Фредерик Меријет - Бродолом Пацифика

временом саградити магацин за намирнице, и чим прође кишно доба, можемо тамо пренети и све намирнице с оног краја острва. Ту ћу ја имати пуну недељу дана посла, док пообарам потребно дрвеће, препилим грађу у одговарајућој дужини и припремим све за грађење куће, а онда сви морамо прегнути на посао из све снаге да је саградимо без отезања. Морамо направити прозоре, а касније можда и огњиште, али ћемо на сваки начин бар бити под кровом и лежати у сувоти. − Хоћете ли заиста моћи да је подигнете на време? Кад ће по вашем мишљењу почети кишно доба? − За три-четири недеље. Кишно доба не почиње увек тачно у исто време, али свакако неће доћи много касније. У другој седмици ће ми неизбежно морати помагати једно или двоје од вас, ако не и сви. Сад сам се сетио да се сутра морам вратити у увалу. − А за шта идете? − Зар се не сећате, господине, оних ваших кола на два точка упакованих у асуре, која је бура избацила на обалу. Ви сте се насмејали кад сте их видели и рекли сте да вам сад нимало нису потребна. Али, господине Сигреиве, точкови и осовина ће нам добро доћи, јер ћемо, кад будем посекао дрвеће, направити широку стазу од тога места, па ћемо онда балване помоћу точкова извући много лакше него кад бисмо их сами вукли или носили. − То је одлична мисао, Реди. То ће нам заиста уштедети много труда. − Надам се да хоће, господине. Млади господин Виљем и ја отићи ћемо у понедељак рано ујутру и вратићемо се пре доручка. Данас ћемо се одлучити у погледу места на којем ће нам бити башта, где ћемо правити базен за корњаче и где ће се обарати дрвеће. То ће бити наш посао, господине Сигреиве, а Виљем и Џуно могу овде мало боље уредити ствари док нам не буду потребни. − Господин Сигреив и Реди се после тога спустише на жал, па пошто су неко време прегледали подморске коралне греде, Реди рече: − Знате, господине Сигреиве, нама у базену за корњаче није потребно много воде, јер ако би био сувише дубок, било би тешко хватати их кад нам затребају. Треба нам само известан простор пун воде, окружен ниским зидом од камења, тако да животиње не могу побећи, јер се оне не могу пети, иако се могу кретати по степенастом песку помоћу својих пераја. Дакле, господине, корална греда се овде уздиже високо изнад воде, која је на простору између ње и жала довољно дубока, док стене на обали готово потпуно ограђују овај простор с те стране и не дају им да отпузе преко

обале. Нама не остаје скоро ништа друго него да попунимо друге две стране, и базен ће бити готов. − Видим да то неће бити ни дуг посао, само ако будемо могли наћи довољно поломљених стена, рече господин Сигреив. − Скоро све оне које су на жалу поломљене су, одговори Реди, а има их доста сасвим близу нас; неке ће бити претешке за ношење, али се могу пренети овамо између полуга и ћускија − ми их имамо три-четири. Шта велите. господине, како би било да позовемо младог господина Виљема и Џуно, па да почнемо радити. Можемо нешто урадити до ручка. Господин Сигреив викну и махну шеширом, и Џуно и Виљем дођоше до њих. Џуни наредише да се врати по две полуге, док је Реди објашњавао шта треба урадити. Пошто се Џуно вратила с алатом, господин Сигреив и Реди су остали уз њих и помагали им још неко време, а онда одоше даље на рт да одреде место за башту, оставивши Виљема и Џуно да наставе посао.

25 Редијеви планови за будућу башту. − Томица је врло неваљао. − Навлачи болест на врат. − Томица једе зрна рицинусове биљке. Господин Сигреив и Реди одоше даље жалом док не дођоше до рта који је Реди сматрао као згодно место за прављење повртњака. На њему нађоше довољно земље, премда у танком слоју, а како је рт био узан на превлаци која га је спајала са копном, видеше да неће морати правити дугу ограду. − Знате, господине, рече Реди, можемо и причекати до свршетка кишног доба, па да тек онда подигнемо ограду, а дотле је можемо припремити кад нам време буде дозволило. Семење и кромпир неће изнићи док не прођу кише, те нам не остаје ништа друго него да изриљамо земљу и засејемо је што пре можемо. Морамо искрчити све жбуње, а то нам неће бити тешко, јер је слој земље танак, па онда посејати један део семена, јер ове године нећемо моћи правити већу башту; али морамо засејати сав кромпир како год знамо, па макар и не могли свршити шта друго. − Ако не морамо правити ограду, одговори господин Сигреив, мислим да ћемо моћи искрчити довољан комад земље у току једне недеље дана да засејемо све што нам је потребно. − Први ће нам посао бити да почупамо ситније шибље, рече Реди, и да изриљамо земљу; крупније жбуње морамо оставити, ако сад немамо времена. Томица нам може бити од помоћи на тај начин што ће одвлачити на страну жбунове које ћете ви чупати; али сад би било добро да идемо да разгледамо шуму и одредимо место за обарање дрвећа. Ја сам већ обележио једно такво место. Ено га онамо, на око педесет јарда [16] с оне стране шатора. Морамо заћи једно сто јарда дубље у шуму. Реди и господин Сигреив пођоше у правцу у којем је стари морнар био показао и дођоше до нешто вишег земљишта, где је дрвеће било тако густо да није било лако проћи између њега. − Ево, ово је то место, господине, рече Реди. Ја намеравам да у овом делу шуме насечем сву грађу за подизање куће, па ће остати чистина у

облику квадрата, а насред те чистине ћемо саградити магацин. Знате како је господине, ако буде потребе − мада, несумњиво, засада нема изгледа за то − с нешто мало више труда могли бисмо га претворити у место за заклон и одбрану, јер бисмо извесним бројем брвана овде-онде између појединих дрвета направили од њега оно што се у Источној Индији назива стокадом. [17] − Сасвим тачно, драги пријатељу, али се ја надам да нам оно неће никако требати за такве сврхе. − И ја се надам, господине; али је најбоље бити спреман, иако имамо пуно других послова пре него што стигнемо и да помислимо да то радимо. Е сад, господине, пошто је ручак готов, биће најбоље да се вратимо, па ћемо по ручку почети сваки свој посао. Ја волим сваки почетак, макар како незнатан био. Џуно и Виљем се вратише на ручак, који је била приправила госпођа Сигреив. Обоје су се били јако загрејали од напорног рада, али су били живо заинтересовани за свршетак свога посла. Томица је цело пре подне био врло досадан: није научио лекцију, спустио је Каролини жишку на шаку и опекао је. Зато га је отац, чим је сазнао за његово понашање, казнио да остане без ручка, а он је сео натмурено и замишљено гледао како хране нестаје, али није плакао нити молио за опроштај. Пошто се ручак сврши, госпођа Сигреив замоли мужа, кад се овај спремао да пође на рт с ашовом и секирицом у руци, да поведе собом и Томицу, јер она има пуно посла, па не може пазити на њега, бебу и Каролину. Зато господин Сигреив узе Томицу за руку и одведе га на рт, па му рече да седи близу њега док он вади шибље. Господин Сигреив је вредно радио, а кад је рашчистио један део земљишта, нареди Томици да шибље које је он повадио носи нешто даље и меће на гомилу. То је Томица радио као од беде, јер је био нерасположен. Кад господин Сигреив искрчи секирицом велики комад земљишта, он узе ашов да повади корење и да преврне земљу, а Томицу остави да се сам забавља. Томичин отац није гледао шта му син ради за читав сат док је био заузет својим послом, али дете одједном поче плакати, а кад га отац упита зашто плаче, он не одговори ништа, него само заплака још јаче, па се најзад поче хватати за трбух и дречати још гласније. Како је, изгледа, дечко осећао јаке болове, отац остави посао и поведе га до шатора, где и госпођа Сигреив, уплашена његовом дреком, изађе из шатора. Али је дете само дречало и није хтело да одговара на питања, а отац и мајка нису могли никако да схвате шта му је. Стари Реди, који је дуго слушао како Томица вришти, помисли да је нешто озбиљно посреди, па и он остави посао и дође

да види шта је детету. Кад чу шта се догодило, он рече: − Будите сигурни да је дете појело нешто од чега је добило грчеве. Кажи ми, Томице, шта си јео кад си био тамо доле? − Бобице! дрекну Томица. − То сам и мислио, госпођо, рече Реди. Морам ићи да сам видим какве су то бобице. И старац се пожури на место где је господин Сигреив радио. За то време госпођа Сигреив је била у силном страху да јој се дете није нечим отровало, те господин Сигреив оде да међу лековима потражи рицинусово уље. Реди се врати баш кад се господин Сигреив журио с бочицом у руци. Он рече Редију да ће Томици дати мало рицинуса. − Ама, господине, рече Реди, који је држао у руци некакву биљку; ја мислим да не треба да му дајете више тога лека, јер изгледа да га је он сам већ узео сувише. Погледајте, господине, ово је, ако се добро сећам − а скоро сам сигуран да се не варам − рицинусова биљка, а ово су рицинусове бобице које је Томица јео. Реци, Томице, јеси ли јео ових бобица? − Јесам! викну Томица хватајући се обема рукама за трбух. − Погодио сам. Подајте ви њему да попије нешто топло, па ће му брзо бити боље; ништа му се неће догодити, а то ће му бити поука да никад више не једе никакве бобице ни зрневље. Реди је рекао сушту истину, али је Томица био болестан тога дана и врло је рано легао у постељу.

26 Томица прави башту и добија корисне савете. − Јарац грунуо у Томицу. − Томица се рђаво влада. − Кокосови ораси. − Напредовање радова. − Базен за корњаче. Сутрадан, док су господин Сигреив, Виљем, Џуно и Реди били заузети сваки својим послом госпођа Сигреив је седела испред шатора, а мали Алберт је пузио близу ње. Каролина се трудила да шије иглом, а Томица је правио рупе у земљи и у сваку стављао по један каменчић. − Шта то радиш, Томице? упита га госпођа Сигреив? − Играм се − правим башту, одговори јој Томица. − Правиш башту! Онда треба да засадиш дрвеће у њој. − Не треба. Ја сејем семење; ево, погледај, рече Томица и показа на каменчиће. − Каменчићи неће нићи, мама; рече Каролина. − Не, мила, али семење биљака и цвећа хоће. − То и ја знам, рече Томица; али ово је кобајаги, јер ја немам семења. − Али ти си рекао да сејеш семење, а не камење, Томице. − Ама па то је кобајаги, а то је то исто, одговори Томица. − Није баш сасвим исто, Томице. Замисли да си јуче само кобајаги јео бобице, а не истински; зар то не би било боље? − Нећу више јести бобице, одговори Томица. − Не, нећеш оне исте бобице; али ако би видео нешто друго што би ти се чинило добро, бојим се да би ти то јео, па би опет био болестан, и то још горе него јуче! Никад не смеш јести ништа док ти се не да. − Ја волим кокосове орахе. Зашто их не наберемо да их једемо? Толико их има на дрвећу. − Али ко ће да се попне тако високо, Томице? Можеш ли ти? − Не могу, али што се не попне Реди, или тата, или Виљем? Зашто не

рекнете Џуни да се попне? Ја волим кокосове орахе. − Па сигурно ћемо их и добити неком згодном приликом, кад сви не буду имали тако много посла, а сад немају времена. Зар не видиш како сви вредно раде? − Ја волим чорбу од корњаче, одговори Томица на то. − Виљем и Џуно праве базен за корњаче, па ћемо је чешће јести; али не можемо имати све што волимо чим зажелимо. − А шта је то морска корњача, мама? упита мала Каролина. − То је једна врста животиња које живе у мору, али нису рибе. − Ја волим пржене рибе, рече Томица. Зашто ми не једемо пржене рибе? − Зато што сви: имају много посла, па засада нико нема времена да их хвата. А згодном приликом ћемо је добити, нема сумње. Иди, драги Томице, донеси натраг малог Алберта: отпузио је сувише близу младога јарца Билија, а он понекад хоће да груне роговима. Томица оде по бебицу која је пузила према већ прилично одраслом јарету, и у тренутку кад подиже малог брата, он ногом удари јарца по глави. − Немој то да радиш, Томице, грунуће те главом, па ћеш настрадати. − Баш ме брига! одговори Томица, држећи бебицу за ручицу, а за то време се и даље ритао ногама према Билију. Али Били није више хтео да трпи такво поступање: спустио је главу, прескочио Томицу и грунуо га у прса, и Томица и мали Алберт се претурише на земљу један преко другога. Бебица удари у вриску, а и Томица стаде плакати. Госпођа Сигреив им прискочи и подиже бебицу, а Томица, прилично уплашен, грчевито се дочепа скута мајчине хаљине да се заклони, непрестано се осврћући и гледајући натраг у Билија, који је изгледао јако расположен да понови напад. − Зашто не слушаш шта ти се каже, Томице? Јесам ли ти рекла да ће те Били грунути главом, рече госпођа Сигреив умирујући дете. − Ништа се ја не бојим од њега, одговори Томица видећи да јарац одлази даље. − Не, не бојиш се, сад си врло храбар кад је он отишао; али ти си уопште врло неваљао дечко кад не слушаш што ти се каже. Сећаш ли се лава у Кептауну? − Не бојим се ја ни лава! одговори Томица.

