Фредерик Меријет - Бродолом Пацифика

примети старац. Све се бојим да је за данас свршено с радом. Ја идем часком да видим шта је било с марвом; надам се да није више ниједно марвинче пропало. Дотле бисте ви и Виљем могли закопати сироту козу. То ћете моћи свршити пре него што бура почне. Господин Сигреив и Виљем извукоше Нени за ноге и закопаше је испод громобрана. Док они то свршише, Реди се врати. Он је нашао овце и козе и дотерао другу козу, која се ојарила за време буре. − Бог одузима, бог и даје, господине, рече Реди прилазећи им. Бојао сам се да нећемо имати чиме хранити сироту јарад која су изгубила мајку, али сад ова коза може отхранити све четворо. То ће несумњиво бити тешко за њу, али ће ипак морати то да чини, а ми ћемо је, на сваки начин, добро хранити. Реди уведе другу козу у кућу и метну је у исти кут у којем је била и црна Нени, па онда седоше да ручају. Џуно је већ била поново устала и говорила је да јој је сасвим добро, сем што је глава боли. Као што је Реди био прорекао, киша опет поче жестоко падати, те се ништа није могло радити напољу. На Виљемову молбу старац настави причање. Редијево приповедање „Дакле, млади господине Виљеме, чим се лађа усидрила у заливу Сто, нама наредише да се искрцамо на копно, па нас послаше у затвор крај Владиног Врта. Нису нас богзна како брижљиво чували, јер је бекство изгледало немогуће; у сваком случају, морам рећи да се с нама у свему лепо поступало, али су нам рекли да ће нас послати у Холандију првим ратним бродом који дође у луку, а нама се помисао на то није много допадала. Са мном је, као што сам већ рекао, било и других морнара који су припадали путничком броду за Источну Индију, и сви смо се врло добро слагали, не зато што смо били више мање истих година, него што смо тако дуго друговали на истом броду. Двојица од тих дечака − од којих сам једнога поменуо као Џека Ромера, док је други био Вил Хастингс − били су моји особити пријатељи. Једнога дана док смо седели под једним зидом и грејали се, јер је то било у зиму, Ромер рече: − Ала би било лако умаћи, само кад бисмо знали куда да идемо! − Јесте, додаде Хастингс, али куд бисмо могли ићи, ако не Хотентотима и другим дивљацима? Па и кад бисмо доспели тамо, шта бисмо радили? Не бисмо могли никуда даље. − Е, богме, ја бих више волео да будем слободан међу дивљацима, него

да будем у затвору, рекох ја. То је био први наш разговор о тој свари, али смо касније чешће говорили о томе, а како су један или двојица холандских војника који су били на стражи натуцали помало енглески, а ми знали помало холандски, од њих смо добили прилично обавештења, јер су њих већ раније доста често слали на границе колоније. Ми смо се стално распитивали и разговарали међу собом пуна два месеца, па смо најзад одлучили да побегнемо. А то је, треба да знате, млади господине Виљеме, била врло луда одлука, и она показује како дечаци нису у стању да сами паметно расуђују: само смо се излагали напорима и опасностима, без икаквог изгледа да можемо умаћи. Много бисмо боље учинили да смо остали где смо били; али ко ће насадити старе главе на млада рамена? Штедели смо храну; купили неке дуге холандске ножеве, спаковали оно мало одела у завежљаје, и једне мрачне ноћи успели да неопажени останемо у дворишту кад су друге затворенике закључали, па пошто смо на врх зида прислонили једну дугу мотку која је лежала у дворишту, успели смо, после дугог и напорног пузања, да се пребацимо преко њега и упутили се што смо брже могли према планини Сто. − Из каквог сте разлога ишли тамо, Реди? − Па ето, Хастингс, који је био најстарији, а уједно − то морам рећи − и најбистрији од све тројице, говорио је да би добро било да проведемо тамо неколико дана, док се не решимо шта да радимо, и да покушамо да дођемо до једне или две пушке и муниције; јер смо, треба да знате, имали новаца, пошто је капетан, кад је наша путничка лађа за Индију била први пут заробљена, разделио официрима и осталим људима једно буренце рушпи [21] које је било на броду, у сразмери с њиховим платама, сматрајући да је боље да посада брода добије новац, него да га остави Французима; у затвору смо пак врло мало трошили, јер је алкохол био забрањен, а ми дечаци још нисмо жвакали дуван нити пушили. Постојао је још један разлог због којег нас је Хастингс наговорио да идемо на планину Сто, а тај је био што би Холанђани, чим би се сазнало за наше бекство, послали за нама потере, мислећи, разуме се, да смо се упутили у унутрашњост, те бисмо у том случају били мање изложени опасности да нас поново ухвате ако бисмо путовали пошто прођу прва трагања за нама. Војници су нам причали о лавовима и другим дивљим животињама, као и о томе колико је опасно путовати, а Хастингс је говорио да ће они, кад нас не буду нашли, мислити да су нас растргле дивље звери, па нас више неће ни тражити. Видите да је ту било и неког рачунања, иако смо били неразборити дечаци. − Заиста неразборити, примети госпођа Сигреив, кад сте ишли ни сами

не знајући куда кроз земљу пуну дивљег звериња и дивљака. − Сасвим тачно, госпођо, одговори Реди. А сад ћу вам причати шта нам се догодило пре него што смо провели три сата на путу. Испрва смо трчали све док се нисмо задували, па смо затим ишли што смо могли брже, не право уз планину, него скренувши према југозападу, а што више одмакнемо од вароши и што више се приближимо Лажном заливу. Сећате се да сам вам показао тај залив, млади господине Виљеме, кад смо пролазили поред Рта добре наде. − Да, сећам се, Реди. − Пешачили смо отприлике четири сата, и осећали смо се врло уморни кад дан свану и ми погледасмо не би ли нашли неко згодно место да се сакријемо. Ускоро нађосмо једну пећину с узаним улазом, унутра довољно широку да се у њу сакрије и шест момчића као што смо ми били, те се увукосмо у њу. Била је сасвим сува, па како смо били уморни, ми полегасмо, подметнувши своје завежљаје под главу, у намери да мало придремамо. Али тек што смо се удобно наместили и склопили очи, чусмо такву вриску и дреку да премресмо од страха. Никако нисмо могли схватити шта то може бити. Најзад Хастингс помоли главу напоље и стаде се смејати, те Ромер и ја повирисмо и видесмо око сто и педесет великих мајмуна како скачу и претурају се. Никад у животу нисам видео ништа ни налик на то: били су већи од нас, у ствари, кад би се усправили на стражње ноге, били су много виши, а имали су велике, беле очњаке. Међу њима је било женки с младунцима на леђима, а оне су биле исто тако предузимљиве као и мужјаци. Најзад стадоше изводити такве ствари да ми сви ударисмо у гласан смех, и још нисмо били ни ућутали, кад угледасмо како се искежено лице једног од најкрупнијих међу њима примиче сасвим близу нашим лицима. Он се као неком чаролијом био спустио са стене изнад нас. Ми сва тројица узмакосмо у пећину врло уплашени, јер су зуби у те животиње изгледали огромни, а била је врло љута. Мајмун дрекну крештаво, и на то спазисмо како му сви остали притрчавају што могу брже. Ја сам раније рекао да је пећина била довољно широка за шесторицу младића као ми, али је постојала и једна унутарња пећина, у коју нисмо ни улазили и чији је отвор био много мањи. Ромер викну гласно: − Хајд’мо у унутарњу пећину! Можемо ући један по један! па се он први увуче натрашке; Хастингс пође за њим са својим завежљајем, а ја похитах за њима таман још на време; јер мајмуни, пошто су једно пола минута брбљали између себе, навалише у предњу пећину баш кад ја замакох у унутарњу. У предњу пећину уђоше пет-шест мужјака и то најкрупнијих. Они на првом месту зграбише Ромеров завежљај и сместа га отворише −

одмах разграбише храну и прождераше је, па онда извукоше остале ствари и раздераше их у парампарчад. Чим свршише са завежљајем, двојица од њих приђоше улазу у унутарњу пећину и видеше нас. Један пружи своју дугу шапу да нас дохвати, али га Хастингс удари ножем, и животиња врло брзо трже шапу. Било је управо смешно гледати га како показује руку другима, па затим врхом језика проба укус крви − а таквог заглушног брбљања нисам никад чуо. Било је очевидно да су врло љути, и све их је више долазило у пећину. Затим још један покуша да протури руку и доби исти онакав ударац ножем као и онај пре њега. Најзад двојица или тројица заједнички покушаше да нас извуку; али их ми одбисмо ножевима и све их тешко ранисмо. Тако су они читав сат понављали своје покушаје, па затим изађоше из пећине, али остадоше пред њеним улазом цичећи и завијајући. Нас је тај посао јако заморио, а Ромер рече да би волео кад би могао да се врати у затвор. То сам исто и ја осећао, дајем вам реч; али није било могуће изаћи из пећине, јер да смо изашли, животиње би нас растргле на комаде. Сви се сложисмо у мишљењу да нам нема другог спаса него да чекамо док се животиње не заморе и не оду. А били смо врло нестрпљиви, јер смо од силна узрујаности били јако ожеднели, те нам је требало воде. Остали смо пуна два сата тако затворени под стражом мајмуна, кад одједном једна од тих животиња оштро врисну, и цео чопор одјури што је могао брже, вриштећи јаче него икад. Ми причекасмо неко време да видимо да се неће вратити, па се онда Хастингс извуче први, и пошто изврши извиђање свуда око пећине, рече да су мајмуни сви отишли и да он не види ништа друго сем једног Хотентота који седи и напаса говеда. На то сви изађосмо из пећине, срећни и пресрећни што смо се ослободили. То је била наша прва пустоловина, млади господине Виљеме. Касније смо их имали пуно; али сад мислим да је већ време да се легне. Како ми се чини, сутра ћемо имати леп дан; но то се не може унапред рећи. − Ја бих тако волео да чујем шта вам се касније десило, Реди, рече Виљем. − Па дознаћете већ, господине; али све има своје време, а сад је време за спавање, сем ако не бисте волели да пођете са мном, млади господине Виљеме. Време се рашчистило, па бих хтео да упецам коју рибу за сутра. − Хоћу, Реди, јер нисам нимало уморан. − Е, онда, ево струкова и удица. Лаку ноћ госпођо; лаку ноћ, господине Сигреиве.

35 Грађење магацина. − На жалу. − Задовољство у послу. − Камара горива. − Довршење камаре. − Солана. − Изгледи на помоћ. − Редијева историја. После жестоке буре о којој смо говорили настало је лепо време, како је Реди претсказао, и потрајало је неколико дана. Џуно је била слаба и поболевала је неко време. Али, иако ју је ударио гром, ипак је могла кувати и свршавати лакше послове. Јадна Џуно је, изгледа, врло живо осећала чудесност свога спасења од грома. Реди ју је, кад би изјутра устао, неколико пута затицао како клечи под неком кокосовом палмом и у тајности се побожно захваљује богу што ју је милостиво поштедео. Реди се, наравно, правио да је не види, али је одлазећи даље често у себи говорио: „Под овом мрком кожом има више добра него под многом белом, а њене молитве су свевишњем исто тако угодне као год и молитве краљева и кнежева“. Време је остало лепо пуних петнаест дана, само с малим прекидима, и за то време су Реди и господин Сигреив и Виљем од зоре до мрака радили на грађењу магацина, јер су желели да га што пре доврше. А кад би увече завршили с радом, били су тако уморни да чак ни Виљем није молио Редија да настави приповедање своје историје. Магацин је најзад био готов, покривен и оплетен грањем са три стране, док је четврта остала отворена, ради проветравања. Доњи део су удесили да, се у њега може склањати стока ноћу и за време кише, па су и њега са три стране оплели кокосовим грањем, те је постао врло удобно склониште за животиње. Прокрчили су и вијугаву стазу кроз шуму кокосових палми све до магацина, али пањеве нису повадили, јер нису имали времена за то. У магацин су сместили сву робу коју су били пренели, па су сад били спремни да се лате неког другог посла. Али су се онога дана кад су завршили грађење магацина сви сагласили да даду себи један дан одмора, који им је несумњиво био потребан. Виљем је напецао нешто риба, убили су једну корњачу и на двоколицама је одвукли до куће, те су не само провели дан у одмору него су приредили и праву гозбу. Господин Сигреив и Виљем шетали су по жалу

са госпођом Сигреив и децом, док је Реди помагао Џуни да раскомада корњачу. Показали су госпођи Сигреив нови магацин, па су тамо одвели и козе са четворо јаради, пошто више није било потребе да буду у кући. Време је било лепо, и договорили су се да иду да виде башту. Нашли су да семење још није почело ницати и поред тако јаких киша. − Мислила сам да ће га толике кише измамити напоље − рече госпођа Сигреив. − Не, драга, − рече господин Сигреив − њему је потребно више сунца него што ће га имати пре краја, кишног доба. Још неколико дана као што је овај данашњи и оно ће се брзо помолити из земље. − Хајде да седнемо на ову узвишицу, она је сасвим сува − рече госпођа Сигреив. − Никад нисам мислила − настави она пошто седе и узе господина Сигреива за руку − да могу бити тако срећна на једном пустом острву. Како време брзо пролази! Мислила сам да ћу јако осећати недостатак књига, али ми сада изгледа да не бих ни могла наћи времена за читање. − Запосленост је извор задовољства, нарочито кад је човек корисно запослен. Вредан човек је увек задовољан човек, само ако не мора да ради сувише напорно. Па чак и кад човек има разлога да буде несрећан, ништа му боље од рада не може помоћи да заборави на то Заиста мислим да беспослен човек није никад истински срећан, и да је много боље кад човек има сувише посла него кад нема ништа да ради. − Али ми, мама, нећемо увек имати да радимо тако много као сада − рече Виљем. − Разуме се да нећемо, − примети господин Сигреив − а тада ћемо наћи велик извор уживања у књигама. Једва чекам да одем на другу страну острва да видим шта нам је остало од књига и да ли су јако оштећене. Али од тога не може бити ништа док не престану кише и док се опет не буде могло ићи чамцем. Сутрадан ујутру господин Сигреив упита: − Шта ћемо прво радити после доручка, Реди? − Мислим, господине, да не би било рђаво да сви прегнемо на посао и скупимо грање и иверје посечених кокосових палми, па да их сложимо у камару за гориво. Томица и Џуно су већ накупили прилично велику гомилу, и мислим да ћемо до вечери направити читаву камару и тако је удесити да неће много прокишњавати. После тога, пошто нам киша неће дати да се одмичемо од куће на дуже време, урезаћемо у стени солану и направити рибњак. За то ће нам требати најмање недељу дана, а онда ћемо

