kao zadnje volove. Naručili smo odmah po podmornicu, čisto da imamo dobar zalet. Dača nije znao šta je u pitanju pa je bio iznenađen i pomalo razočaran kad nam je mlađana konobarica donela po kriglu piva i čašicu vinjaka. „A šta si ti mislio?“, upitao ga je Bata. „Da je to neki egzotični koktel? Da nećeš možda i ratluk uz njega?“ Zveknuli smo naše podmornice na brzinu. Nakon što je i Dača nekako uspeo da uradi isto, mogli smo da naručimo brdo pomfrita i duplu porciju girica. Ni sam ne znam koliko piva sam popio te večeri. Pomfrit je bio dobar, girice đavolski posoljene, a nervoza tolika da je jednostavno moralo da se pije, pije i pije… Bata je uglavnom prećutao tih nekoliko sati, ispijao je svoje krigle bez reći, zamišljen i nekako otupeo. Znao sam da je bio razočaran i postiđen, ali nisam hteo da mu solim pamet. Nisam je imao dovoljno ni za sebe. Sa druge strane, Durlanac nije zatvarao usta, neprestano je kenjao raznorazne gluposti. I lagao kô pas. Stalno sam ga podbadao i pravio budalom, to mi je nekako bilo zabavno, a i uspevalo je da me, u kombinaciji sa pivom, solidno opusti. Kada je došao fajront, negde oko pola tri ujutru, izvrnuli smo džepove i platili račun. Nije nam ostalo ni za taksi, tako da smo morali peške. To baš i nije bila najbolja opcija imajući u vidu da se Dača komirao i da je trenutno bio u onom stadij umu pijanstva koji se u žargonu naziva: E, sad ću svima da vam jebem mater! Nekako smo uspeli da ga bez incidenata izvedemo napolje, mada je mumlao nešto kako su nas pokrali i kako bi trebalo da pojebemo „onu kurvu od konobarice“. Izašli smo u hladnu novembarsku noć, gde nas je čekao posiveli i nezainteresovani
Bulevar, sa redovima zgrada koje su bile kao nizovi zuba u podjebavačkom „kakvi ste vi luzeri“ osmehu. S obzirom na to da smo ja i Bata bili Pantelejci, a Dača je, kao što je već poznato, imao tu nesreću da živi u Durlanu, prelazak preko Nišave nam nije ginuo. U tu svrhu najpogodniji i najbliži nam je bio takozvani Novi most, koji je povezivao Durlan i Bulevar, a od koga je Stambolija bila udaljena trista ili četiristo metara. Namrštio sam se na pomisao da ću morati da prelazim preko njega. Taj zakrivljeni komad armiranog betona bio je nešto najružnije što su u svojim sjebanim mozgovima niški socrealistički arhitekti smislili tamo osamdesetih, kada se neko dosetio da bi se od para koje na ime raznih nameta i doprinosa izdvaja lokalno stanovništvo, pored raznih delova Beograda, moglo graditi i nešto u Nišu. Bio je to strašno ružan most. I nekako zlokoban. Čak i po danu bacao je sa sebe neku tamnu senku, a u toku noći bio je stvarno jeziv. Pored toga, na mestu gde je izgrađen završavao se kej na Nišavi, tako da je uzvodno, sa njegove desne strane, prestajao grad i počinjala pusta prostranstva zarasla u bagrenje i kukuruz. A kad biste stali na njegovu sredinu i pogledali u tom pravcu, mogli biste da vidite samo crnu rupu nadsvođenu krošnjama drveća iz koje otiče Nišava. Taj prizor me je oduvek ispunjavao nekom vrstom besmislenog straha. „Ej… Momci…“, čuo sam sebe kako govorim, „ajmo drugim putem.“ Bata se okrenuo i začuđeno me pogledao. „Kojim drugim putem? Nema drugog puta.“ „Znaš… Ja bih da ipak zaobiđemo ovaj most.“ „Je li? A kako to? Da preplivamo Nišavu?“ „Može!“, dreknuo je Durlanac oduševljeno. „To je ooooodlična ideja! Evo, ja ću skačem prvi!“ „Ćuti, moronu“, prekidoh ga. „Bato, daj da idemo preko Jagodin male, jeste da je duže, al’ ćemo bar
da zaobiđemo most…“ „A šta tebi smeta most?“ „Ma ne smeta mi… Nego je nekako trulo… Mislim… Ne volim da idem preko njega. Čudan je, nekako sjeban… A i onaj mali se bacio s njega…“ „Koji mali?“ „Ma znaš. Mali Diki. Pre neku godinu. Devedeset šeste valjda. Skočio je sa mosta u Nišavu i nikad ga više nisu našli.“ „Daj ne seri“, rekao je Bata i krenuo sa Daćom niz ulicu. Znao sam da je, što se njega tiče, rasprava bila završena, pa sam, iako nevoljno, krenuo za njima. Pravo ka Novom mostu. Pravo u susret sranju. Mene predosećaj retko vara. Moglo bi se reći da imam peto i po čulo, kao Dilan Dog. Da smo kojim slučajem išli zaobilaznim putem, izbegli bismo sranje, a ovako – neke stvari na tom ružnom mostu kao da su bile suđene da se dese. Samo što smo krenuli pešačkim delom pored ograde, Dača je stao da urla neke gluposti i morali smo da ga smirujemo da ne bi probudio pola grada. Kao za inat, preko puta nas, pešačkim delom sa druge strane kolovoza, prolazila je grupa momaka. Bili su prilično nezainteresovani za nas trojicu pijanih kretena. Međutim, to njihovo interesovanje naglo je poraslo kada je Dača, onako razbijen i raspomamljen, počeo da im dovikuje: „Alo, bre, pederi! Alo, mamu vam jebem! Dođite ovamo da se pošibamo, pička vam materina!“ Odmah smo ga smirili, ja sam mu čak i zapretio da ću da mu polomim pičku nastavi li da provocira. Međutim, bilo je kasno. Jedan po jedan, momci su počeli da prelaze kolovoz i dolaze na našu stranu. Dača je nešto
škrgutao zubima, očigledno spreman za obračun, međutim, ne deleći to njegovo oduševljenje za ponoćnu gimnastiku u vidu šorke, ja sam samo izbrojao koliko ima tipova na koje smo se nameračili. Jedan, dva, tri… Četiri, pet, šest… Sedam? Sedmorica? Zajebano. Mislim da bi nam u ovom slučaju više pomogla diplomatija nego pesnice. Kao da je pročitao ovu moju misao, Bata se odmah upustio u spiku sa momcima. „Ej, ljudi… Zajebite budalu. Vidite da je pijan. Ne zna ni gde se nalazi, stoka… A i Durlanac je.“ Mislio sam da su likovi napaljeni za tuču, ali ipak se ispostavilo da je Batina govorancija urodila plodom. Raspravljali su se nekih pet minuta, Bata se stvarno potrudio da izgladi stvari, oni su se malo nećkali, naročito jedan klempavi glavonja među njima, na kraju je sve ispalo kako valja. Ekipa je odlučila da pređe preko onog „pederi“ i „pička vam materina“, krene dalje i ostavi nas na miru. Većina njih već je bila pošla prema Bulevaru, kada se to desilo. Ne znam šta je bilo tom puždravcu, najbalavijem i najsitnijem među njima, da zaostane i tako, nekako provokatorski bulji u Batu. „Mali…“, promrmljao je Bata nervozno. „Nemoj tako da me gledaš…“ Klinac je bio uporan. Čak je i zastao. Bata mu je prišao na korak udaljenosti. Opet mu je napomenuo. „Rekô sam ti… Nemoj tako da me gledaš…“ Dugi trenuci tišine. Nepomično sam zurio u njih i ponavljao u sebi: Znao sam, znao sam, znao sam… A onda je balavac izgovorio magične reči: „A što da te ne gledam?“
Bata ga je odmah složio čelom u lice. Đusna mu je pukla praveći vodoskok od krvi, dotad nisam imao prilike da vidim tako nešto. Balavander je vrisnuo i zateturao se unazad. Video sam kako njegovi ortaci zastaju dvadesetak metara niže i okreću se ka nama. Počeo sam grozničavo da prebiram po džepovima tražeći najkrupniji kamen. Dlanovi su počeli opet da mi se znoje a srce je ludački udaralo u grudima. Nekoliko dugih sekundi bio sam zanet tim poslom, a kada sam konačno napipao jednu kvrgavu i golemu kamenčugu, vratio sam se nazad u nimalo lepu stvarnost. Podigao sam glavu i sve što sam video bilo je šest pretećih silueta kako nam hitaju u susret. Stigao sam samo da prozborim: „E, jebiga…“ Prvo su saleteli Batu, njih dvojica. On je najbližeg odmah pripalio u glavu i skoro ga nokautirao. Drugi je stigao da ga zaskoči i stali su da se šibaju. Dača je, onako pijan i raspomamljen, krenuo u susret nekom od tipova, ali ga je već prvi udarac oborio na zemlju. Na mene je naleteo jedan zdepasti, rošavi majmun. Trčao mi je u susret stežući malene pesnice, lokalna verzija Kvazimoda. Kad je prišao dovoljno blizu, zviznuo sam mu onu kamenčinu pravo u tu izbrazdanu facu. Zaurlao je i poskočio unazad, za trenutak sam pomislio da sam mu isterao oko. Nisam imao više vremena da razmišljam jer je na mene naleteo njegov ortak. Zamahnuo je pesnicom pravo ka mom licu. Uspeo sam da izbegnem taj udarac, ni dan-danas mi nije jasno na koji način. Očešao me je po uvetu i to je bilo prilično bolno, ali mnogo bolje nego da me je drmnuo posred face.
