Фредерик Меријет - Бродолом Пацифика

− Дружевне су животиње оне које живе у чопорима, стадима, јатима. Узмимо на пример многе врсте птица: ласте или дивље гуске и патке, морске птице, вране и чавке. Нагон који их води при сељењима с једног краја света на други, начин летења дивљих гусака и патака тако да пруже што мањи отпор ветру, при чему свака птица заузима своје место у реду летења, па онда њихов обичај да постављају страже да их чувају док спавају, као и да дају знак за узбуну кад се приближује опасност: све је то чист и чудесан нагон код животиња. − А код оних које живе у заједницама, тата? − Такви су мрави, пчеле и многи други инсекти, или дабар међу животињама. Ништа не побуђује веће дивљење него тачност њиховог рада, њихов начин општења и тачно отправљање дужности од стране сваке јединке. − Али то је све чист нагон, тата, а ти си малочас рекао да животиње имају и моћ размишљања. Хоћеш ли ми указати на неке случајеве у којима они показују да је имају? − Хоћу, драги сине; али ће бити боље ако то одложимо за друго вече. Време је да се легне. Каролина је већ заспала, а Томица зева. − Њихов нагон и разум су у опречности с мојим, тата, рече Виљем; те морам чекати. Али ја заиста једва чекам да чујем шта имаш да ми кажеш о томе. − И ја исто тако, млади господине Виљеме, додаде Реди; али ми није криво што ћу имати времена да размислим о овоме што је господин Сигреив већ рекао − има ту пуно необичних ствари.

53 Обнављање разговора. − Животиње. Како је сутрадан била недеља, посветили су је верским дужностима. Док је господин Сигреив читао придике, Томица се искрао из шатора да завири у чорбу од корњаче која је кључала на ватри; али је Џуно назрела његову намеру и зграбила га на време, баш кад је скидао поклопац с лонца. Добио је добру грдњу, те се јако уплашио да за ручком не остане без чорбе. Но како је кривица била незнатна, опростили су му је. Виљем увече умоли оца да настави разговор о моћи размишљања код животиња. − Врло радо, Виљеме, одговори господин Сигреив; то је врло погодан разговор за недељу увече. Али хајде да прво испитамо духовне способности које се могу запазити код животиња. Оне на првом месту имају добро памћење: памћење лица и места, и то исто тако дуготрајно као што је и наше. Пас ће и после много година одсуства познати свога господара. Један слон који је поново одбегао у шуму познао је свога махута, или гонича, након двадесет година проведених у дивљини. Пас ће умети да се врати кући свога господара и са даљине веће од сто миља. Исто тако је уочљиво и памћење папагаја или какадуа. Ако би био потребан још који доказ, он би се нашао у чињеници да животиње сањају, а сан је збркано сећање на минуле догађаје; колико сте пута чули како Ромулус и Ремус реже, лају и цвиле у сну! − То је истина, тата. − А осим тога оне располажу и пажњом. Погледајте како мачка сатима стрпљиво остаје испред једне рупе вребајући да изађе миш. Паук ће месецима чекати да му мува упадне у мрежу. Али та се способност може запазити у сваке животиње која гони своју жртву. Оне имају и способност за везивање мисли, што је у ствари размишљање. То нам доказује пас, кад неког господина пушта да приђе вратима, а јуриша на просјака. Кад му се повери чување неког имања, он не обраћа никакву пажњу на пролазнике, али ако неки човек застане, он одмах лаје. Ја сам некада знао једног

полицијског пса, који је имао обичај да скочи на један низак зид око имања чим би чуо да напољу неко иде, па би ишао упоредо с том особом док се она не би удаљила од имања. У слона је способност за везивање мисли још изразитија. Он у ствари боље него икоја друга животиња разуме шта му се каже, јер има изванредну моћ размишљања. Обећајте му неку награду, и он ће, зачудо, уложити труд у оно што ради. Уз то је до крајности подложан осећању стида. У Индији су употребљавали слонове за преношење тешке артиљерије. Један од најбољих слонова је узалуд покушавао да кроз неку мочвару прогура један топ. Водите одавде ту ленштину, рекао је командир, па доведите другу животињу. Слона се тако коснуо тај прекор и толико се напрегао да гурне топ главом да му је пукла лобања, те је пао на месту мртав. Кад су Чанију, слону који је тако дуго био на берзи у Егзетеру, наредили једног дана, као обично, да сурлом дигне бачено сребрно пола шилинга, десило се да се новац откотрљао и приљубио уз саму даску којом је зид био обложен при дну. Чани је застао за часак и размишљао, па је затим увукао ваздух у сурлу и из све снаге дунуо према дасци. Ваздух је, одбијајући се од даске, одувао новац према њему и он је могао да га дохвати. − То је било необично оштроумно с његове стране, рече Виљем. − Јесте; то је доказивало да он мисли, да располаже знањем о узроку и последицама, а ова друга способност се запажа и код многих других животиња. Животиње исто тако имају осећање времена. Ја сам знао два препеличара једне старе госпође, који су се увек возили заједно с њом кад је она ишла да се провоза својим колима радним даном. Али недељом, кад је она у колима ишла у цркву, они, разуме се, нису ишли с њом. Ти су пси знали кад је дошла недеља исто тако добро као и њихова господарица. Кад би кола радним даном стала испред врата, оба пса би ускочила у кола чим би се папуча спустила, док недељом нису никад то ни покушавали, него су мирно стајали у холу и гледали. Био је и један занимљив пример с једним коњем − који је, узгред буди речено, по моме мишљењу најплеменитија животиња на свету − на којем је његов господар јахао и разносио новине. Он би без грешке застајао пред сваким вратима где је требало предати новине; али се случајно догодило да су две особе које су становале у одвојеним кућама заједно примале један недељни лист и споразумеле се да једне недеље једна од њих прва чита лист, а следеће недеље друга. После кратког времена коњ се навикао на тај споразум, па је застајао једне недеље пред једном кућом, а следеће пред другом, и никад није погрешио.

− То је врло занимљиво. Како је то морала бити разумна животиња, примети Виљем. − Животиње, као што знате, имају и способност да примају обуку, што је још један доказ о њиховој моћи размишљања. Слон, коњ, пас, свиња, па чак и птице, могу се у великој мери обучити. Дресери су показивали канаринке које испаљују топ, праве се да су мртве и изводе разне друге вештине. − Али, тата, ја бих хтео да знам где се може повући граница између разума и нагона. − Ја сам баш хтео да пређем на то, Виљеме. Кад животиње иду за својим нагоном приликом прибављања хране, доношења на свет младих, као и у мерама предострожности против опасности, оне се држе и извесних утврђених правила, од којих никад не одступају. Али се деси да искрсну околности против којих нагон није у стању да им пружи праву предохрану, и тада ступа у дејство њихова моћ размишљања. Да бих ти то објаснио, изнећу ти једну чињеницу у вези са пчелом, једном од животиња код којих нагон најснажније делује. Има један велики лептир који се зове мртвачка глава и који много воли мед. Он понекад успе да се провуче кроз отвор на кошници и да уђе у њу. Пчеле га сместа нападну и брзо га униште својим жаокама, али је његова лешина тако велика да је оне не могу изнети из кошнице, као што неизоставно износе тела мањих инсеката који случајно уђу; међутим изгледа да имају врло оштро чуло мириса. Шта оне раде да би спречиле да се тај велики лептир усмрди? Па једноставно га балсамују, потпуно га обложе воском, и тако им он више не смета. − Али, тата, зар их њихов нагон није могао снабдети неком предохраном за такав случај? − Да се такав случај могао догодити пчелама у дивљем стању, ти би свакако могао покренути то питање; али имај на уму, Виљеме, да пчеле у дивљем стању живе у шупљем дрвећу и да отвор кроз који улазе није никад шири него колико је довољно да пчеле улазе једна по једна, те према томе никаква друга животиња већа од пчеле не може ући, а и ако би ушла, она се, наравно, може лако уклонити из кошнице. Али су се овде пчеле налазиле пред новим случајем, у неприродном стању, у кошници од сламе са широким отвором, те су наилазиле на потребу за коју нису биле спремне, па су према томе и поступиле. − Да, тата, сад видим разлику. − Па даље, један питоми слон у Индији упао је у један дубок базен. Није било могуће подићи га из њега, те би према томе морао угинути тамо. Али је његов гонич, знајући како је то паметна животиња, саветовао да се

начини велики број снопова прућа и да му се снопови убаце у базен. Животиња је потпуно схватила шта треба да ради. Почела је полагати снопове ред по ред, па је онда стајала на њих, а што су јој више снопова бацали, то их је она више гомилала једне на друге и стајала на њима све више, док се није попела тако високо да је могла изаћи из базена. Ето ту видите како се јавила једна потпуно непредвиђена потреба: слон је упао у базен, али је стајало само до њега да се у овом случају послужи својом моћи размишљања, да се досети шта треба да уради са сноповима да би му они послужили за излазак напоље. − Тај слон је заиста размишљао, тата. Та многи људи и не би знали шта да раде са сноповима док им се не би објаснило. − Надајмо се да не би било баш много таквих, драги Виљеме. Завршићу своја опажања једном примедбом. Као што се може запазити, способности за размишљање су додељене поглавито, ако не и искључиво, животињама које човек ставља себи у службу: слону, коњу и псу, те су на тај начин те животиње још драгоценије, јер способност којима су обдарене стоји на служби и расположењу човеку. − То је леп завршетак, господине Сигреиве, и исто толико истинит колико и леп, примети Реди.

54 Завршено преношење робе. − Последње путовање. − Лађа. − Разговор. − Долазак у затон. − Томица. У понедељак ујутру Реди и Виљем отпловише чамцем као и пре да из увале превезу разне ствари. Било је уговорено да ће се вратити тек у суботу увече, а да ће пас Ремус доносити вести о њима. Напорно су радили целе недеље, па су у суботу довршили читав посао: сем једног дела грађе од разбијеног брода, превезли су у залив све ствари, само их нису пренели у магацин, јер је за то требало више времена. У суботу ујутру отпловише последњи пут у увалу. Од олупина лађе које су лежале на жалу Реди издвоји неке комаде тешке храстовине, па један део убаци у чамац, а остатак привеза да се вуче по води за њим. Био је то тежак товар, па иако је ветар био повољан за једрење натраг у залив, чамац је врло споро напредовао по води. − Е, млади господине Виљеме, рече Реди, ове недеље смо обавили доста посла, а морам рећи да је било крајње време да се то сврши, јер је чамац у прилично рђавом стању, те га морам окрпити на неки начин кад будем имао времена за то. − После овога он нам неће ни бити много потребан, Реди, рече Виљем, само да се по који пут одвеземо до затона и ни за што друго, све док се не вратимо у старо боравиште. − То је истина, млади господине Виљеме; али он много пропушта воду, те ћу га свакако морати премазати смолом чим будем могао. Овако лака барка, па је свршила толико тешког посла! − А зашто ви, Реди, кад год говорите о лађи или барки, увек кажете „она“? − Е, богме, млади господине Виљеме, то вам ни ја сам не знам, само је сигурно да ми морнари увек тако кажемо. Ваљда зато што сваки морнар воли своју лађу: његова лађа му дође као жена, како се обично каже међу њима, а сем тога, знате, млади господине Виљеме, лађа је и по изгледу налик на нешто живо: седи на води као патка, а кад је мајина, прекреће се с