имати мало шта да радимо у близини куће. Мислим да је већ прошло време најјачих киша, те ћемо можда за две недеље моћи проћи кроз шуму и прегледати све што смо спасли од бродолома. Имаћемо доста посла док средимо и припремимо разне предмете, пре него што поново настане лепо време да бисмо их могли превести чамцем и сместити их у магацин. − Па онда треба да испитамо острво, зар не, Реда? − упита Виљем. − Ја нестрпљиво чекам на то. − Јесте, млади господине Виљеме; али нам то мора бити скоро последњи посао, јер ћемо на њему остати можда две-три ноћи, а за то морамо причекати лепо време. Но ипак ћемо то урадити пре него што превеземо ствари с друге стране острва. − А како ћемо направити солану, Реди? Морамо је урезивати у чврстој стени. − Јесте, господине Виљеме; имам ја три-четири комада алата који се зове хладно длето: кратке, дебеле комаде железа заоштрене на једном крају, који су сад у магацину. Помоћу једног од њих и чекића посао ће ићи брже него што мислите; јер је корална стена, иако јој је површина тврда, у ствари врло мека испод ње. Цео тај дан утрошили су на слагање кокосовог грања и дрвета. Реди направи четвртасту камару налик на стог сена, са шиљастим врхом, преко којег пребаци и привеза дуге гране да се киша слива низ њих. − Ето, − рече Реди силазећи низ лествице − то ће нам бити залиха за идућу годину; гориво које имамо трајаће нам до краја овог кишног доба, а после тога ћемо га лако сакупљати кад не буде кише. Ово се мора чувати за идуће кишно доба. Господин Сигреив уздахну, озбиљна изгледа. Реди то опази, па рече: − Господине Сигреиве, то не значи да ће нам оно и требати, али се свакако морамо спремити за идуће кишно доба у случају да нам то буде потребно. Не сумњам у то да ће капетан Озборн, ако је жив, послати да нас траже. Верујем чак да ће и Мекинтош учинити то исто; но ипак не смете заборавити да су можда сви настрадали, иако смо се ми срећно спасли. Мален чамац има слабе изгледе кад треба да прође неколико стотина миља морске пучине. А ако су настрадали, ми можемо остати овде и годинама док нас неко не пронађе. Морамо се уздати у срећу, господине. − Морамо, Реди. Ја сам се челичио колико сам могао, али се мисли упорно намећу и саме, упркос свим мојим настојањима да их потиснем. − Разуме се да се намећу, господине, то је природно; али се морате

надати најбољем. Ништа не вреди гристи се. − Ја то и сам осећам, Реди, и кад видим како је моја жена стрпљива, чак и задовољна у оваквој оскудици, љутим се на себе сама. − Жена, господине, боље подноси несрећу него мушкарац. Жена је сва љубав, па само ако има крај себе мужа и децу и ако су они здрави, она ће бити срећна скоро где било, док су мушкарци друкчији: они не подносе да буду издвојени од света као што сте ви сад, иако би можда били срећнији кад се не би мешали с њим, само кад би могли да мисле тако. − Наше частољубље нас чини несрећнима − примети господин Сигреив. − Него, да не говоримо више о томе. Сунце је зашло, зато морамо ићи у кућу. Хајде, Виљеме. По вечери Реди, на Виљемову молбу, настави причање. Ако се тачно сећам, млади господине Виљеме, стао сам онде где је Хотентот што је чувао говеда поплашио и отерао мајмуне који су нам задавали муке. А на то смо вам ми, господине, изашли из пећине и сели под једну стену, тако да нас Хотентот не опази, и одржали ратно веће. Ромер је био за то да се вратимо, па да се поново предамо у ропство, јер је, по његовим речима, смешно вући се по шумама без икаквог оружја за одбрану од дивљих животиња и јер ускоро можемо набасати на нешто горе од мајмуна. А имао је и право. То је било најпаметније што смо могли урадити. Али Хастингс рече да ће нам се сви смејати ако се вратимо, и помисао на то да можемо бити предмет подсмеха доведе нас до сагласности да не идемо. Видите, млади господине Виљеме, тај страх да нам се људи не смеју узрок је што не само дечаци него чак и зрели људи чине лудорије. Ми смо учинили грешку, а нисмо хтели да је исправимо, јер смо се бојали исмевања. У самој ствари, били смо решени да ставимо на коцку животе и да се изложимо опасностима и тегобама само зато што нисмо могли подносити да нам се смеју због лудости, што смо управо и заслуживали. Имајте то на уму, млади господине Виљеме, и никад не допустите да вас страх од исмевања наведе да урадите оно што не треба, или да вас спречи да се вратите на прави пут ако сте с њега скренули. − Велика вам хвала на вашим саветима, Реди; надам се да их Виљем неће заборавити − рече господин Сигреив. − Већи број људи се наводи на грешке исмевањем него наговарањем на њих. − Е па, ето, господине, то је за нас био разлог да не одустанемо од своје луде замисли, па пошто смо већ тако одлучили, почели смо се договарати како да дођемо до оружја и муниције, без којих нисмо могли бити. Док смо говорили о томе, ја повирих иза стене да видим где може бити онај

Хотентот и опазих да је легао и увио се у своју кабаницу од овчијих кожа, коју они увек носе. Још раније кад смо га видели запазили смо да у руци има пушку, пошто Хотентоти увек излазе наоружани, те одмах скренух пажњу Хастингсу и Ромеру да бисмо, пошто он спава, могли узети његову пушку а да он то и не осети. То је била добра мисао, те Хастингс рече да ће допузити до њега, а ми да чекамо иза стене. Он то и учини врло опрезно, и виде да се човек покрио кабаницом преко главе и да тврдо спава, те није било никакве опасности, јер се Хотентоти, како нам је било познато, у свако доба врло тешко буде. Хастингс је прво узео пушку и однео је ван Хотентотовог домашаја, затим се вратио к њему, пресекао кожни каиш о којем су му висили рог с барутом и фишеклије, па се повукао ни најмање не узнемиривши спавача. Били смо ван себе од радости због те велике среће, па одлучисмо да се врло опрезно удаљимо од места на којем је Хотентот лежао, да нас не би видео ако би се случајно пробудио. Гледајући врло пажљиво свуда око себе, из бојазни да не наиђемо на неког другог, пређосмо скоро читаву миљу према Заливу Сто, кад наиђосмо на једну речицу. То је било врло срећно откриће, јер смо били јако жедни, те, пошто прво угасисмо жеђ, прикрисмо се близу речице и поједосмо нешто хране коју смо носили са собом. − Реди, зар нисте учинили грех кад сте украли пушку од Хотентота? − Нисмо, млади господине Виљеме; у нашем случају то се није могло сматрати као крађа, Били смо у непријатељској земљи и трудили смо се да побегнемо, према томе, били смо исто толико на ратној нози с том земљом колико и онда кад су нас они заробили. А кад смо узели пушку, нисмо били већи лопови него они кад су узели нашу лађу. Имам ли право, господине Сигреиве? − Мислим да имате: кад су две државе у рату, имовина сваке од њих заплењује се кад се до ње дође. Ви сте, у положају у коме сте се налазили, били у праву да присвојите све до чега сте могли доћи и што би вам помогло у вашим настојањима да умакнете, премда не бих рекао да бисте морално били у праву да сте убили човека, или га и само опљачкали без разлога и потребе. − Сасвим тачно; али, у свом настојању да умакнемо, ми бисмо, да нам се указала потреба или да се предамо као заробљеници или да одузмемо живот онима који би хтели да нас поново заробе, имали право да то урадимо. − Држим да бисте имали право да предузмете оно што би се могло сматрати као крајња мера ради поновног задобијања своје слободе, пошто

сте били пали у ропство. То се увек тако сматрало. − Него, да наставим, господине. Чекали смо тако до сутона, па смо онда наставили пут према Лажном Заливу што смо брже могли. Знали смо да доле, у долини, или, боље рећи, на падинама брда, има салаша и надали смо се да ћемо како тако доћи до још двеју пушака. Било је некако око дванаест сати ноћу; месец је јасно сијао кад смо угледали воду у Лажном Заливу, а мало касније смо чули лајање неког великог пса, па онда недалеко одатле угледасмо два-три салаша са стајама за стоку и воћњацима. Потом потражисмо неко згодно место да се сакријемо и да ту останемо до јутра, и нађосмо га међу огромним стенама. Договорили смо се да један стражари док друга двојица спавају, те Хастингс узе на себе ту дужност, пошто му се није спавало. У свануће он пробуди Ромера и мене те доручковасмо. Из свог скровишта видели смо из птичје перспективе салаш и све што се на њему радило. Салаш са зградама непосредно испод нас био је много мањи него она друга два која су се налазила нешто даље. Посматрали смо његове житеље који су ишли тамо-амо. После једног сата видесмо како Хотентоти излазе и прежу волове у јарам; упрегли су дванаест пари волова, па затим Хотентот возар седе на кола и потера их према Кептауну, а с њим одоше једно хотентотско момче и један велики пас. Не прође много, и један други Хотентот отера долином краве на пашу, а мало касније изађе из куће једна Холанђанка са двоје деце и нахрани живину. Мотрили смо још један сат, па се онда појавио сам фармер с лулом у устима и сео на једну клупу. Кад му се лула угаси, он довикну неком у кући, и из ње изађе једна Хотентотка носећи још дувана и ватру. У току целог тог дана нисмо око куће видели никаквих других лица, те смо закључили да и нема никог више осим фармера, његове жене, Хотентотке и двоје деце. Око два сата по подне фармер оде у шталу, изведе свог коња, узјаха га и оде некуд. Видесмо га како пре одласка разговара с Хотентотком, па онда мало касније и она оде низ долину с котарицом на глави и дугим ножем у руци. На то Хастингс рече да је време да кренемо, јер је сад у кући само једна жена, коју можемо лако савладати и узети што нам треба. Али је ипак било још много опасности, јер је она могла дићи узбуну, па бисмо морали бежати усред бела дана, те би нас могли видети и опет ухватити. Али како нам није остајало ништа друго, решисмо да се опрезно спустимо до салаша, спремни да искористимо сваку згодну прилику. Сишли смо низ брдо побауљке и дохватили се ограде позади главне куће на салашу; ту смо остали једно четврт сата, кад, на своју велику радост, видесмо како фармерова жена излази из куће водећи за руку двоје деце. По свој прилици

је ишла у посету некој сусетки, јер се упутила према једном од оних других салаша. Тек што је она одмакла стотинак јарда, Хастингс се тихо провуче кроз ограду и уђе у кућу на задња врата, затим поново изађе и даде нам знак да дођемо. Кад уђосмо, видесмо како је он већ зграбио две пушке што су висиле изнад огњишта, па затим брзо скидосмо рогове с барутом и кесе с фишецима, који су висили на разним местима у соби, подаље од огњишта. Пошто смо се дочепали тога, Хастингс одреди мене да мотрим на главна врата, да се не би вратио неко од укућана, а он и Ромер су гледали да нађу нешто за јело. Тако узесмо три шунке и један хлебац велик као омање коританце. Носећи све то, извукосмо се на задња врата и дохватисмо се свога скровишта. Онда стадосмо гледати свуда унаоколо, али не видесмо нигде никога, те закључисмо да нас нико није приметио. Како је између нас и брега који смо морали прећи да бисмо сишли у долину, ако нисмо хтели да сиђемо сасвим близу салаша, лежала вододерина пуна камења, сложно решисмо да ће бити боље да га одмах пређемо, још по дану, да тако пребродимо ту тешкоћу, а уједно да одемо што даље од салаша. Тако и учинисмо, па нађосмо и једно сигурно склониште, где прилегосмо чекајући да сунце зађе па да онда кренемо на пут према унутрашњости. Нисмо ту пробавили ни пун сат, кад чусмо крештаву дреку наших старих познаника мајмуна на истом оном брегу с којег смо малочас отишли, па их после видесмо како се спуштају према салашу и како врло вредно беру воће у воћњаку и, што могу брже, добацују га један другоме; јер су, знате, те препредене животиње биле опазиле да у близини нема ни живе душе, па нису пропуштале тако згодну прилику. Они су још били заузети својим послом, кад се указа онај Хотентот с кравама, а кад се он приближи салашу, они завришташе из свега гласа и побегоше главом без обзира. После тога видесмо како се враћа Холанђанка и, пошто је ушла у кућу и поразговарала с Хотентотом, чусмо је како плаче излазећи на задња врата. Отприлике на један сат пре сутона врати се кући на коњу и Холанђанин, фармер, а после кратког времена, по вриштању и дреци, знали смо да туче жену, јер, треба да знате, господине (то јест ми смо мислили да је тако), мајмуни су се усудили да пљачкају воћњак само зато што је она оставила кућу саму, и ја не сумњам да се држало за сигурно да су они однели и све остало што је нестало из куће, јер они узимају што стигну. Тако је та ствар испала несрећна за сироту жену, али за нас је била права срећа, јер је то отклонило сваку сумњу да смо ми ту, те није дошло до потере за нама. Због те услуге коју су нам мајмуни учинили увече радо смо им опростили све муке које су нам приредили тога јутра. Мислим да ће бити добро да сад прекинемо, млади господине Виљеме, јер је већ

прилично касно.