Ulične tuče daleko su od idealnih, uglavnom se sve svodi na gušanje, secanje, potezanje i prljave udarce, ništa od onog kung-fu sranja koje smo gledali u filmovima o Brusu Liju. U skladu s tim, ja sam svog napadača povukao za rukav jakne, tako da je on, izgubivši ravnotežu, zamalo pao preko mene. Ni sam ne znam kako, pribio sam ga uz ogradu mosta, on se zapetljao i malo presamitio, levom rukom sam ga potezao za nezgrapnu jaknu, a desna mi je bila slobodna. Počeo sam da ga punim u glavu, a on, jadnik, samo se bacakao kao krpeni lutak. Ne znam odakle je tada došao taj glupavi osećaj neviđenog ushićenja i zadovoljstva, ali meni je i te kako prijalo dok sam bembao tu nesrećnu budalu. Toliko sam se zaneo, onako čisto sadistički, da sam čak počeo da uživam. Međutim, neko je ipak rešio da mi pokvari merak. Osetio sam jak udarac u potiljak i sve mi se smračilo. Zateturao sam se propisno ošamućen, okrenuo se taman da se suočim sa klempavim debeljanom koji me je napao s leđa i da primim još jedan udarac, ovog puta u pleksus. Pao sam na kolena… Senke su zaigrale oko mene, a jedna od njih mi je pritrčala i oštar bol me je tada zaparao u predelu rebara. Prevrnuo sam se na stranu… Bio sam na zemlji, oboren. Znao sam šta sad sledi. Nema više otpora. Samo sam podigao ruke i njima pokrio lice. Valjda neće mnogo da me ubiju. Stali su besomučno da me šutiraju, njih trojica ili četvorica. Njihov bes sam osećao po čitavom telu, udarci su se nizali jedan za drugim, ali, na sreću, nijedan nije bio upućen ka mom licu.
Da…, rekoh sebi s gorčinom. Kakva korist što će faca da ti ostane čitava ako ti istresu bubrege i polome rebra? Kroz koprenu od bola i mraka vidim da Bata posustaje pod udarcima trojice likova, povlači se unazad, još je u gardu, ali pesnice mu zuje oko glave kao veliki pogani bumbari. Čujem psovke izmešane s besom i pljuvačkom, vidim redove bulevarskih zgrada iza senki koje igraju oko mene, utrnuo sam od udaraca i valjanja po asfaltu… Misli u mojoj glavi su bolni, isprekidani komadići svesti: Posrani most… Znao sam… Znao sam… Znao sam… Samo ne u lice… Ne… U lice… I taman kad sam pomislio da će ovi klošari da nas useru od batina, desilo se nešto neverovatno. Kao Feniks koji vaskrsava iz pepela, Dača Durlanac je poskočio sa kolovoza na kojem je dotad ležao kao odavno mrtav… …i iz unutrašnjosti kišnog mantila trgnuo svoje ljubljeno sekirče. Kao da se sve zamrzio u tom trenutku. Zarđala sekira i ludak koji je steže balaveći od besa. Ja, onako zgrčen na zemlji i propisno prebijen. Most koji kao da se nekako ljulja pod teretom našeg pijanog ludila. I Nišava ispod njega koja kao da ne teče. A onda… A onda je sve ponovo krenulo.
Dača je zaurlao, raspomamljeno vitlajući iznad glave sekirom kao čiča kome su mangupi orobili vinograd. „AAAAAAAAAAAAAA!!!“ Tip koji mu je bio najbliži, potpuno izbezumljen od straha, okrenuo se da beži, ali bilo je kasno. Tupi deo Dačine sekire pronašao je put pravo do njegovih leđa. Bolelo me je samo da to gledam. Nešto je strahovito puklo (jedno, dva ili tri rebra…), a lik je ispustio užasan krik od koga zamalo nisu popucali prozori na obližnjim kućama i srušio se na asfalt kao da je presečen rafalom iz mitraljeza. Ostali su zajebali da nas mlate i okrenuli se ka Dači. Nije im bilo jasno šta se događa, ali stvari su već počele da se kreću svojim sumanutim tokom. Kada je ludi Durlanac uleteo među njih i stao da ih mlati, mislili su da su naleteli na inkarnaciju Tasmanijskog Đavola. Najhrabriji među njima, onaj krupni bilmez sa klempavim ušima koji me je tako gadno udario u glavu, mislio je da može da izađe na kraj sa poludelim domorocem iz Durlana. Bila je to loša računica. Kada mu je prišao dovoljno blizu, Dača ga je zveknuo sekirom pravo u facu, onako slepački, iz sve snage. Pregršt zuba proletela je tada kroz vazduh i rasula se po ulici. Sa razbijene obe usne, ispuštajući mumlave zvuke, klempavi je, ostavljajući sluzavo-krvave tragove, pobegao u pravcu Bulevara. Videvši šta se desilo sa najjačim i najagresivnijim članom njihove družine, ostala bratija nije čekala da im Dača sekiretinom objašnjava naravoučenije, već je, povevši sa sobom gospodina Ispravljena Leđa, uhvatila šturu preko mosta prateći svog osakaćenog predvodnika.
Stao sam na noge pridržavajući se za ogradu mrskog mi mosta. Čitavo telo me je bolelo, osećao sam se kao da me je pregazio tramvaj. Malo naniže video sam i Batu kako se gega prema meni, držao se za stomak. On je izgleda prošao malo gore… Ako je to uopšte moguće. Ludi Dača je stajao na kolovozu, dovikivao nešto pobeguljama koji su već bili izbili na kraj mosta i silazili niz nasip kraj Nišave. Malo potom, okrenuo se ka nama i oduševljeno uzviknuo: „Šta kažete, a?! Razbismo ih!“ „Je… Jesmo…“, klimnuo sam glavom. „Baš ih razbismo…“ Bata je prišao do mene, i zastao na trenutak duboko udišući hladni noćni vazduh. „Brate…“, prozborio je nekako. „Ajde da brišemo odavde… Komšije su sigurno pozvale muriju…“ Složio sam se ovim njegovim predlogom. Nije lepo buditi komšiluk. Već je počelo da sviće kad sam se dovukao kući. Oprezno sam se ušunjao u svoju sobu i presvukao se. Prljavu i na nekim mestima pocepanu odeću ubacio sam u veš-mašinu. Zatim sam stao ispred ogledala. Lice mi je bilo netaknuto. Doduše, po telu je bilo dosta modrica, ali one se ne vide, je l’ tako? Izvalio sam se u krevet. Ispred očiju mi je zaplovila pusta belina plafona. Bila je to neka vrsta moje privatne Nedođije. Ja sam, ruku na srce, bio malo mator i malo grogi da izigravam Petra Pana, ali ova vrsta meditacije i nije bila tako loša. Nisam mogao da zaspim, pa sam uključio kasetofon.
