕ Уредник: Станислава Радовановић БЕОГРАД 1986. ПРОСВЕТА

1 Лађа у бури. − Буревесни галебови. − Робинсон Крусо. − Опис брода и послуге. Једног дана у месецу октобру 18… велика лађа Пацифик јурила је под силном навалом ветра посред пространог Атлантског океана. На њеним катаркама био је развијен само мали број једрила, јер је ветар био тако јак да би се платна раздерала у најситније комадиће од његовог бесног наваљивања које је гонило лађу кроз валове. Они су били врло високи и јурили су за лађом скоро истом брзином којом је и она летела кроз њихову ускомешану воду; њена крма се понекад уздизала тако високо, а кљун побадао тако дубоко, и толико је западала у удубљења морске воде да је изгледало као да ће заронити у њене таласе. Али, то је била одлична лађа, а капетан јој је био добар поморац и чинио је све што је сматрао да је најбоље за његову лађу. Капетан је стајао испред крме и посматрао људе који су крманили лађом; јер, кад се тако лети под навалом јаког ветра, мора се јако пазити на крму. Гледајући око себе и навише у небо, он тихо запева једну поморску песму: „Бескрајно широко море свуда око нас, Над нама само бескрајно црно небо.“ А тако је и било у ствари: налазили су се сред Атлантског океана, нигде никакве лађе на доглед ока, а небо покривено црним облацима које ветар бесно гони испред себе; море се уздиже у висину као планине и разбија се у велике косе окићене белом пеном, а побеснели ветар урла кроз ужад на броду. Осим капетана брода и двојице људи за крмом, на палуби су била још два лица: једно је био дечко од својих дванаест година, а друго преплануо, стари морнар, чија се проседа, дуга коврџава коса лепршала на ветру док је ишао према пупи и гледао преко ограде брода. Дечак, видећи како према крми лети огроман талас, дохвати старца за мишицу и викну гласно:

− Хоће ли онај велики талас доћи до нас, Реди? − Не, млади господине Виљеме, неће, зар не видите како лађа диже пупу према њему? А сад је, ето, талас прошао испод нас. Али се и то могло догодити. А у том случају, кад се ја не бих држао и кад вас не бих држао, шта би било од вас? Талас би вас сплакнуо преко ограде. − Ја не волим много море, Реди; више бих волео да сам опет у сигурности на копну, одговори дечко. Зар не изгледа као да таласи желе да разлупају лађу у комаде? − Разуме се да желе, па ричу као да су љути што не могу да је сахране под собом; али ја сам навикао на њих, млади господине Виљеме, па крај овако добре лађе, доброг капетана и послуге баш нимало не стрепим од њих. − Али се дешава да нека лађа и потоне, па се онда утопи све живо на њој. − Јесте, млади господине Виљеме, и често се дешава да потону баш оне лађе за које они што су на њима мисле да су најсигурније. Ми само можемо да радимо све што до нас стоји, а после тога да се покоримо вољи божјој. − Какве су то птице што лете тако близу воде? − То су пилићи тетке Кери, млади господине Виљеме, како их ми морнари називамо. Оне се ретко виђају, сем за време буре или кад се она приближује. Птице о којима је Виљем говорио били су буревесни галебови. − Јесте ли икад услед бродолома доспели на пусто острво, као Робинсон Крусо? − Јесам, млади господине Виљеме, претрпео сам бродолом; али никад нисам чуо за Робинсона Круса. Толики су људи претрпели бродолом и страшно страдали, а још их је много више који га нису ни преживели да би причали шта су препатили, те није много вероватно да сам међу толикима познавао и тога што поменусте. − О, па о томе се само прича у једној књизи коју сам читао. Могао бих и вама причати о томе, па ћу то и учинити кад се лађа опет смири. Него сад бих вас молио да ми помогнете сићи у кабину: обећао сам мами да нећу дуго остати. − Онда увек држите своје обећање, као сваки добар дечко, рече старац. Сад дајте овамо руку, а ја вам јемчим да нећемо пасти док не унишанимо у

отвор за силажење; а кад се време опет пролепша, причаћу вам како сам претрпео бродолом, а ви ћете мени причати о Робинсону Крусе. Пошто је срећно довео Виљема до врата кабине, стари морнар се врати на палубу, јер је био на стражи. Мастерман Реди − тако се звао старац − провео је на мору преко педесет година; јер било му је тек десет кад је ступио као шегрт на једну угљарицу која је полазила из Јужног Шилдса. Лице му је било мрко услед дугог излагања сунцу и невремену, а образи избраздани дубоким борама. Али је то био снажан и предузимљив човек. Многе је године служио на једном бојном броду и прошао кроз сва поднебља. Умео је да прича многе чудне приче, а чак и кад су те приче биле необичне, морало им се веровати, јер он није никад говорио неистину. Могао је да управља лађом, а знао је и читати и писати. Име Реди му је потпуно пристајало, јер је он ретко био у недоумици [1] , а у случају тешкоћа и опасности, капетан није оклевао да га запита за мишљење и да често поступи по његовом савету. На броду је био други поткапетан. Пацифик је, како смо већ рекли, био врло добра лађа, потпуно способна да се понесе и са најжешћом буром. Могла је да носи више од четири стотине тона, а сад је путовала за Нови Јужни Велс [2] са скупоценим товаром енглеске гвожђарије, ножева и других производа. Капетан је био добар морепловац и морнар, а уз то и добар човек, веселе и благе нарави, човек који је све узимао с добре стране, а кад би се догодила нека незгода, увек је пре био готов да удари у смех, него да се уозбиљи. Звао се Озборн. Први поткапетан, по имену Мекинтош, био је Шкотланђанин, груб и пргав, али строго савестан у вршењу дужности − човек у кога се капетан Озборн могао поуздати, али кога није волео. О Редију је већ раније било говора, а ни о осталим морнарима на броду неће бити потребно да говоримо било шта друго осим да их је било тринаест − што се тешко може сматрати као довољан број кад се има у виду величина брода − јер су петорица морнара, незадовољни начином на који је поткапетан Мекинтош поступао с њима, напустили лађу баш пред сам полазак, а капетан Озборн није хтео да причека док не нађе друге на њихово место. Та његова журба била је узрок несреће, као што ће се видети из догађаја које ћемо даље испричати.

2 Мало обавештења о Виљему и његовим родитељима. − Мајина. − Догађаји у току буре. − Овчарски пси Ромулус и Ремус. − Човек се учи док је жив. − Сирота Џуно. Млади Виљем кога смо представили читаоцу био је најстарије дете у породици која је путовала том лађом и која се састојала од оца, мајке и четворо деце. Отац му се звао Сигреив и био је човек бистра ума и пун знања; он се, пошто је многе године провео на извесном положају при влади у Сиднеју, главном граду Новог Јужног Велса, сада враћао после трогодишњег одсуства проведеног у Енглеској. Сигреив је од владе био купио неколико хиљада хектара земље, чија је вредност касније знатно скочила, а овце и говеда које је на њој гајио показали су се као извор великог прихода. За време његовог одсуствовања у Енглеској тим његовим имањем управљало је извесно лице коме је он био поверио управу над њим, а он је сад носио собом пуно сваковрсних ствари за унапређење тога имања и за своје личне потребе, као што су кућни намештај, справе за земљорадњу, семење, биљке за пресађивање, стоку и још толико других ствари да се све не могу ни побројати. Госпођа Сигреив је била љубазна жена, али врло слабог здравља. Њихов пород се састојао од Виљема, њиховог најстаријег сина, дечка бистрог и темељног, а истовремено пуног веселости и шале, Томе, коме је било шест година и који је био ветрењаст, доброћудан дечко пун враголија, те је стално западао у некакав шкрипац. Њихова ћерчица Каролина била је девојчица од седам година, а Алберт леп и снажан мушкарчић коме још није била ни пуна година дана; о њему се старала млађа Црнкиња која је у Сиднеј дошла са Рта добре наде, па затим са госпођом Сигреив отишла у Енглеску. Сад смо навели сва лица на броду Пацифик, а можда не би требало да заборавимо ни два овчарска пса који су припадали господину Сигреиву и малу кучкицу теријерске расе, велику љубимицу капетана Озборна, коме је и припадала. А сад ћемо наставити своје причање. Ветар је попустио тек четвртог дана откако је почео дувати, а затим се постепено сасвим стишао, те је завладала готово потпуна мајина. Људи, који су за све

време буре из ноћи у ноћ били на опрези, сад су износили своје одело сасвим проквашено од кише и морске воде, и простирали га по ужетима да се суши, а једрила, која су била скупљена и потпуно мокра, сад су раздрешивали и ширили да се не би убуђала. Дувао је још сасвим слаб и тих ветрић, море се смирило, а лађа је пловила по води брзином од неке четири миље на сат. Госпођа Сигреив, умотана у свој огртач, седела је на сандуку за оружје на крми, а њен муж и деца су заједно с њом уживали у лепом времену, кад им приђе капетан Озборн, који је дотле својим секстантом[3] одређивао положај сунца. − Па, млади господине Томице, је ли вам мило што је бура престала? − Није она мени сметала, одговори Томица, само ми се просипала супа кад сам јео. А Џуно се превалила са столице и котрљала се с бебицом све док тата није стигао да их обоје дигне. − Велика је срећа што сироти Алберт није погинуо, примети госпођа Сигреив. − Па то се могло и догодити да Џуно није мислила само на њега, а нимало на себе, одговори господин Сигреив. − То је сасвим тачно, господине, примети капетан Озборн. Она је сачувала дете, али се бојим да се сама повредила. − Ја добро лупнула главу, рече Џуно смешећи се. − Јеси, само је срећа што на њој имаш добро, коврџаво руно, одговори капетан Озборн смејући се. Ништа не мари, Џуно; ти си добра девојка. − Сад је према сунцу тачно дванаест сати, господине, рече први поткапетан Мекинтош капетану Озборну. − Онда ми одредите и донесите географску дужину, док ја израчунам географску ширину из података које сам јутрос прикупио. За пет минута, господине Сигреиве, моћи ћу да на карти тачком обележим место где се сад налазимо. − Ево и пси долазе на палубу, рече Виљем. Сигурно се и они радују лепом времену као и ми. Овамо, Ромулусе! Овамо, Ремусе… Ремусе! − Ама, господине, рече Реди, који је стајао поред њих с квадрантом[4] у руци, хтео бих да вас нешто питам. Ови наши пси имају некаква имена која нисам никад чуо. Ко су били Ромулус и Ремус? − Ромулус и Ремус, одговори господин Сигреив, звала су се два брата пастира који су у старо време основали град Рим, престоницу касније највеће и најславније царевине на свету. Они су били први краљеви Рима и

владали су заједно. − А кад су били мали сисали су вучицу, настави Виљем. Шта ви велите на то, Реди? − Велим да су имали необичну дојкињу, млади господине Виљеме, одговори Реди. − Па је Ромулус убио Ремуса, рече Виљем. − Није никакво чудо, кад се има на уму ко га је одгајио, одговори Реди. Него, зашто га је убио? − Што је скочио сувише високо, одговори Виљем смејући се. − Да ли се млади господин Виљем шали? упита Реди обраћајући се господину Сигреиву. − Шали се и не шали се. Историја каже да је Ремус увредио Ромулуса тиме што је прескочио зид који је он подигао, и Ромулус му је у љутини одузео живот; али је историја тих старих времена врло непоуздана. − Као и та браћа, како се мени чини, одговори Реди, али стара је ствар да се двојица од истог заната никад не слажу. И данас се понекад говори о Риму; је ли то тај исти град? − Јесте, одговори Виљем, то су остаци старога града. − Е, богме, човек се учи док је жив, рече Реди. Данас сам научио нешто, као што и сваки други може научити, само ако се потруди да пита. Ја сам стар човек, па можда и не знам богзна шта, сем понешто што се тиче морепловства, али бих још много мање знао да нисам питао, а нисам се стидео да признам кад нешто не знам. Тако се учи, млади господине Виљеме. − То је врло добар савет, Реди, рече господин Сигреив, и ти ћеш га, Виљеме, надам се, искористити. Никад се немој стидети да питаш шта значи нешто што не разумеш. − Ја то увек радим. Зар вас не запиткујем доста често, Реди? − Јесте, питате ме, и ваша су питања врло бистра за дечака ваших година, млади господине Виљеме; само је штета што ја често не могу на њих да одговорим онако како би требало. − Ја бих сад радо сишла доле, драги мој, рече госпођа Сигреив своме мужу. Реди ће, надам се, моћи да снесе бебу низ степенице. − Хоћу драге воље, госпођо, рече Реди и спусти квадрант на арган [5] . Хајде, Џуно, дај мени дете, па иди напред низ степенице − натрашке, луда девојко! Колико пута ћу ти говорити? Једног дана ћеш се обрести доле

