OD ISTOG AUTORA K D Z K (sa Vladimirom Kecmanovićem) K O T N (sa Vladimirom Kecmanovićem) U D U
LEVA STRANA DRUMA P #1
Obe strane druma Napomena (ili opomena?), prva: u rukama imate priče napisane pre više od pune decenije. Danas naširoko poznat i rado čitan pisac istorijskih romana nabiberenih fantastikom počeo je, kako će novi čitaoci tek sada otkriti, jednako zainteresovan za junačke sage, ali kudikamo drugačije: pred vama su pantelejske herojske hronike, lokal-patriotske pripovesti iz birtije. U odnosu na prvobitno izdanje, ovom prilikom dodata je još jedna priča, čisto da neko ne kaže kako su sve iz kafane. Nisu. Ta je pak iz zatvora. To će reći: ostavite vrlinu, vi koji čitate, ovde smo drugim „dobrom“. No, ljubitelji istorije nisu sasvim na gubitku: posredi jeste dokument vremena. Baš onog koje nas i tera da se s tolikim, gotovo mazohističkim sladostrašćem vraćamo u slavnu prošlost: ovo je o nama današnjima, ili bar nama od pre deset godina. A to nije isto, zar ne? Mi danas i mi pre deset godina? Opomena (ili napomena?), druga: iako je u naslovu leva strana druma, većina junaka radije naginje upravo ka desnoj, ako me razumete. Otud će se poneki čitalac zapitati zašto sam baš ja upitan da napišem ovaj tekst: predstavnici svega u šta verujem ovde su svedeni na puke karikature. Onaj ko se predstavlja kao poeta nije ništa drugo do lupač visokoparnih bezvezarija; aktivisti su stvarno strani plaćenici i nisu kadri čak ni da izdeklamuju iole smislenu argumentaciju vrednosti koje tobože zastupaju; onaj ko je „drugačije seksualne orijentacije“ umalo nije dobio batine zato što se
uopšte pojavio tamo gde nije poželjan – a normalno je što nije poželjan; svako ko je diplomirao notorni je folirant, i šta mu uopšte vredi diploma, makar je i pošteno stekao (a nije); „levo“ je ovde uglavnom „levo smetalo“. Narečeni čitalac pretpostavke, možda, da su ovo stavovi samog autora. Da on ovde, onako usput a i ne baš usput, sve ovo tu nanizano napada, a nešto drugo brani. Pretpostavke, ukratko, da tačno zna šta Stojiljković misli o svetu i šta zastupa. Pa, neka se ne kladi na to. Kanda je malo komplikovanije od tako lakih diskvalifikacija, koje su inače naša hronična boljka. Pre svega, teško je tvrditi da je pak desna strana druma, na razliku goreopisanoj žgadiji, prikazana naročito ugledno: oni koji u ovoj knjizi puštaju „do daske“ četničke pesme i raduju se spaljivanju jedne džamije takođe su do ekstrema dovedene karikature. Pijanci, lopuže, zgubidani, sitni dileri. Svi do jednog kradu bogu dane nemajući pojma ni šta će s njima, osim da ih prepiju kao i sve prethodne. Ne podnose one iz prethodnog pasusa, a ni ovi njih. Međutim, ne samo što dele stranice ove knjige, nego i u stvarnoj stvarnosti dele isti ekosistem. Osuđeni su da se sreću, da se nadgornjavaju, da se ne podnose podnoseći se, i sve to uz narodnjački saundtrek koji se ori s televizora kad god je on u ovim pričama uključen, osim ako na programu nije jednako nakaradan prenos skupštine. Ali to su, rekoh, karikature, zar ne? I to je 2007. godina, a ne današnji mi, jelda? Karikature su inače tu da nas zabave, premda s izvesnom oporošću. Nešto kao ogledalo obogaćeno duhovitošću, pa zato podnošljivije. U tom smislu, da, mnogo šta ovde jeste karikaturalno. Ali „sav naš bol“
leži u sledećem pitanju: je li autor taj ko ih je iskarikirao? Nameren da proizvede takav efekat, Stojiljković svojim junacima jeste ponešto dodao. No, da biste znali ono važnije, ono što im dodao nije, morali ste makar nekad biti za šankom kod makar nekog Sikija Kučkara. Morali ste da ne okrenete glavu od Niša – ili, ako hoćete, Paraćina. Bio bi vam, u stvari, dovoljan i sam Beograd – jedini grad koji se ovde zapravo kandiduje za ulazak u EU, vežbajući foliranje bolje no ostatak zemlje – pa da shvatite koliko smo se, ispod velikih reči i namera, kolektivno iskarikirali. Geografiju ne uvodim slučajno: sve što Beograd još i nekako tobože našminka da bi bio lepši na svetskom balu, to se severnije i južnije javlja u svom nepatvorenom, ogoljenom obličju. Što se dalje kroči na marginu, to se više nailazi na odsustvo volje za fingiranjem da smo bolji, da će se pod nebom ovdašnjim ikad išta promeniti. Pod suncem te svesti, u večnom Danu mrmota raspodeljuju se uloge u igrokazu – pa tako jedni završe u kafani kod Kučkara, a drugi ispred, jedni su nacionalisti a drugi su okrenuti ka svetu, i svi su bog-zna-kako udubljeni u svoje role, kao da išta od svega toga dotiče smisao. Samo što ispod fasade svi znaju: i svet je okrenut ka nama, ali leđima. To nam je što nam je, zaglavljeni smo u onome što se izvikano zove tranzicija a u stvarnosti predstavlja mentalni limbo, život u čauri kojom vlada neka proždiruća autoimuna bolest. Zato pre ili posle naučiš, premda lekcija boli i teško se utuvljuje u glavu: nije naš najvažniji drum onaj koji ide međicom između leve i desne strane. Naša najdublja podela je ona koja proizlazi iz dileme hoćeš li mesto gde su patriote počesto puke
pijandure a progresivci počesto puke protuve shvatiti ozbiljno ili nećeš. Jer, jedno je sigurno: ovo mesto tebe ne shvata ozbiljno. I nek ne bude nejasno, nimalo mi nije lako da tu činjenicu unedrim. Navikao sam da je svim silama gušim u sebi. Ali mnogo puta svedočio sam žalosnoj alhemiji pri kojoj se naša gorljiva idealistička nastojanja pretvaraju u tiha lična sagorevanja. Deksa je pak na višim spratovima mudrosti, spreman da se takvim pojavama ne iznenadi, da ih pomno promotri, često i da ih predvidi. A uvek kadar da ih vešto uhroniči u sjajne priče. Pa, ovo je knjiga kojom čini upravo to. I pisana je pre no što smo retorski kondom političke korektnosti navukli preko svojih rđavih misli. Deceniju kasnije, pesimisti bi rekli da su nam misli iste, samo je nakurnjak zadebljao. Tako, ili se brčkajmo po optimizmu. Ali muka je što je optimizam plićak. Prva priča, naslovljena kao i sama zbirka, upoznaje nas s najčešćim akterima ovih storija, Zlatnim i Vojvodom. Oni će, za novčanu nadoknadu, biti saputnici i saučesnici nesrećniku koji, takođe za pare, vozi pogrešnom stranom puta i nada se najboljem. Da se čitati u ključu sveobuhvatne domaće alegorije. Potom će „Heroji ulice“ podsetiti šta je ono što ti u tučama zapravo pada najteže. Ali tu je i začin: nišlijski izbizareno, jedan od momaka u okršaj će poneti i – sekirče. A to nije ništa u odnosu na arsenal koji će u sledeću priču biti unet. Tamo se masakrira kratežom, i to po Durlanu! U godinama između dva izdanja knjige, ovaj zatvorenički skaz oživeo je i na pozornici zahvaljujući maestralnom Marjanu Todoroviću, Stojiljkovićevom zemljaku, u čijim smo izvedbama i ranije, kako glumačkim, tako i onim muzičkim, nalazili autentične likove tih krajeva.