Matori alkos Šejn Makgauan, koji me je ispratio u ovu noćašnju tragikomičnu avanturu, poželeo mi je dobrodošlicu nazad stihovima: Bilo je Badnje veče U ćeliji za alkose, lutko, I neki matorac mi reče Da sledeće videti neće O rosi sa stare planine On onda poče da peva A ja sam okrenuo glavu O tebi mirno da snevam…3 Osećao sam se bedno i promašeno. Pitao sam se opet i opet zašto mene stalno saleću takva sranja, razmišljao o tome zašto, jebiga, nismo krenuli zaobilaznim putem, ali i o tome šta bi tek bilo sa nama da Dača nije odlepio i počeo da deli pravdu i zauške svojom zarđalom sekirom. Negde pred zoru sam zaspao. Obreo sam se tada u košmaru koji neću zaboraviti dok sam živ. Murija mi dolazi na vrata i mojoj kevi pokazuje nalog za hapšenje… Dok mi, kao u američkim filmovima, drotovi izriču prava i stavljaju lisice na ruke, u uglu sobe, na dotrajaloj fotelji, vidim mrsku pijanduru Šejna kako ispija svoj ojriš, i kroz krezubi osmeh mi na iskvarenom srpskom kaže: „Šjebô ši še, šinko…“ A zatim počinje da peva onu istu staru dobru stvar, neobično prikladnu za ovu situaciju: I have cursed, bled and sworn Jumped bail an landed up in jail
Klimajući glavom u ritmu pesme i pevajući uglas kao irske seljačine, veseli drotovi me voze kroz grad na zadnjem sedištu legendarnog plavo-belog stokeca dok ja urlam: „Nisam ja, keve mi! To je bio Dača! Vatajte njega, pizda vam materina pandurska!“ A oni mi se cerekaju i pevuše: I am going, I am going, Any which way the wind may blowing I am going, I am going, Where the streams of whiskey are flowing… Pritajio sam se par dana. Čekao da modrice zacele. Izlazio napolje samo da kupim novine ili hleb i mleko. Slušao Pougse i čitao Dilana Doga. Gledao prenose Premijer lige. Dosađivao se i zurio u plafon. Bata me zvao u dva-tri navrata da se raspita za junačko zdravlje i da mi uputi nešto kao izvinjenje. Zvali su me i ostali ortaci, namerno sam izbegavao priču na osetljivu temu, a i oni nisu navaljivali. Konačno, kada sam u prošli petak otišao sa Vojvodom do Tajma na pivo, on mi usred jednog neobaveznog razgovora reče: „Brate, priča se da ste se šibali sa nekim likovima na Novom mostu…“ „Aha…“, odgovorio sam lenjo. „Čuo sam da ste ih razbili…“ „Valjda…“, slegnuo sam ramenima. Napravio je kratku pauzu, zapalio cigaretu, malo poslušao Džimija Morisona koji je sa zvučnika pevušio Come on, baby, light my fire, a onda rekao: „Dača Durlanac priča da su tebe totalno razbili i da bi bilo još gore da on nije uskočio…“ Gledao sam ga trenutak-dva zbunjeno i zatečeno. Da li da mu kažem da je Dača
isprovocirao tuču? Da je prigrlio asfalt odmah posle prvog udarca? Da li da mu kažem da ih je bilo po tri na jednog? Da su me udarili s leđa? Da ih je Bata dobro oplajvazio? Da… Na kraju, čuo sam sebe kako mirno govorim: „Neka priča…“ To je bilo sve. Vojvoda je još malo zurio u mene. Izgleda da je čekao da mu ja malo pojasnim neke stvari. Ali ono nešto što sam osećao te grozne večeri, onako isprebijan, buljeći u plafon svoje sobe, ponovo mi je steglo grlo i sprečilo me da izustim ijednu reč. Na kraju, dotukavši kriglu točenog piva, podigao sam ruku i pozvao novu turu. Za šankom je gazda Toni klimnuo glavom. Vojvoda se isprva zbunjeno uzvrpoljio, možda mu je bilo neprijatno, ne znam, a onda počeo da mi priča kako je trpao neku sponzorušu koju je nekako uspeo da isfolira da je lovator. Kad joj je ujutru dao pare za taksi, umalo ga nije ubila… Slušao sam tu njegovu bizarnu dogodovštinu, zamišljajući kako se po Durlanu i ostatku grada raspredaju priče o Bati i meni kao poslednjim pičkama. Zureći kroz njega, kroz zid kafića, kroz jebeno sivilo grada što se kao pustinja protezalo i levo i desno, u lažni beskraj kome lagano ističe rok trajanja, u tri pizde materine, počešao sam se po onom mestu gde me je one noći zveknuo klempavi debil. Pod prstima sam osetio blagu oteklinu. Niz vrat mi je prošlo nešto kao talas nelagode. Ali kao što rekoh… Nisu udarci ono što boli. Već poniženje.
CRV SUMNJE ILI DURLANSKI MASAKR KRATEŽOM (DVANAESTOINČNA VERZIJA) Znam šta će mi kažete… Svi krimosi pričaju isto. Al’ nije tako. Ja sam drugačiji. Ja sam vam, braćo i sestre, faktički legenda. Kô Knele, Ljuba Zemunac i onaj čiča što reklamira jagodinsko pivo. Majke mi. Pitbula da nemam. Trenerke nikad da ne obučem. Dobro, znam… Svi se pitate koj’ moj ja tražim ovde? A ja vam kažem da je i zatvor za ljudi. Nego. Ja sam bio jedini u familiju koji nije ležao mardelj. Morao sam nekad da skinem danu. Svi bi me zajebavali i govorili da sam ono… crna koza. A ja koza nikad nisam bio. To je zato što sam natprosečno inteligentan. I što sam mnogo duševan čovek. Možeš na ’leba da me mažeš. Da me jebeš, ne bi’ ti ništa reko. Tol’ko sam dobar. I zato sam sad ovde u ovu ćeliju… Zbog tu svoju dobrotu. Al’ da ne tupim ja mnogo, nego da krenem iz početak. Ja sam vam, braćo i sestre, iz Durlan. Znam šta će pitate… A koje ti je taj Durlan? Durlan vam je jedno mnogo lepo naselje u Niš, fino, uređeno, mirno… I u njega žive dobri i pošteni ljudi, isto ko ja. I mi si u Durlan tamo igramo basket, valjamo vutru, organizujemo borbe kerovi i druge
sportsko-rekreativne aktivnosti. Ponekad nekog provezemo u gepek od auto ili mu polomimo kolena ako kasni s kamatu… Ali sve to civilizovano i u skladu sa pravila lepog ponašanja. Moji su se u Durlan doselili iz Mate’vac. Sad će pitate – a koje ti je pa taj Mate’vac? E, to vam je jedno selo pored Niš, fino, uređeno, mirno… I u njega žive dobri i pošteni ljudi, isto ko ja. I odatle je moj deda Simča potego baš da u Durlan napravi kuću tamo pre četeres’ godine… U glavu ga seljačku izlapelu, nije našô bolje mesto, nego baš tamo. Al’ šta da se radi. Tu se doselili i ostali rođaci. A mi smo ti stara porodica, maltene antička, kako pišu po one knjige iz istoriju što sam voleo da gi cepam i palim u srednju školu. I poznati smo po našu krucijalnu ulogu u Čegarski boj. Znam šta će kažete… Da lažem. Al’ stvarno je tako. Svi misle da je onaj Stevan Sinđelić poginuo tako što je pucao namerno u džebanu kad je shvatio da gi Turci ima ko skakavci i da će dupeta na njega i njegovi ustanici da omaste neomašćeni kolci. Ali ne… Nije tako bilo. Vidite, taj Stevan Sinđelić i moj prapradeda Simča… Mi inače to ime preferiramo u porodicu. Tako imamo Simču Prvog, pa Simču Drugog, pa Simču Trećeg… Pa onda imamo Simču Slepog, Simču Glupog, Simču Zulavog… Simču Lopova, Simču Lažova i Simču Manijaka… Sve do mene, koji nisam Simča. Al’ to nema veze. Daklem… Sede tako Simča i Steva Sinđelić u šanac i cepaju naše mate’vačko vino, kad primete da im se bure ispraznilo. I kaže Steva na deda Simču da probuši novo da bi mogli da se dotepaju pre nego što izvrše odlučujući juriš na Turci. I tu ti moj deda Simča kaže: „Nema lošô, Stevo!“, i potegne kuburu.