36 Рибњак. − Преношење камена двоколицама. − Алигатор. − Свиња. − Пси. − Редијево приповедање. Сутрадан почеше рад на рибњаку. Реди, господин Сигреив и Виљем сиђоше заједно на жал, па после дугог разгледања изабраше једно место, отприлике на стотину јарда од базена за корњаче, као најпогодније за ту сврху, јер је вода била плитка, тако да на месту најдаљем од обале није била дубока од три стопе. − Е, ово је сад, господине, сасвим једноставан посао: имамо само да накупимо ситнијих стена и камења и наслажемо их тако да изнутра изгледају као зид, с нагибом према мору, да би се ослабила снага таласа кад вода буде узбуркана. Вода ће, наравно, струјати између камења и тако ће се стално мењати. Истина је да ми у већини случајева можемо пецати рибу кад нам је потребна, али нећемо увек имати времена за то, те је добро имати увек при руци извесну количину кад се зажели, па зато је, наравно, можемо нахватати и метнути овде, кад не будемо имали што друго да радимо. Онда ће Џуно моћи да дође овамо и да помоћу остви вади рибу кад смо ми на раду, а њој устреба нешто за ручак. Ништа није тако пријатно као кад човек у свако доба има при руци довољну количину намирница. − Али овуда има мало камења, Реди; мораћемо далеко ићи по њега − рече Виљем. − Е па онда, млади господине Виљеме, хајде да догурамо овамо двоколице, па ћемо моћи превлачити већу количину одједном. − А како ћемо га носити, Реди? − Окачићемо корито о осовину. Идем горе да све приправим и донесем овамо, а ви и господин Сигреив можете дотле скупити све камење у непосредној близини. Реди се ускоро врати с двоколицама и коританцетом окаченим о осовину, па видеше да тако могу врло брзо превлачити камење. И тако су господин Сигреив и Виљем доносили, а Реди је у води градио зид.

− А сасвим смо заборавили на један други посао којим се морамо забавити, господине − примети Реди. − Али ме је рибњак подсетио на то. − А шта је то, Реди? − Купатило за децу, а богме и за све нас. Оно ће нам бити потребно чим настану врућине; но тај ћемо посао одложити до тог времена. Морам вам рећи да ћу, иако се не бринем за то док овај зид правим на плићаку, морати добро пазити кад ми вода дође до колена, јер ви не знате како су ајкуле дрске у овим пределима. Кад сам био на Светој Јелени, не баш тако давно, имали смо један жалостан доказ за то. − Испричајте нам то, Реди. − Знате, господине, ни сам не бих веровао да то може бити. Знао сам за један случај, нешто налик на то што се догодило кад сам био у Источној Индији. Али то није била ајкула, него алигатор. Један Холанђанин је стајао на жалу пристаништа у Тринкомалију и пецао рибу, а један алигатор је пливао право према њему, док му чељуст није допрла скоро до на две стопе од њега. Али се Холанђанин није освртао на то пошто је стајао на обали, кад се алигатор одједном окренуо у води сасвим близу њега и при томе га репом ошинуо по ногама, тако да га је преврнуо у воду, зграбио га и заронио заједно с њим. − Да, али ајкула не би то могла учинити, зар не? − Би, господине. Два војника су стајала на стенама на Светој Јелени. Стене су биле изнад воде, али их је талас прелио. Две ајкуле су допливале онако исто као и онај алигатор, па је једна од њих, једним ударом репа, пошто се окренула на исти начин, претурила једнога од њих у воду, која је била врло дубока. Његов друг се страшно поплашио, отрчао у касарну и испричао шта се догодило. Отприлике недељу дана после тога један скунер је био у Пешчаном Заливу, на другом крају острва, и људи с брода видели су испод крме велику ајкулу; спустили су јој на чакљи комад свињетине и ухватили је. Кад су је отворили, нашли су у њој, на свој велики ужас, цело тело онога војника, осим ногу испод колена. Чудовиште га је прогутало целог осим ногу, које му је одсекло кад је склопило чељуст. Ја сам у касарни видео и чељуст и кичму те животиње, и то је несумњиво била највећа звер своје врсте коју сам икад видео у свом животу. − Заиста нисам имао појма да су оне тако смеле. − То је жива истина, уверавам вас, господине, те зато морамо бити необично пажљиви кад улазимо у воду. Видели сте и сами како је брзо ишчезло оно прасе.

− Нешто мислим, Реди, како ли напредују наше свиње − рече Виљем. − Сигурно су се досад већ опрасиле, господине, јер не оскудевају у храни. − Могу ли оне да једу кокосове орахе? − Не могу старе, али могу младе орахе, који стално падају с дрвећа, а затим, оне налазе и пуно корења. Ако останемо овде мало дуже, убрзо ћемо имати лепу забаву ловећи их. Само се морамо добро пазити, млади господине Виљеме; јер, иако су то биле питоме свиње кад смо их искрцали, оне ће за кратко време бити дивље и потпуно неукротиве. Дивљи вепар је страховита животиња. − То и ја мислим − рече господин Сигреив. − А како ћемо их ловити? − Па помоћу паса, господине, а затим пуцати на њих. Радујем се што ће се Злоћа ускоро оштенити, јер нам треба још паса. − Бојим се да ћемо имати да хранимо више уста него што ћемо моћи прибавити хране. − Тога се не треба бојати, господине, све док имамо море да у њему ловимо рибу. Пси могу врло лепо живети од рибе, чак ако је и пресна. У северним пределима они и не једу скоро ништа друго. − Ускоро ћемо имати и јагањаца, зар не, Реди? − Хоћемо, господине, надам се, врло скоро. Камо среће да имамо више хране за стоку. У томе нам она сад прилично оскудева, али догодине, ако нађемо више паше на острву, морамо сачувати више траве близу куће, па је накосити и сено зденути у пластове за зиму − или, боље рећи, за кишно доба, јер у овом појасу нема зиме. Прилично сам сигуран да ћемо према југу острва наћи више чистине, пошто на тој страни кокосове шуме не допиру до мора, као на северу. − Толико жељно очекујем тај испитивачки поход − рече Виљем. − Морамо мало причекати, господине, − рече Реди − али ја и не знам да ли ћете баш ви ићи: не смемо отићи сва тројица и оставити саму госпођу Сигреив. − Не, − примети господин Сигреив − то не би било право: или ти или ја морамо остати, Виљеме. Виљем не рече ништа, али је било очевидно да му је непријатна помисао да неће учествовати у том походу. Тога дана су радили врло напорно и зид се брзо дизао из воде. О сунчевом заласку прекинуше рад и вратише се кући.

По вечери Реди настави своје приповедање. „Остали смо скривени све док се није смркло, а тада Хастингс и Ромер, сваки са својом пушком преко рамена и шунком на леђима, а ја, будући најмањи, с пушком и с великим хлебом на узици, провученој кроз рупу на средини, кренусмо на пут. Имали смо намеру да одемо на север, јер смо знали да тамо постоји пут који води изван колоније. Али је Хастингс био одлучио да прво идемо према истоку, држећи се правила „Преко прече, наоколо ближе“, да бисмо се склонили подаље од главног пута. Прешли смо преко дубоког песка Лажног Залива, па смо се после тога постепено пели, зашавши у честар и међу младо дрвеће, али нигде нисмо видели никакве знаке обрађивања земље нити смо наишли макар и на једну кућу пошто смо оставили за собом Лажни Залив. Око дванаест сати ноћу били смо већ јако уморни и жудели смо за гутљајем воде, али је нисмо нигде нашли, иако је месец сијао да се видело као по дану. Међутим сасвим смо јасно чули нешто што нам није никако било по вољи: урлање и рику дивљих животиња, која је постајала све чешћа што смо ишли даље; али ипак нисмо видели ниједне, и то нас је тешило. Најзад смо били тако уморни да смо поседали на обронак једне стене. Нисмо смели заспати, него смо тако остали до зоре и слушали завијање зверова. Нико од нас није ни проговорио, а мислим да су Хастингс и Ромер мислили у себи исто што и ја − да бисмо дали не знам шта да се опет нађемо здрави и читави међу зидовима затвора. Али дан најзад свану; дивље звериње престаде завијати, а ми смо ишли све даље напред, док нисмо дошли до једног потока, где седосмо и доручковасмо, а после тога нам се храброст поврати, те смо идући даље весело разговарали и смејали се као и раније. Сад смо се почели пењати уз некакву планину, за коју Хастингс рече да мора бити Шварц или Црна планина, о којој су нам говорили војници. Можда је то и била истина, али ја само знам да је била врло суморна. А кад се спустио мрак, ми накуписмо шипражја и ножевима насекосмо грања, па наложисмо ватру, не само да се грејемо него и да плашимо звериње, које је већ почињало завијати. У току дана видели смо две-три звери како се сунчају на заравнима: једна од њих била је пантер. Ми смо имали пуне пушке, и док смо пролазили, животиња искези своје беле зубе, али се не маче, а друге две су биле сувише далеко, те нисмо могли распознати које су. Запалили смо ватру и вечерали. Добре половине хлеба нам је; већ било нестало, а и у шунке смо били већ добро засекли, те смо знали да ћемо се ускоро морати поуздати у своје пушке да бисмо дошли до хране. Чим смо свршили с вечером, полегали смо око ватре с пуним пушкама покрај себе и с фишецима на сигурном месту. Били смо тако уморни да смо одмах

тврдо заспали. Договорили смо се да Ромер први чува стражу. Хастингс средином ноћи, а ја ујутру. Али је Ромер заспао и услед тога се ватра није одржавала. Било је већ око поноћи кад ме пробуди некакво дисање баш испред самог мог лица, а кад сам се освестио како ваља и отворио очи, осетио сам како ме нешто подиже за опасач и како се зуби неке животиње забадају у моје месо. Покушао сам да дохватим пушку, али сам погрешно пружио руку на другу страну и зграбио један упаљен угарак, којим сам млатнуо животињу по њушци. Она ме је одмах испустила и побегла у мрак. − Ала је то чудесно спасење! рече госпођа Сигреив. − Јесте, госпођо: то је била хијена. Те животиње су, срећом, праве кукавице. Али ипак, да није било оног упаљеног угарка, она би ме однела, јер сам ја онда био сасвим мали, те ме је дигла тако лако да сам у њеним зубима морао бити као перце. Хастингс се пробудио на моју вику, скочио и опалио из пушке. Ја сам се био страшно уплашио, као што можете и замислити. Што се тиче Ромера, он се није никако будио док га нисмо јако продрмали, толико је био изнурен. Тај догађај нас је учинио опрезнијим и отада смо ложили две ватре и спавали између њих, и један је стално био на стражи. Путовали смо недељу дана, а чим смо се пребацили преко планине, упутили смо се према северу. Били смо одмакли од стења и честара и пред нама је пукла пространа равница. Већ смо били појели сву храну и једног дана нисмо имали баш ништа да једемо; али смо убили једну антилопу, од врсте зване спринг-бок, и тако се снабдели за три-четири дана. А пошто смо се спустили у равницу, нисмо више оскудевали у храни. Него, заборавио сам да вам кажем како замало нисмо платили главом, баш пре него што смо изашли из једне велике шуме на падини планине. Пешачили смо док није превалило подне и били смо врло уморни, те смо одлучили да ручамо под једним великим дрветом и полегали у хладовини. Хастингс је лежао на леђима, погледа упртог навише, кад на једној од нижих грана опази пантера како лежи опружен по њој, гледа нас зеленим очима и спрема се да скочи. Зграбио је пушку и опалио не нишанећи, јер није било времена за то. Али је метак прошао животињи кроз утробу и, како изгледа, преломио јој кичму. Она је пала на земљу уз заглушну рику, на четири-пет стопа од места на којем смо ми седели, и одмах се прикупила за скок на Ромера; али није могла скочити, јер су јој због пребијене кичме били одузети задњи удови, те је дигла предње удове и поново пала на земљу. Никад у свом животу нисам видео толику помаму и бес код неке животиње. Ми смо се испрва били тако преплашили да нисмо могли пуцати али је Хастингс, опазивши да звер не може да скочи, зграбио пушку од Ромера и прострелио је кроз главу.

