морамо сви научити да радимо и не смемо допустити да само стари Реди све ради. Требаће нам доста времена да и ми постанемо тако спретни и тако готови да се понесемо са сваком тешкоћом као што је тај старац. Хајдемо Виљеме! После тога господин Сигреив сиђе на обалу затона. Мали чамац је лежао на жалу, а таласићи су лако дизали само један његов крај. Они га поринуше у воду и уђоше у њега. − Ја, тата, знам где је ностромо држао кафу и чај, рече Виљем док су веслали према лађи. Мама би, знам сигурно, волела да пије нешто за доручак, а за бебицу ћу помусти козу. Иако ниједан од њих није био спретан у руковању веслима, они ипак брзо пристадоше уз лађу, па пошто су добро привезали чамац, попеше се на палубу. Виљем први сиђе у оставу да нађе чај и кафу, па затим остави оца да прикупи неке друге ствари, а он оде да помузе козу у један лимени суд. Затим, да се не би просуло, пресу млеко у боцу, коју је најпре опрао, па се врати оцу. − Ја сам ове две котарице напунио разним потребним стварима, Виљеме, а све ће добро доћи мами. Шта бисмо још могли понети? − Да понесемо дуги дурбин за сваки случај, тата, па да понесемо још и све рубље; мама ће се томе обрадовати. Чисто рубље је у фиокама; можемо га све увити у један чаршав, а поред тога, тата, да понесемо и коју књигу: уверен сам да ће мама зажелети Свето писмо и свој молитвеник; ево их овде. − Ти си добар дечко, Виљеме, одговори господин Сигреив. Ја ћу сад све ово пренети у чамац, па ћу се онда вратити по остало. После кратког времена све су ствари били сместили у чамац, па онда завеслаше натраг према обали. Затекоше Џуно где се умива, чекајући их на обали затона да им помогне при преношењу ствари. − Па, Џуно, како се ти јутрос осећаш? − Врло добро, гос’н; рече Џуно, и додаде показујући на бистру воду; ту пуно риба. − Да, само кад бисмо имали удице, одговори господин Сигреив. Ја мислим да Реди има негде и удице и струкове. Хајде, Џуно, понеси у шатор овај завежљај с рубљем, а ми ћемо се побринути за све остало. − Онда ти, Џуно можеш понети и ову боцу млека коју сам донео малом Алберту за доручак.
− Фала, гос’н Виљем, то врло лепо од вас. − Само се мораш пожурити, јер ено, Томица је већ устао и трчи тамоовамо у кошуљици. Кад стигоше до шатора, видеше да су поустајали сви сем старог Редија, који је, изгледа, још тврдо спавао. Госпођа Сигреив је добро провела ноћ и осећала се потпуно окрепљена. Виљем спреми потпаљивач од хартије, који припали стаклом са дурбина, и за тили час су имали јаку ватру. Господин Сигреив сиђе на жал и донесе три велика камена, па их подметну под лонац, те после пола сата вода прокључа и чај би готов.
12 Редијево изненађење. − Окупљање за доручком. − Опасност од ајкула. − Искрцавање корисних ствари. − Свиња и ајкула. − Паметна предострожност. − Предсказивање времена. − Материнска љубав. − Корисност кокосове палме. − Осећање братства. Џуно је донела децу на обалу, па пошто је загазила у воду до колена, стала их је целе гњурити у воду, налазећи да је то најбржи начин да се деца оперу, па их је затим обукла и оставила код мајке, а она је помогла Виљему да припреми шоље, тањириће и тањире за доручак. Све је било постављено лепо и уредно између два шатора, и Виљем тада предложи да пробуде Редија. − Добро, сине, сад га можеш пробудити, сад ће већ имати вољу за доручак. Виљем уђе у шатор и продрма Редија за раме. − Реди, јесте ли се наспавали? рече Виљем кад старац седе на постељу. − Јесам, млади господине Виљеме. Ваљда ми је доста било, те ћу устати и видети шта вам могу припремити за доручак. − Молим вас, рече Виљем смејући се. Реди се брзо обуче, јер је, лежући, био скинуо само морнарску блузу. Облачио ју је излазећи из шатора, кад, на своје велико изненађење, затече цело друштво (јер је и госпођа Сигреив била изашла с децом) како стоји око доручка постављеног на земљи. − Добро јутро, Реди, рече госпођа Сигреив и пружи му руку. Господин Сигреив се исто тако рукова с њим. − Лепо сте и дуго спавали, Реди; рече господин Сигреив; нисам хтео да вас будим после јучерашњег замарања. − Велика вам хвала, господине; а мени је мило што видим да је и госпођи добро, и није ми нимало криво ни што видим да можете тако лепо и без мене; настави Реди смешећи се.
− Богме, све ме је страх да не то можемо, одговори госпођа Сигреив. Шта би сад било с нама да није било вас и ваше доброте? − Можемо лако да припремимо доручак без вас рече господин Сигреив; али да није било вас, драги пријатељу, мислим да нам досад већ не би био потребан никакав доручак. Али док будемо доручковали, испричаћемо Редију све што смо урадили. А сада, мила, изволи. Кад су седели за доручком, Виљем исприча Редију како су он и отац ишли на лађу и шта су све донели на копно, па му рече и како је Џуно купала децу у мору. − Али Џуно не сме то више да ради, рече Реди; све док ја не предузмем све мере безбедности. Треба да знате да око ових острва има пуно ајкула, те је врло опасно улазити у воду. − Ох, Сигреиве, како су срећно прошли! викну госпођа Сигреив и сва се стресе од грозе. − То је жива истина, настави Реди; али оне се не задржавају много на ветровитој страни острва, где се ми сад налазимо. Само ипак, овај тихи затон им је врло згодан да у њега уђу, и боље да то више не радиш, Џуно, док ја не добијем времена да уредим неко место где ћемо се моћи без бриге купати. Него, сад имам пуно другог посла, те не можемо ни мислити на то, а чим будемо могли извући из лађе све што нам је потребно, мораћемо одлучити да ли ћемо остати овде или нећемо. − Да ли ћемо остати овде или нећемо!… Како ви то мислите, Реди? − Па ми још нисмо нашли никакву воду, а то је најважнија животна потреба. Ако не буде воде на овој страни острва, мораћемо наше шаторе преместити на неко друго место. − То је сасвим тачно, сложи се господин Сигреив. Волео бих кад бисмо имали времена да мало испитамо острво. − То можемо, господине, али морамо користити ово лепо време. Сутра већ може наићи невреме, па нећемо моћи ништа извући из лађе. Боље би било да то сад одмах урадимо, ви, господине, Виљем и ја. Ви и Виљем можете остати на лађи и прикупљати ствари, ја ћу их превозити на жал, а Џуно нека их преноси овамо. Цео дан им прође у превожењу на копно сваковрсних ствари које су им могле бити од користи. Сва мала једра, ужарију, канап, платно, малу бурад, тестере, длета и велике клинце, брестове и храстове даске превезли су до ручка. Пошто су слатко ручали, опет су се вратили на посао. Сад су превозили столове и столице из кабина, све рубље и одело, неколико
сандука свећа, два џака кафе, два пиринча, још два џака двопека, неколико комада говеђег и свињског меса, неколико џакова брашна, јер нису могли пренети цело буре, још нешто воде, тоцило и кутију с лековима госпође Сигреив. Кад Реди опет дође на лађу, он рече: − Наш сироти чамац опет јако пропушта воду и неће моћи још дуго издржати без оправке. Џуно није могла пренети ни половину ствари: сувише су тешке за једну особу. Ја мислим да смо засада доста урадили, господине Сигреиве, па би добро било да до мрака избацимо на обалу и сву стоку. Не волим да је пустим да сама плива до обале, али су то јако незгодни створови за превожење чамцем. Покушаћемо на сваки начин с једном свињом, и док ја донесем једну оздо, ви и млади господин Виљем свежите ноге живини и потрпајте је у чамац. Што се тиче краве, њу не можемо пренети на обалу. Она још лежи, те мислим, да неће више ни устајати. То је обично код тих животиња. Ја сам јој ипак оставио доста сена, па ако не устане, ја ћу је богме заклати и месо ћемо јој усолити. Реди сиђе, и часак касније чуло се цичање једног свињчета, а затим се Реди појави на палуби држећи га за стражње ноге, па га преко ограде баци у море. Свињче се испрва стаде батргати по води, али после неколико секунди окрену главу од лађе и заплива према обали. − Плива право ка обали, рече Реди, који је са господином Сигреивом и Виљемом посматрао животињу, али минут касније Реди узвикну: − То сам и мислио… пропало је! − Како? − упита господин Сигреив. − Видите ли онамо нешто црно изнад воде што брзо јури према свињчету − оно вам је леђно пераје ајкуле, и она ће дочепати јадну животињу… ено!… зграбила ју је!… рече Реди, и животиња ишчезе уз тешко пљескање по води. Ето, свршено је с њом. Боље свињче, него ваша деца, господине. − Јесте, заиста, нека је добром богу хвала! Ово чудовиште је могло бити близу њих у тренутку када их је Џуно унела у воду. − Ја мислим да није било далеко, рече Реди; али се мора задовољити оним што је добило, јер неће ништа више добити. Сад идемо доле да остала четири свињчета вежемо за ноге и доносимо их на палубу. Поред онога што је већ у чамцу имаћемо доста тежак товар. Чим свиње доспеше у чамац, Реди га управи према обали, а за то време господин Сигреив и Виљем изведоше на палубу козе и овце за наредну вожњу. Реди се брзо врати.
− Ово ће нам сад бити последња вожња за данас и, ако се ја макар мало разумем у времену, наше последње путовање за неколико дана: тешки се облаци гомилају над пучином. Овога пута ћемо моћи да метнемо у чамац и џак жита за стоку за случај да устреба, па ћемо онда рећи збогом лађи, бар за дан-два. Крави сам дао воде; оставио сам крај ње два ведра и балу сена; али не мислим да ћемо је затећи живу кад се опет вратимо. Затим сви уђоше у чамац, тешко натоварен, јер је жито било тешко, но ипак срећно приспеше на обалу, иако је много воде улазило у чамац. Пошто искрцаше козе и овце, Виљем их одведе до шатора, где су оне мирно стајале. Свиње су се биле разбегле, а тако исто и сва живина; али се то могло и очекивати. Сав је жал био покривен многобројним стварима које су били изнели на обалу. − Е ово је био дан пун посла, господине Сигреиве, рече Реди; мали чамац је добро извршио своју дужност, али се више у њему не смемо навести на море док га мало боље не поправимо. Није им било нимало криво кад после читавог дана рада видеше да им је Џуно припремила кафу, а док су је пили, причали су госпођи Сигреив како је сирото свињче жалосно страдало од ајкуле. Госпођа Сигреив загрли свог малог дечка који јој је био у наручју док је слушала ту причу, а кад после тога диже главу, суза захвалности јој се скотрља низ образ. Џуно је чак и сад, кад је све прошло, изгледала страшно уплашена при помисли на опасност у којој су деца била. − Сутра ћемо имати пуне руке посла, примети господин Сигреив; док све ствари метнемо на своје место. − Мислим да ћемо за неко време имати доста посла, рече Реди. После два месеца, или отприлике тако, настаће кишно доба, те морамо пре тога времена све склонити под кров, ако икако будемо могли. Не можемо очекивати да ће овакво време трајати преко целе године. − Шта морамо прво радити, Реди? упита господин Сигреив. − Добро бисмо учинили ако бисмо сутра подигли још један до два шатора да под њих склонимо намирнице које смо донели. То је један добар дан посла. Онда ћемо знати где ћемо одмах наћи нешто кад нам затреба и видећемо шта нам је још потребно. − То је сасвим тачно; а шта ћемо после радити? − Е онда, господине, мислим да бисмо морали предузети једну малу експедицију да испитамо острво и утврдимо где морамо саградити кућу, рече Реди.