Al’ umesto u bure s vino, opali u bure s barut. Ostalo znate iz istorijski udžbenici. Sad, ja ne znam što sam vam ovo ispričao, al’ nema veze… Nikad nije naodmet da se proširi znanje i vidici. Je l’ tako? Jeste. Al’ da se ja vratim na ovu moju problematiku. Ja sam vam, braćo i sestre, nevin. Ne u seksualni, nego u zakonski smisao. I ovde sam zaglavio zbog onu moju kurvu. Evo da vam ispričam šta se to i kako desilo, prošle godine, malo po Durlan, malo po Duvanište… nabijem mu ga u dupište. Dremali smo ova moja i ja zagrljeni i goli na kauč. Ligeštul mi bio otišô u majčinu, pa sam morao da se grčim na ovom sranju kome je poispadalo pola federi. Mislim se: ako mi je, kad kupujem polovnu robu od narkomani. Sledeći put kad mi neki durlanski drogoš ponudi komad nameštaj po cenu pola mića dopa, ima prvo da mu naflekam facu sa bejzbolku pa onda da vidim šta kupujem. Ipak, na dobru jebačinu se u zube ne gleda. Bar je tako govorio pokojni Peca Ciroza. Eto, sa’raniše ga bez igde ikog, onomad na Vrežinsko groblje, nije mogô da izdrži što mu doktori nisu davali da pije rakiju. Bar da je umro od nju… Nego ga sprčio autobus kad je pijan hteo da pređe Knjaževačku. Dakle, pojebasmo se dobro… ne ja i Peca Ciroza, nego ja i ova moja. I mogu da vam kažem da je to bio jedan od bolji seksovi, naročito kad sam je do’vatio zguza i stao da guslam… Nije imala gde da bega, dobro, jedino možda kroz prozor, al’ tamo napolje mrak, manijaci i komšijski kučići, pa se baš i ne isplati pretponoćno majanje po tamninu. Bolje joj je ovde, gde ima toplu sobu, toplu kafu i toplu patku. Keva mi bila oprala sve ćebiće (kaže da se usmrdeli na buđu, a ja znam da je to od vutru), pa smo se nakon seksanje pokrili s nekakve novine.
Sve sama žuta štampa, al’ na kvalitetan papir, malo šareno, malo crno-belo, ali ne mari… Važno da dupe nije golo, je l’ tako? Grejao nas je smederevac. Nego šta. Nisam lud pa da u kuću ubacujem one kvarcne grejalice i slična sranja, tu samo sevne varnica i ode sve u majčinu. A s obzirom na nezanemarljiv podatak u vezi s količinu gandže skrivene na moj tavan, to baš i nije poželjna stvar. I tako, džonjamo mi ispod te novine, ona mi malo dirka obraz s onaj svoj prćasti nosić, malo mi šošolji mačora, a ja se kao prenemažem, već sam triput svršio, pa mi nije do ništa. Međutim, ona se nešto trže, kao… ’oće da si ide… S jedan nagli pokret prebaci svoju butinu preko mene, ko što rade one Plejboj zečice u dokumentarci od Hjua Hefnera, one novine se raznizaše, sportska rubrika odlete levo a tračevi desno… Jedino mi vesti iz domaću politiku ostale preko muda, sa sve sliku od premijera i njegovu svitu. Ona poče nešto da se bekelji, kao: „Odsad se više ne pokrivamo žutom štampom“, a ja gu pitam: „Što, be?“, a ona će: „Zbog njih loše sanjam.“ ’Tedo’ da joj udarim jednu vaspitno-popravnu, al’ se uzdrža’ i samo reko’: „To ti je od onu punjenu vešalicu što izedomo kod Šašu Buljaša, uvek stavlja previše lukac…“ A ona će: „Ma nije to… Stvarno sam sanjala nešto loše.“ I ja se već nerviram, al’ pitam: „Dobro. Šta si sanjala?“ A ona će: „Da si me prevario.“ E, jebaga? Poče ja da se vadim: „Ja da te prevarim, maco? Pre bi’ si ruku odseko. Evo, u šta da ti se zakunem? Evo, ’oćeš da ti se zakunem u kilo krv? Oči da nemam? Dabogda mi umru oba pitbula… I… I… Nikad više gandžu da ne pušim… Maco, bre, pa ti
me bar znaš… Ja sam najverniji čovek u Durlan i šire.“ Ona ustaje, vidim, oblači se… Nešto stalno zeva u sat, nisam znao što joj se tol’ko žuri. Kuka ona kako će zakasni. Da treba da bude tačna. Da je čekaju… Da je mnogo važan sastanak i tako… A meni sve nešto sumnjivo, pa pitam: „Je l’ će i Uroš da bude tamo gde ideš?“ A ona kaže: „Naravno.“ Osetio sam kako mi nešto gamiže po želudac. A znam da to nije od Buljašev roštilj. Nešto me svrdla, ko kad popijem pola litar votku i izedem teglu feferončići. Grize me… Nije gorušica, ne mož’ se ratosiljaš od taj osećaj s pakovanje ranisani ili pola litar jogurt, drugo je to nešto… „Pozdravi ga“, kažem onako radi red, kroz zubi. Taj Uroš je bio njen bivši, ali i kolega i prijatelj, bar ga je ona tako zvala. Mislim, gde bre muško i žensko mož’ budu prijatelji? Jedino prijateljstvo koje sam ja imao sa ženskinje bilo je ono preko patku. A neko, bogami, i preko pesnicu. Sećam se kako sam tako išô na jedan sastanak s jednu što studirala srpski jezik i književnost. Ne znam šta mi bi da se zakačim za štreberku, al’ ’teo sam da malo promenim, da šetam intelektualku… A ne samo da se vucaram sa ove durlanske polovnjače što ne znaju da razlikuju Mocarta od mocart kuglu. I tako izađemo mi, i to u neki restoran s lampioni i akvarijum, i ja krenem nešto da žvalavim, a ona će da me ispravlja… Ja kažem jednu reč, ona kaže – nije ispravan padež. Kažem nešto drugo, ona mi se nakenjava za akcenat. Udavi me celo veče s nekog Andrića što bio inženjer i dizao mostovi, nije mi bilo jasno da l’ sam se zajebao – da ona ne studira srpski nego arhitekturu? I tako… Toroče ona na onaj njen
beogracki, krene da guši s nekog Makedonca… Crnjanski… Tako se zvao… Taj imao firmu što radi selidbe. I ja se već pitam šta mi sve to treba u životu i šta oni tamo uče po fakultet kad ti ona na kraj stade da smara s nekog Turčina što ga vikaju Meša i što je napisao neki seksualni priručnik, što se zove Drviš i smrt. Sad, ja sam ga drvio dok sam bio mali, baš kao i svi iz ulicu, to bilo normalno… Ali nisam znao da od drvenje može da umreš. Još taj Meša, turim ga na džordana, odma’ direktno… nema cilemile… Drviš i – smrt! Meni starija braća jesu govorila da može od drvenje da mi se osuši kičma il’ da mi počnu niču dlake na dlanovi… Al’ ovo bre mnogo. I tu se ja zabrinem. A ova toroče na beogracki i ič ne staje. I tako, završi se večera, mi izađemo napolje i ja joj kažem: „Iskrslo nešto. Mora si odma’ palim kući.“ A ona će krene da me ispravlja: „Ne kaže se tako, seljačino, nego – moram da idem kući.“ Kad sam joj zavrnuo jednu slepačku, odma’ je iskočila iz one njene cipelke. Lakovane. I tako… Nisu za mene intelektualke. A strogo sam protiv ta… muško-ženska prijateljstva. Šta koj’ moj onda ovaj Uroš i ova moja ima da se druže? Će razmenjuju recepti možda? Ili salvete? Prvo sam mislio da je to neki peder… Čim se druži sa ženskinje, mora da jeste. Al’ kad sam ga video, bilo mi jasno da je to jedan od oni prefrigovani, što vole da skidaju tuđe ribe na kvarno… Odma’ sam ga zamrzeo. I to mnogo. A opet, zbog ovu moju lujku, morao sam da se pravim Englez i da se pred njega kerebečim i foliram. S vremenom sam ga tol’ko namrzo da sam