брже него што си мислила. − Разбијене главе, рече Џуно. − Да, или сломљене руке, па ко ће онда држати дете? Чим су сви сишли у кабину, капетан и господин Сигреив обележише на карти положај брода и израчунаше да се налазе на сто тридесет миља од Рта добре наде. − Ако ветар подржи овако, стићи ћемо тамо сутра, рече господин Сигреив својој жени. Ти ћеш, Џуно, можда видети оца и мајку. Сирота Џуно само махну главом, а неколико суза јој се скотрља низ мрке образе. Затим тужна лица исприча како су њен отац и мајка робови неког земљорадника Холанђанина, који их је одвео са собом у унутрашњост. Она се растала од њих још као мала девојчица и остала у Кејптауну. − Па ти си сад слободна, Џуно, рече госпођа Сигреив; ти си била у Енглеској, а ко год крочи ногом на тле Енглеске, он од тога тренутка постаје слободан. − Да, госпођа, ја слободна, али ја опет нема отац и мајка [6] , одговори Џуно плачући. Али је мали Алберт потапша по образу и она се убрзо поче опет смешити и играти се с мушкарчићем.

3 Лађа у заливу Сто. − Планина Сто. − Излазак на копно. − Ботаничка башта. − Смештање животиња. − Пећина за лавове. − Томица у опасности. − Враћање на лађу. Сутра ујутру Пацифик стиже до Рта и усидри се у заливу Сто. − Зашто се овај залив зове Сто, Реди? упита Виљем. − Ваљда зато што се она планина зове Планина Сто, млади господине Виљеме, видите како јој је врх заравњен. − Јесте, сасвим је сличан столу. − Да, и што је најзанимљивије, понекад се види како се бели облаци ваљају преко њеног врха, што морнари називају простирањем столњака. То предсказује ружно време. − Онда се надам да се тај столњак неће прострети док смо ми овде, Реди, рече Виљем, јер ја никако нећу моћи да једем. Већ нам је било доста ружног времена, а мами је тако зло од њега. Што је то лепо место! − Остаћемо овде два дана, господине, рече капетан Озборн господину Сигреиву, ако бисте ви и госпођа Сигреив хтели, могли бисте изаћи на копно. − Идем доле да упитам госпођу Сигреив, рече господин Сигреив, па пође у кабину, а за њим сиђе и Виљем. Кад је упиташе о томе, госпођа Сигреив одговори да је њој сасвим доста што се лађа не љуља и да се осећа способна да иде на копно, те тако решише да она остане на лађи са двоје млађе деце, а да сутрадан господин Сигреив поведе Виљема и Томицу да виде Кептаун, па да се пре мрака врате на лађу. Сутрадан ујутро капетан Озборн спусти у море један од великих чамаца, па онда господин Сигреив, у друштву капетана Озборна, пође на копно с Виљемом и Томицом. Томица је мами обећао да ће бити добар, али је он то увек обећавао и скоро увек заборављао на своје обећање чим би окренуо леђа. Пошто се искрцаше на обалу, они одоше кући једног господина с

којим се капетан Озборн познавао. Остали су кратко време, колико да попију чашу лимунаде, јер је била врућина; па затим неко предложи да оду у Врт Друштва да виде дивље животиње затворене у њему, на шта Виљем кликну од радости, а Томица запљеска рукама. − Шта је то Врт Друштва, тата? упита Виљем. − Тај Врт је направило Холандско друштво за Источну Индију у време кад је Рт добре наде припадао њему. То је у ствари ботаничка башта, али се у исто време тамо држе и дивље звери. Раније их је било много, али им се у последње време није поклањала велика пажња, јер сад у Енглеској има довољно тих животиња. − А шта ћемо видети? упита Томица. − Видећете лавове, Томице; пуно лавова окупљених у једној великој пећини, рече капетан Озборн. − Ох! Ја тако желим да видим лава. − Али памти да им се не смеш сувише приближити. − Пазићу; нећу им се приближавати, рече Томица. Чим уђоше кроз вратнице баште, Томица се отрже од капетана Озборна и брзо отрча напред, журећи се да што пре види лавове; али га капетан Озборн опет ухвати и задржа његову руку у својој. − Ово овде вам је пар врло чудних птица, рече господин који је ишао с њима; зову се секретари, због пера која им висе позади на глави, као перушка од пера које неки писар затакне за уво; међутим, оне су врло корисне, јер убијају змије. У самој ствари, оне би, кад би могле, живеле само од змија, пошто су им тако велики непријатељи да ниједну не пуштају да им умакне. Ударају их ногама, и то тако снажно да их на месту убију. − Има ли много змија у овој земљи? упита Виљем. − Има, и то врло отровних, одговори господин Сигреив; па су ове птице врло корисне баш због тога што их тамане. Ниједна животиња, нарочито из реда штеточина, не може се преко мере размножити, јер се њено размножавање кочи тиме што је неко лови: кад год у некој земљи постоји нека врста животиња у великом броју, ту се обично нађе друга која је уништава. Птица секретар живи у овим крајевима где има велики број змија зато да би их таманила, док у Енглеској она не би била ни за шта. − Али, тата, неке животиње су сувише крупне и сувише крволочне да би их друге животиње могле таманити тако лако; на пример, слон и лав. − Сасвим тачно; али се те животиње не размножавају тако брзо, те

њихов број не расте тако нагло. На пример, пар слонова добија само по једно младунче тек на две или три године, док би се питоми зечеви, које дивље животиње, као и птице, силно тамане, ужасно намножили кад се не би уништавали. Ја сам читао да се пар питомих зечева само од себе и свога подмлатка, који се исто тако брзо коти, може да намножи на неколико стотина само у току једне године. Размисли о свима тим стварима на свету, па ћеш видети да постоји једна непогрешива рука која неумитно одржава тачну равнотежу, и да постоји тачно онолико уста за колико има хране у довољној количини, премда случајне околности могу привремено довести до извесних промена. Шетали су тако све даље док нису дошли до пећине за лавове. То је било пространо место ограђено јаким и високим каменим зидом, само с једним прозором, отвореним високо, да би посетиоци могли гледати. Прозор је био широк, с јаким гвозденим шипкама од врха па до дна, али је размак између шипки био толики да је лав лако могао протурити шапу између њих, те су их зато упозорили да не прилазе сувише близу. Било је врло лепо погледати осам до десет тих животиња достојанствена изгледа како леже наоколо у разним положајима − наоко потпуно равнодушни према светини напољу − сунчају се и лагано машу тамо-амо китњастим реповима. Виљем их је разгледао стојећи на пристојном одстојању од пречага, а тако исто и Томица, који је био зинуо од чуђења, помешаним испрва са подоста, страха; али се убрзо ослободио. Господин који је ишао с њима и који је дуго живео на Рту добре наде причао је господину Сигреиву и капетану Озборну неке занимљиве причице о лавовима. Виљем и они су се били толико занели да нису ни опазили кад се Томица искрао и пришао прозору с пречагама. Томица је гледао лавове, па је онда зажелео да их натера да ходају тамо и овамо. Међу њима је био један потпуно одрастао лав од своје три године, који је лежао најближе прозору, и Томица дохвати један камен па га баци на њега. Изгледало је да лав ништа не опажа, јер се није ни макао, иако је уперио поглед у Томицу. Зато се Томица још више охрабрио, па је бацио још један камен, а затим још један, и стално се све више примицао прозору. Лав одједном страховито рикну и скочи према Томици, устремивши се на гвоздене пречаге кавеза с таквом снагом да би их и поломио да оне нису биле врло јаке. Али су се оне и поред свега тога задрмале и зазвечале, а комађе малтера је почело отпадати од камена. Томица врисну и, на своју срећу, узмаче и претури се уназад преко главе, јер би га иначе лав зграбио шапом. Капетан Озборн и господин Сигреив притрчаше Томици и подигоше га: а он је, чим је повратио дах, стао да урла од силног страха,

док је лав за то време стајао иза пречаге, шибао репом, режао и показивао огромне очњаке. − Водите ме одавде!… водите ме на лађу!… викао је Томица ужасно уплашен. − Шта су му урадио, Томице? упита капетан Озборн. − Нећу вас никад више гађати камењем, господине лаве, нећу заиста! викну Томица гледајући уплашено у животињу. Господин Сигреив добро изгрди Томицу због његовог непромишљеног поступка, те се он постепено прибра, али се није потпуно умирио све док нису одмакли подаље од кавеза за лавове. После тога су прегледали друге животиње које су се могле видети, а за све то време Томица је стајао на пристојном одстојању од сваке. Сад није више хтео прићи близу чак ни афричкој овци дебелог репа. Пошто су видели све што је било за гледање, отишли су кући онога господина на ручак, а после ручка се вратише на лађу, где испричаше Томичиној мајци цео његов доживљај с лавом, на шта она рече да никад више неће веровати Томичиним обећањима, нити га губити из вида.

4 Албатрос. − Чудесна предохрана природе. − Предзнаци буре. − Припреме за буру. − Ужасна бура. − Удар грома. − Страшно страдање брода и губици живота. Сутра ујутру у лађу унесоше свежу воду и намирнице, па онда Пацифик поново разви на ветру своја широка једра, са свим изгледима да ће пловити брзо као и неколико дана пре тога, под повољним ветром и са развијеним једрима. Али то не потраја дуго: наступи мајина која је трајала скоро пуна три дана, а за то време није било ни најмањег дашка ветрића на свој пространој воденој површини. Изгледало је као да се сва природа одмара, сем што би се с времена на време понеки албатрос спустио на воду недалеко од задњег дела лађе, па би лено пливао око ње упола прикупљених крила и хватао остатке хране бачене преко ограде. − Која је то велика птица, Реди? упита Виљем. − То је албатрос, млади господине Виљеме; највећа птица која постоји на мору. Крила су јој врло дугачка. Виђао сам понеку убијену чија су крила у распону износила једанаест стопа [7] . − Ово је први пут да ја видим такву птицу, рече Виљем. − Зато што се оне ретко виђају северно од Рта добре наде, млади господине; прича се да оне спавају у лету и одржавају се на крилима високо у ваздуху. − Тата, рече Виљем окрећући се господину Сигреиву, који је стајао близу њих, откуда то да нека птица може да плива, а нека не може? Сећаш ли се кад је Томица натерао кокошке у велику бару? Оне су се батргале по њој; перје им се уквасило, те их није подржавало, него су се подавиле. А како морске птице успевају да се одрже на води тако дуго? − Зато што морске птице имају неку врсту масти којом мажу споља своје перје, и та маст не пропушта воду да им га прокваси. Зар ниси опазио како патке, док су на суву, гладе кљуном перје? Оне га на тај начин премазују том машћу да би постало непромочиво.