бока на бок као неко лено чељаде, разапнете јој једра, а она полети по води као да је морско прасе или делфин, оптеретите је многим једрима, а она се жали; а кад је бура шиба, она јечи, као живо створење кога нешто боли. И тако, пошто је она за нас морнаре као неко живо биће и пошто нам је драга, ми кажемо за њу „она“, ваљда зато што човек више воли жену него икакво друго живо створење. Ја држим да је то разлог што се за лађу каже она, а тако исто и за барку. [28] − Е то сте ми лепо објаснили, Реди. У понедељак ћемо сигурно почети рад на утврђењу магацина и преправљању нашег будућег стана, рече Виљем. − Треба да што пре почнемо, млади господине Виљеме, одговори Реди; знам сигурно да је господин Сигреив свршио живу ограду и јарак око јам кромпира, па ако је то тачно, мислим да госпођа неће волети да остане сама са Џуном и децом, те ћемо се сви поново преселити у кућу док не преправимо магацин. Морам рећи да бих више волео кад би ваша мама остала под шаторима док се све не сврши. − Зато што се бојите похода дивљака, зар не, Реди? − Јесте, господине; то је истина. − Али, Реди, ако они и дођу, ми ћемо их видети како долазе, па зар не би било боље да у таквом случају будемо сви заједно, чак и кад бисмо се морали негде сакрити зато што нисмо спремни? Замислите да дивљаци преплаве острво, па да нађу мајку, мога малог брата и сестрицу без икакве одбране у тренутку кад бисмо морали да се повлачимо из куће! Како би то било ужасно! − Али, млади господине Виљеме, ја сам рачунао на повлачење према шаторима. − Па то можемо радити и сви заједно, сем ако нас не изненаде преко ноћи. − Ми се морамо постарати да до тога не дође. У ово доба године мрак не траје ни три сата. Него, господине Виљеме, ја не сумњам да ви можете имати право, а ако они буду сви с нама, Џуно ће нам бити од велике помоћи, па ћемо брже свршити посао. − Биће најбоље да оставимо да то питање реше отац и мајка. − Сасвим тачно, млади господине Виљеме. Ево најзад нашег рта. Избацићемо грађу на жал, па ћемо одвеслати што брже можемо, јер је већ доста касно. И заиста је било касно, много касније него што су обично стизали у

мали затон, и то услед тешког товара, због којега је чамцу требало тако много времена да доплови из увале. А кад су довеслали у залив, затекли су господина и госпођу Сигреив са децом како их чекају на обали. − Јако сте закаснили, драги Виљеме, рече госпођа Сигреив. Много сам се бринула док нисам видела чамац у даљини. − Јесмо, мама; али нисмо могли друкчије: имали смо да превеземо тежак терет. Али смо бар свршили посао. − Мило ми је што то чујем, Виљеме; јер не могу да поднесем да тако дуго будеш далеко од мене. − И ја сам вршио свој посао; рече господин Сигреив. Јутрос сам завршио живу ограду и јарак. − Онда добро, примети Реди. Морамо одржати ново саветовање, али мислим да оно неће дуго трајати. − Не, сигурно неће; саветовања ретко дуго трају кад су људи истог мишљења. Госпођа Сигреив неће да остане овде, Реди, а ни ја не желим да је оставим, те мислим да у понедељак сви кренемо натраг кући. − Добро, господине, како вам је воља, рече Реди. − Надам се да има нешто добро за вечеру, Џуно, рече Виљем; јер сам јако гладан. − Јесте, гос’н Виљем, пуно пржена риба. Гос’н уфатио јутрос. − Ја волим чорбу од корњаче, рече Томица. − Ја мислим да ви волите све, Томице, рече Реди; све осим бобица рицинусове биљке. То више нећете јести, је л’? − Не, то нећу. Али ћу јести банане кад буду зреле. − Ја мислим да бисте их ви јели и пре, кад бисте могли да их домашите; али морате прво мало више порасти. − Ја ћу мало помало порасти велик, рече Томица. − Надамо се да хоћете, а и постати добар човек, одговори стари Реди; али сад морам помоћи Џуни да припреми вечеру.

55 Припреме. − Магарац. − Животиње. Како је сутрадан била недеља, дан одмора, и како су сви напорно радили, сад су уживали одмарајући се преко целог дана. После подне су се договорили да у понедељак припреме све што је потребно да би оставили шаторе и вратили се кући у заливу. Одлучили су да сва стока остане ту, пошто има обилну и добру пашу, сем једне козе коју ће повести собом да им даје млека; па су се споразумели и да шатори остану разапети, са нешто кухињског посуђа, да Реди и Виљем, кад буду долазили по банане и јам кромпир или да обиђу стоку, не би морали спавати под ведрим небом и да имају у чему скувати себи ручак. Виљем и Реди су имали да у чамцу превезу до залива постељне ствари и остало, што су могли да учине у два наврата, а господин и госпођа Сигреив, са децом, да иду пешице кроз шуму, пошто рано доручкују. Кад су се договорили о свим тим појединостима, вечерали су, па затим Виљем опет наведе разговор на животиње, јер је уживао да слуша како господин Сигреив говори о томе предмету. Разговарало се тек неколико минута, кад Виљем рече: − Тата, увек се каже: „Глуп као магарац“. Је ли магарац глупа животиња? − Не, Виљеме, то је врло паметна животиња; али је стекао такав глас више због своје упорности и непокорности него из икаквог другог разлога. Обично се каже: глуп као магарац, или као свиња, или гуска. А те три животиње су само жртве пакосне клевете, јер су оне све паметне животиње. Чињеница је, међутим, да, што се тиче магарца, имамо у Енглеској врло кукавне примерке; они су закржљали и ситни услед оскудице у зоби и ваљаној храни, као и због рђавог поступања, те су постали троме животиње суморна изгледа. За магарца је клима у Енглеској сувише хладна. У Јужној Француској и на Средоземном мору, где је топлије, магарац је много лепша животиња. Међутим ако хоћемо да га видимо савршеног, треба да одемо у жарки појас, на Гвинеју, на самом Екватору, најтоплијем делу земљине лопте, где магарац, у свом завичају,

има свој првобитни изглед; он је лепо створење хитро као ветар, па се у ствари сматра, и у Светом писму помиње, као најхитрија животиња на свету. Ксенофон у својим списима каже да је гонио дивље магарце, али да их ниједан коњ није могао стићи. Чињеница је да су у Азији, нарочито у Палестини и Сирији, магарци на великом гласу и да се радије употребљавају него коњи. Да бисмо добили тачан појам о вредности неке животиње, треба да је видимо у њеном сопственом поднебљу. − А зар разлика у поднебљу значи тако много? упита Виљем. − Разуме се да значи, и то не само код животиња него и код дрвећа, биљака, па чак и човека, док се не навикне на промену. Ласкар, или морнар урођеник из Индије, пун је живота и снаге у топлим и сунчаним индијским морима, али чим ступи у Енглески Канал и стане дувати у песнице због зиме, он постаје тром, некористан и бојажљив, у ствари једно бедно створење, па би стварно и многе лађе пропале да на њима нема сразмерно знатнији број Енглеза. Што се тиче животиња, има их које могу да поднесу разна поднебља, па чак и промену хране. Коњ, на пример, иако води порекло из Арабије, живи исто тако у умереним крајевима, па чак се може рећи и у леденом појасу, јер он издржава хладне зиме у Русији и Северној Америци. Исти је случај и са домаћом стоком, као што су говеда, овце, свиње и тако даље. Занимљива је чињеница да се за време зиме у Канади знатан део сточне хране састоји од рибе. − Рибе, тата? Зар да краве једу рибу? − Да, драги сине, то је чињеница. То је значајан пример како животиња која се храни травом привремено постаје месождер, или боље рећи рибождер. Али има и других животиња које могу да живе при свакој температури, као вук, лисица, дивљи и питоми зец. Занимљива је предохрана што овце и козе у најтоплијим крајевима збацују своју топлу вунену одећу, а задржавају нешто што је тек мало боље од длаке; док кад се преселе у хладно поднебље, оне одмах поново добију своју одећу, а то јасно показује да се хтело да се оне размноже у свим поднебљима. − Али коза нема вуне, тата. − А од чега се праве кашмирски шалови, Виљеме? − То је истина, тата. − Већина животиња добија све веће појачање у одећи што више одмиче од топлих поднебља према хладнијим. Вуци и лисице, дивљи и питоми зечеви мењају боју длаке у белу чим дођу на север. Мала енглеска ласица, коју чувари ловишта уништавају и прикивају на амбарска врата, постаје снежно бели хермелин у Русији и другим хладним пределима.

− Е, тата, ја мислим да је то што су животиње корисне човеку оспособљене да живе у сваком крају од велике добити за човека, али не знам да ли не грешим кад то кажем, јер не могу да схватим зашто да животиња као што је вук није ограничена на своје поднебље, као што су лав, тигар и друге звери. − Тиме ти, Виљеме, покрећеш једно питање, и мени је мило што га не заборављаш и не задржаваш за себе да те збуњује. Истина је да би се пастир могао сложити с тобом да је вук једна напаст, као што је истина да земљорадник може да узвикне: „Каква нам је корист од чкаља и разног другог корова који гуши усеве!“ Али, драги сине, кад би било друкчије, могло би се посејати семе, истерати овце на пашу, па би после тога и земљорадник и пастир могли лећи да спавају. Али рад је сам по себи благодет; без кретања не би могло бити здравља, а без здравља не може бити уживања. − Сад разумем, тата, и хвала ти на томе објашњењу. Ти си говорио о животињама које могу да живе у свим поднебљима. Хоћеш ли нам рећи нешто и о другим животињама? − Ту има да се каже само једна ствар, Виљеме, а то је да је животиња која води порекло ма са којег дела земљине лопте неизоставно тако створена да је најбоље прилагођена томе крају, јер у њему расте и добија се храна најподеснија за њу. Узмите на пример камилу, животињу која је нарочито створена према земљи одакле води порекло, а без чије би помоћи био немогућ сваки саобраћај у појединим деловима Азије и Африке. Она се назива „пустињском лађом“, јер је пустиња „пешчано море.“ Њене ноге су тако подешене да могу лако ићи по песку; она може да живи од најгрубље биљне хране и сланих биљака које се тамо налазе, а у стању је да носи воду у неком свом допунском желуцу да би подмиривала своје потребе онде где се вода не може наћи. Ето ти једне животиње нарочито прилагођене извесном одређеном месту и потребама људи у томе крају; јер би она у Енглеској или на другој страни била без икакве вредности. − Има пуно животиња, тата, које немају никакве вредности за човека. − Пуно, драги сине, које су без вредности, а пуно је и оних које су опасне по његов живот; али нам је допуштено да истребљујемо и уништавамо оне од којих нам прети опасност или нам досађују − као што таманимо и чкаљ у пољу. Међутим ако су некорисне нама, оне ипак увећавају разноликост и лепоту природе. Ти си пред свој полазак из Енглеске видео жирафу. Ето то је животиња необично грађена. Она у својој

постојбини Африци живи од лишћа и грана мимозе, и да нема онако дуг врат и онако висока рамена, не би могла досегнути до хране. Ниједна друга животиња се не храни мимозом, те изгледа да је та животиња нарочито подешена да би могла живети од тога дрвета. Али и животиња и дрво увећавају разноликост и лепоту природе и испуњавају известан део земље који засада није потребан човеку. Чим човеку затреба тај део земљишта, оне морају узмаћи пред њим, или ће их он уништити. Али већ је касно, драги Виљеме, те ћемо захвалити богу на његовој милости, па онда лећи.

