па је своју фарму већ био снабдео стоком и једним скунером отпловио у Сиднеј да тамо дочека пошиљку веће количине робе из Енглеске коју је био поручио, те се затекао тамо кад је бриг стигао и објавио да се на једном малом острву налазе неки бели људи и да су истакли заставу на којој је било исписано име Пацифик. Чувши то, капетан Озборн је отишао до капетана брига и распитао се о свему. Видео је да по географској дужини и ширини то острво није далеко од места на којем је послуга напустила лађу, те је био убеђен да се породица Сигреив неким чудом спасла. Затим је отишао гувернеру Новог Јужног Велса и упознао га с утврђеним чињеницама, и гувернер му је одмах рекао да му ставља на расположење владин наоружани скунер ако хоће да лично оде и потражи своје некадашње сапутнике на броду. Ма колико да је у то време капетану Озборну свако одсуствовање било незгодно, он је одмах пристао, и после неколико дана скунер је кренуо месту свога опредељена. Стигао је наспрам острва истога јутра кад је и флота урођеничких чамаца извршила искрцавање и кад је Виљем, док су се журили према утврђењу, рекао Редију да се нека друга лађа с развијеним једрима види наспрам баштенског рта. Да је тада Реди имао времена да принесе дурбин оку, он би видео да је то скунер, а не, како је онда, мислио, урођенички чамац који се у току ноћи издвојио од осталих. Скунер се примакао коралним гребенима, па се затим поново одмакао, да би послао у залив чамац који ће измерити дубину ради усидрења. Док су вршили мерење дубине, људи са чамца су опазили дивљачке чамце, а касније су чули и пуцање ватреног оружја приликом првог напада. Вративши се на брод, испричали су шта су чули и видели, и изразили мишљење да на острву дивљаци нападају на беле људе. Како се чамац вратио на брод тек у сумрак, они нису имали времена да претресу то питање, а затим је извршен ноћни напад и они су опет чули пуцњаву пушака. Због тога је капетан Озборн постао врло нестрпљив да се што пре искрца, али како је на острву био врло велики број дивљака, а посада брода располагала само са двадесет пет људи, заповедник је сматрао да би било несмотрено чинити такав покушај. Али се ипак постарао што је боље могао да брод усидри тако да може штитити своје људе, па је онда пристао и на искрцавање. Чамац је био нашао дубоку воду и добро место за бацање сидра, баш крај саме обале баштенског рта, па су учињене све припреме да лађа уплови у залив сутрадан ујутру; али је, на несрећу, настала мајина, која је владала више од половине дана, те је брод могао упловити тек прекосутра, баш кад су дивљаци отпочињали свој последњи напад на утврђење. Лађа је,
чим је упловила у залив, отворила ватру из својих кратких топова, а њено дејство нам је већ познато: дивљаци су бежали на све стране. Затим су спустили људе у чамац, и капетан Озборн је повео одред који се искрцао и стигао у помоћ у тако добар час. Читаоци морају, ако могу, замислити радост господина и госпође Сигреив кад су видели свог старог пријатеља капетана Озборна. Сад је свака опасност била прошла. Одред који се био искрцао отишао је под командом поткапетана да извиди да нема негде још дивљака, али су, сем мртвих и самртника, сви били умакли у мањим чамцима. Капетан Озборн је остао код породице Сигреив и укратко јој испричао своје доживљаје, а они су њега известили о стању сиротог Редија, коме је Виљем отишао да му се нађе чим је капетан Озборн почео разговарати с његовим оцем и мајком. Капетан Озборн се пожурио напоље да га види. Реди га је одмах познао, то јест, познао му је глас, јер се старцу вид већ толико био помутио да више није распознавао. − То је капетан Озборн, знам, рече