− Како је то смешно! − Немој рећи смешно, Виљеме. Не треба да се служиш том речи кад говориш о дивним средствима предохране, творевинама Природе, која не пренебрегава ни најситније своје створење; боље реци: чудесно! − То је сасвим тачно, господине, примети Реди; али ипак не треба да будете сувише строги према младом господину Виљему, јер сам ја чуо и многе зреле људе како употребљавају тај исти израз. − Њих није имао ко да поучи нечем бољем кад су били млади, драги мој Реди. − Можда је и то истина, господине, а млади господин Виљем треба да хвали бога што има оца који хоће да се потруди око тога. Али ево иде Џуно да нам каже да је чај готов. Трећега дана мајине барометар паде тако ниско да капетан Озборн закључи да ће наступити јака бура, те нареди да се учине све припреме како би се што боље понели с њом кад наиђе. И није се преварио: око пола ноћи облаци се стадоше брзо скупљати, и док су се они гомилали у тешке громаде и ваљали се једни преко других, муње су шибале кроз њих у свим правцима, па како су се облаци све више гомилали, тако је и ветар постајао све бешњи, мада је испрва долазио само у јаким налетима после којих је наступало затишје. − Реди, рече капетан Озборн; шта мислите какав ће бити ветар? − Па, знате, капетане Озборне, да вам право кажем, ја не мислим да ће задуго дувати без прекида ма са које стране. Прво ће можда јако навалити са севера, али ће, по моме мишљењу, брзо променити правац и дувати с неке друге стране, и тада ће дувати још јаче. − Шта ви мислите, Мекинтошу? − Имаћемо га до миле воље, и то ћемо имати дугу и постојану буру, ето шта ја мислим, и уколико пре склопимо очи, утолико боље. Господин Сигреив и Виљем су за време тога разговора стајали близу њих, те се на речи „склопимо очи“ на Виљемовом лицу указа извесна забринутост, а Реди, опазивши то, рече: − То је глуп назив за капке који се причвршћују на малим, округлим прозорима кабина да вода не би продрла кроз њих у кабину кад ветар гони лађу кроз таласе. Знате да смо их стављали и прошли пут за време буре, зато немојте ићи доле да поплашите мајку причом како би било боље да што пре склопи очи. − Ја се нисам уплашио, Реди, али признајем да сам мислио на маму: она

је била тако слаба ова два-три дана. − Него, Реди, рече капетан Озборн; зашто ви мислите да ће ветар променити правац? − Па не знам ни сам, можда сам се преварио, одговори старац; а господин Мекинтош има право: ветар заиста као да већ долази са североистока, то је несумњиво, и на то Реди приђе стубу са справама за пловидбу да погледа у компас; господин Сигреив и Виљем затим сиђоше у кабину, а господин Мекинтош оде на предњи део лађе да изда наређења. Чим они сви одоше, Реди опет приђе капетану Озборну и рече: − Капетане Озборне, није лепо од мене да побијам господина Мекинтоша, али то није важно у оваквој прилици. Ја бих остао при своме ранијем да господин путник и његов син нису стајали близу нас; али сад кад су они отишли, ја вам кажем да ћемо добити нешто још горе него што је јака бура. Ја сам и раније пловио у овим географским ширинама, и стари сам морнар, као што и сами знате. Има нешто у ваздуху, а било га је и за последња три дана мајине, што ме исувише подсећа на нешто што сам и раније доживљавао, те сам уверен да ћемо имати ништа мање него прави ураган [8] , бар што се ветра тиче − а у извесном погледу и нешто још горе, јер ће то трајати много дуже него што урагани обично трају. Ја сам све посматрао, па су ми то чак и птице казале, а њима то говори њихова природа, која се никад не вара. Она мајина није била ништа друго него одмарање ветрова пре него што се разбесне да учине све што најгоре могу. Ето, то вам је моје мишљење. − Па и ја сам некако склон да се сложим с вама, Реди. Зато морамо спустити на палубу горње крижеве и са врхова очистити сва подерана једра. Скините пенун и привежите кошно једро. Ја идем на прамац. Нису смели губити нимало времена, и тек што су извели све припреме, ветар пређе у бесну буру са североистока. Море се нагло узбурка, косњача за косњачом се скраћивала; а у сутон брод Пацифик је јурио по мору с ветром у крмени бок, са смањеним предњим једрима и летним једрима припремљеним за олују. На крменом точку три човека су једва владала крмом због силине налета којом су таласи грували у задњи део лађе. Ниједан морнар се те ноћи није користио временом слободним од страже да оде да спава, иако су они обично велике небриге: бура је била исувише страшна. Око три сата ујутро ветар се одједном стиша; али само за два-три минута, па онда опет навали на лађу, само сада са потпуно друге стране компаса, као што је Реди био и предсказао па раздера предње једро у парампарчад, која стадоше шибати и фијукати на ветру као бичеви, док их

најзад ветар сасвим не отрже и не однесе далеко према заветарној страни. Небо им је над главама било црно као катран, и једина светлост је долазила од беле млечне пене таласа с обе стране лађе. Та нагла промена правца ветра, који је дотле дувао у правцу запад-северозапад, примора их да промене правац пловљења, јер им није остајало ништа друго него да јуре напред онако како их ветар гони, и то с голим катаркама. Али како су морски таласи имали већ свој правац услед ранијег ветра који је дувао са североистока, садашњи правац таласа, је, како морнари кажу, био унакрсан, те би таласи с часа на час прелили лађу и, услед снаге воде, понели испред себе све на шта би наишли. Тако сплакаше преко ограде и једног човека, и нико и не покуша да га спасе, јер му се ништа не би могло помоћи. Капетан Озборн је стајао у заклону од невремена и држао се за један од палаца [9] , па рече Мекинтошу, који је стајао близу њега: − Шта мислите, колико ће ово трајати? − Дуже него лађа, одговори поткапетан озбиљно. − Та неће ваљда! рече капетан, а ипак изгледа да не може бити горе. Шта ви мислите, Реди? − Засада нам прети већа опасност одозго него одоздо, одговори Реди показујући на крижњаке, на чијем се сваком врху сијао електрицитет скупљен у мале куглице. Погледајте она два облака, господине, како јуре један према другом; да сам ја… Реди немаде времена да доврши што је хтео да каже, јер их муња засени и остави их за неколико минута у густом мраку, а уз то одјекну такав удар грома да се лађа сва затресе од кљуна па до крме. Проломи се ужасан тресак − напред настаде неко трчање − па се зачу страховит врисак, а кад им се поврати вид, видеше да је гром расцепио предњу катарку као да је обична летва и да је лађа у пламену. Људи на крми, заслепљени муњом и престрављени, нису могли да крмане; брод се изненада искрмио − главна катарка оде у воду преко ограде − па настаде ломњава, збрка и запрепашћење. На срећу, велики таласи који су запљускивали преко касера угасише ватру, јер би иначе сви на броду настрадали, али је лађа сад лежала немоћна, препуштена милости и немилости таласа, и жестоко се лупала о комаде поломљених катарки што су пливали по води на заветарној страни зато што их је ужарија држала чврсто привезане за лађу. Чим мало дођоше себи од потреса, Реди и први поткапетан пожурише на крму да покушају да управе лађу према ветру; али им то не пође за руком, јер је, пошто су средња и главна катарка биле нестале, крмена катарка сметала да брод одмиче и да се покорава крми. Пошто је придобио два човека да преузму

крму, Реди даде знак Мекинтошу (јер је ветар тако фијукао да се никакав говор није могао чути), па одоше на задњи део лађе, нађоше секире и пресекоше сву ужарију средње катарке, а затим врх и кош крмене катарке одлетеше преко ограде, а остатак предње катарке остаде да се помоћу њега лађа опет упути испред ветра. Али је ипак требало много времена и владала је велика збрка док су се рашчистили комади поломљених катарки. Чим су пак добили времена да све боље разгледају, утврдили су да су четворица људи погинула од грома и пада предње катарке, те их је сада било још само осморица поред капетана Озборна и његова два поткапетана.

5 Морнари никад не клону духом. − Капетанова забринутост. − Поновна бура. − Унижење човековог поноса. − Морнари се никад не збуњују − Неизвесност живота. − Размишљање о морнарском позиву. Морнари никад не клону духом у опасности, све док има изгледа да се могу помоћи својим сопственим напорима. Губитак другова, које је смрт тако изненадно звала, осакаћено стање њиховог брода, бесни валови који су их сахрањивали под помахниталу воду, завијање ветра, севање муња и заглушни тутањ грома нису их спречавали да раде оно што нужда налаже. Први поткапетан Мекинтош окупи људе око себе, па затим успе да рукама причврсти котурачу и каиш за остатак предње катарке који се још пушио, и пошто кроз котурачу протурише уже и подигоше кошно једро, лађа је могла брже летети испред ветра и покоравати се крми боље него дотле. Лађа је сад опет јурила под навалом ветра и била је прилично сигурна и поред повремених тешких удара валова што су је гонили. Мрак се опет спусти, али се није могло ни мислити на одмарање, а људи су били изнурени од невремена и напора. Капетан Озборн и Реди су често силазили да пруже неку помоћ и утеху путницима у кабини. Госпођа Сигреив, измучена страхом и бригом, била је озбиљно болесна, а њен муж је бдио над њом; децу су наговорили да остану у постељама, а стрпљива и неуморна Џуно није испуштала из руку бебицу. Свану и трећи дан буре, а изгледи нису били нимало бољи него дотле; стално грување таласа преко задњег дела лађе однело је стуб с компасом, те се сад више није могло знати у ком правцу лађа плови нити које је одстојање прешла; многе пукотине на лађи које су пропуштале воду доказивале су колико је она већ настрадала од жестоких потреса које је претрпела, те је било очевидно да неће моћи још дуго одолевати снази таласа, сем ако се невреме не стиша. На лицу капетана Озборна читала се озбиљна забринутост, на његовим плећима је лежала велика одговорност − могло се десити да, чак и ако не би сви изгубили животе, изгуби скупоцену лађу и још драгоценији товар;

јер су се приближавали крају у коме је море било посејано ниским коралним острвима, на која би их могли бацити таласи и ветар а да они с онако онеспособљеном лађом не буду у стању учинити било шта да то спрече. Реди је стајао близу капетана Озборна кад овај рече: − Ово ми се нимало не допада, Реди; сад јуримо у опасности, а не можемо ништа урадити да се помогнемо. − То је прилично тачно, одговори Реди; не можемо ништа урадити да се помогнемо. Али то је божја воља, господине, па нека буде воља његова. − Амин! свечано одговори капетан Озборн после кратког ћутања. Многи су ми капетани завидели кад сам добио заповедништво над овом дивном лађом − а да ли би се сад мењали са мном? − Рекао бих да не би, капетане Озборне; али човек никад не зна шта носи дан а шта ноћ. Ви сте кренули на овој лађи пуни наде, а сад осећате, не без разлога, готово очајање; али ко зна, можда ћемо се већ сутра моћи надати најбољем. Ви сте несумњиво учинили све што сте могли − нема човека који би могао учинити нешто више. − Имате право, рече капетан Озборн; него, држите се добро, Реди − море наваљује на лађу. Реди имаде таман толико времена да се грчевито ухвати за палчеве, кад море преплави палубу толиком количином воде да их она за неко време сасвим одиже; они су се и даље чврсто припијали док најзад не успеше да стану на ноге. − Ја бих посигурно рекао да је овим ударом море отковало понеку даску овде-онде, рече Реди скидајући капу да стресе воду с ње. − И ја се тога бојим; ни најбоља лађа на свету не би могла дуго издржати овакве потресе, одговори капетан Озборн; а сад још, са овако слабом послугом, ја заиста не мислим да ћемо јој моћи додати још које једро. Лађа је целе те ноћи летела кроз мрак гоњена буром. У свануће ветар попусти и море се умири; али је лађа још увек пловила онако како ју је ветар гонио, јер је била исувише оштећена да би се усудили да јој бокове изложе ударима таласа. Сад су чинили припреме да јој наместе привремене катарке, те су изнурени морнари, под надзором капетана Озборна и његова два поткапетана, били вредно запослени кад господин Сигреив и Виљем изиђоше на палубу. Виљем је запрепашћено буљио око себе: видео је, на своје велико чудо,