− Сад кад не видиш ниједнога, али би се страшно уплашио да га видиш ту крај себе. − Ја сам га гађао камењем, рече Томица. − Јесте, гађао си га, а да ниси то урадио, лав те не би онако поплашио, као што те ни Били не би малочас претурио да га ниси дирао, одговори му госпођа Сигреив. − Мене Били никад не грува, рече мала Каролина. − Не, мила моја, зато што га ти не задиркујеш; али твој брат Томица много воли да задиркује животиње, па га оне зато кажњавају и плаше. Врло је ружно од њега што то ради, нарочито кад му тата и ја говоримо да то не чини. Добра деца увек слушају своје родитеље, али Томица није добар дечко. − Ти си рекла да сам добар дечко кад сам јутрос знао лекцију, одговори Томица. − Јесам, али треба увек да будеш добар, рече му мајка. − Не могу ја бити увек добар, примети Томица. Сад сам јако гладан, хоћу да ручам. − Нема сумње, Томице, да је већ време ручку, али мораш причекати док сви дођу кући с рада. − Ено, Реди већ иде с џаком на рамену, примети Томица. Реди брзо стиже до места где је седела госпођа Сигреив и спусти џак на земљу. − Донео сам вам мало младих кокосових ораха, а и мало старих с дрвећа које сам оборио. − Ох! кокосови ораси! Ја волим кокосове орахе! кликну Томица. − Јесам ли ти рекла, Томице, да ћемо их добити згодном приликом? Само су они дошли брже него што смо мислили. Јесте ли се много угрејали, Реди? − Јесам, госпођо, одговори Реди бришући зној с лица. Угреје се човек при овом послу, јер у шуми нема ни најмањег ветрића да човека освежи. Да ли желите да вам донесем нешто с оне стране острва, јер ћу ићи тамо одмах по ручку? − За шта идете? − Мораћу донети точкове ради извлачења грађе; јер је морам склањати у страну док се не направи стаза. Бићу принуђен да поведем младог господина Виљема да ми помогне.

− Виљем ће без сумње уживати да иде с вама. Мора бити да му је већ доста ношења тешког камења. Не пада ми на памет ништа нарочито што бих желела, Реди, одговори госпођа Сигреив. Ево га, долази с Џуном, а видим да је и господин Сигреив спустио ашов. Зато, драга Каролина, припази мало на Алберта док ја донесем ручак за њих. Реди поможе госпођи Сигреив, те поставише за ручак на земљи, јер у своје ново пребивалиште нису били донели столове и столице, пошто су мислили да ће моћи и без њих док им нова кућа не буде готова. Виљем поднесе извештај да ће он и Џуно до сутра довршити базен за корњаче. Господин Сигреив је био искрчио толико земљишта да је могао да посеје пола џака кромпира који су спасли приликом бродолома, те су за дан-два могли да раде свом снагом на обарању и извлачењу грађе. После ручка Виљем и Реди одоше чамцем и вратише се још пре мрака с точковима и осовином од кола, и још неким стварима којима су попунили товар. За чамцем су вукли и неколико комада дебеле грађе која ће им, по Редијевим речима, требати као довратници за главни улаз у кућу. Господин Сигреив је то по подне био оставио свој посао и отишао да помогне Џуни, па рече да је базен за корњаче, иако није потпуно довршен, у ствари готов, јер корњаче већ не би могле изаћи из њега кад би их тамо метнули.

27 Извртање једне корњаче. − О пецању рибе. − Довршење базена. − Шпанци и Португалци. − Колоније. − О завичајној земљи и њеним колонијама. − Дизање и пропадање народа. − Историја Мавара у Шпанији. − Е сад, млади господине Виљеме, рече Реди, ако вам се не спава, можда ће вам бити по вољи да ноћас пођете са мном па да покушамо да изврнемо коју корњачу; јер њихово доба брзо пролази, и оне ће ускоро напустити острво. − О, да, ја бих то јако волео. − Е онда морате причекати док се смркне. Ноћас неће бити много месечине, а то је још боље. Чим сунце ишчезе, Виљем и Реди сиђоше на жал и мирно седоше на једну стену. После кратког времена Реди опази како једна корњача мили по песку, па пошто изрази жељу да Виљем иде за њим ћутећи, пође тихо до саме воде, да тако одсече животињу од мора. Чим их корњача опази, она се упути води, али је они сретоше, и Реди је дохвати за једно предње пераје, па је изврну на леђа. − Ето, видите, млади господине Виљеме, тако се изврће корњача; само пазите да вас не дочепа устима, јер ако би вам се то десило, одгризла би вам комад меса; то имајте на уму. Сад животиња не може никуд отићи, јер се не може сама преврнути, па ћемо је ујутру наћи на том истом месту. Сад идемо даље низ жал да нађемо још коју. Реди и Виљем остадоше до после поноћи и за то време изврнуше шеснаест које малих, које великих корњача. − Ја мислим да ће то бити довољно за овај пут, господине Виљеме: ово је добар лов за једну ноћ, јер смо осигурали храну за више дана. Али после три-четири дана морамо поново покушати, да бисмо увећали своје благо. Сутра ћемо их све метнути у базен. − А како ћемо носити тако велике животиње?

− Не морамо их ми носити; подметнућемо под њих комад старог платна и тако их вући, а то можемо лако урадити по глатком песку. − Зашто не уловимо и коју рибу, Реди? Могли бисмо их ставити у базен за корњаче. − Оне не би дуго остале у њему, Виљеме, а и ако би остале, тешко бисмо их после ухватили. Временом ћемо морати направити посебан базен за рибе. Досад нисмо имали времена, јер смо имали да радимо хитније и важније послове. Ја сам често мислио да припремим неколико струкова, али никако нисам доспео, јер ми се увече јако спава после читавог дана тешког рада. Али чим саградимо кућу, ми ћемо то удесити, па кад вас ја поучим како се пеца риба, ви ћете бити наш главни рибар. − Али да ли ће риба хтети да загриза ноћу? − О да, и то још боље него дању. − Е па, ако ми прибавите струк и покажете све што треба, ја ћу наћи сат-два времена после рада, јер Томица непрестано тражи пржене рибе, а знам да је и мама већ сита меса из саламуре, па мислим да оно не прија ни малој Каролини. Много се обрадовала кад сте прекјуче донели оне кокосове орахе. − Е лепо, ја ћу сутра увече узети комадић свеће, па ћу при њеној светлости удесити неколико струкова и удица. Ми ионако не трошимо много свећа. − Не, срећни смо да што пре легнемо; међутим ми имамо два-три сандука свећа разних врста тамо у ували. Шта ћемо радити кад то потрошимо? − Мораћемо употребљавати кокосово уље, а у томе нећемо никад оскудевати. Лаку ноћ, млади господине Виљеме. Сутрадан пре доручка све је живо било запослено преношењем корњача у базен. По доручку Виљем и Џуно довршише базен онде где зидови још нису били довољно високи, и кад се вратише на ручак, изјавише да су извршили свој задатак. Господин Сигреив такође изјави да је, како он мисли, искрчио засада довољан комад земље, а како је Џуно била потребна госпођи Сигреив да јој то по подне помогне у прању рубља, они сложно решише да Виљем, Реди и господин Сигреив сиђу у башту и посеју кромпир. Реди је радио ашовом, док су господин Сигреив и Виљем секли кромпир на комадиће, тако да сваки комадић има по једно окце, и док су били тако запослени, Виљем у току разговора рече оцу:

− Ти си ми, тата, сутрадан по одласку са Рта добре наде обећао да ћеш ми објаснити зашто се он тако зове, као и шта је то колонија. Хоћеш ли то сад учинити? − Хоћу, драги сине; али мораш пажљиво слушати, па ако не разумеш што ти кажем, не заборави да ми то рекнеш, а ја ћу покушати да ти ствар боље објасним. Теби су говорили да смо ми Енглези сад господари мора, али ствари нису увек тако стајале. Најстарији морепловци новог доба били су Шпанци и Португалци. Шпанци су открили Америку, а Португалци Источну Индију. У оно време, пре више од три стотине година, Енглеска није била тако снажна држава каква је сада и имала је сразмерно мало бродова; а ни Енглези се по предузимљивости нису могли поредити са шпанским и португалским народима. Покушавајући да открију пут за Источну Индију, Португалци су дошли до Рта добре наде; али су у то доба бродови били мали у поређењу с овима које имамо данас, а око тога Рта ветрови су дували тако бесно да га никако нису могли опловити, те су га прво звали Cabo Tormentoso, или Бурни рт. Најзад су успели у својим покушајима, те су га прозвали Cabo de Buona Speranza, или Рт добре наде. Срећно су стигли у Индију, па пошто су посели многе њене крајеве, водили су трговину која је за њихову земљу била извор великог богатства. Разумеш ли? − Разумем, тата. − Теби је, драги сине, врло добро познато да се човек рађа, доспева до мушке зрелости и снаге, стари, губи снагу и умире. Са читавим народима бива исто што и са сваким човеком. Португалци су онда били дошли до своје зрелости као народ, док су се други народи тек снажили, а међу те друге народе спадају Холанђани, који су се са Португалцима отимали о првенство у трговини с Индијом. Они су им постепено преотели колоније и трговали су место њих. Затим су Енглези прокрчили себи пут у те земље, преотели колоније од Холанђана и Португалаца и одонда их стално држали у својим рукама. Португалија, која је некад била најпредузимљивија земља на свету, данас је просто једна цифра. Холанђани су постепено изгубили своју важност; док се каже, и то сасвим оправдано, да у енглеским поседима сунце никад не залази; јер пошто се земља окреће око њега, оно сија на једном или на другом крају земљине кугле, који су колоније наше домовине. − Јесте, потпуно разумем, тата; али сад ми реци зашто Енглеска и други народи тако жуде за оним што ти зовеш колонијама? упита Виљем. − Зато што тако много желе да подигну благостање своје земље матице.