он слабим гласом. Стигли сте у добар час, господине; знао сам да ћете доћи и увек сам то говорио. Примите захвалност једног самртника. − Надам се да вам није баш тако рђаво, Реди; на лађи имамо лекара; одмах ћу послати по њега. − Никакав лекар не може мени помоћи, господине, одговори Реди. Неће проћи ни сат времена, а ја ћу прећи у Вечност. Захваљујем богу због спасења ове породице, али, капетане Озборне, мој час је већ куцнуо. Потом старац склопи руке на прсима и остаде неко време у тихој молитви. − Биће боље ако га оставимо, рече капетан Озборн. Он не жели да га ико узнемирава. Ја ћу за сваки случај послати по лекара, иако осећам да је то излишно. На њега се већ спустила рука смрти. Господин и госпођа Сигреив одоше заједно с капетаном Озборном, сви узбуђени тим призором. Виљем остаде и даље крај Редија да му да воде кад затражи. Минут-два после тога Реди отвори очи. − Јесте ли ту, Виљеме? Не могу да вас видим. Слушајте ме, мој драги дечко. Сахраните ме под дрвећем на узвишици изнад врела. Желим да тамо почивам. Сироти Томица! Немојте му никад казати да је био узрок моје смрти. Доведите га сад овамо, као и Џуно и Каролину, да им кажем збогом, Виљеме. Виљем се, сав обливен сузама, пожури у кућу и саопшти оцу и мајци
Редијеву жељу. На то они пођоше сви заједно да се последњи пут опросте с њим. Реди их је позивао по имену једно по једно. Како би које позвао, оно би клекнуло крај њега и пољубило га. Он се опраштао с њима својим слабим гласом, који је најзад прешао у шапат. Они су и даље остали ћутећи, уплакани, стајали су око њега сви, само је Виљем клечао и држао га за руку, кад старчева глава паде уназад, и њега није више било међу живима. − Све је свршено, рече тужно господин Сигреив. Затим он одведе жену и децу, а остави само Виљема и Џуно. Сирота Џуно заплака као да ће јој срце препући чим јој господар и господарица одоше, да би дала одушке својим осећањима. − О, гос’н Виљем, ја често мислила, а мислим и сад, њега само бог послао спасе нас. Живео док могао ради нешто за нас, а сад опет иде код бога. − И ја верујем да иде тамо, Џуно; надам се да ћу и ја живети тако честито и умрети тако лепо као што је он. Виљем му склопи очи, а Џуно оде и донесе бродску заставу, којом покрише његово мртво тело, па се онда и они придружише осталима у кући. Док је Виљем био крај Редија, заповедник скунера се искрцао с још једним одредом људи, које одмах посла да претраже острво и гоне дивљаке који су можда још остали, али они нису нашли ниједнога. Капетан Озборн га представи господину и госпођи Сигреив, па се онда почеше договарати о укрцавању. Решили су да се сутрашњи дан проведе у паковању и преношењу пртљага на брод, а породица да се укрца прекосутра. Виљем им тада саопшти жељу старога Редија у погледу сахране. Заповедник одмах издаде наређења да се направи мртвачки сандук и да његови људи ископају гроб на месту које им Виљем буде показао. Договорили су се и да сутрадан у зору Џуно пође у чамцу с људима да им покаже мали затон, те да пренесу на лађу мерино овце, које су биле од веће вредности, а све остале животиње осим паса имале су да остану на острву да се нађу у невољи онима који би можда некад у будућности претрпели несрећу сличну оној која је задесила путнике са Пацифика. Сутрадан рано чамци су били на обали, те су пренели пртљаг на брод. Господин Сигреив није хтео понети собом ништа од ствари које су могле бити корисне људима који би претрпели бродолом на острву, као намештај, алат, гвожђарију, клинце, говедину, свињетину и брашно − све су то унели у кућу и закључали. Услед тога ни пртљаг који су носили није био велик и
брзо је био пренесен на лађу.