да је нестало високих катарки са свом ужаријом и једрима и да на целој палуби владају збрка и неред. − Видиш ли, дете моје, рече господин Сигреив, какав квар и пустош су настали овде? Погледај како је човеков понос постао ништаван пред стихијама. − Али, тата, рече Виљем после кратког ћутања, како ћемо допловити до Сиднеја без катарки и једрила? − Па, знате, млади господине Виљеме, одговори Реди, морамо чинити све што можемо. Ми морнари никад не губимо главе, и могу слободно рећи да ћете нас пре него што падне мрак опет видети с каквим таквим једрима. Изгубили смо велике катарке, па ћемо место њих наместити привремене, како их ми зовемо, то јест мале, и подићи на њих мала једра, па ћемо с божјом помоћи ипак некако допловити у Сиднеј. Како је госпођа, господине? настави Реди обраћајући се господину Сигреиву; је ли јој боље? − Рекао бих да је врло слаба и болесна, одговори господин Сигреив; може јој помоћи само лепо време. Шта мислите, да ли ће сад настати лепо време? − Па, да вам право кажем, господине, све ме је страх да ћемо имати још невремена. Ја још нисам рекао своје мишљење капетану, јер се можда варам, али мени се тако чини; нисам се ја ломио по мору пуних педесет година а да нисам ништа научио. Никако ми се не допада оно гомилање облака онамо, господине Сигреиве, те ме не би зачудило ако би опет стало дувати баш са оне стране, и то још пре мрака. − Нека буде воља божја, рече господин Сигреив; само се јако бојим за своју сироту жену, јер је просто постала као сенка. − Ја се не бих много бринуо у томе погледу, господине, јер нисам никад чуо да је неко умро од те бољке, иако се многи страшно муче. Знате ли, млади господине Виљеме, да смо изгубили неке људе откако сте ви сишли с палубе? − Не знам… чуо сам како ностромо [10] напољу говори нешто о предњој катарци, али ја нисам волео да питам, јер би се мама уплашила. − То је било лепо с ваше стране, млади господине Виљеме; али чујте сад: изгубили смо пет најбољих и највреднијих људи. Вилсона је талас сплакнуо преко ограде, Фенингса и Мастерса је убио гром, Џонса и Емерија је смрвила предња катарка кад је пала. − Ја сам нешто мислио, рече господин Сигреив пошто је поћутао дватри минута, да морнар не би смео да се жени.

− И ја сам увек био тога мишљења, одговори Реди; а могу слободно рећи да је многа напуштена морнарска жена мислила то исто слушајући ветар и кишу у својој самотној постељи. − Моји синови, рече господин Сигреив; неће никад отићи на море с мојим допуштењем, ако буду могли да изаберу било какав други позив. − Па, знате, господине Сигреиве, кажу да ништа не помаже бранити ако неки младић жели да иде на море, и да ће он кад-тад отићи ако се одлучио на то; али ја мислим друкчије: моје је мишљење да родитељи имају право да се противе у погледу те ствари, ако тако мисле; јер, знате, господине, кад неко момче у младим годинама одлази на море, оно у ствари и не зна шта хоће. Сваки живахан дечко жели да иде на море − то је сасвим природно; али кад би већина од њих рекла праву истину, видело би се да они не желе толико да иду на море колико да побегну од школе или од куће, где су под надзором учитеља или родитеља. − Сасвим тачно, Реди; они хоће да буду, и мисле да ће бити − своји људи. − А у томе се јако варају, господине. Та нема већег роба на свету него што је дечко који оде на море, за неколико првих година по ступању на брод; јер уместо сваког прекора који би добио на копну, на мору буде десет пута кажњен, а сем тога, никад више не наилази на љубав и наклоност које је оставио за собом. Тежак је то живот, и мало је оних који се нису горко кајали и који се не би вратили и пали пред ноге свога оца, само кад их не би било стид. − То је жива истина, Реди, и ето, баш због тога ја и мислим да је сваки родитељ у праву кад неће да пусти сина на море ако му може обезбедити место у неком другом звању. Никад се неће оскудевати у добрим морнарима, јер ће увек бити сиромашних младића којима родбина неће моћи да пружи ништа боље, а у томе случају поморски живот је прилично повољан, јер се за напредовање у њему не тражи други капитал осим вредноће и храбрости. − То је тачно оно што сам и ја сам мислио, господине, рече Реди. Смем ли питати како су мали Томица, друга деца и сирота Џуно? − Они су сви сасвим добро, иако су се прилично угрували услед котрљања сад овамо сад онамо, одговори господин Сигреив. Него, ја не смем дуже остати овде. Бићу потребан госпођи Сигреив доле у кабини. Виљеме, хоћеш ли ти остати на палуби? − Боље немојте, млади господине Виљеме; ми сад сви имамо врло много посла, те ја не бих могао пазити на вас. Нико од нас неће моћи

ноћас спавати, било лепо или ружно време, јер нас је сувише мало. Зато вам обојици желим лаку ноћ, господо!

6 Збрка у кабини. − Капетан онесвешћен од удара. − Предзнаци побуне. − Мекинтошев савет. − Припремање за напуштање лађе. − Очајање господина Сигреива. − Редијево племенито држање. − Одлазак бродске послуге. Господин Сигреив и Виљем сиђоше у кабину, где их је чекало пуно посла. Ностромо је био донео за децу чинију вреле чорбе од грашка. Томица, који је седео у једној постељи заједно са сестром, зграбио је тањир, и при томе је полио чорбом Каролину, која је ударила у дреку, док се Џуно, журећи се да помогне Каролини, оклизнула на поду и пала заједно са бебом, па је беба исто тако плакала од страха, иако се није ударила. По несрећи, Џуно је пала на Злоћу, малу теријерску кучкицу, која ју је из освете ујела за ногу. Џуно је на то вриснула од бола, а госпођа Сигреив се нагнула из своје постеље избезумљена услед страха од несреће, али немоћна да макар како помогне. Срећом, господин Сигреив наиђе таман на време да придигне јадну Џуно с бебом, па се затим потруди да утеши малу Каролину, која најзад и није била јако опарена, јер је чорба имала времена да се охлади. − Гос’н Томица млого не добро дечко! викну Џуно трљајући ногу. Млади господин Томица је мислио да ће бити боље ако не каже ништа, јер је добио прописан прекор; ностромо је почистио просуту чорбу и ред је најзад био успостављен. За то време они на палуби нису били залудни: дрводеља је био запослен грађењем постоља у које ће углавити резервну средњу катарку место главне катарке, а људи су намештали ужарију. Лађа је на несрећу почињала пропуштати воду, те су четири руке морале непрестано бити запослене пумпањем воде, а то је јако ометало њихов посао. Као што је Реди био предсказао, ветар стаде дувати још пре ноћи, море се од њега опет узбурка, а продирање воде у лађу је било тако јако да се морао обуставити сваки други посао, па се само пумпала вода. Бура је трајала још пуна два дана, и за то време је послуга сасвим изнемогла од умора: није више могла ни воду пумпати. Преваљивање лађе с бока на бок доказивало је да има много

воде у доњим сместиштима − кад се поред њихових већ и тако жалосних изгледа догоди и нова несрећа, за којом наступише врло озбиљне последице. Капетан Озборн је био на касеру и издавао људима заповести кад каиш котураче, којим је било подигнуто кошно једро на преосталом делу предње катарке, одједном попусти, крижњак и једро падоше на палубу, ударише капетана и онесвестише га. Све док им је капетан Озборн заповедао, морнари су имали врло високо мишљење о његовим морнарским способностима, а његово ведро расположење толико им је уливало храброст да су радили добро и весело. Али кад је он био, ако не мртав, а оно, у сваком случају, без свести и немоћан, они нису више осећали никакав надзор над собом. Мекинтош није био нимало у вољи морнарима, те његове речи нису могле имати за њих никакве важности. Они се нису ни освртали на његове заповести и молбе, него су се сад договарали између себе. − Ветар је сад изгубио снагу, другови, и брзо ћемо имати лепо време, примети Реди прилазећи морнарима на касеру. Ветар се нагло стишава. − Да, одговори један од људи, а и лађа тоне исто тако брзо, то је такође сигурно. − Ако за неко време добро навалимо на пумпе, то ће нам много помоћи, одговори Реди. Шта ви велите на то, момци? − Која чаша грога [11] би нам боље помогла, одговори онај морнар. Шта велите на то, другови? Ја не мислим да би нам сироти капетан то одбио кад би могао да говори. − Шта ви то мислите да радите, момци? упита Мекинтош, нећете ваљда да се напијете? − А што да не? примети један од људи; лађа мора ускоро потонути. − Можда је и то тачно, нећу да спорим, рече Мекинтош; али то није разлог да се не спасавамо; само, ако се изопијате, нема изгледа да се ико спасе, а мени је мој живот врло драгоцен. Ја сам готов да радим све што вам је воља, па можете решавати шта треба да радимо; али напити се нећете ако ја ту нешто могу, у то будите уверени. − А шта ти ту можеш? упита набусито један од морнара. − Могу зато што су два одлучна човека у стању много да учине − могу слободно да кажем три човека, јер ће у овом случају Реди бити на мојој страни, а могу позвати у помоћ и путника из кабине. Имајте на уму да је све ватрено оружје у кабини. Него, зашто да се свађамо? Боље одмах реците шта мислите да радите, а ако још нисте начисто с тим, онда

слушајте шта ја предлажем. Како су Мекинтошева храброст и одлучност биле добро познате, морнари се опет стадоше договарати, па га онда упиташе шта он предлаже. − Остао нам је један добар чамац, нова јола на сохама; остале су, као што знате, таласи однели, све сем малог гига на крми, који није ни за шта, јер је разлупан скоро у комаде. Ми сад не можемо бити врло далеко од неке групе острва; ја мислим да смо ми у ствари већ међу њима. Треба да чамац снабдемо свим што нам је потребно, да се латимо посла тихо и постојано, да сад попијемо онолико грога колико нам неће наудити и да га подоста понесемо са собом. Чамац је сасвим исправан, с јарболима, једрима и веслима, и тешко се може замислити да се нећемо спасти где било. Је ли мој савет добар или није, а, Реди? − Ваш савет је добар, Мекинтошу; само шта ће бити с путницима из кабине, са женама и децом? Па онда, зар ћете оставити сиротог капетана Озборна који лежи онамо позади, без даха, без свести? Или шта мислите да радите? − Нећемо оставити капетана, рече један од морнара. − Нећемо… нећемо! повикаше остали. − А путнике? − Њих ми је јако жао, одговори пређашњи говорник; али ћемо ионако имати доста муке да спасемо и своје главе: чамац није сувише велик. − Е, ту се ја, момци, слажем с вама. Милосрђе почиње од своје куће. Шта, дакле, велите? Хоћемо ли тако? − Хоћемо, одговорише морнари једнодушно, и Реди је знао да би свако доказивање било узалудно. Они се сад дадоше на посао да спреме чамац и да га снабдеју свим потребама. Двопек, суво месо, два-три буренцета воде и буренце рума стајали су на гомили крај мостића. Мекинтош изнесе свој квадрант и бусолу, неколико пушака, нешто барута и олова; дрводеља уз помоћ једног човека обори бродску ограду све до руба да би лакше пустили чамац у воду, јер га сад више нису могли спуштати помоћу котурача, пошто није било катарки. После једног сата све је било спремно. Привезаше за чамац дуго уже и догураше га до ивичне даске, спремни да га спусте на воду, па онда окретоше лађу боком према ветру. Реди није никако учествовао у том њиховом пословању, он је једном или двапут проценио дубину воде у сместиштима лађе, да утврди да ли се количина воде повећава, а затим је сео крај капетана Озборна, који је још био у несвести од ударца задобијеног по глави. Баш кад се лађа окретала боком