− То је било ново чудесно спасење, примети госпођа Сигреив. − Јесте, госпођо; али треба да знате да смо се ми све мање освртали на опасности што смо чешће упадали у њих. Сад смо морали ловити да бисмо одржали живот, те смо постајали смелији него икад. Одело нам је било у самим ритама, али смо имали довољно барута и фишека; у равници је било на стотине антилопа и гнуа [22] − понекад их управо човек није могао пребројати. Уверавам вас да нисмо оскудевали у храни. Али смо због тога изобиља дивљачи били у већој опасности, јер смо сад сваке ноћи чули и рику лавова. Од свих животињских гласова који су икад допрли до мога уха то је најстрашнији глас у мом сећању. Правили смо велике ватре да их држимо на одстојању, али вас уверавам да смо често дрхтали од страха кад би нам се неки од њих приближио. − Јесте ли га икад видели по дану, упита Виљем. − Јесмо, господине; често смо их виђали, али нас нису никад напали, а ми смо се опет исувише бојали да пуцамо на њих. Једном приликом смо се с једним срели лице у лице. Били смо убили антилопу звану хартибист, па смо, држећи пушке на рамену, трчали да је нађемо, јер смо запазили где је пала у високој трави. Баш кад смо дошли до тога места у трави, чули смо страшну рику и нашли се на десетак јарда од једног лава, који је био полегао баш по оној антилопи коју смо ми убили. Очи су му севале према нама и био се упола придигао, као да се спрема да скочи. Ми сви стругнусмо што смо брже могли. Ја се нисам ни осврнуо све док нисам изгубио дах, али се лав задовољио нашим бежањем и није се потрудио да нас гони. Те ноћи смо легли да спавамо без вечере. Ето тако смо вам ми, господине, путовали скоро ни сами не знајући куда, тек свакако према северу, и то пуне три недеље, те смо били сасвим изнурени. Сад смо се сви слагали у мишљењу да смо учинили лудост и да бисмо се радо опет вратили. Целог дана смо ишли не говорећи ни речи један с другим, сем кад је ваљало уловити нешто за храну. Што се мене тиче, ја признајем да ми је долазило да легнем и умрем, да сам могао то да учиним, и постао сам тако равнодушан према лавовској рици да ми се чинило како би ми скоро било мило кад би неки од њих дошао да ме поједе − кад једног јутра наиђосмо на групу урођеника. Нисмо могли говорити с њима, али су изгледали врло мирољубиви и добро расположени према нама. Припадали су племену Кару, како нам рекоше показујући на себе и говорећи „Кару“, па затим на нас и говорећи „Холанђани.“ Ми уловисмо нешто дивљачи и дадосмо им је, што њих много обрадова, па су ишли с нама пет-шест дана. Покушасмо да их знацима питамо да ли ту негде има холандских насеља, и они нас схватише и рекоше да их има, показујући нам у правцу североистока. Ми

понудисмо да им поклонимо нешто ако хоће да нам покажу пут, јер смо се били решили да се предамо Холанђанима и вратимо се у затвор. Два човека пристадоше да пођу с нама, а остали њихови саплеменици са женама и децом одоше према југу. Сутрадан стигосмо у једно холанђанско насеље звано Гриф Рејнетс. Али сад морамо прекинути, јер је прошло време за спавање.

37 Виљемова болест. − Реди му пушта крв. − Виљем у ватри. − Изван опасности. − Опорављање. − Редијева предострожност. − Редијево приповедање. Грађење рибњака је брзо напредовало, те трећег дана би већ скоро готов. Чим су зидови били озидани, Реди избаци песак и шљунак, да би део при обали био готово исто тако дубок као и крај зида и да би било довољно воде, те да се галебови и фрегатне птице не могу залетати и ловити рибу. Док је Реди био тако запослен, господин Сигреив и Виљем су прикупљали још камења да се рибњак подели у четири дела, али тако да сви остану у међусобној вези. Те унутарње зидове, као и спољашње, начинили су довољно широке да се по њима може ходати, те су тако све рибе биле на дохват оствама кад зажеле да их изваде. Сутрадан по довршењу рибњака време се опет променило. Али буре сад већ више нису биле тако жестоке као на почетку кишног доба. Киша је јако пљуштала, али је нису пратиле онако јаке муње и грмљавина, нити је била онако дуготрајна: обично би се разведрило после неколико сати. За лепог времена између две буре нахватали би пуно риба, па би их ставили у рибњак, те је он сад био врло добро снабдевен. Али се догоди нешто што их све јако поплаши. Једне вечери Виљема спопаде јака дрхтавица и много се жалио на главобољу. Реди је био обећао да ће те вечери наставити своје приповедање, али се Виљем осећао тако болестан да није могао седети. Метнули су га у постељу, а сутрадан је имао високу температуру. Господин Сигреив се јако уплашио, јер су знаци болести били свакога часа све гори, а Реди, који је преко ноћи био крај његове постеље, изазва из куће господина Сигреива и рече му: − Ово је, господине, озбиљна ствар. Млади господин Виљем је јуче радио без шешира, па се бојим да је добио напад сунчанице. Штета је што немамо некога ко би му пустио мало крви. − Ја имам ланцету [23] , − рече господин Сигреив, али ја заиста никад у животу нисам никоме пуштао крв.

− Нисам ни ја, господине; али ако ви имате ланцету, мислим да нам је дужност да покушамо. Ако мислите да ви то не можете урадити, потрудићу се ја. То је врло проста операција. − Па неко ће од нас морати, Реди. − Можда ће у овом случају моја рука бити сигурнија, примети Реди. Бојим се да му запаљење не пређе на мозак. − Ја бих, морам признати, Реди, више волео да ви то покушате. Моја рука не би била постојана, јер стрепим за живот свог драгог детета. Опет су ушли у кућу. Господин Сигреив нађе ланцету, а Реди подвеза Виљему руку. Чим вена одскочи, он је чврсто притисну палцем, и успе одмах од првог покушаја. По Редијевом савету болеснику су пустили много крви, и изгледало је да му је одмах лакше. Увили су му руку, па пошто је попио мало воде коју је тражио, опет су га положили на јастук. Сутрадан је температура била опет висока као и раније. Они му поново пустише крв, а његова мајка је бдила над њим пуна стрепње и сва у сузама. Сироти дечко је неколико дана био у великој опасности, а она некада весела кућа сад је била пуна тишине и суморности. Како су сад њихове молитве јутром и вечером биле топле! Како су родитељи често и преко дана упућивали небу молбе за оздрављење свога детета! Време је сваким даном постајало све лепше, те је било скоро немогуће обуздавати Томицу. Џуно је свако пре подне излазила с њим и Албертом и држала их је крај себе док је кувала. Срећа је била што се Злоћа била оштенила, и кад Џуно није више могла да их забави, она би им донела два штенета да се играју њима. Што се тиче тихе, кротке мале Каролине, она би по цео дан држала мајку за руку и гледала у брата, или би крај његовог кревета радила неки ручни рад. Реди, који никако није могао седети залудан, латио се чекића и длета да направи солану, па је радио за оно време преко дана кад његове услуге нису биле потребне у кући; док је седео и тесао стену, мисли су му стално биле код Виљема. Нежно је заволео тога дечка због његове доброћудности и бистрине, па би врло често у току дана застао у послу, а сузе би му се котрљале низ образе док се молио богу да поштеди дечка и остави га његовим тужним родитељима. Деветог дана од почетка болести Реди и господин Сигреив изјавили су да Виљем има много мању температуру; она ускоро и сасвим ишчезе. Али је дечко био тако слаб да се за два-три дана није могао ни усправити у постељи, и тек је на две недеље по престанку температуре могао изаћи из куће. Може се замислити како су се сви радовали кад се то догодило. За време његовог опорављања, немајући шта друго да раде, пошто је солана била готова, господин Сигреив и Реди − који

су сад лака срца ишли на посао − одлучише да сад ограде простор за купање. Џуно дође да им помогне и била је врло корисна, јер је вукла двоколицу на којој су превлачили стење и камење, а довели су и Томицу, да га склоне док госпођа Сигреив и Каролина чувају болесника. До дана кад је Виљем могао излазити из куће купатило је већ било готово, те више није било места страховању од ајкула. Виљем сиђе с мајком на жал и виде све што се урадило. Био је врло задовољан, па рече: − А сад, Реди, пошто смо за сада посвршавали све послове око куће, остаје нам још само да испитамо острво и да одемо до увале да прегледамо ствари спасене из бродолома. − То је истина, млади господине Виљеме, а време је врло лепо, те мислим да ћемо се за који дан моћи усудити да кренемо на један или на други пут; али још никако док ви не будете јачи, јер вас не смемо оставити самог с мамом док сасвим не оздравите. − Да ме оставите, Реди? Па и ја идем с вама. − Не, млади господине Виљеме, то засад не може бити. Замислите да наиђе нека олујина, па да покиснете и да морате спавати у мокром оделу. Могли бисте поново добити грозницу, и то можда далеко од куће. Морамо бити обазриви још за неко време. Сад лепо седите на овој стени и уживајте у овом пријатном ветрићу, што ће вам учинити добро. Само не смете остати сувише дуго. − Ја ћу ускоро опет бити јак, Реди; хвала богу на његовој доброти. − Не сумњам у то, млади господине Виљеме, и заиста имамо разлога да захваљујемо богу, јер би нам тешко било без вас. Ја идем да из базена извадим једну корњачу: морамо вас добро хранити да ојачате. − Већ нам давно нисте причали своју историју, Реди, рече Виљем пошто су вечерали. Волео бих да то сад учините; сигуран сам да ме то неће заморити. − Драге воље, млади господине Виљеме, одговори Реди. Али сећате ли се где сам стао, јер моје памћење није понајбоље. − О да, ако се опомињете, били сте тек дошли с дивљацима до куће фармера Холанђанина у неком месту званом Гриф Рејнетс. − Тако је, господине. Е па, фармер Холанђанин је изашао из куће кад је видео да долазимо и упитао нас ко смо. Ми смо му рекли да смо заробљени Енглези и да желимо да се предамо властима. Он нам је одузео оружје и фишеке, и рекао да је он власт у томе крају, што је било сасвим тачно, а затим је додао:

− Сигурно је да без оружја и фишека нећете никуда побећи. А што се тиче вашег слања у Кептаун, то можда нећу моћи учинити за неколико месеци. Зато, ако желите да се добро храните, морате добро радити док сте овде. Ми смо му рекли да ће нам бити мило да будемо од користи, а он нам је по једној хотентотској девојци послао нешто за ручак и показао нам једну собицу у којој ћемо спавати. Али смо брзо увидели да имамо посла с дурновитим и суровим човеком, који нам је давао довољно посла, али ни изблиза довољно хране. Није нам хтео поверити оружје, те су Хотентоти истеривали стоку на пашу, а нама је давао да радимо многе послове око куће; па је напослетку поступао са нама врло свирепо. Кад би му понестало хране за Хотентоте и друге робове, којих је имао у приличном броју, отишао би с другим фармерима из суседства у лов на кваге да их њима храни. А само Хотентоти могу да једу такво месо. − А шта је то квага? − То је дивљи магарац, делимично с пругама по телу, али не толиким као у зебре; животиња доста згодна за гледање, али јој је месо врло неукусно. Е па ето, најзад је дотерао дотле да нам није давао за јело ништа друго осим квага, као и Хотентотима; док су он и његова породица − имао је жену и петоро деце − живели од овчетине и антилопиног меса, које је изврсно за јело. Замолили смо га да нам да једну пушку да уловимо нешто боље за јело, а он је тако немилосрдно треснуо ногом Ромера да после тога пуна два дана није био у стању да ради. Што се тиче јадних Хотентота и робова, њих је сваког дана шибао бичем од носорогове коже − а то је страшна ствар − који је при сваком ударцу засецао у месо. Нама је живот постао прави терет; поваздан смо радили на салашу на овом или оном послу, а он је из дана у дан био све суровији према нама. Најзад се ми сложисмо да му кажемо да то више нећемо трпети, и Хастингс му једне вечери то рече. Њега то тако страшно разбесне да је позвао двојицу робова и наредио им да Хастингса вежу за точкове кола, и заклео се да ће му сву кожу изрецкати у комадиће, па је онда отишао у кућу по бич. Робови су зграбили Хастингса и стали га везивати, јер нису смели одрећи послушност своме господару, а на то нам Хастингс рече: − Ако сад мене тако шибају, с нама је свршено. Сад је куцнуо наш час; отрчите иза куће, па кад он изађе с бичем, ви упадните у кућу и дочепајте се пушака које увек стоје напуњене. Узмите га на нишан и држите га тако док се ја не ослободим, па ћемо онда побећи како знамо. То морате свакако урадити, јер сам ја уверен да ће он мене ишибати намртво, а вас ће побити као одбегле заробљенике, као што је то пре неки дан учинио с

оном двојицом својих Хотентота. Како смо ја и Ромер мислили да је то врло вероватно, ми урадисмо што нам је Хастингс рекао, па кад Холанђанин оде онамо где је он био привезан, на педесетак јарда од куће, ми упадосмо у кућу. Фармерова жена није могла устати из постеље, јер је тек била родила још једно дете, а на децу се нисмо ни освртали. Зграбили смо две пушке и један велики нож и изашли баш у тренутку кад је Холанђанин први пут ошинуо Хастингса бичем од носорогове коже, и то тако да се сиротом младићу пресекао дах. Ми му приђосмо ближе; он се окрете и виде нас, а ми га узесмо на нишан и он застаде. − Ошини само још једном, па си мртав! викну Ромер. − Да! викнух ја, ми смо тек дечаци, али сад имаш посла с Енглезима. Прилазећи ближе, Ромер је и даље држао Холанђанина на нишану, а ја прођох мимо њега и великим ножем пресекох каише којима је Хастингс био везан. Холанђанин само пребледе, али и не писну, толико се био уплашио, а робови се сви разбежаше. Чим се Хастингс ослободи, он зграби велики дрвени маљ којим се побијају кочеви и обори Холанђанина на земљу, вичући из свег гласа: − Ево ти, то ти је зато што шибаш Енглеза, битанго једна! Док је фармер лежао у несвести, или мртав − тада нисмо знали да ли је једно или друго − ми га везасмо за точкове кола, па пошто се вратисмо у кућу, дочепасмо се муниције и још неких других ствари које су нам могле бити од користи. Онда одосмо у шталу и узесмо три најбоља коња која је Холанђанин имао, метнусмо у џак нешто зоби за свакога од њих, узесмо нешто ужета за уларе, па појахасмо и одјурисмо што смо брже могли. Како смо знали да ће за нама поћи потера, ми прво у трку одјурисмо према истоку, у правцу Кептауна, а затим, чим смо стигли на земљиште на којем се није могао видети траг коњских копита, скренусмо на север, у правцу земље Бушмана. Мрак се спустио убрзо пошто смо променили правац, али смо ми путовали целе ноћи. Иако смо издалека непрестано чули рику лавова, није нам се догодило ништа необично. У зору стадосмо да одморимо коње и дадосмо им зоби, па затим седосмо да и сами једемо храну коју смо понели собом. − Колико сте времена провели код фармера у Гриф Рејнетсу? − Скоро осам месеци, господине, и за то време смо не само научили холандски него смо се могли споразумети и са Хотентотима и другим урођеницима, а у исто време смо сад добро познавали земљу и знали како да путујемо. Док смо јели, договорили смо се шта ћемо даље радити. Знали