noću sanjao kako ga mučim i mrcvarim. Bili to mnogo ubavi snovi… Kao, ja i ortaci otmemo toga Uroša i strpamo ga u gepek. Pa ga oteramo negde u divljinu, na Kamenički Vis ili prema Međurovo. I onda počnemo da se iživljavamo, malo ga šećemo, malo ga palimo… Milina jedna. Eh, pusti snovi, što bi rekô pesnik. Prišla mi je, usput vezujući kosu, i poljubila me za rastanak. „Vraćam se za par sati.“ Hteo sam da joj kažem da je vreme mnogo relativan pojam, al’ nisam kapirao kako. Ne snalazim se dobro s te stranjske reči. Mogla je da me pita šta znad to „relativno“, a ja ne bi’ znao da joj reknem. I onda bi’ ispao mnogo glup, pa bi me zajebavala. Umesto toga, ćutke sam je posmatrao kako odlazi do vrata. Pre nego što je izašla, upitao sam je: „Je li, ne reče mi za onaj tvoj san…“ „Šta to?“ „Je l’ bila mnogo dobra ta riba što sam je kecao?“ „Svinjo!“ Je l’ znate vi šta je to crv sumnje? E, to vam je onaj crvić što vas gricka iznutra kad osećate da će se desi nešto loše. Grize vas onako, na kvarno, malopomalo, sve dok ne utanjite sa živci i ne počne da vas drma paranoja. Shodno tome, neki ljudi imaju toga crva, a ja imam anakondu. Ako je za utehu, imam još jednu anakondu, i to u gaće, zato me i ova moja lujka tol’ko voli i sa mnom je, evo, već šes’ meseca. Dakle, jede mene taj moj crv, to jest anakonda, i ne da mi mir. Prosto ne znam šta ću sa sebe. Nit mi se pije rakija, nit mi se puši gandža, nit mi se gleda Premijer liga… Znači – upao sam u totalnu bedaru. Plus sam se dobro iznaskakao na ovu moju pa ne
ide ni da pozovem neku od dežurne kurave i opalim je da smanjim nervozu. Sve se mislim što je opet otišla kod Uroša… I šta će to tamo da rade. Odma’ mi palo na pamet da se taj spremio da uradi nešto pogano. ’Oće na prevaru da je obrlati. Ima da joj pusti neku romantičnu muziku, nekog crnju što peva uz pratnju saksofoni. Ili, ne daj bože, neku klasičnu muziku sa tugaljivu melodiju. Pa će joj prvo skuva kafu i ponudi s neke luksuzne cigare… Onda će otvori vino, i to ono skupo, sa čep i pozlaćenu etiketu. Pa će joj sipa to vino u neku kristalnu čašu, pa će sedne do nju i će da joj priča od to kako je nekad bilo lepo i ubavo, dok su njih dvoje bili zajedno… Onda će, kao slučajno, da joj stavi ruku na rame. Pa će počne da joj balavi nešto na uvo. Pa će, onda, malčice da je dirka po koleno i da priča kako mu mnogo žao što su se njih dvoje rastali. Za tu priču je sigurno smislio neki srcedrapateljski uvod, sa sve cveće, majsko sunce i ljubičice što mirišu na nevinost. To će zabiberi sa onu čuvenu teoriju kako su svi muškarci svinje, kako on nije znao da ceni žensku personu i kako mu, eto, mnogo žao što je ona otišla za drugoga. Možda će se malo i zaplače, da je u’vati na emociju. Žene vole kad muški ronzaju zbog njih, jebem li ga što… Kažu da je to zbog nekakav osećaj superiornosti ili tako nešto. Skočio sam iz krevet i počeo da se šetam po sobu ko onaj profesor Baltazar iz crtani filmovi. Dobro! Ljubomoran sam, pa šta?! Zar mi to nije dopušteno, sad kad sam ostao usamljen i bez ribu? Jeste! To je u pitanje. Kada je čovek sam, pogotovo kada kao ja pati, to mož’ na svašta da ispadne. Onaj psihijatar na regrutaciju, kad su me proglasili za doživotno nesposobnog, rekô mi je da sam labilna ličnos’ i da sam paranoik.
E, ovo za regrutaciju mora vam ispričam… Kaže nama razredni tamo u srednju školu da će nas pred zimski raspust odvedu u higijenski zavod i tamo nas postroje i krenu da nas testiraju i maltretiraju, da ne uvedu u vojnu evidenciju, pa da nas posle šalju da za ništa ginemo za majku Srbiju. A meni mnogo bilo pripelo da se skinem od vojsku, da me oslobode… Stra’ me od oružje, a ne volim ni vojničku hranu, naročito pasulj, mnogo prdim od njega. I tako, smislim ja lukav plan. Nisam se kupao mesec dana. A nisam se ni šišao. Kad sam došô na regrutaciju pred oni doktori, izgledao sam ko bantu crnac. Za vaške da ne pričam… A tek što sam smrdeo… Trovanje! Al’ nisu ni oni od juče. Pita mene jedan ćelavi u beli mantil: „Momak, zašto tako ne vodiš računa o ličnoj higijeni?“ Ja mu kažem: „Doktore, ja imam retku kožnu boles’, alergiju takoreći, zabranjeno mi da se banjam sa sapuni i šamponi.“ A on će: „Ne brini, kad stigneš u jedinicu, će ti daju šmirglu i lož-ulje. Na to valjda nisi alergičan?“ Vidim ja… Ovaj nije glup. A još uz to voli da podjebava. Ništa. Rešim ja da se pravim lud kod psihijatra. On me pita: „Ime i prezime?“ A ja mu kažem: „Ping-Pong Loptić!“ On mi kaže da ga ne zajebavam, a ja mu kažem da mi je tatko Kinez.
A on će: „Možda je tvoj tatko Kinez, al’ ja zato nisam majmun. Marš napolje!“ Vidim ja, će bude rutavo. A još sam ostao bez opcije. Još kod očnog lekara da idem i ako me on proglasi za sposobnog, ima dvanaes’ meseci gulim krompir i stražu negde na karaulu na bugarsku granicu. Uđem ja kod očnog. On i one sestre samo što ne popadaše u nesves’ kolko sam smrdeo. Priđe mi on, pita me da l’ sam nekad imao problem sa vid, ja ćutim. On izvadi neko staklence i naže se da mi zeva u oči. I tu ga ja ugrizem za ruku. Zaskičao je ko prase. A ja grizem ko pitbul. One sestre udariše u vrištanje ko da gi neko serijski siluje. Uleteše neka dva vojna policajca i odma’ počeše da me tepaju u glavu. Al’ ja ne puštam. Jedva su me odvojili od njega. Na kraju vidim – doktor čuka na moj dosije s onaj veliki pečat TRAJNO NESPOSOBAN. A men mi lepo… Jedino me malo bolela glava. I tako me oslobodiše. I otad po Durlan kruži priča da nisam normalan. Al’ nema veze… Nego da se vratim ja na ovu moju problematiku. Kad se tako ubedarim, ja rešim da je bolje da razgovaram s nekog. Možda će me taj neko razuveri, možda će mi da podršku, il’ će mi prosto predloži da radim nešto drugo dok se ova moja ne vrati. Prvo sam pozvao Miku Šljapču, cenim ga, on obrnuo tol’ke ribe po ovaj grad, razume se čovek u materiju, će mi da neki koristan savet. Čim se javio, odma’ sam znao da je pijan. Činilo mi se čak da kroz slušalicu mogu osetim kol’ko bazdi na pivo.
