Фредерик Меријет - Бродолом Пацифика

− Не знам, господине Виљеме; не могу рећи да сам је икад видео. − Онда мислим да неће бити згорег ако направим збирку од свих биљака које ви не знате, па да је понесем оцу, јер је он врло добар ботаничар, па ће их сигурно све знати. − Тако ћемо и урадити, господине; то вам је врло добра мисао. Виљем откиде део биљке и понесе је собом. Кад дођоше до следеће групе дрвећа, Реди је неко време гледао нетремице у њу. − Чекајте малко, рече он; чини ми се да познајем ово дрво. Често сам га виђао у топлим пределима. Да, сад знам, млади господине Виљеме, то је гуава. − Шта! Је ли то оно воће од којег се праве воћне пихтије? − Јесте, млади господине Виљеме, баш то. − О, ала ће се Томица сладити кад то чује. Капетан Озборн нам је давао пихтије од гуаве кад смо отпловили из Енглеске, и Томица није знао шта је доста; увек је тражио још. − Дечаци у његовим годинама више мисле на јело него ма на шта друго, и то је сасвим природно, те не смемо бити сувише строги према њему. Од њега ће још бити красан младић, можете бити уверени у то, млади господине Виљеме. − Па ја и јесам уверен у то, Реди, и заиста мислим да хоће. Хоћемо ли сад даље? − Хоћемо, господине. На коју страну желите да идемо? − Хајдемо до оних пет-шест дрвета, па ћемо оданде доле на стене: хтео бих да видим зашто су онако беле. − Па нека буде како ви желите, господине, рече Реди. − Слушајте, Реди, какав је то шум? Чујте како чаврљају! Мора бити да су то мајмуни. − Не, господине, нису то мајмуни; него, ја ћу вам рећи шта је то, иако их још не видимо: то су папагаји − добро познајем њихов глас. Знате, млади господине Виљеме, нема много вероватноће да су мајмуни могли доспети овамо, а птице су могле, и њима се има захвалити на бананама, гуавама и другом воћу које ћемо можда још наћи. Чим су дошли под дрвеће, настаде силна узбуна и лепршање, па читаво јато од неке три стотине папагаја одлете крештећи из свег гласа, а њихово лепо, зелено-плаво перје блистало се на сунчевим зрацима.

− Нисам ли вам рекао, млади господине Виљеме? Ускоро ћемо јести одличне паштете од њих. − Паштете? Зар су паштете од њих добре? − Јесу, изврсне су! Ја сам често у Западној Индији и Јужној Америци одлично ручао такве паштете. Станите, господине. Хајдемо мало на ону страну: видим један лист који бих хтео боље да разгледам. − Па овде је земљиште мочварно, зар не, Реди? − Јесте. Несумњиво да доле има пуно воде. Утолико боље за стоку. Мораћемо ископати неколико рупа кад она буде дошла овамо. О, мислио сам ја да се не варам. Погледајте, господине. Ово је још најбоље што смо досад нашли: сад се не морамо бринути за кромпир. − Зашто? Шта је то, Реди? − Јам, господине, јам, који се у Западној Индији употребљава уместо кромпира. Кромпир управо, кад се посеје у топлим пределима, не остаје такав какав је. − Како то мислите, Реди? − После једне до две бербе он се претвара у оно што се зове слатки кромпир; јам је по моме мишљењу нешто боље. У томе тренутку пси јурнуше кроз широко јам лишће и почеше да лају; затим се чу јако шушкање и гроктање. − Шта је то? − викну Виљем, који се био сагао да разгледа биљку јам, па се тргао на ту буку. Реди се насмеја од свег срца. − Није вам ово први пут да се трзате од њих, млади господине Виљеме. − Како? Нису то ваљда опет наше свиње? упита Виљем. − Разуме се да јесу; оне су међу јам кромпирима; сигурно су у великом послу и труде се да их што више поједу. Реди викну, а на то се из широког лишћа зачу гроктање и комешање, па убрзо затим излете не шест, него око тридесет свиња које великих које малих, па грокћући и уврћући репове одјурише трком преко пашњака и замакоше у кокосову шуму. − Како су подивљали, Реди! рече Виљем. − Јесу, господине, и сваким даном ће све више дивљати. Него, морамо брзим радом што пре осигурати од њих ове јам кромпире, јер иначе неће за нас остати ништа.

− Али оне ће оборити ограду пре него што она и израсте. − Хоће, господине; али ћемо ми побости кочеве од кокосових палми и споља засадити индијске смокве, и пре него што кочеви иструну, од индијске смокве ће се створити ограда кроз коју никаква животиња не може проћи. А сад, господине, да сиђемо на морску обалу. Кад се приближише стенама које су се издизале неких педесет јарда од воде, Реди рече: − Сад вам могу казати какве су оно беле мрље на стенама, млади господине Виљеме: то су места где морске птице долазе сваке године да граде гнезда и изведу младе. Оне увек одлазе на исто место из године у годину, ако их нико не узнемирава. Брзо су стигли на то место и видели да је бело од птичјег перја помешаног са изметом. − Ја не видим никаквих гнезда, Реди, нити неких остатака од њих. − Не, господине, оне и не праве никаква гнезда, сем што у земљи ишчепркају округлу рупу дубоку око пола палца, па ту снесу јаја и седе на њима једна крај друге. Оне ће ускоро доћи овамо и почеће носити јаја, па ћемо ми долазити и узимати их ако нам буду потребна, јер нису лоша за јело. − Боже мој, Реди, колико смо добрих ствари већ досад нашли! Ово је врло срећан поход за нас. − Јесте, врло срећан, те можемо захвалити богу на његовој доброти што нас тако обилно снабдева овде у дивљини; а уједно памтите да ћемо, ако будемо вредни, сваке године бити све имућнији. − Знате ли, Реди, да ми се непрестано намеће мисао да је требало овде да градимо кућу. − То није тачно, господине. Имајте на уму да овде немамо онако чисту воду и преимућство пешчаног жала, с базеном за корњаче и рибњаком. Не, млади господине Виљеме, ми можемо овде напасати своје благо; можемо брати воће, узети свој део који нам добре птице оставе; можемо узимати и јам кромпире и све друго добро што нам се пружа; али наша кућа и дом морају бити онде где су сад. − Имате право, Реди; само ће се ту морати много пешачити. − Неће, кад се будемо навикли и кад будемо утабали стазу, млади господине Виљеме; а осим тога, можда ћемо се моћи довести и чамцем. Хтео бих да сиђем на стене да видим.

Потом су ишли једно четврт миље дуж обале, док нису дошли до места где стене нису биле тако високе, и ту пронађоше један мали затон потпуно ограђен стенама и с узаним улазом. − Гледајте, млади господине Виљеме, како је ово згодна мала лука за наш чамац; ту га можемо натоварити јамом и отпловити у залив, само ако нађемо на јужној страни пролаз међу коралним стенама, који досад још нисмо тражили, јер нам није био потребан. − Јесте, Реди, заиста је то згодно, тихо место за чамац; али како ћемо га опет наћи кад допловимо чамцем на овај крај острва? − Врло лако, млади господине Виљеме, јер ћу ја овде поставити мотку за заставу као знак. − Шта је оно онамо на дну воде, Реди? упита Виљем показујући у том правцу. − Видим, господине − то је морски рак, исто тако добар за јело као и јастог. Нешто мислим, да ли бих могао направити корпу за хватање јастога? Хватали бисмо их пуно, а врло су добри за јело. − А шта ли је оно нешто ситно и грубо по стенама? − Оно је врло добра врста малих острига, господине, веома слатких; не као што су оне у Енглеској, него стварно много боље, јер су веома укусне. − Гле, Реди, па ми то имамо још две добре ствари за нашу трпезу, рече Виљем. Ала ћемо бити богати! − Хоћемо, господине; али ћемо их морати хватати. Имајте на уму: на свету се ни до чега не долази без труда. − Реди, рече Виљем, имамо још добра три сата до мрака, па како би било да се вратимо кући да им кажемо шта смо све видели. Моја мајка би се тако обрадовала када би нас видела. − Слажем се с вама, млади господине Виљеме. Доста смо урадили за један дан, па се слободно можемо вратити и остати тамо недељу дана, ако не и више, то јест, ако будемо потребни. Овде засад нема никаквог воћа и мени је сад стало само до јама: волео бих да га сачувам од свиња. Него, хајдемо кући, па ћемо се о свему разговарати са господином Сигреивом. Идући од обале према шуми, Виљем је брао по који стручак од сваке биљке на коју би наишли да све однесе оцу. Нашли су место где су били оставили упртњаче и секирице, па су се опет упутили кроз кокосове палме, путем који су тога јутра обележили. Стигли су кући сат пре сунчева заласка, где затекоше господина и госпођу Сигреив како седе напољу, док Џуно стоји на жалу с двоје деце која се забављају скупљањем шкољака

растурених по песку. Виљем поднесе врло јасан извештај о свему што су видели и показа оцу примерке биљака које је сакупио. − Ово је, рече господин Сигреив; једна добра позната биљка, те се чудим, Реди, да је ви нисте познали: то је конопља. − Нисам је никад видео друкчије сем у облику ужета, одговори Реди. Њено семе ми је добро познато. − Па, ако нам буде потребно, ја вам могу казати како се она припрема, рече господин Сигреив. Шта имаш даље, Виљеме? − Ову биљку груба изгледа. − Та биљка је плави патлиџан; плод јој је плаве боје. Кажу да се једе у топлим крајевима. − Јесте, господине, једе се; прже га изрезана у кришке, посољена и побиберена, и такво јело зову брингал. Мислим да ће бити то. − Не сумњам да имате право, одговори господин Сигреив. Него, Виљеме, па ти би могао да познајеш ово! − Личи на винову лозу. − Па то и јесте; то је дивља винова лоза. Временом ћемо имати и грожђа, па ћемо можда и вино правити. Ко зна? − Имам само још једну, тата; шта је ово? − Ти је не познајеш, Виљеме, зато што је израсла тако високо; али то је обична слачица − коју ми употребљавамо у Енглеској и која се продаје као слачица или горушица. Е, богме, ја мислим да сте ви данас постигли сјајан успех и да имамо да захвалимо богу за многе ствари. Ево, Џуно иде да постави вечеру, зато идемо и ми: сунце баш сад залази и за неколико минута биће мрак. Чим уђоше у кућу, они одржаше договор о својим будућим радовима, и после кратког расправљања сагласише се да би било паметно да извуку чамац из песка, па пошто то ураде, да разгледају гребене према југу не би ли нашли пролаз између њих, пошто би требало много времена да се обилази около; па чим се то постигне, господин Сигреив, Реди, Виљем и Џуно ће, сви заједно, поћи кроз шуму и понети собом шатор да га разапну на новопронађеном комаду земље и да крај улаза у мали затон поставе мотку за дизање заставе, да им показује њихов положај. Разуме се да ће бити тешко урадити све то за један дан, али ће се они ипак вратити исте вечери, да не би госпођа Сигреив остала сама с децом. Кад то сврше, Реди и Виљем ће метнути у чамац ону двоколицу и друге потребне ствари, као тестеру, секирице и ашове, па ће одвеслати према јужној страни острва да

нађу мали затон. Чим се буду искрцали и осигурали чамац, вратиће се путањом кроз шуму. Затим би дошли на ред следећи послови: да се огради јам плантажа да би се одстраниле свиње; да се отерају овце и козе кроз шуму да би се храниле на новом пашњаку, док ће се стара паша чувати да се коси за сено и полаже стоци преко зиме. Реди и Виљем треба да насеку довољно кокосових палми за прављење летава и да пободу стубове, а кад то буде готово, господин Сигреив ће доћи да им помогне у прикивању летава и превлачењу грађе. Све би то, по њиховом рачуну, имало да се уради за месец дана, а пошто ће за то време госпођа Сигреив и Џуно већим делом бити саме код куће, оне ће се запослити плевљењем корова у башти и припремањем да се она огради. Кад се и тај важан посао сврши, чамац ће се вратити у залив с товаром индијских смокава за баштенску ограду, па ће се затим сва пажња посветити роби спасеној из бродолома, која лежи у ували где су се прво искрцали. Кад је буду прегледали и кад буду донели што им је потребно и сместили на сигурно место у магацин, онда ће извршити потпун преглед острва копном и водом и направити мапу, што је господин Сигреив умео врло лепо да ради. То су били послови одређени за доба лепог времена које је тек настајало. Али, човек каже, а бог располаже, као што ће се видети по прекиду у њиховим смишљеним плановима, о којем ћемо причати у следећој глави.