56 Повратак у залив. − Почетак грађења утврђења. − Припреме. − Стражарење. Сутрадан ујутру владала је велика ужурбаност: паковало се и припремало све што је потребно за полазак. Џуно су зивкали сад овамо сад онамо, те је морала рећи малој Каролини да пази на котлић с водом за чај и да је зовне ако вода почне кипети. Томица је, као и обично, био свакоме на путу и својим настојањем да помогне више чинио штете него користи. Најзад га Реди, да га се отресе, посла доле на обалу с једним тешким завежљајем. Томица се направи важан и подиже завежљај на леђа, али кад се вратио, изгледао је врло задихан и уморан, а кад му Реди рече да однесе још један завежљај, он одговори да је сувише уморан, па је мирно седео све до доручка и док све није било готово. Кад се доручак сврши, госпођа Сигреив и Џуно спаковаше прибор за доручак и ручак, па затим господин и госпођа Сигреив, праћени псима, кренуше с децом на пут кроз кокосову шуму. Мали Алберт је сад ишао врло добро, и Џуно га је само понекад морала носити, а иначе га је водила за руку. Каролина је ишла поред оца и мајке, а Томица је био сувише својеглав, те није ишао ни с ким. Виљем и Реди нису оклевали да прегну на посао: прво су метнули у чамац прибор за јело, кухињско посуђе, столове и столице. Затим су свели козу на обалу, па су се онда отиснули с пуним товаром и стигли у залив много пре дружине која је пешачила кроз шуму. Искрцали су ствари на жал, па су се поново отиснули да донесу постељне ствари, јер су још једино оне биле остале. Два-три сата после тога већ су били у заливу са својим другим товаром и тамо затекли дружину, која је стигла већ пре један сат. Господин Сигреив и Џуно су врло вредно преносили ствари са жала. − Па, господине Виљеме ово нам је, по моме мишљењу последње путовање, и то је сасвим добро, јер се с овим нашим чамцем мора нешто урадити чим будемо имали мало времена. − Заиста је тако, Реди; он нас је врло добро послужио. Знате ли да се

осећам некако као да сам се вратио кући чим смо стигли до залива. Нисам никад мислио да ћу било који део острва сматрати за свој дом. Заиста ми је необично мило што смо оставили шаторе. Затекли смо голубове у грашку, Реди, те га морамо што пре обрати. Јако су се намножили; мислим да их је било близу двадесет. Идуће године ћемо, чини ми се, јести голубије паштете, рече Виљем. − Ако будемо живи и здрави, рече Реди и упре поглед према пучини. Још пре мрака све је било на своме месту и исто тако удобно као и пре, а како су сви били уморни, отишли су рано да легну, пошто су се прво договорили шта ће ујутру радити. Госпођа Сигреив им рече да ће се она старати око кувања и деце, и да им Џуно стоји на расположењу ако им је потребна. Виљем и Реди сиђоше у зору до базена за корњаче и прободоше коцем једну, јер се приближавало време кад се оне опет могу хватати, те је базен ускоро опет имао да буде пун. Пошто су одрезали један део од ње, метнули га у лонац и припремили за госпођу Сигреив, они одмах по доручку кренуше према магацину у шуми. После кратког договарања са господином Сигреивом Реди обележи у кокосовим палмама око магацина један четвороугаоник чија је свака страна износила двадесет јарда; сматрали су да је тај простор довољно велик за ограђивање. Те су кокосове палме имале да служе као стубови, а између њих је требало уковати друге, исечене кокосове палме, до четрнаест стопа у висину, тако да то буде нека врста палисада или бедема преко којег нико не може прећи и који ће их штитити од сваког напада дивљака. Чим су тако обележили ред дрвета, стали су сећи дрвеће у реду, па онда с друге стране реда, на простору од десет јарда, да себи начине места за рад. Реди је усекао попречне балване, да би их приковао од дрвета до дрвета, и тек сад су осетили благодет од тога што су сачували толико великих ковачких клинаца, јер без њих не би никако могли свршити тај посао тако добро и брзо. Господин Сигреив је обарао дрвеће, а Виљем и Џуно су га тестерисали великом тестером, па га затим носили Редију. Убрзо су изрезали више грађе него што им је требало, па су затим одвлачили врхове и гране и слагали их мало даље на земљу, да им зими послужи за гориво, а господин Сигреив је за то време помагао Редију при укивању балвана. Целог дана су напорно радили, и нимало им није било криво кад је дошло време да се легне. Али је Реди ипак искористио ту прилику да поразговара с Виљемом. − Ја мислим, господине, рече он, да ће сад, кад смо опет ту, бити

потребна нека врста ноћне страже, за случај несреће. Ја нећу никад лећи док се потпуно не смркне, а то је око девет сати, па ћу имати дурбин и гледати на пучину све до последњег тренутка. Треба да знате, господине, да нема много опасности да дивљаци дођу овамо ноћу, али би могли доћи пред сам мрак или врло рано ујутру, те један од нас мора устајати рано пре зоре, то јест, између два и три сата изјутра, да пази неће ли их угледати; ако их не буде, он, наравно, може поново лећи, јер би они могли стићи тек неколико сати касније; морамо пак водити рачуна и о ветру и времену, да ли су погодни за њихов долазак к нама, а ветар неће бити погодан за то све до почетка кишног доба; али он може бити врло слаб, те онда они не би марили што би му веслали насупрот. Ја сам много размишљао о томе, млади господине Виљеме, па сам смислио да ће они извршити свој поход на нас тек почетком кишног доба, ако уопште буду дошли; јер тада, знате, ветар не дува редовно с исте стране као што сад дува, него је променљив, па онда они могу да дигну једра на својим чуновима и да лако доплове овамо, уместо да веслају тридесет до четрдесет миља насупрот ветру и струји, што је мучан посао. Али ипак, млади господине Виљеме, не смемо бити немарни, него морамо бити на опрези већ сада. Ја не желим да својим страховањем о томе задајем бриге вашем оцу и мајци, али вама кажем шта у ствари мислим и шта треба да радимо. − Ја се слажем с вама, Реди, па ћу се старати да будем на ногама пре зоре и да пажљиво разгледам дурбином чим сване. Ви узмите ноћно, а ја ћу јутарње стражарење. − Врло добро, млади господине Виљеме; што се тога тиче, ја бих могао преузети на себе и оба стражарења; али мислим да се неће много запажати ако будете ви устајали јутром, а што се тиче мог дугог остајања ноћу, они су већ навикли на то. После тога разговора растали су се, и од тога дана Виљем и Реди су стално били на опрези, од ране зоре па док се не би смркло да се није ништа више видело.

57 Томичин нестанак. − Реди у води. − Реди у опасности. − Чамац тоне. − Реди и Томица се спасавају. − Реди и Виљем. Радови на утврђењу трајали су скоро пуне две недеље без прекида, кад се догоди нешто што изазва врло велики страх и узбуђење. Једног дана, баш кад је дружина дошла на ручак, госпођа Сигреив упита изненађено: − Гле, зар Томица није са вама? − Није, одговори господин Сигреив, није прилазио ни близу целог дана. Пошао је с нама после доручка, али није остао ни четврт сата. − Не, госпа; ја казала гос’н Томица помогне мене носим косов лишће, а он одма отишло. − За име божје! Па где он може бити? викну госпођа Сигреив уплашено. − Сигурно скупља шкољке по жалу, рече Реди; а можда је и у башти. Идем да видим. − Идем и ја с вама, Реди, рече Виљем. − Ја видим њега… о, боже!.. Видим њега! рече Џуно показујући прстом, ено тамо у чамац, а чамац иде на море! То је била сушта истина. Томица је био у чамцу, а таласи су одвукли чамац од жала, те је сад био за читав кабл далеко од њега, међу таласима код коралних гребена. Виљем полете као ветар, а у стопу за њим трчали су господин Сигреив и Реди, док су мало даље позади ишле госпођа Сигреив и Џуно, прва силно уплашена. И заиста се није смео губити ни један тренутак, јер је дувао ветар с копна, те је чамац за кратко време могао испловити на отворено море. Чим стиже на жал, Виљем збаци капу и капут и јурну у воду. Већ је био у води до појаса, кад га стари Реди, који је јурио за њим, дохвати за мишицу и рече: − Одмах се вратите, млади господине Виљеме. Ја то одлучно захтевам. Ви ту не можете ништа помоћи, јер не разумете ствари као што их ја

разумем; него ћу ја ићи, а узалудно је да се обојица излажемо опасности. Господине Сигреиве, молим вас наредите му да се врати. Он ће вас послушати. Ја то одлучно тражим, господине. − Виљеме, рече господин Сигреив, врати се сместа! Наређујем ти! Виљем послуша; али још и пре него што је он изашао из воде, Реди је препливао до првих стена коралних гребена и сад је преко барица на стенама летео према чамцу. − О, тата! викну Виљем, ако тај добри старац погине, никад то нећу себи опростити. Готово осећам да сам погрешио што сам те послушао. Гледај, тата, једна… две… три ајкуле ту близу нас. Нема му спаса! Гледај, опет је у дубокој води. Нека му бог помогне! О, боже, услиши моју молитву! Господин Сигреив, крај којег је сад стајала и његова жена, тресао се од грозе пред тим призором, па је, бацајући брз поглед на ајкуле које су биле свега на неколико стопа од жала, стално пратио Редијево кретање. Ако пређе дубоку воду отвора између стена, може се сматрати да је ван опасности, јер се сад чамац лупкао о стене гребена на другој страни, где је вода била плитка. Био је то тренутак пун напрегнуте стрепње. Реди се најзад дочепа гребена, дохвати се рукама за стене и попе се на њих. − Сад је ван опасности, зар не? шапну госпођа Сигреив. − Јесте, мислим да сад јесте, одговори господин Сигреив кад Реди већ стаде на стене на месту где му је вода била нешто мало преко чланака. Мислим да више нема дубоке воде између њега и чамца. Тренутак касније Реди је прешао стене н дохватио руком ивицу чамца. − О, Богу хвала! викну Виљем, већ је у чамцу! − Да, морамо захвалити богу, и то од свег срца, рече господин Сигреив. Гледајте она чудовишта, настави он показујући на ајкуле; како брзо пливају тамо-амо: намирисале су жртву у води. Сва срећа, Виљеме, што су овде; могле су се наћи онамо кад је Реди пролазио кроз дубоку воду. − Заиста јесу, тата. Гледајте, сад је узео чакљу и гура чамац од гребена у дубоку воду. О, сад је већ сигуран. Али ствари нису баш тако стајале. Чамац се лупао о стене гребена, те му се при дну направила рупа, и чим га је Реди одгурнуо на дубоку воду, чамац се стао пунити. Реди га је гурао чакљом што је могао јаче, па је онда одједном скинуо вратну мараму и што је могао више набио је у рупу. То их спасе; али је чамац био пун воде све до клупица, и најмањи покрет с Редијеве, па чак и Томичине стране одмах би га изврнуо, а још им је остајало да пређу преко дубоке воде између гребена и жала, где су пливале

ајкуле. Опажајући опасност која му прети, Реди им довикну да што могу брже гађају ајкуле великим камењем и отерају их. Господин Сигреив и Виљем одмах послушаше, уз помоћ Џуно и госпође Сигреив, која је у тој прилици била прибрала нешто храбрости. Пљуштање каменица постиже жељну сврху. Ајкуле отпливаше, а Реди доспе до жала и чамац наседе на песак баш кад је био до ивице пун воде и готов да се изврне. Он додаде малог Томицу, који се био тако страшно уплашио да није могао ни плакати, него је био блед као крпа, широко отворених уста и очију. Чим Реди изађе из чамца, Виљем му се баци у наручје вичући: − Богу миломе хвала што сте се спасли, Реди! Господин и госпођа Сигреив му пружише руку и стегоше је од свег срца. Најзад, изнемогла од силног узрујавања, госпођа Сигреив клону главом на Виљемово раме и бризну у плач. А Џуно, пошто се насмешила према Редију, узе Томицу за руку и одведе га, говорећи му: − Хајде овамо, ти неваљало и непослушно дечко! Добијев добро шиба чим се посо сврши. А Томица на то удари у страшну дреку и не престаде све док не уђе у кућу. − Само је за длаку недостајало, млади господине Виљеме, примети Реди идући према кући иза господина и госпође Сигреив. Колику несрећу може причинити један непромишљен дечко! Али шта ћете, не можете метнути стару главу на млада рамена, те се младом господину Томици мора опростити. − Ако је до страха, Томица је већ довољно кажњен, рече Виљем на то; ја сам убеђен да се он никада више неће усудити да сам уђе у чамац. − Не, мислим да неће; али ето, млади господине Виљеме, видели сте колико је мало требало па да нам се чамац потопи; у ствари, само ме је милост божја сачувала; него, ако говоримо о томе колико би нас могли спасти наши сопствени напори, шта мислите: да ли бисте ви могли дотерати чамац до обале онако како сам га ја дотерао, да сте отишли место мене? − Па мислим да не бих, јер ми се све чини да ми никад не би пало на памет да скинем вратну мараму и њоме запушим рупу; али чак и кад би ми то пало на памет, не бих то никако урадио онако вешто као ви, те бих се утопио пре него што бих дошао до обале. − Е па ето, млади господине Виљеме, ја сам стари морнар, а ви нисте, и

ја не говорим просто из сујете кад кажем да не бисте могли управљати чамцем онако као ја. А пошто ни ја нисам имао ни три-четири секунде на претек, ви бисте се, како и сами кажете, морали потопити. Ово говорим да вам докажем како сам имао право кад сам захтевао да вам отац нареди да се вратите. − Несумњиво, Реди; али Томица је мој брат, па сам осећао да је више моја дужност него ваша да ставим главу у торбу ради њега. − То је врло лепо осећање, млади господине Виљеме, али ви имате и других дужности, које се састоје у томе да се бринете за свога оца и мајку и да им будете нада и утеха. Ваш је живот драгоценији од мога. Ја сам стар човек, с једном ногом у гробу, и година-две живота не значе много за мене, док је ваш живот, надам се, важнији. Какав би то бол и очајање били за ваше родитеље, а могу рећи и вечити извор кајања у будућности, да сте на њихове очи погинули онако грозном смрћу! Та они се никад више не би насмешили! − А зар мислите да они не би исто толико жалили да сте ви погинули на тај исти начин? − Ја добро знам да би испрва то било врло болно за њих, али би временом ипак заборавили на то; то би, као и губитак сиротог Томице, било за њих извор велике туге, али изгубити два сина, и то старијег већ такорећи одраслог, то би било тешко, врло тешко поднети, и само дубока вера ваших родитеља помогла би им да се помире са судбином. Али ево нас пред кућом, зато не говоримо више о томе. Те вечери су њихове молитве биле свечаније него икад, а захвалност богу полазила је из срца непосредније и искреније. Изнурени узбуђењима која су преживели тога дана, они су се сви рано повукли у постељу.