„O, pa gde si, be, ti zlatna papučo!“, krenuo je odma’ s podjebavanje. „Upao sam u neku frku, brate…“ „Šta je bilo? Treba ti kinta? Il’ možda da istepamo nekog? Kaži, brate, evo dolazi ekipa odma’!“ „De, be… Nije to. Nego ova moja. „Ostavila te? Super!“ „Ajde ne jedi govna… Nije me ostavila.“ „Nego šta je?“ „Ljubomoran sam.“ „O, pa ti si to konačno provalio da se keca s pola Durian? Dobro jutro!“ „Puši kurac!“, izderem se ja i zalupim slušalicu. Ko jebe Šljapču, taj nikad nije imao obzir prema drugi ljudi, uvek si gledao svoje dupe. Setim se ja mog burazera Dragčeta, on je čovek školovan, završio dva razreda gimnaziju u Leskovac. Uzmem opet telefon, zovem, dugo zvoni i onda se čuje glas s drugu stranu. „Da?“ „Ona me vara!“ „Ko te vara?“ „Ona!“ Kratka pauza, neko se kao premišlja nešto, a onda će mi rekne: „Dečko, je l’ znaš ti kog si pozvao?“ „Koga?“ „Autobusku stanicu.“ Pu, jebem mu mater. To je zbog onaj „redijal“ il’ onu memoriju, šta li… Nije mi jasno koj’ moj ugrađuju te zapadnjačke fore u naši telefoni kad na našu poštu i sistem ne rade? Popizdeo sam. Zar tamo neki Uroš da mi trpa ribu dok ja sedim ovde sa smežuranu patku i gledam noćni program? Ako se za to sazna, ima ceo Durlan da me odelje od zajebanciju. Neću da mogu od sramotu godinu dana da izađem na ulicu.
Sećam se tačno kad sam ga upoznao. Bilo to u Fora bar, on došô s neki drugari i odma’ nam se prišljamčio. Kad sam mu pružio ruku da se rukujemo, on je stisno ko drvoseča, misli će ispadne mangup ako pokaže da je jak. Tačno sam hteo da mu razbijem glavu s pivsku flašu, al’ sam se uzdržao, morao sam… Zbog ovu moju. „Znači ti si taj novi“, srao je nešto dok je cevčio pivo. „Toliko je pričala o tebi, a nikako da nas upozna, pa sam morao da je kritikujem da bi ispravila tu nepravdu.“ Leleeeee… Kol’ko me je iznervirao. Zamišljao sam kako mu razbijam glavu s bejzbolku, a posle mu lomim ruke i noge. Al’ otrpeo sam sve to muški, smeškao sam se, jeo govna, a bilo mi došlo iz kožu da iskočim. Sutra mi ova moja, kao usput, spomenula da sam ostavio dobar utisak kod njega. Zar sam ja to bio na neko procenjivanje? „I šta je to taj tvoj Uroš rekao?“, baš me je zanimalo šta se to pederče iskenjalo kod moju ribu. Nije se obazirala na ono „taj tvoj“. „Ma svašta. Baš smo se siti ismejali.“ Ona se smejala sa Uroša! Au! On meni da se podsmeva?! Tako, dakle… Njih dvoje su se meni smejali! Pre il’ posle jebanje? Nabio sam glavu u muda, okrenuo se da ne spazi kakvu sam facu napravio i zaškrgutao sa zubi: „A što ste se smejali?“ „Pa tebi, bre, budalo. Znaš, Uroš iz hobija proučava psihologiju, i mnogo je toga zaključio iz tvog ponašanja.“ Uroš se bavi sa psihologiju!, pomislio sam. Uroš je išô u obdanište sa onoga Sigmunda Fjorda pa će sad mene tura na kanabe da me ispituje nesam li piškio u gaće do četvrti razred! „I šta je to ON zaključio iz moje ponašanje?!“
„Pa, znaš, kaže da si ti tipičan nesigurni mužjak koji se brzo oseća ugroženim, pa mora da brani svoju teritoriju i vlasništvo.“ Ma nemoj!? Uroš, dakle! Bacio sam pogled na sat. Već dosta vreme prošlo otkad je otišla. Odvukao sam se do prozor i pomerio zavesu. Nema je. A onaj crv sumnje grize li grize… Svašta mi pada na pamet. Verovatno su se već izdo’vatali. Kako li ljudi mož’ budu tako pokvareni? Odem do vitrinu i uzmem džonita vokera što mi poklonili prošle godine za rođendan. Popijem jednu čašu, dve, tri… Smirim se malo. Upalim televizor, puštim na video Skarfejs, da se podsetim na onaj deo sa šmrkanje koku i ubijanje civili. Ma, ne vredi… Onaj crvić mi pravi lom po želudac. Istresem ja još dve-tri čaše viski, ustanem i kažem sebi: „Prijatelju… Il’ si nindža, il’ si mindža!“ Gotovo. Nema kod mene trte-mrte, kad ja odlučim nešto da uradim, ni rođeni tatko me ne mož’ odgovori. A i kad bi probao, dobio bi po pičku. Eto, branio mi da se tetoviram… ’Teo sam nešto da turim na levu ili desnu mišku, nekog sveca ili Čiča Dražu… Možda srce ili znak od Najke. Al’ on zapeo ko z’ulav, ću dobijem hepatitis i to… A ja sam u to vreme išô s jednu Cecu iz Lalinac. I mnogo smo se voleli. A tad beše bio izašô novi album od onu drugu Cecu… Ražnatović… I ta CD kompakt ploča imala mnogo lep naslov – Emotivna luda. I ja tako odlučim da iznenadim Cecu… ne ovu Ražnatović… nego ovu moju iz Lalinac… i da istetoviram na grudi, s levu stranu, jedno veliko srce, a preko njega da piše „Ja sam tvoja emotivna luda“.
U Durlan u to vreme najbolje tetovirao Laza Gomoljica. Imao čovek ruku… Naročito dobro tetovirao znaci od Mercedes i Adidas i Svetoga Savu kako ubija aždahu. Pola Durlan imalo na levu ruku one tri Adidas crtke, a na desnu ikonu od Svetog Savu. Jedino Svetog Nikolu nije ’teo da tetovira, kaže uvredljivo mnogo… A ja ga pitam što, a on mi odgovori: Pa Sveti Nikola pokazuje cajper! I pokaže mi ikonu. Kad ja vidim – stvarno! I odem ti ja kod njega, objasnim mu šta ’oću, a on kaže nema problema i izvadi buksnu i litar komovicu. On čovek ko oktopod, u isto vreme me tetovira, vari džoint i trsi rakiju. Čudo jedno! Odvalimo se mi, ja odem kući, zakovem se u krevet i probudim se tek sutradan u dva po podne. Glava me otkida! Ona komovica bila šećeruša. Nema veze, odem ti ja pred ogledalo da si pogledam tetovažu… Kad ono – ima šta da vidim. Gomoljica napisao pogrešno. Umesto „Ja sam tvoja emotivna luda“ piše „Ja sam tvoja emotivna muda!“ Poludeo sam. Zovem ga, a on će mi kaže „Daj bre, pa to samo jedno slovo!“ Jeste jedno, kretenu, kažem mu ja, al’ gde su isto luda i muda? Posle sam ga tražio tri meseca s pajser po Durlan. Čuo sam da je pobego za Švajcarsku. A ja sam morao da idem da mi ta muda što mi gi napisao na grudi skinu s laser. Odraše me. I za kožu i za pare. Nego da ne tupim ja mnogo, šta je bilo, bilo je… da nastavim gde sam stao. Presvučeni ti se ja, umesto belu Diadora trenerku, obučem crnu Adidas. Da me ne primete u mrak, logično. Siđem u podrum, tamo mi stajao arsenal, za ne daj bože. Dvoumio sam se šta da