42 Лађа на помолу. − Виљем и Реди. − Дурбин. − Мотка за заставу. − Проветравање постељних ствари. − Припреме. − Дизање стега и заставе. − Наде и стрепње. − Радост целе дружине. − Лађа мења правац. − Разочарење. Сутра ујутру Реди је, као и обично, био први на ногама, па пошто је поздравио Џуно, која је изашла за њим из куће, пошао је да изврши свој уобичајени преглед стоке и осталог имања. Стајао је у башти на рту. Прво је мислио о томе како треба набавити притке за грашак, који је сад био израстао седам до осам палаца у висину; па је онда пошао даље, до места где је био посејан француски пасуљ, и мислио како би требало копати земљу око сваке кућице, јер је то било драгоцено вариво које ће се моћи држати и које ће им дати за време зиме много добро јело. Затим је прешао до места где се врежа од краставца била помолила изнад земље, па је са задовољством видео како биљке добро напредују. И говорио је у себи: „Колико ја знам, немамо нимало сирћета, али их можемо укиселити, и у пресолцу, као што се ради у Русији; то ће на сваки начин бити нека промена.“ Затим је подигао очи, бацио поглед на пучину и, као обично, разгледао видик. Учинило му се да на североистоку види неку лађу, те принесе дурбин оку. Није се варао − била је то лађа. Старчево срце закуца брже. Спустио је дурбин и неколико пута дубоко удахнуо док се није повратио од утиска који је учинио на њега тај изненадни призор. После неколико минута опет је принео дурбин оку, и тада је јасно видео да је то лађа бриг [25] с развијеним кошним и горњим једрима и да се упутила право ка острву. Реди пређе на најистуреније стене рта, са којих су обично пецали рибу, па седе да размисли. Може ли бити да је та лађа послана да тражи њих, или је, просто, случајно залутала међу ова острва? После кратког времена одлучи да то мора бити прост случај; јер нико не може знати да су се они спасли, а још мање да су на овом острву. Чињеница да се лађа упутила према острву мора значити или да им је понестало воде или нешто друго; а можда ће још и променити правац и проћи поред њих. „На сваки начин“,

мислио је старац, „ми смо у божјој руци. Засад нећу ништа рећи господину и госпођи Сигреив. Било би сувише немилосрдно будити у њима наду која се може завршити разочарењем. Ствар ће бити одлучена за неколико сати. А ипак не могу ништа урадити без нечије помоћи. Морам се поуздати у младог господина Виљема − то је племенит и бистар дечко с обзиром на његове године; ако поживи, биће од њега велик и, што је још боље, добар човек.“ Реди опет устаде, разгледа лађу дурбином, па оде према кући. Виљем је био устао, а и остали чланови породице су се јављали. − Виљеме, рече му Реди док су одмицали од куће, имам да вам поверим једну тајну, а ви ћете одмах и сами увидети погребу да је засада никоме не казујете. Ствар ће се свршити за који сат. Виљем одмах даде обећање. Види се како нека лађа плови према острву. Можда ће нам она помоћи да се спасемо, а можда ће проћи мимо нас и не опазивши нас. За вашег оца и мајку било би сувише немилосрдно разочарење ако би се догодило ово друго. Виљем је бленуо у Редија и од силног узбуђења неко време није могао ни да проговори. − О, Реди, како сам захвалан! Како захваљујем богу! Уздам се да ће нас та лађа одвести одавде, јер ви не можете појмити колико мој сироти отац пати у потаји… а тако исто и моја мајка. − Знам ја то, млади господине Виљеме, добро знам, и то је природно. Они чине све што могу да обуздају своју чежњу, и од њих се не може ни тражити ништа више. Али сад, млади господине Виљеме, морамо бити хитри и дати се на посао још пре доручка. Него, чекајте, показаћу вам лађу. Реди ухвати брод у поље дурбина, који наслони на кокосову палму, па онда Виљем принесе око сочиву. − Видите ли га, господине? − О, да, Реди. Плови право према нама. − Да, господине, крмани право према острву; али не говоримо тако гласно; оставићу дурбин овде, па ћемо се латити посла. Тамо у магацину има једна секира. Ходите, Виљеме; ходите брзо, док ваш отац није изашао из куће. Виљем и Реди одоше до магацина по секиру. Реди одабра једну врло малу кокосову палму најближу жалу, па је посече, и чим јој скиде врх, он је заједно с Виљемом однесе на рт.

− Е сад, млади господине Виљеме, ви идите по ашов, па ископајте овде рупу, да у њу пободемо мотку за заставу. Кад све буде готово − ја ћу отићи да нађем једну котурачу и уже, па ћемо дићи заставе, чим буде имало изгледа да ће их видети с лађе. Кад рупа буде довољно дубока, дођите на доручак као да ништа није било. За време доручка ја ћу предложити да ви и ја извучемо чамац из песка и прегледамо га, а господина Сигреива ћемо запослити неким послом у кући. − Али, Реди, па заставе стоје око кревета моје мајке. Како ћемо доћи до њих? − Како би било да ја кажем како је време да се кућа добро очисти и платно око постеље изнесе напоље да се проветри на тако лепом дану? Да замолим вашег оца нека он руководи чишћењем док ми одгрћемо чамац: то ће га запослити у кући. − Да, то ће бити довољно, Реди. За време доручка Реди примети како намерава да откопа чамац из песка и да ће му Виљем помоћи. − А шта ћу ја да радим, Реди? − Па, знате, господине Сигреиве, ја мислим да сад, кад су кише престале, не би било лоше кад бисмо проветрили све постељне ствари, како се каже код нас морнара. Дан је леп и топао, па ако би се изнеле све постељне ствари, добро се истресле и оставиле да се проветре, свршили бисмо један добар посао, јер знате, господине, мени се често чинило да се у кући почиње осећати неки задах због непроветрености. − То ће бити врло добро, Реди, примети госпођа Сигреив; а уједно ћемо ја и Џуно темељно очистити и помести целу кућу. − Како би било да скинемо и платнене преграде да се и оне проветре? упита Виљем. − Да, господине, рече Реди; добро би било да се све проветри. Ми ћемо помоћи да се скину преграде и заставе, па ћемо их распрострети напољу да се ветре, а после ћемо, ако господин Сигреив нема ништа против тога, оставити њега да даље надгледа и помаже госпођи Сигреив и Џуни. − Пристајем од свег срца, одговори господин Сигреив. Свршили смо с доручком, па ћемо почети посао кад год вам је воља. Реди и Виљем скидоше платнене преграде и заставе, па изађоше из куће с њима. Платно простреше подаље од куће, па затим Виљем сиђе на жал са заставама, а Реди донесе котурачу и уже да их подигну помоћу њих. Редијево ратно лукавство је добро успело. Поболи су мотку за заставе и

учврстили је у земљи неопажени од оних из куће. После тога су Реди и Виљем отишли до камаре с горивом, па је сваки од њих понео пуно наручје горива да би направили дим и привукли пажњу оних на лађи. За све то није им било потребно више од једног сата, а за то време је бриг стално пловио у правцу острва. Кад га је Реди први пут угледао, ветар је још био слаб, али је касније много ојачао, тако да је бриг најзад скупио горња једра. Видик иза лађе, до малочас сасвим чист, сад је био застрт облацима, док су таласи заодевали белом пеном коралне гребене избачене у море далеко од острва. − Ветар постаје све јачи, млади господине Виљеме, рече Реди, и лађа ће брзо стићи, ако се не поплаши код гребена, који се сад јасније виде кад је вода узбуркана. − Ја сам уверен да се неће поплашити, одговори Виљем. Шта мислите, колико је сада удаљена? − Отприлике пет миља, господине Виљеме, не више. Ветар је окренуо више према југу, а облаци се брзо гомилају, како видим. Све ме је страх да ћемо имати нову жестоку буру; али она неће дуго трајати. Хајдемо, млади господине Виљеме, хајдемо да дигнемо заставе: не смемо пропустити прилику; заставе ће се дивно и јасно лепршати, те ће их они моћи видети. Виљем и Реди подигоше прво стег, а испод њега заставу с именом лађе Пацифик исписаним крупним словима. − Е сад, рече Реди причвршћујући уже од заставе; да потпалимо ватру и направимо дим, да бисмо привукли њихову пажњу. Чим се кокосово лишће запалило, Реди и Виљем га полише водом да га овлаже, те да се од њега диже што дебљи стуб дима. Лађа се брзо примицала и они су је посматрали у немом напрегнутом ишчекивању, кад опазише како господин и госпођа Сигреив, Џуно с Албертом у наручју и Томицом и Каролином трче по жалу што брже могу. То је долазило отуда што је Томица, уморан од рада, изашао из куће и пошао према жалу, па је одатле најпре видео развијене заставе, а затим угледао и лађу наспрам острва. Одмах је поново утрчао у кућу вичући: − Тата! Мама! Капетан Озборн се враћа… враћа се у великој лађи! Господин и госпођа Сигреив су на ту вест истрчали из куће и видели лађу и заставе како се лепршају, па су, као што смо рекли, потрчали што су брже могли према месту где су Реди и Виљем стајали крај мотке са заставама. − О, Реди, зашто нам то нисте раније рекли? упита господин Сигреив сав задуван.

− Волео бих да ни сад не знате за то, господине, одговори Реди; али ипак, сад не могу ништа; учинио сам то у доброј намери, господине Сигреив. − Јесте, тата, то је истина. Госпођа Сигреив се спусти на једну стену и бризну у плач. Господин Сигреив је такође био узрујан. − Да ли нас они виде, Реди? викну он најзад. − Не, господине, не виде нас, а ја сам чекао да нас виде, па да вам онда јавим, одговори Реди. − Лађа мења правац, Реди, рече Виљем. − Јесте, господине, окренула се под ветар, боји се да се сувише примакне гребенима. − Не мисли ваљда да нас остави! викну госпођа Сигреив. − Не, госпођо; али они нас нису још ни видели. − Видели су нас! Видели су нас! викну Виљем и баци капу увис; ено видите: диже свој стег! − Жива истина, господине; видели су нас, богу милом хвала. Господин Сигреив загрли жену, која му се баци у наручје јецајући, одушевљено изљуби децу и свечано се рукова с Редијем. Био је скоро ван себе од радости. Виљем је такође био пресрећан. Џуно се кезила и смејала, а сузе су јој текле низ образе, док су се Томица и мала Каролина ухватили за руке и скакали унаоколо. Чим су се мало примирили, Реди примети: − Господине Сигреиве, нема сумње да су нас видели, али ми сад морамо извући наш чамац из песка. Ми знамо пролаз између гребена, а они га не знају. Али ја ипак сумњам да ће се они усудити да пошаљу чамац на обалу док ветар мало не попусти. Гледајте, господине, баш сад врло јако дува. − Али не мислите ваљда да ће дувати још јаче, Реди? − На жалост, морам рећи да мислим. Јако се натуштило према југу, и све док се бура не истутњи, они неће смети прићи острву. Било би врло несмотрено с њихове стране кад би то радили. Али неколико сати ће одлучити. − Али забога, рече госпођа Сигреив; ако баш и дува, они свакако неће оставити острво а да и нас не поведу. Доћи ће кад бура прође. − Хоће, госпођо, ако могу; ја озбиљно мислим да хоће; али сам бог зна

како су у неких људи срца тврда, те имају мало осећања за туђу невољу. Бриг се, међутим, опет уклонио од врата, као да ће прићи острву, али се одмах затим окренуо прамцем према северу, прихватио ветар и удаљио се од острва. − Лађа нас оставља! викну Виљем. − Немилосрдни бедници! рече господин Сигреив гневно. − Грешите што тако кажете, рече Реди; извините, господине Сигреиве, што сам тако слободан, али, у ствари, да ја управљам оном лађом, и ја бих чинио оно што они сад раде. Бура брзо постаје све јача и за њих би било врло опасно ако би остали онде где су сад. То никако није доказ да намеравају да нас оставе; они само на првом месту мисле на своју безбедност, па кад бура прође, онда ћемо их, надам се, поново видети. Нико не одговори ништа на Редијеву разложну примедбу. Породица Сигреив је само видела да је лађа оставља и срце јој се цепало због тога. Посматрали су је ћутећи, и како се она све више смањивала у даљини, тако је исто и њих остављала свака нада. Ветар се сад већ сасвим разбеснео, и један изненадни јак налет олујине с кишом замрачи пучину, те се лађа није више видела. Господин Сигреив се окрену жени и тужно јој понуди да га узме подруку. Затим обоје одоше са жала без иједне речи, а остатак дружине, сем Редија, пође за њима. Колико се њихово садашње враћање кући разликовало од веселог силажења на жал! Реди је остао неко време погледа упрта онамо где се лађа последњи пут видела. Био је сетан, јер је имао неко предосећање да је неће више видети. Најзад спусти заставу и стег са мотке, па пребацивши их преко рамена, пође у кућу за жалосним друштвом.