према ветру, господин Сигреив изађе на палубу и стаде гледати око себе. Видео је чамац спреман за спуштање, намирнице и воду на гомили крај мостића, лађу окренуту према ветру како се преваљује с бока на бок према таласању мора; најзад виде Редија где седи поред капетана Озборна, који је изгледао као мртав. − Шта је све ово, Реди? упита господин Сигреив. Зар ће да напусте лађу? Јесу ли убили капетана Озборна? − Нису, господине, ствари не стоје баш тако страшно. Сиротог капетана је ударио крижњак приликом пада, те је у несвести све од онда; што се тиче оне друге ствари, бојим се да је то одлучено; видите да спуштају чамац. − Али моја сирота жена никако неће моћи да иде; она се не може ни маћи, тако је болесна. − Ја се бојим, господине Сигреиве, да они и не намеравају да поведу са собом ни вас, ни вашу жену, ни децу. − Шта? Зар нас остављају да пропаднемо? Милостиви боже! Како је то свирепо… варварски! − Није лепо, господине Сигреиве; али шта ћете, то је природни закон. Кад живот дође у питање, онда сваки гледа себе, јер је живот драг. Они нису ништа гори према вама него што би били један према другом кад не би могли сви стати у чамац. Све сам ја то и раније виђао откако сам на овом послу; одговори Реди озбиљно. − Моја жена! Моја деца! викао је господин Сигреив покривши лице рукама. Али ја ћу још говорити с њима, настави он после кратког ћутања; они ће сигурно послушати оно што им налаже човечност; господин Мекинтош ће свакако имати неки утицај на њих. Не мислите ли и ви тако, Реди? − Е па, господине Сигреиве, ако баш морам да говорим, признаћу вам да нема тврђег срца него што је срце у господина Мекинтоша и да вам ништа не вреди говорити ни њему ни другима, а не смете их ни сувише строго осуђивати: чамац је премален и у њега не може стати више људи и хране коју они носе са собом − то је чињеница. Ако би узели у чамац вас и вашу породицу, могли би због тога сви да настрадају; кад бих друкчије мислио, ја бих учинио све да их наговорим, али овако ми ништа не вреди. − Па шта да се ради у том случају, Реди? − Морамо се уздати у благога бога, господине Сигреиве, а он ће располагати нама како нађе за сходно. Ми морамо! Како то, зар ви не идете с њима?

− Не, господине Сигреиве. Ја сам у току минулог сата размишљао о томе, па сам се решио да останем с вама. Они намеравају да понесу са собом и капетана Озборна, да му пруже могућност да се спасе, а нудили су и мени да пођем с њима, али ја ћу остати овде. − Да пропаднете? упита господин Сигреив изненађено. − Како је милом богу драго, господине Сигреиве. Ја сам стар човек, па то не значи богзна шта; а надам се да сам се приправио за смрт колико сам год боље могао. Ја вам кажем, господине Сигреиве, да мислим много више на вашу децу него на себе. Мени није стало до тога да ли ћу отићи с овог света годину-две раније, али не волим да видим да се процветало дрво посече у пролеће. Ако останем, могу још бити од неке користи, јер носим стару главу на раменима; не могу вас оставити да пропаднете, кад бисте се можда могли сви спасти ако бисте умели да се снађете. Него, ево долазе морнари − чамац је потпуно спреман, и они хоће да понесу са собом сиротог капетана Озборна. Морнари дођоше на пупу и подигоше капетана који је још био у несвести. Један од њих довикну одлазећи: − Хајде, Реди! Не сме се губити време. − Не брини за мене, Виљеме; ја се не одвајам од лађе; одговори Реди. Желим сваку срећу од свег срца, а вас, господине Мекинтошу, само молим да ми обећате једну ствар, и надам се да ми то нећете одбити, а то је у случају да се срећно спасете, да не заборавите оне које сад остављате овде на лађи, него да предузмете кораке да их неко потражи на овим острвима. − Којешта, Реди! Хајдете у чамац! рече први поткапетан. − Ја остајем овде, господине Мекинтошу, а вас само молим да ми обећате то што тражим. Обавестите пријатеље господина Сигреива о свему што се догодило и где се ми вероватно можемо наћи, ако буде божја воља да се спасемо − то је све што је потребно. Обећавате ли ми то? − Да, обећавам, Реди, ако сте се баш тврдо решили да останете, настави он, прилазећи ближе Редију и шапћући му: Ама, то је лудост, човече! Хајдете с нама! − Збогом, господине Мекинтошу, одговори Реди пружајући му руку. Хоћете ли одржати обећање? После још много наваљивања од стране Мекинтоша и осталих морнара, на које се Реди оглушио, чамац се одби од лађе и отплови према североистоку.

7 Очајавање господина Сигреива. − Реди теши господина Сигреива. − Виљемови и Редијеви напори. − Први знаци конца. − Блажено детиње доба. − Суморни изгледи. − Нада се помало враћа. − Копно на помолу. − Крмани се према копну. − Лађа на коралним стенама. Пошто се чамац одбио од лађе, стари Реди је неко време стајао скрштених руку и гледао ћутећи за њима. Господин Сигреив је стајао крај њега: срце му је било препуно осећања која се нису могла исказати, јер му се чинило да се са све већим удаљавањем чамца од лађе исто тако удаљује и сваки зрачак наде и да су његова жена и деца, он сам и тај старац поред њега осуђени на пропаст. На лицу му се видео израз крајњег очајања. Најзад стари Реди проговори. − Они мисле да ће се они спасти, а ми да морамо пропасти, господине Сигреиве. − И ја сам не могу да замислим какве изгледе на спасење можемо имати на лађи која тоне, поред толиких нејаких створова око себе, одговори тихо господин Сигреив. − Ми морамо радити све што до нас стоји, покоравајући се вољи божјој, рече Реди, па затим оде на пупу и окрену крму тако да лађа опет дође под ветар. Као што је старац био предсказао морнарима пре него што су напустили лађу, бура је била већ потпуно прошла и море се прилично смирило. Али се лађа ипак споро вукла по води, и после кратког времена Реди привеза крму и пође на прамац. Кад се врати на капетански мост, затече господина Сигреива како (очевидно у наступу очајања) лежи ничице на једру на које су раније били положили капетана Озборна после несреће. − Ако се молите богу, господине Сигреиве, извините што вас прекидам; али ако се не молите, него вас је опхрвала брига због положаја у којем се налазимо, ја ћу можда моћи да вам дам мало наде. − Молио сам се богу, рече господин Сигреив устајући; а после тога сам

се трудио да саберем мисли које су ми, морам признати, врло збркане. Највише ме срце боли кад помислим како ли ћу жени саопштити наш очајни положај. − Кад бих ја сматрао да је наш положај очајан, рече Реди; ја бих вам то отворено рекао; али још увек постоји извесна нада, и у случају најгорега. Ја ћу вам, господине Сигреиве, сад говорити као морнар и казаћу вам какве могућности стоје пред нама. Лађа је упола пуна воде, зато што су јој се саставци размакли услед напрезања у току буре и тешких удара које је претрпела. Али сад, кад се бура стишала, и она се знатно опоравила. Ја сам измерио дубину воде у њеној утроби, и нашао сам да за последња два сата није порасла за много палаца, па је вероватно да ће, ако јој се саставци затворе, расти још и мање. Ако је, дакле, божја воља да ово лепо време потраје, нема опасности да лађа потоне под нама још за неко време; а како се сад налазимо међу острвима, није немогуће, чак је и врло вероватно, да ћемо је моћи насукати негде на обалу и тако спасти животе. Ја сам на све ово помишљао кад сам одбио да одем у чамац, а уз то сам мислио, господине Сигреиве, да ви, ако бих вас и ја напустио као сви остали, не бисте могли сами искористити било какве повољне околности које би могле искрснути у вашу корист, те сам зато остао, надајући се да ћу, с божјом помоћи, послужити као средство да се помогнете ви и ваша породица у садашњем тешком положају. А сад мислим да би најбоље било да сиђете у кабину, па да весела лица охрабрите сироту госпођу Сигреив вешћу о промени времена и надом у долазак до неког сигурног места. Ако не зна да су људи напустили лађу, не говорите јој то; реците јој да је ностромо са осталим људима, што је, уосталом, сасвим тачно, отишао и затајите јој све што се догодило, ако је могуће. У младог господина Виљема се можемо поуздати, па га, ако хоћете, пошаљите овамо мени да поразговарам с њим. Шта ви мислите, господине Сигреиве? − Ја скоро ни сам не знам шта да мислим, Реди, ни како бих могао да вам довољно захвалим за ваше самопожртвовање у овој нужди, ако могу да га тако назовем. Можете бити уверени да је ваш савет одличан и да ћу га ја послушати; а ако се спасемо смрти која нам сад тако буљи у лице, моја захвалност… − Не говорите о томе, господине; ја сам само стар човек коме не треба много и чији живот сад није више много користан. Ја се једино трудим да вршим своју дужност у положају у који сам доспео вољом божјом. Шта овај свет може да пружи човеку који је целог века тегобно радио и који нема никога од рода ко га зна и познаје и кога би срце заболело због његове смрти. Али ипак вам хвала, господине Сигреиве. А сад мислим да би

боље било да ви сиђете доле, а мене да пустите да се осврнем око себе. Господин Сигреив стеже руку Редију и сиђе у кабину не рекавши ни речи. Тамо сазнаде да његова жена спава већ читав сат и да се још није пробудила. Деца су исто тако била мирна у својим постељама. Само су Џуно и Виљем били на ногама. Виљем даде оцу знак да његова мајка спава, па онда рече шапатом: − Ја нисам волео да одем из кабине док си ти на палуби, међутим, има два сата откако ностромо није долазио; отишао је да помузе козу за бебу и више се није вратио. Нико од нас није још доручковао. − Виљеме, иди часком на палубу, рече његов отац. Реди хоће да говори с тобом… Ја ћу остати овде. Виљем оде на палубу Редију, који му одмах објасни положај у којем се налазе и нагласи му како је потребно да он са своје стране чини све што може како би помогао оцу и не би задавао страх својој мајци, која је тако слабог здравља. Виљем, који је, као што се може и мислити, гледао озбиљно, сместа схвати Редијеве погледе и одмах се потруди да учини све што може. − Али слушајте, Реди, рече он, ви знате да је ностромо отишао са осталим људима, а кад се мајка пробуди, она ће питати зашто деца нису доручковала. Шта онда да радимо? − Не знам, сматрам једино да можете помусти једну козу, ако вам ја покажем како се то ради, док ја одем да спремим друге ствари. Ја сад могу да одем с палубе, јер, као што видите, лађа сасвим добро сама крмани, а осим тога, млади господине Виљеме, ја сам измерио дубину воде у њој баш пре него што сте ви дошли на палубу, и не бих рекао да пропушта много воде, а, настави он окрећући се око себе, имаћемо лепо време и сасвим мирно море још пре мрака. Реди и Виљем удруженим трудом припремише доручак, док је госпођа Сигреив и даље тврдо спавала. Лађа се сад врло споро кретала; она се само лагано ваљала с бока на бок, јер је била тешка од воде која је продрла у њу; ветар и море су се стишали, а сунце је обасјавало јасном светлошћу њихове главе; чамац се већ поодавно био изгубио из вида, а лађа није одмицала по води више од три миље на сат, јер није имала другог једра на себи сем главног кошног, подигнутог на преосталом стубу предње катарке. Реди, који је неко време провео доле у кабини, предложи господину Сигреиву да Џуно с децом изађе на палубу. − Од њих се не може очекивати да буду мирни, а како госпођа сад тако