смо да ће Холанђанин поћи у потеру за нама у јакој групи и да ће нас стрељати ако нас стигну; а бојали смо се и да смо убили онога човека, па ако би се та наша бојазан обистинила, нас би обесили чим бисмо стигли у Кептаун, те смо били у великој недоумици шта да радимо. Најзад одлучисмо да прођемо кроз земљу Бушмана и да избијемо на морску обалу северно од Кептауна. Кад смо завршили разговор, скинули смо седла с коња, па смо коње привезали за кочеве на месту где је било добре траве; јер треба да знате, господине, да би они трком одјурили натраг на салаш кад не би били привезани. Сложили смо се да је боље путовати ноћу, јер се мање требало бојати од дивљих животиња него од тога да нас неко не види, па смо онда тврдо заспали и спавали неколико сати. Предвече нађосмо воде да напојимо коње, па их онда поново нахранисмо, а затим настависмо пут. Нећу вам причати шта нам се догађало из дана у дан у току две недеље, за које смо време већ прилично били сатрли своје коње, те смо били приморани да се задржимо код племена Горагуа, како се, чини ми се, звало, врло кротког и безазленог народа, који нам је давао млека и уопште врло лепо поступао с нама. Али нам се једног дана ипак догодило нешто необично. Баш кад смо пролазили крај једне групе омањег дрвећа, један носорог је јурнуо на мога коња, који му је за длаку умакао, јер се нагло окренуо и нашао се иза њега. Животиња је на то отутњала даље не осврћући се више на нас. Обично смо сваког дана уловили по коју животињу за храну; понекад је то био гну, врло занимљив створ, нешто између антилопе и бика; други пут опет нека врста антилопе − њих је било у изобиљу. Дакле, код тих урођеника смо остали три недеље, те смо коњима дали времена да се опораве; а затим смо опет кренули на пут, упутивши се према обали, али скрећући према југу, јер су нам Горагуе били рекли да на северу живи једно сурово урођеничко племе које се зове Кафери и које би нас сигурно убило ако бисмо дошли до њега. Ми управо нисмо знали шта да радимо. Из Кептауна смо били отишли без јасног појма куда треба да идемо, пошто смо били тек неразборити дечаци, па смо се из дана у дан заплетали у све веће тешкоће. Најзад смо смислили да ће ипак бити најбоље да се упутимо према Кептауну и да се предамо као заробљеници, пошто смо већ били сасвим изнемогли од умора и сталних опасности. Једино смо стрепели да нисмо у Гриф Рејнетсу убили оног фармера који је онако сурово поступао с нама, али Хастингс рече да га нимало није брига за то − одговорност пада на њега, а он ће да окуша срећу. И тако ми, кад се опростисмо од Горагуа − који су били необично задовољни што смо им поклонили сва дугмета без којих смо могли бити − окренусмо коње у

правцу југоистока, да што пре избијемо на море, а да у исто време идемо према југу. Сад морам да поменем један врло тужан догађај који нам се десио. Два дана после нашег поновног кретања на пут, идући кроз неку високу траву, набасали смо на лава који је прождирао једног гнуа. Ромер, који је случајно био измакао десетак јарда испред нас, толико се уплашио да је опалио на животињу, иако смо се били договорили да то никад не радимо, пошто је лудост доводити до беса тако силну звер кад нам је дружина тако мала. Лав је био лако рањен; рикнуо је тако страшно да се могло чути на читаву миљу, скочио на Ромера и једним ударцем шапе превалио га са седла у жбуње. Наши коњи су се поплашили, окренули се на левокруг и побегли, јер се животиња очевидно спремала да и нас нападне. Она је стварно и скочила једном према нама, и ми успесмо да зауставимо коње тек кад смо прешли пола миље. А кад смо то постигли, видели смо да је лав оборио на земљу Ромеровог коња, па му лешину одвлачи надесно јурећи у касу, наизглед тако лако као да се нимало не напреже. Ми причекасмо док он добро не одмаче, па онда одјахасмо натраг до места где је Ромер пао. Брзо га нађосмо, али је он био остао на месту мртав; ударац лавље шапе био му је размрскао лобању. Нисмо имали могућности да сахранимо сиротог младића, него га само покрисмо жбуњем и остависмо га. Обојица смо били врло утучени; ја сам у ствари, јашући напред, плакао читав сат, а Хастингс није проговорио ни речи све док не дође време да одморимо коње. Требало је да вам кажем да су нам Горагуе препоручили да не путујемо ноћу, него дању, те смо сад тако радили. Ја држим да је то био врло добар савет, с обзиром на онај несрећни случај, јер смо увидели да су лавови, док смо путовали ноћу више пута непрестано ишли за нама. Трећег дана после Ромерове смрти први пут поново угледасмо пространи океан, и чинило нам се као да смо угледали неког старог пријатеља. Држали смо се морске обале, али смо брзо увидели да тамо не можемо доћи до довољне количине дивљачи нити до горива за ватре ноћу, као што смо могли у унутрашњости копна, те се договорисмо да се опет удаљимо од морске обале. Морали смо да пређемо преко једне пусте и суморне равнице, а били смо сасвим изнемогли због оскудице у храни − скоро два дана нисмо били ништа окусили − кад набасасмо на једног ноја. Хастингс ободе коња да га стигне, али му ништа није вредело; ној је трчао много брже од коња. Ја сам остао позади, па, на своју велику радост, нађох нојево гнездо и у њему тринаест великих јаја. Хастингс се брзо врати с потпуно задиханим коњем. И тада ту ми лепо седосмо, наложисмо ватру, испекосмо два јајета и добро се наручасмо, а

још четири метнусмо у бисаге, па настависмо пут. Непрестано смо се борили с тешкоћама и патњама у току пуне три недеље. Најзад једног дана угледасмо планину Сто и обрадовасмо јој се као да смо угледали беле кречњачке стене Старе Енглеске. Ободосмо коње у нади да ћемо се пре мрака наћи удобно смештени у затвору, кад одједном, пошто смо се били приближили Заливу, видесмо да се на свима лађама у луци лепршају енглеске заставе. То нас јако изненади; али мало касније наиђосмо на једног енглеског војника који нам рече да је наша војска заузела Кептаун пре више од шест месеци. Можете замислити какво је то било радосно изненађење за нас. Уђосмо на коњима у варош и пријависмо се главној стражи. Гувернер посла по нас; саслуша нашу причу и посла нас адмиралу, који нас узе на своју личну лађу. Е сад, млади господине Виљеме, ово је згодно место да прекинемо, а и ви сте сигурно већ уморни, те мислим да је боље да сви идемо да легнемо.

38 Острва Јужног мора. − Андаманска острва. − Пасатски ветрови. − Голфска струја. − Редијево приповедање. Како сутрадан ујутру није било никаквог нарочитог посла. Реди и господин Сигреив узеше удице да би додали још коју рибу онима што су их већ имали у рибњаку. А како је уз то време било лепо и свеже, и Виљем пође с њима да се надише благотворног свежег ваздуха. Пролазећи крај баште они опазише да је посејано семе већ никло и порасло за два до три палца изнад земље, и да по свој прилици ниједно није омануло. Док су Реди и господин Сигреив пецали рибу, а Виљем седео крај њих, Виљем рече оцу: − Многа острва у нашој близини су насељена, зар не, тата? − Јесу, али не она сасвим близу нас, како се мени чини. На сваки начин, нисам чуо да неки путник помиње како је видео становнике на острвима у близини овог нашег. − Какви људи живе на острвима у овим морима? − Има их разних. Становници Новог Зеланда су најнапреднији у погледу цивилизације, али се ипак и за њих каже да су људождери. Један део урођеника на Ван Дименовој земљи и Аустралији на врло су ниском ступњу цивилизације. Они су у ствари мало нешто изнад животиња у пољу. Ја их сматрам за најниже на лествици људског рода. − Молим, извините што вам упадам у реч, рече Реди; али ја сам видео, па мислим да могу да наведем један народ, истина не многобројан, који је још ближи животињама у пољу. Једном приликом сам их видео и испрва сам мислио да су то животиње, а не људска бића. − Заиста? А где је то могло бити, Реди? − На великим Андаманским острвима, при излазу из Бенгалског залива. Једном сам се у опасности усидрио у Порт Корневалису − сјајној луци, у коју би могла стати сва енглеска морнарица − и ујутро пошто смо се усидрили видели смо неке црне створове како иду побауљке испод дрвећа које је допирало до саме воде. Узели смо дурбин − били смо на једну до две миље од обале − и видели да су то људи и жене, јер су стајали усправно.

− Јесте ли икад дошли у додир са њима? − Не, господине, нисам; али сам се у Калкути упознао са једним војником који је био с њима; јер је некад Друштво за Источну Индију намеравало да на томе острву оснује једну насеобину, па је послало војску. Он је причао како су ухватили двојицу од њих. Нису имали више од четири стопе у висину; били су преко сваке мере глупи и бојажљиви, а на себи нису имали никаквог одела; нису имали никаквих кућа ни колиба за становање, него су само правили заклоне од жбуња да се заклоне од ветра. − Јесу ли имали оружја? − Јесу, господине, имали су лукове и стреле; али тако невешто направљене и тако мале да нису могли убити њима ништа осим сасвим малих птица. Урођеници су одапели неколико стрела на војнике кад су се срели с њима, а војници су их једноставно извадили из капута, јер нису продрле нимало даље. − Е, по вашем опису ја заиста верујем да урођеници на Андаманским острвима стоје ниже на лествици чак и од оних са Нове Холандије. Шта су урадили с она два урођеника што су их заробили? − Пустили су их да опет иду, господине; јер нису хтели ни говорити ни јести, те би умрли да су их задржали. − Одакле су, тата, дошли људи који су се населили на овим острвима? − То је тешко рећи, Виљеме; али се претпоставља да су ова острва насељена отприлике на исти начин на који и ово наше острво: то јест људима у чуновима и чамцима које је нека невоља натерала на море и који су спасли животе искрцавањем на њих. − Јесте, господине, рече Реди, ја мислим да је то тачно; чуо сам да се прича како с у Андаманска острва прво насељена кад се галија пуна робова црнаца разбила негде на њиховим обалама за време једног тајфуна. − А шта је то тајфун, Реди? − Отприлике исто што и ураган, млади господине Виљеме; они настају у Индији приликом промене монсуна. − А шта су то монсуни, Реди? − Ветрови који редовно дувају с једне стране одређен број месеци у току године, па онда промене правац и дувају са супротне стране исто толико. − А шта су то пасатски ветрови, о којима сам чуо да је говорио сироти капетан Озборн пошто смо прошли Мадеру?

− Пасатски ветрови дувају на Екватору за неколико степени на север и на југ од њега, са истока на запад, према кретању сунца. − А зар те ветрове изазива сунце? − Да, претерана топлота сунца између жарких појасева разређује ваздух док се земља окреће око њега, те се струјањем мање загрејаног ваздуха стварају пасатски ветрови. Ви знате, кад у некој соби гори велика ватра, у њој стално постоји промаја услед струјања хладног ваздуха према ватри; тако исто и сунчева топлота изазива пасатске ветрове. Да, млади господине Виљеме, а пасатски ветар ствара оно што се зове Голфска струја. − Како то, тата? Ја сам и раније чуо да се то каже. − Ветрови који стално иду за сунцем преко Атлантског океана, и дувају од истока ка за паду, јако делују на воду у мору и нагоне је у Мексикански залив − где јој стаје на пут обала Америке − те је она зато у Заливу [24] много стопа виша него у источном делу Атлантског океана. То нагомилавање воде мора, разуме се, наћи одушке на некој страни и налази је у такозваној Голфској струји, којом се вода одлива и снажно тече према северу дуж обала Америке, па онда на запад, пролазећи недалеко од Њуфаундленда, док не изгуби снагу негде на северу од Азорских или Западних острва, која сте, ако се сећате, видели на мапи кад смо пролазили идући овамо. − Голфска струја је, млади господине Виљеме, увек за неколико степени топлија него море уопште, а то, кажу, долази отуда што вода остаје тако дуго у Мексиканском заливу, где је толико јака сунчева топлота, а увек знамо да се налазимо у Струји по морским алгама које она носи собом и које се виде како плове по површини. − А шта ти, тата, називаш копненим и морским ветровима у Западној Индији и другим топлим поднебљима? − То су ветрови који у извесне часове у току дана наизменично дувају с копна на море, а затим с мора према копну, што се редовно дешава свака двадесет и четири часа. И то је дејство сунчеве топлоте. Морски поветарац почиње изјутра, а по подне се стишава, па онда настаје копнени, који траје до поноћи. − Сад видиш, Виљеме, настави господин Сигреив; да све те појаве у жарким пределима изазивају природни узроци, а од благотворних су последица по људски род. Ко би, на пример, могао живети на острвима Западне Индије кад не би редовно дували копнени поветарци и расхлађивали загрејану земљину површину? А тако исто, кад пасатски ветрови не би стално дували и кад би претежно владали над морима под