66 Редијев гроб. − Жаљење. − Џуно у жалости. − Разговор. − Примедбе о Редију. − Примедбе. − Редијев погреб. − Љубав према острву. − Скунер плови. − Долазак у Сиднеј. − Породица Сигреив. Журба и бука приликом припремања за одлазак, као и брзо низање догађаја који су нагрнули свега за неколико дана, нису дали господину и госпођи Сигреив и Виљему времена да много мисле. Најзад се све припреме приведоше крају, и заповедник брода их није више подстицао да пожуре с паковањем и припремама, јер су поподне одређеног дана све ствари биле пренесене на брод и утврђене да сутрадан отплове. Сад су имали времена да осећају, па су горко оплакивали губитак свога старог пријатеља и жалили што није жив дочекао да с њима отплови за Сиднеј. Они су се увек заносили надом да ће их једног дана нека лађа одвести са острва, па су у тој нади рачунали како ће онда и стари Реди постати члан њиховог будућег дома. Сад, кад им се жеља испунила, кад су њихове најмилије жудње имале да се остваре, осећање жаљења је толико мутило њихову радост и захвалност, њихова туга због губитка њиховог спасиоца била је толико да су осећали како би скоро радо пристали и да остану на острву, само кад би им се он могао вратити. Капетан Озборн, заповедник и посада скунера били су се опростили од њих за ту ноћ и отишли на брод, пошто су се споразумели о свему што се тицало Редијеве сахране следећег јутра, пред сам полазак. Деца су била полегала, а Џуно је изашла из куће. Господин и госпођа Сигреив и Виљем су седели у својој упола празној соби, кад Џуно уђе. Било је очевидно да је сирота девојка опет плакала. − Па, Џуно, рече господин Сигреив, желећи да прекине ћутање које је владало већ пре него што је она ушла, зар ти није мило што одлазимо са острва? − Ја некад мислила ја ћу много радујем се, али сад ја не мари много, одговори Џуно. Острво врло лепо, а ми сви били много задовољни, пре
него што дошли дивљаци. Само да нису убили стари Реди, ја би не марила ништа. − Јесте заиста, рече госпођа Сигреив, то је болан удар за све нас. Ја сам се тврдо надала да ћемо узети у свој дом тога старца и да ћемо му моћи показати своју захвалност, али… − Божја је воља да све буде друкчије, настави господин Сигреив. Ја бих дао половину свега што имам само да он није погинуо. − Ох, гос’н, ја малочас седела код њега, подигла застава да видим, а његов лице изгледа тако мирно, тако задоволан, тако добар, ја скоро мислим он смеши на мене; а после ја плакала. О, гос’н Томица, то све због тебе, лено дечко! − Моја је жалост утолико већа што је његов живот био жртва непромишљености једног мог детета. То ће бити незаборавна поука за Томицу кад буде довољно зрео да потпуно схвати последице свога поступка. − То он не сме никад сазнати, тата, рече Виљем, који је седео жалосно нагнут над столом. Једна од последњих Редијевих жеља била је да се то никад не каже Томици. Натерао ме је да му то обећам. − Његове жеље ће се побожно поштовати, драги сине, рече господин Сигреив, јер шта ми све не дугујемо томе добром старцу? Кад су нас други изневерили и оставили нас да пропаднемо, он је остао да с нама дели судбину, са свим изгледима да ће нам океан бити хладна гробница. Спасли смо се и искрцали се на копно захваљујући његовој вештини. Он се старао за подмиривање наших потреба, чинио нам живот све удобнијим, учио нас како да што боље искористимо оно што имамо, био нам саветодавац, па могу рећи и заштитник. Шта бисмо ми радили без њега? Да није било његових мера предострожности, сви бисмо изгинули од копаља оних дивљака. Његово самопожртвовање нам је донело воду која нам је спасла животе, а при томе подухвату он је жртвовао свој живот. Какав нам је диван пример моралне снаге и скромности увек давао! И заиста могу с правом рећи да сам и ја, овако грешан какав мора да сам још увек, постао бољи човек благодарећи његовом примеру. Камо среће да он сад седи овде с нама… али нека буде воља божја! − Ја се осећам као да сам изгубила неку подршку или потпору, драги мој мужу, рече госпођа Сигреив, толико сам била навикла да од њега очекујем савет још откако смо дошли на ово острво. Сад стално осећам да ми нешто недостаје, па се онда сетим кога нам нема. Да нам га смрт није тако изненада отела − да је остао да поживи још коју годину, да смо могли