У самом зачетку колоније за њу представљају знатне издатке, јер им је потребна њена потпора. Али уколико више напредују, оне постају све способније да јој се одужују тиме што купују њене индустријске прерађевине, а дају за њих своје производе, што представља корисну размену за обе стране, али кориснију за мајку домовину него за колоније, јер мајка домовина, присвајајући себи право да подмирује све потребе колонија, има у њој тржишта за радну снагу свога народа без икакве конкуренције. А ту, драги сине, можеш да запазиш каква упоредна сличност постоји између колоније и мајке домовине на једној и детета и родитеља на другој страни. У раном детињству мајка домовина, помаже и подржава колонију као новорођенче; а што се више колонија развија и јача, она враћа своје дугове; али поређење не престаје ту. Чим је колонија постала толико јака и моћна да се стара за себе, она збацује јарам потчињености и проглашује се независном; исто онако као што и син, кад одрасте и постане зрео човек, напушта очеву кућу и лаћа се посла да себи заслужи средства за опстанак. Исто је тако сигурно да то мора наступити као што је сигурно да ће птица напустити родитељско гнездо чим научи летети. Најбољи пример за то имамо у случају Сједињених Држава Америке, које су пре неких педесет година [18] биле колонија Велике Британије, а сад брзо постају једна од најјачих држава. − Али зар није незахвално од стране једне колоније да напусти своју мајку домовину, која ју је тако дуго штитила, чим јој више није потребна њена помоћ? − У први мах може да изгледа да је то тачно; али кад се боље размисли, мора се доћи до другог закључка: мајка домовина се више него наплатила за све што је учинила колонији, и то много пре него што је колонија била у стању да се отресе зависности од ње, тако да колонија после извесног времена, почиње тешко подносити права која мајка домовина себи присваја: с одраслим човеком се не може поступати као са дететом. − А сада ми, тата, одговори на једно друго питање: ти малочас рече да се народи уздижу и пропадају, па си за доказ навео Португалце. Да ли ће и Енглеска једном опасти и бити без веће важности, као што је Португалија данас? − На то питање може се дати одговор само ако се загледа у историју, а историја нас учи да је то судбина свих народа. Према томе морамо очекивати да ће то једнога дана бити суђено и нашој драгој домовини. Ми засад не видимо знаке тога, као што не запажамо прикривеност сене смрти која лежи у нашим телима; али ипак дође време кад човек мора да умре, па тако мора бити и са народима. Да ли су Португалци на врхунцу своје

моћи икада помишљали да ће спасти на оно што су данас? Да ли су могли веровати у то? Да, драги сине, енглески народ мора временом снаћи удес свих других народа. Постоје разни узроци који могу убрзати или продужити тај период, али кад-тад Енглеска неће више бити господарица мора, нити се хвалисати својим поседима широм земљиног шара. − Ја се надам да ће дотле протећи још много времена. − Томе се нада сваки Енглез који воли своју домовину. Сети се да је Велика Британија, када је Римска империја била на врхунцу своје моћи, била насељена простим варварима и дивљацима. Сад Рима више нема и за њега се зна само из историје и по остацима његове некадашње величине, док Енглеска стоји у реду највиших народа. Ко насељава највећи део афричког континента? Варвари и дивљаци; а ко зна шта може од њих бити једног дана? − Како? Зар да Црнци постану велики народ? − То је тачно оно што су Римљани могли рећи у старо време: „Како? зар да британски варвари постану велики народ?“ А они су то ипак постали. − Али Црнци, тата, па они су… црни! − Сасвим тачно; али то није разлог да до тога не дође. Што се тиче загасите боје њихове коже, већина Мавара је исто тако црна као и Црнци; па ипак су Маври некада били велики народ, а уз то и најпросвећенији народ свога времена, са тако много одличних особина: пуни часности, племенитости, углађености и витештва. Они су освојили Шпанију и држали је под својом власти неколико стотина година; донели су дотле непознате уметности и науке, а били су исто толико храбри и јуначни као што су били часни и поштени. Ниси никад читао историју Мавара и Шпаније? − Нисам, тата. Јако бих волео да је читам. − А заволећеш је још и више кад је будеш прочитао: то је историја пуна пустоловина и догађаја, вероватно најзанимљивијих који су се икад прикупили у једној књизи. Ја сам је имао у библиотеци коју сам саставио чекајући да се вратим у Сиднеј, али не могу да знам да ли се она налази међу књигама које смо спасли. Временом ћемо имати прилике да се побринемо за њих. − Бура је избацила на копно и два сандука књига, зар не, тата? − Јесте, два или три; али, ако се тачно сећам, ја сам их имао укупно петнаест до шеснаест. Сад кад смо изрезали све кромпире, хајде да помогнемо Редију да посеје и њих и семење које смо донели из Енглеске.

28 Припреме за пецање. − Пецање. − Срећно спасење. − Редијев прекор Виљему. − Виљемова риба. − Обарање кокосових палми. Те ноћи је Реди седео два-три сата дуже и радио при свећи, а Виљем му је правио друштво, врло марљиво запослен стављањем олова и удица на струкове. Најзад је све било готово. − А какав мамац морамо употребити, Реди? − Ја бих рекао да је најбољи мамац месо из шкољки које се налазе у песку; али би, по моме мишљењу, исто тако послужио и комадић свињског сала. − А где ћете пецати, Реди? − Мислим да би најбоље место било на крајњој тачки рта, онде где улазим с чамцем између гребена − вода је дубока сасвим при стенама. − Ја сам нешто мислио, Реди, да ли би ове морске птице биле добре за јело? − Не баш особито, млади господине Виљеме, јако су жилаве и миришу на рибу. То ћемо пробати кад не будемо имали ништа боље. Сад смо положили у земљу семење и кромпир, а сутра ујутру се морамо сви бацити на сечење и извлачење грађе. Ја мислим да ће бити најбоље да и господин Сигреив ради секиром као и ја, а ви и Џуно можете, кад вам ја будем показао како да радите, привезивати грађу за осовину и одвлачити је до места где смо одлучили да градимо кућу. А сад мислим да би било добро да се спава. Али се Виљем био решио да ради нешто друго: он је знао да би његовој мајци било врло мило кад би добила мало рибе, те се реши да пре спавања упеца коју, пошто је месец сијао тако да се видело као по дану. Зато је мирно причекао, па кад му се учинило да Реди спава као и остали, изашао је са струком и сишао на жал, где је изабрао две-три шкољке, смрвио их између два камена, извукао из њих месо и метнуо га на удице као мамац. Затим је отишао на рт. Била је дивна ноћ, морска површина глатка, а месечеви зраци су продирали дубоко у воду. Виљем баци струк, па чим

олово додирну дно, он га повуче отприлике за једну стопу, како га је Реди био поучио, и није држао струк у руци више од пола минута, кад нешто стаде снажно трзати, а он, не надајући се томе, замало не паде у воду. Риба је била тако јака да му је струк брзо клизио из руке и гребао му прсте; али после неког времена он ипак успе да је савлада, па затим извуче на жал велику рибу сребрних крљушти, тешку осам до девет фунти. Чим ју је одвукао толико далеко од руба стене да не може опет скочити у воду, Виљем извади удицу, па се реши да улови још једну. Струк му потону у воду исто онако брзо као и пре, и опет нешто стаде жестоко трзати; али је Виљем овога пута био спреман, те пусти да се риба замори, па је затим извуче и виде да је чак и већа него прва. Задовољан својим успехом, он смота струк, па пошто протури парче канапа кроз шкрге риба, одвуче их до шатора и обеси о стуб да му их пси не поједу, затим уђе у шатор, па убрзо тврдо заспа. Сутрадан Виљем је био први на ногама, па врло весело показа Редију свој лов; али је Реди био веома незадовољан њиме. − Поступили сте врло непромишљено, млади господине Виљеме, излажући се таквој опасности. Ако сте се већ били решили да пецате рибу, што ми то нисте рекли, па бих и ја ишао с вама. Ви и сами кажете да вас риба замало није одвукла у воду; а претпоставите да се то догодило и да је место ових лубина, или смудута, како их ми зовемо, вашу удицу прогутала нека омања ајкула. Ви бисте морали упасти у воду; а стене су тако окомите онде да не бисте били у стању да изађете пре него што би вас нека ајкула зграбила. Помислите за часак, Виљеме, како би очајавали ваш отац и мајка и ја, јер и ја вас нежно волим; помислите на каквим би смртним мукама и у каквом очајању била ваша сирота мајка кад би добила ту вест, кад вас не бисмо могли наћи и кад вас нико више не би видео. − Јако сам погрешио, Реди, одговори Виљем. То увиђам сад кад мислим о томе, али сам желео да изненадим и обрадујем мајку. − Тај је разлог скоро довољан да вам издејствује опроштај, драги младићу, одговори Реди, али немојте то више чинити. Никад не заборавите да сам увек вољан и пун жеље да идем с вама куд год зажелите. А сад не говоримо више о томе; нико неће знати да сте били у опасности, јер није било никакве несреће. Али не смете замерити једном старом пријатељу ако вас мало изгрди. − О, то заиста нећу, Реди, јер сам био врло непромишљен; али ја нисам имао ни појма да ту има неке опасности. − Ено, ваша мајка излази из шатора, рече Реди. Добро јутро, госпођо. Знате ли шта је ваш Виљем прошле ноћи урадио? Погледајте, госпођо, ево

вам две красне рибе, и то врло укусне рибе, то вам ја кажем. − То ми је необично мило! одговори госпођа Сигреив. Ходи овамо, Томице! Волиш ли пржену рибу? − Волим, одговори Томица. − Онда погледај на мотку од шатора. Томица запљеска рукама и стаде играти вичући: „Пржене рибе! Пржене рибе за ручак!“ − а Џуно рече: − Има фино ручак, госпојца Каролина. После доручка сви пођоше у шуму, где је Реди обарао дрвеће, вукући за собом точкове на осовини и два дебела и јака ужета. Господин Сигреив и Реди су секли дрвеће и везивали га за осовину, а Џуно и Виљем су га одвлачили до места на којем је требало градити кућу. Није им било нимало криво кад је ручак био готов, јер је посао био врло напоран; а Томица је био тако гладан, иако није ништа радио, да су му морали забранити да даље једе. Те ноћи и поред свег умора Реди и Виљем сиђоше на жал и изврнуше још осам корњача. И даље су обарали дрвеће и превлачили га све до краја те недеље, а тада им се учинило да имају већ довољно грађе да могу почети с грађењем. Недељу су провели у миру и молитви. У понедељак су изврнули још девет корњача и упецали три велике рибе; а у уторак ујутру најзад отпочеше градити кућу.

29 Грађење куће. − Довршење куће. − Кише почињу. Реди је од грађе коју је вукао за чамцем чак из увале изрезао и спремио довратнике и рагастове за прозоре. Сад је на сваком од четири угла побио по један стуб, па је затим уз помоћ господина Сигреива засекао на оба краја свако брвно од кокосове палме да би га углавио и укрстио с другим брвном; тако да су се она, положена једна на друго, скоро сасвим приљубљивала, те је само требало попунити отворе између њих увијеним и чврсто набијеним кокосовим лишћем. Тај посао је био поверен Виљему и Џуни кад више није било брвана спремљених за превлачење, те се кућа тако све више дизала од темеља. Огњиште се није могло одмах правити, јер су прво морали или наћи иловаче или палити креч од морских шкољака, па га зидати од малтера и камена; али су оставили место за њега. Пуне три недеље су напорно радили, и чим су све четири стране биле готове, дигли су костур крова и венчанице, па је затим Реди целу кућу покрио широким, дебелим слојем лишћа од кокосових палми, раније насечених који је притиснуо тешким моткама чврсто увезаним дебелим ужетима и пребаченим преко слемена. Кад се навршила трећа недеља, кућа је била сигурна од невремена, а био је већ и последњи час за то, јер се време почело мењати, гомилали су се густи облаци и отпочињало кишно доба. Једнога дана наиђе страшан пљусак, па се небо опет разведри. − Не смемо више губити време, рече Реди господину Сигреиву. Радили смо напорно, али морамо неколико дана радити још напорније. Морамо кућу удесити и изнутра, да би госпођа могла да се што пре усели. Затим су чврсто набили земљу у самој кући и тако направили под. После тога су дужином целе куће, са обеју страна, направили неку врсту постеља од платна, издигнутих за две стопе од пода и удешених да се ноћу спуштају. Тада Реди и Виљем одоше на последње путовање чамцем да донесу столове и столице, што срећно извршише таман пред почетак прве буре кишног доба. Унесоше у кућу постељне ствари и посуђе, а саградише и једну шупу да се у њој кува док се не направи огњиште. У суботу увече касно сва се породица усели у нову кућу − и велика је

срећа била што нису имали разлога за даље одлагање, јер је у недељу ујутру отпочела прва бура. Ветар је дувао врло јако, па иако су били прилично заклоњени од њега, кокосове палме су се ипак повијале пред његовом силином, укрштале се и стругале једна о другу. Муње су засењивале очи, а грмљавина страховито тутњала, док је киша пљуштала у тако непрекидним млазевима да се човеку чинило као да је настао нов потоп. Стока је напустила пашњаке и склањала се у шуму; пси су се увукли под постеље; био је такав мрак да се није могло читати, иако је било тек подне. − Ово је, дакле, то кишно доба о коме сте говорили, Реди? рече госпођа Сигреив. Је ли то увек тако? Ако јесте, шта ћемо онда радити? − Није, госпођо, понекад ће сијати сунце, само не задуго. С времена на време ћемо моћи излазити и урадити понешто, и то скоро сваког дана, али ће ипак падати киша, и то по неколико дана узастопце, те ћемо морати радити у кући. Знам унапред да ћемо имати доста посла. − Како морамо захваљивати богу што имамо кров над главом; та сви бисмо се подавили у оним нашим шаторима! − То сам ја знао, госпођо, те сам зато нестрпљиво настојао да дођемо до крова над главом. Захвалимо богу због тога. − Заиста треба да му захвалимо, примети господин Сигреив. И поред свега силног пљуштања, киша није пробила кров од лишћа којим је кућа била покривена. Реди и Виљем одоше да осигурају чамац за који су се бојали да га бура не оштети, и вратише се мокри до голе коже. Ручали су хладног меса, али су били задовољни. Бура је беснела без прекида преко целе ноћи, али су они били у сувоти и на сигурном месту, а кад би се пробудили услед пуцања громова и пљуштања кише, захваљивали су богу што су нашли уточиште у пустоши у коју их је бура бацила.