слатко спава, штета би било да је пробуде. Ко зна колико она може спавати после толиког замора, а што дуже буде спавала, утолико боље, јер ви знате да ће − и то ускоро, како ми се чини − морати да подноси напоре. Господин Сигреив се сложи с тим паметним предлогом и оде на палубу с Џуном и децом, оставивши Виљема у кабини да пази на мајку. Сирота Џуно се јако зачудила кад се попела уз лествице и видела у каквом се стању налази лађа и да људи више нигде нема; али јој господин Сигреив каза шта се догодило и упозори је да не говори ни речи госпођи Сигреив. Џуно обећа да неће говорити, али је сирота девојка схватила њихов опасан положај, па је притиснула малог Алберта на груди и стала ронити сузе: није мислила на себе, него само на своје мало миљенче. Чак и Томица и Каролина не могаше да не упитају где су катарке и једра, и шта је било с капетаном Озборном. − Погледајте онамо, господине, рече Реди господину Сигреиву и показа му неке морске алге што су пловиле по води. − И ја то гледам, рече господин Сигреив; али шта је с тим? − То само по себи још не би био довољан доказ, одговори Реди; али ми морнари имамо и друге знаке и доказе. Видите ли оне птице што лебде у ваздуху над таласима? − Видим. − Е па, господине, те птице никад не иду далеко од копна, то и ништа више. Ја сад идем доле по свој квадрант, јер иако сад не могу да одредим тачно географску дужину, на сваки начин могу израчунати географску ширину на којој се налазимо, па ћемо онда, гледајући на карту, моћи некако нагађати где смо, ако ускоро угледамо копно… Сад је скоро подне, примети Реди читајући податке са квадранта; сунце се пење врло лагано. Што су деца блажени створови! Гледајте, господине, она мала створења како се играју, и како су весела и тако далеко од сваке помисли на опасност као да су код своје куће. Дванаест је сати, господине. Ја идем часком доле да срачунам географску ширину и донесем собом карту. Господин Сигреив остаде на палуби. Он се после кратког времена занесе у озбиљне мисли, а то није било никакво чудо: лађа, већ права олупина и напуштена од послуге − на њој на пространом мору он сам са женом и нејаком децом, и само са једним човеком као помоћником. Какав би сад био његов положај да је и тај отишао као и они други? Био би у крајњој невољи. А чему се и овако могу надати? Највећа им нада лежи у томе да се, ако им пође за руком, довуку до неког острвцета, можда пустог, а можда насељеног дивљацима, па да на њему умру од глади и жеђи, или да

их дивљаци побију. Или, ако се претпостави чак и да ће на неки начин наћи средства за опстанак, шта ће онда бити? Зар да тамо остану, да нико не обрати пажњу на њих и да умру непронађени. − Ево карте, господине, рече Реди. Ја сам оловком повукао црту преко нашег степена географске ширине; можете видети да она пролази кроз ове групе острва, а ја чак мислим да смо већ међу њима или врло близу њих. Сад морам ићи да приставим нешто за ручак, па ћу онда пажљиво мотрити не бих ли угледао копно. Хоћете ли сад ви гледати око себе, господине Сигреиве, нарочито напред и са бокова? Реди сиђе да види шта може прибавити за ручак, јер су морнари одлазећи с лађе покупили скоро све што им је прво дошло до руку. Брзо нађе комад усољене говедине и нешто кромпира, што метну у лонац да се кува, па се врати на палубу. Господин Сигреив је стајао на прамцу и гледао на обе стране; Реди му приђе. − Реди, мени се чини да видим нешто, али би ми било тешко да одредим шта је то: изгледа да лебди у ваздуху, а ипак нису облаци. Погледајте онамо где ја уперим прст. − Имате право, господине, одговори Реди; нешто се види; то што видите није копно, него дрвеће на копну, које се, како се то каже, прелама под оштрим углом, те изгледа, како ви кажете, да лебди у ваздуху. То је неко острво, можете бити уверени у то. Али, идем по свој доглед… То је копно, господине Сигреиве; рече Реди пошто га је разгледао догледом; да, тако је, настави он замишљено. Штета што га нисмо раније опазили, али ипак морамо захвалити богу. − А зашто то, Реди? − Па просто зато, господине, што лађа споро иде по води, те се све бојим да нећемо стићи до њега пре мрака, а ја бих желео да је дан, па да је лепо притерам уз обалу. − Сад има врло мало ветра. − Па надајмо се да ће дунути мало јаче, одговори Реди; а ако то не буде, онда морамо урадити све што можемо. Али ја сад морам узети крму у руке, јер морамо упутити лађу право према острву. Не би никако ваљало да га промашимо; јер, да вам право кажем, господине Сигреиве, иако сад у лађу не улази тако много воде као пре, ипак, морам вам казати, не мислим да би се она могла држати над водом дуже од двадесет четири часа. Нисам тако мислио јутрос кад сам измерио дубину воде у њеној утроби, али кад сам

малочас сишао у магацин по оно месо, опазио сам да нам прети много већа опасност него што мислимо. Али ипак, сад смо близу копна и имамо све изгледе да се спасемо. Зато захвалимо богу на његовој милости. − Амин! одговори господин Сигреив. Реди узе крму у руке и упути лађу према острву, које је било врло ниско и није било тако далеко како је он у први мах замишљао. Ветар постепено ојача и лађа заплови брже кроз воду, а оно дрвеће које је изгледало као да лебди у ваздуху сад се споји са земљом, те видеше да је то ниско корално острво пуно шумица кокосових палми. Реди би понекад предао крму у руке господину Сигреиву, па би отишао на прамац да боље разгледа копно. Кад дођоше до на три-четири миље од њега, Реди се врати с прамца и рече: − Ја мислим да ми је сад прилично јасно шта треба да радимо. Ми се сада налазимо према страни острва изложеној ветру, а код овакве врсте острва вода је на тој страни увек дубока, док су гребени и плићаци на заветарној страни. Према томе морамо наћи неки мали просек у коралним стенама да лађу тако-рећи увучемо као у неки док, јер би иначе могла да се врати у дубоку воду и пошто се насуче, зато што се страна изложена ветру у тих острва понекад уздиже окомито, као зид, из воде дубоке тридесет до четрдесет хвати [12] . Него, ја заиста већ видим једно место где мислим да је могу са сигурношћу насукати на обалу. Видите ли оне три кокосове палме на жалу једну до друге? Е па лепо, господине, ја их не видим добро док крманим, зато ви идите на прамац, па ако треба да крманим више удесно, дигните десну руку, а ако треба улево, учините то исто с левом; а кад кљун лађе иде како треба, ви онда спустите руку коју сте подигли. − Потпуно вас разумем, Реди, одговори господин Сигреив, који затим оде на прамац и стаде давати упутства за управљање лађом док су се примицали острву. Кад се примакоше до на једно пола миље од њега, боја воде се промени, на велико Редијево задовољство, јер је по томе знаку одмах знао да ветровита обала неће бити тако окомита као што је често случај; али је тренутак кад је требало лађу насукати ипак био узбудљив. Сад су били далеко од обале свега на дужину од једног кабла, [13] али лађа још никако да се насуче, па затим, малко ближе обали, њено дно стаде стругати − то је био знак да се ломи корално дрвеће које расте под водом као читаве шуме. Нешто касније стругање се понови, овог пута још оштрије; затим дође јак удар, па талас одиже лађу и понесе је мало даље, а после тога она стаде мирно и непомично као укопана. Реди пусти крму и оде да провери положај лађе. Погледа преко ограде на пупи и свуда око лађе, па

виде да је она и предњим и задњим делом чврсто насела на лежај од коралних стена.

8 Страх госпође Сигреив. − Реди набраја средства и повољне околности. − Господин Сигреив јадикује. − Реди прекорева господина Сигреива. − Њему се враћа прибраност. − Пописивање стоке. − Припрема за искрцавање. − Досад је све добро ишло, господине, рече Реди господину Сигреиву; а сад је ред да захвалимо богу на његовој доброти. Реди клече на палубу, скиде капу и остаде неко време задубљен у молитву. Господин Сигреив уради то исто. Деца су испрва само гледала и чудила се, па су се затим и она спустила на колена поред њих, поводећи се за Џуниним примером. Кад устадоше, Виљем изиђе на палубу и рече: − Тата, мајка ме је послала по тебе; њу је пробудило стругање испод лађе, па се поплашила − молим те, сићи до ње. − Добро, дете моје, идем одмах, рече господин Сигреив. − Шта је то било, мили мој? И где сте сви били? викну госпођа Сигреив кад јој муж уђе у кабину. Ја сам се тако поплашила… тако сам тврдо спавала, а пробудила ме је она страшна бука. − Умири се, мила моја, рече јој господин Сигреив. Били смо у великој опасности, а сад смо, како ми се чини, на сигурном месту. Кажи ми да ли се осећаш боље после тако дугог спавања. − Да, осећам се много боље, много сам јача. Него, кажи ми шта се догодило. − Многе су се ствари догодиле, драга моја, још и пре него што си ти заспала, али смо ми то сакрили од тебе, а сад се надамо да ћемо се скоро искрцати на обалу. − Искрцати се на обалу, драги? − Да, на обалу. Само буди мирна и саслушај шта је све било и колико имамо разлога да захваљујемо богу. Затим господин Сигреив потанко исприча све што се догодило. Госпођа

Сигреив га је слушала не говорећи ништа, а кад он заврши, она му паде у загрљај и горко заплака. Господин Сигреив остаде код жене, настојећи свим силама да је утеши, све док се поново не појави Џуно с децом, јер је већ било прилично доцкан, а тада се врати на палубу да се договори са Редијем. − Па, господине, рече Реди кад му господин Сигреив приђе; ја сам разгледао све око нас и мислим да имамо пуно разлога да благодаримо богу. Лађа лежи сасвим чврсто и неће се маћи све док не наиђу јаке буре и не разбију је; али се за сада још не морамо бојати тога. Ово мало ветра што сад дува постепено се стишава и до зоре ће настати мајина. − Слажем се с тим да нам не прети непосредна опасност, Реди; али како ћемо изаћи на обалу? А кад већ будемо на обали, од чега ћемо живети? − Мислио сам ја и о томе, господине. Морате ми помоћи ви, па чак и млади господин Виљем, да мали чамац дигнемо на палубу и поправимо га. Истина је да му је дно нешто разлупано, али сам ја довољно вешт дрводеља за то, те ћу с нешто катрањавог платна успети да га удесим колико да не пропушта воду док се сви срећно не искрцамо и док не добијемо времена да га боље оправимо. Морамо се дати на посао чим сване. − А кад се искрцамо? − Па, знате, господине Сигреиве, где год има кокосових палми у оволиким количинама као овде, ту нема бојазни од гладовања, чак и кад не би било толико намирница на броду. Можда ћемо се нешто мало мучити у погледу воде, јер је острво ниско − врло ниско и мало, али не можемо тражити да буде све онако како бисмо ми хтели. − Ја захваљујем свемогућем што нас је сачувао, Реди; али ипак осећам и известан страх којег се не могу отрести. Доспели смо на пусто острво којем се можда никаква лађа никада неће приближити, те тако има мало изгледа да ће нас одвести одавде. Тако ћемо можда овде живети и помрети − овде ће моја деца можда одрасти… да, чак и остарити, пошто сахране вас, оца и мајку, па и сами поћи у исти гроб. Сви њихови изгледи за живот, сви моји изгледи − све је то отишло у ветар, све су моје наде пропале. Жалосна је то и свирепа судбина, Реди, то морате и ви признати. − Господине Сигреиве, ја сам у поређењу с вама стар човек, па могу да се усудим да вам кажем: колико сте незахвални богу кад тако јадикујете! Ко зна да из овога што сад изгледа зло неће произаћи и неко добро? Ви, господине, говорите о својој деци и њиховим изгледима, а можете ли ми казати шта се све могло догодити да сте срећно стигли у Сиднеј и посветили се својим световним пословима. Већина деце обећава да ће