43 Жалост и очајање. − Изгледи. − Размишљање. − Враћање прибраности. − Урођенички чун на помолу. − Жене са острва. − Примедбе. − Дивљаци. − Претпостављања. − Увођење жена у кућу. − Наде и страховања. − Индијанке беже. − Саветовање. − Излагање планова. − Мирење за судбином. Кад Реди уђе, затече их све погружене у тако дубоко очајање да није сматрао за умесно да рекне шта било. Дође вече и време да се иде на починак. Деца су већ раније отишла у постељу, али је господин Сигреив остао и ћутећи држао жену за руку. Глава госпође Сигреив лежала је на мужевљевом рамену, и само би се понекад чуло њено тихо јецање. Лице господина Сигреива било је не само мргодно него и осорно. Час одласка на починак био је одавно прошао кад Реди поремети тишину и рече: − Ви ваљда не намеравате да преседите читаву ноћ, господине Сигреиве? − О, не; ништа нам више не вреди седети, рече господин Сигреив и устаде нестрпљиво. Хајдемо, мила моја, да легнемо. У току ноћи ветар је фијукао, а киша клопарала. Деца су тврдо спавала, али господин и госпођа Сигреив, Реди и Виљем су били будни целе ноћи и слушали буку буре, обузети свако својим мислима. То је била најмучнија ноћ коју су провели откако су се искрцали. Реди је био обучен пре зоре, па је изашао на жал пре него што се сунце родило. Бура је била на врхунцу, те и поред свег брижљивог гледања кроз дурбин није видео лађу. Остао је на жалу до доручка, а тада га Виљем позва, те се врати у кућу. Тамо затече господина и госпођу Сигреив на ногама, и прибраније него што су синоћ били, а они га топло поздравише. − Бојим се да нам не носите добре вести, Реди, рече господин Сигреив. − Не, господине; а не можете се ни надати добрим вестима све док бура не прође. − Реците ми, Реди, упита госпођа Сигреив; да ли ви заиста мислите да ће се лађа вратити по нас?

− Ја ћу вам рећи, госпођо, какви су наши изгледи, а више од тога вам не могу ништа рећи. Лађа није могла остати овде за време буре − то је несумњиво; а још се не може знати какве могу бити последице буре. Лађа је можда смањила једра да се спорије креће, те неће бити далеко од нас кад се бура стиша; или је морала летети испред буре и отпловити на неких сто миља одавде. А затим, госпођо, долази нова могућност. По томе што је лађа пловила према острву ја мислим да јој је понестало воде, а онда настаје питање да ли није нашла за потребно да иде даље за луку у коју плови или је добила воду на другом месту. Знате, госпођо, сваки капетан лађе дужан је да ради све што је најбоље зна у интересу власника брода. Међутим, ја у исто време мислим да ће она, ако буде имала макар мало могућности да се врати по нас, то и учинити. Само, најпре се поставља питање да ли ће моћи? А затим, да ли је капетан човек од срца и душе да то учини ако му буде згодно. − Онда је све то слаба утеха за нас, Реди, рече господин Сигреив. − Ништа не вреди будити лажне наде, господине, примети Реди; али чак ако лађа и продужи пут, ја држим да имамо много разлога да будемо захвални богу. − Каквих разлога, Реди? − Па, ето, господине: нико није знао ни да ли смо ми уопште живи или нисмо, и вероватно је да нико не би пошао да нас тражи, а сад смо ми то дали на знање, тако да они по имену лађе знају ко смо, па ако срећно стигну у луку, они ће неизоставно саопштити ту новост вашим пријатељима. Зар то није јак разлог за захвалност? Можда нас неће баш та лађа одвести одавде, али имамо све разлоге да верујемо да ће послати другу по нас. − Сасвим тачно, Реди; требало је да и ја то увидим раније; али сам јуче био тако очајан и толико разочаран да сам скоро сишао с ума. Морамо се уздати у бога. − Радујем се што вас чујем да тако говорите, господине, рече Реди. Мислио сам ја већ да ће се вама брзо вратити ваша уобичајена прибраност. Уверавам вас да сам саосећао с вама, па и сад стварно саосећам. Знам како је страшна неизвесност у којој се налазите. − Не говоримо више о томе, Реди, рече господин Сигреив. Бура је трајала целога дана и није показивала знаке стишавања ни кад су легли да спавају. Сутрадан ујутру Реди је, као и обично, био рано на ногама, и Виљем пође на жал заједно с њим.

− Чини ми се да више не дува тако јако, Реди. − Не, млади господине Виљеме; бура малаксава и до вечери ће несумњиво бити свршено с њом. Али нам не вреди надати се лађи, јер она сад мора бити далеко одавде. Можда би јој била потребна и недеља дана да доплови до нас ако би покушала да то уради, сем ако ветар не би променио правац ка северу или западу. − Реди! Реди! викну Виљем показујући према југоисточној страни гребена. Шта је оно? Гледајте, то је некакав чамац! Реди принесе дурбин оку. − То је урођенички чун, млади господине Виљеме, и у њему има људи. − А одакле су они могли доћи, Реди? Гледајте, запали су међу валове око гребена. Сигурно ће настрадати! Хајдемо к њима, Реди! Пошли су жалом до тачке најближе месту где се чун љуљао на таласима, па су га посматрали док се примицао обали. − Господине Виљеме, ветар је сигурно одувао тај чун од онога великог острва што лежи онамо, и Реди опет погледа кроз дурбин; у њему су две особе и то су становници острва. Јадници! Очајно се боре за своје животе и као да су јако изнурени; али сад су прошли кроз најопаснији појас гребена. − Јесу, рече Виљем, ускоро ће доспети у мирније воде, али су таласи при жалу велики. − Они неће марити за то, ако их не изда снага… дивно управљају чамцем. Док су они тако разговарали, чун је брзо прилазио обали. После кратког времена прође кроз запенушане таласе и насука се на жал. Две особе које су биле у њему имале су таман још толико снаге да из руке веслају кроз таласе, па се затим скљокаше на дно чамца, потпуно изнемогле. − Хајде да извучемо чун више на жал, млади господине Виљеме. Јадни људи! Већ су готово мртви! Док су вукли чун, Реди виде да су обе особе у њему жене. Лица су им била цела тетовирана, те их је то много унакарадило. Иначе су биле младе и могле су бити лепе. − Да ли да отрчим до куће и донесем им нешто, Реди? − Идите, млади господине Виљеме; реците Џуни да им да шта било за доручак; нешто топло. Виљем се убрзо врати с мало овсене каше коју је Џуно спремала за доручак, па после неколико кашика које силом угураше у уста двема

женама, оне постепено дођоше к себи. Виљем сада остави Редија, а он оде да обавести оца и мајку о томе неочекиваном догађају. Ускоро се врати са господином Сигреивом, па како су сад жене могле седети, они извукоше чун што су могли даље на обалу да га таласи не разбију у комаде. У њему нађоше само комад асуре и два кратка весла којима су жене веслале из руку. Она су била украшена занимљивим дуборезом, исто као и кљун чамца. − Види се, господине, рече Реди; чак је сасвим јасно, да је бура одувала ове две јадне жене у чуну у којем су остале саме да га чувају, тамо на једном од оних острва на југоистоку. Оне су се морале борити с буром од прекјуче, и то, како изгледа, без хране и воде. Сва срећа што су доспеле на ово острво. − Тако је, рече господин Сигреив; али, да вам право кажем, мени није баш много мило што су дошле. То доказује оно што ми досад нисмо знали посигурно, то јест да имамо врло блиске суседе и да нам они могу учинити посету коју никако не желимо. − То може бити тачно, господине, одговори Реди; али ипак, ова два јадна створења избачена овде на обалу не погоршавају ствар нити повећавају опасност. Можда ће се то још моћи окренути на нашу корист, јер ако ове жене науче да говоре енглески пре него што нас други урођеници посете, оне ће нам бити тумачи и можда допринети да спасемо животе. − Па зар би њихова посета била тако опасна, Реди? − Па, господине, дивљак је дивљак, и он је као неко дете: жели да зграби све што види, а нарочито жуди за оним што му се може корисно послужити као што је гвожђе и томе слично. Можда бисмо се могли и спасити, у случају да они дођу, ако бисмо један део ствари сакрили, а дали им остатак; али се човек ипак не може поуздати у њих, те бих ја више волео да се бранимо од њихове бројне надмоћности, него да се уздамо у њихову милост. − Али како се ми можемо бранити од њихове бројне надмоћности? − Мораћемо се спремити за то, господине: ако бисмо се добро утврдили, ми бисмо са својим пушкама били по снази више него равни стотинама њих. Господин Сигреив се окрете у страну. После кратког ћутања он рече: Није пријатно говорити о томе како ћемо се бранити од дивљака, док смо се пре два дана надали да ћемо отићи са острва. О, кад би онај бриг

дошао натраг! − Ветар се нагло стишава, господине, примети Реди; још пре вечери ће се излепшати. Можемо му се надати; на сваки начин, ја се нећу одрећи сваке наде још за недељу дана. − За читаву недељу дана, Реди! Авај! како је то тачно речено: што се више губи нада, то у срцу више јада. − То је тешко искушење, господине Сигреиве, али ћемо га ми поднети кад очеличимо срца. Добро би било да ове јаднице одведемо до куће и пустимо их да поврате снагу. − Тако је, Реди; оне ће нас ваљда разумети ако им говоримо знацима. Реди им на то даде руком знак да устану, и оне обе то учинише, премда доста тешко. Затим он пође напред, пошто им даде знак да иду за њим. Оне га разумедоше и покушаше да га послушају, али су биле врло слабе, и пале би да их господин Сигреив и Виљем нису придржали. Требало им је доста времена да стигну до куће. Госпођа Сигреив, која је већ знала шта се догодило, дочека жене врло љубазно, а Џуно спреми нешто за јело, што стави пред њих. Оне једоше мало, па затим легоше и зачас тврдо заспаше. − Наша срећа што су ово жене, примети господин Сигреив. Имали бисмо много муке да су мушкарци. − Да, господине, одговори Реди; али ми ипак ни женама не смемо тако брзо веровати, јер су то дивљаци. Ако је божја воља да још останемо на овом острву, оне нам могу бити корисне на много начина − могу управо рећи да ће нам бити драгоцене, пошто имамо пуно посла за њих. − Где ћемо их вечерас сместити, Реди? − Ја сам већ мислио о томе. Било би добро да имамо неку шупу близу куће, али је немамо, те их морамо пустити да спавају у магацину. − Да, то ће бити сасвим добро. Сад морамо прескочити једно петнаест дана за које се време није ништа радило. Још је била жива нада да ће се лађа вратити. Иако су изгледи за остварење њихових нада свакога дана били све слабији, Реди и Виљем су сваког јутра били на жалу с дурбином у рукама, а цео дан се проводио у претпоставкама, надањима и стрепњама. У самој ствари, појава лађе и очекивање да ускоро оду са острва били су сасвим пореметили правилност рада и задовољство наше дружине на острву. Ни о чему се другом није говорило, ништа се није почињало од онога