ponesem. Prvo uzmem tetejac, logično, pojačam se sa sedamšesetpet, to mi, onako, za blisku borbu… Zadenem skakavac u čarapu i zagrabim sa šaku u kutiju gde su stajale kašikare. Nisam poneo mnogo, samo pet. A za glavno oružje odaberem moj stari kratež. Malo nagaravljen i neugledan, al’ meni nekako lep… Ja sam taj moj kratež mnogo voleo. To mi bilo prvo oružje koje sam nabavio na crno. Dobio sam ga za tri kila vutru. Posle sam nabavio ja svašta. Beretu, tetejca, dugu i kratku devetku, kašikare, dva kalašnjikova… Al’ ništa mi nije priraslo za srce kao taj kratež. Znate kako je to… I majka najviše voli prvo dete. Uzeo sam ćaletovog pasata i s njega sam se odvezo na Duvanište. Usput sam slušao na kasetofon patriotske pesme da si dignem moral, najviše me pogodila ona „Zovi samo zovi… Svi će sokolovi…“, udariše mi suze na oči od ljubav prema majku Srbiju. Ja sam ti veliki patriota. A uz to sam i Srbin. I to originalni. Ruku na srce, ovi po grad pričaju kako smo mi Mate’včani u stvari Turci i da nam babe kecali ’odže i janičari. Al’ sa ti što to pričaju često se dešavalo da gi neko pregazi s kola il’ da im počnu trnu zubi i da ispadaju, pa se prestalo sa ta govorkanja. A ja za Srbiju ’oću da ginem… Mnogo volim što sam Srbin i pravoslavac. Uvek se prekrstim kad pijem rakiju. A počeo sam to da radim i sa pivo. Nabavio sam i jedan veliki zlatni krst sa čet’ri slova S, tol’ko bio težak da sam se sve zgrbavio od njega. Kô Lale harmonikaš. Al’ mi nije žao, kad čovek voli svoju zemlju, mora nešto i da žrtvuje. Znao sam gde Uroš stanuje, ova moja lujka mi pokazala, bila to jedna visoka kuća na dva sprata sa satelitsku antenu i onaj zvučnik u kojega pričaš kad
dođeš do kapiju… Kako se beše zove? Interlefon? Parkiram ja pasata iza neki žbunovi, pored kafanu Krajišnik, što gu držao drugar od Sikija Kučkara. Nisam trebao baš tu, jerbo su iza to žbunje ove pijandure vršile veliku i malu nuždu… Čim sam izašô iz kola, ugazio sam u govno. Krenem da se očistim od tarabu, a ona pukne. Strovalim se u neku kočinu, pa ustanem. Okrećem se oko sebe, dobro, niko me nije video… A ono govno se zalepilo na vazdušni đon od moju najku, trljam, grebem – ništa! Kô da je onaj što ga je israo pre toga pojeo čet’ri vagona žvakaće gume. A patika bela, govno na nju mu dođe ko fasada. Psujem, nerviram se, pa se setim da u gepek imam rezervne. Skinem onu govnjivu patiku pa je vrljim u mrak. Na to se čuje nešto kao treskanje, kao da puca staklo. Pa će neko vikne: „Jao, majke ti ga bezobrazne! Pa gde baš u šerpu s pasulj!“ Šmugnem ja da mi se neko ne natepa, obučem nove patike i vratim se nazad. Otišô sam do kuću za koju sam mislio da je Uroševa. Preskočim ogradu, beše mnogo visoka, tedo’ muda da si ostavim na šiljci. Upadnem unutra bez zvonjavu, a ono prazan hodnik, nema niko… Samo se iz jednu sobu čuje neka galama, ko da neko ostavio uključen televizor… Ja se ko jastreb ustremim tamo, upadnem unutra i zateknem nekog tipa kako bulji u mene. „Šta je bilo, balavac, došô si da kradeš?“, reče on, onako bezobrazno. Mnogo me uvredilo što se kurči, pa sam ga zveknuo sa jedan kuršum u menzu. On odlete unazad, zalepi se ko muva na zid. Ja mu priđem i sa onaj preteći glas od Al Paćina upitam: „Gde je Uroš?!“
„Kakav Uroš, budalo?“ „Džabe ga štitiš! Znam da je gore na sprat! Keca mi devojku!“ „Nema ovde… nikakav Uroš… Idi… ote.“ Creva su mu se razlivala ko sladoled. Pokušavao je da ih skupi u ruke, al’ mu nije išlo. Odma’ me je podsetio na cara Murata kome je na Kosovo ravno Obilić sa nožekanju od tri metra pocepao čkembe. Tako to rade pravi Srbi. Od učkura do bijeloga grla, štono reče narodni pesnik… onaj ćoravi, kako se zvaše? Filip Šljivić? „Kako nema? Je l’ ovo Ulica palih krajišnika?“ „Jeste.“ „Broj 79?“ „Ova… u… ulica… ima sa… samo 40 brojeva… ko… konju jedan…“ Tad vidim ja da sam se zajebao. Zapamtio sam ulicu, al’ sam pogrešio broj. Beše mi krivo. Utepa čoveka za ništa. Gledam ga onako i ne znam šta da radim… Bilo mi ga žao što se zlopati, pa sam mu stucao glavu s kundak. Da se ne muči mnogo. Oduvek sam bio human i saosećajan, kao takvog su me znali u ceo Durlan, pa i šire, po Pantelej i Bulevar. Sad sam se već iznervirao. Zar moram da upadam u svaku kuću dok ne pogodim koja je Uroševa? A dugačka ulica… Ne ide. Ima pobijem silan narod. Setim se. Uroš vozi žutoga juga. Znači – ispred koju kuću je parkiran jugić, tu treba upadnem. Pronađem ja ta kola pred broj 34. Vidim na sprat neko svetlo, galama, čuju se glasovi i trešti muzika. Moja omiljena pesma od Acu Lukasa – „Kude idu ljudi kao ja“. Sigurno su je namerno pustili meni da napakoste. Bre, majku mu, pa ovi prave orgije! Tu se sad više ne zna ko koga guziči! Strašnilo!
Uzverem se uz oluk, i negde pri vrh pocepam nogavicu od trenerku. Au, što sam popizdeo zbog to! Takvu trenerku nije imao niko u ceo grad. Uđem na jedan prozor u sobu pored ovu gde je bila galama, iskradem se u hodnik i priđem bliže vrata. Treska, vika, galama… Čepa ona Cecina „Kad bi bio ranjen“. U srce me pogodi. Mnogo to emotivna pesma. S onu krv i transfuziju… To je, bre, ljubav! On umire, a ona će mu dava krv! Udahnem duboko, stegnem onaj moj kratež, izbrojim do tri i krenem… Uletim ti ja unutra kao furija i zateknem Uroša u neku čudnu pozu. Okrenuo se prema mene, u ruku mu neko belo kartonče, veliko kao koverta za pisma. Ne obraćam ja pažnju, nego onako, u doskok, viknem gromoglasno HA! i stisnem oba oroza. BUM! Sevnuše obe cevi, pocepa ga ona sačma ko peder Plejboj. On se zatetura unazad i nešto prokrklja, nešto nerazgovetno: „Eeeek…“ Postoja onako malo, sav izrešetan, izbulji se u mene, vidim, malo je iznenađen, gleda me ko krava mrtvo tele, pa onda pade u stranu. One ribe tad udariše u vrištanje i dreku, al’ mene mnogo boleo kurac za to… Jedan njegov drugar tad ustade, valjda video da sam ispalio obe patrone, pa da me zaskoči dok sam bez municiju. Al’ nisam ja glup, potegnem tetejac i zvekem ga u rame, metak se rikošetira i ustreli glupaču iza njega u nogu. Ona krene u dreku i tu nastane još veća panika i vriska, ja se uplašim od sve to, pa potegnem i sedamšeset-pet i onako, nasumice, stanem da rokam… ZVEKETEZVEKETE-ZVEK! Dok si rekô „britva“, onaj silan
narod zaglavi na vrata, jedino par ribe se nabile u kuhinju i tamo drkću… U onu silnu gužvu uspeo sam da upucam samo još dvojicu i to ne smrtno. Beše mi krivo zbog tako loš moj učinak, pa opet uzmem kratež u ruke i napunim ga. Tad ova moja počne da urla na mene: „Šta si to uradio, ludaku?!“ „A, tu si, kurvo! Jebete se ovde, a mene me ne zovete!“ „Manijaku! Zašto si ubio Uroša!?“ „Kako što? Zato što mi keca ribu!“ „Idiote! Moronu! Pa pogledaj šta ima u ruci!“ „Šta me boli cvetko šta ima u ruku!“ „Pogledaj!!!“ Priđem ja Urošu, to jest njegovom lešu, i uznem mu iz ruku ono kartonče. Malo ga osmudila sačma, al’ jasno se vidi šta piše. U SUBOTU, 3. OKTOBRA VENČAĆE SE MARIJA I UROŠ pozivamo Vas da svojim prisustvom uveličate… bla-bla-bla „Pa vi ste ’teli da se uzimate?!“, prenerazim se ja. „Još si ime ’tela da promeniš zbog njega, fanfuljo!!!“ „Ne mi, glupane! Uroš se ženi! Pozvao me je da mi to saopšti! Hteo je da mu budemo kumovi!“ „A tako znači, kurvo? Htela si da se jebeš sa venčanog kuma? Kako te nije sramota? Pa je l’ znaš, nesrećo jedna, da je to najveći greh?! Pu, majke ti ga! I ti si mi neka pravoslavka!“ U taj trenutak se začu sirena napolje. Neko pozvao muriju. E, ne može da živi čovek od drukeri i tužibabe. Koja je to bagra. Podignem ja ruku i sa kažiprst zapretim na ovu moju: „Za ovo će još mi da razgovaramo! Nemoj misliš da si se izvukla… A sad mora idem. Znaš da mi još