58 Довршено утврђење. − Кућа преправљена. − Буре с водом. − Договарање. − Прелажење у утврђење. − Припреме. − Извртање корњача. Кад су сутрадан упитали Томицу шта га је навело да уђе у чамац, он им је, на њихово велико изненађење, одговорио да је хтео да отплови до шатора да види јесу ли зреле банане, па је намеравао да их се наједе и да се до ручка врати, како се не би сазнало за његов одлазак. − Мени се чини, млади господине Томице, да бисте ви огладнели и пре него што бисте дошли до банана, само да вас ми нисмо опазили, рече Реди. − Нећу више никад ићи у чамац, рече Томица. − Ја чврсто верујем да ћеш остати при тој одлуци, Томице, рече господин Сигреив, али ипак морам твојој мајци поверити дужност да ти објасни у каквој си опасности био и у какву си опасност друге довео својом лудошћу. За нас је сад време да идемо на посао. Утврђење је било скоро готово. Много и дуго су се договарали о вратима, па су се најзад сложили да ће бити добро да узму једна врата од дебелих храстових дасака, али са још једним паром довратника изнутра, отприлике на једну стопу од врата, како би се између њих и врата могле уметнути кратке гредице једна на другу, те да се тако врата барикадирају кад буде затребало. Тако би она постала јака исто као и ма који део утврђења. Чим све то буде готово, магацин ће се преудесити за становање на тај начин што ће се са стране скинути лесе оплетене од грана кокосових палми и место њих уметнути брвна од кокосових палми. Утврђење и врата су довршили и пре него што је истекла недеља, па су почели сећи дрвеће за зидове куће. То је ишло брзо, јер док су господин Сигреив, Виљем и Џуно секли дрвеће и доносили га на двоколици до самог утврђења, сасвим готово и изрезано у потребној дужини, Реди је радио на патосању куће од једног дела јелових дасака донетих из увале. Међутим те недеље су морали прекинути рад на два дана да би обрали све поврће у башти, а чим су то свршили, опет су га наставили.

Протекле су још две недеље у непрекидном напорном раду, али је кућа најзад била готова и савршена у поређењу са оном у којој су дотле становали. Била је много већа и јеловим даскама подељена у три просторије: средња просторија, у коју се улазило споља, била је соба за заједничко седење и ручавање и имала је један прозор позади; две собе са стране биле су спаваће собе: једна за госпођу Сигреив и децу, а друга за мушке чланове породице. Тако је кућа постала удобнија и потпуна. − Видите ли, млади господине Виљеме, рече Реди кад су остали насамо, шта смо све урадили помоћу ових јелових дасака? Та за патосање целе куће и за дизање преграда требало би нам пола године, да смо морали тестерисати дрва. − Јесте; а сем тога је пријатно имати толике полице по кући! Кад ћемо се преселити у нову кућу? − Што пре, то боље, господине Виљеме. Имамо још доста посла да посвршавамо, али то можемо радити и изван утврђења. − А шта мислите да радите са старом кућом? упита Виљем. − Било би најбоље да у њу засада склонимо неке ствари од мање вредности, док не начинимо нов магацин у самом утврђењу. − Онда ћемо тамо сместити и ову бурад, јер нам овде запремају много места. − Сву осим оног великог, млади господине Виљеме; оно ће нам бити потребно, сместићу га у неки кут. − А зашто, Реди? − Да држимо воду у њему, господине Виљеме. − Али сад смо ближе извору него што смо били у оној кући. − Знам ја то, али можда нећемо увек моћи излазити из утврђења, па ћемо оскудевати у води. − Разумем, Реди. Како ви на све мислите! − Било би чудно, млади господине Виљеме, кад у овим годинама не бих помалко мислио. Ви немате ни појма колико сам ја нестрпљив да их све што пре видим у овом утврђењу. Нећу имати мира док то не буде. − Па зашто се не би уселили, Реди? − Па ето, господине, зато што има још доста посла; ја не волим да наваљујем, из бојазни да се ваша мајка не уплаши и не помисли да постоји нека опасност; међутим, млади господине Виљеме, опасност у ствари

постоји: ја имам неко предосећање у томе погледу. Оно ме притискује и никако не могу да га се отресем. Волео бих кад бисте ви предложили да се одмах преселимо. Кревети су већ готови, само су још без платна, али ја ћу приковати ново до мрака. И тако, услед тога разговора, Виљем за ручком предложи да се сутрадан преселе у нову кућу; јер је много згодније радити и становати у истој кући. Господин Сигреив је био истог мишљења, али је госпођа Сигреив мислила да је боље причекати да се прво све доведе у ред. − Па, госпођо, рече Реди, ствари се могу довести у ред само ако ви лично дођете да то урадите. Ниједна ствар неће бити на свом месту ако ви не дођете да је тамо поставите. − Е, Реди, рече госпођа Сигреив, кад сте ви против мене као и остали, ја попуштам, па ако вам је воља, преселићемо се сутра. − Ја заиста мислим, госпођо, да је тако боље; ово је последњи месец лепог времена, те ћемо морати много радити, а посао ће много брже ићи ако пређемо тамо. − Нека буде тако, Реди; ви најбоље знате; сутра ћемо се настанити у утврђењу. − Богу хвала! промрмља стари Реди тако тихо да га је чуо само Виљем, који је седео крај њега. Цео сутрашњи дан прошао им је у промени стана и преношењу постеља и посуђа, па су онда те ноћи спавали у утврђењу. Реди је био саградио згодну шупицу од дасака да послужи Џуни као кухиња, па су провели још једну недељу дана радећи следеће послове: распоредили су ствари − мање важне, као залихе соли, брашна, производе из баште и томе слично, сместили су у стару кућу; бурад с барутом и већи део фишека су такође метнули тамо ради веће сигурности, али по једно буре усољене, говедине, свињетине и брашна, сву гвожђурију и клинце, платно и томе слично сместили су привремено испод нове куће, која је, кад су је саградили за магацин, била уздигнута четири стопе изнад земље да би послужила као заклон стоци. То сместиште је било пространо, и, разуме се, сасвим суво, те је стало све што су хтели да метну у њега. Реди се тако исто постарао да се буре за воду постепено напуни, па му је ударио чеп у дно, да се може точити вода. − Е, господине Сигреиве, рече Реди у суботу, у последње време смо многе недеље провели у тешком раду, али је ово последња од њих. Сад смо се удобно сместили у новој кући; ствари су нам све под кровом и заклоњене од невремена, те сад можемо радити с мање журбе. Виљем и ја

сад морамо ићи да изврнемо коју корњачу ако можемо, јер је њихово доба већ поодмакло, а ја морам оправити чамац да бисмо могли одвеслати и видети како су кромпири и стока. − И банане и гуаве, додаде Томица. − Гле, па ми смо на њих сасвим заборавили, примети госпођа Сигреив. − Јесмо, госпођо: имали смо толико посла да то није никакво чудо; али ипак можда их још има, те ћу ја отићи тамо чим чамац буде могао пловити и донети све што нађем. − Ми морамо посејати кромпир још пре кишног доба, Реди. − То би добро било, ако бисмо имали времена, јер сад више неће бити много лепих дана. Али свакако ћемо га моћи посејати постепено, за лепог времена између киша. Ја сад идем да потражим корњаче. Лаку ноћ госпођо; лаку ноћ, господине. Хајдемо, Виљеме. Виљем и Реди пођоше на жал, али уз пут сретоше Џуно где се враћа из кухиње, и Реди јој рече да прикупи што више грања и сложи га на камару у неком куту у самом утврђењу, јер ће ту бити више при руци. − Добро, гос’н Реди, рече Џуно. Разумем, најбоље бити спреман. − Сасвим тачно, Џуно, рече Виљем. Лаку ноћ. Виљем и Реди успеше да изврну још шест корњача, да би их додали онима које су већ имали, па пошто су дурбином пажљиво прегледали видик, вратили су се кући, зашипили врата на утврђењу и легли.

59 Прање рубља. − Јам кромпири. − Стражарење. − Урођенички чунови на једра. − Припреме. − Разговор. − Господин и госпођа Сигреив. Прође још једна недеља, и за то време Реди оправи чамац, док су Виљем и господин Сигреив били заузети копањем баште. То је и за кућу била недеља великог посла. Госпођа Сигреив и Џуно, па чак и мала Каролина, вредно су радиле, а Томица је био кориснији него икад дотле, носио је воду кад год им је била потребна и пазио на малог Алберта. У ствари је био толико вредан да га је госпођа Сигреив похвалила пред оцем, и Томица је био пун поноса. У понедељак Виљем и Реди отпловише чамцем до малог затона, где затекоше сву стоку у добром стању и с пуно изгледа да ће се умножити. Многе банане и гуаве биле су сазреле и сасушиле се; али их је било још толико да су напунили чамац допола. Свиње нису биле провалиле у јам кромпир, а шатори су били у исправном стању. − Најбоље ће бити да стоку оставимо ту где је сад, млади господине Виљеме; ако буде буре, она може отићи да се склони у кокосовој шуми, а хране има довољно и за десет пута толико стоке. − И ја тако мислим. − Али ћемо за који дан морати поново доћи по шаторе: не смемо их оставити овде за све време кишног доба. Па, хоћемо ли сад натраг, господине? − Хоћемо. Томица ће се свакако обрадовати нашем товару. Али зар нећемо прво ископати мало јам кромпира? − Ја сам на то потпуно заборавио, млади господине Виљеме. Идем по ашов: оставили смо га у најближем шатору. Пошто су се снабдели јам кромпиром, завеслали су натраг. Небо се наоблачило још и пре него што су стигли до залива и претила је олуја. Али је киша почела падати тек пошто су се искрцали, а тада је жесток пљусак објавио почетак кишног доба. Воће је било свима добродошло, јер га

одавно нису били окусили; а Томица се просто гладно трудио да га се што више дочепа; све му се чинило да не једе довољно брзо, те му је најзад господин Сигреив морао забранити да даље једе. Следећи дан је био необично леп и све је изгледало као умивено после кише која је пала. Ипак су се договорили да Реди и Виљем сутрадан поново оду и допреме кући шаторе и онолико јам кромпира колико буде могло да стане у чамац. Виљем и Реди изађоше те ноћи као и обично, и Реди примети да је ветар окренуо према истоку. − То ће бити незгодно за нас сутра, Реди, примети Виљем. Моћи ћемо једрити до затона, али ћемо натраг морати веслати с пуним чамцем. − Само да не буде још горе до сутра, рече Реди. Али сад се морамо вратити и лећи. Ја ћу устати чим сване, те се ви не морате будити, сем ако вам је воља. − Не могу да се не пробудим, рече Виљем, па ћу зато устати заједно с вама. − Врло добро, господине. Ја се увек радујем вашем друштву. Сутра ујутро, баш пред само свануће, Реди и Виљем одшипише врата и сиђоше на жал. Ветар је још дувао према истоку, и то доста јако, а небо је било наоблачено. Кад сунце изађе, Реди је као и обично, имао при себи свој дурбин, па је кроз њега разгледао пучину према истоку. Како је неко време држао дурбин на оку не говорећи ништа, Виљем га упита: − Видите ли шта, Реди, кад тако дуго гледате у том правцу? − Бојим се да видим, ако ме моје старе очи не варају, одговори Реди, али ће за који минут ствар бити сасвим јасна. На видику према истоку лебдело је повесмо облака, али чим сунце одскочи изнад њега, Реди, који је једнако држао дурбин уперен у том правцу, рече: − Да, господине Виљеме, нисам се преварио. Видео сам ја да су оне тамне мрље њихова мрка једра од траве. − Каква једра, Реди? упита Виљем брзо. − На индијанским чамцима, млади господине Виљеме. Знао сам ја да ће они доћи. Узмите дурбин, па погледајте и сами. Мени се око замаглило од дугог напрезања. − Да, сад их видим, рече Виљем држећи дурбин на оку, па затим додаде: Гле, па има их најмање двадесет до тридесет, Реди! − А у сваком по двадесет до тридесет људи.