што су намеравали да ураде, јер им се чинило бескорисно радити нешто ако треба да оду са острва. Пошто је прошла прва недеља дана, они су осећали како се сваким даном сви изгледи окрећу на њихову штету, а на крају друге недеље се, хтели не хтели, одрекоше сваке наде. Имали су довољно времена да се помире са судбином, те су сад упутили мисли својим сопственим и непосредним циљевима. Индијанке су се за то време опоравиле и показивале се врло кротке и послушне. Весело су радиле све што су могле урадити, па су чак научиле и понеку енглеску реч. Опет се почело говорити о походу ради испитивања острва, па је било одлучено да се крене идућег понедељника, кад им се сручи на главу нова несрећа, која им поремети све планове. У суботу ујутру, кад Реди, као и обично, пође у инспекцију, он идући жалом опази да је нестало урођеничког чуна. Били су га одвукли далеко од воде, те никако није могао отпловити сам. Редија нешто ледну у срце. Он погледа кроз дурбин према великом острву, па му се учини да у великој даљини назире ситну пегу на води. Док је он био тако занесен, Виљем дође к њему на жал. − Господине Виљеме, рече Реди; ја се бојим да су оне жене са острва умакле у свом чуну. Отрчите да видите да ли су у магацину или ма где на другом месту, па ми јавите што можете брже. Виљем се врати после неколико минута сав задихан и јави да нигде нема оних жена и да су очевидно однеле собом извесну количину крупних клинаца и неке друге комаде гвожђа који су се налазили у малим бурадима у магацину. − То није добро, млади господине Виљеме… то нимало није добро; то је горе него што се лађа није вратила. − Па ми можемо и без њих, Реди. − Да, господине; али кад оне буду дошле међу своје људе и показале им гвожђе које су донеле собом, и кад им буду описале колико се још тога може добити, будите сигурни да ће нам они доћи у посету у великом броју да добију још тога. Требало је да будем паметнији, па да не оставим овде њихов чун: требало га је спалити. Морамо ићи да се посаветујемо с господином Сигреивом, јер сад што брже почнемо радити, то боље. Хајдемо, млади господине Виљеме, али имајте на уму: вашој мами морамо рећи да то није ништа озбиљно. Саопштили су новости господину Сигреиву док су још били напољу. Он одмах схвати опасност која им прети, али је мислио да ће бити боље ако се и госпођа Сигреив упозна с њом и ако се ништа не крије од ње.

Тако су и учинили, па су онда одржали саветовање и донели следеће одлуке: Мораће сместа оградити магацин утврђењем и осигурати га тако да нико не може ући у њега, па ће, чим се утврђење доврши, магацин претворити у кућу за становање, а ствари које би се сместиле у магацин преместити у садашњу кућу или их сакрити негде у шуми. Пошто се буду тако осигурали од сваког изненадног напада, наставиће рад на извођењу својих ранијих планова. Одлучили су да тога дана, у суботу, не почињу ништа; недељу да проведу у побожној молитви, а у понедељак, с божјим благословом, да отпочну рад. − Не знам зашто, али ја се осећам храбрија сад кад стојимо пред опасношћу, него кад је ње било мало или нимало, рече госпођа Сигреив. − Не сумњам да је тако, госпођо; као ни у то да ћете ви ту храброст и доказати ако буде потребе, иако се надам да је неће бити.

44 Неодлучност. − Договарање. На завршетку наше последње главе чланови породице на острву били су у врло неугодном расположењу: претрпели су велико разочарење услед тога што је бура отерала лађу од острва, баш у тренутку кад су били уверени да ће она допловити да их повезе собом, а осим тога и бекство двеју урођеничких жена с гвозденим клинцима и другим стварима за којима дивљаци тако жуде било их је испунило стрепњом да ће дивљаци походити острво у великом броју, у нади да ће добити још таквих ствари. Зато су живели у таквом стању жалосне неизвесности да су и после три недеље откако је бура отерала лађу, и поред свих својих договарања и доношења одлука, још једнако стајали потпуно залудни, понекад се подајући нади да ће се лађа можда вратити, а некад опет гледајући у правцу великог острва да провере не иде ли флота урођеничких чунова која ће их уништити. Једног јутра кад се сунце рађало, док су, стојећи крај базена за корњаче, дурбином гледали на све стране, Мастерман Реди рече господину Сигреиву: − Ми, господине, заиста не смемо више овако беспосличити; ја сам много мислио о нашем садашњем положају и изгледима: што се тиче враћања лађе, засад се морамо одрећи сваке наде у то. Камо среће да смо исто тако сигурни и да нам дивљаци неће доћи у посету. Тај ме страх највише мучи и он ме у ствари прогони; ужас ме хвата кад помислим да би нас они једне ноћи могли напасти изненада и побити у постељи госпођу Сигреив и ону милу дечицу. − Нека нам бог помогне! − узвикну господин Сигреив и покри лице рукама. − Бог ће нам помоћи, господине Сигреиве, али треба да се и сами помогнемо. Он ће благословити сваки наш труд, али не можемо очекивати да ће се због нас догодити неко чудо; а ако стојимо скрштених руку као досада и не предузимамо никакве мере против опасности која нам прети,

не можемо се уздати у божју помоћ. Доживели смо један тежак удар, али је већ време да дођемо к себи од њега и да подметнемо рамена, па да сами гурнемо кола напред. − Слажем се с вама, Реди, рече Виљем. Ја сам управо и сам последњих дана мислио о томе. − Сви смо ми чини ми се, мислили о томе, рече господин Сигреив; ја лепо знам да сам из ноћи у ноћ лежао будан, разматрао наш положај и размишљао шта би требало радити, међутим никако нисам могао доћи до неке паметне одлуке. − Ни ја то нисам могао до ноћас, господине Сигреиве; али сад мислим да имам да вам предложим нешто што ћете можда и ви одобрити, рече Реди. Зато, господине, како би било да одржимо још једно саветовање и дођемо до неког решења. − Пристајем врло радо, Реди, рече господин Сигреив и седе на један камен; па како сте ви најстарији, а уз то и најбољи саветодавац од нас тројице, прво ћемо саслушати шта ви имате да предложите. − Е па онда, господине Сигреиве, изгледа да нема смисла да останемо у овој кући, јер нас дивљаци могу, као што рекох малочас, изненадити у свако доба ноћи а да ми не можемо ни прстом макнути да се одбранимо од њих толиких. − Ја то осећам, а осећао сам то већ од неког времена, рече господин Сигреив. Шта онда да радимо? Да ли да се вратимо у увалу? − Ја не бих то чинио, господине, рече Реди; него ево шта ја предлажем. Ми смо тамо на југу пронашли нешто што је необично важно за нас. Не зато што мислим да су воће и неке биљке много вредне, јер ће за време лета само увећати количину наших посластица, да их тако назовем − једно велико преимућство за нас је у паши коју смо тамо нашли за стоку и у храни за њу за идуће кишно доба. Али главно је оно парче земљишта под јам кромпирима, који ће бити наша храна преко зиме. То нам је најважније, те се не можемо довољно пожурити да их заштитимо од свиња, које ће их несумњиво све ископати ако их не спречимо у томе. А ви знате, господине, шта смо се раније договорили да урадимо, али шта нисмо урадили. Мислим да би нам сад ограђивање летвама од кокосових палми одузело сувише времена, него би било довољно само ископати јарак свуда унаоколо око јам кромпира и оградити га живицом. Али би било сувише дуго и досадно ако бисмо стално одлазили и долазили све до свршетка тога посла, а и госпођа Сигреив и деца би остајали сами. Зато ја предлажем, пошто се лепо време усталило и пошто ће остати тако месецима, да

разапнемо шаторе на овом делу острва, па да се цела породица пресели тамо, где ће нам убрзо бити врло добро, а на сваки начин бићемо и много сигурнији него да останемо овде без икакве одбране. − То је одличан план, Реди, тамо ћемо, као што кажете, за неко време бити далеко од опасности, а после ћемо видети шта даље да радимо. − Тако је, господине. Истина, оне жене можда нису ни доспеле на оно острво, јер је у току неколико дана по њиховом одласку ветар дувао насупрот њима, а оне су отишле у малом чуну, сем тога у овом правцу дере и јака струја; али ако су стигле, онда морамо очекивати посету дивљака, а они ће, наравно, ићи право на кућу ако заиста дођу. − Али, Реди, ви ваљда не мислите да треба сасвим да напустимо ову страну острва и сву удобност коју смо изградили, рече Виљем. − Не, млади господине Виљеме, не сасвим, јер ја сад прелазим на други део свога предлога. Чим будемо свршили посао на земљишту са јам кромпиром и све уредили што се може згодније, мислим да ћемо онда моћи оставити под шаторима госпођу Сигреив и децу, а ми ћемо радити овде. Као што смо се раније сагласили, оставићемо кућу у којој сад живимо, уредити за становање магацин који је сакривен у шуми и тако га добро утврдити да ће моћи са сигурношћу одолети изненадном нападу дивљака; јер се ипак морамо вратити да овде живимо, пошто не можемо остати под шаторима кад настане кишно доба. − Како мислите да утврдите магацин, Реди? упита господин Сигреив. Ја се слабо разумем у томе. Шта је то стокада? − То ћу вам објаснити згодном приликом, господине. А онда, ако би дивљаци дошли овамо, ми бисмо на сваки начин могли да се одбранимо ватреним оружјем; јер један човек у утврђењу више вреди него десеторица који немају другог оружја сем копља и буздована; па их, с божјом помоћи, можемо још и одбити. − Ја мислим да је ваш план одличан, Реди, рече господин Сигреив; и што пре почнемо радити на његовом остварењу, утолико боље. − Нема сумње, господине. Дакле, сад Виљем и ја треба да покушамо да с ове стране коралне греде нађемо пролаз за чамац, па ћемо онда тражити мали затон који смо пронашли. Чим га будемо нашли, вратићемо се да чамцем превеземо шаторе и остале потребе, па кад разапнемо шаторе и уредимо све остало, госпођа Сигреив се може дошетати с децом кроз шуму и настанити се тамо. Дакле, господине Сигреиве, ако смо сви сагласни, најбоље је да што пре почнемо радити, јер имамо пуно посла, а морамо имати на уму да ћемо морати ићи и до увале пре него што почнемо

градити утврђење, да бисмо дошли до клинаца и многих других ствари; управо можемо извршити и прави преглед свих ствари, кад се већ будемо тиме бавили. − Не смемо губити ниједан дан, ниједан час, Реди. Већ смо ионако сувише издангубили, рече господин Сигреив. Нека бог благослови наш труд. Шта ћемо радити данас? За доручком ћете ви, господине, саопштити наше намере госпођи Сигреив, после доручка Виљем, и ја ћемо узети чамац и покушати да нађемо пролаз. Ви можете остати овде да пакујете шаторе и друге ствари које се морају прво пренети. Надам се да ћемо се вратити до ручка. И на то сви устадоше и пођоше према кући. Свима је било некако лакше при души што су то уговорили; били су задовољни што ће предузети све што човек може учинити да одбију опасност која им прети.

45 Пролаз кроз коралне гребене. − Тражење затона. − Томица и морски рак. − Натмурени Томица. За доручком изложише ствар госпођи Сигреив, а она, видећи колико ће бити сигурнији, сагласи се врло весело. На непун сат после тога Виљем и Реди су били спремили чамац, па су одвеслали међу стене да пронађу пролаз, у чему после кратког времена и успеше, стално се држећи на одстојању од два-три кабла од рта. − Ово је велика срећа за нас, млади господине Виљеме, примети Реди; али сад морамо утврдити неке знаке по којима ћемо опет знати куда да идемо. Гледајте, господине: ова велика црна стена је у правој линији са баштенским ртом, зато ћемо, ако се тога држимо, знати да смо у правом каналу; а сада да тражимо неку белегу испред себе, да бисмо се снашли кад улазимо у њега. − Па гледајте, Реди, угао базена за корњаче тачно се поклапа са десним зидом куће, рече Виљем. − То је тачно, господине; то ће нам бити довољно, а сад веслајмо даље што боље можемо, да се на време вратимо. Брзо су стигли до јужне стране острва и веслали су дуж обале. − Шта мислите, Реди, колико је ово далеко водом? − Тешко је то рећи, млади господине Виљеме; али има најмање четири до пет миља, те се морамо помирити с тим да ћемо веслати добар сат. Натраг ћемо свакако моћи једрити при оваквом ветру. − Сад се налазимо у врло дубокој води, примети Виљем после дужег ћутања. − Јесте, господине; на овој страни острва то се може и очекивати: корали расту само на заветарној страни. Ја мислим да сад више не можемо бити далеко од малог затона који смо нашли. Видите, господине, сад смо избили код отворених ливада с групом дрвећа. Како би било да за часак престанемо веслати и разгледамо око себе?