Što nas dovodi do pripovetke u čijem je centru – taman kao i u životima junaka – njegovo veličanstvo vinjak i takmičenje u kondiciji jetre. Ali baš tu ima mesta i za nešto ljubavi. Ona je, dakako, namagljena, raskrhana posrnućima koliko i sve ostalo, no tu je, pomalja se iz olupanih života i nudi makar naslutu da se nešto lepo može i dočekati, ako se manemo iluzije da će lepo doći kroz čedno, uz zumbule i anđelčiće s fanfarama. „Lopuže poput nas“ reći će nam koju o Duletu Palilulcu, švercu alkohola, korumpiranim profesorima i promangupiralim kosplejerima, sve to u zoru nove godine koja, podrazumeva se, neće doneti ništa bolje – osim poneke malene pobede da nas obodri za dalje giljanje kroz kalendar. Za kraj, prigodan vatromet: knjiga se završava spomenutim paljenjem džamije, pirotehničkim spektaklom kakav kod nas na Balkanu obično predstavlja krunu međuljudskih odnosa. Samo, to nije baš kraj-kraj. Jedna lepa jedinica u podnaslovu zbirke sugeriše da će ona dobiti i svoj nastavak, ili nastavke. Herojstvo na Panteleju ne jenjava, tu brige nemajte. Ili je tako bar bilo te 2007. godine, sa svim onim lepim, ružnim i stvarima na prevoju, s ljudima uhvaćenim u vremenu koje ih karikira, raščovečava i ponovo sastavlja u ljude. I s pričama koje ih savršeno fotografišu. Kad sednem s Deksom, osetim se kao da sam u svojevrsnom zadžepku, pobočnoj izraslini na toku stvarnosti, mudro izmeštenoj osmatračnici. „E, moj lebe mekani. Ne se sekiraj, će prođe i to. Ajmo po jednu stomakliju“, reći će mi moj prijatelj, uvek iznova. I tada znam: ja pišem zato što ne umem da javu shvatam tako. A on piše zato što ume. I oba su legitimna, oba su večni lični perpetuum mobile, oba će nas zanavek privoditi istom stolu. Jer,
naposletku, svi smo deo istog ekosistema, po kom bauljamo najbolje što umemo beležeći pripovesti – malo stvarne, malo fiktivne, uvek istinite. Sve u nadi da će biti važne, jer, eto, prođe deset godina. Možda se svet oko nas ne bi sećao kakav je bio da nema priča. Jer, taj svet, ti ljudi, svi mi, danas ništa nije isto… ehm, zar ne? Marko Šelić
INTRO Prvo idu drevne mudrosti. Život počinje u tridesetoj… ili Svaka ulica ima svoj kraj. ili Miroslav i ja smo pederi, jebemo se u zdrav mozak. Posle idu pivo i girice, u lokalu koji je odmah tu, iza ugla. Za stolom gde su svi jednaki, i glupači i filozofi, i dangube i radnici, i alkosi i trezvenjaci. Sedimo, ortaci i ja, čekamo da Mančester Siti uvalja gol Čelsiju i to čekanje prekraćujemo vinjacima. Čekamo da prođe još jedan dosadan dan, čekamo da bude bolje, čekamo da izađe novi album grupe Stereo MC’s… Čekamo, čekamo, čekamo… A onda, negde u gluvo doba se raziđemo… I ja se vraćam na Pantelej, popijem malo vode na česmi u porti crkve, tri metra od mesta gde se desila istorija. Malo razmišljam o tome kako je Stefan Nemanja učio velikog Barbarosu da koristi nož i viljušku i kako se ovaj udavio kasnije u nekom azijskom potoku, ne stigavši da shvati da je život satkan od malih stvari i velikih gluposti. Na kraju se dovlačim u svoju sobu, palim televizor i gledam programe na kojima su političari, turbo-folk zvezde, uvek iste bajate vesti… i shvatam da ne mogu da spavam. Zato uzimam hartiju u ruke i presavijam je napola. Vrh olovke škripeći klizi po glatkoj beloj površini…
I dok na brdima oko Niša gamižu rumene senke jutra, pišem: Bio jednom jedan Grad…
LEVA STRANA DRUMA A sačmara moja tu je i drugo što treba Trošićemo tuđe pare to ne smetni s uma Ispod stotke ga ne spuštam niko nas ne vreba Vozićemo sve do kraja levom stranom druma1 Tom Vejts Bežeći od dosade Vojvoda i ja odlazimo na neka manje snobovska mesta gde ljudi leže ispod stolova i niko ih ne dira, pivo se toči u velike krigle a drusnu konobaricu svi zovu po imenu i štipaju za dupe. Upadamo u zadimljenu birtiju kao u rudarsko okno gde kroz izmaglicu od duvanskog dima u nas blenu naše kolege, voštanožute face sa večitim filozofskim pitanjem na vrhu usana utrnulih od džibre: Je l’ stigla penzija? Nemam pojma. Nosim sa sobom papirnatu kesu koju nam je ulični prodavač napunio kikirikijem. Dok čekamo da stigne prva tura, Vojvoda mi objašnjava razliku između „pinatsa“ i „birnatsa“. „Vidiš…“, kaže on uz široki pokret rukom kojim prinosi zipo upaljač cigareti zadenutoj između usana, „’pinats’, to ti je običan kikiriki, onaj koji jedu deca… Onaj što možeš da kupiš u bilo kojoj prodavnici. ’Birnats’, to ti je veliki, pečeni kikiriki, dobro posoljen, toliko da su na zrnima zalepljene velike gromuljice soli… On se jede isključivo uz pivo…“ „Aha…“, klimam glavom ne kapirajući zašto mi ovo govori. Na kraju krajeva, kikiriki je samo kikiriki. Zar ne?
Dalje razgovor ide svojim tokom. Ženskinje, muzika i Premijer liga. Krigle piva se kotrljaju po drvenom astalu, kao ono kamenje u pesmi Boba Dilana, što se na njega ne hvata mahovina. Peta, šesta, sedma tura… Muti mi se u glavi i zato prelazim na vinjak. Vojvoda i dalje junački forsira pivarke. Malo se zajapurio u licu i non-stop ide u klonju. Razgovor nam je dobio na nivou i živosti. Kako ono kažu stari Latini? Vinum verba ministrat? Trebalo bi da je tako. Postoji jedna interesantna stvar u tom pijanom naklapanju. Uglavnom svako priča za sebe i uopšte ne čuje onog drugog šta govori. Jednostavno sačekaš da sagovornik završi sa onim što ima da kaže i počneš da kenjaš nešto što je tebi u tom trenutku važno. Držiš monolog usred kvazirazgovora. Tako se prazniš. Usred sveg tog našeg prokenjavanja za sto nam seda jedan čiča. U stvari, nije se radilo o čiči, tip se, otkriću to malo kasnije, bližio pedesetoj, ali je zbog veoma humanog tretmana gospodina Života izgledao tako kako je izgledao: matoro i oronulo, kao da ima minimum šezdeset. Ili kao da ga je pregazio tramvaj. I to više puta. Za tren smo zaćutali obojica. Pogledali smo ga, misleći da je u pitanju neki matori alkos koji će ili da se ogrebe za piće ili makar cigaretu, ili da nas časti sa pet-šest tura i dva’es’ ćevapa sa lukom i da nam priča svoju životnu priču, recimo to kako je nekad kamionom prošao pola Evrope, zaradio mnogo love i sve to spiskao na provod i kurve… Vojvoda je, za razliku od mene, bio i iznerviran jer ga je lik prekinuo u izlaganju fascinacije oružjem, naročito beretama i koltovima (nešto što mi je pričao već sto puta uz obaveznu „ovako se repetira utoka“ gestikulaciju praćenu onomatopejom: klik-klak! i beng-beng!), i zato ga je odmah nabusito upitao:
„Je l’ si pitao ti nekog da sedneš? A, matori?“ Tip se samo blaženo nasmešio i rekao: „Bez nervoze, mladi gospodine, izvinjavam se ako sam vas prekinuo u nečemu…“ „Pa jesi nas prekinuo.“ „Izvinjavam se još jednom, ali nisam mogao da odolim iskušenju i ne pridružim vam se…“ O, neeeee…, pomislih. Sad će da bude ono: „I ja sam bio nekad tako lud, mlad i glup, te davne šes’et osme, al’ sam počeo da pijem i da se drogiram, pa sam se tako sjebao za ceo vek…“ „Gledam vas…“, započe on, „mladi, pametni dečaci, baš kao što sam i ja bio nekad… Pa, reko’ sebi, zašto da ne sednem kraj njih i ponudim im taj poslić?“ „Poslić?“, Vojvoda upitno podiže obrve. „Da, ništa posebno… Čista zajebancija.“ Zajebancija? Sad će deda da traži da mu prebijemo komšiju što mu je posekô orah ili da upadnemo kod nekog u garažu i skinemo mu felne sa novog bemvejca. „Tačnije, u pitanju je ponuda kakva se ne odbija“, dopuni sebe matori. „Ponuda?“, opet se začudi Vojvoda. Aha. Znači ima da izvadi iz džepa polovnu čuku ili polutku dopa i da nam ih prodaje za bagatelu. Đubre matoro. „Jedan moj prijatelj…“, započe on. … Jebe mi ženu, dopunih ga ja u mislima. „Ima malih novčanih poteškoća…“ …Uzajmio sam mu 10.000 maraka a on ne vraća, pa bih, eto, voleo da mu prebijete kolena. „Velikih poteškoća…“ …U stvari, ja sam mu već razbio glavu pajserom, pa bih hteo da vas zamolim da mi pomognete da zakopamo leš u Bubanjskoj šumi.
„Ali hajde prvo da popijemo nešto, pa da onda razgovaramo o poslu. Važi?“ Nasmešio nam se predusretljivo, otkrivši nam pritom da je četkicu za zube zaturio iza veš-mašine u vreme dok je još drug Tito bio živ, i okrenuo se ka šanku koji se, kroz zavesu od dima, nazirao u dnu prostorije. „Desanka! Deso, bre!“, pozvao je konobaricu otkrivši nam da je ovde redovan gost. Desa se pojavila desetak sekundi potom, vrckajući debelom guzicom, prišla je našem stolu, podbočila se kao trudnica i upitala ga: „Šta se dereš, bre, Suvajac? Nije ti ovo pijaca.“ „Deso, dušo…“, nasmeši se on snishodljivo, gladeći je pritom po butini, „daj jednu stomakliju i donesi mladoj gospodi šta piju. Vidi ima li nešto na roštilju pa nam i to doturi malo kasnije, važi?“ „Sve za tebe srce…“, reče veselo pozamašna Desa i ode da ubije neku mačku, jer valja od nečeg spremiti ćevape koje ćemo jesti malo kasnije. Gospodin Suvajac (ime ili prezime, šta li je već, pristajalo mu je savršeno, i likom i psihom je podsećao na sasušenu smokvu) okrenu se ka nama. „Tako…“, reče zadovoljno, „sad, da nastavim. Dakle, jedan moj prijatelj je u gadnim govnima. Postoji samo jedan način da se iz njih izvuče. Ja i još neki moji drugari smo mu, eto, dali tu šansu…“ „Pređi, bre, na stvar, Suvanjac“, prekide ga nervozno Vojvoda. „Suvajac, ne Suvanjac“, ispravi ga matori. „Šta je da je… Kaži nam šta u stvari hoćeš od nas…“ „Za početak hoću da uzmete OVO…“, reče Suvajac i elegantnim pokretom položi na sto pred nas dve novčanice od po sto nemačkih maraka. Došlo mi je da, kao Gaga Nikolić u Poslednjem