− Боже благи! Шта ћемо да радимо, Реди? Ала ће се моја сирота мајка уплашити! Бојим се да нећемо моћи ништа против толиког броја. − Можемо, Виљеме, можемо и морамо много, много учинити. Нема сумње да дивљака има на стотине; али имајте на уму да ми имамо утврђење у које они не могу провалити, а уз то доста оружја и барута, те им можемо дати јак отпор, можда их чак и одбити, јер они имају само топузине и копља. − Ала се брзо примичу! Па они ће бити овде за један сат. − Неће, господине, неће ни за два сата. Оно су врло велики чамци. Али не смемо губити време. Док их ја мало дуже гледам да их боље осмотрим, ви отидите до куће и дајте оцу знак да сиђе овамо к мени; а затим спремите све пушке и пренесите из старе куће у утврђење бурад с барутом и готовим фишецима. Зовните Џуно, она ће вам помоћи. Имаћемо довољно времена да све посвршавамо. Кад будете с тим готови, биће добро да сиђете овамо. После неколико минута Виљем отрча горе у кућу и господин Сигреив се појави. − Уверен сам да постоји нека опасност, Реди. Виљем ми није хтео ништа казати, ваљда из бојазни да не поплаши мајку. Шта има ново? − Има ново, господине, да дивљаци долазе овамо у великом броју; можда пет до шест стотина њих, те ћемо се морати борити свим силама. − Мислите ли да имамо неког изгледа на успех против такве силе? − Имамо, господине; ја не сумњам да ћемо их с божјом помоћи одбити; али се морамо упорно борити, и то, бојим се, неколико дана. Господин Сигреив разгледа дурбином флоту урођеничких чамаца. − Ово је заиста страшно надмоћна снага против које имамо да се боримо. − Јесте, господине; али три пушке иза бедема су скоро равне свим њиховим топузима и копљима, само ако нико од нас не буде рањен. − Онда, Реди, морамо се уздати у бога и чинити све што можемо. Ја ћу вам помагати колико год могу, а и Виљем ће тако исто, уверен сам, вршити своју дужност. Ја заиста имам за шта да се борим: за жену и за децу, али ви, Реди, немате таквих веза. − Немам, господине; али ћу се борити за свој живот, јер иако он не вреди много, ја ипак не желим да погинем од њихове руке, а борићу се и за вас и вашу децу, господине, јер сам вам свима јако одан, па крај. Ја мислим, господине, да би боље било да више не чекамо овде, пошто

немамо много времена да се спремимо да их дочекамо. Треба још само да прикујемо неколико дебелих чамових дасака с унутрашње стране палисада, да можемо стајати на њима кад нас нападну, те да видимо шта непријатељ смера и да можемо пуцати на њих. Али би било добро да прво одемо до старе куће, па да донесемо оно што ће нам највише требати од намирница и других ствари и да доваљамо бурад у утврђење, јер ће они прво доћи у стару кућу и можда уништити све у њој. Бурад ће свакако разлупати, због гвоздених обруча. За један сат ћемо пуно урадити, јер даљина није велика. Мислим да у утврђењу имамо све што нам је потребно: Џуно има горива, велико буре воде ће нам трајати најмање дветри недеље, а ако будемо имали времена, довући ћемо двоколицу, па ћемо убити две корњаче да имамо свежег меса. − Баш нам је сад до корњача, Реди. − Што да не, господине? Боље је да их ми узмемо, него да оставимо да их дивљаци једу место нас. Донећу их што више могу, макар их и не јели: оне могу живети недељама ако их изврнемо на леђа у хладовини. Тај се разговор водио док су ишли према кући. Чим стигоше, видеше да су Виљем и Џуно пренели барут и фишеке. Господин Сигреив уђе да саопшти новост својој жени, за коју се бојао да ће се много уплашити. − Ја сам већ раније чула да се то може очекивати, драги мој, − рече госпођа Сигреив − те ми то није дошло сасвим изненада, и чинићу све што може чинити сирота, слаба жена. Осећам да ми неће недостајати храбрости кад треба да браним своју децу. − Мени је заиста много лакше при души, рече господин Сигреив, што видим да си ти тако спремна и одлучна. Нећу нимало бринути − само, ми имамо пуно посла. − Онда вам морам и ја помоћи, драги мужу; а уколико ми буде недостајало снаге, ја ћу то надокнадити јаком вољом. Господин и госпођа Сигреив се после тога придружише Виљему, Редију и Џуни, који су били пошли према старој кући. Деца су још спавала у постељи, те није било потребно да их неко чува.

60 Припремање. − Све спремно. − Дивљаци се искрцавају. − Повлачење у утврђење. Како су с места на којем је била стара кућа могли лепо видети све урођеничке чамце, Реди их је посматрао помоћу дурбина кад год би се вратио пошто би одваљао неко буре до утврђења. Сви су радили напорно; чак је и госпођа Сигреив радила све што је могла: или је помагала при ваљању неког бурета или је носила нешто што је могла подићи. После једног сата били су унели у утврђење све до чега им је било највише стало, а урођенички чамци су још били на шест до седам миља од острва. − Имамо још добар сат до њиховог доласка, рече Реди, па чак и онда ће они бити у великој недоумици. Не верујем да ће се искрцати пре два сата. Имаћемо довољно времена за све што хоћемо да урадимо. Џуно, ти иди по двоколице, а ви, Виљеме сиђите доле с мотком, па ћемо пренети у утврђење неколико корњача. Господине Сигреиве, ваша ми помоћ није потребна, те би било добро ако бисте били љубазни да изнесете пушке и прегледате кремене. − Да, а затим ћете морати да их пуните, рече госпођа Сигреив. За сваки случај то можемо чинити Џуно и ја и спремати их за вас, па ви само да палите из њих. − Одлична мисао, госпођо, примети Реди. Тиме ћете нам заиста много помоћи. После пола сата Џуно и Виљем донеше шест корњача, а затим и Реди дође за њима у утврђење. − Нигде не видим козу, млади господине Виљеме, рече Реди. Али како немамо хране за њу, мислим да је и боље да остане напољу. Побећи ће врло далеко кад чује тако чудне створове као што су дивљаци. Затим доваљаше бурад и усправише их уз сам палисад, па онда причврстише за њега даске, довољно високо да могу стајати на њима и пуцати на непријатеља. Показали су госпођи Сигреив како се пуне пушке, па су сад тако исто учили и Џуно.

− Е сад смо, господине, сви спремни, рече стари Реди, те госпођа и Џуно могу ићи да се мало позабаве с децом и спреме доручак. − Доручак већ готов. Котлић давно кључа, рече Џуно. Чим су деца била обучена, господин Сигреив дозва Редија, који је напољу посматрао чамце, те одоше да очитају јутарње молитве, па су се од свег срца молили богу да им помогне у томе часу невоље. Затим доручковаше на брзу руку, јер су као што се може и замислити, били сувише узрујани да би могли јести. Госпођа Сигреив је пригрлила децу у наручје, али се необично храбро држала. − Ова неизвесност је гора од свега, рече она напослетку. Чисто бих волела да су већ ту. − Да одем до Редија да чујем шта он каже, драга? Вратићу се за три минута. Господин Сигреив се врати после кратког времена и рече да су чамци већ близу жала, да су дивљаци, очевидно, знали за пролаз између гребена, пошто су крманили право у њега, и да су спустили једра; да их Реди и Виљем мотре, али сакривени иза кокосових палми. − Надам се да неће остати тамо сувише дуго. − Не бој се тога, драга Селина. Али је добро да прате њихово кретање до последњег тренутка. За време тога разговора између господина и госпође Сигреив у самом утврђењу, Виљем и Реди су посматрали кретање дивљака, од којих се један велик део искрцао из десет чамаца, а остали су се угледали на њих и што су брже могли пробијали се кроз пролаз између гребена. Сви дивљаци су били ишарани, с ратним огртачима и перјаницама на глави, наоружани копљима и буздованима, и јасно се видело да нису долазили с мирољубивим намерама. Испрва су били заузети извлачењем чамаца на жал, а како су чамци били велики и тешки, тај посао их је запослио за неколико минута све до једнога. Виљем, који је био узео дурбин да их боље види, рече Редију: − Ала то изгледа зверска и свирепа руља! Ако нас савладају, они ће нас сигурно побити. − О томе не може бити никакве сумње, млади господине Виљеме; али ми се морамо упорно борити и не дати им да нас савладају. Они би нас несумњиво побили, а не верујем да нас после тога не би и појели; али то није много важно. Виљем се сав стресе при помисли на то, па онда одговори одлучним

гласом: − Ја ћу се борити докле год буде даха у мени. Али, Реди, они већ иду навише што могу брже. − Јесте, господине; право навише према старој кући. Не смемо више чекати. Ходите, Виљеме. − Учинило ми се да сам видео неку другу лађу с развијеним једрима тамо на пучини према баштенском рту, и то баш кад смо се окренули да пођемо. − Врло вероватно да је то чамац који се у току ноћи одвојио. Ходите брзо, млади господине Виљеме, већ се чују њихови узвици. После једног минута они су дошли до врата утврђења; ушли су, затворили врата, па их утврдили кратким кокосовим гредицама које су били удесили према довратницима. − Ово је прилично сигурно, примети Реди, а сад се морамо уздати у бога и у своје напоре.