− Зар ми можемо саградити кућу? упита Виљем. − О, па да, господине, и то много лакше него што мислите. Не постоји дрво тако драгоцено као што је кокосова палма, а грађа од њега је тако лака, да се може без муке преносити. − А је л’ те, какве су добре особине кокосове палме? упита госпођа Сигреив. − Рећи ћу вам то, госпођо: на првом месту добијате дрво за грађење куће; затим имате кору, од које правите ужета, канап и рибарске мреже, ако вам је воља; после долази лишће, које употребљавате за покривање куће, а ако хоћете, и за покривање главе, јер се од њега могу правити врло добри шешири, а тако исто и котарице; онда имате плод, који је кад сазри врло добар за јело и врло користан при кувању, док се у младом ораху налази и млеко, које је врло здраво за пиће; па имате уља за гориво и љуске за шоље, ако их немате, а затим из дрвета можете вадити известан сок који је врло пријатан напитак док је свеж, али ако је дуго стајао, може да вас опије, а после тога то пиће можете претворити у арак, који је врло јак алкохол. Нема никаквог другог дрвета које даје човеку толико корисних ствари, јер оно пружа скоро све. − Ја нисам имала ни појма о томе, одговори госпођа Сигреив. − Ми их овде, на сваки начин, имамо пуно, рече Виљем. − Да, млади господине Виљеме, не оскудевамо у њима и то ми је врло мило, јер да их је мало, мени би било жао да их уништавам. Могло би се догодити да и други људи доспеју на ово острво као бродоломци, а да нису могли извући на обалу оволико богатство у потребним стварима какво смо ми извукли, па да морају живети само од кокосове палме. − Е, ја мислим да је сад време да сви идемо на починак, рече господин Сигреив.
13 Забринутост госпође Сигреив. − Госпођа Сигреив добија прекор. − Редијева некористољубивост. Припреме за путовање. − Томица за тоцилом. − Растанак. Ми ћемо убудуће прелазити преко свакодневног рада и живота наше дружине на пустом острву, пошто ћемо имати довољно посла причајући разне догађаје које је сваки дан носио собом. Сутрадан, по доручку, Реди примети: − Сада, господине Сигреиве, морамо одржати ратни савет и донети одлуку о експедицији која ће поћи сутра да испита један део острва, а пошто то уредимо, морамо наћи неки користан посао којем ћемо посветити остатак дана. Прво је питање ко ће ићи у ту експедицију. О томе бих хтео да чујем ваше мишљење. − Па мени изгледа, Реди, одговори господин Сигреив; да би требало да идемо ја и ви. − Свакако не обојица, драги мој, упаде му у реч госпођа Сигреив. Ви можете ићи и без мога мужа, зар не, Реди? − Ја бих несумњиво волео да идем у друштву господина Сигреива, да бих се с њим саветовао, госпођо, одговори Реди; али сам ипак размислио о тој ствари, па ми се чини да вам млади господин Виљем не би био довољна заштита, или бар, на сваки начин, ви не бисте осећали да јесте, а то излази на исто; те зато, ако господин Сигреив нема ништа против тога, можда би боље било да он остане с вама. − Па зар бисте онда ишли сами, Реди? рече господин Сигреив. − Не бих, господине, ја мислим да ни то не би било мудро − могао би се догодити неки незгодан случај; не зна човек шта све може бити, иако по свему изгледа да нема никакве опасности; али ми смо у божјој руци. Зато бих више волео да неко пође са мном; само је питање да ли да пође Виљем или Џуно. − Поведите мене, рече Томица.
− Да поведем вас, Томице? рече Реди смејући се. Онда би требало повести Џуно да се стара о вама. Не, ја мислим да се овде не може без вас. Ваша мама би осетила да вас нема ако бисте ви отишли: ви сте корисни зато што скупљате дрва за ватру, па онда пазите на свога малог брата и сестру, и зато се мама не може раставити од вас, него морам повести Џуно или вашег брата Виљема. − А које бисте од њих двоје више волели? упита госпођа Сигреив. − Младог господина Виљема, на сваки начин, госпођо, ако бисте му ви допустили да пође са мном, пошто би вам било тешко без девојке. Ја сам се само бојао да ћете се ви противити. − Па ја заиста не бих то волела; ипак бих више волела да за неко време останем без Џуно, одговори госпођа Сигреив. − Драга жено, рече господин Сигреив; шта је Реди рекао баш малочас? Да смо сви ми у божјој руци, па имај на уму да нас је та рука сачувала у тако страшним опасностима − нисмо ли се срећно искрцали на чврсто тле? А зар се сад нећеш уздати у бога, кад су опасности, по моме мишљењу, чисте маштарије? − Погрешила сам, мој драги мужу, много сам погрешила; али болест и патње учиниле су те сам, бојим се, не само нервозна и плашљива него и себична. Ја сам тврдо решена да се тога отресем. Досад сам вам била само терет и брига, али држим да ћу се брзо опоравити и потрудити се да будем корисна. Ако мислиш да би било боље да ти идеш с Редијем, а не Виљем, мени је сасвим право; ја сам погрешила што сам се у први мах успротивила томе. Онда иди ти с Редијем и нека вас бог штити обојицу! − Не, госпођо, рече Реди; млади господин Виљем ће исто тако добро послужити циљу. Ја бих у ствари, госпођо, врло радо ишао сам. Ја се не бојим да би ми се могло нешто догодити, али ипак не знам шта носи дан а шта ноћ, могао бих се разболети, могао бих се и повредити − знате како је. Стар сам човек, па сам мислио да би вам онда било тешко без мене ако би ми се догодила нека несрећа; то и ништа друго − ја нисам то рекао себе ради. − Уверена сам да нисте, драги стари пријатељу, одговори госпођа Сигреив; али мајке су понекад неразумне. − Можда претерано брижне, госпођо, али не неразумне, не замерите што то кажем, примети Реди. − Е па лепо, Реди, онда ће Виљем ићи с вама; то је решено, рече господин Сигреив. Шта сад имамо да радимо?
− Сад имамо да се спремимо за пут. Морамо понети мало хране и воде, пушку, муницију, једну велику секиру за мене и секирицу за Виљема и, ако допустите, господине, било би добро да и Ромулус и Ремус пођу с нама, а да Злоћа остане с вама. Џуно, метни у лонац комад свињског меса. Господине Виљеме, хоћете ли да напуните водом четири боце од једне кварте [14] док ја за сваког од нас не сашијем од платна по једну упртњачу? − А шта ја да радим? упита господин Сигреив. − Па ви, господине, ако ћете бити тако љубазни, можете наоштрити на тоцилу секиру и секирицу. Тиме бисте нам учинили велику услугу; а Томица може окретати тоцило. Он је тако снажан дечко и тако воли да нешто ради. Томица одмах скочи на ноге. Био је довољно јак за окретање тоцила, али је много више волео да се игра, него да ради. Но како је Реди казао да он воли рад, желео је да покаже како је то тачно, те је тако заиста јуначки прегао на посао, јер је Реди, који је правио упртњаче, седео близу њих, па кад год би Томица био склон да остави посао, он га је хвалио како је вредан и скретао пажњу госпођи Сигреив како је то окретан дечко. Зато је Томица, који је волео да чује како га хвале, окретао ручицу тоцила да му је све зној обливао чело. Секира је била наоштрена пре него што је дошло време молитве пред спавање, упртњаче су биле готове и све остало спремно за пут. − Кад намеравате да кренете, Реди? упита господин Сигреив. − Ја бих волео да пођемо у зору, пре него што освоји врућина. − А кад мислите да се вратите? рече госпођа Сигреив. − Па, госпођо, имамо довољно хране за три дана. Ако пођемо сутра ујутру, то јест у среду, надам се да ћемо се вратити до петка увече, али никако касније од суботе пре подне, ако буде стајало до мене. − Лаку ноћ… и збогом, мама! рече Виљем − јер те ујутру нећу видети. − Нека те бог благослови и чува, дете моје, рече госпођа Сигреив. Пазите на њега, Реди, па збогом и вама и довиђења! Госпођа Сигреив уђе у шатор да сакрије сузе које није могла задржати. − Сад је све то ново за њу, господине, примети Реди. За кратко време то јој неће падати тако тешко. − Сасвим тачно, Реди, рече господин Сигреив; али је она сад нервозна и слаба; а како се још никад није растајала од деце ни за један час и како јој дете иде ни сама не зна куда, ја мислим да она то још доста добро подноси.
− Заиста је тако, рече Реди; материнске бриге су исто тако природне као и материнска љубав. Ако ми се учини да за уговорено време не можемо свршити све што желимо, ја ћу се на сваки начин вратити, па после опет отићи. − Учините тако, Реди, то ће јој улити више поверења. А сад збогом и нека вас срећа прати!
14 Почетак путовања. − Ново обележавање пута. − Забринутост због воде. − Добре стране искуства. − Изненадна узбуна. − Спремност на најгоре. − Доручак. − Промене призора. − Угледали море. Реди је био на ногама пре него што се сунце родило, па је пробудио Виљема. Обукли су се тихо, јер нису хтели да узнемире госпођу Сигреив. Упртњаче су већ биле спремљене: у свакој је било по две боце воде умотане у кокосово лишће да се не разбију, а говедина и свињетина биле су подједнако раздељене на обе торбе. У Редијевој упртњачи, која је била већа, налазио се двопек, поред неких других ствари које је Реди понео да им се нађу у случају потребе; а око паса је омотао два ужета да веже псе, ако буде требало. Чим упртише торбе на леђа, Реди узе секиру и пушку, па упита Виљема да ли му се чини да ће моћи носити преко рамена и један мали ашов који су били донели с брода заједно с лопатама. Виљем одговори да може; а пси, који као да су знали да ће и они ићи, већ су стајали поред њих, кад Реди приђе једном малом бурету с водом, напи се, даде Виљему да пије, па затим и псима да пију колико хоће. Како тај посао свршише баш кад се сунце роди, они зађоше дубље у шуму кокосових палми и убрзо изгубише из вида шаторе. − А сад, млади господине, рече Реди и застаде пошто су прешли двадесетак метара; знате ли ви како бисте нашли пут да се вратите, јер оваква шума пуна дрвећа може лако да збуни човека, а нема угажене стазе да га води? − Не, сигуран сам да не бих знао. И ја сам баш мислио кад сте ви проговорили, и о Томици Палчићу који је бацао за собом зрна грашка да се по њима врати, али није успео, јер су птице биле позобале грашак. − Е, Томица Палчић није успео, али ми морамо то удесити мало боље, морамо радити оно што Американци раде у својим шумама: опрљити дрвеће.