krugu u Monci, kažem: Galantno, nema šta… Ali ovaj pokretni sunđer pred nama nije imao ničeg gospodskog u sebi, naprotiv, podsećao je na golemog prevejanog štakora. „Šta je to?“, upitah zbunjeno. „Pa vidiš valjda da je kinta, kretenu“, odgovori mi Vojvoda glasom u kojem sam nazreo prizvuk pohlepe. Uvek je bio lakom na pare, žene i alkohol. Na ovo treće naročito. „Mala akontacija…“, nastavi Suvajac, „a kad završimo posao, dobićete još po dvesta…“ U redu, kog treba da ubijemo?, prođe mi pitanje kroz glavu. „Šta je u pitanju, matori?“, upita ga Vojvoda, već vidno zainteresovan. „Ne mogu vam to objasniti ovde u kafani, nije sigurno. Otići ćemo na lice mesta i tamo će vam sve biti jasno…“ „Aha…“, klimnuh glavom odobravajući. U tom trenutku stiže i debela Desa sa ovalom punim ćevapa i parčićima prepečenog hleba koji se u kafanskom žargonu naziva „albanska salata“. Vojvoda oduševljeno kreće u tamanjenje roštilja, čime potvrđuje da nije lakom samo na alkohol, pare i žene već i na hranu. Suvajac pokazuje da se ipak ne razlikuje mnogo od svojih vršnjaka i kolega birtijaša i počinje da nam prepričava kako se najbolji ćevapi služe u jednoj kafani u Leskovcu čija je vlasnica njegova bivša švalerka čiji je muž hteo da ga odstreli da kojim slučajem nije… itd., itd… Kenja on tako, smica one stomaklije iz dva cima, gotovo na eks, pritom zadovoljno mljacka ustima, uživa čovek u svakom gutljaju, pravi alkos. Meni sve nešto kao sumnjivo, al’ se trudim da ostanem hladan, mezetim one ćevape, pratim Suvajčev tempo duplim vinjacima, vidim da ga nervira to što mogu da popijem više od
njega i to mi pričinjava neko neobjašnjivo zadovoljstvo. A on kenja li kenja, za pola sata nam je ispričao šta mu se sve događalo u rasponu od sedamdesetih do devedesetih, ja ga kao slušam, pijuckam vinjak, a Vojvoda tamani one ćevape kao gladna godina, gotovo i da ne diše, samo s vremena na vreme podigne glavu, promrmlja nešto Suvajcu u znak odobravanja i nastavi sa ožderavanjem. „…I tako, pustim ja mašinu na ler, a nju zgrabim za sisu. Gde ćeš sad, kurvo?! Mislim se… Ima da padne karanje, ima da je rasturim“, zapenio Suvajac da nam prepričava svoje ljubavne doživljaje, to je verovatno bilo u vreme kada je kita još mogla da mu se digne – znači pre trideset godina. Ja ga slušam i ne mogu da verujem da neko može toliko da laže. „Počne ona kao da se prenemaže… Al’ nisam ni ja od juče. „Daj ne seri, bre, Suvanjac“, prekide ga Vojvoda grubo, „šta ti misliš, da smo mi neke zagoretine pa će da padnemo na te tvoje priče?“ „Priče?“, zavapi Suvajac gotovo uvređeno. „Dok sam ja karao najbolje pičke od Vardara pa do Triglava, vi ste…“ „Znam, znam…“, klimnu Vojvoda glavom, „mi smo se klatili u ćaletova muda. Stara žvaka, svi ste vi bili veliki jebači, nekad davno, na ORA 1972. Napupele omladinke i sisate skojevke. ’Odi mala da vidiš kol’ka mi je drška od lopate i te fore… Ali, jebiga, Suvanjac, vreme prolazi, kita sve manja i sve neposlušnija, ’oćeš da piješ litar brlje dnevno a da đoka gleda non-stop u plafon, ne može to, ne može…“ „Misliš?“, sad je Suvajac već bio pogođen ovom Vojvodinom pričom, svi matorci su isti, pomeni im nedostatak potencije od kog svi pate al’ ne priznaju, i ima da popizde, „znaš li ti da sam ja…“
„Znam, znam…“, opet ga Vojvoda prekide odmahujući rukom, „sad ćeš da mi pričaš kako si kao mlad kitom lomio orahe… Sve sam to već čuo od tipova sličnih tebi. Ima vas ko skakavaca. U svakoj birtiji odavde do Niške Banje po jedan sto u uglu rezervisan je za takve slične tebi. Popijete po dva piva i počnete da penite o tome kako ste nekad bili neko i nešto, čisto da zaboravite kako ste sad niko i ništa…“ „Ja? Niko i ništa?“, sad je Suvajac već bio uvređen, usne mu se tresu, drhtavim rukama traži po džepovima pantalona cigarete, ali usled prevelike nervoze ne uspeva da ih pronađe, što ga dodatno nervira. „Znaš li ti, mali, ko sam, bre, ja? Znaš li ti da mene…“ „Ne znam i ne interesuje me“, reče Vojvoda bezosećajno. „Interesuje me samo da bez problema završimo taj posao.“ Suvajac zausti nešto da kaže, ali odustade. Podiže čašu da iskapi svoju stomakliju, ali shvati da je prazna, nervozno pogleda ulevo, zatim udesno, onda podiže ruku i pozva konobaricu: „Deso! Deso! Duplu stomakliju ovamo!“ Desa je bila vrlo ekspeditivna i puna saosećanja za njegov hronični alkoholizam, tako da mu je ekspresno donela naručenu dozu izbegavši tako da joj mušterija rikne od nervoze čekajući da u jetru ufiksa potrebnu količinu alkohola. To je tajna uspešnih birtija: brza usluga i jeftin asortiman. Znam mnoge fine kafane koje su propale jer je konobarima trebalo vek i po da vam donesu naručeni vinjak, kao da idu u Kruševac po njega. Da ne dužim mnogo, ja sam diskretno skrenuo pažnju već dobro pijanom Vojvodi da ne podjebava više matorog naduvenka jer bismo zbog te njegove ružne i većini ljudi strane sklonosti da uvek kaže ono što misli mogli da ostanemo bez obećanih para.
Elem, negde oko ponoći, Suvajac je počeo da kukumavči kako treba da krenemo jer nas neki ljudi na nekom mestu čekaju. Nekako sam uspeo da ubedim Vojvodu da je vreme za fajront i sva trojica smo krenuli napolje. Tamo je Suvajac iz trećeg puta uspeo mobilnim da okrene svog prijatelja taksistu koji je veoma brzo svojim malo ostarelim i malo izlupanim mercedesom stigao ispred rupe u kojoj smo se ucirkavali večeras. Golema jedna copina, sa glavurdom zavarenom za široka ramena, provirila je kroz prozor auta i brundavim glasom rekla: „Znači, ipak si uspeo, Koštunjavi. A?“ Vojvoda je prasnuo u smeh čuvši Suvajčev nadimak, na šta se ovaj samo kiselo nasmešio i pozvao nas da uđemo u kola. Copina je dala gas i krenula prema bivšem Bulevaru Lenjina. Glasno je prokomentarisao: „Pravo da ti kažem, dobrovoljce za ovakvo nešto jedino si mogao da nađeš u Desinoj rupi. Samo tu dolaze takvi pacijenti.“ „Šta ćeš…“, škrto je promrmljao Suvajac vadeći paklu crvene drine bez filtera. „Koštunjavi!“, dreknuo je Vojvoda oduševljeno, očigledno rešen da Suvajcu ubije par milijardi nervnih ćelija. „Pa ti si moj čovek! Pušiš drinu bez filtera! Svaka čast. Oduvek sam govorio da je to najbolja cigara na tržištu.“ Suvajac proguta knedlu i upita ga nevoljno: „’Oćeš ti jednu?“ „Neka, fala. Od tih sranja se dobija rak na plućima. Tebi se može. Ionako ćeš za koju godinu da rikneš od ciroze jetre…“ Da, da… Suvajac je bio pravi primer toga šta sve naš čovek može da istrpi zbog love, jer Vojvoda nije prestao da ga zajebava tokom čitave vožnje, u
čemu mu se kretenskim komentarima i glasnim grohotom pridružio i glavati vozač. Negde oko pola jedan konačno smo i stigli na odredište. Bio je to jedan parking u Duvaništu, novoizgrađenom naselju koje se nalazilo odmah iza Bulevara. Tu je bilo parkirano nekoliko taksija i dva automobila sa stranim registracijama. I upravo su oni bili najzanimljiviji. Blistavi metalik-crni mercedes sa ravnim farovima, zaobljen, elegantan, lep… I tamnoplava frontera, džip svačijih snova, doduše, nije ništa naročito kao terenac, ali je zato odličan za vožnju gradom, kurčenje i mažnjavanje riba. Upravo se pored njega i kurčio balavac u plavo-žutoj trenerci, kraj koga je u pozi „jebem se za pare“ stajala poluobnažena sponzoruša. Glavonja je uparkirao svoj olupani merdžan upravo između ova dva auta i počeo mahnito da trubi ortacima taksistima koji su takođe bili na parkingu. „Evo… Stigli smo“, nasmešio se Suvajac i izašao iz auta. I mi smo postupili isto, doduše malo opreznije od njega, nikad ne znaš šta te čeka kad imaš posla sa ovakvim tipovima u ovo doba noći. Parking je bio prostran i prazan, bazdeo je na benzin i ulje, ravno preko puta nas stajali su taksisti i nešto se domunđavali, onaj balavac je pušio dugački marlboro i gledao nas nezainteresovano, a njegova klonirana plavuša obraćala je pažnju samo na sebe. Iz crnog merdžana tada je izašao solidno podgojen tip u odelu, držeći akten-tašnu u rukama. Stavio ju je na haubu auta i pozvao Suvajca i jednog taksistu da mu priđu. „Dobro“, zabrundao je kada su to učinili, „imamo dobrovoljce. A gde je vozač?“