61 Дивљаци долазе. − Нападају. − Повлаче се. − Саветовање дивљака. − Нестало воде. − Расправљање. − Оскудица у води. Гласна вика дивљака нагна страх у срце госпође Сигреив. Сва срећа што није видела њихова ишарана тела и зверски изглед, јер би се иначе још више уплашила. Мали Алберт и Каролина обиснуше јој о врат с изразом ужаса на лицу. Нису плакали, него су се само окретали на све стране да виде одакле долази та бука, па би се онда још јаче припили уз своју мајку. Томица је био занесен настојањем да поједе све што је било остало од доручка, јер сад није било никога да га обуздава, као обично. Џуно је имала много посла напољу, а била је врло вредна и храбра. Господин Сигреив је био заузет прављењем рупа у палисаду, довољно широких да могу протурити пушчане цеви и пуцати на дивљаке а да се сами не излажу опасности, док су Виљем и Реди, с пуним пушкама, били на стражи и мотрили њихово долажење. − Сад су запослени у старој кући, господине, примети Реди, али их то неће дуго задржати. − Ево их иду! викну Виљем. А гледајте, Реди, није ли оно једна од оних жена које су побегле од нас у чуну, она што иде напред с првом двојицом мушкараца? Јесте, она је то, знам сигурно. − Имате право, млади господине Виљеме; то је једна од њих. Ах, застали су; нису се надали утврђењу, то је јасно, и то их збуњује. Гледајте како су се сви згрнули у гомилу и како разговарају: држе ратно саветовање како да поступе. Онај високи човек мора бити један од њихових поглавица. А сад, млади господине Виљеме, иако намеравам да се борим што могу боље, нисам вољан да почнем први, зато ћу се показати преко палисада, па ако ме нападну, онда ћу мирне савести испалити пушку на њих. − Само се чувајте да вас не погоде, Реди. − Нема опасности од тога, млади господине Виљеме. Ево их иду! Реди сад стаде на даску у утврђењу да се покаже дивљацима, који дигоше урнебесну дреку, а кад појурише напред, према Редију, полете

читаво туце копаља, тако сигурно уперених да би он јамачно погинуо да се није одмах заклонио иза палисада. Три-четири копаља се забодоше у палисад сасвим при врху, и остадоше треперећи а остала полетеше преко њега и падоше у други крај утврђења. − Сад, господине Виљеме, добро нишаните. Али, пре него што Виљем стиже да опали, господин Сигреив који је био пристао да заузме место на углу, како би видео ако дивљаци дођу с друге стране, опали из пушке, и поглавица паде на земљу. Реди и Виљем такође опалише и видеше како још два дивљака падоше, уз страшну дреку њихових другова. Џуно им додаде друге, већ напуњене пушке, а прихвати празне; а госпођа Сигреив, пошто је рекла Каролини да пази да њен мали брат и Томица буду мирни и добри, изађе, окрену кључ у вратима и пожури да помогне у пуњењу пушака. Сад су копља летела кроз ваздух и било је добро што су они могли пуцати из утврђења не излажући се отворено, јер би иначе имали мало изгледа да се сачувају. Дрека је постајала јача, а дивљаци су сад почињали нападати са свих страна. Најпредузимљивији од њих верали су се као мачке и стварно успевали да дођу до врха палисада, али чим би помолили главу преко њега, метак из пушке би их тако сигурно погађао да су падали мртви ван утврђења. Таква битка је трајала више од једног сата, па су онда дивљаци одустали од јуриша, пошто су изгубили много људи, а дружина у утврђењу доби времена да предахне. − Нису нимало добро прошли у овом првом окршају, рече Реди. Ми смо се добро борили, а ви сте се, млади господине Виљеме, држали као да сте од малена то радили. Мислим да нисте ниједном промашили циљ. − Мислите ли да ће сад отићи? упита госпођа Сигреив. − О, не, госпођо, још не; покушаће они на све могуће начине пре него што оду. То су, знате, храбри људи, а јасно се види да знају шта је барут, јер би се иначе више зачудили. − И ја бих то рекао, додаде господин Сигреив. Кад дивљаци први пут чују пуцање ватреног оружја, они се страшно запрепасте. − Јесте, господине; али то није био случај код ових људи, те зато мислим да ово није њихов први окршај с Европљанима. − Јесу ли сви отишли, Реди? упита Виљем, који је сишао с даске и пришао мајци. − Нису, господине; сад их видим кроз дрвеће: седе у кругу и сигурно држе говоре. То је обичај код тих људи.

− Богами, ја сам жедан, рече Виљем. Донеси ми мало воде, Џуно. Џуно оде до бурета с водом да испуни Виљемову молбу и после неколико минута врати се сасвим утучена. − О, гос’н! О, госпа! Нема воде! Вода сав отишла! − Вода отишла! викну Реди и сви остали у један глас. − Јесте, ни капља воде у бурету. − Па ја сам га напунио до врха! викну Реди врло озбиљно. Буре није пропуштало воду у то сам сигуран. Како се то могло десити? − Госпа, ја мислим, ја сада знам, рече Џуно. Ви сећате се како ви пре два-три дана, кад ми прали, рекли гос’н Томица носи воду са извора у мало ведро. Ви знате како се он брзо вратио и како ви казали он добар дечко, и тако рекли гос’н Сигреив кад он дошла на ручак. Ето, госпа, ја сасвим сигурна, гос’н Томица не мучити се иде на извор, него увек носи воду из буре и тако буре празно. − Мислим да имаш право, Џуно, рече госпођа Сигреив. Шта да радимо? − Идем говорим са гос’н Томица, рече Џуно и отрча у кућу. − Ово је врло незгодна ствар, господине Сигреив, примети Реди озбиљно. Господин Сигреив је махао главом. Они су у ствари сви видели опасност свога положаја: ако дивљаци не напусте острво, они ће скапати од жеђи или ће се морати предати, и у том случају ће њихови животи несумњиво бити жртвовани. На то се Џуно врати: њена сумња је била исувише оправдана. Занесен похвалом што тако брзо доноси воду, Томица је извадио чеп из бурета и точио воду из њега. Сад је плакао и обећавао да неће никад више узимати воду. − Његова обећања долазе сувише касно, примети господин Сигреив. Е, таква је воља божја да све наше припреме против овога напада пропадну услед лености једног детета, и морамо се покорити. − Сасвим тачно, господине, рече Реди. Сад нам сва нада лежи у томе да ће се дивљаци заморити и напустити острво. − Кад би је било макар мало, само за децу, ја сама не бих марила, примети госпођа Сигреив. Али да гледам како се ова сирота створења муче… Зар баш нигде нема капи воде, Џуно? Џуно махну главом.

− Све отишло, госпа, нема нигде. Госпођа Сигреив рече да ће она ићи да потражи и уђе у кућу заједно са Џуном. − Ово је врло гадна ствар, Реди, примети господин Сигреив. Колико бисмо сад дали за један добар пљусак, чију бисмо воду могли нахватати? − У ваздуху нема изгледа за кишу, господине, рече Реди, али ипак морамо положити наду у онога који нас неће напустити. − Да хоће дивљаци да нас опет нападну, примети Виљем, јер што пре дођу, то ће се ствар брже свршити. − Ја сумњам да ће они данас доћи, господине; држим за вероватно да ће напасти ноћу, а бојим се напада ноћу више него дању. Морамо се припремити за то. − Шта можемо учинити, Реди? − На првом месту, господине, ако прикујемо још дасака од једне кокосове палме до друге, можемо повисити велики део палисада, тако да ће теже бити прећи преко њега. Неки од дивљака замало нису ускочили овога пута. Ако то урадимо, нећемо више имати да чувамо и бранимо велик простор; па ћемо припремити све за велику ватру, тако да се само потпали, да се не бисмо морали борити у потпуном мраку. То ће њима дати извесно преимућство, јер ће моћи да гледају кроз палисад и да виде где смо, али не могу протурити копља кроз њега, па то неће имати никакве важности. Ватру морамо наложити на средини утврђења и метнути у њу доста катрана, да гори јасним пламеном, а разуме се да је не смемо палити док нас не нападну. Тако ћемо видети где ће они покушати да се пробију унутра и где да нишанимо пушкама. − То је врло добра замисао, Реди, рече господин Сигреив. Да није те несрећне оскудице у води, ја бих био пун наде да ћемо их одбити. − Ми ћемо несумњиво много препатити, господине Сигреиве; али ко зна шта нам сутрашњи дан може донети. − То је истина, Реди. Видите ли сад дивљаке? − Не, господине. Отишли су с оног места где су малочас били, па их чак више и не чујем. Ваљда су заузети око својих рањеника и изгинулих. Као што је Реди био рекао, дивљаци их више нису напали, те су он, Виљем и господин Сигреив приковали даске на стабла дрвећа изнад палисада, и тако су зидове утврђења повисили бар за пет стопа, због чега је било немогуће успузати се и пребацити се преко њих. Уз то су припремили све за велику ватру: у једном бурету пуном кокосовог лишћа измешаног с

дрвима и катраном, да би горела помамно. Нису ни ручали ни вечерали, јер су имали само усољене свињетине и говедине и живе корњаче, те, по Редијевом савету, нису ни јели, јер би од тога били само још жеднији. Јадна деца су се много мучила. Мали Алберт је јаукао и викао: „Воде! Воде!“ Каролина је знала да је нема, па је била мирна, мала јадница, иако је много патила. Што се тиче Томице, главнога кривца за сву ту несрећу, он је био најнестрпљивији, па је урлао неко време, док му Виљем, љут због његовог понашања, није опалио шамар, те је од урлања прешао на цвиљење, бојећи се да не добије још један. Реди је стално стајао на стражи. У самој ствари, у кући су се сви осећали тако бедно да су били срећни да изађу из ње: нису могли ништа помоћи, а сирота госпођа Сигреив је имала тешку и болну дужност да умирује децу у тако тешкој оскудици, јер је време још било топло и запарно.

62 Други напад. − Дивљаци се повлаче. − Предложена одбрана. − Све жеднији. − Расправљање. − Мисли. − Разговор. − Стража. Али убрзо, чим се мрак спусти на земљу, дрека дивљака угуши дечје јауке. Као што је Реди предсказао, то су они полазили у ноћни напад. Извршили су напад са све четири стране утврђења, нарочито покушавајући сада да се пребаце у њега. Понекад су бацали и по које копље, али је била очевидна њихова намера да надмоћним бројем продру у утврђење. Било је добро што се Реди постарао да прикује чамове даске изнад првобитног палисада, јер би иначе дивљаци несумњиво постигли свој циљ. А овако, пре него што је пламен ватре, коју је Џуно потпалила по Редијевом наређењу, довољно све осветлио, три-четири дивљака су успела да се попну, али су их Виљем и господин Сигреив устрелили чим су доспели на врх палисада. Кад се ватра распламтала, било је лакше нишанити у дивљаке изван утврђења, и многи су пали покушавајући да се пребаце преко палисада. Напад је трајао више од једног сата, а тада, увидевши најзад да не могу успети, дивљаци поново одступише, носећи собом, као и раније, своје мртве и рањене. − Надам се да ће се поново укрцати у чамце и напустити острво, рече господин Сигреив Редију. − Ја могу само да желим да тако буде, господине; то није нимало немогуће; али се не може ништа знати. Ја сам нешто мислио, господине Сигреиве, да бисмо ми могли удесити да пратимо њихово кретање на тај начин што бисмо направили осматрачницу. Знате, господине, она кокосова палма је, настави Реди показујући на једно од дрвета за која је палисад био прикован, много виша од свих осталих, па ако укујемо у њу велике ковачке клинце у размаку од једне стопе, могли бисмо се пењати на њу као од шале и тако имати преглед целог залива. Тако бисмо знали све што непријатељ смера. − Јесте, то је тачно; али зар неће онај ко се попне бити јако изложен?