− Опрљити! Како то? Је л’ ватром? упита Виљем. − О не, никако, млади господине Виљеме. Опрљити је реч коју они употребљавају (ни ја не знам зашто, сем ако није због тога што се за свашта мора наћи неко име) кад се одвали комад коре са стабла неког дрвета само једним ударцем секире, као знак за налажење пута при повратку. Они не опрље свако дрво, него отприлике свако десето, онако уз пут, прво једно с десне, па онда једно с леве стране, што је сасвим довољно, а уз то није нимало тешко − то се ради у ходу без застајања. Тако ћемо сад и ми почети. Ви идите оном другом страном, биће вам згодније, пошто држите секирицу у десној руци, а ја могу да се служим и левом. Погледајте сад − само комад коре − то тежина секире скоро сама учини, и то ће скоро годинама служити као путоказ кроз шуму. − Ала је то сјајна замисао! примети Виљем док су ишли и с времена на време обележавали дрвеће. − Али ја имам у џепу још једног пријатеља, рече Реди; па се скоро морам послужити њим. − А шта је то? − Џепна бусола сиротог капетана Озборна. Знате, Виљеме, белеге ће нам показати како да се вратимо, али нам не могу показати у којем правцу треба да идемо. Ја засад знам да идемо како ваља, пошто могу да видим кроз шуму иза себе; али временом то нећемо моћи, те се морам послужити бусолом. − То разумем сасвим добро; него, кажите ви мени, Реди, зашто смо понели собом овај ашов? Шта ће нам он? Јуче ујутру нисте ништа рекли о ношењу ашова. − Нисам, млади господине Виљеме, нисам говорио о томе, јер нисам волео да задајем бриге вашој мајци; али да вам право кажем, ја се и сам много бринем због једне ствари, и то баш по питању да ли ће игде на овом острву бити воде за пиће. Ако је не буде, ми ћемо га кад-тад морати напустити, јер иако бисмо могли доћи до воде копањем рупа у песку, та би вода била мутна и не би била за употребу, и сви бисмо се од ње поразболевали. Сад је на обали немамо још много, а ако наиђе рђаво време, можда је нећемо више ни донети из олупине брода. Међутим, вода се често може наћи ако се копањем тражи, иако се не показује над земљом. Ето зашто смо понели ашов. − Ви мислите на све, Реди. − Не, не мислим, млади господине; него у нашем садашњем положају
мислим о већем броју ствари него што би можда мислили ваш отац и мајка. Они нису никад знали шта значи зависити само од своје довитљивости; никад се нису нашли у положају који их је нагонио да мисле о таквим стварима; али човек као што сам ја, који је читав век провео на мору, доживљавао бродоломе, мучио се и страдао, морао да мисли или да умре − има више знања, не само на основу својих сопствених патњи него и на основу онога што је слушао да су други радили кад су се налазили у тешком положају. Каже се да је нужда мајка проналазака, и то је сушта истина, млади господине Виљеме, јер она човеку изоштрава ум, и врло је занимљиво видети чему се све људи могу довити кад их нужда натера, нарочито морнари. − А куда ми сад идемо, Реди? − Прво према заветарној страни острва, и надам се да ћемо тамо стићи још пре мрака. − Зашто ви то називате заветарном страном острва? − Зато што међу овим острвима ветрови скоро увек дувају у једном правцу. Ми смо се искрцали на страни изложеној ветру; ветар нам је за леђима; само дигните прст у ваздух, па ћете га осетити, чак и овде међу дрвећем. − Не, ја га не осећам, рече Виљем дигавши прст. − Онда овлажите прст, па опет покушајте. Виљем овлажи прст у устима и опет га диже у ваздух. − Да, сад осећам, рече он. Али како то? − Зато што ветар дува на влажну кожу и ви осећате хладноћу. Баш кад Реди изговори те речи, пси стадоше режати, па појурише напред и залајаше. − Шта ли то може бити тамо? викну Виљем. − Останите где сте, млади господине Виљеме, рече му Реди и напери пушку; а ја идем напред да видим. Реди опрезно пође напред, држећи пушку у приправности. Пси залајаше још бешње, док најзад из гомиле кокосовог лишћа не излетеше све свиње које су они били искрцали на копно, па грокћући побегоше што су могле брже, а пси их стадоше гонити. − Свиње и ништа друго, млади господине Виљеме, рече Реди смешећи се. Никад нисам могао помислити да ћу се толико уплашити од питоме свиње. Хеј, Ромулусе! Хеј, Ремусе! Хеј! Овамо, натраг! настави Реди
дозивајући псе. Ето, млади господине, ово је наша прва пустоловина. − Само да не доживимо ништа опасније, рече Виљем смејући се. Али морам признати да сам се и ја уплашио. − Није никакво чудо, јер иако то није вероватно, ипак на острву може бити дивљих животиња, па чак и дивљака. Зато у непознатом крају морамо бити спремни на најгоре. Али, млади господине Виљеме, једно је тргнути се, а друго уплашити се, јер човек може да се тргне а да не узмакне ни за једну стопу; док човек који се уплаши обично и бежи. − Ја не мислим да ћу икад у случају опасности побећи, а вас оставити, Реди. − Уверен сам да нећете, млади господине Виљеме; али ипак не смете бити непромишљени. А сад идемо даље, чим ја спустим окидач на пушци. Него, узгред речено, млади господине, пошто ћете једног дана и ви често морати носити пушку, никад ни за живу главу не носите запету пушку. Ја сам виђао како се дешавају несреће само зато што људи запну пушку, па забораве да је после одапну, и то чешће него што би човек могао и мислити. − Памтите, никад не запињите пушку пре него што дође време да опалите. А сад морам и погледати у бусолу, јер смо се окретали, па не знам у ком правцу треба да идемо. Сад је добро − напред за мном. Реди и Виљем су ишли све дубље у шуму кокосових палми дуже од једног сата и уз пут непрестано обележавали дрвеће. Затим су сели да доручкују, а пси су легли крај њихових ногу. − Немојте давати псима ни капи воде, господине Виљеме, нити усољеног меса. Дајте им само двопека. − Али они су страшно жедни; зар им не смем дати само мало? − Не, вода ће на првом месту требати нама самима, а осим тога ја хоћу да они буду жедни. Па и ви, млади господине, послушајте мој савет и увек пијте само помало воде, то је сасвим довољно да угаси жеђ, а што је више пијете, све вам се више пије. − Онда не бих смео јести толико усољеног меса. − То је истина; што мање једете, тим боље, сем ако не бисмо наишли на воду да опет напунимо боце. − Али ми имамо секире, па увек можемо посећи кокосову палму и добити млеко из свежих ораха. − И то је истина, и велика је срећа што можемо да прибегнемо томе
средству; али ипак не бисмо могли живети само од кокосовог млека, чак и кад би се оно могло добити преко целе године. А сад, млади господине Виљеме, идемо даље, ако нисте уморни. − Нисам нимало. Досадило ми да гледам само у стабла кокосових палми и биће ми мило да изађемо из ове шуме. − Онда што брже идемо, то ће бити боље, рече Реди. Колико сам могао тачно проценити кад смо се примицали острву, мора бити да смо већ прешли половину пута. Реди и Виљем наставише пут, и после хода од пола сата видеше да земљиште није више тако равно као дотле: понекад су се пели благом узбрдицом, а понекад силазили. − Радујем се што видим да острво није овде тако равно, млади господине Виљеме. Има изгледа да ћемо наћи воду. − Ама гледајте, тамо испред нас је много стрмије, одговори Виљем крешући кору с једног дрвета; читав брег. − Утолико боље. Хајдемо напред! Земљиште је постајало све таласастије, иако је и даље било покривено кокосовим палмама, чак и гушћим него дотле. Они су ишли све даље, гледајући понекад у бусолу, док Виљем не поче осећати знаке заморености, јер је шума постепено постајала непролазнија него испрва. − Шта мислите, Реди, колико смо миља досад прешли? упита Виљем. − Ја бих рекао, отприлике, осам миља. − Не више од осам? − Не. Мислим да никако нисмо прелазили више од две миље на сат. Споро се иде кад се путује с бусолом у руци и кад се обележава дрвеће; али мислим да тамо испред нас шума постаје светлија, сад кад смо већ стигли на врх брега. − Јесте, Реди, чак мислим и да опет видим плаветнило неба. − Ваше су очи млађе од мојих, млади господине Виљеме, па можда и видите − али ћемо ускоро видети тачно. После тога се спустише у једну малу удолицу, па опет пођоше узбрдо. Чим стигоше на врх, Виљем кликну: − Море, Реди! Ено мора! − Жива истина, млади господине Виљеме; ни мени то нимало није криво.
− Чинило ми се да никад више нећу изаћи из те досадне шуме, рече Виљем нестрпљиво журећи напред, па најзад сасвим изађе из шуме кокосових палми. Реди га брзо сустиже, па ћутећи стадоше посматрати призор испред себе.
15 Леп призор. − Ручак. − Морске сасе. − Морске корњаче. − Важно откриће. − Час одмора. − О, како је овде дивно! кликну Виљем најзад. Уверен сам да би мама уживала да станује овде. Мислио сам да је она страна острва врло лепа, али она није ништа у поређењу са овом. − Врло је лепо, млади господине, рече Реди. Можда се дивнији призор није могао замислити. Шума кокосових ораха завршавала се на једно четврт миље испред жала, и то сасвим одсечно. Ту, од места на којем су стајали, почињала је нагла низбрдица, дуга неких тридесет стопа, по којој су биле разбацане мале травне хумке и шипражје, па је тако ишла све до на педесет јарда од воде, где се састајала с блештаво белим песком, испресецана овде-онде ниским повијарцима стена које су залазиле у унутрашњост острва. Вода је била модро-плава, сем на местима где је то плаветнило реметила бела пена око подводних коралних греда и стена. Греде су се пружале на читаве миље од жала, а стене се овде-онде помаљале из воде. На тим стенама стајала су читава јата морских птица пливачица, ганета и крстарица, док су друге кружиле по ваздуху и сваки час се залетале право наниже у плаво море, да у кљуну изнесу неку рибу из јата која су лако заталасавала воду и у своме игрању сваки час узлетала изнад воде. Обала је правила залив у облику коњске потковице, чија су се два краја, с обе стране покривена жбуњем, пружала дубоко у море. Тамо далеко на пучини видела се пруга видика коју није ништа реметило. Реди је неко време стајао не говорећи ни речи и гледао пажљиво лево и десно: загледао је коралне гребене у даљини, па је онда прешао погледом дуж обале. Најзад Виљем упита: − О чему то мислите, Реди? − Ама мислим да морамо тражити воду, и то што брже можемо. − Па зашто сте тако забринути?
− Зато, млади господине Виљеме, што на заветарној страни не видим никаквог острва, као што сам очекивао, те према томе имамо мање могућности да одемо одавде, а овај залив, иако је врло леп, пун је подводних коралних гребена и нигде не видим улаза, што је незгодно из пуно разлога. Али се то не може оценити на први поглед. Хајде да сад седнемо па да лепо ручамо, а после тога ћемо све боље разгледати. Него, станите − пре него што одемо одавде где стојимо, морамо јасно обележити дрвеће поред места где смо изашли из шуме, јер кад будемо хтели да се вратимо, нећемо лако ни брзо наћи своје белеге. Реди засече широке белеге на два стабла кокосове палме, па се с Виљемом спусти на ниско земљиште и ту седоше да ручају. Пошто ручаше, они се прво спустише до саме воде, па се Реди окрете према унутрашњости острва да види неће ли наћи корито неког малог потока или удубљење у коме би се могло наћи воде за пиће. − Ено онамо једно два места, рече Реди показујући прстом према њима, куда је текла вода, у време киша; морамо их пажљивије испитати, али не сад. Сутра ћемо имати довољно времена за то. Сад бих хтео да видим да ли има могућности да се наш мали чамац провуче између коралних гребена, јер ће нам бити врло тешко ако се решимо да садашње пребивалиште заменимо овим, да све своје намирнице и остало пренесемо кроз шуму, пошто би нам за то требало више недеља, ако не и месеци. Зато ћемо остатак дана провести у испитивању обале, а сутра ћемо покушати да нађемо свежу воду. − Погледајте псе, Реди: пију морску воду, јадници! − Мислио сам ја да је неће много пити; ено, видите, већ им се не допада. − Како су красни корали! Погледајте овамо како расту под водом као дрвеће; а погледајте овамо, овде вам је одмах испод воде, на овој стени, један стварно расцветан цвет. − Метните прст у тај цвет, млади господине. Виљем то уради, а цвет, како га је он назвао, одмах се склопи. − Па то је меснато и живо! − Да, тако је, ја сам их раније често виђао; мислим да се зову морске сасе − то су животиње; само не знам да ли су шкољке или нису. Овај свет је чудесно саздан. Хајде сад да пођемо до краја оног рта да видимо нећемо ли наћи неки пролаз међу коралним гребенима. Сунце се спушта, те нећемо имати више од једног сата дневне светлости, и зато морамо потражити
неко згодно место за спавање. − Али шта је оно, викну Виљем и показа на песак, оно округло и мрко? − То је нешто што ме јако радује, млади господине Виљеме − то је морска корњача. Оне излазе овако предвече да снесу јаја, па их онда затрпавају у песак. − Можемо ли их хватати? − Можемо, само ако се крећемо сасвим тихо. Али морате пазити да не дођете иза њих, јер вас она својим задњим удовима, или перајима, може засути пљуском песка да обневидите, те да она умакне. Оне се хватају на тај начин што им прилазите право глави, па их дохватите за једно од предњих пераја и изврнете их на леђа, и оне се не могу више окренути. − Хајде да ухватимо ону! − Ја заиста мислим, млади господине Виљеме, да не би било паметно да то радимо, јер је не бисмо могли понети собом, а до сутра би крепала на врелом сунцу. Нема смисла уништавати живе створове без потребе, јер би нам та корњача коју бисмо сад уништили могла затребати другом приликом. − Ја нисам помишљао на то, Реди; ако дођемо да живимо овде, свакако ћемо их моћи хватати кад год зажелимо. − Не, то нећемо моћи, јер оне излазе на обалу само у време плођења; али ћемо негде направити базен за морске корњаче, из којег оне неће моћи изаћи, али у који ће улазити морска вода, па ћемо их стављати унутра како коју ухватимо и тако их имати при руци кад нам затребају. − То је врло добра замисао, одговори Виљем. Затим наставише шетњу и, пробијајући се кроз шипражје које је густо расло по томе рту, убрзо дођоше до његове крајње тачке. − Шта је оно тамо? упита Виљем показујући удесно од места на којем су стајали. − То је неко друго острво, господине Виљеме, и мени је врло мило што га видим, макар и у овом правцу; премда нам неће бити лако доћи до њега ако будемо морали напустити ово због оскудице у води; али бисмо можда ипак успели у томе. Оно острво је на сваки начин много веће од овога, настави Реди пажљиво разгледајући дуж видика, по којем су се свуда видели врхови дрвећа. Него, млади господине Виљеме, ми смо доста урадили за први дан. Ја сам прилично уморан, а и ви свакако тако исто. Зато ћемо сад отићи да потражимо неко место где ћемо лећи и преспавати ноћ.