ватреним сунцем Екватора мајине и лак ваздух, врућина би била толика да би свако путовање било неподношљиво. − Разуме се да би, рече Реди; има географских тачака близу зоне пасатских ветрова где ветар није постојан, па се догађало да лађе западну и не могу да макну недељама, а посада потроши сву воду и страшно се мучи. То се зову Коњске тачке, ни сам не знам зашто, али држим да је то због тога што коњи који се преносе бродовима први страдају од жеђи кад понестане воде. Него, већ је време да прекинемо, млади господине Виљеме, и да уђемо у кућу. Вратили су се кући, а после вечере Реди настави приповедање. „Прекинуо сам причање кад сам рекао како су ме послали на бојни брод и уписали ме као прекобројног дечка. На њему сам остао скоро четири године, а слали су нас од луке до луке и из једног поднебља у друго, тако да сам већ био снажан, висок момак, па су ме поставили за осматрача на кошу средње катарке. Ја сам био врло задовољан. Савесно сам вршио своју дужност, те тако никад нисам био кажњен; јер на бојном броду човек може служити без страха од казне, само ако врши дужност, а дужност није баш ни тако тешка као на лађама трговачке морнарице; где је мало руку, ту има тешког посла. Разуме се да се нађе и понеки оштар и строг заповедник бојног брода − оно што се у војсци зове „дисциплина“ − али сам ја имао срећу да допаднем код благог и сталоженог команданта, коме је било врло криво кад је морао да кажњава људе, иако никад није зажмурио пред непрописним поступцима. Једино ме је стално мучило то што нисам могао поново отиђи у Енглеску да видим мајку. Написао сам јој два-три писма, али никад нисам добио одговора, те сам напослетку постао тако нестрпљив да сам се одлучио да побегнем чим ми се укаже прва прилика. Тада смо били на сталној дужности у Западној Индији и ја сам се о тој ствари договорио са Хастингсом, јер је и он, као год и ја, желео да што пре побегне, па смо се сложили да првом приликом умакнемо заједно. Најзад смо се усидрили у Порт Ројалу на Јамајци, а у тој луци је била велика флота трговачких бродова Западне Индије натоварених шећером и спремних да одмах пођу. Ми смо знали да би нас на свакој од тих лађа сакрили до поласка само кад бисмо могли доспети на неку од њих, јер се јако оскудевало у људима, пошто су бојни бродови грабили сваког човека којег би се дочепали. Постојала је једино могућност да ноћу допливамо до неке лађе, што је било доста лако, јер су оне биле усидрене на стотинак јарда од наше. Само смо се плашили ајкула, којих је у луци било много. Али се уочи поласка флоте ипак решисмо да покушамо срећу; толико смо били нестрпљиви да побегнемо да се нисмо ни на шта освртали. Било је

време средње страже − сећам се тога и сећаћу се док сам жив, као да је синоћ било − кад смо се сасвим тихо спустили с предњег дела лађе и, чим смо се нашли у води, запливали према једном од западноиндијских бродова близу нас. Стражар с мостића је опазио светлуцање у води изазвано нашим пливањем, па је, разуме се, викнуо за нама. Ми нисмо одговорили, него смо пливали што смо брже могли; јер смо после стражаревог дозивања чули ужурбаност и знали смо да командир страже спушта људе у чамац да га пошаље за нама. Тек што сам се ја дохватио за паламар западноиндијске лађе, и баш кад сам се спремио да се успужем уз њега, јер сам био неколико јарда испред Хастингса, зачух иза себе гласан крик, и кад се окретох, видех како ајкула зарони под воду са Хастингсом у чељустима. Ја сам се био толико уплашио да неко време нисам могао ни да се макнем; најзад сам ипак дошао к себи и почео се пузати уз паламар што сам брже могао. Учинио сам то таман на време, јер се друга ајкула устремила на мене, па како сам ја већ био на две стопе изнад воде, она је скочила увис, дохватила моју ципелу за пету и однела је собом. Страх ми је дао снаге, те сам после једног до два секунда био под отвором за ланце сидра, а људи с лађе, који су гледали преко ограде и били очевици погибије сиротог Хастингса, извукоше ме и брже-боље ме сакрише у најдубљи кут лађе, јер је чамац с бојног брода био скоро пристао уз трговачку лађу. Кад командир чамца дође на лађу, рекоше му да су нас обојицу видели у води сасвим близу њихове лађе и да су нас ајкуле одвукле собом. Како су и људи у чамцу чули Хастингсов крик, командир је поверовао да је то тачно и вратио се на брод. Чуо сам како добоши на броду лупају „збор“ да се утврди ко су она двојица који су покушали да побегну пливајући, а после неколико минута добоши су лупали „вољно“, пошто је поред мога имена и имена сиротог Хастингса стављено: „О. М.“ − Шта значи „О. М.“? „О“ значи „отпуштен“ из службе, а „М“ значи „мртав“, одговори Реди, и само је милост божја хтела да то не буде тачно што се мене тиче. − То је заиста било чудесно спасење, примети господин Сигреив. − Заиста јесте, господине; тешко ми је описати шта сам осећао неколико сати после тога. Покушавао сам да спавам, али нисам могао: био сам на смртним мукама. Чим бих задремао, учинило би ми се да ме је ајкула зграбила, па бих се тргао и вриснуо; после бих се молио богу и опет покушао да заспим, али ми ништа није помогло. Капетан западноиндијске лађе се бојао да ће се моја вриска чути, па ми је послао доле лонче рума, и то ме је умирило, те сам најзад тврдо заспао. Кад сам се пробудио, видео сам да је лађа развила сва једра и кренула окружена стотином и више

бродова, док су бојни бродови који су пратили лађе пуцали из топова и непрестано давали знаке. Био је то диван призор, а пловили смо према Старој Енглеској. Ја сам био тако срећан да бих се изложио опасности да поново паднем у чељусти неке ајкуле само да будем слободан и добијем могућност да крочим на обалу своје земље, да бих могао отићи у Њу Касл и видети своју сироту мајку. − Ја бих рекла да вам ваше чудесно спасење није много користило, примети госпођа Сигреив; ако сте тако брзо све заборавили. − То у ствари није било тако, госпођо, то је само било осећање које је у мени побудило први поглед на лађе што плове према Енглеској. Могу поштено да кажем да сам био бољи и озбиљнији човек; иако то не значи да још и сад нисам доста рђав и грешан, али сам од тога дана био бољи него раније. Већ следеће ноћи, лежећи у постељи, молио сам се богу врло усрдно. Случајно се на броду нашао један врло добар стари Шкотланђанин, други поткапетан, који је озбиљно разговарао са мном и скренуо ми пажњу на то како сам правим чудом остао жив, а ја сам и сам то осетио. Он је први са мном читао Свето писмо и помогао ми да га разумем, па могу рећи и да га заволим. За време тога путовања кући вршио сам дужност обичног морнара и капетан је био задовољан мноме. Испричао сам своју историју другом поткапетану, и он ми је указао на чињеницу да сам био непромишљен и колико сам погрешио што сам оставио мајку и одбио Мастерманову помоћ. Ја сам осећао да он има право и био сам нестрпљивији него икад да паднем мајци у загрљај и да је замолим за опроштење. Лађа на којој сам био пловила је за Глазгов, па смо се код Северног Форленда растали од пратње и срећно приспели у луку. Капетан ме је одвео бродовласницима, који ми исплатише петнаест гвинеја на име плате за сву службу у току те пловидбе кући, и чим сам примио тај новац, ја сам кренуо за Њу Касл што сам брже могао. Био сам платио за место на крову поштанских кола, па сам се упустио у разговор с једним господином који је седео поред мене. Убрзо сам сазнао да је и он из Њу Касла и прво сам га упитао да ли је бродоградитељ Мастерман још жив. Он ми рече да је умро пре три месеца. − А коме је оставио свој новац, упитах ја, јер је био врло богат, а није имао родбине. − Није имао рођака, одговорио је господин, па је сав свој новац оставио за зидање болнице и сиротињских домова. У последње време је имао једног ортака у радњи, па је бродоградилиште и сву робу оставио њему, мислим зато што није знао коме да их остави. Био је један дечко кога је, како ја поуздано знам, намеравао да усвоји и огласи га за наследника − дечко који

се звао Реди, али је он побегао на море и одонда се није ништа више чуло о њему. Мислило се да је настрадао као заробљеник, пошто му се дотле дошло по трагу. Лудо дете, јер би иначе сад од њега постао богат човек. − Заиста врло лудо − одговорио сам ја. − Да, али је нашкодио и још неком другом осим себи. Његова сирота мајка, која га је волела до лудила, почела је венути чим је чула да је он настрадао и постепено је… − Нећете ваљда рећи да је умрла? упадох му ја у реч, хватајући га за руку. − Јесте, рече он гледајући ме изненађено, умрла је прошле године: препукло јој срце. Пао сам наузнак на пртљаг иза себе, па бих пао с кола да ме господин није држао. Он је довикнуо кочијашу да заустави коње, па су ме скинули и метнули ме у кола. Срећом, у њима није било никога, и док су она одмицала све даље, ја сам плакао као да ће ми срце препући. Реди је изгледао толико узбуђен да му господин Сигреив предложи да засада прекине приповедање и сви оду на починак. − Хвала вам, господине; тако ће бити најбоље, јер ми се чак и сад очи замагле од суза. Страшно је у познијем животу сећати се да је ваш непромишљен поступак ускорио смрт најбоље мајке; али је то било тачно, млади господине Виљеме, те вам ту истину пружам да се њом користите. Већ сам вам раније рекао да ће поједини догађаји из мога живота служити као опомена; нека не буду узалудни што се вас тиче. Бог вас благословио, господине! Бог благословио и вас, госпођо! Лаку ноћ!

39 Томица хоће јаја. − Јаја нестају. − Томица ухваћен у клопку. − Томица у затвору. − Редијево приповедање. После неколико дана Џуно уђе у кућу пре доручка носећи у кецељи шест јаја која је нашла у кокошињцу. − Гледајте, госпоја Сигреив − кокошка снело јаја − скоро имамо пуно… пуно за гос’н Виљем… то њему опет оздрави… и пуно за пилићи кад дође време. − Ниси ваљда узела сва јаја из гнезда, Џуно? − Нисам, госпоја, ја оставила један у свако гнездо за кокошка да види. − Е лепо, онда ћемо их чувати за Виљема, и надам се да ће од њих, како кажеш, опет ојачати. − Па ја сам већ опет сасвим јак, мама, одговори Виљем; мислим да би било боље оставити јаја да се кокоши насаде. − Не, не, Виљеме; твоје је здравље важније него извођење раних пилића. − Томица много воли јаја, рече Томица. − Воли, али Томица сад не може добити јаја: Томица није болестан. − Томицу боли тиба, рече Томица. − Ја мислим да си ти мали лажљивац, Томице; а ако те боли тиба, онда су јаја шкодљива за тебе. − Томицу боли глава, пожали се дечко. − Јаја нису добра за главобољу, Томице; одговори му отац. − Томицу боли све, рече опет Томица. − Онда Томица мора ићи у кревет и добити доста рицинуса. − Томица неће рицинус; Томица хоће јаја. − Да, само, Томица неће добити јаја, одговори му отац; зато може престати да прича измишљотине. Кад буде пуно јаја. Томица ће добити једно, ако буде добар дечко, иначе не.

− Ја сам обећала Каролини да ће се она старати о пилићима, рече госпођа Сигреив, па мислим да она мора водити рачуна и о јајима. Она обећава да буде дивна девојчица. Господин Сигреив и Реди су неколико дана били заузети плевљењем баште од корова, који је почео ницати заједно са посејаним семеном; а за то време се Виљем врло брзо опорављао. Прва два дана Џуно је редовно доносила по три-четири јајета; али трећег дана није могла наћи ниједно. Четвртог дана је изгледало да кокошке нису снеле, на велико изненађење госпође Сигреив, јер кад кокоши почну носити, оне обично носе непрестано. Петога јутра, кад су седали за доручак, Томица се није појавио, и госпођа Сигреив упита где је он. − Ја све мислим, госпођо, рече стари Реди смејући се; да Томица неће данас доћи на доручак ни на ручак. − Како ви то мислите, Реди? упита госпођа Сигреив. − Па ето, госпођо, казаћу вам. Мени се чинило врло чудно што није било јаја, па сам мислио да су кокоши, вероватно, носиле негде на другом месту. Синоћ сам ишао тамо-амо и тражио јаја, али сам нашао само љуске сакривене испод неког кокосовог лишћа, па сам доказивао себи да, кад би нека животиња − ако је уопште има на острву − појела јаја, она се не би тако брижљиво постарала да сакрије љуске. Зато сам јутрос чврсто увезао врата на кокошињцу, а оставио отворена само вратанца кроз која кокоши улазе кад иду на легање. Затим сам, пошто сте ви устали, вребао иза дрвећа и видео како Томица излази и иде према кокошињцу. Покушао је да отвори врата, па кад је видео да су чврсто затворена, он се увукао у кокошињац кроз вратанца. Чим је ушао унутра, ја сам спустио поклопац на вратанца и заковао га клинцем, те се он тако ухватио у клопку. − Па ће и остати у њој целог дана, мали прождрљивац! рече господин Сигреив, кога је то јако занимало. − И то ће му бити за памет, додаде госпођа Сигреив. Нећемо обраћати никакву пажњу на њега, макар викао и дречао читав сат. − О, гос’н Томица, ја врло радује ти се најзад уфатила, то тебе научи не пијеш јаје, рече Џуно. Сад не добиш ништа за једеш; ти не воли то. Господин Сигреив, Реди и Виљем, одоше као и обично за својим послом; госпођа Сигреив, Џуно и мала Каролина су биле у кући. Томица је био миран читав сат, па је онда почео дречати, али му то није ништа вредело; нико није обраћао пажњу на њега. У време ручка се опет стао дерати, али са исто тако мало успеха. Тек увече су отворили врата на кокошињцу и Томици допустили да изађе. Он је изгледао врло збуњен, па је сео у један