30 Џуно и Реди. − Инспекционо обилажење. − Чамац одуван од обале. − Овце и козе. − Јарад. − Већање. − Дисциплина. − Осигурање чамца. − Припреме. − На посао! При крају последње главе прекинули смо причање онде где се наша дружина на острву уселила у своју нову кућу на почетку кишног доба. Била је субота увече. Бура је одједном наишла и трајала је целе ноћи, јер су буре у жарким пределима жестоке на почетку кишног доба, које одговара нашој зими. Али кад су сутрадан сви устали, облаци су се били разишли и сунце је опет сијало јасним сјајем. Реди и Џуно су први изашли из куће: Реди држећи под пазухом дурбин који је увек носио са собом кад је јутром ишао у инспекцију, како је он називао те своје шетње. − Па, Џуно, рече Реди; дивно је ово јутро после кише. − Јесте гос’н Реди, врло фино јутро. Него, како запалим ватру да котлић мени проври за доручак? Заиста не знам: дрво и лишће све мокро. − Ја сам синоћ, Џуно, пре но што сам отишао да легнем, запретао жар пепелом и преко њега метнуо неколико каменова, па онда неколико кокосових грана, те мислим да ће тамо још бити ватре. Знаш, Џуно, морамо се довијати како знамо. Не може се све одједном; али идуће године, ако будемо живи и ако будемо напредовали, сигуран сам да ћемо имати камару сувог горива, и то добро покривену и спремљену за кишно доба. Ја сам пошао у своју јутарњу инспекцију, али ћу остати још мало да ти помогнем. − Фала вама, гос’н Реди; пуно киша падало ноћас. − Јесте, падала је прилично, Џуно. Не треба да рачунаш да ћеш јутрос наћи бистар бунар. Ја у ствари сумњам да ћеш уопште видети бунар. Ево нешто горива које није јако влажно. − Сад има доста и ватре, одговори Џуно, која је склонила грање и камење, па је сад клечала на земљи и дувала у угарке. − Сад ћеш моћи радити, Џуно, рече Реди, а осим тога и млади господин Виљем ће брзо доћи, те ја могу да идем.

Реди звизну псима, који дотрчаше скачући, па затим пође у своју јутарњу инспекцију. Прво се упути извору у удолици; али место снажног извора и чисте и бистре воде које је било пуно буре укопано у отвор извора, сад је тамо била само мутна бујица која је јурила низ вододерину и тако прелила бунар да се није ни видео. − То сам и мислио, рече Реди гледајући замишљено у бујицу. Па ипак, боље сувише воде, него премало. Реди прегази бујицу, јер је желео да види базен за корњаче, који се налазио на другој страни потока. Кад виде да је базен у реду, он опет пређе преко потока на месту где се широко разлио по пешчаном жалу и дође до другог рта, где је био причврстио чамац за кљун и крму ужетом, за које је привезао тежак камен и пустио га место сидра. С тога рта је као и обично дурбином погледао видик; није сматрао да има вероватноће да ће нека лађа заћи међу то острвље, али се ипак потрудио да то уради; но само јутром, кад би тако сам ишао у шетњу, јер је добро знао да би и сама околност што он то чини ожалостила и узнемирила господина Сигреива. Он као и обично спусти дурбин на руку, па пошто је свршио разгледање рече у себи: „Слаба ми корист од тога.“ Како је ветар дувао с копна на море, чамац се био отргао од свога сидра и одмакао се од обале таман толико да је био ван домашаја Редијевих руку. „Е, ово је сад мука“, рече старац. „Како сам био непромишљен што га нисам везао конопцем за обалу. Не смем се поверити тетки Ајкули и запливати до чамца.“ „Него, хајде да покушамо овако“, настави Реди и узе опуту ужета и шкоту од једрила с чамца, које је био оставио на жалу, и привеза их једну за другу тако да је добио довољно дуго уже. Затим узе комад дрвета дуго две стопе, веза га ужетом преко средине и после два-три покушаја успе да га убаци у чамац. Комад дрвета се закачи испод једне попречне клупице, и тако он успе да чамац привуче обали. Пошто је избацио воду која се накупила у чамцу за време буре, он опет изађе на обалу и оде да разгледа башту. „А сад идем да потражим овце и козе“, рече Реди, „па ће тиме бити свршена моја јутарња шетња. Напред, Ромулусе! Напред Ремусе! Нађите их!“ настави он, а пси, као да су знали шта се од њих тражи, одоше у потрагу и убрзо нађоше овце и две козе, али треће козе није било међу њима.

„Гле! А где ли може бити црна Нени?“ промрмља стари Реди и застаде мало. Најзад из једног честара чу неко мекетање и упути се према њему. „То сам и мислио“, рече старац у себи кад угледа како Нени лежи у честару, а крај ње два тек ојарена јарета. „Хајд’мо малишани, морамо вам наћи неко боље склониште“, рече он узимајући по једно јаре под свако пазухо. „Хајде, Нени! Доле, Ромулусе, доле, битанго!“ рече он псу који је скакао према јарадима. „Како се усуђујеш, лопужо! Доле, кад ти кажем! А − ха! Јеси ли добио?“ И заиста је био добио; јер је црна Нени, која није волела што се он приближава њеним јарићима, јурнула, грунула га роговима и оборила га на земљу. Реди се врати кући и унесе јарад, а за њим уђе и Нени. Господин и госпођа Сигреив и деца били су потпуно обучени. Каролина и Томица стадоше да циче од радости кад видеше јарад, па је чак и мали Алберт пљескао ручицама. Чим их Реди спусти на земљу, Каролина и Томица одмах пригрлише по једно. − Ево принове нашој породици, господине Сигреиве, рече Реди. Молићу вас да им дозволите да остану у кући док ја не склепам неки мали заклон за њих. Ово је тек почетак, надам се да ће их ускоро бити више. Пошто успеше да наговоре децу да се растану од јаради, привезаше Нени у једном куту, где је она задовољно лежала и дојила свој пород. Виљем и Џуно унесоше доручак, и чим се он сврши, господин Сигреив рече: − А сад, Реди, ја мислим да се морамо посаветовати и уредити све што је у вези са поделом дужности и послова за време кишног доба. Имамо много да радимо и не смемо беспосличити. − Тако је, господине, имамо много да радимо, а да бисмо посвршавали све послове, морамо их радити по реду и смишљено. Ја сам дуго живео, па знам шта се све може постићи помоћу реда и послушности. Та више ће посла свршити људи на неком добро уређеном бојном броду него у трговачкој морнарици за двапут више времена. А зашто то? Зато што свака ствар има своје одређено место и што је свака ствар на своме месту. Кад вам затреба нешто, ви не губите време у тражењу, јер унапред знате где ћете га наћи. А осим тога, господине, сваки појединац зна шта има да ради, као што и остали то знају. − Потпуно се слажем с вама, Реди, рече госпођа Сигреив. Смишљеност је све. Док једна неуредна девојчица нађе напрстак, друга ће свршити свој посао, а ја вам обећавам да ће у овој кући свака ствар имати своје место и да ће све бити на своме месту. − Молим вас да ми не замерите, госпођо, што сувише говорим, али ја

никад не бих имао појма шта се све може постићи помоћу реда и уредности да ме нису утерали у ред на бојном броду. Пошто сам прво много времена провео у трговачкој морнарици, где је у најбољем случају увек бука и збрка, видео сам како се све ради у тишини: у ствари није ни било потребно да неко говори осим дежурног официра. Сваки је човек био на свом месту; сваки је имао да вуче или попушта неко уже; командир посаде засвира у пиштаљку, и после неколико секунди свако једро се развија или савија, већ како кад треба. То је мени испрва изгледало као нека чаролија. А запазићете, господине Сигреиве, да кад негде има реда и дисциплине, сваки поједини човек добија своју личну важност, као што и свачија немарност према дужности која му је додељена одмах поремети рад сваког другог и све пође наопако, и уз то одговорност несумњиво пада на онога ко је крив. Ако нисам ништа друго научио на бојном броду, научио сам бар да што боље искористим време и снагу којима располажем. − Имате потпуно право, Реди, морате и нас научити да тако радимо, одговори господин Сигреив. − Ми имамо тако много посла да скоро и не знам одакле да почнем, а ипак засада, господине, морамо радити како можемо и кад можемо док мало боље не средимо ствари. Досад емо добро радили. − Шта мислите, шта би најпре требало да радимо, Реди? − Па, знате, господине, први наш посао мора бити да извучемо чамац на обалу и обезбедимо га. Насукаћемо га на песак на половини жала и покрити га; јер ја мислим да би сад било опасно пловити њиме на другу страну острва, где ће море увек бити немирно. У ствари, време ће бити тако несигурно да се неће моћи унапред рачунати ни са два-три сата мирног мора. − У томе се потпуно слажем с вама. Онда, шта ћемо радити после тога? − Па ето, господине, не смемо оставити шаторе онде где су сад, него их морамо растурити, распрострети их да се осуше, па их склопити, јер нам временом још могу требати; а затим, господине, морамо саградити повећи магацин за ствари и намирнице, с кровом од палмовог лишћа и подом одигнутим од земље за четири стопе отприлике, те ће се тако и овце и козе моћи заклонити од невремена. То можемо лако извести: мораћемо је затворити са три стране, а то ћемо брзо урадити помоћу грана кокосових палми. Сад имамо да направимо рибњак и да негде у стени усечемо солану; али ћемо то радити кад не будемо имали другог посла. Осим тога имамо још два посла. Прво да одемо кроз шуму и прегледамо све оне ствари које смо оставили на другој страни острва, да их распоредимо и припремимо за

преношење овамо чим кишно доба прође. Сем тога морамо мало боље испитати острво и утврдити шта нам оно може дати; јер као што знате, господине, ми заиста још не знамо ништа о томе. Можда ћемо наћи пуно корисних ствари, много воћака и воћа, а надам се и тврдо се уздам да ћемо наћи и нову пашу за стоку; јер, знате, ако хоћемо да се она множи и буде нам од користи, не можемо се задовољити храном коју имамо овде; нарочито ако засејемо више земље, што ћемо вероватно урадити. − Слажем се с вама у свему што сте рекли, Реди, одговори господин Сигреив. Само да видимо како ћемо расподелити наше снаге. − Нећемо их засада расподељивати, господине, ако вам је по вољи. Џуно има доста посла у кући поред госпође Сигреив. Млади господин Виљем, ви и ја прво ћемо осигурати чамац и склонити шаторе и сав прибор. После тога ћемо се бацити на грађење магацина и радити на њему кад можемо. Ако Џуно буде имала времена на претек, добро би било да скупља кокосово лишће и слаже га на гомилу за гориво; а Томица ће, то знам сигурно, ићи с њом да јој показује како се то ради. − Јесте, показаћу јој, рече Томица и скочи на ноге. − Не сад одмах, млади господине, рече Реди; него кад ваша мама буде могла да је пусти да иде с вама. Хајдемо, господине, не треба пропустити неколико часова оваквог времена, настави Реди, јер ће, како ми се чини, данас бити још кише. Ако се слажете, господине, ја ћу прво отићи до шатора по лопате, па ћу их донети собом; после тога ћу дотерати чамац до жала и наћи се тамо с вама. Ви, млади господине Виљеме, узмите једно уже; привежите за точкове једно добро бреме кокосовог грања и довуците га на жал мени у сусрет. − То је доста, Реди, рече господин Сигреив. Хајдемо, Виљеме.