Вратише се уздигнутијем земљишту, где се свршавала шума кокосових палми, па пошто су прикупили неколико грана и гомила лишћа, направише себи добру и меку постељу испод дрвећа. − А сад ћемо попити по мало воде, па на лежај. Погледајте, млади господине Виљеме, како дрвеће баца дуге сенке! Сунце је скоро зашло. − Да ли да дам псима мало воде, Реди? Погледајте, сироти Ремус лиже боцу споља. − Не, немојте им дати нимало. То изгледа немилосрдно, али мени ће сутра бити потребна бистрина тих сиротих животиња, а жеља за водом ће их учинити врло оштроумним и ми ћемо се тиме користити. А сад, млади господине Виљеме, не смемо пропустити да одамо захвалност милостивом богу и да га замолимо да нас и ноћас штити. Лаку ноћ вам желим, господине!
16 Тражење воде. − Оштроумност паса. − Проналажење воде. − Место за нову кућу. − Ајкула. − Враћање. − Повратак у увалу. Виљем је слатко и тврдо спавао као да је на копну у Енглеској, у својој мекој постељи и топлој соби, а и стари Реди тако исто. А кад су се сутрадан пробудили, било је већ давно свануло. Сироти пси су тако патили од жеђи да се Виљему смучило гледајући их како дахћу исплажених језика и цвиле гледајући у њега. − Хоћемо ли сад, млади господине Виљеме, рече Реди, доручковати пре него што пођемо, или ћемо се прво прошетати? − Реди, ја заиста не могу сам попити ни капи воде, иако сам жедан, ако не дате мало овим јадним животињама. − Мени је жао тих сиротих створова исто толико колико и вама, господине Вили. Будите уверени да то што им не дам воде није знак тврдог срца, него, напротив, доказ доброте према свима нама, па и према њима самима. Него, ако више волите, ми се можемо прво прошетати, па ћемо видети да ли ћемо наћи воду. Хајдемо прво до оне мале удолице надесно, па ако тамо не успемо, покушаћемо нешто даље, где је вода текла за време киша. Виљему је било врло мило што ће ићи, те тако пођоше, а пси за њима; Реди пак узе ашов и носио га је на рамену. Ускоро стигоше у удолицу, а пси спустише њушке земљи и стадоше њушкати унаоколо. Реди их је посматрао док они најзад не легоше на земљу дахћући. − Хајдемо даље, господине, рече Реди замишљено, те одоше онамо где је изгледало да је текла вода, а пси стадоше њушкати узрујаније него раније. − Видите ли, млади господине Виљеме, сироти пси су тако жељни воде да, ако је овде има макар мало, они ће је наћи, док ми то не бисмо никад могли. Ја се не надам води изнад земље, али је може бити испод земље. Овај жал се не простире довољно далеко од воде, иначе бих ја покушао да копам у песку. − У песку! Па зар та вода не би била слана? упита Виљем.
− Не би, ако би била довољно далеко од морске обале, јер видите, Виљеме, вода се цеди кроз песак и постаје добра за пиће, и врло често, кад се песак простире доста далеко од највише границе воде за време плиме, копањем ћете наћи у њему добру свежу, додуше помало мутну, али која се ипак може пити. Било би добро кад би та чињеница била позната међу морнарима, јер би то многог доброг човека спасло многобројних мука. Ништа није тако страшно као кад је човек без воде, господине Виљеме, а ја знам како је то кад се живи од пола пинте на дан, па вас уверавам да је то грозна ствар. − Реди, погледајте Ромулуса и Ремуса како својски копају у оној удолици! − Богу милом хвала што то раде, млади господине Виљеме; не знате како сте ме обрадовали, јер, да вам право кажем, већ сам почео да се бринем. − Али зашто они копају? − Зато што осећају да онде има воде, јадне животиње! Сад видите каква је корист од тога што смо их држали на мукама неколико часова; то ће, по свој прилици, бити спас за све нас, јер смо морали или наћи воду или напустити ово острво. А сад хајде да помогнемо псима нашим ашовом, па ћемо их тако брзо наградити за њихове патње. Реди брзо приђе месту на којем су пси копали. Они су већ били дошли до мокре земље и тако су ужурбано радили да их је једва склонио да би он копао ашовом. Није ископао ни две стопе, кад вода поче цурити у танким млазевима, и за четири до пет минута толико је се накупило да су пси могли загњурити њушке и напити се до миле воље. − Погледајте их само, господине, како се наслађују − као Израиљци кад су жедни прошли кроз пустињу и кад је Мојсије једним ударцем штапа измамио воду из камена, а она потекла бујицама да им угаси жеђ. Сећате ли се те главе из Светог писма? − Разуме се да се сећам. Имам то и на једној слици код куће. − Е па ето, не мислим да је иједан Израиљац тада осећао толику захвалност колику ја сад осећам, Виљеме. То је била једина ствар која нам је још недостајала, али ствар која је неопходна. Сад имамо све што смо могли пожелети на овом острву, па ако будемо задовољни, можемо бити срећни − да, много срећнији од оних који се сатиру бригама како ће нагомилати што више блага, а не знају коме ће оно припасти. Гледајте, те сироте животиње су се најзад напиле − гледајте како су се надуле! Хоћемо ли сад да доручкујемо?
− Хоћемо, рече Виљем. Сад ћу свакако јести, па ћу се и сам добро напити воде. − Ово је јак извор, немајте бриге, господине, рече Реди док су се враћали месту на којем су спавали и оставили упртњаче. Само морамо отворити ту жицу нешто више међу дрвећем, где сунце неће допрети до извора, па ће вода онда бити хладнија и неће пресушити. Ако останемо овде имаћемо посла бар за целу идућу годину. Ово место на којем смо сад биће дивно да се на њему сагради кућа. Чим се доручак сврши, Реди рече: − Сад морамо ићи да испитамо онај други рт, јер знате, млади господине Виљеме, ја још нисам нашао пролаз кроз коралне гребене, а како наш мали чамац мора обићи острво с ове стране, то морамо покушати да нађемо улаз поред овог рта. Кад сам синоћ био на оном другом рту, учинило ми се да вода није узбуркана поред овог, па ако нађемо пролаз, бићемо врло срећни. Убрзо стигоше до крајње тачке рта и видеше да се Роди није преварио у својој претпоставци; вода је била дубока чак и при самом жалу, и видео се чист пролаз широк неколико јарда. Површина воде је била глатка, а вода тако бистра да се могло сагледати и стеновито дно, те су гледали како рибе лете као стреле тамо и овамо. − Погледајте онамо, рече Вили показујући на неких педесет јарда од жала, велику ајкулу, Реди! − Да, видим је, одговори Реди, овде их има пуно, ни бриге вас; зато морате добро пазити кад овде улазите у воду: ајкуле се увек држе заветарне стране острва, и на сваку ајкулу коју нађете онамо где је Џуно купала вашег малог брата овде ћете наћи педесет. Ја сам сад потпуно убеђен, Виљеме, да ће нам овде бити врло добро и да сад треба да мислимо само о томе како ћемо се што пре преселити овамо. − Хоћемо ли се данас вратити? − Да, мислим да хоћемо, јер бисмо овде сад само узалуд губили време, а ваша мајка се, сигурно, брине за вас. Мислим да још није дванаест сати, те ћемо имати довољно времена, јер је једно ићи кроз шуму и обележавати пут, а сасвим друго враћати се већ обележеним путем. Зато мислим да би добро било да одмах кренемо. Оставићемо овде ашов и секиру, јер нема потребе да их носимо натраг. Пушку ћу понети, јер иако нема вероватноће да ће нам требати, ипак је добро бити спреман. Прво се вратимо да опет погледамо извор и видимо како вода тече, па ћемо онда поћи.
Док су ишли по жалу крај саме воде, видели су многе морске птице како круже у ваздуху близу њих, па онда одједном велико јато риба излете високо на сув песак, а за њима много крупније, које остадоше лежећи на песку, а морске птице се устремише право као стреле, крај самих Редијевих и Виљемових ногу, зграбише рибе и одлетеше заједно с њима. − Како је то чудно! рече Виљем изненађено. − Да, господине; али видите како ту стоји ствар: крупније рибе, које се зову бонита [15] , гониле су ситније, а ситније су од страха излетеле на обалу. Боните су желеле да их улове, па су и оне излетеле на обалу, а морске птице су их све покупиле. У томе вам лежи једно наравоученије, млади господине Виљеме: кад људи сувише ватрено желе нешто, они слепо срљају у опасност. − Али ситне рибе нису никог гониле. − Нису; ја сам сад мислио само на крупне. Ситне рибе су једноставно бежале из тигања, па су скочиле у ватру, како каже стара пословица. Него, хајдемо до извора. Рупу коју је Реди био ископао затекоше до врха пуну, а кад сркнуше мало воде, видеше да је слатка и врло добра. Ван себе од радости што су то пронашли, они испод обележеног дрвећа покрише грањем ствари које су решили да оставе за собом, па пошто довабише псе, кренуше на пут за увалу.