− Ено две стене сасвим близу обале, Реди, рече Виљем показујући их; а сећате се да су биле две-три стене испред затона. − Сасвим тачно, млади господине Виљеме; не бих се зачудио да сте погодили баш на оно место. Хајде да весламо унутра. Упловише чамцем, и кад се нађоше унутра, видеше, на своје велико задовољство, да су баш у оном затону где је површина воде била глатка као огледало. − Е сад, господине Виљеме, можемо лепо усадити јарбол, па ћемо се вратити натенане, једрећи. − Причекајте часак, Реди, дајте ми чакљу: видим нешто у пукотини стене. Реди додаде Виљему чакљу, а он је спусти у воду, набоде на шиљак на њеном врху великог морског рака и извуче га у чамац. − То ће бити леп додатак ручку, господине Виљеме, рече Реди; нећемо ићи празних руку, па ћемо, што се каже, бити љубазније дочекани. Е сад, хајде да кренемо, јер данас по подне морамо поново веслати овамо, и то с товаром. Усадише јарбол у чамац, па чим испловише из затона, дигоше једро, и за непун сат придружише се дружини у кући. Виљем је изнео морског рака који је имао само једну штипаљку, а Џуно пристави на ватру нов лонац воде да га обари као додатак уз ручак, који је био скоро готов. Томица је најпре, пришао са сестром Каролином да види ту животињу, па чим је престао да се чуди, почео ју је, као обично, задиркивати, као што је радио и с лавом у Кептауну. Прво је боцкао рака штапићем, па је онда покушавао да му одврне реп, али је животиња шинула репом и он је побегао. Најзад је покушао да завуче животињи штапић у уста, на шта она подиже своју велику штипаљку, зграби Томицу за чланак на руци и стаде га тако јако стезати да је почео да дречи и игра унаоколо, али га рак није никако пуштао. На његову срећу, животиња је врло дуго била ван воде, а гвоздена чакља ју је била тако повредила да је била више него полумртва, иначе би то њега много јаче болело. Реди му притрча и ослободи га рака, али се Томица био тако уплашио да је стругнуо и није престао да трчи док није одмакао стотинак јарда, а Џуно и Реди су му се толико смејали да су им сузе пошле на очи. Томица се страшно дурио на њих што му се смеју, па је, кад је престао трчати, сео и остао ту све док није видео како остали ручају, те је пришао и он, и при томе је изгледао врло смешан. Кад је видео рака на столу, изгледало је да га се још плаши, иако је био куван.

− Дакле, Томице, рече господин Сигреив; ти сигурно нећеш јести рака. − И још како ћу га јести! Јешћу га, јер је он хтео мене да једе. − Који део да ти дам, Томице? Штипаљку? − Добро, појешћу штипаљку… Гадна животиња! Јешћу је заинат! − Зашто ниси оставио животињу на миру, Томице? рече му господин Сигреив. Да је ниси мучио, она те не би уштинула. Ја не знам да ли би требало имало да ти дамо, кад хоћеш да једеш заинат. − Ја га и не волим; нећу га ни јести; одговори Томица. − Више волим усољену свињетину. − Е, лепо, кад га не волиш, нико те неће силом гонити, Томице, рече господин Сигреив; него ћемо то лепо поделити између себе. Томица није био баш много задовољан том одлуком, јер је у ствари желео да једе мало рака, те се окренуо врло натмурено и тако седео све до краја ручка, а нарочито се натмурио кад је Реди рекао да је он већ добио свој део рака.

46 Пловидба до затона. − Бокор банана. − Тражење воде копањем. − Разапињање шатора. − Повратак у залив. Чим се ручак сврши, господин Сигреив и Џуно помогоше Редију и Виљему да снесу у чамац платно и мотке за шатор, заједно са ашовима за крчење и кочићима да се шатор добро причврсти. Пред полазак Виљем примети: − Ја мислим да би било добро да ја и Реди понесемо и постељне ствари, па би вечерас могли подићи један шатор и спавати тамо, а сутра ујутру би подигли и други и посвршавали пуно других послова пре него што се вратимо. − Имате право, млади господине Виљеме, рече Реди; само да видимо шта нам Џуно може дати за јело, па ћемо онда урадити као што кажете, јер уколико пре сви пређемо тамо, утолико боље. Како је и господин Сигреив био истог мишљења, Џуно им спакова комад усољене свињетине и нешто погачица, што они однеше у чамац заједно са три-четири боце воде, а такође узеше и секире и маљић. Пошто је Реди убацио и комад ужета да њим веже чамац, они се отиснуше, убрзо прођоше кроз отвор између стена и после снажног веслања − јер су се журили да стигну што брже − опет се нађоше у малом затону. Чим су изнели све ствари из чамца, привезали су га ужетом, па су онда пренели један део платна и мотке за шатор до прве групе дрвећа − то су биле гуаве − а онда се вратили по остале ствари и у три наврата све изнели горе. − Сад, млади господине Виљеме, морамо видети где ћемо поставити шатор. Не смемо га разапети близу кокосове шуме, јер бисмо морали ићи сувише далеко по воду. − Не чини ли се и вама да би најбоље било оно место крај банана? Тамо је земљиште више, а вода се налази, као што знате, између банана и земљишта с јам кромпиром. − Сасвим тачно, млади господине Виљеме. Мислим да то неће бити

рђаво место. Хајде да прво одемо тамо и разгледамо земљиште. Отишли су до места где су банане сада шириле своје лепо, велико зелено лишће, па одлучише да шатор поставе на северној страни од њих, на првом месту зато што ће дрвеће заклањати шаторе да се не виде с мора, а затим и због тога што ће их бокор банана штитити од сунца за време најжешће жеге у току дана. − Е па нека буде овде, господине Виљеме, рече Реди; а сад хајде да донесемо све ствари. Место је згодно и суво, те мислим да ће бити одлично. Убрзо су вредно радили, и много пре сунчева заласка један шатор је био готов и њихове постељне ствари у њему. − Е, богме, ви сте сад сигурно прилично уморни, господине; рече Реди. Сигуран сам да сте уморни, јер сте данас напорно радили. − Не осећам се много уморан, Реди; а још није ни време за спавање. − Није, господине; зато мислим да би било добро да узмемо ашове, па да копамо рупе за воду, те ћемо тако до сутра ујутру знати да ли је вода добра или није. − Добро, Реди, можемо то урадити пре него што вечерамо и легнемо. Отишли су до места где је земљиште између банана и јам кромпира било влажно и мочварно, па су ископали две велике рупе, отприлике један јард у дубину и у четврт. Вода је стала брже цурити, и пре него што су свршили с копањем, били су у њој до чланака. − Нећемо оскудевати у води, Реди, само ако буде добра за пиће. − Ја се тога не бојим, господине, рече Реди; али ипак, најбоље је да све посвршавамо пре него што они дођу овамо! Тако смо, дакле, свршили посао за данас. Вратили су се у шатор и вечерали усољене свињетине и погачица, па су онда легли на постеље. Убрзо су тврдо заспали, јер су били заморени тешким радом који су издржали. Сутрадан о изласку сунца они су опет били на ногама. Прва им је брига била да оду да погледају ископане рупе с водом, и видели су да су пуне и да се преливају, а вода да се потпуно избистрила. Окусили су је и нашли да је врло добра, премда не баш онако као она са извора крај куће у заливу. Чим су се умили, вратили су се и доручковали, па се онда дали на посао да разапну и други шатор, на којем су брижљивије радили, јер је био намењен госпођи Сигреив и деци. Затим су земљиште око шатора очистили

од жбуња и високе траве, и лепо га унутра изравнали ашовима. − Сад имамо да свршимо још један посао, млади господине Виљеме, да припремимо огњиште за Џуно. За то морамо сићи на обалу по камење. Понећемо овај велики комад платна, па ћемо у њему донети колико нам је потребно. После једног сата огњиште је било готово, и Реди и Виљем погледаше у своје дело. − Душе ми, ово се зове удобно кућица! рече Реди. − А ја сам уверен и да је лепа, додаде Виљем. Мама ће уживати у њој. − За коју недељу биће банана до миле воље, господине, рече Реди; погледајте, већ су процветале. А сад је, мислим, најбоље да све оставимо овде и вратимо се кући. Данас по подне морамо опет доћи овамо и ту преноћити. Сишли су до чамца и отпловили као и раније, а у десет сати пре подне већ су били код куће, па су се онда договорили о раду за остатак тога дана. Сложили су се да тога дана по подне треба чамцем пренети храну потребну за прва два-три дана, па сто и столице, посуђе за кување и један део рубља; да Реди и Виљем треба да се сутра рано врате, па да онда сви заједно крену кроз шуму до новог пребивалишта. Сад је и мали Алберт ишао врло лепо, те ће морати да га носе само с времена на време. Томица и Каролина ће, разуме се, ићи пешице са Џуном; господин Сигреив, Реди и Виљем ће имати да терају кроз шуму овце са јагањцима, јер су имали четири јагњета и козе с јарадима, а пси ће им бити врло корисни помагачи у томе послу. Што се тиче живине и пилића, одлучили су да њих оставе, пошто ће их Реди и Виљем моћи надгледати приликом својих повремених обилазака.

47 Долазак до шатора. − Свиње у јам кромпиру. − Ново насеље. − Уређење. То поподне је чамац био тешко натоварен, те су морали добро запети при веслању, а после су имали напоран посао да све ствари изнесу горе. Зато Виљему и Редију није било нимало криво кад се посао свршио, те су одмах после вечере легли да спавају. Кад се сунце рађало, они су се вратили у залив чамцем, који су извукли на обалу, па су онда отишли кући, где су затекли све спремне за полазак. Господин Сигреив је сакупио сву стоку, па су онда кренули. Белеге на дрвећу су биле врло јасне, те им није било тешко наћи пут; али су имали много муке с козама и овцама, и због тога нису брзо одмицали. Прошло је три сата пре него што су изашли из кокосове шуме, и госпођа Сигреив је била сасвим изнемогла. Најзад су стигли, и господин и госпођа Сигреив нису могли да не кликну: „Како је овде дивно!“ Кад су дошли до места крај банана, где су били разапети шатори, били су такође задовољни: било је то чаробно место. Госпођа Сигреив уђе у свој шатор да се одмори после толиког замарања; козе и овце су пустили да одскитају куд им је драго, и оне су алапљиво пасле свежу траву. Пси су после дугог пута полегали и дахтали; Џуно је спустила малог Алберта на постељу, а она пошла с Виљемом да накупи горива да би скувала вечеру. Реди оде до извора да донесе воде, док је господин Сигреив обилазио и разгледао групе разног дрвећа којима је ливада била прошарана. Каролина је била у шатору с мајком, а Томица је седео на земљи и зверао око себе. Кад се Реди врати с ведрицама воде, он дозва псе и пође према земљишту с јам кромпиром. После кратког времена и Томица устаде и пође за њим. Пси уђоше међу јам кромпире и ускоро стадоше бесно лајати, што се Томици јако допадало; кад одједном из кромпиришта излете чопор свиња, а за свињама пси, и пројурише тако близу Томице да он врисну од страха и претури се преко главе. − Мислио сам ја да сте ви ту; рече Реди гледајући за свињама; што пре