кут и није ништа говорио. − Па, господине Томице, колико сте јаја данас појели? упита га Реди. − Томица неће више пити јаја, рече шврћа. − Не, боље ће бити да то више не радиш, рече му господин Сигреив, јер ћеш, као што си данас видео, имати мање јела уместо да имаш више. − Ја хоћу да ручам, рече Томица. − Ти данас нећеш добити ручак, то знај сигурно, рече госпођа Сигреив; не можемо ти дати и ручак и јаја; а ако плачеш, закључаћемо те у кокошињац да тамо и преноћиш. Сад мораш стрпљиво чекати до вечере. Томица је видео да му ништа не помаже, те је врло мирно и натмурено чекао да буде готова вечера, па се онда наплатио за све шта је пропустио. А после тога Реди настави приповедање. „Рекао сам вам, млади господине Виљеме, како ми је онај господин у поштанским колима казао да је моја мајка умрла јер јој је срце препукло услед лажне вести о мојој смрти. Ја сам био у смртним мукама док нисам стигао у Њу Касл, где сам могао да проверим све чињенице у вези с њеном болешћу. Кад су поштанска кола стала, онај господин, који је био остао на крову кола, дође на врата кола и рече ми: − Ако се не варам, ви сте Мастерман Реди који је побегао на море, је ли тако? − Јесте, господине, одговорио сам му врло тужно; то сам ја. − Е па сад, младићу, рече ми он, не клоните: кад сте отишли, ви сте били млади и непромишљени, па вам сигурно није било ни на крај памети да ћете довести до очајања своју мајку, као што сте је и довели. Њену душу није толико мучио ваш одлазак колико вест о вашој смрти, а ви нисте за то криви. Сад морате поћи са мном, јер имам нешто да вам кажем. − Ја ћу вас сутра посетити, господине, одговорио сам му ја, данас не могу ништа радити док не разговарам са суседима и не обиђем мајчин гроб. Сушта је истина да нисам намеравао да жалостим своју мајку и да нисам крив за вест о мојој смрти. Али не могу да не мислим да би она и данас била жива и весела да ја нисам био онако лакомислен. На овоме свету, млади господине Виљеме, из незнатних узрока често произилазе велике невоље, па кад бисмо сви, пре него што ишта предузмемо, размислили о могућим последицама својих поступака, били бисмо много мудрији и задовољнији. Онај господин ми даде своју адресу, и ја обећах да ћу га сутрадан

посетити. После тога сам отишао до куће у којој је становала моја мајка. Знао сам да ње више нема ту, а ипак сам се разочарао и било ми је непријатно кад сам из куће чуо весео смех. Загледао сам унутра, јер су врата била отворена: у углу где је обично седела моја мајка био је ваљак за рубље и две жене које су вредно радиле. Друге су пеглале крај другог стола, и кад ми викнуше: „Шта тражите?“ и насмејаше ми се, мени се смучи, те се окретох и одох у суседну кућу, чији су житељи живели у врло присним односима с мојом мајком. Затекох жену код куће, али ме она не познаде, те јој казах ко сам. Она је неговала моју мајку у болести све до последњег дана, па ми исприча све што сам желео да знам. Било ми је нешто мало лакше при души кад сам чуо да моја мајка ионако не би дуго живела, јер је имала неизлечив рак; али ми је та жена у исто време рекла и да је непрестано мислила о мени, а да је моје име било последња реч на њеним уснама. Рекла ми је и да је господин Мастерман био врло добар према њој и да није оскудевала ни у чему. Ја је онда замолих да ми покаже где је моја мајка сахрањена. Она метну шешир на главу, одведе ме до њеног гроба, па ме онда, на моју молбу, остави. Ја седох крај побусане хумке која је крила моју мајку, па сам дуго и горко плакао што сам је изгубио и молио је за опроштај. Било се већ сасвим смркло кад сам отишао одатле и вратио се кући оне добре жене која је неговала моју мајку. Разговарао сам с њом и њеним мужем до касно у ноћ, па како ми они тада понудише кревет, остао сам код њих и на преноћишту. Сутрадан сам отишао на заказани састанак са господином с којим сам се био упознао у поштанским колима, и по месинганој табли сам видео да је адвокат. Он ме замоли да седнем, пажљиво затвори врата, па пошто ми је поставио многа питања да би се уверио да ли сам заиста Мастерман Реди, рече ми да је он човек који је сређивао послове господина Мастермана после његове смрти, па је нашао један документ који је за мене од велике важности, јер се њиме доказује да осигурање лађе која је припадала моме оцу и господину Мастерману, а која је пропала, није било уплаћено само на Мастерманов део него и на део мога оца, те да је господин Мастерман преварио моју мајку. Казао ми је да је тај документ нашао у једној тајној фиоци неко време по смрти господина Мастермана, па како је моја мајка била умрла, а за мене се мислило да сам исто тако умро, он није нашао за сходно да објављује тако незгодну околност, али да сад, кад сам се ја опет појавио, њему дужност налаже да то уради, те ће, ако се ја с тим слажем, целу ствар уредити с оном установом тога града којој је предата на руковање сва имовина господина Мастермана ради грађења болнице и сиротињских домова.

Рекао ми је да је лађа била осигурана на три хиљаде фунти, да је једна трећина лађе припадала моме оцу, те да му се дугује једна хиљада фунти, која ће, заједно с каматама за толике године, прећи суму од две хиљаде фунти. То је за мене била добра вест, па можете мислити како сам радо пристао на сваки његов предлог. Он се одмах дао на посао, па пошто је позвао на састанак градског начелника и установу тога града и показао им онај документ, они су се одмах сагласили да ја имам право на тај новац и да ми га треба исплатити без икаквог оспоравања. Тако је, као што видите, млади господине Виљеме, на мој пут искрсло ново искушење. − Како то мислите, ново искушење? То је несумњиво била права срећа за вас, рече Виљем. − Јесте, господине Виљеме, то је била, што се каже, срећа, према општим схватањима у свету. Сви су ми честитали, па сам се и ја сам надимао од поноса са своје среће, тако да сам заборавио на сва обећања о поправљању, на све завете да ћу живети честитим животом, која сам учинио над гробом своје сироте мајке. Сад видите зашто сам то назвао искушењем, млади господине Виљеме. − Драги сине, рече господин Сигреив; богатство и благостање често се на овоме свету покажу као највеће искушење, док нас несрећа челичи и поправља. Зато је Реди говорио умесно кад је тврдио да је то изненадно долажење до велике суме новаца искушење, па и по његовом сопственом признању можеш опазити да му није могао одолети, него је заборавио на своје добре одлуке. − Да, господине, ви сте то добро објаснили и тако је и било у ствари. Чим ми је новац дошао до руку, ја сам га почео расипати на сваковрсне лудорије. Срећом, није прошло више од десет дана откако сам га добио, кад други поткапетан Шкотланђанин, дође као мој анђео чувар да ме спасе. Чим сам му саопштио шта се догодило, он стаде врло разложно говорити са мном и доказивати ми како ми се сад указује прилика да се осигурам за цео живот, па ми предложи да купим удео у некој лађи под условом да будем капетан на њој. Мени се та мисао јако допаде, па како сам и сам био убеђен да сам се дотле показао само као лудак, ја се реших да послушам његов савет. Али сам се устезао због једне ствари: био сам још сувише млад, није ми било више од двадесет година, па иако сам некад могао да управљам лађом, у последње време сам слабо обраћао пажњу на то. Рекао сам то Сандерсу, а он ми је одговорио да, ако бих њега узео за првог поткапетана, та тешкоћа би се лако пребродила, пошто он може добро управљати лађом, те и ја могу то научити за време првог путовања. И тако се све уредило.

Сва срећа што нисам био потрошио више од стотину фунти − ипак доста за тако кратко време. Пошао сам за Глазгов заједно са Сандерсом и он се одмах дао на посао да потражи згодну лађу. Најзад је пронашао да има једна готова да се спусти у море, а продаје се услед банкротства трговачке куће за коју је грађена. Распитао се о свему, па пошто је сазнао ко ће је отприлике купити и да је то нека врло поуздана и уважена фирма, он је отишао и предложио јој у моје име да ја узмем четвртину удела у њој и будем јој капетан. Како је Сандерс био врло уважен и добро познат као сталожен човек, његова је препорука узета у обзир утолико што су представници фирме зажелели да ме виде и да говоре са мном. Учинио сам повољан утисак на њих, иако сам био тако млад, те смо закључили погодбу. Положио сам две хиљаде фунти као свој удео, и чим су лађу спустили у море, ја и Сандерс, кога сам узео за првог поткапетана, прегосмо на посао да је опремимо. Трговачка кућа која ју је купила заједно са мном била је западноиндијска фирма, те је лађа, наравно, била намењена трговини са Западном Индијом. Мени је после уплате мога удела било остало две-три стотине фунти, и ја их употребих за набавку робе за шпекулацију на своју руку, за набавку инструмената за морепловство и тако даље. Уз то сам се и сам лепо дотерао; јер знате, млади господине Виљеме, иако ме је Сандерс саветовао да будем разуман, ја сам још био надувен од поноса при помисли да сам капетан своје сопствене лађе. То је значило велик скок за човека који је био момче на кошу средње катарке на једном бојном броду. Оденуо сам се врло лепо − носио сам беле кошуље и прстење на прстима. Чак сам навукао и рукавице и мучио се да ми руке постану беле. Мене су у ствари, као капетана и сувласника једне лепе лађе, сматрали за важну особу и често ме позивали за сто осталих сувласника лађе. Био сам доста имућан, јер ми је плата износила десет фунти на месец, без обзира на оно што ми је могла донети моја лична шпекулација и четвртина од зараде лађе. То се може сматрати као најуспелији део мога живота, те зато, ако је по вољи, сад ћемо прекинути причање за вечерас, јер вам већ сад могу рећи да то није трајало врло дуго.

40 Споразум о испитивању острва. − Редијеве примедбе. − Очекивања и жеље. Неколико дана после тога били су запослени вађењем пањева од кокосових палми на кривудавој стази према магацину, па чим су свршили тај посао, Реди намести громобран поред магацина, на исти начин као и онај крај куће. Сад су били посвршавали све послове које су намеравали да ураде за време кишног доба. Овце су се биле ојагњиле; али су и овце и козе почињале слабити због оскудице у паши. Читаву недељу дана није никако било кише, сунце је пекло врло јако, и Реди је говорио да је, по његовом мишљењу, кишно доба прошло. Виљем је сад опет био сасвим снажан, те је био нестрпљив да што пре отпочну с испитивањем острва и јако је желео да и он учествује у њему. После многог договарања најзад су решили да Реди и Виљем изврше прво испитивање према југу, па да се онда врате и поднесу извештај о свему што су нашли. То су одлучили у суботу увече, а требало је да пођу у понедељак. Упртњаче су већ биле спремљене и пуне куване усољене свињетине и погачица које је Џуно испекла. Сваки је имао да носи пушку с фишецима и по једно увијено ћебе на раменима, да га ноћу простре испод себе. Реди није заборавио бусолу ни секирице којима ће обележавати дрвеће кад буду ишли кроз шуму. У суботу су цео дан провели у вршењу припрема. Те вечери Реди рече: − Сад, млади господине Виљеме, мислим да могу завршити своју причу, пре него што пођемо на путовање. Немам још много да вам причам, јер моја срећа није била дуга века, и пошто сам дуго времена провео у једном затвору у Француској, мој живот је постао непрекидан низ догађаја који су ишли све с црњиша на гориша. Прекинуо сам приповедање тамо где сам купио удео у једној трговачкој лађи и био, како сам онда мислио, на правом путу ка богатству, те сад да наставим. Наша лађа је била убрзо спремна, па смо под пратњом отпловили за Барбадос. Сандерс се показао као добар морепловац, а ја сам од њега, још и пре него што смо стигли у Барбадос, научио све што је било потребно да умем заповедати и управљати својом лађом. Сандерс је покушавао да обнови наше озбиљне

разговоре, али сам ја услед свога богатства сувише дигао главу, те како сам сад осећао да могу бити и без његове помоћи, ја сам га не само држао на одстојању него сам се држао као виши од њега. То је било врло незахвално одуживање за његову доброту према мени, млади господине Виљеме, али се то често дешава у свету. Сандерсу је то било врло непријатно, па ми је по доласку у Барбадос рекао како намерава да напусти лађу. Ја сам му на то надувено рекао да може радити како му је воља, а у ствари сам једва чекао да га се отресем, просто зато што сам био његов дужник. Ово вам причам на своју велику срамоту, господине Виљеме. И тако ме Сандерс остави, а мени је било врло мило што је он отишао. Моја лађа је брзо била напуњена товаром шећера, па смо онда чекали на пратњу за Енглеску. Док сам се бавио у Барбадосу, указала ми се прилика да купим четири бронзана топа, које сам разместио по палуби, а имао сам на броду и доста муниције. Поносио сам се својом лађом, јер се за време пловидбе показала као брза једрилица; она је у ствари пловила боље од неких бојних бродова који су нас пратили, а сад кад сам на њој имао још и топове, сматрао сам се сасвим сигуран од свих непријатељских гусара. Док смо чекали на пратњу, која је имала да дође за две недеље, настала је јака бура, те је моја лађа, као и неке друге, дигла сидро и била такорећи одувана из Залива Карлајл. Да бисмо упловили у Залив, морали смо развити једра, пошто је бура била још некако јака. Нешто због тога што ми је било досадило тако дуго чекање на пратњу, а нешто и зато што сам знао да би ми долазак пре других бродова Западне Индије донео користи, ја сам се решио да, уместо што бих поново упловио у Залив, отпловим за Енглеску без заштите, уздајући се у брзо једрење своје лађе, као и у топове на њој. Али сам у томе тренутку био заборавио да је осигурање лађе у Енглеској извршено под условом да лађа „плови уз пратњу“, те да ће моја пловидба без пратње учинити осигурање неважећим ако би се догодила нека несрећа. И тако сам вам ја, господине, одјурио за Енглеску, и у току три недеље све је ишло како ваља. Виђали смо врло мало бродова, а и они који би почели да нас гоне нису се у брзини могли мерити с нама. Али баш кад смо пловили уз канал под врло повољним ветром, и кад сам већ био уверен да ћу стићи у луку још пре мрака, угледасмо једну француску гусарску лађу, која нас стаде гонити. Били смо приморани да променимо правац, а како је ветар био јак, при томе смо изгубили главну катарку. То је била кобна несрећа; гусарска лађа пристаде уз нашу, гусари ускочише у наш брод и ја сам се те исте ноћи нашао у француском затвору, и то као убоги сиромашак, јер је осигурање лађе било без важности пошто сам отпловио без пратње. Осећао сам да имам само себи да захвалим за несрећни положај у којем сам се нашао. На сваки начин, био сам за то строго кажњен, јер сам остао у затвору скоро