17 Знаци да се бура приближује. − Извлачење чамца на обалу. − Посао за Томицу. − Опасни изгледи. − Редијева размишљања. − Сви спремни на најгоре. Држећи се белега начињених на дрвећу, Виљем и Реди су враћајући се кући брзо напредовали, те се после непуна два сата нађоше скоро изван шуме кроз коју су се дан раније пробијали готово пуних осам сати. − Ја већ осећам ветар, рече Виљем, те мора бити да ћемо скоро изаћи из шуме. Али ми се некако чини врло мрачно. − Ја сам баш овога часа мислио то исто, господине, рече Реди. Не би ме нимало изненадило ако би наишла бура, а ако то буде, утолико боље што смо се брзо вратили, јер би се ваша мајка плашила. Што су даље ишли, шуштање и њихање грана на дрвећу, а и повремени изненадни налети ветра уз некакво јечање и шкрипу, доказивали су да је његово предвиђање тачно. А кад изађоше из шуме, опазише да је небо, све докле су могли оком сагледати, некако тамне оловне боје, а не више плаво и сјајно како су га обично гледали. − То заиста наилази нека олујина, млади господине Виљеме, рече Реди кад изађоше из шуме. Да пожуримо што више можемо до шатора, јер се морамо постарати да све што боље осигурамо. Сад пси појурише напред, а кад се они појавише код шатора, господин Сигреив и Џуно изађоше, па видећи да иду Реди и Виљем, јавише веселу новост госпођи Сигреив, која је још била унутра с децом. Тренутак касније Виљем је био у мајчином загрљају. − Радујем се што сте се вратили, Реди, рече госпођа Сигреив рукујући се с њим пошто је загрлила Виљема, јер се бојим да се примиче непогода. − Ја сам уверен у то, одговори Реди, зато морамо очекивати бурну ноћ. Заиста изгледа страшно натуштено. Ово ће бити једна од оних бура што претходе времену киша. Али ми вам доносимо добре вести, господине, и ово морамо схватити само као опомену да пожуримо са пресељењем што можемо више. После овога ћемо имати лепо време отприлике пун месец
дана, иако можемо очекивати понекад и помало ветра. Ипак морамо напорно радити и учинити све што можемо. А сад, молим вас, господине, ви, Џуно, млади господин Виљем и ја морамо прво предузети потребне мере предострожности, које се састоје у томе што ћемо сићи на обалу, па сви заједно извући чамац на жал што можемо више, јер ће таласи бити високи и запљускиваће врло далеко, а наш чамац ће нам ускоро бити главни ослонац. Чим Реди препили три ваљка од одсечених балвана, све четворо сиђоше на обалу, па их подметнуше под кобилицу и помоћу њих извукоше чамац далеко у шипражје, где је по Редијевом мишљењу био ван сваке опасности. − Намеравао сам да одмах почнем рад на оправци чамца; примети Реди, али сад морамо причекати да се бура издува. А тврдо сам се надао да ћу још једном отићи на лађу и потражити неке ствари којих сам се накнадно сетио и за које сам мислио да би нам биле од користи, а и да видим да ли је она сирота крава још у животу. Али сад јако сумњам, настави он гледајући какво је време, да ћемо још икад отићи на ону јадну лађу. Слушајте, господине, како бура јечи наступајући; гледајте како морске птице круже и креште, као да оглашавају пропаст лађе. Али не смемо више чекати овде, господине, сад морамо осигурати шаторе, јер они морају издржати сву силину ветра, која, ако се не варам, неће бити мала. Не би било згодно да госпођу и децу ветар одува у шуму. Кад стигоше до шатора, нађоше малога Томицу који је био изашао да разговара с њима. − А како сте ви, Томице? упита Виљем. − Ја сам врло добро, а тако исто и мама; ви се нисте морали враћати, ја сам добро пазио на све њих. − Ја нимало не сумњам у то да сте били корисни, Томице, рече Реди. Сад нам морате помоћи да из магацина извадимо канапа и платна, да бисмо спречили да киша уђе у шатор ваше маме. Зато ми дајте руку, па пођите са мном и пустите Виљема нека прича шта смо ми радили. Реди уз помоћ господина Сигреива изнесе нешто канапа и дебелог платна, па га предвостручи и покри њиме шатор да не би пропустио кишу; уз то помоћу крмених стубова и појачаних ужади осигураше шаторе да их ветар не одува, док је Џуно ашовом још више издубила јаркове ископане око њих, да вода може лакше отицати. Престали су радити тек кад су све свршили, па су онда добили касну вечеру. Док су још радили, Реди је изложио господину Сигреиву шта су све пронашли и урадили на својој истраживачкој експедицији, а случај са свињама од срца је насмејао цело
друштво. По заласку сунца време постаде још злослутније. Сад је ветар јако дувао, а таласи с белом пеном грували су о камениту обалу, док су читави низови запенушаних валова шибали жал и одбијали се на песку у ували. Цела породица се повукла у постељу, осим Редија, који је рекао да хоће још да посматра време, па ће тек касније лећи. Старац је пошао према жалу и наслонио се на ивицу малога чамца, који су били увукли у шипражје, па је ту стајао упирући сиве, оштре очи у даљину, која је сад била мутна, непрозирна маса, сем на местима где је бела пена таласа светлуцала кроз ноћну таму. „Да“, мислио је он у себи, „ветрови и вали су призвани да врше вољу божју, па постојано, равномерно и сложно раде свој посао − како се један пропне, тако се гиба и други; кад један заурла, и други рикне у складу са њим; руку под руку јуре они у бесу свом и у сили својој. Хоће ли се она дрвена градња, која нас је као неким чудом довезла довде, одржати до сутра ујутру? Мислим да неће. Шта су гвоздене чивије и оков, дела руку слабог човека, према сили природних стихија? Они ће попуцати као слабе узице и до сутра у зору таласи ће разбацивати олупине оне јаке лађе и играти се њима. А то ће баш бити права благодет за нас, јер ће вода извршити оно што ми не бисмо могли: разбиће дрвену грађу за наше потребе и из магацина избацити на обалу оне ствари до којих наша слаба снага не би могла досегнути. Имаћемо још више разлога да будемо захвални.“ Оштро севање муње ошину старчеве очи и за часак му замрачи вид. „Бура ће ускоро доћи до врхунца“, помисли он. „Посматраћу шаторе да видим како ће издржати њену снагу.“ Реди се окрете да пође према шаторима, а баш у томе тренутку киша стаде пљуштати и ветар фијукати јаче него дотле. После два-три минута тако се смрачи да скоро није могао наћи пут до шатора. Он се окрете и погледа унаоколо, али није ништа видео, јер га је заслепљивао јак пљусак. Како се ништа више није могло радити, старац уђе у шатор да се склони од олује, али није хтео да легне, бојећи се да може негде затребати његова помоћ. Иако су сви били полегали, нико сем Томице и деце није био скинуо одело. Господин Сигреив се пружио по постељи обучен, а Виљем је, видећи то, урадио исто тако. Госпођа Сигреив, мада није хтела да покаже да се плаши, такође је остала обучена, а Џуно се угледала на њу.
18 Ветар руши шаторе. − Јутро после буре. − Предсказивање лепог времена. − Редијеви планови за тај дан. Бура је сад достигла врхунац свог беса; муње су пратили пуцњи грома, а деца су се избудила и стала плакати од страха, док их нису ућуткали и поново успавали. Ветар је завијао и наваљивао свом силином на платно шатора, а киша је лила као из кабла. Шаторско платно би се час надувало и испупчило, док би се конопци који су га држали затегли и стали пуцкати, а час касније ковитлање ветра би отргло неки крај платна и шибало њиме без престанка, док је киша улазила кроз многе настале отворе. Ноћ је била необично тамна, а побеснелост разузданих стихија грозна. Као што смо рекли у првом делу приче, шатор који је штитио госпођу Сигреив и децу налазио се испред осталих шатора, те је био највише изложен нападима ветра. Отприлике око поноћи ветар навали на њега с дотле невиђеном жестином. Реди и господин Сигреив одједном чуше неки тресак, а за њим вриску госпође Сигреив и сироте Џуно. Кочићи шатора су били попустили, те су се жене и деца одједном нашли изложени бесним стихијама. Реди јурну напоље, а за њим господин Сигреив и Виљем. Ветар је тако махнито дувао, а киша тако шибала и мрак био тако густ да су имали муке док су заједничким напорима извукли жене и децу. Реди је прво извукао Томицу. Све његове храбрости је било нестало, те је дречао на сав глас. Виљем узе на себе да се постара о Алберту и однесе га у други шатор, где је Томица седео у мокрој кошуљици и милогласно урлао. Најзад извукоше и одведоше у други шатор и Џуно, госпођу Сигреив и девојчицу. Срећом, нико није био повређен, иако је било немогуће умирити поплашену децу, која су сложно дречала заједно с Томицом. Само, то није била велика несрећа, јер је ветар тако гласно завијао да нису могли чути једно друго кад говоре. Није се могло урадити ништа друго него да се деца метну у постеље, а остало друштво је после тога преседело остатак ноћи слушајући хучање ветра, грување мора и гласно добовање кише по платну. Тако су провели страшно заморну и жалосну ноћ, жељно чекајући да сване дан. У зору Реди изађе из шатора и виде да је ветар изгубио снагу и да је већ
много попустио. Али није свануло једно од оних сјајних, дивних јутра каква су они навикли да виђају откако су доспели на то острво: небо је још било натуштено, а облаци су се махнито гонили по њему; нигде се није могло видети сунце нити комадић ведрог неба; киша је падала, али само с времена на време, а земља је била мека и натопљена водом; мали затон, још јуче тако леп, сад је био пун запенушалих и ускомешаних таласа, који су узлетали по неколико јарди уз жал. Видик је био сав мутан: није се могла разликовати пруга између воде и неба, а цела обала острва била је оперважена белом пеном. Реди баци поглед онамо где је лађа била насела на стене; ње више није било тамо − целе је градње било нестало, али њене олупине и оно што је било у магацинима пловило је унаоколо у свим правцима и при сваком запљускивању таласа поигравало по жалу. − То сам и мислио, рече Реди показујући на место где је лађа лежала, па окренувши се уназад, виде да и господин Сигреив иде за њим. − Погледајте, господине, рече он, бура ју је сасвим разлупала. Ово нам је опомена да више не остајемо овде; морамо што боље искористити лепо време које ће наступити пре кишног доба, и нећемо имати нимало времена на претек, то вам ја кажем. − Потпуно се слажем с вама, Реди, рече му господин Сигреив, за то имамо и других доказа, и показа на оборен шатор. Сва срећа те нико од њих није настрадао. − Жива истина, господине, али бура малаксава и сутра ћемо имати лепо време. Хајде сад да видимо шта можемо урадити са оним шатором, док млади господин Виљем и Џуно покушају да нам спреме нешто за доручак. И прегоше на посао. Реди и господин Сигреив причврстише шатор новим конопцима и кочићима и ускоро га потпуно удесише; само су постеље и постељне ствари биле скроз мокре. Они изврнуше мокро платно, па га оставише и одоше на доручак, јер их је Џуно већ звала. − Засада није потребно ништа више, рече Реди. До вечери ће се оно просушити, те ће се лакше моћи руковати њим. Сад се види комадић плавог неба, што обећава лепо време врло скоро − олуја је била тако бесна да није могла дуго трајати. А сад, господине, рече Реди, добро би било да данас урадимо што више, јер можемо спасти врло много ствари које ће се разлупати о стене ако их не извучемо на жал. Џуно нам није потребна, а не мислим ни да ће нам Томица требати, јер он мора остати овде да чува своју мајку. Али је Томица био прилично нерасположен после онога што се догодило прошле ноћи, те не одговори ништа на то.
19 Прикупљање робе у магацине. − Ајкуле прождиру краву. − Изобиље у води. − Инсекти корали. − Стварање и рашћење коралних стена. − Чуда природе. Сишли су на морски жал. Реди прво донесе из магацина дебело уже, и чим би таласи избацили на обалу неко буре или комад дрвета од лађе, они им не би допустили да га опет одвуку, него би га одваљали или ужетом одвукли далеко од њиховог домашаја. У томе послу прошао им је већи део тога дана, а ипак нису били прикупили ни четвртину предмета који су им долазили на дохват, а да се и не говори о великој количини ствари које су пловиле по мору и на улазу у увалу. − Е богме, господине, рече Реди, ја мислим да смо данас доста урадили; сутра ћемо моћи да урадимо много више, јер се море, као што се види, већ стишава, а сунце извирује иза краја оног облака. Сад идемо да вечерамо, па ћемо после настојати да себи направимо удобније преноћиште. Госпођи Сигреив и деци уступише шатор који ветар није био оборио, а онај други преуредише како се могло. Постељне ствари нису биле сасвим мокре, те из склоништа донеше нека једра која нису много страдала од кише, јер су била у добром заклону, па пошто их простреше, полегаше на њих, и ноћ прође без икакве незгоде, јер је ветар већ био прешао у пријатан поветарац. Сутра ујутру сунце је сијало − ваздух је био свеж и окрепљујући, лак поветарац мрскао је површину воде, а пенушавих таласа било је мало или нимало; а уколико их је још и било, на њима су се љуљушкали комади разлупане лађе; по песку је лежало много ствари које је море било избацило у току ноћи, и није требало много напора да се до многих од њих дође. Изгледало је као да постоји нека подводна струја која дере у увалу, пошто су сви предмети који су пловили по површини воде сад постепено прилазили обали у томе правцу. Реди и господин Сигреив су вредно радили до доручка и већ дотле спасли велики број буради и дењака. После доручка су опет сишли на обалу и наставили посао.