„Evo ga, samo što nije…“, kezio se Suvajac snishodljivo. „Nemoj ti mnogo da sereš, Koštunjavi. Ovo je precizan posao i treba da se dolazi na vreme. Nemam ja celu noć da se izdrkavam ovde sa vama.“ Nije prošlo ni pola minuta a na parking je stigla i zvezda večeri u muzejskom primerku golfa jedinice. Parkirao ga je tik uz debeljkov mercedes i izašao napolje, zdepast proćelav tip koga je Suvajac odmah oslovio kao Čkalju. „Pa dobro, gde si, bre, ti?“, zavapio je Koštunjavi. „Šta se, bre, nerviraš, znaš da Čaki nikog ne ispaljuje.“ „Ne nerviram se, nego ne volim…“ „Imaš li moje suvozače?“ „Aha…“, rekao je Suvajac i malo se pomerio u stranu da nas Čkalja bolje zagleda. Zagledali smo i mi njega. Onizak, neugledan, sa buljavim očima i licem boje pergamenta, verovatno Suvajčev ortak po čašici. Nosio je kožnu jaknu kaki boje, jednu od onih koje su bile popularne sedamdesetih, kariranu košulju i izlizane pijačarske farmerke, delovao je jadno i smešno u isto vreme. Fizionomija mu je bila takođe interesantna: velika glava na kojoj se isticao krompirast nos, nigde vrata, široka ramena, pivska stomačina, nigde dupeta i par mršavih nogu, jedna za kvačilo, druga za gas. „Pa i nisu nešto…“, prokomentarisao je paleći cigaretu. „Nisam mogao da nađem bolje“, pravdao se Suvajac. Pogledao sam u Vojvodu. Brada mu je drhtala, činilo mi se da će sledećeg trenutka da skoči i da obojicu podavi zubima. „Dosta više sa sranjima“, oglasio se debeli iza nas. „Ajde da radimo posô!“
Suvajac nam je prišao i počeo da objašnjava situaciju. „Ovako stoje stvari… Čkalja će da vozi, vi ćete da budete s njim u autu. Voziće preko Bulevara, Sremskom ulicom, pa desno do parkinga iza Medicinskog fakulteta… Znate taj put?“ „Aha…“, lenjo klimnuh glavom. „Šta je naš posao u svemu tome?“, upita ga Vojvoda. „Pa to…“, promuca Suvajac, „da budete s njim u kolima.“ „Samo to?“ „Samo to.“ „Je l’ ti mene zajebavaš?“ Tada se u čitavu priču umeša debeli tip sa aktovkom. „Objasni klincima sve do kraja, Koštunjavi. Nemoj da se femkaš ko seoska mlada.“ „Dobro… Dobro…“, mrmljao je Suvajac, „ovaj… Čkalja će da vozi…“ „Ajde?!“, zapanjio se Vojvoda. „Negde oko sto kilometra na sat…“ Pogledali smo se. „Levom stranom druma. To jest, u pravcu suprotnom od pravilnog.“ Više nam nije bilo do šale. Vojvoda je odmah planuo u svom stilu. Prvo je Suvajca nazvao matorim alkosom i prejebotinom, onda mu je iznaređao sve žive i mrtve članove familije i najzad mu postavio logično pitanje: „I ti misliš da ćemo mi to da uradimo za jebenih trista maraka? Pa ti nisi normalan!“ „Mislim…“, počeo je Suvajac diplomatski, „nije to tako zajebano kao što izgleda, u ovo doba gotovo i da nema saobraćaja, a Čkalja je odličan vozač…“ „Stvarno? Pa zašto mu onda ti ne budeš jebeni suvozač?“
„Znate, ja sam star…“, započe Suvajac da se prenemaže. „Ma nemoj?! Pa zato ’oćeš da ja poginem u cvetu mladosti?!“ „Nisam tako mislio…“ „Hiljadu.“ Nastade duga i te kako neugodna sekunda tišine. „Koliko?“, zavapio je Suvajac. „Hiljadu“, potvrdio je Vojvoda suvo. Baš je umeo da tvrdi pazar. „Maraka?“ „Jok! Unučića stomaklije! Naravno da su marke u pitanju, pizda ti materina izlapela!“ Suvajac je unezvereno zavrteo glavom i okrenuo se ka ostatku ekipe rezignirano uzdahnuvši. „Ja ne mogu… Ovo je previše.“ „Naravno da možeš!“, sasekao je debeli tip njegovu patetičnu paradu. „Opet si hteo da se ugradiš, a, Koštunjavi? Kakav si ti lihvar! Daj deci te pare i prestani da se praviš lud. Danas su velika muda retka pojava, zato i treba da se plate.“ Suvajac je par trenutaka preračunavao nešto u sebi, kao Emir Kusturica u reklami za pivo. Sve to je trajalo par sekundi, a onda se Suvajac baš kao i Kusta na TV-u okrenuo i umesto čuvene rečenice „Pivo za društvo!“, samo tiho promrmljao: „U redu… Ali pare dobijate posle vožnje.“ „Neće moći ove noći!“, ponovo se ubacio Vojvoda. „Sve odmah. Otkud znamo da li će uopšte biti posle vožnje?“ Ovo je Koštunjavog opet bacilo u teška i filozofska razmišljanja, nešto je mumlao sebi u bradu, računao na prste, žmirkao… Onda je samo poraženo rekao: „U redu.“ Šta da vam kažem? Bili smo oduševljeni. Sam Bog je hteo da nama sirotanima tek tako, iz vedra
neba, padne hiljadu marona u krilo. Kakvi smo mi srećnici. Već sam zamišljao šta ću sve uraditi sa svojom lovom. Prvo ću da odem na neko fino mesto da se ožderem i obločem, ima da lepim svircima pare na čelo i maltretiram konobare. Posle ću sebi da nakupujem gomilu stvari: nove patike, nove farmerice, dres Sakramento kingsa sa natpisom Stojakovic na leđima, soni plejstejšn, muzičku liniju, sve Vejtsove albume, komplet Alana Forda, sabrana dela Čarlsa Bukovskog… Uh… Toliko stvari, a samo hiljadu maraka. Suvajac nam je prišao sa izrazom neskrivenog očaja na licu. Iz unutrašnjeg džepa kožne jakne izvadio je urolan podebeli svežanj novčanica povezan crvenom gumicom. „Oho-ho! Stigla turšija!“, oduševljeno je uskliknuo Vojvoda. „Al’ si ti pod kintom, Koštunjavi! Ima se – može se, a?“ Suvajac je samo duboko uzdahnuo, kao da će dušu da ispusti, i počeo da broji lovu. Samo da ste videli tu scenu. Kako je koju novčanicu spuštao na Vojvodin dlan, tako je gutao po knedlu, sreća što svota nije bila malo veća jer bi se na kraju rasplakao. Kad je izbrojao i dvadesetu banknotu, brzim pokretom vratio je svežanj u sigurnost unutrašnjeg džepa jakne, podigao glavu i uputio nam pogled pun neizrecivog bola. Izgledao je kao da je umesto love upravo morao da nam priloži levo plućno krilo ili sina jedinca. Završivši tu formalnost, vratili smo celu stvar u predviđeni tok i spustili tenziju. Sad je ostalo ono najvažnije. Vožnja. Kao da nam je čitao misli, Čkalja se oglasio iza naših leđa: „Sinovci! ’Oćemo li!?“ Naravno da ’oćemo. Sad se već nije moglo nazad. S obzirom na količinu novca koja je bila u
opticaju, ovo je bila veoma krupna igra. Čuo sam da se slična klađenja odvijaju u Beogradu već godinama. Isprva su ih radili taksisti u doba one velike inflacije. Polože lovu njih deset ili više, a jedan od jadnika prolazi u tri noću kroz crveno na nekoj raskrsnici brzinom koja ne sme da se spušta ispod stotke. Neki novinar je to nazvao „srpskim ruletom“. Na TV-u sam viđao neke od neslavnih završetaka ovakvih klađenja. Zgužvana gomila metala, parčići stakla na sve strane, i nečije telo priklešteno unutar onog što se nekad nazivalo auto. Neki siroti taksista s nogom još uvek na papučici za gas. Nisam imao pojma da se taj trend preselio i ovde kod nas. Bilo je i krajnje vreme. Niš već dugo boluje od bolesti znane kao „beogradizacija“. Što samo oni da budu metropola? Izgleda da je u čitavu večerašnju situaciju upletena gomila taksista, koji su organizatori, gomila dokonih tipova sa džepovima bez rupa, kakav je ovaj ružni balavander ovde i, pretpostavljam, ostatak ekipe koji će biti na tri raskrsnice koje treba da prođemo i na platou iza Medicinskog fakulteta. Onaj debeli skot dođe mu nešto kao glavni bankar i generalni supervizor, da sve prođe kako treba, demokratski i slobodno. Baš kao i izbori onomad. A Suvajac je tu bio nešto poput menadžera. Verovatno je bila njegova ideja da vozač u kolima ima saputnike. To podiže rizik i broj eventualnih žrtava. Samim tim rastu kvote i količina love u opticaju. Jebeno genijalno. Samo je trebalo pronaći još dve budale kojima je život dosadio. Mene i Vojvodu. I tako… Uzesmo ja i Vojvoda lovu i lagano uđosmo u Čkaljin krš. Nismo se plašili.
Bili smo suviše pijani i glupi za tako nešto. A zašto smo mi uopšte ušli u taj jebeni auto, rizikujući da pogubimo glave? Reći ću vam. Bili smo željni. Znam šta ćete pomisliti… Da smo bili željni avanture. Ma jok. Ko je proživeo svoje najbolje godine života u devedesetim, pregurao preko glave tri rata, jedno bombardovanje i jednu hiperinflaciju, svakako je sit avanture i uzbuđenja za ceo život. I ja i Vojvoda smo deca lošeg vremena, baš kao što to lepo reče neki naš roker u pesmi koju sam nedavno čuo na radiju. Nismo mi željni nikakvih suludih dogodovština, nikakvih adrenalinom nabijenih doživljaja ili bilo kakvih drugih sranja, od svoje petnaeste imali smo ih i previše. Nismo želeli ništa o čemu bismo sutra pričali unucima jer ćemo za njih biti isto ono što su nama sad naši dedovi: izlapele starkelje koje te svaki dan guše istom pričom koju su ti ispričali juče, prekjuče i pre deset godina. Istina je da smo željni love. Love koja će nam kupiti sve ono što smo propustili za poslednjih deset godina. Love zbog koje više nećemo morati da zavidimo drugima. Da se osećamo bedno. Da bežimo iz škole jer smo gladni. Da nosimo pocepane patike jer nemamo para za bolje. Da idemo peške ili se švercujemo u autobusu. Da pijemo jeftine brije i vino na točenje. Da po hiljaditi put teramo kevu da nam krpi poluraspadnuti petstokec. Da izlazimo po ćumezima i jurimo polovnjače jer su sve gotivne ribe svojom fronterom pokupili kreteni u plavo-žutim trenerkama. Tako je. Lova je bila naš fetiš. Naš cilj. Naša svrha. Čkalja je startovao motor i olupani golf je zabrundao. Vojvoda je sedeo napred, a ja na zadnjem sedištu.