31 Обезбеђење чамца. − Пецање рибе. − Бура. − Уређивање куће. − Редијева историја. − Утеха. − На спавање. Како су приликом грађења куће посекли много палми, свуда унаоколо је лежало разбацано пуно грана, те Виљем и господин Сигреив брзо накупише онолико колико им је требало. Дошавши на жал, видеше да је Реди већ дотерао чамац и припремио ваљке да га одмах извуку. И за врло кратко време чамац је био одвучен на неких десет јарда од воде, што је по Редијевим речима било довољно. После тога лопатама извукоше песак свуда испод њега, тако да чамац упаде у песак до половине. Кад су га после тога свуда унаоколо загрнули песком све до ивице, они га брижљиво покрише палмовим гранама, на које набацаше песак да их ветар не одува. − Не разумем зашто се чамац мора овако покривати, Реди: киша му не би ништа нашкодила, примети Виљем. − Не, млади господине, киша му не би нашкодила, али сунце би, кад се понекад пробије, јер оно врло јако пече кад се помоли, те би се чамац сав распао у комаде. − На то сам потпуно заборавио, Реди, рече Виљем. А шта ћемо сад радити? − Пошто имамо још два сата до ручка, како би било да ви, господине Виљеме, стрчите по удице, па да покушамо да упецамо коју рибу. − Па не можемо нас тројица пецати са две удице, рече господин Сигреив. − Не можемо, господине, али како млади господин Виљем већ уме да пеца, ви можете остати с њим, а ја идем да накупим дрва и иверја Џуни за ватру. Јутрос је била на великој муци због горива, било је тако мокро, а ако се раније наслаже на гомилу, оно ће се брзо осушити. Молим вас, господине, добро пазите да лабаво држите струк у руци, јер би вас риба могла превалити у воду. Ја сам већ упозорио на то младог господина Виљема, али неће бити згорег да га и ви опоменете, јер је он претерано

ватрен. Реди срете Виљема како се враћа с удицама, па нађе за умесно да га подсети на опасност којој се излагао кад је последњи пут пецао рибу, а затим оде на посао вукући за собом двоколицу, која више није била потребна на жалу. Господин Сигреив и Виљем су били срећне руке: пре него што прође два сата они су били упецали осам великих риба, које донеше кући окачене о чакљу којом су, по Редијевом савету, вадили рибе из воде да им се не би кидали струкови. Томица гласним узвицима поздрави рибу за ручак, па како су их били нахватали много, одлучише да се руча мало касније, док се не приправи нешто рибе, јер нису били против тога да њом замене усољену свињетину која им је била једина храна за тај дан. Тек што су поседали за сто, киша поче добовати по крову, и после четврт сата бура је беснела, а громови и муње су били исто тако страшни као и дан раније. Морао је престати сваки рад ван куће. Госпођа Сигреив, Џуно и Каролина су узеле свој ручни рад, јер је требало иглом и концем уредити пуно ствари, а Реди брзо нађе посла и за остале. Господин Сигреив и Виљем су распредали некакав дебео паламар, да Реди од његових струкова направи тању и кориснију ужад. Реди се лати својих морнарских игала и стаде правити рупице на платненим заклонима (који су били намештени на брзу руку) да се могу према потреби развлачити и скупљати, а Томици дадоше клубе замршених узица да га размрси, што је он, сит беспосличења, врло стрпљиво радио. Чим Реди обеси завесе, он испод кревета извади велики завежљај, па отварајући га рече: − Сад ћу украсити спаваће одељење госпође Сигреив: оно мора бити лепше од осталих. У завежљају је био бродски стег црвене боје и велика, четвороугаона жута застава, на којој је крупним црним словима стајало име Пацифик. Те две заставе Реди окачи набране око постеље, што јој је давало врло леп и пријатан изглед, а уједно и прекривало грубе зидове кућице. − Ја сам вам заиста много захвална, Реди, рече госпођа Сигреив кад је све било готово, то је стварно врло раскошно за ову кућу. − То је засада најбоље за шта се оне могу употребити, рече Реди. − И ја бих то рекао, рече замишљено господин Сигреив. − Реди, обрати му се Виљем кад су већ били упалили свеће; ви сте једном приликом упола обећали да ћете ми испричати своју историју; ја бих јако волео кад бисте нам сад причали мало, да нам пријатније прође

вече. − Па, господине Виљеме, обећао сам, и одржаћу реч. Кад будете чули моју причу, рећи ћете да сам у своје време био врло непромишљен, што је сасвим тачно; али ако то вама послужи као нека опомена, онда ће, на сваки начин, ипак бити неке користи од ње. − Нама ће бити врло пријатно да је чујемо, рече госпођа Сигреив. − Е па онда ћете је чути, госпођо, рече Реди и поче причати своју причу. Редијева историја Ви, сасвим природно, желите да знате ко су били мој отац и мајка, али ту се нема много шта причати. Отац ми је био капетан једне трговачке лађе која је саобраћала између Јужног Шилдса и Хамбурга, а сирота мајка, бог јој дао покој души, била је кћи једног пензионисаног капетана народне милиције, који је умро два месеца по њиховом венчању. Оно мало имања што је стари господин завештао мојој мајци додали су ономе што је мој отац већ био уложио у своју лађу, те је тако он постао власник једне трећине брода, а две трећине су припадале једном богатом бродоградитељу по имену Мастерман. И тако је мој отац, нешто с приходом који је имао од свог удела у власништву лађе а нешто са својом капетанском платом, важио за прилично имућна човека. Господин Мастерман, који је много уважавао мога оца и коме су његови напори и добро управљање лађом доносили лепе паре, присуствовао је његовом венчању, а кад сам се ја родио, отприлике годину дана касније, он ми је кумовао на крштењу. Свако је живи мислио да је то за мене повољна околност и честитао је моме оцу и мајци, јер је господин Мастерман био нежења од својих шездесет година и без икакве блиске родбине. Истина је да је много волео новац, али то је, говорило се, утолико боље, јер га, кад умре, не може собом понети на онај свет. Али не прође много па дође крај свим њиховим земаљским схватањима, јер годину дана после мога рођења мој отац се утопи у мору, а с њим сам знао ко се то у води бори са смрћу. Или, и лађа и сва њена послуга, и моја мајка, тек у својој двадесет другој години, одједном се нађе као удовица с дететом скоро још на сиси. Мислило се да ће моја мајка ипак имати довољно средстава за живот, пошто је лађа била осигурана на две трећине своје вредности; али, на опште изненађење, господин Мастерман је успео да протури тврђење да су биле осигуране само његове две трећине лађе. − А шта је то осигурање? упита Виљем. − Осигурање, драги мој сине, значи уплаћивање извесне суме новца установи која се зове осигуравајуће друштво да би се, у случају да лађа или

товар пропадну или буду оштећени, власницима брода или товара надокнадила причињена штета. Уплаћивање је сразмерно опасности којој се брод излаже. На пример, за време рата плаћа се десет од сто − то јест десет фунти за сваких сто фунти осигурања. Ако се узме да желиш да неку лађу и товар осигураш на хиљаду фунти и да се за то тражи десет од сто, онда би осигуравајућем друштву имао да платиш сто фунти, ако лађа и товар срећно стигну кући; а ако, напротив, лађа пропадне, осигуравајуће друштво има да плати осигурану суму од хиљаду фунти. Је си ли разумео? − Јесам, разумео сам, тата. Само не разумем како осигуравајуће друштво може да заради нешто на томе; јер за време рата многе лађе пропадају или бивају заробљене, те оно има да плаћа велике суме. − Мораш имати на уму да на сваку лађу која буде заробљена или пропадне долази педесет и више њих које се срећно врате, и како свака од њих кад се врати плаћа осигуравајућем друштву своје осигурање, то је онда уносан посао, а у ствари и мора бити тако, јер иначе не би било толико осигуравајућих друштава. Молим вас, Реди, да извините што сам вас прекинуо. − Не мари ништа, господине Сигреиве, не треба никако пропуштати прилику да се младеж поучи, а ви сте у ствари овога пута поучили и старе, јер ни мени та ствар није била тако јасна као што ми је сад. Дакле, господине, у оно време се није могло лако рећи да ли је тврђење господина Мастермана тачно или није; само знам да је сав свет повикао: „Срамота!“ и да је Мастерман много крив ако је опљачкао удовицу. Последица свега тога била је да је моја мајка имала мало или нимало средстава за живот; али је нашла пријатеље који су јој притекли у помоћ, а радила је ручне радове, те је некако излазила накрај док нисам навршио осам или девет година. − А зар ваш кум, господин Мастерман, није притекао у помоћ вашој мајци? − упита господин Сигреив. − Не, господине, изгледа чудно да се то каже, али није, а то је ваљда и навело свет да још више говори о томе. Ја држим да га је та повика, коју је он морао чути и коју је приписивао мојој мајци, одвратила од нас. А можда је томе била узрок и његова савест, јер човек никад не воли оне о које се огрешио, зато што се љути на њих, место да се љути на себе сама. − На жалост, у тим вашим речима има много истине, примети господин Сигреив, али је ипак чудно што није ништа учинио. − Било је врло чудно, господине, бар је тако изгледало у оно време. Али је он много волео новац, а и љутиле су га примедбе и причања која су се преносила о њему. Него да наставим, господине: ја сам био снажан,

живахан и храбар дечко, а кад год сам могао да побегнем од мајке или из школе, увек бих се нашао на обали или на некој лађи, јер ме је увек, природно, привлачило све што је било у вези с морем. Лети сам по пола дана проводио у води и био сам врло добар пливач. Моја мајка је опазила моју склоност према том позиву и чинила је све што је могла да моје мисли упути у другом правцу. Причала ми је о опасностима и тегобама кроз које морнари пролазе, па би увек завршила смрћу мога оца и потоком суза. Наша природа је заиста изопачена, што сам често слушао да свештеник говори; јер ми се чини да увек волимо да радимо оно што нам се каже да не треба радити. Да ме мајка није стално одвраћала од одласка на море, ја заиста мислим да бих можда остао код куће. Кад сам био дете, био сам по природи охол. Мислим да ми је то остало од оца, јер је моја мајка, јадница, била прилично скромна. Нисам никако могао трпети да неки други дечко уради нешто што ја не бих могао, па сам се често сувише непромишљено залетао само да постигнем нешто што други дечаци не би смели да ураде, те је било право чудо, као што је и цео свет говорио, како нисам стотину пута платио главом. Моја јадна мајка је непрестано слушала о понекој опасности у коју сам западао, па би ме прво грдила, а затим преклињала да не будем тако непромишљен и дрзак; после би отишла у своју собу, молила се богу и плакала, јер сам јој ја био једина нада и утеха и све што ју је везивало за овај свет. Касније сам често мислио о томе како мора да сам био себичан и без осећања. Био сам сувише млад, те нисам знао колико сам јој бола причињавао и колике су је стрепње и бриге мориле, а све само због мене. Деца то не могу да осете, јер кад би могла, она би друкчије поступала, пошто људско срце постане грубо тек кад човек одрасте. − Ја се слажем с вама, Реди, рече господин Сигреив. Кад би деца стварно знала колико њихови родитељи пате кад се она рђаво владају и колико се плаше пред сваким доказом њиховог неваљалства, она би била много боља. − Ми за то сазнајемо, господине, тек кад је сувише касно, настави Реди. Е па ето, мени је било једва нешто више од девет година кад се једног ветровитог дана, кад је море било ускомешано, услед јаког трзања изненада прекинуо паламар којим је једна лађа била привезана за гат, а прекинути комад тако ошинуо неког човека који је стајао на самом рубу гата да га је оборио у море. Ја сам чуо вику и видео како му људи са гата и с лађе добацују ужад, али их он није могао дохватити, јер у ствари није био добар пливач, а вода је била врло немирна. Ја сам одмах зграбио крај једног ужета које су људи баш тад извлачили и скочио с гата у море.