бити добра, али кад дође у зрело доба, оправда ли увек очекивања својих родитеља? Ко зна да их ово искушење неће сачувати од неваљалства или насилне смрти услед неког неваљалства?… од тога да их смрт не покоси у цвету младости… од тога да не осрамоте вас и своју добру мајку? Молим вас да ми не замерите што вам ово кажем; надам се да вас нисам увредио; али заиста, господине, ја осећам да ми је дужност да вам кажем ово што сам вам рекао. − Ви сте ме с пуним правом прекорели, Реди, и ја сам вам врло захвалан за то, одговори господин Сигреив; нећу се више тужити, него ћу све сносити што боље могу. Морам се ставити под вашу команду, јер сте ви у нашем садашњем положају способнији од мене; знање је моћ. Можемо ли нешто урадити још вечерас, Реди? − Ја могу урадити нешто мало, господине Сигреиве; али ви ми не можете помоћи до сутра ујутру, сем да одвучете на прамац ове две греде, како бих могао поставити брекиње да би све било готово да сутра ујутру дигнемо чамац на палубу. Знате како је, пошто имамо мало радне снаге на лађи и немамо никаквих катарки, мораћемо се довијати како знамо. Господин Сигреив поможе Редију да пренесе две греде на прамац и да их постави на место где треба. − Е сад, господине Сигреиве, ви можете сићи доле. Млади господин Виљем би добро урадио ако би пустио она два пса и дао им нешто да једу, јер смо на њих, јаднике, сасвим заборавили. Ја ћу ноћас стражарити, јер имам доста да радим и да размислим о многим стварима, зато лаку ноћ, господине. И господин Сигреив пожеле Редију лаку ноћ, па сиђе у кабину. Реди остаде на палуби, привеза конопцима главе двеју греда, причврсти за њих котураче и припреми их за сутрадан. Кад све то сврши, он седе на један кокошињац на прамцу и дубоко се замисли. Најзад, уморан од стражарења и многих напора, старац заспа. У свануће га пробудише пси, који су били пуштени, па су, пошто су ишли свуда и нису нашли никога, легли и заспали испред врата кабине. У зору су се пробудили, па пошто су изашли на палубу, нашли су тамо Редија где спава на кокошињцу и стали га лизати по лицу од силне радости што су га нашли. „Да,“ рече старац устајући с кокошињца, „сви ћете ви временом бити корисни, ако се не варам. Доле, Злоћо, доле!… Сиротице, све ме је страх да си изгубила доброг господара. Чекај, дедер да видим“, рече Реди говорећи сам себи. „На првом месту… Него, донећу овамо капетанову црну таблу и парче креде, па ћу их све пописати, јер ме памћење не служи више као

раније“. Реди намести таблу на кокошињац, па поче кредом писати по њој: „Три пса, две козе и јаре Били (мислим да има пет свиња); живина (ње има подоста), три-четири голуба (то знам сигурно), једна крава (она је легла и бојим се да више неће устати, те ћемо је морати заклати); па онда дође мерино ован с овцама, својина господина Сигреива − приличан број стоке. А сад, шта треба прво изнети на обалу пошто се сви искрцамо? Један јарбол и велико једрило за шатор; два-три колута ужади, неколико лежаја за госпођу и децу, две секире, чекић и клинаца, нешто за јело, да… нешто чиме ће се то сећи. Ето, то ће бити довољно засада“, рече стари Реди устајући. „Сад ћу само да наложим ватру и метнем воду да се греје, а кад сам то поменуо, да приставим два-три комада говедине и свињетине, што ћемо понети са собом на копно; па ћу онда пробудити господина Сигреива, јер рачунам да ћемо имати напоран дан, и нека нам бог благослови све што радимо.“

9 Извлачење чамца. − Господин Сигреив и Реди се искрцавају. − Повратак на лађу. − Радост малог Томице. − Пресељење на острво. − Постављање једног шатора. − Реди се враћа на лађу. Кад Реди посвршава све што је намеравао да уради и пошто нахрани животиње он приђе вратима кабине и позва господина Сигреива и Виљема. Затим уз њихову помоћ подиже брекиње и учврсти их, а затим кукама закачи чамац. Али како је било потребно једно лице које ће га одржавати даље од соха и ограде, нису га могли подићи на палубу. − Млади господине Виљеме, хоћете ли да скокнете часком по Џуно? Реците јој да дође на палубу да нам помогне − сад морамо сви радити. Госпођа ће за часак придржати бебу. Виљем се ускоро врати са Џуном, која је била снажна девојка, па уз њену помоћ успеше да чамац извуку на палубу, а после тога опет вратише Џуно доле у кабину. Изврнуше чамац, па се Реди даде на посао, а за то време је господин Сигреив, на његову молбу, метнуо на ватру у бродској кабини лонац с црном смолом, да се платно намаже чим се прикује. Тек у време ручка Реди, који је напорно радио, успе да доврши крпљење чамца, и тада премаза растопљеном црном смолом споља и изнутра платно и саставке, које је претходно био попунио кучином. − Мислим да ће сад бити добро, рече Реди. Одвући ћемо га до мостића, па ћемо га спустити на воду. Срећа је што су они пре нас скинули бродску ограду на томе месту, те се нећемо мучити око тога. Привезаше за чамац уже, да би га оно задржало у вези с лађом, па га онда Реди и господин Сигреив заједничким снагама спустише преко ивице лађе, и тада се, на њихово велико задовољство, показа да чамац пропушта врло мало воде. − А сад, господине, рече Реди; шта да урадимо прво − да ли да изнесемо на копно неке ствари или неко од деце. − Шта ви велите, Реди?

− Е па онда, господине, молим лепо; по моме мишљењу, пошто је море глатко као огледало, то се можемо искрцати где нам је воља, и на томе имамо да захвалимо богу, јер имамо да искрцамо жене и децу; најбоље би било да ја и ви прво одемо у извидницу − нема ни двеста јарди од жала, те нећемо изгубити много времена на то. − Врло добро, Реди; само ћу прво отрчати доле да известим жену. − А ја ћу за то време спустити у чамац једра и још неке ствари; тако ћемо уштедети нешто времена. Реди спусти једро, једну секиру, једну пушку и нешто ужета. Господин Сигреив се врати на палубу; обојица сиђоше у чамац и завеслаше према обали. Кад изађоше на копно, увидеше да не могу загледати нимало дубље у унутрашњост острва, толико су шуме од кокосових палми биле густе; али на десној страни, отприлике на једно пола миље, опазише мали песковит затон, где је испред кокосових палми расло шипражје. − Оно, рече Реди показујући на ту страну; мора бити права згода за нас, што би рекли Американци. Да опет уђемо у чамац, господине Сигреиве, па да одвесламо онамо: то није далеко за веслање, али је доста далеко за преношење ствари из чамца. После неколико минута довеслаше у затон. Вода је била плитка, а бистра као суза. Испод чамца, на песку, виделе су се дивне шкољке, а рибе су летеле као стреле у свим правцима. Песак се простирао неких тридесет јарди од воде, па је после почињало шипражје, које се, измешано са по којом осамљеном палмом, пружало још за даљих четрдесет јарди, а онда је настајала шума од кокосових палми. Они упловише чамцем у затон, па изађоше на обалу. − Ала је ово красно место! кликну господин Сигреив; досад, можда, човечја нога није крочила на њега. Ове кокосове палме су из године у годину доносиле плод; пропадале су и друге су расле место њих, и ово је место стајало тако можда вековима, спремно да људи живе на њему и да уживају кад год дођу. − Провиђење је штедро издашно, господине Сигреиве, рече Реди; и оно подмирује наше потребе кад се ми најмање надамо. Ако је по вољи да малко зађемо у шуму. Понесите пушку тек само из предострожности, а не што би изгледало да би нам могла бити потребна, јер се на овако малим острвима ретко нађе нека дивља звер, сем по која свиња, коју на њима оставе добри хришћани. Ја сам некада пловио по овим морима с једним

капетаном који се никад не би искрцао на неко пусто острво да на њега не избаци по пар свиња или нешто слично, да се плоде за случај да се касније неко спасе на њега после бродолома. Била је то племенита мисао. − Јесте, Реди. А сад, кад смо већ у шуми, шта сад мислите? − Тражио сам погодно место на којем бисмо привремено разапели шатор, па мислим да би она узвишица била врло згодна док се не осврнемо мало око себе и не нађемо нешто боље, за шта сад немамо времена, јер ћемо до мрака морати још много пута ићи до лађе и натраг. Ако се слажете с тим, изнећемо на жал једро и остале ствари, па ћемо се вратити на лађу. Док су веслали натраг, Реди рече: − Нешто сам мислио, господине Сигреиве, шта би било најбоље. Да ли би госпођа Сигреив имала шта против ако бисте је ви оставили за неко време? Ако не би, ја бих онда предложио да прво превеземо на копно Џуно и младог господина Виљема, јер нам они могу помоћи. − Не мислим да би јој било криво ако би остала на лађи с Виљемом и децом, под условом да се ја вратим по њу кад буде време да се и она искрца с бебом. − Е па, нека онда млади господин Виљем остане на лађи, молим вас, господине. Овога пута ћу искрцати вас, Џуно, малог Томицу и псе, јер нам они могу служити као заштита за случај неке незгоде. Ви и Џуно можете нешто радити док се ја вратим по друге ствари које ће нам бити потребне. Чим стигоше на лађу, господин Сигреив сиђе у кабину да обрадује жену вешћу о свему што је видео, па доби и њен пристанак да уради онако како је Реди смислио. А док је он био у кабини, Реди је одрешио две греде помоћу којих су дигли чамац на палубу, па пошто их одвуче напред, баци их преко ивице брода и чврсто их привеза ужетом за чамац, да се вуку за њим по води до обале. После неколико минута Џуно и Томица изађоше на палубу. Реди метну у чамац нешто алата, као и два ашова које је изнео из магацина кад је ишао по псе, па се понова искрцаше у затон. Томица је дуго бленуо око себе, али није ништа говорио, док не виде како у песку на жалу леже многе шкољке, а на то чисто врисну од радости и стаде их сакупљати што је могао брже; пси су лајали и јурили тамо-овамо, пресрећни што су опет на копну, а Џуно се смешила гледајући око себе и говорила Редију: − О, како овде дивно! − Е сад, господине Сигреиве, ја ћу још мало остати с вама на копну.

Прво ћемо напунити пушку, злу не требало, па је можете склонити негде где је Томица неће домашити, јер он, како сам видео, свуда завуче свој нос. Нас двојица ћемо понети једро, а ти, Џуно, понеси алат; после се можемо вратити по греде, ужад и остале ствари. Ви, пак, Томице, можете носити бар један ашов, па ћете тако и ви бити корисни. Сад морамо сви да запнемо. Пошто су пренели све те ствари на малу узвишицу коју је Реди био раније означио, вратише се по греде и у два наврата пренеше све. Томица је ишао с другим ашовом на рамену, поносан што и он нешто ради. − Ево овде два дрвета која ће нам врло лепо послужити за нашу сврху, рече Реди; зато што су на довољној раздаљини једно од другог, тако да можемо на њих причврстити једну греду, па преко ње пребацити једро и с обе стране га причврстити за земљу; то ће бити довољно бар за први мах. После ћу с лађе донети још платна да разапнемо још један шатор између ова два друга дрвета и да затворимо крајеве на оба шатора. Тако ћемо имати један заклон за госпођу, Џуно и мању децу, а други за младог господина Виљема, Томицу и нас двојицу. А сад, господине, ја ћу вам помоћи само још да привежемо греде, па ћу вас онда оставити да довршите посао, а ја идем натраг на лађу. − Али како ћемо домашити тако високо, Реди? − Боже мој, господине, то ћемо постићи на тај начин што ћемо прву греду привезати на оној висини коју можемо лако домашити, па ћемо после, стојећи на њој, привезати другу греду где треба. Ја ћу донети на обалу још једну греду да то исто урадимо кад будемо разапињали други шатор. Пошто су на тај тако лепо смишљен начин привезали прву греду довољно високо и пребацили једро преко ње, Реди и господин Сигреив га лепо раширише и видеше да су добили прилично простран шатор. − Е, ја сад идем на лађу, господине, а ви за то време можете у оном честару насећи и истесати кочиће да причврстите за земљу крајеве једра, на које ћете онда ашовом нагрнути песак, да се не одижу, а кад се и то уради, шатор ће бити добро затворен. Ево вам мог ножа, господине, ако немате свој. − Урадићу ја то врло добро; рече господин Сигреив. Џуно ће ми помоћи да добро затегнемо једро кад будем готов. − Да, а дотле ти, Џуно, узми ашов, па лепо поравнај и удеси земљу у самом шатору и избаци све оно кокосово лишће, а онда прегледај да се у њему не крије нека опасна буба. А ви, Томице, не смете никуда одскитати и

немојте дирати секире, јер се можете посећи. Неће бити згорег да вам кажем, господине, Сигреив, да ако вам у случају неке невоље затреба моја помоћ, опалите пушку, па ћу ја сместа доћи на обалу. Али то није нимало вероватно; настави Реди, који после тих речи сиђе на жал, уђе у чамац и одвесла на лађу.