„Majstore…“, rekao sam, „vozi pažljivo… ’Leba ti.“ Čkalja se okrenuo ka meni. Video sam da su mu oči zakrvavljene kada me je zadah džibre zapahnuo pravo u lice. „Sinko…“, rekao je, „nemoj se ništa brinešššššš…“ A onda je dao gas. Silina starta zalepila me je za sedište, zamalo glavom nisam udario u zadnje staklo. Izleteo je na ulicu u stilu holivudskih kaskadera, bez imalo respekta i mozga. Kazaljka na brzinomeru poskočila je poput divljeg ždrepca ustremivši se ka podeoku sa brojem 100. Osetio sam da mi se u tom trenutku pripišalo. Ne znam šta je Vojvoda tada osećao, ali on je već bio zaokupljen pričom našeg večerašnjeg vozača. „Sinko!“, dreknuo je Čkalja da nadjača buku rashodovanog motora. „Kod čika Čkalju nema zime! A ovaj moj drugar, Suvajac… To je peder!“ „Znam ja to i bez da mi kažeš“, potvrđivao je Vojvoda. „On ’oće da zaradi tako što tera Čkalju da turi muda u procep, a posle će da priča kako sam mu pajtos i ortak. E pa, nije Čkalja raso na bananu. Kad se sve ovo završi, jebaću mu sve po spisku!“ „Dobro, dobro…“, spuštao je tenziju Vojvoda, „nemoj da se nerviraš. Od tog odumiru moždane ćelije. Osim toga, možemo i da se spucamo u neku banderu…“ „Ma ne beri brigu, sinko…“, tešio ga je Čkalja posegnuvši istovremeno rukom u kasetu. Sekundu zatim u ruci mu je bila flaša od pola kile manastirke, dobro je potegnuo, ne skinuvši pogled sa druma, a zatim ponudio rakijom i suvozača. „Pa kad je već tako…“, promrmljao je Vojvoda, prihvatio flašu, prekrstio se i dobro potegao iz nje. „Bože, Bože… Ako te ima… Čuvaj ove naše prazne
tikve… Znaš da nismo tol’ko loši, samo smo budale, jebiga.“ Nakon ovog malog monologa, koji bi neko mogao da nazove i molitvom, Vojvoda je prosledio manastirku na zadnje sedište, do mene. Već smo bili izlazili iz Duvaništa i redovi urednih dvospratnica ostali su iza nas. To je ujedno bila i najbezbednija deonica noćašnje trkačke staze, mirno naselje u kome svi već uveliko knjavaju, bez žive duše na ulicama. Kada smo skrenuli levo i ustremili se ka Sremskoj, sa leve strane sam na trotoaru primetio parkiran taksi i dva tipa pored njega. Izgleda da mu to dođe kao neki kontrolni punkt. Približavali smo se prvoj raskrsnici, sa ove distance izgledala je pusta, ali ko zna, možda baš kad budemo prelazili preko nje, sa leve ili desne strane u punom gasu naleti na nas neki napaljeni balavac u kolima koja je ukrao od tate. Video sam kako se prizor preda mnom uvećava, pusta raskrsnica i mnoštvo semafora na njoj. Naprezao sam oči da vidim da li je upaljeno zeleno svetlo. Nisam uspevao da razaznam boje. Sve mi se nekako mutilo pred očima. Dobro sam potegao iz flaše. Približavali smo se, slika je bila sve veća a boje jasnije. A onda, na pedesetak metara od raskrsnice spazih da je upaljeno crveno svetlo. Pokrio sam oči rukama, i u tami u kojoj sam se obreo za tren čuo sam samo Čkaljino nerazgovetno brbljanje: „Sinko… Jebem gi u usta… Pare… Zelenaši… Smradovi… Majke im ga nabijem… Eve ga…“ Slika koja se tad stvorila u mojoj glavi bila je jasna i neopisivo živa. Raskršće. Dva slupana automobila. Miris krvi. Miris benzina. Polomljene ruke, polomljene noge, polomljeni vratovi… „Daj tu manastirku ovamo, drčniku!“
Vojvodin glas me trgao iz transa. Sklonio sam ruke sa očiju i video kako ulazimo u Sremsku, bila je to dugačka i prava ulica. Moj drugar je bio neobično smiren, baš kao naš vozač koji je i dalje lomotio nešto sam za sebe: „Meni su svi govorili: ne valjaš, Čkaljo. Mnogo šljokaš, juriš kurve, ne jebeš živu silu… A ja sam si samo živeo svoj život. Šta nji’ zabole što ja idem po kafane i jurim ženske? Mislim… To je moja privatna stvar. Svako treba da ima tu… Kako se zove… Intimu.“ „Da, da…“, potvrđivao mu je Vojvoda i natezao rakiju. „Baš tako. U pravu si ti…“ „Vidiš ova kola… To sam ja zaradio“, reče Čkalja, a onda se okrenu ka Vojvodi i podiže ruke da mu pokaže dlanove. „Sa ove dve ruke…“ „Ma… Ne puštaj volan, pacijentu!“, dreknu Vojvoda. Čkalja ga začuđeno pogleda, vrati ruke gde su i bile, pa svetački smireno nastavi dalje sa pričom: „A ljudi su ti čudna sorta… ’Oće da se jebu a da im ne ulazi. Ne može to. Ja sam, vidiš, znao kako treba. „Vidim kol’ko si znao…“, promrmlja Vojvoda. Čkalja se tad malo naže napred, da bolje vidi put pred sobom, zatim se odmače nazad i sa izrazom iskrenog čuđenja na licu reče: „Vidi ove budale… Idu u suprotnom pravcu.“ Na dve ili tri stotine metara od nas video sam par farova. Nečiji automobil nam se približavao vrtoglavom brzinom. „Ne idu oni u suprotnom pravcu, nego mi, budalo!“, zaurlao sam. „Pa to je valjda logično! Nisi valjda mislio da ćeš da dobiješ pare za lagano vozikanje kroz grad?!“ Čkalja je i dalje imao onaj isti „jebem li ga šta ovde nije u redu“ izraz na licu. Ti farovi su nam se približavali kao oči neke džinovske mačke, praćeni
zvukom sirene. Više nije bilo vremena da se bilo šta kaže, samo sam zurio u njih poluotvorenih usta, iščekujući škripu guma, tresak, okretanje, bilo šta… Međutim, ništa od toga se nije desilo. Čkalja je samo dobro zagrizao filter gotovo ispušene cigarete, cimnuo volan desno, pa onda levo, farovi su projurili pored nas i izgubili se u dubini Sremske ulice. Bio je to stvarno dobar manevar i matori alkos za volanom izveo ga je u maniru vozača Formule jedan. Bio sam iskreno zadivljen. Vremena za opuštanje, međutim, nismo imali. Pri vrhu Sremske ulice čekala nas je još jedna raskrsnica, ovog puta ona koja je nastajala ukrštanjem sa Bulevarom braće Tasković. Dakle, dve veoma, veoma prometne trake… Čkalji je sve ovo očigledno bilo pomalo dosadno i išlo mu je na nerve, tako da je dodao gas još više, kazaljka na brzinomeru je udarila u 120, moj krvni pritisak u oblake, dok se Vojvoda samo stisnuo u svom sedištu, držeći čvrsto u ruci flašu manastirke, nem i pogubljen. Uleteli smo direktno kroz crveno, cika sirena zaparala je vazduh, s leve strane se pojavio kombi, sa desne crveni stokec. Čkalja je za dlaku izbegao da ga beli kombi opali sa boka, brzo je motao volan dok je naglas ispaljivao rafale psovki. Stokec je išao direktno na nas, video sam usplahireno lice vozača, ubledelo od straha, video sam da je bespomoćan, a onda… Još jedan Čkaljin vešti manevar u ludoj brzini, cimanje volanom levo i desno, još par psovki… Stokec je prozujao pored nas odnoseći uplašenog vozača u pravcu Niške Banje, a Čkalja je uspeo da ispravi auto i skrene udesno. U susret nam nije išao nijedan auto i mogli smo da odahnemo. Na trotoaru sa desne strane videli smo dva parkirana taksi vozila i šačicu tipova u stanju
euforije. Vojvoda im je u znak pozdrava pokazao visoko podignuti srednji prst desne ruke. Minut ili dva potom, Čkalja je skrenuo u ulicu pored Medicinskog fakulteta i obreo se na platou iza te ogromne, oronule zgrade u kojoj je država trošila silne novce na školovanje onih koji će sutra ubijati ljude na operacionim stolovima, primati teliće i prasiće u obliku mita ili prepisivati penicilin onima koji su alergični na njega. Trka je bila završena. Čkalja je parkirao svoj olupani bolid nasred platoa gde su nas čekali naši poslodavci i naši navijači, bilo je tu podosta sveta, taksisti, kladioničari, bogatuni, alkosi, dobre ribe… Svi oni su večeras uložili lovu, dok smo mi sirotani uložili svoje živote. Tako mu je to… Svako daje ono što ima. Izašao sam iz auta potpuno izgubljen, kolena su mi klecala i bio sam poprilično dezorijentisan, mutilo mi se pred očima. Neki tipovi su galamili oko mene, tapšali me po ramenima i čestitali mi. Pogledao sam ih kroz onu koprenu koja mi se navukla pred oči. Njihova lica su mi bila sve samo ne ljudska. Nekako izdužena, s nakaradnim osmesima, s velikim tamnim rupama umesto očiju. Dok sam se probijao kroz špalir debila, videh da jedan od njih u ruci drži limenku piva, istrgao sam mu je iz ruke i nategnuo, poznati opori ukus me je prosvestio. Ispred sebe ugledah Čkalju kako prima čestitke. Samo se smešio i skromno slegao ramenima. Iz te mase oduševljenih praznoglavaca izdvojio se i naš drugar Suvajac, sa širokim dupeuvlakačkim osmehom na usnama. Stežući čvrsto svežanj maraka u jednoj ruci, rekao je nešto kao „Alal ti vera, majstore“ i krenuo da se rukuje s njim. Ta njegova koščata, zelenaška ruka ostala je da beživotno visi u vazduhu, usledio je jedan dug
trenutak ispunjen tišinom. Suvajcu je bilo neprijatno, delovao je jadno u toj rupi ispunjenoj Čkaljinim prezirom u kojoj se iznenada obreo, zaustio je nešto da kaže, ali nije uspeo. Čkalja mu je čvornovatom šoferskom šakom pripalio debelu šamarčinu, od koje se ovaj srušio na asfalt. Zatim je pljunuo ispred sebe, kao da na taj način želi da upiše neku vrstu granice između njega i Suvajca, koji ga je, ponižen, gledao iz žablje, ili još bolje, beskičmenjačke perspektive. Onda se okrenuo i otišao do debelog tipa da pokupi lovu zbog koje je noćas stavio glavu u torbu. Ljudi su lagano počeli da se razilaze jer trke su, bar za ovo veče, bile okončane. Suvajac je, još uvek ležeći na zemlji, sačekao da se svi raziđu, a onda obrisao krv s donje usne i počeo da sabira rasute novčanice. Gledao sam ga kako ih grabi svojim dugim prstima kostura, kako ih gužva i gura u unutrašnjost jakne mumlajući nešto sebi u bradu. Gledao sam tu grotesknu lekciju iz pohlepe i nisam mogao da verujem rođenim očima. Pitao sam se šta će učiniti s tom lovom, tako mator, promašen i glup… Tada mi je prišao Vojvoda noseći u rukama svežanj maraka kao pobedničku zastavu. Bio je pijan i oduševljen. „Hej, brate…“, rekao je. „Sad ćemo da jebemo kevu, čoveče… Sad ćemo da jebemo kevu!“ Zgužvao sam limenku nikšićkog i bacio je. Pogledao sam ga i nehajno promrmljao: „Aha…“ „Ej, momci!“, začusmo glas iza sebe. Okrenuli smo se i videli Čkalju kako ulazi u svoj auto. „Bili ste dobri večeras!“ Podigao je palac leve ruke u znak pozdrava i dao gas.