оградимо кромпир, то боље. Свиње одјурише и замакоше у кокосову шуму; као што су и раније учиниле. Томица исто тако одјури чим успе да стане на ноге. Пси су гонили свиње и вратили се тек много касније, задихани и уморни, доказујући на тај начин да су их далеко отерали. Било је већ касно кад је вечера била готова, и сви су били срећни да што пре оду у постељу. Рано у зору Виљем и Реди су поново кренули пешице кроз кокосову шуму да би довезли чамац с намештајем и рубљем који су јуче оставили. Пошто су прикупили све ствари из куће и узели из магацина још свињетине и брашна, допунили су товар једном преосталом корњачом, коју су набили на колац и пренели је на дно чамца. Затим су се поново упутили према своме новом пребивалишту и стигли на време за доручак. Пошто се тај обед свршио, Џуно и господин Сигреив им помогоше да изнесу до шатора све ствари из чамца. − Ала је ово дивно место! рече госпођа Сигреив. Ја мислим да би овде требало да нам увек буде летње боравиште, а да се кући враћамо само у време зимских киша. − Овде је преко лета много свежије, госпођо, и много пријатније; али нас тамо код куће више штити кокосова шума. − Јесте, то је истина, и то је драгоцено за време кишног доба, али због тога је преко лета тамо топлије, јер нема тако пријатног поветарца као овде. Ја вас уверавам, Реди да ми се допадају те промене и биће ми жао кад се будемо опет вратили. − Јутрос сам видела тако дивне папагаје, рече мала Каролина. Волела бих да имам једног да буде сасвим мој. − Потрудићу се госпођице, да вам неком згодом нађем једног младог, али је сад још сувише рано за то, примети Реди. Ја сад морам ићи да помогнем Џуни да исече корњачу. Морамо направити оставу међу бананама. − Али шта ћемо радити сви ми, Реди? упита господин Сигреив. Не смемо седети залудни. − Не, господине; али мислим да данашњи дан морамо одредити за то да све уредимо како треба и удесимо да у шаторима буде што удобније. Данас морамо бити на расположењу госпођи Сигреив, а сутра ћемо почети копати јарак и ограђивати живицом земљиште са јам кромпиром. Не морамо сувише журно радити на томе, јер не мислим да ће се свиње

усудити да опет дођу овамо, пошто намеравам да сваке ноћи вежем унаоколо све псе, те им њихово лајање неће дати да приђу ближе. − То ће бити врло добро, Реди. Што је ово дивна паша за овце и козе! − Јесте, господине; ово убудуће мора бити њихово боравиште за време овог доба године. Сад ћемо започети један део јарка и показати Виљему како да засађује гранчице индијске смокве за живицу, а затим предлажем да га оставимо овде с мајком, нека ради натенане док ви и ја одемо до увале да прегледамо ствари и изаберемо шта треба донети овамо. Мислим да сте рекли да морате ићи ви лично. − Јесте, Реди, хтео бих да идем. Госпођа неће имати ништа против тога да три-четири дана буде без мене. Ја ћу се вратити пошто проберемо ствари, па ћете онда ви и Виљем, који је више навикао на чамац него ја, превести ствари до куће; не мислим да ћемо их доносити овамо. − Не, господине, однећемо их у магацин. Кад будемо свршили сав посао тамо, мораћемо отпочети преправке и прављење утврђења.

48 Ограђивање јам кромпира. − Одлазак у увалу. − Редијева размишљања. − Разгледање жала. Сутрадан ујутру они одоше с ашовима до земљишта с јам кромпиром и отпочеше рад. Како је земља била мека и влажна, рад је био врло лак. Копали су јарак широк скоро читав јард, а земљу су бацали на унутрашњу страну. Затим су отишли до пространог комада земље где су расле индијске смокве, па су одрезали приличну количину гранчица и засадили их по унутрашњем обронку јарка. До ноћи су довршили девет до десет јарда јарка и живе ограде. − Не мислим да ће свиње моћи прећи преко овога кад све буде готово, рече Реди; а млади господин Виљем ће моћи радити и сам кад ми одемо, као и да смо ми ту. − Да, само не тако брзо, Реди. − Немојте се премарати, господине Виљеме; треба само да вежете псе онако како сам ја то синоћ урадио, па свиње после још два-три покушаја неће више ни долазити. − Покушаћу да убијем једну до две свиње, рече Виљем. − Само гледајте да буду младе, господине, јер не треба убијати старе свиње. Мислим да не би било згорег да се сад вратимо: сунце ће ускоро заћи, а Џуно ено, уноси вечеру. Пре него што сутрадан ујутру господин Сигреив и Реди пођоше на пут, Реди даде Виљему упутства у погледу чамца. Како су им намирнице и упртњаче већ биле спремне они се опростише са госпођом Сигреив, па пођоше сваки са по једном пушком, а Реди и са секиром обешеном о раме. Имали су дуг пут пред собом, јер су прво морали да сврате до куће, па да оданде прођу кроз шуму до увале, а то је значило дуго заобилажење, али се није дало избећи, пошто се морало ићи обележеним стазама кроз шуму. Кад су стигли кући остали су један сат да се одморе, па су сишли до баште на рту. Кромпир и грашак су изгледали врло добро, а ни лук није био омануо. Реди пажљиво прегледа и поправи ограду, јер, како он рече, сад

кад су отерали свиње од јам кромпира, оне ће, врло вероватно, доћи овамо да траже храну. − Како овде све изгледа пусто и осамљено сад кад се више не види ништа живо! − примети господин Сигреив. − Хајдемо даље. Наставили су пут и после два сата стигли у увалу где су се најпре искрцали. Греде и даске, избелеле на сунцу, биле су разбацане по стенама око увале или упола затрпане у песку на жалу затона. Господин Сигреив седе и дубоко уздахну, па рече: − Реди, кад видим ове греде од којих је био саграђен брод Пацифик, а које сад леже овде разбацане у свима правцима, у мени оживе осећања која сам, како сам се понадао, био избацио из душе; али сад не могу ништа против њих. Ове олупине брода чине ми се као последња веза између нас и цивилизованог света из којег смо ишчупани, а све моје мисли о дому и домовини, па, могу да кажем, и сва чежња за њима, васкрсавају исто онако снажно као што су и биле. − Па то је сасвим природно, господине Сигреив; и ја осећам то исто. Ја сам се, истина помирио с тим, јер ништа не желим нити се чему надам; али кад видим ове олупине, ипак не могу да не мислим на сиротог капетана Озборна и на своје другове морнаре, и да не зажелим да им опет стиснем руку. То су сасвим природна осећања. Па треба да знате, господине, да мене срце боли и за овом јадном лађом! Ми морнари волимо своје лађе, нарочито кад имају добре особине, а Пацифик је био тако дивна лађа каква само може бити, нешто мало сувише усправних бокова, али то није важно. Е па ето, господине, мени се срце стеже кад видим како све те даске и греде леже унаоколо. Изгледају као костури неког људског створа избаченог на обалу, чије су кости после неког времена избелеле на сунцу и ветру. Него, господине, ако баш не можемо да сасвим сузбијемо своја осећања, дужност нам је да их бар обуздамо да потпуно не овладају нама. Више не можемо учинити. − Сасвим тачно, Реди, рече господин Сигреив устајући; Хајде да сад прегледамо стене, да видимо није ли море избацило нешто што би нам могло бити од користи. Прошли су свуда унаоколо, али нису нашли ништа од вредности сем мотки и два-три бурета црне смоле. Било је много дуга и гвоздених обручева од буради, од којих ће, како Реди рече, бити одлична тараба за башту, кад буду имали времена да их пренесу чамцем. Па је рекао и да их има толико да би могли оградити велик комад земље који би временом засејали пшеницом и јечмом, а дотле би им то дало могућности да прикупе

сено за зимску исхрану стоке; премда то сад више и није тако важно кад имају толико стабљика од банана за полагање стоци у току кишног доба. Кад су се вратили, сели су да се одморе, па су онда отишли до шатора у кокосовој шуми у које су прикупили све предмете избачене на обалу кад се лађа распала. − Гле! па свиње су и овде доспеле! − рече Реди. Успеле су да некако отворе једно буре с брашном. Погледајте, господине − ваљда је било начето, јер иначе га не би могле пробити. Бојим се да платно није богзна шта; сва срећа што имамо неколико труба новога, које сам ја изнео на обалу. Е сад ћемо, господине, видети у каквом се стању роба налази. Ово су све бурад с брашном и нема никакве опасности ако их отворимо да видимо да ли су у добром стању. У првом бурету које су отворили била се по врху ухватила нека кора тврда као даска; али кад су је разбили секиром, унутра је било сасвим добро брашно. − То је добро, господине; претпостављам да ће и друга бурад бити иста таква. Слана вода је ушла донекле и направила кору која је очувала остатак брашна; али ми ћемо их отварати како које дође на ред. Него, хајде сад да ручамо, па ћемо после радити. Имамо неке добре хладне шницле од корњаче које нам је Џуно спаковала.

49 Прегледање робе. − Књиге. Пошто су ручали, наставили су посао. − Шта ли је у овоме сандуку? рече господин Сигреив показујући први сандук који је био на реду. Реди се даде на посао, одвали секиром поклопац и нађе у њему неколико кутија картона пуних узица, узаних пантљика, гајтана, рибљих костију за корзете и калемова конца. − То је било послано за неку модискињу у Ботани Беи [26] , рече господин Сигреив. Она је сад сигурно у великој неприлици што га није добила. Али ћемо ми то сад запленити у корист госпође Сигреив и госпођице Каролине. Однећемо им све то чим будемо имали времена. А сад пређимо на други сандук, Реди. Следећи сандук је имао браву. Они обише поклопац и нађоше у њему туце боца од пола галона [27] пуних клековаче, смештених по одељцима. − То је марка Холендс, господине, ја је знам, рече Реди. Шта ћемо с тим? − Нећемо је уништити, Реди, али ћемо је употребљавати само за лек, одговори господин Сигреив. Толико смо навикли на изворску воду да би било штета оживљавати склоност ка алкохолним пићима. Однећемо тамо боцу-две кад будемо имали места за њих. Нека нам се нађе. − Болео бих да нам никад не затреба да окусимо ниједну капљицу, господине, ни као лек ни иначе. Е сад да видимо шта је у ономе бурету с дрвеним обручима. Брзо су скинули поклопац и пронашли врло лепо порцеланско посуђе за ручавање, са шарама и златним ивицама, што је изгледало врло лепо. − Е, господине Сигреиве, ово ће нам добро доћи, јер прилично слабо стојимо с тањирима и чинијама, али би и прости бели тањири исто тако добро послужили. − И сигурно би много боље одговарали нашем садашњем руху, одговори Сигреив; али ипак, као што рекосте, фини порцелан може исто тако

корисно послужити као и прост, те га према томе не треба презирати. − Ево једног сандука, господине, на којем стоји ваше име, рече Реди. Знате ли шта је у њему? − Немам појма, Реди; али ће ваша секира брзо решити ту загонетку. Кад су отворили сандук, у њему је све изгледало буђаво од слане воде која је ушла унутра; али кад су уклонили мрку хартију и картон, видели су да су у њему сваковрсне хартије и да је све врло мало оштећено, сем малог дела споља. − Ово је заиста право благо, Реди. Сад се сећам: ово је хартија, пера и све што је потребно за писање, поред дечјих књига, свезака, кутија с бојицама и многих других ствари што се продају у папирницама. − Е богме, господине, то је заиста права срећа. Сад можемо отворити своју школу, па како ће целокупно становништво овога острва похађати ту школу, то ће бити права народна школа. − Сасвим тачно, Реди. Дедер сад оно буре. − Ја по спољном изгледу могу рећи шта је унутра: то је уље, а оно нам је добродошло, јер су нам свеће на измаку. Али имамо још два-три сандука свећа које смо спасли. Временом ћемо и на њих наићи. Сад долазимо до онога што је најдрагоценије у целокупној нашој имовини. − А шта је то, Реди? − Све оно што сам ја изнео на обалу у неколико путовања чамцем пре него што се лађа разбила у комаде, јер знате, господине, гвожђе не плива, те сам ја највише тражио гвоздене предмете и алат. Имамо богату количину клинаца. Ево овде три буренцета ситних клинаца, поред две вреће крупних, па има неколико секира, чекића и другог алата, осим ових канура канапа, морнарских игала и воска, а ту су и неколике трубе танког платна, и то све у добром стању. − То је заиста драгоцено, Реди. − Јесте, господине, били бисмо у великој незгоди и оскудици да нам није њих, јер су нам оне две урођеничке жене кад су отишле у свом чуну однеле сву гвожђарију што им је дошла до руку. Сва срећа што нисмо раније били пренели више од ових ствари. Ево овде још моје пљачке, што би рекли Американци. Ово су све ведра за прање палубе, ово је буре за саламуру, а ово пекарско текне за мешење хлеба, којем ће се Џуно обрадовати; у њега сам, као што видите, потрпао све из бродске кухиње: куварске ченгеле, варјаче и велике кашике, као и гвоздене саџаке − све ће нам то добро доћи − а ево и две лампе! Мислим да сам негде тутнуо и неке