да окружимо његову самртничку постељу и затворимо му очи у миру… − и ту госпођа Сигреив бризну у плач, наслонивши главу на раме свога мужа. После неког времена госпођа Сигреив се умири; али је тишину која је после тога настала с времена на време још реметило Џунино јецање. Виљемово срце је било препуно туге, те за неко време није могао проговорити ни речи. Најзад рече тихим гласом: − Ја осећам да сам изгубио најбољег пријатеља после свог драгог оца и мајке. Не могу себи опростити што сам га пустио да иде по воду. Моја је дужност била да идем, па је требало и да одем. − Али ми не бисмо могли бити без тебе, драги сине. Могао си ти погинути! рече госпођа Сигреив. − Било би онако како је божја воља, драга мајко, одговори Виљем. Можда бих погинуо, а можда и не бих. − Никада не знамо шта нам сутрашњи дан може донети, рече господин Сигреив, ни шта нас још чека. Да се није та несрећа догодила, да нам је стари Реди поштеђен, како бисмо срећни и весели и ви и ја напустили ово острво, пуни ишчекивања и уживања у изгледима на све што нам пружа живот у свету. Какву је промену извршила на мени та жалосна смрт! Како ми је обуздала снагу и полет! Сав сам се претворио у мисли и стрепње. Рекао сам себи: „Били смо срећни на овом острву; подмиривали смо све своје потребе, чак смо имали и велику удобност. Нисмо се излагали никаквим искушењима, јер смо били издвојени од целог света. Јесам ли сигуран да ћу и убудуће бити тако срећан? Знам ли поуздано да сад, кад је дошао толико жељени час мога повратка у свет, нећу имати разлога да жалим што сам икад напустио ово тихо и мирно место?“ Осећам, драга жено, да ми дужност према породици налаже да се вратим у друштво; али сам далеко од осећања да наша срећа може бити већа. Ипак се морамо држати једног простог правила које гласи: врши своју дужност у сваком положају у који доспеш. − Да, драги мужу, одговори госпођа Сигреив, ја осећам да је истина све што си рекао, али смо у божјој руци, и морамо се уздати у бога. − И уздаћемо се, мила моја, рече господин Сигреив. Него, већ је касно, а сутра треба рано устати. Ово нам је последња ноћ на острву. Мислили смо да ћемо отићи одавде пуни радости − а суђено нам да одемо пуни туге и жалости. Сутрадан су рано устали и спаковали оно мало ствари што је још требало пренети на лађу. Господин Сигреив је очитао молитву, па су онда сели за доручак. Говорили су тек по коју реч, јер их је све била обузела
некаква туга. Чекали су долазак капетана Озборна и посаде скунера да присуствују сахрани сиротог старог Редија. Виљем, који би понекад изашао да погледа на лађу, сад је дошао и рекао да два чамца плове према обали. Неколико минута касније појавише се капетан Озборн и заповедник скунера, и после кратког разговора изађоше да даду нека упутства. Ковчег је био донесен с брода. Положили су Редијево тело у њега и затворили га. Виљем је присуствовао том чину, а сузе су му брзо текле низ образе кад се поклопац спустио и кад је бацио последњи поглед на свога старог пријатеља. После пола сата све је било спремно, те позваше породицу из куће. Одредили су да Виљем, господин Сигреив, капетан Озборн и Џуно − по својој молби − буду почасна пратња и да носе кићанке мртвачког покрова. Шест морнара дигоше на рамена ковчег покривен британском заставом место мртвачког покрова и однеше га до гроба, а за њима су ишли госпођа Сигреив с децом, заповедник скунера и неколико морнара. Господин Сигреив очита опело, које је Џуно понекад прекидала јецањем, па затим набацаше земљу у раку и сви се ћутећи вратише кући. Заповедник скунера је, на Виљемову молбу, наредио да се направи ограда око гроба и постави табла с исписаним покојниковим именом и даном смрти. Кад је с тим било свршено, Виљем, дубоко уздахнувши, пође кући са заповедником скунера и саопшти да је све свршено и да чамац чека на њих да их превезе на брод. − Хајдемо, мила, рече господин Сигреив. − Хоћу, хоћу, одговори госпођа Сигреив, али не знам како је то; тек сад, кад је дошао час за то, мене срце тако боли што одлазим са острва. Да није било Редијеве смрти, ја заиста мислим да бих више волела да останем. − Не сумњам да ти је жао, мила моја, али не смемо пустити капетана Озборна да чека на нас. − Желела бих да имам времена да још једном обиђем читаво наше мало имање: башту, рибњак и базен за корњаче. Волела бих да кажем збогом животињама, драги Сигреиве; то је можда слабост, али ја не могу друкчије. − Хоћемо ли оставити Нени, мама, и све пилиће? упита Каролина. − Да, драга, остављамо све козе и живину другим људима, ако икад дођу на ово острво. − Зар ћемо оставити и све корњаче у базену? рече Томица. Од корњача се прави добра чорба. Ја волим корњаче. − То је добра мисао, рече капетан Озборн, пренећемо све корњаче на