Nestao je u oblaku prašine. Za njim su krenuli ostali. Mercedesi, džipovi, bemvejci, sa ljudima u sebi… Mašine u mašinama. Za tili čas bili smo sami na tom jebenom parkingu, Vojvoda i ja. „Šta sad?“, upitao sam svog druga. On je napravio neki zamišljen izraz i podigao pogled ka vedrom nebu posutom zvezdama. „Ja sam za burek. A ti?“ „Može“, klimnuo sam glavom. Tu iza ugla bila je dobra buregdžinica nekog Goranca Hekija. Valjda radi u ovo vreme… I šta da kažem… Hiljadu marona je mnogo para. Bar se tako čini. Vojvoda je već sledećeg popodneva na svojim vratima ugledao poznato lice. Bila je to njegova bivša devojka i nikad prežaljena ljubav, Ceca. Nije joj dugo trebalo da dozna kako se njen bivši dokopao velike love. Ruku na srce, nije joj mnogo trebalo ni da ga opelješi. Cirka dve ili tri nedelje… Ja sam bio malo pametniji. Svoje marke sam uglavnom spiskao na muzikante, pijanke i taksi… Ništa od soni plejstejšna, muzičke linije, Vejtsovih albuma, kompleta Alana Forda, sabranih dela Čarlsa Bukovskog… Tako mu to ide. Nije velika lova za ljude kao što smo mi. Ne umemo da štedimo. Nekako nam je teška dok je nosimo u džepu, nismo navikli, zato je i razbacujemo na sve strane… Kad sam se jednog jutra vraćao iz neke kafane, onako polumrtav od takozvanog noćnog života, prolazeći kroz podzemni prolaz video sam u jednom izlogu ljubičasti košarkaški dres. Na leđima je pisalo Stojakovic. Ušao sam u radnju i zgodnu
prodavačicu pitao za cenu. Kada mi ju je rekla, zavukao sam ruku u džep. Imao sam taman toliko. Eto, uvek kad krenem na basket, setim se te moje i Vojvodine avanture… Ja sam, za razliku od njega, sebi sačuvao neku trajnu uspomenu. U onaj Desin ćumez dugo nismo zalazili, ne zato što nismo hteli, već zbog čistog sticaja okolnosti. Ipak, prošle zime smo posle neke žurke u klubu studenata Pravnog fakulteta nekako zabasali i u taj ćumez. Seli smo za isti sto i naručili pivo. Pola sata kasnije u lokal je ušla poznata faca. Suvajac je prošao pored nas kao pored prodavnice polovne robe. Nastavili smo da cirkamo pivo, nismo se mnogo uzbudili zbog toga. Petnaestak minuta potom, preko Vojvodinih ramena gledao sam dva momka u separeu kako nešto pijano naklapaju. Video sam kako im matori suvonjavi tip prilazi i nepozvan seda za njihov sto. Video sam kako nešto razgovaraju i kako Suvajac elegantnim potezom ruke polaže dve novčanice od sto maraka na sto ispred sebe. Nasmešio sam se, podigao ruku i pozvao još po jednu turu za mene i Vojvodu. Biće ovo duga noć. Napolju je vejao sitan sneg, a na prozorima birtije zima je ledenim prstima oslikala neke čudne hijeroglife. Srce grada bilo je tvrdo i smrznuto. Nije ni čudo, kroz njega je proticala ledena Nišava. Pripazite se kad budete išli kući. Asfalt je vlažan i klizav… A čuo sam i da gradom neki ludak juri levom stranom druma.
HEROJI ULICE Seti se dana kada su ulične tuče bile ispit Milan Mladenović Nikad nisam bio žestok tip. U stvari, ne znam ni šta to uopšte znači. Jesu li žestoki oni tipovi što se naroljaju pa maltretiraju slučajne prolaznike ili su to možda oni koji ti, ako ih samo okrzneš pogledom, dobace: „Šta buljiš, majmune?“ Možda je žestoki tip bio debeli Pikolo koji je nas klince čekao posle škole i izvrtao nam džepove? Uvek sam znao da ga prejebem, krio bih novac u čarapi ili nekom unutrašnjem džepu pa onda trčao kod Velje u fliperanu da potrošim pare igrajući Feniks i stoni fudbal. Jedno znam. Ne možeš večito biti žestok momak. Pijane budale kad-tad dobiju pivsku flašu u glavu, a oni koji ne vole da u njih neko bulji na kraju dobiju veoma bolne argumente da je to jedna od životnih neminovnosti. Debeli Pikolo je jednog letnjeg popodneva početkom devedesetih umesto love od nepoznatog počinioca dobio za uspomenu šrafciger u svoje ogromno čkembe. Ne, nikad nisam bio žestok momak. Nisam umeo da napravim tu tvrdu facu od koje bi se plašili balavci, da se oslonim na zid i pijuckam sitno žmirkajući očima, da gurnem palčeve u džepove od farmerica i lažem kako sam sinoć prebio trojicu čisto iz zezanja. Ne, ja sam se klonio sranja kad god sam mogao, ali se zato sranja nisu klonila mene, izgleda
da sam im bio zanimljiv, ovako nezainteresovan za mangupiranje i kurčenje, lenj i sklon porocima. Ma koliko se trudio da izbegnem nepotrebna kačenja sa budalama, rasprave koje se završavaju razbijanjem nečije glave, dobacivanja tuđim devojkama koja se pretvore u masovne tuče, mene je neki baksuz terao da uvek sve krene naopako. I uvek bi se posle gradom pričalo kako je neko nekog žestoko odrao od batina, kako je neko ispao faca i mudonja. Ulica bi tada, čisto iz nehata, rađala svoje heroje. Mangupe iz centra i sa periferije, čuvene po tome što su prebili ovog ili onog, što mogu da ulete jedan na deset, što su dovoljno glupi i ludi da se marišu a da ne pitaju ni sebe ni druge zbog čega to rade. I stvarno, bilo je mnogo onih koji su želeli da se pročuju i dokažu, baš kao u onoj staroj, patetičnoj pesmi Prljavog kazališta: „Želio sam biti heroj ulice, bar jedan dan, djevojko, bar jedan sat…“ Bio je to prohladni novembarski dan na izmaku. A ja baš i nisam bio nešto raspoložen za izlazak, vrteo sam se po sobi, pokušavao da čitam stare epizode Dilana Doga i preslušavao albume Pougsa, taman sam bio stigao do „Bujica viskija“, kad je telefonsko ZVRRRRR počelo da se probija kroz pukotinu od glasa Šejna Makgauana. Isključio sam kasetofon negde na mestu gde bezuba pijandura peva: I am going, I am going, Any which way the wind may be blowing, i podigao slušalicu. „Alo…“ „Alo, alo!“, kaže Bata Rumenige sa druge strane žice. Glas mu prepoznajem odmah, hrapav je od cigareta. Dve pakle dnevno, ponekad i više. „E, baš dobro što si kod kuće…“, kaže on. „Baš dobro…“, mumlam ja nezainteresovano. „Trebaš mi nešto.“ „Nešto hitno?“
„Onako.“ „Onako?“ „A, jebiga… Trifke je upao u neko sranje pa moram malo da ga vadim…“ O, da. Trifke. Bio je to Batin drug iz detinjstva, odrasli su zajedno i sad se kao druže. Naravno, kad Trifketu to odgovara. Kad nema s kim da se ide u grad – tu je Bata, kad se ostane bez love – Bata će da pozajmi bespovratno, kad treba nešto da se rinta – Bata će da zasuče rukave, i tako… Kad su u pitanju neke druge stvari: žurke, ribe, zezanja – ko jebe Batu. To vam je neka situacija slična onoj staroj narodnoj mudrosti: „Kad je muka – ajde, Duka. Kad jebete – Duku ne zovete.“ A Bata je dobar ko ’leba, on bi za ortaka dao i desnicu ruku. Doduše, jedino on misli da mu je Trifke ortak. Svi ostali misle drugačije. Trifke je samoživi i dvolični kreten, a uz to je i patološki lažov. Ali drugovi iz detinjstva su vam čudna sorta, neka posebna, uzvišena vrsta ljudi. Prema njima osećate onu vrstu duga koji vas obavezuje. Verovatno zato što i njih, baš kao roditelje, ne možeš da biraš, već ti ih dodeljuje život, sudbina, sticaj okolnosti… Ja i Bata smo počeli da se družimo još u zabavištu. Posle i u srednjoj, pa na fakultetu. Čini li to mene, na neki način, obaveznim? „I?“, kažem. „Šta Trifke sad izvoljeva?“ „Znaš onu njegovu?“ „Onu drolju Ivanu? Znam.“ „Nije baš drolja…“ „Nije baš, fali joj još samo da počne da naplaćuje. „Trifke se malo popičkarao s njom…“ „I šta onda? Treba da ih mirimo?“ „Ma ne… Onaj njen burazer je malo popizdeo.“
„Ona budala? Pa i ja bih popizdeo da mi sestra ide s nekim kao što je Trifke.“ „Pusti sad to… Zvao je Trifketa jutros. Hoće kao da priča s njim. Rekao je da želi da se kao nađu večeras. Kao da razgovaraju. Sigurno mu sprema nešto.“ „Super… Kao…“ „Pa nije super. Bata ovo izgovara malo glasnije nego ostalo. Znači da sledi nešto značajno. „Trifke me zvao. Hoće da idem s njim.“ „Aha.“ Duga sekunda tišine. Sad Bata očekuje da se i ja prijavim u dobrovoljce. To baš nije fer. On zna da ja gajim veoma tanana osećanja prema Trifketu. Zna i koliko je veliki intenzitet tih osećanja. Zna da ne mogu očima da ga gledam. Ali, sa druge strane, on od mene ne očekuje da skočim za Trifketa. Nego za njega. Nekakva jebena lančana reakcija? Biće da je tako. „I?“, pita na kraju Bata kroz telefonsku statiku. Ćutim par sekundi, a onda kažem: „Hoćeš da ja čuvam leđa Trifketu?“ Sad Bata malo ćuti. Odgovor koji sledi već znam: „Ne, hoću da ti čuvaš leđa meni.“ Dobro. Predajem se. „A, to li je…? U redu onda.“ Eto. Bata se verovatno poziva na sve one situacije kad je on mene vadio iz govana. A bilo ih je. Dobro, nikad mojom krivicom, za takve i slična sranja uvek su bili odgovorni likovi sa malo takta i mnogo frustracija. Vojvoda, recimo. Jedino je njemu padalo na pamet da uđe među grupu od dvadeset hevimetalaca i kaže nešto u fazonu: „Jebao bi’ ja onog Eksla Rouza u dupe, al’ mi nekako grozno… Kakav je štrokča, mogu zapatim