− Неће, господине, јер су, као што видите, кокосове палме посечене свуда око палисада на толиком одстојању да ниједан дивљак не може прићи а да га онај са осматрачнице не види и не добије довољно времена да поново сиђе пре него што онај стигне да се баци копљем на њега. − Држим да имате право, Реди; али, за сваки случај, ја не бих покушавао да то радим док се не раздани, јер се неки од њих можда крије под утврђењем. − Свакако, то може бити, господине, те нећемо ни почињати пре него што сване. На срећу, остало нам је још доста ковачких клинаца. Господин Сигреив после тога уђе у кућу. Реди је изразио жељу да Виљем легне да одспава два-три сата, пошто ће он стражарити. Кад ујутру господин Сигреив изађе, онда ће и он прилећи да мало одспава. − Не могу да спавам, Реди. Просто сам луд од жеђи, одговори Виљем. − Да, господине, то је врло тешко, ја то и сам осећам, али како ли је тек оној јадној деци? Њих ми је највише жао. − Мени је највише жао моје мајке, рече Виљем. Она трпи неисказане муке док гледа патње своје деце, а не може им помоћи. − Јесте, заиста, то мора бити страшно за материнско срце, али можда ће дивљаци ускоро отићи, па ћемо онда заборавити на све невоље. − Ја се у бога надам да хоће, Реди; али они изгледају врло одлучни. − Јесте, господине, гвожђе је за њих што је за нас злато; а шта не би цивилизовани људи учинили за злато? Хајдете, млади господине Виљеме, сад ви на сваки начин лепо лезите, ако баш и не можете спавати. За то време господин Сигреив се бавио у кући. Затекао је децу како још увек вапију за водом и поред свег миловања и утишавања од стране госпође Сигреив, која је лила сузе док се надносила над сиротог малог Алберта, Џуно је изашла напоље, па је ашовом копала што је могла дубље у некој слабој нади да ће можда наћи мало воде; али је све било узалуд, те се вратила тужна и неутешна. Није им остајало ништа друго него да се стрпе, а стрпљење се није могло очекивати од тако мале деце. Мала Каролина је само била оборила главу и није ништа говорила. Господин Сигреив је остао два-три сата крај своје жене, помагао јој да умирује децу и храбрио је што је боље могао. Затим је изашао и нашао Редија на стражи. − Реди, сто пута бих више волео да нас ови дивљаци нападају и да морам да браним ово утврђење, него да макар и пет минута будем у оној кући и гледам како ми се пате жена и деца. − У то нимало не сумњам, господине, рече Реди, али не клоните, и

надајмо се најбољем. Мени изгледа врло вероватно да ће дивљаци после овог другог напада напустити острво. − Волео бих да могу да мислим тако, Реди; био бих врло срећан. Али ја сам дошао да преузмем стражу, Реди. Не бисте ли и ви мало поспавали? − Бих, господине, поспавао бих мало. Зовните ме после два сата. Тада ће већ бити дан, па ћу моћи радити, а ви ћете се моћи одморити. − Сувише сам брижан да бих могао спавати; бар тако мислим. − Млади господин Виљем је рекао да је сувише жедан да би могао спавати, сиромах, па ено га спава прилично тврдо. − Надам се у бога да ће ми поштедети тога дечка, Реди. − И ја се надам, јер је то племенито момче. Него, сви смо ми у божјој руци. Лаку ноћ, господине. − Лаку ноћ, Реди. Господин Сигреив се попе на даску, и остаде сам са својим мислима, које, како се може замислити, нису биле врло пријатне. Реди се пробуди у зору и смени господина Сигреива, који се не врати у кућу, него леже на кокосове гране, где је Реди лежао крај Виљема. Чим изнесе ковачке клинце и чекић, Реди позва Виљема да му помогне, те их почеше укуцавати у кокосову палму, а за то време је један стражарио да се неки дивљак не пришуња, а други радио. За непун сат дошли су до самих грана и врха дрвета, а одатле су имали потпун преглед залива као и острва. Виљем, који је укуцавао последње туце клинаца, погледа унаоколо, па затим сиђе до Редија. − Све се лепо види, Реди. Кућу су сасвим сравнили са земљом, а они већином леже напољу покривени својим ратним кабаницама. Неке жене иду тамо-амо између куће и чамаца, који леже на жалу где су се прво искрцали. − Уверен сам да су кућу срушили да би извукли клинце, рече Реди. Јесте ли видели неке од њихових мртвих? − Не, нисам много загледао, али ћу се ускоро поново попети. Сишао сам због тога што су ми већ руке дрхтале од ударања чекићем и што ми је чекић био сувише тежак, тако да га више нисам могао држати. За минутдва попећу се сасвим лако. Усне ме пеку, Реди, и натекле су ми и испуцале. Нисам имао појма да је то тако страшно кад је човек без воде. Мислим да је сироти Томица већ сад више него кажњен. − Дете не размишља о последицама, млади господине Виљеме, а није се

могло предвидети да ће та потрошена вода довести до овакве невоље. То је просто било његово довијање из лености, и ма шта произашло из тога, мора се сматрати као такво и ништа више. − Ја сам се надао да ћу на дрвету наћи који орах, али их није било. − Па и да сте их нашли, у ово доба године у њима уопште не би било млека. Него, млади господине Виљеме, ако дивљаци не оду данас, нешто се мора учинити. Ја бих волео да се ви опет попнете да видите нису ли се они поново ускомешали. Виљем се опет попе на врх дрвета и остаде на њему неколико минута. Кад сиђе, он рече Редију: − Сад су сви на ногама и комешају се као рој пчела. Набројао сам двеста шездесет људи у ратним кабаницама и с перјаницама; жене иду на извор и враћају се с водом; код чамаца нема никога изузев осам до десет жена, које се, чини ми се, ударају по глави или раде нешто слично. Нисам могао добро видети, али изгледа да све раде исто. − Ја знам шта раде, млади господине Виљеме; секу се ножевима или неким другим оштрим оруђем. То је обичај код тога света. Све мртве мећу у чамац и те жене наричу над њима. Можда и одлазе, пошто су мртви већ у чамцима, али се ништа не може знати.

63 Договарање. − Ужасна жеђ. − Редијев предлог. − Редијев покушај. − Реди рањен. − Добијају воду. Други дан им прође у осматрању дивљака и очекивању новог напада. С врха палме су пре подне видели како дивљаци држе ратни савет седећи у великом кругу, док један стоји у средини и говори им. После подне савет се разиђе, па видеше како су се дивљаци размилели на све стране, како секу кокосове палме и скупљају пруће. Реди их је дуго посматрао, па најзад сиђе с дрвета нешто пре сунчева заласка. − Господине Сигреиве, рече он, по моме мишљењу ноћас нећемо имати нов напад, али се сутра можемо надати нечем озбиљном. Дивљаци секу дрвеће и праве велика бремена грања. Посао им не напредује брзо, јер су у њих секире од камена, али истрајност и многобројност ће све постићи, а поуздано могу рећи да ће радити целе ноћи, све док не буду начинили толико снопова колико им треба. − Али шта ви мислите, Реди, у каквој намери они секу дрвеће и праве снопове? − Намеравају или да их нагомилају тако много уз палисад да могу по њима доћи до врха или да их наслажу и потпале, и тако нас униште ватром. − Мислите ли да ће успети? − Не без великих губитака. Можда ћемо их и одбити, али ће то бити тешка битка, тежа од свих које смо досад имали. Морамо довести жене да пуне пушке, да бисмо ми палили што брже можемо. Ја се не бих много бојао њиховог покушаја да нас запале, само кад не би било дима. Кокосовом дрвету, нарочито кад је с кором, као што је у нашем палисаду, треба дуго времена да се угљенише; међутим оно не гори лако кад стоји усправно, а кад се снопићи потпале, ватра неће дуго трајати, али ће бити жестока. − Али како ћемо ми, овако измучени услед оскудице у води, сачувати снагу да их дочекамо у тако загушљивом диму и пламену? Мораћемо пасти

од изнурености. − Морамо се надати најбољем и чинити све што најбоље можемо, господине Сигреиве, одговори Реди, а имајте на уму да − ако би се мени нешто догодило за време сукоба и ако би било изгледа да будете савладани − морате искористити дим да умакнете у шуму и пробијете се до шатора. Ја не сумњам да ћете моћи то учинити. Напад ће, разуме се, бити са стране изложене ветру ако се они послуже ватром, и ви морате покушати да умакнете према заветарној страни. Ја сам већ показао Виљему како ће одбити једну греду ако то буде потребно. Ако заузму утврђење, дивљаци неће испрва мислити на то да вас траже, а можда чак ни касније, кад се буду дочепали свега што се налази у кући. − Зашто ви, Реди, кажете: ако ми се догоди нека несрећа? упита Виљем. − Зато, млади господине Виљеме, што ако они набацају снопове тако да по њима могу ићи до врха палисада, ја могу бити рањен или убијен, као што можете бити и ви. − Наравно, одговори Виљем, али они још нису ушли, и прво ће морати запети из петних жила да то постигну. Реди затим рече господину Сигреиву да ће он чувати стражу и да ће га позвати у дванаест сати. За та два дана су врло мало јели. Убили су једну корњачу и испржили комаде њеног меса; али су од јела само још више жеднели, па чак ни деца нису хтела да једу месо. Њихове муке су сад заиста биле страшне, а сирота госпођа Сигреив је била скоро избезумљена. Чим господин Сигреив уђе у кућу, Реди дозва Виљема и рече му: − Господине Виљеме, ми морамо некако доћи до воде. Ја не могу да гледам самртне муке ове јадне деце нити душевно стање у којем се налази ваша мајка; а осим тога, ако не дођемо до воде, ми никако нећемо сутра моћи одбити дивљаке. Ако се послуже ватром, ми ћемо се буквално угушити у диму. Него, знате шта, Виљеме? Ја намеравам да узмем једно буренце од седам галона и да сиђем до извора по воду. Можда ћу успети, а можда и нећу, али морам то покушати, па ако не успем, значи да ту нема помоћи. − Зашто не бисте пустили мене да одем, Реди? рече Виљем. − Из пуно разлога, Виљеме, рече Реди, а главни је у томе што не мислим да бисте ви успели онако како бих ја могао успети. Огрнућу се кабаницом и узећу перјаницу онога дивљака што је пао мртав у утврђење и тако ћу се прерушити; али нећу носити оружје, сем овога копља, јер би ми то сметало и имао бих да носим тежак терет. А сад пазите, морате ме

пустити, да изађем на врата, а кад ја будем изашао, препречите изнутра једну греду за случај неке несреће: то ће учврстити врата, ако их они нападну. Пазите на мој повратак и будите спремни да ми одмах отворите да уђем. Јесте ли ме разумели? − Јесам, Реди; потпуно сам вас разумео. Али морам признати да се сад стварно плашим: каква ће то грдна несрећа бити ако се вама нешто догоди! − Ту се не може ништа, Виљеме. Вода се мора добавити, ако се икако може; а боље је сад то покушати, него касније, кад они могу боље мотрити: сад су престали да раде и заузети су јелом, па ако уопште сретнем некога, то ће бити нека жена. Реди уђе у кућу да узме једно буренце у које стаје шест-седам галона воде; стави на главу дивљакову перјаницу; огрну се његовом ратном кабаницом, па пошто стави буренце на раме и узе копље у руку, Виљем склони гредице којима су врата била утврђена, а Реди, уверивши се да нема никог сакривеног под палисадом, стеже Виљему руку, пређе преко искрченог простора изван утврђења и шмугну под заклон кокосових палми. Виљем затвори врата како му је било речено; а сигурности ради препречи једну греду између унутарњих довратника и стаде стражарити. Напрегао је из све снаге сва чула и ослушкивао и најмањи шум, трзао се чак и на лако шушкање ветра међу гранама кокосових палми над његовом главом. Тако је стајао неко време и држао запету пушку крај себе. „Било би већ време да се врати“, помисли Виљем. „Нема донде ни сто јарда, а ипак још не чујем никакав шум.“ Најзад му се учини да чује неке тихе кораке. Да, не вара се. Реди се враћа и никаква се незгода није догодила. Виљем већ спусти руку на гредицу да је одгурне у страну и отвори врата, кад чу неко комешање и пад крај самих врата. Он сместа одбаци гредицу и отвори врата, баш кад га Реди позва по имену. Виљем дограби пушку и излете напоље. Затече Редија како се рве с једним дивљаком, који га је држао под собом и наслањао му копље на груди. Виљем за трен ока нанишани, опали, и дивљак паде мртав крај Редија. − Брзо унесите воду, Виљеме, рече Реди слабим гласом, ја ћу се некако довући ако могу. Виљем зграби буренце с водом и унесе га, па се онда пожури до Редија, који је добауљао на коленима. Чувши пуцањ пушке, господин Сигреив је истрчао из куће, па је, нашавши врата утврђења отворена, пошао за Виљемом и, видевши овога како се труди да придигне Редија, дохватио старца за другу руку и тако су му заједно помогли да посрћући уђе у

утврђење. Затим су поново утврдили врата и потрчали му у помоћ. − Јесте ли рањени, Реди? упита Виљем. − Јесам, драги дечко, јесам; и то, бојим се, смртно рањен; копље ми је проболо груди. Воде, брзо воде! − Авај! Кад би је само било! рече господин Сигреив. − Имамо је, тата, рече Виљем, али нас је скупо стала. Виљем отрча по лонче, па пошто извади чеп из буренцета, наточи мало воде и даде је Редију, који је пожудно испи. − А сад ме, Виљеме спустите на оне кокосове гране. Идите унутра и однесите воду другима, па кад се сви напијете, вратите се к мени. Не казујте госпођи Сигреив да сам рањен. Учините што вас молим. − Тата, однеси ти воду, молим те учини то! рече Виљем. Ја не могу оставити Редија. − Хоћу, сине, рече господин Сигреив, али се прво ти напиј. Виљем који се осећао врло слаб, искапи лончић воде и сместа живахну, па затим, док је господин Сигреив журио у кућу носећи воду деци и женама, запосли се око Редија, који је тешко дисао, али није говорио.