10 Томичин несташлук. − Томица чува стражу. − Превожење госпође Сигреив. − Долазак под шатор. − Редијев умор. Кад се Реди врати на лађу, он прво сиђе у кабину да обавести госпођу Сигреив и Виљема о свему што су урадили. Госпођа Сигреив се, наравно, забрину што јој је муж остао сам на обали, али Реди јој рече како су се договорили да господин Сигреив опали из пушке ако би се нешто догодило. Он после тога сиђе у сместиште за једрила да узме мало платна и још једно ново велико једро које се тамо налазило, и уз то свој морнарски напрстак, игле и канапа. Тек што је он повадио те ствари и спустио их доле крај лествица, кад се чу како на обали груну пушка, а на то госпођа Сигреив излете из кабине као без душе. Реди зграби другу пушку, скочи у чамац и одвесла према обали што је брже могао. Кад стиже тамо сав задуван − јер је веслајући био окренут леђима копну, то није могао ништа видети − он затече господина Сигреива и Џуно запослене око шатора, а Томицу где седи на земљи и плаче изгласа. Показало се да су господин Сигреив и Џуно радили, а за то време се Томица прикрао до места где је пушка стајала прислоњена уз једну кокосову палму, па је, пошто ју је неко време вукао тамо-овамо, повукао за ороз. Пушка је опалила, а како је цев била уперена навише, сачма је оборила два кокосова ораха, који су пали близу места на којем је Томица седео испод палме и који би га несумњиво убили да су га погодили. Господин Сигреив, који је добро знао какав ће то страх изазвати на лађи, страшно је изгрдио Томицу, те је он сад горко плакао да покаже колико се каје. − Најбоље ће бити да се одмах вратим на лађу, господине; рече Реди; да известим госпођу Сигреив. − Учините то, добри пријатељу, одговори господин Сигреив. И тако се Реди врати на лађу и објасни ствар, па онда настави свој посао. Пошто је спустио у чамац торбу с прибором за уређење једрила и напрстком и иглама, а уз то два лежаја, ћебад из капетанове кабине, лонац

с говедином и свињетином, и једну греду привезао за задњи део чамца, Реди увиде да је утоварио таман толико колико може да вози; али како у чамцу није било никог сем њега он сасвим добро стиже до обале. Пошто је уз помоћ господина Сигреива и Џуно пренео све ствари на узвишицу, Реди намести греду за други шатор, па остави њих да га доврше, а он опет оде на лађу. Џуно је била врло лепо почистила испод шатора и рекла да међу лишћем није нашла никаквих животиња ни буба. Пре него што пође на лађу, Реди даде Томици један штап и рече му да чува говедину и свињетину да их пси не поједу, и тако је Томица који се сад добро владао, чувао стражу с озбиљним изгледом неког судије. Реди још двапут одвесла до лађе и донесе све постељне ствари, врећу бродског двопека, врећу кромпира, тањире, ножеве, виљушке и кашике, тигање и остало кухињско посуђе, као и разне друге ствари. Затим показа Џуни како да први шатор добро затвори с оба краја платном које је донео с лађе и утутка га свуда унаоколо. Џуно узе иглу и конац, па све то уради врло лепо. Реди, увиђајући да ће она моћи радити и без њих, рече: − Господине Сигреиве, имамо још два сата до мрака, па је већ време да госпођа Сигреив изађе на копно. Зато, ако вам је по вољи, да идемо да је довеземо заједно с децом. Ја мислим да ће то бити доста посла за данас, а сутра, ако нам бог подари леп дан, можемо урадити много више − управо све док потраје лепо време ми морамо радити напорно да изнесемо на обалу све ствари из лађе, јер би је једна јача бура вероватно разлупала у комаде. Ја сам товарио робу у магацине, па знам где се налази већина ствари, али се бојим да нећемо моћи извући све што би нам било од користи. Чим стигоше на лађу, господин Сигреив сиђе у кабину да предложи жени да се искрца на обалу. Она је била врло узбуђена и слаба услед скорашње болести, али се и поред тога храбро држала, па уз помоћ свога мужа изађе на палубу; за њом је ишао Виљем с бебицом, а за Виљемом Реди носећи његову сестрицу Каролину. Најзад се сместише у чамац с нешто мало тешкоће, па се онда отиснуше од лађе. Међутим, госпођи Сигреив је одмах тако позлило да ју је господин Сигреив морао непрестано држати у наручју, а Виљем се прихватио весла. Срећно се искрцаше на обалу и пренеше госпођу Сигреив у шатор, па је положише на лежај. Она замоли за мало воде. − Ето, а ја сасвим заборавио на воду. Е, нема збора, баш сам глуп старац; али идем одмах натраг на лађу, рече Реди. Кад само помислим да сам био толико запослен преношењем других ствари да сам потпуно заборавио на оно што је најпотребније за живот. Ја сам у ствари намеравао

да потражим воду на острву чим будем могао, јер би нам налажење извора уштедело много труда. Реди се врати на лађу што је брже могао и донесе два буренцета воде за пиће, па их онда он и Виљем откотрљаше до шатора. Џуно је била сасвим довршила свој посао, а госпођа Сигреив, пошто је попила мало воде, изјави да се осећа много боље. − Вечерас се нећу више враћати на лађу, рече Реди. Осећам се уморан, јако уморан, нема збора. − Та, како не бисте били уморни, добри човече? рече му господин Сигреив. Били сте на ногама толико ноћи, а радили сте поваздан. Немојте ништа више радити. − А нисам ништа окусио целог дана, чак се нисам ни воде напио, одговори Реди седајући. − Да нисте болесни, Реди? упита Виљем. − Нешто сам малко слаб, млади господине Виљеме; па нисам више млад као што сам био. Можете ли ми дати малко воде. − Чекај, Виљеме, ја ћу му дати, рече господин Сигреив и узе лимену кантицу напуњену за госпођу Сигреив. Ево, Реди, напијте се! − Одмах ће ми бити боље. Малко ћу прилећи, па ћу после појести мало двопека и меса. Сироти стари Реди је био заиста изнемогао, али је живнуо чим је нешто појео. Џуно је била у великом послу: давала је деци мало усољеног меса и двопека за вечеру. Беба, мала Каролина и Томица су већ били у постељи, а и други шатор је био већ скоро готов. − Биће сасвим добро за прву ноћ, Џуно, рече господин Сигреив. Доста смо урадили за данас. − Богме јесмо, господине, потврди Реди; па мислим да би требало да захвалимо богу на његовој милости пре него што легнемо. На то господин Сигреив очита молитву захвалности, па онда сви одоше на починак.

11 Лепота природе око њих. − Захвалност господина Сигреива. − Како се долази до ватре. − Повратак на лађу. − Истоваривање лађе. − Припремање доручка. Сутрадан ујутру господин Сигреив се први пробуди и устаде. Изашао је из шатора, па је гледао свуда унаоколо. Небо је било ведро и јасно. Лак поветарац је слабо набирао површину воде, а ситни таласићи су запљускивали бели песак у затону. Налево од затона земљиште се уздизало у омање брежуљке, иза којих се настављала шума кокосових палми. На десној страни из мора се, окомито као зид, уздизао низак повијарац коралних стена и спајао се на сто корака даље с већим простором обраслим травом и шипражјем; док је олупина Пацифика) која је лежала као неко огромно насукано чудовиште, била главни предмет у целом пејзажу. Сунце је јако пекло на местима где су његови зраци могли допрети, али онде где је господин Сигреив стајао лишће кокосових палми, налик на перје, њихало се на ветру и пружало непробојну хладовину. Док је размишљао о свему што се догодило, господина Сигреива је обузимало осећање необичне лепоте призора, помешано са жалосним утиском који је чинила олупина настрадале лађе. „Да“, мислио је он, „да сам, уморан од живота и његових брига, потражио неко склониште пуно мира и лепоте, то место не би никако могло бити згодније од овога. Како је красан овај поглед! Каква тишина!… Какво задовољство! Какво благо осећање туге све то изазива! Жена, деца, сви смо избављени од опасности! Могу само да жалим због губитка нешто световног блага и због тога што ћу за неко време бити издвојен од света − да, али ко зна колико времена!… Шта! Опет се буниш? И то због времена које ће ти бог по својој мудрости одредити!“ Господин Сигреив се врати шатору. Виљем, Томица и Реди су још тврдо спавали. „Честити старче“, мислио је господин Сигреив, „ако се икад вратимо у вртлог пословног света, твоја доброта и твоје хришћанско милосрђе ће бити пристојно награђено, уколико ја будем у стању да ти се за њих одужим. Како се верно срце, чврсто као храстовина, крије под том грубом кором! Шта би сад било

са мном и са свим овим милим и нејаким створовима да није било његове оданости и његовог крајњег жртвовања себе сама? Спавај само, добра старино, и нека те бог благослови!“ Пси, који су се били увукли у шатор и легли на лежаје поред Томице и Виљема, сад се стадоше умиљавати господину Сигреиву. Њихово цвиљење пробуди Виљема, који се брзо обуче и изађе, пошто га је отац опоменуо да не пробуди Редија. − Зар не би било боље да пробудимо Џуно, тата? рече Виљем. Мислим да могу то урадити а да не пробудим маму, ако још спава. − Онда је пробуди ако можеш сине, а ја идем да видим какво је посуђе Реди изнео на обалу. Виљем се брзо врати оцу с извештајем да његова мајка тврдо спава и да је Џуно устала а није пробудила ни њу ни децу. − Е, онда ћемо видети да ли можемо спремити нешто за доручак, Виљеме. Ово суво лишће кокосових палми биће одлично за гориво. − Али, тата, како ћемо овде потпалити ватру? Немамо ни кутије с кресивом ни шибице. − Немамо, али има и других начина за то, Виљеме, премда је за већину од њих потребан труд. Дивљаци могу да потпале ватру трљањем парчета меког дрвета о парче тврдог. Али се бојим да би за то требало много времена, а ми имамо барута, па можемо од њега направити нешто слично труду, ако га овлажимо и натрљамо њиме крпу или комад хартије, па чак и комад меког дрвета. А за потпаљивање барута имамо два начина: један помоћу кремена и оцила, а други сабирањем сунчаних зракова у жижу увеличавајућег стакла. − Али ми немамо увеличавајуће стакло. − Немамо, али можемо га скинути с телескопа кад поново одемо на лађу. Засада немамо другог средства сем кремена из пушке. − Али, тата, шта ћемо кувати кад будемо потпалили ватру? Немамо ни чаја ни кафе. − Не, мислим да немамо; одговори господин Сигреив. − Али имамо кромпира, тата. − То је тачно, Виљеме, али зар ти се не чини да бисмо за доручак бар једном могли јести хладне говедине и свињетине с бродским двопеком, да не бисмо трошили кромпир? Знаш да нам он може затребати за семе. Али зашто не бисмо ми сами отишли на лађу? Ти доста добро веслаш, а сад