шест година. Најзад сам успео да умакнем с тројицом, четворицом других; при томе смо препатили страшне муке и најзад смо стигли у Енглеску на једној шведској лађи, без новаца, чак и без одела које би нас штитило од невремена. Разуме се да ми није остајало ништа друго него да ступим на посао на неку лађу, па сам покушао да добијем место другог поткапетана, али без успеха; био сам сувише ритав и изгледао сам сувише бедно, те се реших да ступим макар као прост морнар, јер сам скапавао од глади. У луци је лежала усидрена једна дивна лађа; ја одох на њу да се понудим; поткапетан сиђе до капетана, који изађе на палубу, кад тамо, то није био нико други него Сандерс! Ја се понадах да ме се он неће сетити, али ме он одмах познаде и пружи ми руку. Никад му у животу није тако дошло да пропаднем у земљу од стида као тада. Сандерс то опази, па ме позва доле у кабину. Ја му онда испричах све што ми се догодило, а он је изгледао као да је заборавио моје ружно понашање према њему. Понудио ми је место на броду и новаца унапред, да се оденем. Али ако он није хтео да се сећа мога поступања, ја га нисам могао заборавити, него сам му то рекао и замолио га за опроштај. И тако је, господине, тај добри човек био мој пријатељ до краја свог живота. Постао сам његов други поткапетан пре него што је умро и опет смо се јако зближили. Кад је он умро, ја сам још за неко време остао као други поткапетан, па су ме онда сменили. Одонда сам увек био обичан морнар на разним бродовима. А сад сте, млади господине Виљеме, чули историју Мастермана Редија; надам се да у њој има понешто што ће вам моћи користити. Ја сам сад стар човек који се одрекао свега на овоме свету; још се само надам да ћу умрети у миру и бити од користи све док богу не буде воља да ме позове одавде. − Ви сте у последње време заиста били корисни, рече госпођа Сигреив; па се надам да ћете још дуго поживети и уживати лепу старост. − Биће онако како је богу драго, госпођо, одговори Реди; али морнари не живе дуго. Осећам да бих на овоме малом острву могао сасвим задовољно провести остатак својих дана. Знам да сви ви друкчије осећате, али то је природно. Ја сам већ стар човек и немам се више чему надати; немам рода ни порода, и само желим неки посао да се забавим. Ви сте сви млади према мени и, сасвим природно, гледате у будућност. И само ради вас, а не себе ради, ја се искрено надам да ће неко доћи да нас тражи и да ће нас наћи, па да ћете се ви вратити у свет послова. Што се мене тиче, ја бих драге воље остао да на овоме острву проведем остатак свог живота, па да ми се гране кокосових палми њишу над гробом. Не знам зашто, али имам некакво осећање да ће то и бити случај са мном, и ја се са задовољством заносим том мишљу.

− Не, не, Реди, не смете мислити на то; ви се морате једног дана вратити с нама, рече господин Сигреив, и живети заједно с нама. Ми се нећемо никако више растајати. Ви се морате одрећи поморског живота, па седети у куту крај огњишта или се сунчати напољу, како вам је кад воља. Вама треба одмора, и надам се да ћете проживети угодну старост. На сваки начин, ако то не буде, то неће бити моја кривица. − Ни моја, Реди, уверавам вас, додаде госпођа Сигреив. Ја бих се осећала врло неугодно кад бих се морала растати од вас. − Хвала вам, госпођо, а хвала и вама, господине, на вашим добрим намерама према мени; али све је у божјој руци. Млади господине Виљеме, ми морамо сутра рано на пут, па како треба рано сви заједно да доручкујемо, ја богме мислим да је боље да што пре легнемо. − Сасвим тачно, рече господин Сигреив. Драги Виљеме, донеси ми Свето писмо.

41 Полазак на испитивање острва. − Кроз шуму. − Мумија. − Излажење из шуме. − Ручак. − Откриће. − Банана. − Бибер. − Индијска смоква. − Гуава. − Папагаји. − Свиње. − Гнезда морских птица. − Разговор. − Пристаниште за чамац. − Ракови и остриге. − Повратак кући. − Конопља. − Планирање рада. Сутрадан су сви поранили и рано доручковали. Пржена риба је била изврсна, и Томица се замало није задавио једном кости која му је запела у грлу због тога што је био алапљив и јео сувише брзо. Али после многих буботака у леђа и приличног страховања госпође Сигреив Џуно му силом заби кажипрст у грло и кости нестаде. Упртњаче, пушке и друге ствари потребне за пут стајале су спремне. Виљем и Реди устадоше од стола, па пошто се топло опростише са господином и госпођом Сигреив, пођоше на пут. Сунце је сијало, време је већ било отоплило; тамо далеко на пучини океан је светлуцао, те је изгледало као да му вода поиграва, а кокосове палме су љупко махале гранама на поветарцу. Пошли су врло расположено, па пошто су позвали и два овчарска пса и отерали натраг Злоћу, која је била рада да пође с њима, прођоше поред магацина и успеше се уз брег иза њега. Пошто припремише секирице да обележавају дрвеће и пошто Реди одреди правац према својој џепној бусоли, они озбиљно кренуше на пут. Неко време су секирицама кресали кору с дрвећа не говорећи ништа, а затим Реди стаде да опет погледа у бусолу. − Мени се чини да је шума гушћа него икад, Реди, примети Виљем. − Јесте, господине, гушћа је, и ја нагађам да се сад налазимо у њеном најгушћем делу, баш на средини острва. Него, то ћемо брзо видети. Морамо скренути мало више у страну, према југу. Боље би било да идемо што можемо брже. Ускоро ћемо имати мање посла, па ћемо онда моћи више разговарати. Ишли су све даље кроз шуму још једно пола сата, па се, као што је Реди био и предсказао, дрвеће почело проређивати, али ипак нису још испред себе видели ништа друго осим стабала кокосових палми. Био је то тежак посао сваки час кресати кору са дрвећа, те су им чела била сасвим

ознојена од напрезања. − Мислим да би боље било да мало станемо, млади господине Виљеме; ви ћете бити уморни; још ви нисте тако јаки као што сте били пре болести. − Нисам навикао на кретање, Реди те због тога више осећам умор, одговори Виљем бришући чело марамицом и спуштајући пушку крај стабла једног дрвета. Волео бих да малко станемо. Шта мислите, колико ли ће нам још требати да изађемо из шуме? Око пола сата, господине, како се мени чини; можда чак ни толико. Не знам докле се шума протеже у овом правцу. − Шта мислите да ћете наћи, Реди? − Тешко је одговорити на то питање. Ја вам могу рећи шта се надам да ћу наћи, а то је добар комад слободног земљишта између жала и шуме, где ћемо моћи напасати овце и козе, па ћемо можда наћи и неко друго дрвеће осим кокосових палми: засада, као што знате, виђали смо само њих и рицинусове бобице, од којих је Томица добио мало рицинуса. Знате како је, господине Виљеме, не може се знати какво су све семење могле нанети птице, или ветрови и таласи. − Али, може ли то семење да ниче? − Може, господине Виљеме; ја сам чуо да понеко семе може остати стотинама година под земљом, па да изникне тек касније, кад се изложи топлоти. − Сад се и ја сећам, одговори Виљем. Тата ми је причао како је пшеница која је била сахрањена у Египту са једном египатском мумијом пре три до четири хиљаде година израсла кад су је посејали. − Шта је то мумија, млади господине Виљеме? Ја сам чуо за Египат: то је она земља у којој су Израиљци робовали и чијег су се ропства ослободили. То све читамо у Светом писму, и колико су досађивали фараону док им није допустио да оду. − Да, и како се утопио са свом својом војском зато што је пошао за њима да их врати. Мумија је, Реди, људско тело балсамовано разним зачинима после смрти да би се очувало. Ја је нисам никад видео, али знам по ономе што сам читао да су Египћани имали обичај да балсамују тела својих мртвих. Него сад сам спреман да идемо даље. − Онда добро; што брже пређемо ту шуму, то боље, млади господине Виљеме; зато треба, што се каже, да се добро поткујемо. Опет су пошли даље и нису ишли више од четврт часа, кад Виљем викну:

− Видим плаво небо, Реди; брзо ћемо изаћи из шуме, и то ће ми бити мило, јер ме је већ рука заболела од овог кресања! − Могу мислити, господине. И мени је исто тако мило као и вама, јер сам се већ заморио од тог обележавања дрвећа; али га морамо и даље обележавати, јер иначе нећемо наћи пут кад будемо хтели да се вратимо. Десет минута касније изашли су из кокосове шуме и нашли се међу шибљем вишим од својих глава, те нису могли видети колико су далеко од обале. − Е па, рече Виљем и баци секирицу; баш се радујем што се то свршило; хајде да сад мало поседимо, па да тек онда идемо даље. − Слажем се с вашим мишљењем, господине, рече Реди и седе крај Виљема; ја се данас осећам уморније него кад смо се први пут упутили кроз шуму, из увале. Биће да је то због времена. Овамо натраг, пси! Лезите ту! − Па време је лепо, Реди! − Лепо је сад, господине, али ја сам хтео да кажем да је кишно доба врло неповољно за здравље и да се ја још нисам опоравио од њега. Ви сте имали праву грозницу, па се, наравно, не осећате јаки, али човек може и да нема ватре, па да његово здравље страда од таквог времена. Ја сам стар човек, млади господине Виљеме, па то сад осећам. − Ја мислим да би добро било да ручамо пре него што пођемо даље, Реди; то ће нам чинити добро. − Па лепо, господине Виљеме, ручаћемо рано, па ћемо се бар ослободити једне боце воде. Ја управо мислим да под овим дрвећем можемо оставити упртњаче и све друго, сем пушака, пошто се морамо враћати истим путем, а свакако ћемо овде и спавати, јер сам одређено рекао господину Сигреиву да нас не очекују вечерас. Нисам волео да то кажем пред вашом мајком, она се тако много брине за вас. Отворили су упртњаче и ручали, па су и пси добили свој део, а после тога су опет пошли у истраживање. Неких десетак минута пробијали су се кроз густо и високо жбуње, док најзад нису избили на чистину и стали гледати око себе неко време, не говорећи ни речи. Море се простирало на једно пола миље од њих, а земљиште до мора било је чисто, пуно свеже траве која је тек ницала из земље, тако да је то био диван пашњак од најмање неких педесет јутара, овде-онде прошаран групицама дрвећа и шипражја. Није било пешчаног жала, него су се стене уздизале из мора за двадесет до тридесет стопа, а на два места су биле покривене нечим што се

белело као снег. − Е богме, Реди, рече Виљем; сад нећемо оскудевати у паши за наше стадо, чак и кад би било десет пута веће. − Нећемо, господине, одговори Реди; имамо велику срећу и много разлога да захвалимо богу: ово је баш оно што нам је требало. А сада хајдемо још мало даље, да испитамо оне шумарке и видимо какво је дрвеће у њима. Онако даље видим један светлозелени лист, који сам, ако ме очи не варају, и раније често виђао. Кад стигоше до групе дрвећа коју је Реди показао, он рече: − Имао сам право, млади господине Виљеме. Погледајте онамо, то је банана; она баш сад ниче и ускоро ће бити висока десет стопа и донети плод који је изврстан за јело, а осим тога стабљика је одлично пиће за стоку. Бог је милостив. − Ево једне биљке коју нисам досад видео; ова мала овде, рече Виљем и откиде један део од ње, па га показа Редију. − Али ја јесам, господине Виљеме. То се зове бибер птичије око; од тога се добија кајенски бибер. Погледајте како му се тек образују махуне. То ће нам добро доћи за кување, јер нам је нестало бибера. Џуно ће се много радовати. Знате, млади господине Виљеме, мора бити да има неких птица на острву − бар је врло вероватно − јер су сигурно оне донеле семење ових биљака. Многе птице се хране бананама и бибером. Једна семенка је пала и никла, па су се после семенке прве биљке посејале саме и сваке године расле, и то је разлог што их има толико растурених овде-онде у облику мрља. Колико банана расте на овом месту! За коју недељу биће овде читава шума од њих. − Какав је оно тамо жбун груба изгледа, Реди? − Ја не могу да видим тако добро као ви, млади господине Виљеме, зато хајдемо до њега, то је оно што се у Западној Индији зове индијска смоква. Врло ми је мило што смо је нашли, јер ће нам она бити од велике користи? − Је ли добра за јело, Реди? − Не особито; а ситне бодље вам се забадају у прсте, те их се тешко отарасите; тек неће бити на одмет за промену. Али нам она неће бити толико корисна због тога колико као живица за башту, да је штити од животиња: то је одлична ограда, а расте брзо и без икакве муке. Гле, па има је читаво пола јутра; баш сад почиње цветати. Хајдемо сад до оне групе дрвећа да видимо какво је оно. − Каква је ово биљка, Реди?