neku boleštiju… Verovatno se nije okupao tri puta u životu, ko i svi vi, pizda vam materina klošarska!“ Tu bi, naravno, neki kosijaner iz fan kluba grupe Guns ’N’ Roses skočio da brani čast omiljenog mu benda i Vojvoda bi takvog lika odmah složio bez problema. Međutim, prava frka bi nastajala onda kada bi horda razularenih metalaca pošla da osveti palog druga. Tada bi se u celu stvar umešali mi čija nesreća leži u činjenici da se te večeri nalazimo u Vojvodinom u društvu i dok si lupio pivskom flašom o glavu, devojčice bi počele da vrište, di-džej bi gasio muziku, a gazda telefonirao muriji… U takvim situacijama Bata se uvek isticao kao neko ko ume dobro da ti sačuva leđa i tu stvar nikad nisam zaboravljao. Meni bi jedino bilo krivo zbog Gansa, oduvek su mi bili gotivni, naročito ona njihova stvar „Paradise City“. Dakle, imajući sve to u vidu, šta sam drugo mogao nego da pristanem. Dogovorili smo se da se nađemo ispred njegove kuće za dva sata i da krenemo, Trifke će nas čekati u Jagodin mali, sa još nekim. Dok smo se spuštali ka gradu, Bata mi je pričao kako je brat te Trifketove cure nekakva teška smradina, kako kao hoće samo da porazgovara sa Trifketom, a u stvari želi da mu namesti batine, kako je Trifke upao u takvu situaciju ni kriv ni dužan… Bilo mi je dosadno da ga slušam, ali morao sam. Nalazeći tako opravdanja za Trifketa, Bata je u stvari hteo da opravda sebe. Nije mi jasno zašto to nije hteo da uradi na prostiji način. Mogao je jednostavno da kaže: „Brate, drži mi leđa večeras i ništa ne pitaj.“ Oduvek me čudila ljudska potreba da se pravi razlozi zatrpaju gomilom fakata koji nemaju nikakve veze sa suštinom stvari. To je isto kao kad ti se džukac lutalica posere u dvorištu pa govno zatrpa zemljom. Valjda misli da će manje da smrdi, šta li…
Bata je jednostavno bio dobar čovek i to su svi znali, a neki umeli i da iskoriste. Neko manje a neko više. Trifke je spadao u ovu drugu grupu. Trifke nas je čekao sa još nekim na autobuskoj stanici u Jagodin mali. Bio je obučen u svom fazonu. Izlizani pijačarski petstokec i imitacija Kapa trenerke uvučena u njega. Na nogama mu se u duginim bojama prelivala ciganska verzija patika sa vazdušnim đonom. Čuo sam da je to negde moderno. U Zanzibaru, verovatno. Podsećao je na Sinana Sakića u onom spotu za pesmu o Zoki. S tim što je Sinan čovek koji takve stvari ume da nosi jer je šmeker, car i legenda. Ipak, stvar koja je najviše iritirala u vezi s Trifketom nije bio njegov unikatni ukus za oblačenje, već njegov „beogradski“ naglasak. To jest prenemaganje za koje bi najadekvatniji izraz bio „kako mali Trifke zamišlja da se govori u Beogradu“. Toliko je udarao u „bandere“ i „konzerve“ da je to bilo u isto vreme smešno, tužno i iritantno. Naravno, u trenucima kada bi bio opušten i među svojima, pričao je nekom čudnom mešavinom bugarskog, ciganskog i srpskog koju je Vojvoda jednom prilikom nazvao „južnočobanskim“ dijalektom. Dočekao nas je šireći ruke, poput Mitra Mirića na tezgi, samo je falilo da zapeva „Voli me danas više nego juče“. Zgađeno sam se rukovao s njim, a onda i sa kompanjonom kog je poveo. Uopšte uzev, bio sam iznenađen da je na ovoj planeti postojao još neko ko bi, osim nas dvojice kretena, zbog čoveka kao što je Trifke želeo da stavi muda u procep. Ipak, ispostavilo se da u Nišu još uvek ima takvih majmuna: žive u Durlanu i hrane se bananama. Nije mi baš bilo jasno gde je Trifke iskopao Daču Durlanca, ali izgleda da je situacija bila prilično beznadežna kada je i njega morao da vuče sa sobom.
Dača u suštini nije bio loš momak i možda bi od njega i bilo nešto da kojim slučajem nije živeo u Durlanu i da mu marihuana nije pretvorila u dim i ono malo mozga što je budalo u njegovoj džombastoj glavudži. A stvarno je bio ružan, sa glavom ravnom koliko i lokalni put Niš-Leskovac, s tom razlikom što su put ponekad i krpili radnici Preduzeća za puteve, a za Dačinu facu to nije moglo da se kaže. Uz to je voleo i da zalizuje kosu i zabacuje šiške unazad. Verovatno je mislio da tako podseća na nekog italijanskog mafiozu. Da je malo stariji, a da su ovo osamdesete, verovatno bi imao one čuvene repiće a la Jašar Ahmedovski. „Momci!“, ciknuo je razdragano u neurotičnonedojebanom tonalitetu. „Će bude tepanje, a?“ „Jedi govna“, rekoh hladno. „Jebem odma’!“, odgovorio je inteligentnom durlanskom doskočicom. Došlo mi je da ga raspalim preko pičke, ali sam se suzdržao. Ipak smo večeras na istoj strani, ne? „Jebaćeš ti čvorka ako nastaviš i dalje da me nerviraš. Mesto gde je Trifke trebalo da se nađe s nesuđenim šurakom nije bilo daleko, tako da se nismo žurili. To mu je dalo priliku da nam potanko objasni svoje odnose s bogatom, razmaženom direktorskom ćerkicom, okončane šamarima zbog kojih mu je njen bratić i zakazao razgovor za večeras. „On će da dođe sa svoje društvo sigurno…“, pričao je samouvereno. „Verovatno ’oće da me malo izđebri. E pa, neće da može! Poveo i Trifke društvo. Ako treba da se šibamo – će se šibamo. Nisam ni ja od juče.“ Na mesto sastanka stigli smo u petnaest do sedam. Tu su momci zapalili cigarete da njima ubiju
nervozu što im se uvukla pod kožu, a ja sam, s obzirom na to da sam nepušač, prebirao po džepovima koje sam usput bio napunio kamenjem. Ne znam zašto sam to učinio, ali nekako sam se osećao sigurnije dok sam ih gnječio sada već oznojenim dlanovima i zamišljao kako ću prvog kretena koji nasrne na mene spucati jednom od tih kamenčuga ravno u čelo. Kada su cigarete ispušene i kamenje u mojim džepovima izbrojano, i to više puta, Rumenige je predložio da Trifke ostane ovde, na trotoaru ispred servisa za TV uređaje koji se zvao jednostavno Kod Soću, a da mi pređemo preko, i sa druge strane kuliramo i gledamo šta će biti. Kad nezadovoljni šura i njegova ekipa gumenih mozgova naiđu, misliće da je Trifke bio toliko glup da dođe sam, pa će bez okolišanja odlučiti da urade ono što su naumili… Šta god to bilo. „Ako budu rešili da ga pojebu…“, primetih zajedljivo dok smo prelazili ulicu, „da li ćemo da im se pridružimo ili ćemo samo da gledamo?“ Ne obraćajući pažnju na moju upadicu, Trifke je zauzeo pozu polovnog frajera sa periferije koji čeka autobus za grad i boli ga kita za sve. Prkosi sudbini, reklo bi se. Mi smo prešli ulicu i stali kraj jednog izvrnutog kontejnera koji se osećao skoro kao zadah iz Dačinih usta. Durlanac se naslonio na zid iza sebe i počeo nešto da mumla, zatim je izvadio pljosku iz unutrašnjeg džepa nečega što je verovatno trebalo da bude kišni mantil i velikodušno nas ponudio votkom. Trzali smo je lagano i za pet minuta ispraznili pljosku. Daći je to bilo dovoljno da počne da baljezga. „Ej, momci, jeste poneli nešto?“ „A?“, upitno sam podigao obrve. „Neko oružje, mislim…“
„Ja imam dve spajalice…“, promrmljao sam nehajno. „A ti?“ Osmehnuo se zadovoljno i pomerio kraj svog mantila. Dve-tri sekunde zurio sam u neverici, pa na kraju rekao: „Je li, da te pitam… Ima li tamo kod vas u Durlan neke podzemne vode ili tako nešto? Nemoguće da ste svi toliki debili bez ikakvog razloga.“ „Što? Neću valjda s golo dupe u koprive? Šta ako su i oni naoružani?“ Ne skidajući pogled sa zarđale sekiretine koju je Durlanac zadenuo za pojas, rekao sam Bati: „Vidiš šta ti je pronicljivost… Ako nekom i ne raspoluti lobanju ovim sranjem, može bar da ga recne pa da ovaj posle tri dana umre od tetanusa…“ Bata je oštroumno dodao: „Dačo sine, ta sekira ti je u isto vreme i ’ladno i hemijsko oružje!“ Dača se cerio oduševljeno: „Pa, jeste, hi-hi-hi… E, jesi lisica, Pantelejac…“ „Pa, jesam, hi-hi-hi… Lisica… Hi-hi-hi…“ Sećam se, jednom, na žurci kod Sandre Triper, Dača je hteo da se prći pred ribama pa je ušao u duel sa Ludim Vukićem, čovekom koji je mogao da popije litar vinjaka na eks i da posle toga samo podrigne i zatraži gajbu piva da se betonira. Nakon nekih sat vremena i litra čuvene balkanik2 votke kojom ga je Vukić isforsirao, Dača je uspeo da upovraća ceo stan uključujući tu i di-džeja (čuvenog Bibu Ljakseta iz Međurovo), Pionirov stub i skupocenu špansku tapiseriju zbog koje je Sandra popizdela. Dok smo ga onako pijanog i uneređenog vozili kući, jedan njegov ortak koji ga je na zadnjem sedištu pridržavao samo je zavrteo glavom i glasno prokomentarisao: „E, moj Dalibore… Neće votka posle pasulj.“