памучне фитиље, знам да јесам; наћи ћемо их већ касније. Ево овде два бурета: једно пуно готових фишека, а друго барута, а ево још пола бурета фишека, и то у добром стању, као и шест пушака, које ћемо, узгред буди речено, морати мало очистити. Него, то се могло и очекивати. − То су заиста драгоцености, Реди, а ипак, како нам је лепо било и без њих. − Истина је, господине, али ће нам бити још лепше с њима; а кад удесимо магацин за становање, моћи ћемо га дотерати да буде у сваком погледу удобнији него наша садашња кућа, јер видите онамо све оне јелове даске и греде које смо ја и млади господин Виљем покрили песком: та с тим ћемо моћи да ставимо патос у целој кући и да направимо одличне кревете. − Ја сам заиста био потпуно заборавио на њих, Реди; али, као што кажете, има их довољно за све што намеравате да урадите, па и двапут толико. Само кад бих могао избити себи из главе стрепњу од доласка дивљака, заиста мислим да бисмо могли удобно живети на овом острву. − Знате ли, господине Сигреиве, да се радујем кад вас чујем да тако говорите, јер то доказује да сте задовољнији него што сте били. − Па и јесам, Реди, бар мислим да јесам, а можда то долази и отуда што су ми мисли толико заокупљене непосредном опасношћу од дивљака да више и не мислим о одлажењу са острва. Једна стрепња је у извесној мери отерала и ублажила другу. − И ја мислим да је као што кажете, господине; него хајде да наставимо прегледање. Ово су бродски компаси, струк и калем за мерење дубине. Све ће нам то бити врло корисно за наш чамац. − А мене много радују компаси, Реди, јер ћу помоћу њих моћи извршити геодетска снимања острва кад будем имао мало времена. Ваш џепни компас је сувише мали за геодетска премеравања. Ви можда и не знате да сам ја у млађим годинама, кад сам дошао у Сиднеј, био геометар. − Не, то нисам никад чуо. Онда ћете ви сигурно знати да тачно кажете колико јутара пашњака имамо за стоку. − Да, то ћу вам рећи чим се вратимо, али ћу већ сад прибележити неке податке док сам још овде, пошто можда нећу скоро долазити овамо. − Е сад, господине, кад будемо отворили још овај сандук на којем видим ваше име, мислим да ће нам бити доста посла за данас; јер сунце залази и ја се осећам уморан. Направићемо какву такву постељу, вечерати и лећи да спавамо. − Ја сам врло уморан, Реди и веома радо ћу учинити то што

предлажете. У томе сандуку су књиге, само не знам који је то део моје библиотеке. − То ћемо брзо сазнати, господине, рече Реди одваљујући поклопац секиром. Мало су умрљане споља, али су јако збијене, те изгледа да нису много страдале. Ево вам две-три, господине. − Плутархови Животи. Мило ми је што то имам: то је одлично штиво за младе и за старе. Није потребно вадити и друге, јер сад знам да су и све остале Историја, а то је можда најбољи сандук који се могао спасти. − Ја мислим да их има још два, господине, али њих можемо сутра погледати.

50 Прегледање ствари. − Убијање свиње. − Уловљене рибе. − Томица и свиња. − Томица и пушка. − Томица повређен. − Томица кажњен. Господин Сигреив и Реди се затим дадоше на посао и направише некакву грубу постељу од кокосових грана, па пошто су повечерали, легоше да спавају. Сутрадан су наставили рад и отворили сваки сандук и дењак спасен из бродолома. Нашли су још књига, четири сандука свећа, три бурета пиринча, доброг и поквареног, и још неколико других корисних ствари, као и многе које нису имале никакве вредности за њих. На своје велико задовољство, нашли су у добром стању још и сандук чаја и две вреће кафе, које је Реди био изнео на обалу, али нигде није било шећера а нешто мало што су били спасли сасвим се истопило. − То је грдна штета, господине. Младом господину Томици неће бити право да буде без шећера, али то баш није неопходно потребно. − Млади господин Томица се мора навићи да буде без извесних ствари, Реди. Не може се очекивати да овде долазимо до појединих ствари као да нам је бакалница преко пута. Хајдемо сад онамо где су остале ствари покривене песком. Одгурнули су песак ашовима и нашли у добром стању бурад с усољеном говедином и свињетином, као и јелове даске, али су се многе друге ствари биле поквариле. Око подне су били готови с послом, па како су имали још довољно времена, господин Сигреив одреди помоћу компаса положај извесних тачака земљишта. Затим пребацише пушке преко рамена, па пошто Реди понесе неколико фунти поквареног пиринча за живину, кренуше на пут кући. Дошли су до куће у заливу, па пошто су се мало одморили код магацина, наставили су пут према шаторима на ливади. Имали су да пређу још једно пола миље, кад Реди чу неки шум и даде господину Сигреиву знак да стане. Реди му пришапну да су свиње сасвим близу њих, па напуни пушку; господин Сигреив учини то исто, па сасвим тихо пођоше према

месту одакле се сад чуло гроктање. Видели су свиње тек кад су им пришли до на дванаест јарда, и то читав чопор. Свиње дигоше главе, старе гласно загрокташе, а затим, баш кад Реди опали из пушке, оне се све дадоше у бекство што су могле брже. Господин Сигреив немаде времена да опали, али је Реди био убио једну, која је лежала, трзала ногама и копрцала се испод једне кокосове палме. Малко свеже свињетине доћи ће нам као посластица, господине Сигреиве, рече Реди док су ишли према месту где је лежала убијена животиња. − Заиста хоће, Реди, одговори господин Сигреив. Морамо некако удесити да је понесемо заједно. − Обесићемо је о пушку, те нам неће бити тешко. Ово је од оних свињчади која су се опрасила овде на острву. Лепо прасе за своје доба. Обесише прасе о пушку, па га понесоше заједно. Баш кад избише из шуме на чистину, видеше госпођу Сигреив и Виљема, који су чули пуцањ пушке и пошли им у сусрет. Госпођа Сигреив је била мало узрујана; али чим је видела прасе, знала је зашто су пуцали. − Морам признати да сам се мало уплашила кад сам чула како је пушка пукла, рече она грлећи мужа. Нисам имала појма да ћете се данас вратити. Ми смо сви добро. Виљем замени оца у ношењу терета и овај пође даље са госпођом Сигреив. − Па, млади господине Виљеме, какве новости имате да нам кажете? упита Реди. − Врло добре, Реди. Синоћ, кад сам се уморио од рада, пало ми је на памет да узмем чамац и покушам да упецам неку рибу на овој страни острва, у дубокој води, па сам уловио три велике, сасвим друкчије од оних које смо ловили међу стенама. Једну смо појели данас за доручак и ручак, и била је изврсна. − Јесте ли били сами у чамцу! − Нисам, повео сам и Џуно. Мама је рекла да може бити без ње отприлике сат-два. Она врло добро весла. − Она је врло спретна девојка, млади господине Виљеме. А ми смо извршили преглед, па ћемо ви и ја имати пуне руке посла, ја вам то кажем. Не мислим да ћемо моћи све превести за недељу дана, зато би добро било да кренемо одмах сутра. Али морамо чути шта ће рећи ваш отац. − Богме, ја више волим веслање у чамцу него копање јаркова, то опет ја

вама кажем, Реди, одговори Виљем. Неће ми бити криво да тај посао оставим оцу. − Ја мислим да то мора пасти њему у део, господине, јер он, наравно, више воли да остане поред госпође Сигреив и деце. Чим стигоше до шатора, Реди обеси свињче о мотку шатора у којем су спавали он, Виљем и господин Сигреив, па пошто је прислонио пушку уз једну страну шатора, оде с Виљемом да донесе нож и неколико дрвених шипчица помоћу којих ће уредити свињче. Док су он и Виљем били одсутни, Каролина и Томица изађоше да виде свињче, и Томица, пошто је рекао Каролини како се радује што ће јести прасетине за вечеру, дохвати једну од двеју пушака и рече: − Пази, Каролина, сад ћу да убијем свињу. − О, Томице, не смеш дирати пушку! дрекну Каролина. Тата ће се страшно љутити. Сети се како ти је пушка окинула кад смо били у ували. − Марим ја, одговори Томица. Хоћу да ти покажем како се убија свиња. − Немој, Томице, викну Каролина; ако то радиш, ићи ћу да кажем мами! − Онда ћу ја убити тебе! рече Томица и покуша да упери пушку према њој. Каролина се тако уплаши да побеже што је могла брже, а на то Томица, напрегнувши сву снагу, успе да дигне пушку до рамена и повуче за окидач. Случај је хтео да Томица узме пушку господина Сигреива, која није била испаљена, те чим је повукао за окидач, пушка је опалила, а како је он није држао сасвим уз раме, она се тргла уназад, те га је кундак ударио посред лица, избио му два зуба, јако му озледио образ и раскрвавио му нос, и то врло јако. Томица се тако зачудио и поплашио кад је пушка пукла и кад је добио ударац по лицу, да је јаукнуо из свег гласа, испустио пушку и потрчао према шатору у којем су му били отац и мајка, баш у тренутку кад су се они, чувши пуцањ, тргли и потрчали напоље. Кад госпођа Сигреив виде Томицу како, сав обливен крвљу, вришти из гласа, она се тако уплаши да се није могла држати на ногама, него се онесвести у наручју господина Сигреива. Реди и Виљем су, чувши пуцањ, потрчали што су брже могли, бојећи се да се није догодила нека несрећа, па док је господин Сигреив придржавао жену, Реди је притрчао Томици и, бришући му дланом лице, опазио да нема никакве ране ни велике несреће, па довикну господину Сигреиву:

− Није повређен, господине; само му тече крв из носа! Престаните да плачете и вриштите, неваљали дечко. Како сте смели да дирате пушку? − Пушка мене ударила! викну Томица јецајући, а крв му је текла из уста. − Тако вам и треба, Томице. Други пут ћете пазити и нећете дирати пушку. − Нећу је више дирати! викну Томица кроз плач. Она пукла у мене. На то Џуно дотрча с водом да му опере лице. Госпођа Сигреив дође к себи, и кад јој господин Сигреив рече да Томици тече крв из носа, врати се у шатор. Томица је престао плакати после пола сата, а тада му је престала тећи и крв из носа. Опрали су му лице и тек тада пронашли да је изгубио два предња зуба и да су му образ и усне јако натечени. Свукли су га и метнули у постељу, те је убрзо заспао. − Није требало да оставим пушке, рече Реди Виљему; ту сам ја крив, али сам мислио да се Томици толико говорило да не дира оружје, да неће смети то чинити; али ако само може негде да се почини неки несташлук, он ће га неизоставно пронаћи. − Прво је нанишанио на мене и покушао да ме убије, рече Каролина, али сам ја побегла. − Милостиви боже! Какво срећно спасење! викну госпођа Сигреив. Да је онда повукао за окидач, моје мило дете би погинуло. Што је то неваљао дечко! − Овога пута је довољно кажњен, госпођо, па могу рећи да више неће тако лако дирати пушку. − Јесте, али мора бити кажњен још јаче, рече господин Сигреив; мора то запамтити. − Е, господине, ако баш мора бити јаче кажњен, ја мислим да га не можете горе казнити него ако му забраните да једе прасетине кад буде печена. Млади господин Томица тако воли да једе да ће то бити највећа казна која га може снаћи. − И ја тако мислим, Реди; то је решена ствар: ни мрвице прасетине за Томицу. После тога разговора они вечераше и сви легоше у постељу.