Иако сам био још млад, пливао сам као риба, па сам му тутнуо уже у руку баш кад је хтео да потоне. Он се ухватио за уже оном грчевитом снагом којом се дављеници обично хватају за све што им дође до руку, те су га тако људи довукли до дрвених стубова гата, а мало касније допловио је и чамац спуштен са задњег дела једне лађе, те нас је обојицу извадио из воде. Одвели су нас у једну гостионицу и ставили нас у суве постеље док нам се не пошље суво одело, и ја сам тек тада дознао да је човек кога сам спасао главом мој кум господин Мастерман. Сви су ме на сав глас хвалили, па иако можда не би требало да ја то кажем, а ја то заиста не говорим из пуке сујете, то је стварно био смео подвиг за тако младог дечка какав сам ја био у оно време. Морнари су ме одвели кући мајци у некаквој свечаној поворци, а она је, сиротица, чувши шта сам урадио, стала да ме грли, и грлила ме је све изнова, час се радујући што сам остао жив, а час горко плачући при помисли на опасност којој сам се изложио и на вероватноћу да ће ме тај мој неустрашиви дух одвести у још веће погибељи. − Али вас није грдила што сте то урадили? − О не, није, млади господине Виљеме, осећала је да сам извршио дужност према своме ближњем, па је у срцу можда осећала и да сам зло платио добрим; али није то рекла. Сутрадан господин Мастерман нас је посетио! Нема збора да је изгледао смешан и у неприлици кад је затражио да види своје кумче за које тако дуго није марио. Моја мајка, која је осећала од колике би ми користи он могао бити, дочекала га је врло љубазно; међутим ја сам често слушао о томе како он није хајао за мене и моју мајку и о његовом вероватно неправедном поступку према моме оцу, те сам га жестоко замрзео, и зато сам врло хладно примио све његове кораке да се зближимо. Било ми је мило што сам га спасао; али, иако у оно време нисам могао сасвим тачно одредити своја осећања, било ме је стид да кажем да моје задовољство не потиче толико из чињенице што сам учинио једно добро дело, колико из осећања да сам задовољио своју жељу за осветом тиме што сам задужио човека који је рђаво поступао према мени. То је осећање потицало из мога поносног духа, који моја мајка није могла обуздати. И тако је, као што видите, господине Виљеме, у ономе што сам урадио било мало моје личне заслуге, пошто сам се после тога подавао осећањима која је требало савладати. − Ја мислим, Реди, да се у сличним околностима ни ја не бих могао уздржати да не осећам то исто, рече Виљем. − Кад сам спасавао Мастермана, настави Реди; ја нисам знао да је то он, па је питање и да ли бих ја свој живот изложио опасности да сам знао ко се то у води бори са смрћу. Или, и да сам то учинио потпуно свесно, не би ли

то опет било из истог осећања којем сам се подавао и пошто сам га спасао − из жеље да му се осветим за његово поступање, јер нема слађе освете него непријатеља задужити добрим делом? − Ви, Реди, сувише залазите у танчине кад тако разлажете своја осећања, рече господин Сигреив, и мислим да нисте много праведни према себи самом. − Људско срце је варљиво и преко сваке мере злобно, господине, одговори Реди. Осећање које ме је подстакло на то дело било је добро, али оно којем сам се касније подао одузело је сваку вредност моме поступку. Ја овим исказујем нешто што сматрам за истину, а стар човек као што сам ја може да посматра прошлост без пристрасности, али не и без кајања. Него, господине, да наставим своје причање. Господин Мастерман се задржао у посети врло кратко време. Рекао је мојој мајци да ће се одсад он бринути о мени и увести ме у посао бродоградитеља чим будем свршио школу, а да ће до тога времена сносити све трошкове за мене. Моја сирота мајка му је много захваљивала и лила сузе радоснице, а кад је господин Мастерман отишао, она ме је загрлила и рекла да је срећна што ћу сад имати свој посао на копну, а нећу ићи на море. Овде морам одати господину Мастерману заслужено признање: одржао је реч и стално је слао новац мојој мајци, те је сад постала весела и расположена и сви су јој честитали, а она је мене мазила и говорила да се само мојом заслугом извукла из оног очајног положаја. − Како је то вама морало бити мило, Реди! рече Виљем. − Јесте, господине, било ми је мило, а и поносио сам се. Али, како изгледа чудно кад се то каже, никако нисам могао савладати одвратност према господину Мастерману: сувише сам дуго у души гајио то осећање. Нисам могао поднети да му моја мајка буде због нечега обавезна нити да он плаћа за моје школовање. То је вређало мој неразумни понос, ма да сам био тако млад; па иако је моја мајка била врло срећна, ја нисам. А поред тога, како су ме били послали у бољу школу, те сам морао да будем у њој са другим дечацима, ја више нисам могао да трчкарам око гатова и да идем на бродове, као раније, те сам тако био лишен свих својих ранијих уживања. Онда нисам схватао, као сад, да је све то било за моје добро, него сам постао незадовољан и несрећан просто зато што сам морао да водим рачуна о свом учењу и нисам више могао радити шта хоћу. Управник школе се тужио на мене, и господин Мастерман је долазио и добро ме изгрдио. Ја сам постао непослушан, те сам био кажњен по жељи господина Мастермана. То ме је још више раздражило против њега, те сам одлучио да побегнем и одем на море. Видите, млади господине Виљеме, ја сам јако

грешио, а то ће бити случај и са свим дечацима који су својеглави и охоли, и мисле да све знају боље од оних који воде бригу о њима. А сад само размотрите, господине Виљеме шта сам ја по свој прилици изгубио својим лудим поступком. Кажем по свој прилици, јер нико не може израчунати ни предвидети шта ће се догодити. Али, колико се могло судити по свим изгледима, било је врло вероватно да ћу добити сасвим темељно образовање, да ћу наследити господина Мастермана у његовим пословима и, врло могуће, добити његово велико богатство, тако да бих данас био богат и лепо образован човек, окружен сваком удобношћу и раскошом који живот може да пружи; можда и с добром женом и многом децом око себе, што би ме чинило још срећнијим, уместо да будем ово што сам сад: сиромашан, изнурен морнар на пустом острву. Ја вам то наглашавам, млади господине Виљеме, да вам покажем како један погрешан и непромишљен корак младежи може да утиче на све њене изгледе у животу, и место да јој пружи могућност да броди реком Благостања, пушта је да се бори против матице Недаћа, као што је био случај са мном. − То је заиста добра поука, Реди, рече господин Сигреив. − Јесте, али то не значи да се ја жалим на своју судбину, иако се кајем због заблуда које су ме довеле до ње. − Ваше недаће су се ипак показале као неизмерна благодет за нас, Реди; примети госпођа Сигреив. Јер да ви нисте онда отишли на море и да нисте били на лађи кад нас је послуга напустила, шта би било с нама? − Па, госпођо, има извесне утехе у помисли да је стар и изнурен морнар као што сам ја корисно послужио. Можда би, госпођо, било боље да ја сад прекинем причу, пошто је ово наше обично време за легање, па да своје причање наставим сутра увече. − Како вам је воља, рече господин Сигреив. − Драги Виљеме, донеси Свето писмо. Чим се заврши вечерња молитва, они навукоше преградну завесу, па ускоро сви полегаше и заспаше.

32 Налажење живине. − Живинарник. − Редијева историја. Сутра ујутру мекетање јаради их пробуди раније него обично. Време је опет било лепо и сунце је јасно сијало, те Реди истера напоље црну Нени и њен пород. Поједоше одличан доручак од пржене рибе, па онда господин Сигреив, Реди и Виљем одоше на рад: прва двојица растурише шатор и распростреше платно по земљи да се добро осуши, а Виљем оде да тражи живину, коју већ дан-два нису никако видели. Пошто ју је једно пола сата тражио по шуми кокосових палми, он чу како петао кукуриче и мало касније нађе је сву. Стаде јој бацати зрна грашка која је понео собом, јер су били решили да штеде јечам и пшеницу, па да их посеју чим буду искрчили мало више земље; а ако би им после понестало брашна, на другој страни острва су имали још неколико буради, која су спасли кад се лађа распала, те им према томе оно није било од хитне потребе. Живина која је била прилично гладна, пође кући за Виљемом, где је он и остави, па оде да се придружи Редију и оцу. − Онда, господине Виљеме, ја мислим да сад, пошто смо распрострли шаторе, можемо, ако господин Сигреив нема ништа против тога, прегнути на посао да склепамо живинарник. То нам неће одузети више од једног дана, а живина ће онда имати кров над главом. Сасвим близу куће има четири врло дебеле кокосове палме: саградићемо га под њима и тако ћемо обавити један важан посао. Господин Сигреив се сагласи, те се одмах сви дадоше на посао. Било је остало пуно притки и вршака кокосових палми посечених за грађење куће, те их они приковаше за стабла оне четири палме тако да су чиниле један четвороугаоник, па затим додадоше попречне гредице за нагнут кров. − Е сад, господине, ово је само скелет; прво ћемо унутра препречити три-четири мотке на којима ће живина стајати, па ћемо онда стране затворити и кров покрити кокосовим гранама. Него, ено, Џуно већ уноси ручак, па ћемо оставити да то касније довршимо.

Пошто ручаше, они наставише рад: господин Сигреив је прикупљао гране, док су Виљем и Реди радили на зидовима и крову, и тако је живинарник био готов још и пре него што се спустио мрак. Виљем намами живину у њега, опет помоћу сувог грашка, па онда оде. − Живина ће сад, господине, и сама улазити унутра; а ја ћу касније, кад будем имао времена, наместити нека врата на улазу. Мислим да се госпођици Каролини може поверити старање о живини и пилићима кад их буде. − Да, то ће бити њена дужност, рече Виљем; она ће се обрадовати кад чује да ће бити господарица кокошињца. А сад мислим да би било добро да смотамо шаторско платно. Данас смо имали диван дан, а сутра можда нећемо имати ту срећу. − Имате право, млади господине, сад ћемо га савити и склонити испод постеље, тамо има довољно места. Док они савише платно и док Виљем доведе козу с јарадима, сунце зађе, те сви уђоше у кућу. Замолише Редија да настави своје причање, које он и започе овим речима: − Синоћ сам вам рекао како сам одлучио да побегнем из школе и одем на море, али вам нисам казао како сам то извео. Нисам имао прилике да изађем из школе неопажен, сем пошто сви дечаци полежу. Соба у којој сам спавао била је на највишем спрату. Знао сам да су сва врата закључана; али је на тавану била баџа кроз коју се излазило на кров, чија су вратанца изнутра била зашипљена. До ње се долазило једним лествицама, те сам се решио да умакнем тим путем. Устао сам чим су остали дечаци поспали, тихо се обукао и изишао из собе. Месец је сијао јасним сјајем, и то је била права срећа за мене, те сам без икаквог шума дошао до баџе. Имао сам мало муке док сам отворио вратанца, што је било тешко за дечка мојих година; али сам најзад ипак успео да то урадим и доспео сам на кров куће. Стојећи у олуку, бацио сам поглед унаоколо: у луци су се виделе лађе, а у даљини море, и ја осетих као да сам већ слободан. Заборављао сам да ми још остаје да се спустим на земљу. Најзад сам се почео освртати око себе да видим како ћу то урадити, па пошто сам прошао неколико пута тамо и овамо, одлучио сам да сиђем низ један олук који се спуштао све до земље, а био довољно одмакнут од цигала у зиду, тако да сам га могао обухватити својим малим прстима. Уз то сам био лак као перце и гибак као мачка. Прешао сам преко венца, па пошто сам се рукама и коленима чврсто припио уз олук, склизнуо сам наниже и срећно доспео до земље. − Право је чудо како нисте сломили врат, Реди, примети госпођа