Stajali smo tako, dok je vreme lagano bivalo hladnije, čak je i neki vetar počeo da duva. Malo sam se sklonio u zavetrinu bliže zidu, a dalje od kontejnera koji je bazdeo na kiseo kupus i nešto što se raspadalo godinama. Bacio sam pogled na sat. Bilo je sedam i pet, šura je kasnio ili je to jednostavno činio iz fazona, onako kao kad riba kasni na sastanak da bi ostavila utisak da nije laka i da neće da ti da odmah pošto je odvedeš u prazan stan, već tek kad popijete kafu i ispušite po cigaretu. Rumenige je kulirao sa stisnutom cigaretom između usana i zurio u Trifketa. Ko zna šta mu je sve promicalo kroz glavu, verovatno se po hiljaditi put pitao dokle će više da se žrtvuje za jednog ovakvog smrada. Dača je, s druge strane, cupkao na hladnoći sa izrazom lica koji je odavao da mu je mozak na rezervi. A ja sam prebirao po onom kamenju u džepovima svoje jakne i bio nekako sam sebi jadan i smešan. Jedno pitanje mi je neprestano prolazilo kroz glavu… Šta ću, bre, ja ovde? Za koj’ moj ja sve ovo radim? Za nekakav izmišljeni ideal od drugarstva? Što je najgore, nije u pitanju bilo moje drugarstvo prema Rumenigeu, već njegovo prema Trifketu, smradini koji ga je zajebô kad god je mogao. To drugarstvo, taj ideal okoštao od nekih pravila i uličnih kodeksa izmišljenih za kretene, bio je sada na probi… Trebalo je da svi mi dobijemo opasne batine samo da bi Rumenige dokazao samom sebi da nije pička. Sve to je bilo prilično glupo. A ja ne mogu da učinim ništa po tom pitanju, samo prebiram po džepovima, gnječim ono kamenje, vadim ga napolje pa ga opet vraćam,
osećam na dlanu njegovu tvrdoću, pa se onda stidim sebe samog što sam se uopšte tako „naoružao“…Naići će možda neki ljuti tipovi sa utokama zadenutim o pojas a mi ćemo na njih da udarimo mojim kamenjem i Dačinom zarđalom sekirom… Kakva beda… Ne, nisam se ja plašio batina, a sigurno nisu ni Dača ni Rumenige. Za Trifketa nisam baš bio siguran. Oni koji su ikad pojeli batine u životu, makar to bio i šamar od osmenca u osnovnoj školi, znaju da udarci nisu ono što boli. Najviše od svega tišti te poniženje. Pička na oku brzo nestane, polomljena kost zaraste, modrice iščeznu, ali ono unutra, onaj jad koji si osetio dok su se kreteni igrali tvojom glavom kao fudbalskom loptom, ona nemoć i spoznaja sebe kao slabog i nesposobnog da bilo šta učiniš osim da se zgrčiš i primaš udarce, to je ono zbog čega ti se stomak izvrne od stida. Možda je najgore u svemu tome što tada otprilike skapiraš kakav je život i kakva je tvoja pozicija u odnosu na njega. On te tuče gde god stigne, a ti možeš jedino da stisneš zube i da trpiš. Još kao deca u osnovnoj školi delili smo se na „jake“ i na „slabe“. Devojčice su se delile na lepe i na one koje to nisu. Pa tako, po nekoj glupavoj životnoj logici, najjači dečak je sedeo u klupi sa najlepšom devojčicom. Onda bismo se delili na bande, pa bismo se delili na momke iz ovog i onog kraja, pa na delije i na grobare, na metalce i pankere… I sve te imaginarne razlike terale su nas da se zbog nečeg mrzimo i da se tabamo gde god stignemo. Pobijemo se, recimo, na fudbalskom terenu. Padne svađa oko toga da li je bio aut ili korna, onda naš napadač pripali njihovog golmana i eto ti sranja… Kasnije smo se makljali na basketu. Ja sam imao ružnu naviku da podmećem lakat i koleno
dok sam u skoku ili kad ulazim na dvokorak. To se nekima nije sviđalo. A neke je i bolelo. Grupa na grupu, ekipa na ekipu, „mi“ na „njih“… Bizarno dokazivanje muškosti besomučnim pesničenjem, uporno utrkivanje u tome ko je mlađi, luđi i gluplji. Povodi su bili različiti, ali u većini slučajeva i te kako besmisleni, ali to pražnjenje, taj bes koji je kao šumski požar kuljao iz nas bio je na neki način lekovit. Ali tek onda kad izađe napolje… Nisam osećao ništa slično tome. Možda zato što više nemam petnaest godina. Možda zato što mi je glupo da se bijem na ulici sa neznancima kao nekakav balavi napaljenko. Ili možda jednostavno zato što sam postao pička? Ili sam to i bio, samo nisam znao. Okrenuo sam se ka Dači, on je bio zanet u grafit na zidu ispred sebe. Neko je crvenim sprejom ispisao: JEBEM, JEBEM, JEBAĆU, KO PROČITA – NJEGA ĆU Dugo je Durlanac zurio u tu rečenicu, sričući slova i razmišljajući. Na kraju se odmakao, sa uvređenim izrazom na licu, psujući nešto u sebi. Otprilike tada je i beli opel zastao pored trotoara. Kao po komandi, trojica momaka obučena po poslednjoj dizelaškoj modi izašla su iz njega. Treba li uopšte i da pomenem da su svi nosili one seljačke, skraćene kožne jakne, u narodu poznatije kao „bokserice“? Treba li reći da su svi bili zalizani i imali minđušu u levom uvetu? Verovatno su imali i kvarne prednje zube, samo se to sa ove moje pozicije nije dalo videti. Onaj što je vozio, zalizana debilčina, klonirani svinjski odrezak u farmerkama, stao je ispred Trifketa i počeo neku priču s njim. Razgovor je u početku bio prilično žučan, Trifke je nešto
objašnjavao, gestikulirao rukama, ukratko: jeo govna. Dlanovi su mi se znojili dok sam gledao u njih i čekao da se nešto desi. Taj besmisleni razgovor otegao mi se kao ono drugo poluvreme utakmice polufinala KEŠ-a, Zvezda-Bajern. A ona dva kretena su nešto pričala, pričala i pričala… Pokušao sam da zamislim taj idiotski razgovor koji vode likovi s inteligencijom prosečnog grejpfruta: „Što mi ubi sestru?“ „Nisam, keve mi… Samo sam je išamarao.“ „Ne pitam je što si gu šamarao, nego što si gu tepao?“ „Iznervirala me… Neće s mene da ide više. Kaže da gu nesam dobar…“ „A, to li je? Pa, nesi gu dobar. Inače se sad ja i ti ne bi’ džapali… Vidiš da smo ista govna, dizelaška… Ne znamo da pričamo, ni da se oblačimo, a i čitanje i pisanje nam nije jača strana…“ Ma, da… Šta mogu da kažu jedan drugom prigradski mangupi i prvaci u zapljuvavanju trotoara? Još ako se tome doda činjenica da obojica u svojim sunđerastim mozgovima raspolažu fondom od pedesetak reči kojima samo menjaju raspored… Da, da… Biće ovo duga i živopisna rasprava. Natezali su se tako njih dvojica, a ja sam se samo još više nervirao. Bata je palio cigaretu za cigaretom i jeo se iznutra. I on je čekao da počne ono glavno. Jedino je Dača bio ’ladan kô špricer. I onda, kad sam pomislio da će se čitava situacija otegnuti unedogled, dva bilmeza su prekinula verbalni duel. Tako je, momci. Hoćemo li sad da pređemo na pesničenje?
Šura je prišao Trifketu i napetost je dostigla vrhunac, sve je trebalo da pukne sad… Sad… Sad… Sad? Ukočio sam se. Hteo sam da protrljam oči da se uverim da ne sanjam, da se stvarno događa sve ovo u šta gledam. Trifke i njegov sura izljubili su se kao rod najrođeniji. U oba obraza. Kao da su na nekoj jebenoj proslavi. Ali to nije bilo sve. Dva drugara, odjednom veoma dobro raspoložena, stala su da se kesere jedan drugom, da se tapšu po ramenima, da se prenemažu… Na kraju je Trifke, mrtav ’ladan, seo s njima u kola. Šura je malo nagario opel, krenuo niz ulicu, okrenuo se sto metra naviše, prešao u drugu traku i krenuo prema gradu. Pogledao sam u Batu, koji je sve to u neverici posmatrao. Nezapaljena cigareta oklembesila mu se sa donje usne kao u imbecila. Beli opel stao je ispred nas. Ružna Trifketova faca provirila je kroz prozor. „Ej, Bato…“, rekao je Trifke razdragano. „Ja i moj šura idemo malo do Lagune u zezanje. Će se vidimo tamo neki dan… Važi?“ „Važi…“, promrmljao je Bata na jedvite jade. Šura i njegov odnedavno najbolji ortak Trifke odjezdili su u svojim belim kolicima niz ulicu, pravo ka buržujskoj diskoteci, da piju hajneken i muvaju sponzoruše. Ostali smo iza njih, na trotoaru, kao popišani klošari, Bata, Dača i ja, nesuđena telesna garda, razbijači bez posla… U grobnoj tišini koja nas je tada pritisla, nekoliko minuta potom, začuo se samo Dačin glasan komentar:
„Majke mu ga nabijem klošarske…“ Nismo znali šta ćemo sa sobom, pa smo odlučili da se napijemo. To mu nekako dođe logično. Ja sam predložio da odemo do jednog od mojih omiljenih mesta, koje je ujedno i bilo najbliže. Svuda po gradu sam imao te svoje prijemčive kutke. Kad kažem „prijemčive“, mislim prijemčive u svakom pogledu. Bili su to lokali koji su mi na neki čudan način odgovarali po svojoj unutrašnjosti, atmosferi, osoblju i gostima koji su zalazili u njih, a i cena pića je igrala važnu ulogu. Mirna mesta gde možeš da budeš potpuno opušten, gde znaš da si se za nekoliko sati sakrio od sveta, od ljudi koje ne želiš da sretneš, od problema koji te tište, od samog života, onakvog kakav jeste, glupavog i prolaznog… U centru, svratio bih do Skadarlije u Dušanovoj ulici, tamo kod Pravnog fakulteta bih otišao do čuvenog Kluba Železničara – najjeftinije pivo i nišavske girice što mirišu na naftu. Gore, prema Mostu mladosti bila je Šećer mala, tuglara u kojoj su pravili najbolje pileće ražnjiće u svemiru, a na mom Panteleju je glavno mesto bila kafana Božić, kod Šaše Buljine… U našem večerašnjem slučaju, bili smo blizu nekadašnjeg Bulevara Lenjina, dvoumio sam se između Vide, u kojoj sam proveo jednu nezaboravnu srpsku Novu godinu, Ambrozije, u kojoj znam svaku stolicu i svaki separe, i na kraju se odlučio za pomfrit, girice i pivo na točenje. Da, da… Pivnica Stambolija, tamo na obodu velikog parka u kome se gradi crkva posvećena caru Konstantinu i carici Jeleni, bila nam je najbliža i ujedno najbolji izbor. U njenoj zadimljenoj unutrašnjosti obreli smo se petnaestak minuta nakon što nas je Trifke odradio