64 Редијева рана. − Госпођа Сигреив. − Разговор. − Реди и Виљем. − На осматрачници. − Напад на утврђење. − Долази помоћ. − Капетан Озборн стиже. Пошто се двапут враћао по воду да задовољи оне у кући, господин Сигреив дође да помогне Виљему, који је скидао Редију одело да види каква је и колика рана коју је задобио. − Боље би било да га пренесемо онамо где су оне друге кокосове гране: тамо ће удобније лежати, рече Виљем. Реди прошапута: „Још воде!“ Виљем га поново напоји, па га онда он и отац пренеше на удобније место. Чим су га положили на земљу, Реди се окрену на бок и избаци нешто крви. − Сад ми је боље, рече он тихо. Превите ми рану, Виљеме; стар човек као ја нема крви на претек. Господин Сигреив и Виљем му на то откопчаше кошуљу и разгледаше рану: копље је било продрло дубоко у плућа. Виљем скиде своју кошуљу, раздера је у завоје и преви рану, те тако заустави крв. Реди је испрва изгледао врло изнурен због преношења, али се толико прибрао да је могао говорити тихим гласом кад госпођа Сигреив изађе из куће. − Где је тај добри и храбри човек? викну она. Хоћу да му захвалим. Господин Сигреив јој приђе и узе је за мишицу. − Он је рањен, драга моја, и то, бојим се, тешко рањен. То ти нисам малочас казао. Господин Сигреив јој најпре укратко исприча све што се догодило, па је затим одведе до места где је Реди лежао. Госпођа Сигреив клече крај њега, дохвати га за руку и бризну у плач. − Не плачите за мном, драга госпођо, рече Реди, моји су дани били избројани; ја само жалим што вам не могу више бити од користи. − Драги и добри старче, рече госпођа Сигреив пошто мало поћута,

макар каква била наша судбина, оно што сте ви учинили за мене и за све моје неће се никад заборавити. Госпођа Сигреив се затим наднесе над њега, па пошто га пољуби у чело, устаде на ноге и оде у кућу плачући. − Виљеме, рече Реди, ја сад не могу да говорим. Подигните ми малко главу, па ме оставите: биће ми боље ако будем миран. У последње време нисте осматрали. Дођите опет после пола сата. Оставите ме сада, господине Сигреиве, биће ми боље ако мало продремам. Виљем и господин Сигреив испунише Редијеву молбу. Попеше се на даске уз палисад, па опрезно и пажљиво разгледаше свуда око утврђења. Најзад стадоше. − Тужно је ово, Виљеме, рече господин Сигреив. Виљем је махао главом. − Никако није дао да ја идем, рече он. Камо среће да јесте. Бојим се да је јако повређен. Мислиш ли и ти тако, тата? − Ја мислим да неће моћи преболети, Виљеме. Сутра ћемо осетити да га нема, ако нас дивљаци нападну. Јако стрепим за исход те борбе. − Ја скоро не знам шта да кажем; само, откако смо се освежили водом, осећам да бих могао урадити два пута више него раније. − И ја осећам то исто, драги сине; али ипак, нас двојица не можемо много учинити кад је таква сила против нас. − Ако мајка и Џуно дођу да нам пуне пушке, рече Виљем, свакако ћемо учинити бар толико колико бисмо учинили пре, кад нас је било тројица, онако изнурени какви смо били. − Можда је и тако, Виљеме; ми ћемо на сваки начин чинити све што можемо, јер се бојим за наше животе и животе наших милих и драгих. Виљем тихо приђе Редију и виде да старац дрема, ако не и спава, зато га није дирао, него се врати оцу. Унели су у кућу буренце с водом и поверили га старању госпође Сигреив, да се вода не би просипала улудо; међутим сад, кад су утолили жеђ, сви су осетили да су врло гладни. Џуно и Виљем изађоше из куће и одсекоше неколико комада корњачиног меса, па их испржише и сви се својски наједоше, и можда никад у животу нису тако слатко јели. Било је већ скоро свануло кад Виљем, пошто је више пута тихо прилазило Редију да се увери да ли спава или не, затече старца отворених очију.

− Како се осећате, Реди? упита га Виљем. − Осећам се лагодно и спокојно, Виљеме, и не осећам много бола; али мислим да се гасим и да нећу још дуго. Запамтите да, ако морате бежати из утврђења, не треба да се осврћете на мене, него ме оставите где сам. Ја не могу живети, а ако бисте ме покренули, само бих брже умро. − Ја бих пре умро с вама заједно него што бих вас оставио, Реди. − Не, господине, то је погрешно и неразумно: ви морате спасавати своју мајку, браћу и сестре. Обећајте ми да ћете учинити како ја желим. Виљем је оклевао да обећа. − Ја вам указујем на вашу дужност, млади господине Виљеме. Ја знам шта ви осећате, али се не смете подавати осећањима; обећајте ми то, јер ћете ме иначе јако ожалостити. Виљем стеже Редијеву руку: срце му је било толико пуно жалости да није могао говорити. − Они ће доћи у зору, Виљеме… бар тако ја мислим. Немате времена на претек. Попните се на осматрачницу и чекајте тамо док не сване; посматрајте их докле год се то може без опасности, па онда сиђите да ми кажете шта сте видели. Редијев глас ослаби после толиког напрезања при говору. Он даде знак Виљему, а овај се одмах попе на кокосову палму и причека на њој до сванућа. У саму зору опази да су се дивљаци дали на посао, да су преко пута места на којем се налазила стара кућа прикупили све снопове прућа и да су заузети припремама за напад. Најзад виде како је сваки упртио на раме по један сноп и како почињу наступати према утврђењу. Виљем одмах сиђе с дрвета и дозва оца, који је разговарао са госпођом Сигреив. Пушке су биле напуњене, а госпођа Сигреив и Џуно стадоше на своја места испод дасака да пуне пушке како се која испали. − Морамо пуцати на њих чим будемо сигурни да их нећемо промашити, Виљеме, рече господин Сигреив, јер што дуже задржавамо њихово напредовање, то боље. Кад први дивљаци дођоше на одстојање на педесет јарда, они опалише обојица и два човека падоше, а они наставише с пуцањем док су њихови нападачи наступали, и то с великим успехом за првих десет минута; али после тога дивљаци навалише у већој гомили, постаравши се да при наступању носе снопове испред себе да би се заштитили. Тако су без опасности дошли до утврђења и ту почели полагати снопове. Господин

Сигреив и Виљем су их једнако обасипали ватром, али не са онолико успеха као раније. Иако су многи дивљаци падали, снопови су се постепено гомилали, док нису најзад достигли висину рупа кроз које су они протурали пушке, а како су дивљаци успели да снопове поређају степенасто од земље до врха палисада, било је очевидно да намеравају да се пењу уз њих и освоје утврђење ускакањем. Најзад је изгледало да су сви спустили своје снопове, па су се онда повукли уназад до кокосових палми. − Отишли су, тата, рече Виљем, али ће опет доћи, и бојим се да је с нама свршено. − И ја се бојим, племенито чедо моје, одговори господин Сигреив, они се повлаче само да се уреде за општи јуриш и сад ће успети да се пробију унутра. Ја бих готово више волео да су потпалили снопове; онда бисмо можда могли умаћи, како нас је научио Реди, али сад, бојим се, нећемо имати могућности за то. − Немој ништа говорити мајци, рече Виљем, бранимо се до краја, па ако нас савладају, онда је то божја воља. − Волео бих да последњи пут загрлим твоју мајку у знак опроштаја, рече господин Сигреив; али нећу: то би у овом тренутку значило слабост. Биће боље да то не чиним. Ево их иду, Виљеме, као рој! Е сад, нека те бог благослови, сине мој! Сад је читава гомила дивљака била кренула од кокосове шуме у виду једне непробојне масе; шума се проломила од њихове вике из свег гласа, која је утерала страх у срца госпође Сигреив и Џуно; али се оне нису поколебале. Дивљаци опет дођоше до на педесет јарда од њих и они опет отворише ватру. Њиховој ватри одговори заглушна дрека, и дивљаци већ скоро стигоше до подножја стрме падине од снопића, кад и дреку и пуцање пушака надјача један много јачи пуцањ, а затим праштање и ломљава међу кокосовим палмама, на шта се обе стране тргоше изненађено. Затим одјекну још један, па опет још један пуцањ; у земљи се отворише рупе а велики број дивљака попада. − То мора бити топ с неке лађе, тата, рече Виљем. Спасени смо… спасени смо! − Не може бити ништа друго; спасени смо, и то неким чудом, рече господин Сигреив, до крајности зачуђен. Дивљаци застадоше у свом наступању, сасвим запрепашћени пуцањем

топова који су грували кроз ваздух један за другим, док су ђулад и парчад звиждала и пролетала кроз кокосову шуму. После последњег плотуна дивљаци окренуше леђа и побегоше према својим чамцима: ниједан се више није могао видети. − Спасени смо! викну господин Сигреив, па скочи са даске и загрли жену, која се спусти на колена и, пуна захвалности диже склопљене руке према небу. Виљем се журно попе на осматрачницу на кокосовој палми и сад је довикивао онима доле, док су топови непрестано пуцали. − Велики скунер, тата; пуца на дивљаке у чамцима; они падају на све стране; неки су заронили у воду. Један чамац пун наоружаних људи плови према обали. Већ су сасвим близу жала крај баштенског рта. Три урођеничка чамца, пуна људи су се отиснула; топови опет пуцају; два су урођеничка чамца потопљена, тата; чамац с брода се навезао на обалу и људи из њега иду овамо. Потом Виљем сиђе с осматрачнице што је брже могао. Чим је сишао, стао је склањати гредице са врата утврђења. Баш кад је извадио последњу, чуо је напољу кораке ослободилаца. Широм је отворио врата, и тренутак касније нашао се у загрљају капетана Озборна.

65 Објашњење. − Реди на самрти. − Редијева смрт. − Жаљење. − Припреме. Биће добро ако, пре него што завршимо ову причу, објаснимо својим младим читаоцима како се капетан Озборн појавио у томе срећном тренутку. Читаоци ће се сетити да је пре неколико месеци један бриг дошао наспрам острва и да је дружина на острву била страшно разочарана кад се он није опет појавио, нарочито пошто је видео заставу и стег које су они истакли. Они на бригу су у ствари не само видели њихове знаке него и прочитали име Пацифик на истакнутој застави. Али их је она бура била отерала тако далеко на југ да је заповедник брода сматрао да не би одговорио својој дужности према бродовласницима ако би пропустио толико времена и вратио се до острва, јер је на броду имао товар чија би се вредност умањила ако не би међу првима стигао на тржиште. Зато је одлучио да пуним једрима отплови у Сиднеј, јер је та лука била његово место опредељења. Кад су оно Мекинтош и морнари са Пацифика пренели капетана Озборна у чамац, он је још био у несвести. Али је постепено дошао к себи, па се после једне бурне ноћи, у којој су људи имали грдне муке да се одрже над водом, толико повратио да је могао да саслуша Мекинтошево причање о свему што се догодило и о томе како се он нашао у чамцу на пучини. Сутрадан ујутру ветар се стишао, па су имали срећу да наиђу на једну лађу која је пловила за Ван Дименову Земљу и која их је примила. Према свему што је чуо од Мекинтоша, капетан Озборн није нимало сумњао у то да је породица Сигреив настрадала, па је згодном приликом известио бродовласнике о пропасти лађе на којој је породица путовала. Нашавши се на Ван Дименовој Земљи, капетан Озборн се толико одушевио лепотом и плодношћу тога краја, а можда и није више имао воље да се поново врати на море после опасности којима се излагао приликом свог последњег путовања, да се решио да купи земљу и остане ту. То је и учинио,