Сигреив. − Заиста је чудо, госпођо. Ја сад често мислим о томе, али сам онда мислио само о својој самовољној лудорији. Чим сам се спустио доле у једну леју са цвећем, пожурио сам се према улазној капији, попео се на њу и пребацио се на другу страну, на пут. Био сам гологлав, јер су нам све капе висиле доле у учионици, али нисам нимало марио за то. Пошао сам што сам брже могао према пристаништу, а кад стигох на гат, видех да је једна лађа развила горња једра и да се спрема да искористи осеку која је тек била почела. Људи су певали. „Хеј сложно, хеј!“ дижући сидро, а ја, док сам тако стајао и посматрао, скоро решен да сместа запливам према лађи, спазих да се један човек отиснуо од ње у малом чамцу и да весла из руке према једном месту малко више на обали, где је био привезан један њен паламар. Ја потрчах онамо и стигох пре него што он баци уже у воду, па без иједне речи скочих у чамац. − Шта ти тражиш, мали? упита ме морнар. − Хоћу да идем на море, рекох ја не дишући; водите ме на брод, лепо вас молим! − Заиста, рече он, ја сам чуо да капетан каже како му треба шегрт, те можеш поћи. „Одвеслао је оним једним веслом из руке натраг до лађе, и ја се попех преко ограде. − Ко си ти? упита ме капетан. Ја му испричах, како желим да идем на море. − Много си ситан и млад. − Богме нисам, одговорих ја. − А зар мислиш да ћеш смети да се пужеш уз катарку? − Показаћу вам да видите, одговорих ја и стадох се верати уз ужад хитро као мачка док се не попех до највишег крижњака. Кад се спустих на палубу, капетан рече: − Е, богме, рекао бих да ће од тебе бити спретан морнар, зато ћу те примити, а чим стегнемо у Лондон, уписаћу те као шегрта. Где ти је капа? − Оставио сам је, одговорих ја. − Не мари ништа; црвена ноћна капа је нешто још боље, рече капетан, па сиђе у кабину и донесе ми је. Лађа, која је била обична угљарица, ускоро крену из пристаништа, и пре него што свану, ја се нађох на пространом океану, који је отада имао да ми

буде кућа и дом. Чим се журба и збрка стишаше, капетан, који ми се чинио груб и суров човек, стаде ме испитивати. У самој ствари, још и пре него што је тај дан протекао, ја сам се већ био покајао због корака који сам учинио, а кад у току те ноћи седох, сав мокар и промрзао, на нека стара једра, мени први пут сину у глави помисао на мајку и на очајање које сам јој причинио, и ја горко заплаках. Али је тада већ било сувише касно. Ја сам био јединац; мајка није имала никог другог сем мене кога би волела, и срце јој је препукло због тога. Бедно одужење, господине Виљеме, за сву њену бригу, старање и доброту. Нека ми бог опрости!“ Стари Реди прекиде причање за неколико тренутака, а за то време остало друштво је ћутало. Виљем, који је седео крај своје мајке, окрете јој се и пољуби је. − Уживам кад вас видим како то чините, млади господине Виљеме, рече Реди. То ми казује да нисте тек онако слушали моју причу, а тај ваш пољубац мени изгледа као печат који јемчи да нећете никад напустити своје драге родитеље. Једна суза се скотрља низ образ госпође Сигреив кад своме сину узврати пољубац. − Сад бих прекинуо причање, ако је по вољи, рече Реди. Не прича ми се више. Срце ми је пуно туге док се сећам тог свог лудог и неваљалог поступка. Господине Сигреиве, настави Реди, пошто је већ време за спавање, ја ћу вам, ако изволите, додати Свето писмо. Господин Сигреив прочита одељак из Светог писма за који га је Реди молио и заврши једном кратком молитвом, па после тога сви одоше да легну.

33 Размишљања. − Почетак грађења магацина. − Томица у немилости. − Налажење напрстка. − Томица добија опроштај. − Редијева историја. Сутрадан је свануло лепо јутро, и чим су свршили с доручком, они одвукоше двоколице до базена за корњаче, па пошто је Реди помоћу шиљате мотке са зупцем, припремљене нарочито за ову сврху, пробо једну од највећих корњача, извукли су је на обалу, привезали је за осовину и одвукли је кући. Пошто је убила корњачу и рашчеречила је, Џуно, по Редијевим упутствима, одабра делове потребне за чорбу, а кад лонац већ би пристављен на ватру, господин Сигреив, Реди и Виљем кренуше с великом тестером и секирицама да почну обарати кокосове палме за грађење магацина, у који је требало склонити ствари и намирнице уколико буду могли да их донесу с оног другог краја острва. − Ја намеравам да нам он буде и склониште у случају опасности, господине Сигреиве, рече Реди; па сам зато и изабрао овај густи део шуме недалеко од куће, а ако до њега прокрчимо вијугаву стазу, магацин ће бити потпуно сакривен од погледа; али стазу ћемо морати направити тако широку да њоме могу пролазити двоколице, а пањеве и корење дрвећа које ћемо посећи морамо потпуно ископати, јер би иначе они привукли пажњу. То не значи да ја мислим да ће нам то склониште бити потребно; али је то ипак једна предострожност која није на одмет, пошто нам неће задати много нарочитог посла. − Слажем се с вама, Реди, одговори господин Сигреив, не може се унапред рећи шта све може да буде. − Знате, господине, онако међу нама речено, урођеници у овом делу света често имају обичај да у својим чуновима иду од једног острва до другог, просто зато да траже кокосове орахе. Ја не знам да ли су суседна острва насељена или нису, али је то ипак вероватно, а ми не можемо знати какву нарав ти људи могу имати. Ја то кажем вама, али ће бити добро да ви о томе ништа не говорите госпођи, јер се она може плашити. Млади господине Виљеме, уверен сам да ни ви нећете ништа говорити.

− О, нећу; ја не бих говорио ништа што би могло задати страх мојој мајци, у то можете бити сигурни, Реди. − Сад смо близу тог места, господине. Видите, кад пређемо преко ове узвишице на месту где је дрвеће тако збијено, земљиште се спушта, а то ће нам помоћи у прикривању зграде. Чини ми се да је то близу баш овога места где сад стојимо, јер се налазимо на две трећине пута у удолицу, а нагиб је и више него довољан за отицање воде. − Колико смо далеко од куће, Реди? Сигурно нисмо много? − Ја мислим да нема ни сто педесет јарда у правој линији, али ће пут кривудати, те ће бити двапут толико. − Онда сматрам да ће ово место бити добро, те што пре почнемо, то боље. − Ја ћу обележити дрвеће које треба да остане, господине, као и оно које треба посећи, тако да остану стабла висока четири стопе. Господине Виљеме, хоћете ли, молим вас, да узмете други крај канапа? Чим су смислили план грађевине, секире и тестере заиграше и дрво по дрво поче падати. Радили су напорно до ручка и није им нимало била мрска помисао да ће сести за богату трпезу с чорбом од корњаче. − Драги мој Виљеме и ти, Сигреиве, ала сте се страшно загрејали! рече госпођа Сигреив. Не треба да радите тако напорно. − Човек се мора добро загрејати кад обара дрвеће, мама, рече Виљем, а напоран рад не шкоди ником, нарочито ако се храни чорбом од корњаче. Јако смо гладни, те ћемо учинити част Џунином кувању. А шта је с тобом Томице? − Томица и ја се не слажемо, одговори госпођа Сигреив. Ја сам јутрос имала свој напрстак и почела сам да шијем, кад ме Џуно одазва напоље. Каролина је пошла са мном, а Томица је остао у кући. Кад сам се вратила, нашла сам га напољу, а кад сам наставила рад, нисам могла наћи свој напрстак. Питала сам га да ли га је он узимао, а он ми је рекао да ће га тражити. И заиста га је тражио и говорио да га не може наћи. Питала сам га неколико пута да га није однео некуда, а он је непрестано говорио да ће га он после наћи. Уверена сам да га је он узео, али он неће да каже да ли јесте или није. И зато ја за читаво пре подне нисам ништа урадила. − Јеси ли узео напрстак, Томице? упита господин Сигреив озбиљно. − Ја ћу га већ после наћи, тата. − То није никакав одговор. Јеси ли узео напрстак?

− Наћи ћу га после, тата, рече Томица плачним гласом. − Ето, то је све што ми је одговарао, рече госпођа Сигреив. − Е онда неће добити ништа за ручак док се напрстак не створи, рече господин Сигреив. Кад чу ту одлуку, Томица удари у плач. Џуно се појави с чорбом од корњаче, која је врло укусно мирисала, и кад они очиташе молитву и почеше јести, Томица стаде још јаче плакати. Сви су били врло гладни, и Виљем поднесе свој тањир да му по други пут сипају; но не прође много откако ју је почео јести, кад он завуче прст у уста и извади нешто. − Гле, мајко, ево напрстка у мојој чорби! узвикну он. Замало га нисам прогутао. − Онда није никакво чудо што је говорио да ће се напрстак наћи, рече Реди смешећи се. Ваљда је мислио да ће га он упецати у чорби која остане после ручка. Па, госпођо Сигреив, ја не мислим да кажем да је Томица добар дечко, али ипак, иако није хтео да каже где је напрстак, није ништа ни слагао о томе. − Не, није лагао, рече Виљем. Ја мислим да ће му тата опростити ако замоли за опроштај, сад кад се напрстак већ нашао. − Ходи овамо, Томице, рече господин Сигреив. Реци ми зашто си метнуо напрстак у чорбу? − Хтео сам да је пробам. Хтео сам да напуним напрстак, али ме је чорба опекла, па сам испустио напрстак. − Па добро, један напрстак чорбе свакако није много, примети Реди. А зашто ниси казао мами где је напрстак? − Бојао сам се да ће мама просути сву чорбу, па је нећу добити за ручак. − А, дакле, то је био разлог, је л’? Е па, мој младићу, рекао сам да нећеш добити ништа за јело док се напрстак не нађе, а пошто се нашао, можеш добити ручак; али ако још икад не хтеднеш да одговориш на неко питање, казнићу те много строжије. Томица је био сав срећан што се придика свршила, а још срећнији због тањира чорбе од корњаче. Појео је један тањир и, затраживши други, рекао: − Томица неће више никад метнути напрстак у чорбу; други пут ће метнути лимено лонче. − Гос’н Томица не треба ништа метне, рече Џуно, која је ручала поред њега; један дан се опариш цело тело, ти лакомо дечко!

После ручка они опет одоше на посао, и вратише се кући тек после сунчева заласка. − Облаци се брзо гомилају, господине, примети Реди. Ноћас ћемо имати кише. − И мене је страх да хоћемо; али сад то можемо и очекивати, Реди. − Тако је, господине; а временом ћемо је имати и по неколико дана без престанка. − Реди, рече госпођа Сигреив, ако нисте сувише уморни, можда ћете нам причати даље своју историју? − На сваки начин, госпођо, ако ви то желите, одговори Реди. Кад сам синоћ прекинуо причање, био сам на угљарици, на путу за Лондон. Имали смо врло повољан ветар и брзо смо пловили. Мени је било врло мучно све док нисмо дошли до Норе, а тада ми је било боље, па сам се, као што можете и замислити, чудио живом саобраћају и огромном броју лађа које су ишле уз и низ реку. Али ми се није никако допадао мој капетан. Био је врло строг и суров према људима; а шегрт који је био на броду рекао ми је да се не упишем као шегрт код овог капетана, него да побегнем и пређем на другу лађу, јер ће ме он тући целог дана и поступати према мени исто онако рђаво као и према њему. Ја сам знао да он говори истину, јер га је капетан тукао ногама и шамарао по двадесет пута на дан. Људи су ми говорили да он не ради то исто са мном зато што се боји да ја нећу хтети да будем његов шегрт, али да ће, чим будем потписао уговор, и са мном поступати на исти начин. − А шта је то уговор, тата? упита Виљем. − Кад неко момче жели да научи занат, Виљеме, разуме се да га неко мора поучавати. Кад би то момче, чим научи занат, могло да остави човека који га је научио томе занату, па да ради за неког другог, ниједан занатлија не би пристао да прими неког дечка да га поучава, јер би му сав труд био узалудан. У току прве две године, док момче учи занат, оно, разуме се, своме мајстору користи мало или нимало. Уговор је, према томе, као неки споразум између занатлије или оног ко обучава и дечакових родитеља, црквене општине или старатеља, којим се дечак обавезује да ће одређени број година служити код свог мајстора, тако да у току година после учења заната да извесну накнаду своме мајстору за трошкове и труд које је он око њега имао у почетку. У уговору мајстор пристаје да шегрта храни и одева, као и да подмирује друге његове потребе за време шегртовања, а дечко се обавезује да ће радити за мајстора у току свих година шегртовања, па пошто одслужи рок, он може слободно радити за себе. Дечаци који иду на