51 Припреме. − Полазак. − Пилићи. − Преношење робе. − Писмо. − Клинци и сандуци. Сутрадан је лице младог господина Томице пружало жалосну слику. Образи и усне су му били отечени и модри, а губитак два предња зуба давао му је још гори изглед. То су срећом били први зуби, иначе би последице биле много озбиљније. Томица је изгледао веома смркнут кад је дошао на доручак. Али је био врло дрзак према Џуни и рекао јој да је убио свињу и да ће убити још једну кад се та поједе. За доручак је било пржене прасетине и њен мирис је јако дражио Томицу, али кад га отац изгрди и рече му да неће окусити ни залогаја, он стаде тако гласно плакати и рикати да су га отерали од шатора док не престане. По доручку Реди предложи да он и Виљем узму чамац и почну превозити ствари из увале у залив, где им је била кућа, нарочито наглашујући да се не сме губити ниједан дан. Џуно је на његову молбу већ била испекла велик комад прасетине да га понесу собом и скувала комад усољене свињетине, те су били спремни за полазак. Господин Сигреив пристаде да за време њиховог одсуства ради на живој огради и јарку око јам кромпира. − Али, Реди, колико намеравате да останете тамо с Виљемом? − упита госпођа Сигреив. − Па знате, госпођо, данас је среда; свакако ћемо се вратити до суботе. Морамо свршити тај посао, а што пре, то боље. − Драги Виљеме, ја не могу да се помирим с тим да те не видим тако дуго, а како ћеш сваког дана бити на води, ја ћу бити у сталном страху све док те опет не видим. − Е па онда, мама, мораћу вам писати хитна писма да вам јавим како сам.

− Не подсмевај ми се, Виљеме. Камо среће да овде има хитна пошта, те да ми можеш писати сваког дана. Реди и Виљем су били припремили све што је потребно за дуже одсуство. Понели су собом ћебета и мали лонац за кување, а кад је све било готово, рекли су збогом госпођи и господину Сигреив. Џуно им поможе да снесу пртљаг у чамац. Сад је требало веслати до залива, да тамо оставе пртљаг, па онда одвеслати даље у увалу. Баш кад су хтели да се отисну од обале, Виљем узе у чамац пса Ремуса. − Зашто водите пса, млади господине Виљеме? Он би овде био од користи, да одбија свиње од кромпира, а нама није ништа потребан. − Биће нам потребан, Реди; морамо га повести, јер имам известан план, зато ме пустите да радим по својој глави. − Добро, господине Виљеме, што се мене тиче, можете увек радити по својој глави; ако хоћете да поведете пса, онда је то свршена ствар. Збогом, Џуно! − Збогом, гос’н Реди; збогом гос’н Виљем; пази вратите се у суботу и донесите мало рибе. − Донећемо ти корњачу, Џуно, јер ће оне ускоро опет доћи на острво, па ћемо их опет извртати на леђа. Разапели су једро, па како је дувао доста јак поветарац, допловили су за кратко време до залива. Однели су у кућу храну и ствари и замандалили врата, па су скупили живину и дали јој нешто поквареног пиринча који је Реди био донео собом из увале, и тада су, на своју велику радост, видели да сад имају преко четрдесет сасвим здравих и напредних пилића; неки од њих су управо били сасвим одрасли и већ довољно велики за клање; али како су имали свеже хране у изобиљу, одлучили су да их још не дирају, јер ће им јаја бити кориснија него сама живина. Затим су поново ушли у чамац и завеслали према ували, а како је сад снажан поветарац дувао против њих, веслали су доста дуго; али, како Реди рече, боље је што је тако, јер ће после с натовареним чамцем брзо једрити натраг према заливу. Кад стигоше у увалу, нису губили време, него одмах стадоше товарити чамац: клинци, гвожђарија, разне врсте канапа и алата, које је Реди био изнео на обалу, сачињавали су већи део првог товара; затим буре брашна, сандук свећа и неколико труба платна допунише товар. Пошто довабише Ремуса, који је лежао на песковитом жалу увале, они се отиснуше, развише једро, и после једног сата стигоше у залив и прођоше кроз стеновити

гребен. − Баш ми је мило што нам је овај товар срећно стигао, господине Виљеме, јер нам је све ово врло драгоцено. Сад ћемо све пренети горе, па ће за данас бити доста; сутра, ако будемо могли, ићи ћемо два пута. Мислите ли да ћемо моћи, господине? − О да, само ако кренемо врло рано, рече Виљем; али хајде да сад ручамо, па ћемо остатак ствари пренети касније. Док су ручали и док је Виљем давао кости псу, Реди упита: − А је л’ те, млади господине Виљеме, шта сте мислили кад сте решили да поведете собом Ремуса? − Казаћу вам, Реди; можда се и варам, али мислим да не грешим: намеравам да му дам да однесе писмо мами. Ви знате да он увек оде натраг кад му се нареди, и ја хоћу сад да видим да ли ће отићи до шатора ако му то наредим. Понео сам парче хартије и оловку. Виљем написа не парчету хартије: „Драга мама, Ми смо сасвим добро и баш смо се овог часа срећно вратили с првим товаром. Воли те твој син Виљем.“ Комадићем узице он привеза хартију псу око врата, па пошто га изваби из куће, рече му: „Ремусе, иди натраг!… иди натраг, куцо!“ Пас је паметно гледао у њега, као да не зна сигурно шта треба да ради, али Виљем дохвати камен, правећи се да хоће да га гађа, и пас побеже, па онда опет стаде. „Иди натраг, Ремусе!… натраг, куцо!“ Виљем се опет направи као да хоће да га гађа и понови наредбу, а пас на то удари у трк колико га ноге носе кроз кокосову шуму. − Некако је отишао, па сад шта буде, рече Виљем. Мислим да ће отићи кући. − Видећемо, господине, одговори Реди. А сад, пошто смо ручали, пренећемо ствари. − А где ћемо их метнути? − У магацин, господине Виљеме. То ће трајати доста дуго, јер су ова бурад с клинцима и ови сандуци врло тешки, те ћемо их морати носити заједно и ићи више пута. Него, ипак, имамо још три-четири сата до мрака.

52 Пас се враћа. − Одговор на писмо. − Ново писмо. − Повратак шаторима. Разговор. − Разум и нагон. − Животиње. Чим су пренели цео товар, добро су привезали чамац, па су отишли кући да спавају. Баш кад су ушли, Ремус стиже до њих све скачући, а о врату му је висило писмо. − Ево пса, млади господине Виљеме, рече Реди; ипак неће да иде кући. − Ух, ала је то досадно! Ја сам био сигуран да ће отићи. Заиста сам се разочарао. Нећемо му дати ништа да једе, па ће онда ићи. Него, боже мој, Реди, ово није она иста хартија коју сам му ја везао око врата. Мислим да није. Чекајте да видим. − Виљем узе хартију, разви је и прочита: „Драги Виљеме, Твоје писмо је срећно стигло и радујем се што сте добро. Пиши сваког дана и нека вас бог чува. Врло сте паметни и ти и Ремус. Воли те твоја мајка Селина Сигреив.“ − Е, богме, и јесте паметан! рече Реди. Ја сам посигурно мислио да није отишао, а он се већ и вратио оданде кад му се то наредило. − Драги Ремусе, добра куцо! рече Виљем милујући пса. Добра, златна куцо! Сад ћу ти дати добру вечеру, јер си је заслужио. − Богме јесте господине. Ето тако, сад смо завели и пошту на острву, а то је велик напредак. Него, озбиљно, господине Виљеме, то се може показати као врло корисно. − У сваком случају, биће утеха за маму. − Хоће, господине, нарочито зато што ћемо сва тројица морати бити овде кад будемо удешавали магацин и вршили намераване преправке. А сад ће, мислим, бити добро да спавамо, јер сутра морамо устати заједно са шевом, што се каже у Енглеској. − А овде би ваљда требало рећи: заједно с папагајем, јер су то једине

копнене птице на овом острву. − Заборавили сте на голубове, господине; неки дан сам видео у шуми једнога од њих; али они се баш сад легу. Лаку ноћ, господине. Сутрадан су кренули на пут пре доручка, па како ветар није био тако јак, нису имали много муке при веслању. Брзо су натоварили чамац и вратили се једрећи. Онда су доручковали, па пошто су оставили на жалу све ствари које су донели, да не би губили време, опет су кренули и вратили се с новим товаром, два сата пре мрака. Затим су истоварили ствари и добро привезали чамац. Чим су ушли у кућу, Виљем написа на парчету хартије: „Драга мама, Данас смо довезли два товара. Све је добро и врло сам уморан. Ваш Виљем.“ Овога пута Ремуса није требало учити. Виљем га је потапшао и рекао му: „Добра куцо! Хајде сад, Ремусе!.. иди кући, куцо!“ а пас је стао махати репом и сместа отишао. Пре него што су легли, вратио се с одговором. − Мора бити да врло брзо трчи, Реди; нема више од два сата како је отишао. − Нема, господине. Шта каже мама? − Само: „Све је добро; нећу да задржавам твога писмоношу.“ − Зато ћеш ти, Ремусе, добити добру вечеру и дуго ћу ти тепати и мазити те, јер си паметна и добра куца. Како су сутрадан морали да преносе до куће јучерашња два товара, ишли су само једном у увалу. Отпослали су пошту до шатора и она се, као и пре, вратила с одговором. У суботу су опет ишли само једном, пошто су се тога дана морали вратити шаторима, а вратили су се морем, јер су метнули у чамац једну корњачу. Кад су стигли, нашли су целу породицу где их чека на пристаништу. − Дакле, драги Виљеме, ти си заиста одржао обећање и послао си ми писмо поштом, рече госпођа Сигреив. Како је то дивно! Сад више нећу стрепити кад будеш отишао од мене. − Морамо научити Ромулуса и Злоћу да раде то исто, мама. − И ја ћу учити штенад, рече Томица; и писаћу писма.

− Да, млади господине Томице; таман док ви научите да пишете писма, и штенад ће порасти да их носе, рече Реди. Видим да вам лице још није сасвим како треба. Надам се да више нећете пуцати на мртве свиње. − Не, нећу; али ћу пуно јести кад убијете још једну. − То ће бити много паметније, Томице. Ходи, драги Алберте; ходи да те мало носим: нас двојица се нисмо одавно лепо поиграли. Како напредују јарак и жива ограда, господине Сигреиве? − Доста добро, Реди, одговори господин Сигреив; готово сам свршио две стране. Мислим да ћу до краја идуће недеље оградити кромпир са свих страна. − Не треба да се сувише напрежете, господине, не морамо се много журити. Виљем и ја можемо да посвршавамо пуно посла заједно. − Па дужност ми је да радим, Реди; а могу додати и да ми је то уживање. Сада ћемо вечерати. Док су седели за вечером, поведе се разговор о бистрини коју је показао пас Ремус, а на то господин Сигреив исприча многе примере који су говорили о оштроумности животиња. Виљем поводом тога упита оца: − Каква је разлика између разума и нагона? − Разлика је врло велика, драги Виљеме, како ћеш видети из мог објашњења. Али прво морам приметити да се обично говори како се човек управља по разуму, а животиње само по нагону, а то је заблуда. Човек има нагон, као и разум, а животиње, иако се поглавито управљају по нагону, имају и моћ размишљања. − У којим поступцима човек показује да се управља по нагону? − Дете одмах по рођењу, Виљеме, управља се по нагону, јер му моћ размишљања још није развијена; што више растемо, наш разум постаје све зрелији и добија превласт над нагоном. − То је сасвим тачно, господине Сигреиве, примети Реди. − У животиња, Виљеме, настави господин Сигреив; нагон је извесно осећање које их приморава да без претходног размишљања и намере врше извесне поступке. Тај нагон је у пуној снази већ у тренутку њиховог рађања. Математички облик пчелиног саћа, до којег се, како је опитима доказано, долази с највећом могућом уштедом времена и рада, једно је од највећих чудеса нагона. Чуда нагона се запажају поготову код дружевних животиња или оних које живе у заједници. − Објасни ми то, тата.