− Гледајте, Реди, шта је оно? рече Виљем, који је био с њима, и показа на некакву беличасту масу која је пловила по води у самој ували. − Оно је, господине, наша сирота крава, а ако боље погледате, видећете да су ајкуле око ње и да се часте њеним месом. Зар их не видите? − Да, видим их… боже, колико их има! − Да, скупиле су се у врло лепом броју, господине Виљеме; зато добро пазите како газите у воду и не дајте Томици да се приближава, јер оне нимало не зазиру од плићака, само ако виде добар залогај. Али сад, господине, рече Реди, морам оставити вас и младог господина Виљема да радите како знате и спасете још нешто олупина, а ја идем да се бацим на посао да честито оправим чамац. Он ће нам ускоро бити потребан, те што га пре оправимо, утолико боље. Реди их остави тако запослене и оде по алат за оправљање чамца. За то време господин Сигреив и Виљем су прикупљали разне предмете избачене на обалу и ваљали бурад што су даље могли. А што се тиче олупина и дасака с лађе, њих су остављали да наседну онде где их случај нанесе. Имали су их више него што им је тада било потребно, па чак и више него што им је могло требати још задуго у догледном времену. Како је Редију требало неколико дана да чамац доведе у ред, господин Сигреив одлучи да са Виљемом оде на другу страну острва да је и сам испита; а како госпођа Сигреив није имала ништа против тога да остане с Редијем и Џуном, они пођоше на пут трећег дана после буре. Виљем је ишао напред кроз шуму држећи се белега на кокосовим палмама, те тако после два сата хода стигоше на место свога опредељења. − Зар није ово прекрасно, тата? рече Виљем. − Јесте, заиста је дивно, драги сине, одговори господин Сигреив. Ја сам мислио да ништа не може бити лепше од онога места на другој страни, где сад живимо, али га ово надмашује, не само по разноликости него и по пространству. − А сада, тата, хајде да видимо извор, рече Виљем идући напред према удолици. Извор је био пун и преливао се, а вода је била изврсна. Они се после тога упутише према песковитом жалу, па пошто су ишли неко време, седоше на једну коралну стену. − Ко би икад могао замислити, Виљеме, рече господин Сигреив, да су ово и толика друга острва којих има у изобиљу у Тихом океану могла настати радом сићушних животињица, не већих него што је глава чиоде?
− Од животињица, тата? упита Виљем. − Да, животињица. Додај ми тај комад мртвог корала, Виљеме. Видиш ли да у свакој његовој грани има на стотине ситних рупица? Е па ето, у свакој од тих рупица живео је некада по један морски инсект, а што су се више ти инсекти множили, то се више гранало цело корално дрво. − Добро, то разумем, али како долазите до тога да је цело острво постало од њих? То бих ја хтео да знам. − А ипак је тачно, Виљеме, да су скоро сва острва у овим морима настала радом и размножавањем тих животињица. Корал испрва израста на дну мора, где му не сметају ветрови ни таласи. Затим се постепено, уколико се више размножава, све више уздиже према површини, док најзад не доспе до под највиши слој воде. Тада изгледа као оне велике подводне коралне греде које видиш онамо у мору − и тада му у рашћењу много смета снага ветрова и таласа, која га ломи − јер он, разуме се, никад не расте изнад воде, пошто би животињице одмах угинуле чим би изашле из ње. − Па како онда од њих постаје острво? − Врло споро и постепено, а дужина времена, разуме се, зависи од случаја. Тако, на пример, нека дрвена клада која плови по води, а покривена је ситним морским шкољкама, може да наседне на неку коралну греду. То је довољно за почетак. Јер она може да остане изнад воде, те тако штити корале који се налазе на њеној заветарној страни, док се не створи једна пљосната стена у истој висини с површином воде. Морске птице увек траже згодно место за одмарање и брзо је нађу, а затим, у току времена, од њиховог измета се образује мала мрља над водом, и на њој се накупе друге материје што плове по води, а птице с копна које ветар гони над море спуштају се на њу да се одморе, па семење избачено из њихових утроба у измету понекад израсте у жбуње и дрвеће. − То разумем. − Е па онда, Виљеме, ту можеш да видиш, такорећи, зачетак једног острва, а кад се једном зачне, оно брзо расте, јер је корал заштићен од ветра, те се брзо множи. Опажаш ли како се коралне греде пружају далеко на оној страни острва где су заклоњене од ветра и таласа, а како је то сасвим друкчије на оној другој страни острва с које смо малочас дошли? Тако исто и она мала мрља изнад воде штити корале на заветарној страни и острво брзо нарасте, јер се птице не само спуштају на њега него и праве гнезда и изводе младунце, те се тако тле непрестано повећава из године у годину; па се онда може десити да неки кокосов орах у својој великој
спољној љусци (која изгледа просто као поручена да се лако сплаче с копна, јер никако не пропушта воду и тако је тврда, а у исто време тако лака да плови и може месецима остати у води а да се не оштети) најзад доспе на једну од тих малих мрља − ухвати корен и постане дрво, којем сваке године отпадају велике гране и, чим иструну, претварају се у земљу црницу, па затим дрво сеје своје орахе, који опет хватају корен и расту у тој масној земљи, и тако се то наставља из године у годину, док острво не постане тако велико и тако обрасло дрвећем као и ово на којем се сад налазимо. Зар то није право чудо, драги мој дечко? − О, заиста јесте! кликну Виљем. И господин Сигреив и Виљем су ћутали неколико минута после тог разговора. Затим господин Сигреив устаде с места на којем је седео и рече: − Хајдемо, Виљеме, да идемо натраг. Имамо пред собом још три сата дневне светлости, те ћемо на време стићи кући. − Да, на време за вечеру, тата, одговори Виљем, и ја осећам да ћу јој од срца указати част, те што пре пођемо, то боље.
20 Припреме за пресељење. − Излет чамцем. − Посета извору. − Пријатно очекивање госпође Сигреив. − Посао за Виљема и Џуно. Све се сад припремало за њихово пресељење на заветарну страну острва. Реди је већ био скоро готов с поправљањем чамца; извршио је темељну оправку; наместио му је јарбол и једра. Виљем и господин Сигреив су и даље прикупљали и склањали на сигурно место разне предмете избачене на обалу, нарочито оне којима би могло нашкодити излагање невремену. Такве ствари би одваљали или пренели у шуму кокосових палми да би биле заклоњене од сунца. Али је било тако много ствари које је море из дана у дан избацивало на обалу да скоро више нису ни знали шта имају, него су склањали сандук за сандуком и буре за буретом, а остављали су за неку бољу прилику да испитају шта је у њима. Најзад су накупили на гомилу велику количину разних предмета, па су онда лопатама нагрнули на њих песак, пошто је било немогуће склонити их са жала док се не добије више времена. Али ни госпођа Сигреив, која се сад већ била сасвим опоравила, ни Џуно нису седеле беспослене. Оне су паковале све што се могло паковати и спремале за пресељење на другу страну острва. Осмога дана после буре били су спремни, те одржаше кратак договор. Уговорише да Реди метне у чамац постељне ствари и платно једног шатора, и да на ту експедицију поведе и Виљема. Пошто би то срећно пренео, вратио би се да натовари друге најнужније ствари, а породица би пошла пешице кроз шуму на другу страну острва, па би тамо остала са господином Сигреивом, док би се Реди и Виљем вратили по други шатор, а после тога би чамац ишао тамо и натраг, онолико пута колико време буде допустило, док се не пренесу све неопходно потребне ствари. Било је дивно, тихо јутро кад Реди и Виљем отиснуше од обале добро натоварен чамац, а чим изађоше из затона, разапеше једро и полетеше дуж обале гоњени ветром. После два сата обишли су источни крај острва и стали пловити сасвим уз обалу. Рт који је залазио дубоко у море и уз чији се врх отварао улаз у залив није више био
ни једну миљу далеко од њих, те су после кратког времена спустили једро и завеслали према пешчаном жалу. − Видите, млади господине Виљеме, права је срећа за нас што ћемо имати повољан ветар кад будемо долазили с натовареним чамцем, а морати веслати натраг с празним. − Заиста је срећа. Шта мислите, колико има миља од затона до овога дела острва? − Отприлике шест до седам миља, не више. Знате, острво је дуго и узано. Хајде да сад изнесемо ствари, па да их пренесемо горе, а затим ћемо натраг у затон, где ћемо стићи много пре мрака. Бићу задовољан кад се будемо вратили, јер вашој мами није било лако при души кад сте ви опет пошли на море, господине Виљеме − ја сам то видео. Брзо су истоварили чамац, али је ствари требало преносити доста далеко. − Кад будемо овде разапели своје шаторе, онда нам бура неће много нашкодити, макар била и онако јака као она од пре неколико дана, рече Реди, јер ће нас шума кокосових ораха штитити целом својом ширином. Готово нећемо ни осетити ветар, премда ћемо имати кишу, а она ће пљуштати као из кабла. − Морам ићи да видим шта је с нашим извором и да се напијем воде из њега. − Идите, напијте се, па онда дођите за мном у чамац. Виљем рече да је извор до врха пун воде и да никад у животу није пио тако укусну воду. Онда отиснуше чамац од обале, па после веслања од два сата и можда нешто више нађоше се у ували, где им је госпођа Сигреив, крај које је стајао Томица, махала марамицом. Ускоро притераше чамац уз обалу, па пошто су се искрцали, примише честитања целе дружине на првом успешном путовању морем, а сви су изражавали радост што је оно испало краће но што се очекивало. − Други пут ће и Томица ићи, рече Томица. − Данас-сутра, кад млади господин Томица мало порасте, одговори Реди. − Мало гос’н Томица дође помогне Џуно музе козе, рече Џуно. − Да, Томица музе козе, рече мали шврћа и потрча за Џуном. − Вама је, госпођо, сигурно већ досадило јести само усољено месо и двопек, рече Реди кад те вечери седоше за вечеру, али кад се будемо
срећно сместили на другој страни острва, надамо се да ћемо вас боље хранити. Засада само тежак рад и тешка храна. − Само нек’ су деца здрава, па ми то неће много тешко падати, али морам рећи да после последње буре једва чекам да се нађем на другој страни острва, нарочито после онога што ми је Виљем причао о њој. То мора бити прави рај! Кад полазимо? − Тек прекосутра, госпођо, како ми се чини; јер, знате, ја морам ићи још једном да однесем посуђе за кување и завежљаје које сте ви спремили. Ако можете да пустите Џуно да сутра иде пешице кроз шуму с младим господином Виљемом, онда ћемо припремити шатор за вас и децу. Господин Сигреив ће остати с вама, госпођо. − На сваки начин, Реди. А како би било да они уједно отерају овце и козе? И то ће бити нека помоћ. − Хвала вам што сте се тога сетили, госпођо. Утолико ће се више уштедети у времену.