брод. Неће нам требати много времена за то. − О, не, рече заповедник брода. Сиђите на жал, момци, одвеслајте до базена и пренесите све корњаче на брод. Док су они то радили, госпођа Сигреив оде до Редијевог гроба да види ограду и таблу коју су, како јој је Виљем рекао, морнари направили. Она би се и дуже задржала, наслоњена на руку свога мужа, али капетан Озборн поново дође и рече да чамац чека на њих. Како је господин Сигреив знао да заповедник брода жели да пре мрака одмакне што даље од острва, он поведе жену према чамцу. Сви се укрцаше и брзо се нађоше на палуби скунера, одакле су и даље упирали погледе према острву, док су људи дизали сидро. Најзад се и једра развише, они прођоше поред баштенског рта, и док су одмицали с повољним ветром, предмети на обали постајали су све неразговетнији. Али су њихови погледи још увек били упрти у томе правцу. Виљем и Џуно су стајали на пупи: Виљем је држао дурбин и стално гледао кроз њега док је лађа одмицала, кад га капетан Озборн упита шта гледа. − Шаљем последње збогом Редијевом гробу, одговори Виљем. − Он заиста добро човек, рече Џуно тихо. Док су тако летели на запад, прошли су и поред увале у коју су се прво искрцали, и господин Сигреив скрену госпођи Сигреив пажњу на то. Госпођа Сигреив остаде неко време загледана у њу ћутећи, па затим рече, окрећући главу на другу страну: − Никад нећемо бити срећнији него што смо били на овом острву, Сигреиве. − Добро ће бити, драга моја, ако никад не будемо мање срећни, одговори њен муж. Сад је скунер брзо летео по води, а острво је сваког минута постајало све нејасније. После неког времена копно ишчезе испод линије видика, и само су се још видели врхови дрвећа, док постепено и они не ишчезоше. Џуно је и даље гледала, а кад се најзад није видело ништа више, она махну марамицом према острву као да хоће да му каже збогом. Затим сиђе у кабину да сакрије своју тугу. Повољан ветар је и даље дувао, те после срећног путовања од четири недеље и нешто више они стигоше у луку Сиднеј, која је била њихова мета кад су се у Енглеској укрцали на брод Пацифик. П.П. − Како моји драги читаоци сигурно желе да сазнају нешто више о
породици Сигреив, ја ћу им рећи да је господин Сигреив, дошавши у Сиднеј, нашао своја стада и крда знатно умножена. Настојник кога је био оставио да управља његовим имањем био је вредан и поштен, па иако се тврдо веровало да је цела породица настрадала и да ће читаво имање припасти далеким наследницима, ипак, услед дугог законског поступка, као и чињенице да је било потребно неколико месеци за општење са Енглеском, а и услед недостатка сигурног сазнања о њиховој погибији, имање није могло прећи у друге руке, него је још било у рукама извршитеља. Господин и госпођа Сигреив су доживели да виде сву своју децу одраслу. Виљем је наследио већи део имања свога оца, пошто му је много година помагао да управља њиме. Он се оженио и изродио многу децу. Томица је и поред свих својих неприлика одрастао и постао врло леп момак, па је ступио у војску. Сад је мајор и кажу да је очувао своје склоности из младих дана, те је крај свих својих многих и напорних дужности још увек марљив и ваљан официр у официрској менажи. Каролина се удала за једног младог свештеника, коме је дивна жена. Мали Алберт је отишао у морнарицу и сад је заповедник брода. И господин и госпођа Сигреив су умрли, а сирота Џуно је још жива и станује код Виљема, на плантажи породице Сигреив, а највеће јој је уживање да држи његову децу на крилу и прича им дуге приче о острву, док их не расплаче приповедањем о Редијевој смрти и сахрани. А сад, драга децо, пошто сам вам испричао све што сам знао, могу само да се надам да ће вам се допасти ово што сам написао за вас, па вам од свег срца кажем збогом.