море постају уговором везани шегрти на исти начин као и дечаци који уче занат на копну. − Хвала, тата, одговори Виљем. Сад, Реди, молим вас, наставите. − Па ето, господине, решио сам се да не останем на угљарици, а како је капетан био изашао на копно, имао сам довољно времена да се осврнем око себе. У реци је лежала једна велика лађа спремна да отплови. Ја се упустих у разговор с двојицом дечака који су били у чамцу при дну њених лествица, и они ми рекоше да им је на њиховом броду врло лепо, и да су капетану потребна још два-три шегрта. Ја се попех с њима на лађу и понудих се њиховом капетану. Капетан ме је дуго испитивао, а ја сам му говорио истину и рекао му зашто не волим да останем на угљарици. Он пристаде да ме прими, те одох с њим на обалу, потписах уговор и добих од њега довољно одела, и после два дана отпловисмо за Бомбај и Кину. − Али сте ваљда писали мајци, Реди? рече Виљем. − Јесам, господине, писао сам, јер је капетан желео да то урадим, па је и он при дну додао неколико редова да је утеши; али то писмо, које сам ја послао на копно по кувару, није, по несрећи, никад стигло. Не знам да ли га је кувар изгубио или је заборавио да га преда на пошту пре него што је лађа отпловила, па га онда поцепао; тек, како сам касније сазнао, оно није никад доспело до руку моје мајке. − Па није ваша кривица што писмо није срећно стигло, рече госпођа Сигреив. − Не, госпођо, то није моја кривица, али сам ја био крив за оно што сам пре тога учинио. − Не говорите више о томе делу своје историје, Реди, него нам кажите шта се догодило пошто сте отпловили за Источну Индију. − Нека буде по вашој вољи. Ја сам несумњиво био бистар и окретан за своје године, те сам због тога, а и зато што сам био тако мали, убрзо постао општи љубимац на броду, нарочито код госпођа које су путовале. Срећно смо стигли у Бомбај, где се наши путници искрцаше на копно, а после три недеље отпловисмо кроз Мореузе, па за Кину. Било је то време рата, те су нас често гонили француски гусари. Међутим како смо имали добру послугу и доста топова, ниједан се није усудио да нас нападне, те смо срећно стигли у Макао, где смо искрцали товар и утоварили чај. Морали смо неко време чекати на пратњу бојних бродова, па смо онда отпловили за Енглеску. Док смо пловили наспрам обале Ил де Франс, пратња бојних бродова се растурила за време једне буре, а три дана касније једна француска фрегата [19] устреми се на нас, па пошто смо измењали с њом

неколико топовских плотуна, морали смо спустити заставу у знак предаје. На нашу лађу послаше једног поручника са четрдесет војника да прими лађу, јер смо ми за њих представљали богат плен. Капетана и већи део послуге одведоше на фрегату, али десет ласкара [20] и дечаци остадоше на путничком броду за Индију да помогну приликом одвођења лађе у Ил де Франс, које је тада било у рукама Француза. Није ми било лако да одем у ропство у својој дванаестој години, али ми се то није чинило тако страшно, и убрзо сам опет био живахан и весео као и увек. Већ смо били дошли на доглед острва, пловећи против ветра, ка луци, кад се указа једна лађа у правцу у којем је дувао ветар, и премда нисам могао разумети шта Французи говоре, опажао сам да су се јако узрујали и ужурбали с дурбинима у рукама, а Џек Ромер, један од мојих другова шегрта, који је већ три године био на мору, рече: „Чини ми се да ипак нећемо отићи у ропство, Реди, јер је, ако се не варам, она лађа енглески бојни брод.“ Најзад нам се та лађа примаче до на три миље отприлике, па истаче енглеску заставу и опали из топа. Французи окренуше једра низ ветар, али им то није ништа помогло; ратни брод нас убрзо пристиже, и Французи на то стадоше паковати своје ствари, заједно са свим другим стварима које су били покупили од капетана и бродске послуге. Одјекну и други пуцањ, и ђуле прелете преко самих наших глава. На то они пустише крму, а Џек Ромер јој притрча, па уз моју помоћ окрену лађу против ветра. У том један чамац доплови до наше лађе и заузе је, те се ми некако ослободисмо. Кад капетан енглеске фрегате чу како су се Французи понашали, он нареди да се сав њихов пртљаг прегледа док један по један излазе на палубу и одузе им све што су били напљачкали. − Заслужили су били да им се за казну одузму и све њихове ствари, рече Виљем. − Јесте, млади господине Виљеме, заслужили су; али би ипак било погрешно да се то урадило, јер бисмо на тај начин ми постали исто онако непоштени као и они. Капетан им није одузео ствари, али је њих саме затворио у предњи магацин брода, што је, као са заробљеницима, имао право да чини. Он посла на нашу лађу једног заставника, као заповедника плена, а остави све нас који смо били заробљени од Француза да помажемо да се лађа довезе у луку, пошто није волео да одваја већи број својих људи него што је било неопходно. Убрзо затим ми запловисмо ка Енглеској, срећни и пресрећни што смо се спасли француског ропства; али га на крају крајева само заменисмо холандским. − Шта мислите да кажете тим? − Хоћу да кажем да се два дана касније, баш кад смо обилазили Рт

добре наде, друга једна француска лађа устремила на нас и заробила нас. Овога пута није нам се никакав пријатељ нашао у невољи, него су нас Французи одвели у Залив Сто − јер је онда Рт добре наде био у рукама Холанђана, који су, као и Французи, били у рату с Енглеском. − Ала вас је терала несрећа, Реди! − Јесте, госпођо, нисмо имали среће, и не могу рећи много повољних ствари о робовању код Холанђана. Али ипак, онда сам био млад, а био сам и веселе природе, па ми то није много тешко падало. Него, већ је време за спавање. Госпођица Каролина тврдо спава, а има пола сата откако Томица зева, те мислим да ће бити боље да прекинемо, ако се и ви слажете с тиме.

34 Гром удара у кућу. − Џуно у несвести. − Коза убијена на месту. − Захваљивање богу што их је сачувао. − Громобран. − Накнада. − Редијево приповедање. − Пецање рибе. Чим они легоше у постељу, разбесне се јака бура. Муње су тако јако севале да је њихов блесак продирао кроз све пукотине на вратима и прозорима, а громови су пуцали над њима тако заглушно да нису могли ни тренути. Деца су плакала и дрхтала лежећи у загрљају госпође Сигреив и Џуно, која се скоро исто толико плашила колико и деца. − Ово је страшно, рече господин Сигреив Редију, јер су обојица били устали из постеље. − Заиста је страшно, господине, никад нисам видео страшније буре од ове. Баш кад је Реди то говорио, нешто их обојицу тресну о земљу и упола их онесвести; над кућом се проломи тресак грома од којег се све у њој затресе; некакав мирис на сумпор испуни целу кућу, а убрзо затим, кад устадоше на ноге, опазише да је кућа пуна дима и чуше јауке жена и вриску деце у њиховим постељама иза завеса. − Нека нам се бог смилује! узвикну Реди, који је први дошао к себи и већ покушавао да процени штету која је настала; гром је ударио у нас, и бојим се да кућа негде гори. − Моја жена и деца! викну господин Сигреив, јесу ли сви живи и здрави? − Јесу, јесу! викну госпођа Сигреив. Сви смо читави. Томица је дошао к мени. Него, где је Џуно? Џуно! Џуно не одговори. Виљем скочи у друго одељење собе и нађе Џуно где лежи непомично на боку. − Мртва је, тата! викну Виљем. − Помогните ми да је изнесемо из куће, господине Сигреиве, рече Реди и подиже сироту девојку, можда се само онесвестила. Изнесоше Џуно из куће и спустише је на земљу. Киша је пљуштала као

из кабла. Реди их остави за кратко време да види гори ли кућа, па нађе да је планула на другом углу, али да је киша угасила ватру. Он се затим врати господину Сигреиву и Виљему, који су били поред Џуно. − Ја ћу се постарати за девојку, господине, рече Реди, а ви и млади господин Виљем идите у кућу, јер ће се госпођа Сигреив страшно плашити ако остане сама у овако страшној прилици. Видите, господине, Џуно није мртва − груди јој се дижу, те ће брзо доћи к себи. Хвала богу на његову дару! Тешко би нам пало да смо је изгубили. Виљем и господин Сигреив се вратише у кућу и затекоше госпођу Сигреив скоро изван себе од бриге и страха. Вест коју они донеше, да гром није убио девојку, много допринесе да се она прибере. Виљем умири малог Алберта, а Томица већ после неколико минута поново заспа на очевим рукама. Бура је била попустила, и кад поче свитати, Реди се појави на вратима с Џуном, која се била толико повратила да је могла ући у кућу уз његову помоћ. Одмах је положише у постељу, а Реди затим оде да види да ли је причињена још каква штета. Гром је пао у кућу на другом крају, у онај део где су намеравали да направе огњиште, па видеше и како је истопио један део гвозденог котлића за чај, а да губитак буде још већи, коза црна Нени је била на месту убијена; међутим њена јарад су остала читава. − Бог нас је заиста милостиво сачувао, рече господин Сигреив. − Јесте, господине. Хвала богу на свој његовој доброти! одговори Реди. Ја сам мислио да је с Џуном свршено. − Ја мислим да имамо негде један велики колут бакарне жице, зар не, Реди? рече господин Сигреив. − Имамо, господине; ја сам и сам баш сад о томе мислио. Направићемо громобран на првом месту. − Не, Реди. Прво ћемо захвалити богу што нас је сачувао у животу, а после ћемо се послужити људским мерама предострожности. − Сасвим тачно. То морамо урадити, н то из срца пуног захвалности. Сад је већ било увелико свануло, и госпођа Сигреив обуче себе и децу. Затим Виљем изађе да спреми доручак, а Реди нађе колут бакарне жице међу стварима које су били склонили под кревете. Пошто је одмота и исправи, он оде да из магацина који су почели градити донесе лествице. Чим се доручак сврши, Реди и господин Сигреив опет изађоше да причврсте громобран, а Виљема оставише да ради Џунин посао, пошто је

она још тврдо спавала на постељи. − Ја мислим, господине, рече Реди, да ће најподесније бити једно од она два дрвета што стоје једно уз друго: нису сувише близу куће, а ипак су довољно близу да жица привуче гром. − Слажем се с вама, Реди; али не смемо оставити да обадва тако стоје. − Не, господине; међутим обадва ће нам бити потребна док жицу причврстимо, а после тога ћемо посећи оно друго. Реди прислони лествице уз једно дрво, па узе чекић и торбу великих ковачких ексера: укуца један од њих у стабло дрвета толико дубоко да је могло одржати његову тежину, па затим изнад тога укуца други и продужи тако све даље, увек стајући на један од њих, а укуцавајући други више њега, док не дође до врха дрвета, близу грана. Онда остави чекић горе и опет сиђе, па понесе са собом тестеру и малу секиру, и за десет минута отприлике одсече круну кокосове палме, тако да остаде само висок, го стуб. − Пазите, Реди, како силазите! − рече господин Сигреив забринуто. − Не бојте се, господине, одговори Реди; ја, истина, нисам више млад као што сам био, али сам се сувише често пео на врх великог јарбола, много вишег него што је ово. Реди поново сиђе, па одсече окраћу мотку да је, с комадом дебеле зашиљене жице на врху, причврсти за врх кокосове палме. После тога се поново попе и причврсти мотку за врх палме, привеза крај бакарне жице за зашиљену дебелу жицу и поново се спусти на земљу. Онда посекоше оно суседно дрво, а крај бакарне жице укопаше у земљу при дну дрвета на које су метнули громобран. − Сад смо свршили један важан посао, рече Реди отирући лице, јер се био ознојио од рада. Јесмо, потврди господин Сигреив, али мораћемо наместити још један крај магацина, јер нам иначе могу пропасти ствари и намирнице. − Жива истина, господине. − Ти свакако разумеш ово, зар не, Виљеме? рече Виљемов отац. − О, да, тата: метал привлачи гром, те ће он одсад ударати у шиљак место у кућу, слетаће низ жицу и изривати земљу испод ње. Ти си ми то већ раније објаснио, тата. − Лепо је што то нисте заборавили, млади господине Виљеме, рече Реди. Опет се спрема бура, господине. Наилазе облаци гушћи него икад,