21 Долазак Виљема и Џуно. − Планови за будућност. − Предлог за грађење куће, уређење повртњака и рибњака. − Редијева старост и навике. − Припреме за кување. − Реди налази морску корњачу. Стари Реди је натоварио чамац и отпловио према другој страни острва много пре но што је породица устала. Он је чак избацио цео свој товар на жал пре но што су се они и обукли, па је мирно сео да доручкује. Чим је појео усољено месо и двопек које је понео са собом, пренео је ствари које је био довезао, па је стао удешавати све што је потребно за постављање шатора, с намером да причека док дођу Виљем и Џуно, па да му они помогну у привезивању мотке и пребацивању платна преко ње. Око десет сати Виљем се појави водећи на узици једну козу, за којом су ишле остале. Џуно је наишла с овцама, и исто је тако водила једну на узици, док су остале врло кротко ишле једна за другом. − Ево нас најзад! рече Виљем смејући се. Имали смо велике муке у шуми, јер је Нени стално трчала с друге стране дрвета, те сам увек морао пуштати узицу. Опет смо наишли на свиње, а Џуно је ударила у вриску. − Ја мислим некакво звер, рече Џуно. Ах, како овај лепо место! Госпа, ’оће воли живи овде. − Да, врло лепо место. Џуно; па ћеш овде моћи и прати, а нећеш морати штедети воду. − Ја све нешто мислим, рече Виљем, како ли ћемо живину пренети овамо. Она није баш тако дивља, али је ипак не можемо похватати? − Ја их сутра донесем, гос’н Виљем. − Али како ћеш их похватати? − Чекаш кад оно спава, па онда све уфатиш кад ’оћеш. − Ја мислим да се голубови и свиње морају оставити да подивљају? − Ништа боље не можемо за њих урадити, господине; свиње ће се моћи исхранити међу кокосовим палмама и брзо ће се размножити.
− Онда ћемо их ваљда морати убијати из пушке. − Па и убијаћемо их, млади господине Виљеме, а и голубове исто тако кад их буде много, ако останемо овде тако дуго. Тако ћемо на острву имати дивљачи. Ускоро ћемо бити добро снабдевени и живећемо у изобиљу. Сваке године ћемо, ако је божја воља, бити све богатији. Него ви ми сад морате помоћи да поставимо шатор, тако да ваша мама нађе све лепо и уредно кад стигне, јер ће, уверен сам, бити врло уморна од пешачења кроз шуму. Далеко је то за њу. − Мами је сад много боље него што јој је било, рече Виљем. Ја мислим да ће она ускоро опет бити сасвим здрава, нарочито кад дође да живи на овом лепом месту. − Ми ћемо имати много да радимо, толико да нећемо моћи све посвршавати пре него што наступи кишно доба, а то је грдна штета. Али ту се ништа не може, а догодине у ово доба живећемо много удобније. − Па шта имамо да радимо осим подизања шатора и пресељења овамо? − На првом месту имамо да саградимо кућу, а то ће нам однети доста времена, али морамо се довијати како знамо док она не буде готова. Затим ћемо морати уредити мали повртњак и посејати семе које је ваш отац донео из Енглеске. − О, то ће бити лепо; где ћете га уредити. Реди? − Већ сам ја меркао место за то: мораћемо преградити од копна онај рт, па га искрчити и очистити од шипражја. Земља је врло добра. − А шта ћемо радити после тога? − После тога ће нам требати сместиште за све ствари које имамо овде, тамо у шуми, као и на оном жалу тамо. Мораћемо их тамо оставити док не добијемо времена да их боље прегледамо, па ћемо тада проценити колико ћемо пута морати ићи с малим чамцем да их све пренесемо овамо. − Све је то тачно, Реди. А имамо ли још шта да радимо? − Још пуно којечега: морамо направити рибњак и базен за морске корњаче, па оградити место за купање, где ће Џуно моћи купати децу. − Јесте, па и саму себе, рече Џуно. − Па, знаш, мислим да ти мало прања не би шкодило, иако си чиста девојка. Него, пре свега морамо озидати честит бунар тамо на извору, да увек имамо довољно свеже воде. Ето то је доста бар за читаву годину напорног рада, а што више будемо радили, јављаће нам се све нове и нове потребе, у то не сумњам.
− Дакле, само да преведемо овамо маму и децу, па ћемо онда сви прегнути на посао. − Ја бих волео да видим све готово, млади господине Виљеме, рече Реди. Надам се да ћу на сваки начин доживети да видим све урађено. Волео бих да вас видим све удобно смештене и способне да се снађете и без мене. − Ама зашто тако говорите, Реди? Ви сте стар човек, али сте снажни и здрави. − Јесам сада, господине Виљеме, али како оно каже библија? „И усред живота ми смо у рукама смрти.“ Могу ли се онда ја, стар човек изнурен тегобама, надати дугом животу? А ипак бих волео да останем овде све дотле док сам од користи, а онда ћу, уздам се, починути у миру. Ја никако не желим да одем с овог острва, и имам некакво осећање да ћу на њему оставити своје кости. Нека буде божја воља! За неко време пошто је Реди завршио нико од њих не изусти ниједну реч, него су једнако радили, распростирали шаторско платно и причвршћивали га кочићима за земљу. Најзад Виљем поремети тишину. − Реди, јесте ли ви једном рекли да вам је крштено име Мастерман? − Тако је, млади господине Виљеме. − То је врло чудно крштено име. Је ли вам га неко други наденуо? − Јесте, млади господине Виљеме − био је то један богат човек. − Знате ли, Реди, да бих ја волео да ми ви једног дана испричате своју историју − хоћу рећи, цео свој живот, од времена кад сте били дечко. − Па можда ћу то и учинити једног дана, господине Виљеме, јер има у моме животу понешто што може бити добра поука за друге, али то ће бити тек кад будемо посвршавали послове, не још за неко време. − А колико вам је година, Реди? − Имам пуне шездесет и четири, млади господине Виљеме; то је дубока старост за морнара. Не бих се више ни могао запослити на неком броду да ме неколико капетана не познају врло добро. − Али зашто кажете „дубока старост за морнара“? − Зато што морнари живе брже од осталих људи, нешто услед тегоба кроз које пролазе, а нешто и услед своје сопствене грешке што веома много пију; а затим, они су често необуздани и нимало не воде рачуна о своме здрављу, те им се организам сатре и уништи брже него код људи на копну. − Али ви сад никако не пијете алкохолна пића?
− Не, никад, млади господине Виљеме, али сам у младости био исто тако луд као и други. Е сад, Џуно, ми смо готови, те можете донети постељне ствари. Имамо још три-четири сата, господине Виљеме, шта ћемо сад да радимо? − Зар не би било добро да припремимо огњиште за кување? Ја и Џуно ћемо доносити камење. − Ви сте паметна глава, младићу. Ја сам баш хтео то да предложим. Сутра ћу бити овде пре него што ико од вас дође, па ћу се постарати да вас дочека готова вечера кад дођете. − Ја сам у својој упртњачи донео једну боцу воде, рече Виљем, не толико воде ради колико зато што хоћу да помузем козе и однесем боцу млека за бебу. − И тиме сте доказали не само да умете да мислите унапред него и да сте добра срца, Виљеме. А сад, док ви и Џуно доносите камење, ја ћу склонити под дрвеће све ствари које сам донео у чамац. − Да ли да пустимо овце и козе, Реди? − О да, нема опасности да ће залутати: овде имају бољу пашу него на оној страни, а уједно и обилнију. Оне ће остати ту, можете бити уверени. − Онда ћу пустити Нени да иде куд јој је воља чим је Џуно помузе; али то ће бити последње што ћемо урадити пре него што пођемо натраг. Хајде сад, Џуно, да видимо колико камења можемо понети одједном. После једног сата огњиште је било готово. Реди је био урадио све што је могао; козе су биле помузене и пуштене, па су онда Виљем и Џуно пошли кроз шуму да се врате кући. Реди сиђе на жал. Кад стиже тамо, он спази једну малу морску корњачу. Пошто јој се тихо привуче, дошавши између ње и воде, он успе да је преврне на леђа. − Ово ће бити довољно за сутра, рече он улазећи у чамац, па дохвати весла и одвесла из залива натраг у увалу.
22 Дизање шатора. − Полазак на ново место становања. − Долазак госпође Сигреив. − Редијева честитања. − Планови за будућност. − Вечерају чорбу од морске корњаче. Реди стиже у затон, па пошто извуче чамац на суво, пође према шаторима, где затече цело друштво како жељно слуша Виљемово причање о свему што се урадило. Чим Реди стиже, уговорише шта ће и како ће све радити сутра. Затим се растадоше и пођоше да легну; међутим Реди и Виљем остадоше да причекају да се смркне, па да онда похватају живину, вежу јој ноге и припреме је да је ујутру метну у чамац. У свануће их Реди све позва да се обуку што могу брже, јер је желео да дигне шатор у којем је спавала госпођа Сигреив с децом, док су остали, сви осим Томице, кога су примили у женски шатор, како су га називали, спавали на неком шаторском платну простртом испод кокосових палми. Свуда су владале ужурбаност и збрка, и чим се госпођа Сигреив обуче, Реди диже шатор и однесе га у чамац заједно с постељним стварима. Одмах пошто свршише с доручком − тањири, ножеви и виљушке, заједно с неким другим потребним стварима, такође одоше у чамац. Реди још пре свега тога потрпа живину, па крену сам према новом насељу. Пошто је он отишао, друштво се спреми да пође кроз шуму кокосових палми. Виљем је ишао први, а сва три пса у стопу за њим, па онда господин Сигреив с бебом у наручју, Џуно с малом Каролином и госпођа Сигреив с Томицом, који је држао мајку за руку и чувао је, како је он говорио. Са жаљењем су се опростили од места које их је прво примило после избегнутих опасности; бацили су још један поглед по ували, олупинама разбијене лађе и товару растуреном унаоколо у свим правцима, па су онда зашли у шуму. Реди је стигао до рта и изашао на копно за непуна два сата од поласка из увале. Чим је чамац био у сигурном заклону, он није чекао да искрца свој товар, него приђе право корњачи коју је уочи тога дана био изврнуо на леђа, па је уби и очисти на жалу. Затим оде до места где је саградио огњиште од камена, наложи ватру, напуни гвозден лонац водом и пристави га да прокључа. После тога одсече један део корњаче и метну га у
лонац заједно с неколико комада свињетине, покри и остави да се кува, па пошто остатак корњаче обеси у хладовини, отиде на жал да изнесе ствари из чамца. Пусти живину, која се била сва укочила зато што су јој ноге биле тако дуго везане, али која се после кратког времена повратила и вредно стала тражити храну. Реди однесе до огњишта све тањире, ножеве, виљушке и друге ситније ствари, погледа лонац и подстакну ватру, па се врати по постељне ствари, шаторско платно и греде за шатор, које је био привезао за чамац и вукао их за њим. Требало му је два до три сата да све пренесе, јер је одстојање било прилично велико, а неке ствари су биле тешке, те старцу није било нимало криво кад је свршио посао и могао сести да се одмори. „Већ је скоро време да дођу“, мислио је Реди, „морали су поћи готово пре четири сата; а можда и нису тако рано: није лака ствар покренути поворку жена и деце.“ Реди је седео једно четврт сата, пазио ватру и понекад скидао пену с лонца, кад три пса дојурише до њега у великим скоковима. „Е, сад нису ни они далеко“, примети стари Реди. То је било тачно; после шест до седам минута појави се друштво загрејано и врло уморно. Показа се да је сирота мала Каролина била сустала, те ју је Џуно морала носити; затим се госпођа Сигреив жалила на умор, те су се морали одмарати једно четврт сата, па је онда Томица, који никако није хтео да иде уз мајку, него је трчкарао напред и натраг од једног до другог, најзад изјавио да је и он уморан и да га неко мора носити. Али није било никога ко би га могао носити, те је он ударао у плач и дреку све док нису стали и провели четврт сата чекајући да се он одмори. Али чим су поново пошли, он се опет стао жалити да је уморан, па га је Виљем доброћудно неко време носио на кркачама, и идући тако изгубио обележени пут, те му је требало доста времена док га је поново нашао. Онда је беба огладнела и плакала; па се затим Каролина уплашила што су тако дуго у шуми, те је и она ударила у плач, а Томица се стао дерати, гласније од свих осталих, што га Виљем није могао више носити, те су опет стајали и сви пили воде из боце коју је Виљем носио собом, и после тога им је било боље; најзад су стигли тако угрејани и изнурени да је госпођа Сигреив одмах отишла с децом у шатор да се мало одмори, не могавши бацити ни један једини поглед на место у којем је морала да живи од тога дана. − Ја мислим, рече господин Сигреив који је бебу предао Џуни, да је ово наше данашње путовање најбоље доказало како ми не бисмо могли ништа
учинити без вас, Реди. − Мило ми је што вас видим овде, господине, одговори Реди. Спао ми је тежак терет с душе. Сад ће вам већ бити боље. Ја мислим да ћете после неког времена живети овде врло удобно; али имамо још много да урадимо. Чим се госпођа буде одморила, ручаћемо, па ћемо онда удесити наш шатор, што ће нам бити сасвим довољно после тако тешког дана рада. А сутра ћемо почети сасвим озбиљно да радимо. − Хоћете ли сутра натраг у затон, Реди? − Хоћу господине, треба нам још намирница овде; морам донети још говедине и свињетине, брашна и грашка, и још неке друге ствари без којих не можемо. Требаће нам отприлике три путовања да пренесемо све што је у склоништу, а што се тиче оних других ствари, њих можемо прегледати и пренети их кад стигнемо. Оне могу тамо остали врло дуго а да им ништа не буде. Чим будем обавио та три путовања чамцем, моћи ћемо стално радити овде. − Али ја за то време могу овде нешто радити. − О, да, свакако, има пуно ствари које можете радити. − Хоћете ли повести собом и Виљема? − Нећу, он ће бити кориснији овде, а ја могу и без њега. Господин Сигреив уђе у шатор и затече жену сасвим одморну; сва деца су, међутим, тврдо спавала на постељи. Они причекаше једно пола сата, па онда пробудише Томицу и Каролину да сви заједно ручају. − О, боже, кликну Виљем кад Реди скиде поклопац с лонца, шта ви то имате тако укусно у томе лонцу? − То је част коју сам припремио за све вас. Знам да вам је доста усољеног меса, те ћете се сад частити као градски већници на банкетима. − А, шта је то, Реди? упита госпођа Сигреив. Мирише врло пријатно. − Ово је чорба од морске корњаче, госпођо, и волео бих да вам се допадне, јер ако вам се допадне, можете је често јести, кад сте већ прешли на ову страну острва. − То је заиста изврсно. Само нам треба соли. Имамо ли соли, Џуно? − Има мало, госпођа. Остало још врло мало, одговори Џуно. − А шта ћемо радити кад потрошимо и то мало? упита госпођа Сигреив. − Џуно је мора наћи како зна, одговори јој Реди. − Где ја нађе со?… Ја више нема, рече Џуно гледајући у Редија.