ПЛАВА ПТИЦА КЊИГА ЗА МЛАДЕ И СТАРЕ Књ. 89/90 Уредник: Станислава Радовановић БЕОГРАД 1986. БРОДОЛОМ ПАЦИФИКА ДОЖИВЉАЈИ ЈЕДНЕ ПОРОДИЦЕ НА ПУСТОМ ОСТРВУ Написао: Фредерик Меријет Наслов оригинала: Frederick Marryat MASTERMAN READY or THE WRECK OF THE PACIFIC
Превео с енглеског: Михаило Ђорђевић Рецензент: Предраг Урошевић Илустрације: Александар Хецел Милован Арсић Илустрација на омоту: Мома Ф. Марковић Идејно решење омота и насловног листа: Мих. С. Петров Технички уредник: Сека Кресовин-Бунета Коректор: Вера Грчић Издавач: Издавачка радна организација „Просвета“ ООУР „Издавачка делатност“ Београд, Добрачина 30 Штампа и повез:
Београдски издавачко-графички завод, Београд Булевар војводе Мишића 17 Тираж осам хиљада примерака
Напомене [1] Енглеска реч ready значи готов, спреман. (Прим. прев.) [2] Нови Јужни Велс − држава на југоистоку Аустралије. Главни град Сиднеј. (Прим. прев.) [3] Секстант − справа с обележеним степенима једне шестине обима круга, која се употребљава у морепловству и геодетским премеравањима за одређивање величине углова. (Прим. прев.) [4] Квадрант − справа слична секстанту, с обележеним степенима једне четвртине обима круга. (Прим. прев.) [5] Арган − алат у облику главчине точка у коју се умећу полуге као паоци и њима се алат окреће при извлачењу сидра. (Прим. прев.) [6] Џуно не говори правилно енглески. (Прим. ур.) [7] Стопа − мера за дужину од 30,48 цм, тако да једанаест стопа износи преко три метра. (Прим. прев.) [8] Ураган − жестока бура коју проузрокују ветрови што дувају са супротних страна стварајући јаке вихоре. (Прим. прев.) [9] Палац − рачваст клин око којег се намотава уже које држи крижњак или једро. (Прим. прев.) [10] Ностромо − лице које се на броду стара о смештању и исхрани путника. (Прим. прев.) [11] Грог − напитак справљен од рума, вреле воде, шећера и коре од лимуна. (Прим. прев.) [12] Хват − стара мера за дужину − 1,949 м. (Прим. прев.) [13] Кабл − мера за дужину, која има сто хвати, то јест 194,9 метара. (Прим. прев.) [14] Кварта − старинска мера за течност, која садржи две пинте, 1,86 литра. (Прим. прев.) [15] Бонита − плава риба Тихог океана из рода сардине. (Прим. прев.) [16] Јард − енглеска и америчка мера за дужину: 0,9144 м. (Прим. ур.)
[17] Стокаде − утврђење од брвана. (Прим. прев.) [18] Роман „Бродолом Пацифика“ је изашао године 1841. (Прим. прев.) [19] Фрегата − бојни брод за крстарење и извиђање. (Прим. прев.) [20] Ласкар − морнар из Источне Индије. (Прим. прев.) [21] Рушпа − источноиндијски новац, који је до 1930. године вредео 1 шилинг и 4 пенија, тако да је једна енглеска фунта стерлинга вредела 15 рушпи. (Прим. прев.) [22] Гну − врста афричке рогате антилопе, сличне волу, чије је месо врло меко и укусно. (Прим. прев.) [23] Ланцета − шиљаст хируршки инструмент, обично са два сечива. (Прим. прев.) [24] На енглеском се залив каже голф (Golf), те стварно Голфска значи заливска, а под Заливом (с великим 3) подразумева се Мексикански залив, из којег полази Голфска струја. − Прев. [25] Бриг − лађа са две катарке и четвороугаоним (трапезним) једрима. (Прим. прев.) [26] Ботани Беи (Botany Bay) значи Ботанички залив. То је име луке на источној обали Аустралије, назване тако због великог броја нових биљака нађених на њеним обалама кад ју је Кук открио 1770 године. (Прим. прев.) [27] Галон − мера за течност, садржи 4,5 литра. (Прим. прев.) [28] Ово је објашњење разумљиво и потребно у енглеском језику, зато што су у њему сва имена мртвих ствари средњег рода и замењује се заменицом it (оно), а само су животиње и лица женског или мушког рода. (Прим. прев.)