− Има је пуно тамо напољу, рече господин Сигреив показујући према мору. − Ја не зна где је, рече Џуно гледајући у томе правцу. − Шта ти хоћеш да кажеш, драги мој? упита госпођа Сигреив. − Хоћу да кажем да, само ако нам затреба, можемо добити соли колико хоћемо искувавањем слане воде у овом котлићу или прављењем солане међу стенама, где ћемо је добити на тај начин што ће сунце испарити воду, а со ће остати. Редију је то познато као год и мени. Со се увек добија на тај начин, испаравањем или искувавањем, што је потпуно иста ствар, само је искувавање нешто брже. − Ја ћу вам то брзо удесити, госпођо, рече Реди, и показаћу Џуни како да дође до соли када јој затреба. − Врло ми је мило што то чујем, јер би ми веома много недостајала со, примети госпођа Сигреив. Заиста нисам никада тако слатко ручала као данас. Сви су једнодушно говорили да је чорба изврсна. Томица је толико пута тражио да му се сипа још да му мајка више није хтела дати. Кад се сврши ручак, госпођа Сигреив остаде код деце, а Реди и господин Сигреив, уз помоћ Џуно и Виљема, поставише и други шатор и спремише све за ноћ. Кад су свршили, већ се било скоро смркло. Окупили су се сви, захвалили богу што су срећно приспели на ново пребивалиште и, онако уморни после читавог дана рада, убрзо тврдо заспали.
23 Копање бунара. − Припреме за ручак. − Господин и госпођа Сигреив се радују. − Реди се служи сврдлом. − Прављење бунара. − Уметање бурета. Сутрадан ујутро је господин Сигреив био први на ногама, и кад се Реди појавио из шатора он му рече: − Знате ли, Реди, да се овде осећам много задовољнији, и много ми је лакше при души откако сам овде него што ми је било раније. На оној другој страни острва све ме је подсећало да сам бродоломник, и нисам могао да не мислим о кући и завичају, док ми овде изгледа као да сам се одавно настанио и да сам дошао од своје воље. − Ја се надам да ће то осећање сваким даном само јачати; јер од јадиковања нема никакве користи. − То ја и сам признајем, драги пријатељу. Шта желите да прво радимо данас. − Ја мислим, господине, да нам је прва потреба снабдевање добром водом за пиће, па зато желим да и ви и млади господин Виљем… него, ево њега, добро јутро, господине Виљеме… ја баш кажем како би било добро да господин Сигреив и ви ишчистите извор док ја будем на путу с чамцем. Јуче сам донео собом још један ашов, па можете обојица радити. Можда ће најбоље бити да одемо тамо, пошто видим да Џуно спрема доручак. Видите, господине Сигреиве, ми морамо ићи навише за воденом жицом док не зађемо међу кокосове палме, где ће она бити заклоњена од сунца. То ћемо лако постићи ако копамо према палмама и посматрамо како вода тече. Затим ћемо ископати довољно широку рупу да се у њу може уметнути једно буре за воду, које лежи на жалу тамо у ували. Ја ћу га донети данас по подне, па кад се оно тако укопа у земљу, увек ће нам бити пуно воде за употребу, а извор ће га стално пунити уколико се буде празнило. − Потпуно вас разумем, одговори господин Сигреив, то ће данас бити наш посао док се ви не вратите. − Е па мени онда не остаје ништа друго да урадим него да Џуни рекнем
нешто о ручку, одговори Реди, па да мало презалогајим и кренем. Ово дивно време се не сме пропустити. Реди рече Џуни да у тигању испржи нешто свињетине, па да одреже неколико комада корњаче и спреми од њих шницле за ручак, а уз то и да подгреје преосталу чорбу од корњаче; па затим с двопеком и комадом говеђег меса у руци сиђе у чамац и завесла према ували. Господин Сигреив и Виљем су вредно радили, и око подне рупа је већ била довољно широка и дубока према упутствима које им је Реди био дао. Онда они прекидоше рад, па одоше до шатора, где затекоше госпођу Сигреив како крпи дечје рубље. − Не знате колико се осећам задовољнија откако сам овде, рече госпођа Сигреив узимајући за руку свог мужа чим овај седе крај ње. − Ја се надам да ти већ предосећаш како ћемо одсад срећно живети, драга моја, рече господин Сигреив. Уверавам те да и ја осећам то исто и да сам баш јутрос говорио Редију о томе. − Ја осећам да бих могла увек живети овде, тако је тихо и лепо. Али знаш ли да ми нешто недостаје? Нема никаквих птица певачица као у нашој земљи. − Ни ја нисам видео никаквих птица осим морских, а њих има пуно. Јеси ли их ти видео, Виљеме? − Само једном, тата. Видео сам једно јато у даљини. Реди није био са мном, те нисам могао да знам какве су то птице; али су биле велике отприлике као голубови, како ми се учинило. Ено, Реди долази иза рта, настави Виљем. Ала брзо плови тај мали чамац! Има чика-Реди прилично да весла кад плови одавде према ували. Је л’ готов ручак, Џуно? − Јесте, гос’н Виљем. Одма’ буде. − Хајдемо доле да помогнемо Редију и изнесемо ствари пре ручка, рече господин Сигреив. И одоше, па Виљем докотрља празно буре које је Реди био довезао. Шницле од морске корњаче су им се исто тако допале као и чорба од корњаче, а у ствари, пошто су тако дуго живели од усољеног меса, необично им је пријало враћање на свежу храну. − А сад идемо да довршимо бунар, рече Виљем чим се ручак сврши. − Како напорно радиш, Виљеме! рече његова мајка. − Па морам да будем вредан, мама; сад морам учити да радим све. − А то ћете брзо научити, рече Реди. Откотрљаше буре до извора и, на своје велико чуђење, нађоше велику
рупу коју су били ископали пре непуна два сата сасвим пуну воде. − О, боже! рече Виљем. Сад ћемо морати избацивати сву ту воду да бисмо спустили буре у рупу. − Размисли малко, Виљеме, рече господин Сигреив. Пошто вода извире врло брзо, то не би био лак посао. Зар не бисмо могли урадити ништа друго? − Шта, тата? Знаш и сам да би буре пловило по површини, рече Виљем. − Разуме се да би, овакво какво је сад, али зар нема начина да се удеси да потоне? − О, има. Сад знам… Морамо избушити неколико рупа на дну, па ће онда буре потонути само од себе. − Тачно тако, господине, умеша се Реди. Ја сам знао да ћемо морати радити тако нешто, па сам понео собом велико сврдло. Реди пробуши три-четири рупе на дну бурета, и док је оно пловило на води, вода је постепено улазила у њега, те најзад сасвим потону. Чим се ивица бурета поравна с површином воде, они ашовима и лопатама испунише земљом празнине око бурета и бунар је био готов. − Сутра, када се мутљаг слегне, вода ће бити бистра као суза и остаће увек таква, ако се не мути, рече Реди. Тако смо данас свршили нешто корисно. А сад да изнесемо све остале ствари оздо из чамца.
24 Предвиђање даљих радова. − Посећи дрвеће. − Место за базен за корњаче и башту. − Џуно и Виљем на послу. Сутрадан, одмах после доручка, господин Сигреив рече: − Сад, кад имамо да урадимо толико ствари, моје је мишљење, Реди, да треба утврдити план извођења тих радова; смишљеност је најважнија ствар при сваком раду. Сад ми ви реците на чему ћемо све радити у току идуће седмице, јер је сутра дан одмора, недеља, па иако, откако смо на копну, још нисмо могли светковати тај дан како би требало, мислим да га одсад морамо поштовати и празновати. − Да, господине, одговори Реди, и ја сам мислио да то предложим, да ви то нисте учинили. Сутра ћемо се одморити од рада и помолити се богу. А сад што се тиче вашег предлога. господине Сигреиве − хоћемо ли да почнемо од дама? − Не треба да сматрате да међу нама има дама, Реди, рече госпођа Сигреив, бар не високих дама. Мени се брзо враћају здравље и снага, те сам решена да будем врло корисна. Намеравам да помажем Џуни у свим кућним пословима, да кувам и перем, да се бринем о деци и поучавам их, да крпим одело и рубље и радим све што буде потребно. Ако будем могла и нешто више, радићу, али на сваки начин Џуно ће вама бити на расположењу већим делом дана, ако не и поваздан. − Мислим да можемо бити задовољни тиме, господине Сигреиве, одговори Реди. Сад, господине, две најхитније ствари, изузимајући грађење куће, јесу прекопавање комада земље и засејавање кромпира и семења, па онда прављење базена за корњаче, да их можемо хватати и стављати тамо пре него што престану да полажу јаја. − Имате право, рече господин Сигреив, али шта треба прво радити? − Ја бих рекао, базен за корњаче, пошто то значи само који дан рада за вас, Џуно и Виљема. Мени ове недеље неће бити потребна ваша помоћ. Ја ћу се одлучити у погледу неког места у близини где је дрвеће најзбијеније у шуми, па ћу га сећи док не искрчим довољно велик простор на којем ћемо