nije istekla ona uslovna.“ Stuštim se ja niz stepenice pa pravo na ulicu. Međutim, odozgo, baš u pravac gde sam parkirao pasata, dolazi pandurski stokec. Kô u oni holivudski filmovi, zaškripaše kočnice i dva pandura izlegoše napolje. Jedan odma’ potegnu utoku i potrča prema mene, drao se nešto kô magarac. Sačekao sam ga da mi priđe bliže, pa sam ga upucao u nogu, direktno u koleno, samo je zaskičao ko prase i pao na zemlju. Ovaj drugi nije imao tol’ka muda, a nije bio ni glup, pa se sakrio iza kola. Ispalio sam dva-tri pucnja u njegov pravac, a onda potrčao niz ulicu. Kad, ne lezi vraže, te gi još dvoja kola i marica, okrenuše se postrance, izleteše panduri ko da neko džabe deli krofne i stomakliju… Vidim ja, će bude rutavo, pa izvučem one kašikare iz ranac. Kad sam gi bacio prema njih, oni polegaše svi na zemlju… Da vidiš samo kako su bili uigrani, nanu im pandursku, ko pod komandu! Atomski sleva, zdesna i odozgo! Jedino neki stariji čkembar, pozornik, nije stigô da se strovali i, ko za inat, njemu bomba eksplodirala odma’ iza leđa. Mora da mu je opasno oprlila guzicu. Onda se i on pridružio na kolege što se prućili po asfalt. Potrčim ja u sokak levo, pređem preko neko dvorište, tu me zaskoči doberman koji je čuvao kuću, overim ga s tri metka, nije stigô ni da skikne. Gazda izleteo sa bejzbolku, al’ je odma’ savio šipke kad je video s kakav arsenal raspolažem. Izbio sam na raskrsnicu, tu sam naleteo na nekog čilagera kako čeka da se otvori zeleno na semafor. Razbio sam mu njušku i izbacio ga iz auto. Nije bio neki, polovni kadet, al’ na oteta kola se u zube ne gleda, pa nisam pravio pitanje. Stisnem volan, ubacim u brzinu, nagazim gas… I krenem prema grad. Cenim ga, ako su pametni, blokirali su Novi most što povezuje Duvanište i
Bulevar kod Đačko ostrvo. Jedna kola odma’ krenula po mene. Jurili su me kroz Sremsku pa prema centar, odjebao sam gi kad sam zavrnuo kod Crveni pevac. Samo sam u retrovizor vidô kako su se zakucali u kiosk za gazirani soci, hot-dozi i minipice. Imao sam nameru da pređem Most mladosti i štuknem u Durlan preko Knjaževačku, al’ mojega… Panduri su blokirali raskrsnicu kod Jagodin malu. Vidô sam jasno kakva je situacija, pa sam dodao gas do dasku. Zakucao sam se među nji’ ko ekser u lajsnu, video sam neki dvojicu drotovi koji su bili ispred kola kako mašu nešto s ruke ko oni drogirani zečevi u crtani film… Kasnije mi rekli da sam jednog podvuko pod kola, al’ da je preživeo. Ne zeca, nego pandura. Prejebao sam tri murijaška pežola, semafor i izlog na mesaru Papak, gde sam završio kad sam probio barikadu. Slomio sam ključnu kost i to je bio presudan momenat zbog kojega nisam mogô da nastavim borbu protiv okupatori i ugnjetavači… U’apsiše me na pravdu Boga… Al’ ne beše mi krivo, kad sam se setio Uroša kako onako mrtav lega po svoju sobu, odma’ mi se razvuko osmeh na lice… Oni panduri mislili da se to njima smejem, pa me utepaše s pendreci kô vola. Ona moja me ostavila odma’ sutra. Jebem li ga što. Mora da je našla nekog manekena. A izašo sam i u novine. I to na naslovnu stranu. Neki novinar se dosetio pa turio naslov: DURLANSKI MASAKR KRATEŽOM, izgledalo mnogo ubavo. Mada mi nije bilo jasno jer se sve
desilo u Duvanište… Posle mi rekli da je tako jer sam ja iz Durlan. Kad sam zalečio ona tri rebra što mi polomili panduri, prebacili me odma’ u Istražni. Ništa za to… Moj ćale pozvao neki svoji drugari, a ovi podmitili pola sud. Tužioca nismo morali ni da podmićujemo. On je Tomi Ludaku ionako već na poker dugovao čet’ri ’iljade evra, pa smo to prebili. Mislim dug, ne tužioca… A jednog porotnika smo sredili sa inkriminisane fotografije od njegovu ćerku. Ispostavilo se da mala voli da blajvi đoku za polutku žuto. Blajvila ga tako ona Nervoznom Lakiju, a on je, onako iz zajebanciju, uslikao sa mobilni. I to više puta, u više poze. Kasnije smo te slike poslali porotniku uz porukicu kako će te sličke stignu i na televiziju i na internet istog momenta kada pomisli da treba da me osude po tužiocev predlog. Jedino se neki navodni svedok nešto pišmanio. Morao je Nervozni Laki da ga poseti i prebroji mu rebra sa cevku od dva cola. Tol’ko ga je dobro izđebrio da je ovaj posle pričao kako se ništa ne seća jer je bio pijan i udrogiran. Dobio sam tri godine. Nije mnogo. Uz dobro vladanje ima izađem za godinu i po. Dali bi mi oni i manje, al’ sam jednog pandura oterao u invalidsku kad sam im bacio one kašikare. Bilo mi ga žao posle, trebao čovek za dva meseca da ide u penziju… Gde baš njega da pogode osam gelera u leđa? Za onog što sam mu razneo koleno nisam dobio ništa. Sredio to moj ćale tako što mu kupio novoga golfa i platio mu lečenje u Sijarinsku banju. On na sud posle rekô da je sam sebi pucao u nogu jer se uspaničio od vikanje, mrak i gužvu. I balističar potvrdio isto.
Njega smo podmitili sa keš. A onaj Urošev komšija što sam mu pocepao čkembe s kratež, njega našli tek posle tri dana. Koštalo nas sedam ’iljade evra da ovi što su vršili uviđaj nameste kao da se samoubio. Dobro, malo su imali poteškoće da objasne kako je to sam sebi stucao glavu s kundak od pušku, al’ i to prošlo… I evo, tako, sedim u svoju ćeliju. Malo-malo pa navrati upravnik da me pita treba li štogod, a čuvari i ostali zatvorenici me oslovljavaju sa „gospodine“. I znate šta? Onaj crvić ga više nema. Otišô. Eto ti šta je kad čovek ima inicijativu i zna šta ’oće. Da sam kojim slučajom ostao kući i bedario, Uroš bi ispreskakao onu kurvu. I što je najgore, posle bi ceo Durian znao kako mi drugi jebu devojku, a ja tu sramotu ne bi mogô da podnesem. Sad kad izađem iz mardelj i vratim se u kraj, svi ima da me tretiraju kao veliku facu. I sve to zbog crva sumnje. Bog da ga poživi.
DAS IST WINJAK! Jesi li ti zakleti antialkoholičar?, pita me Džo. Ne pijem između dva pića, kažem ja. Džejms Džojs, Uliks Ima više razloga zašto ne volim ponedeljke. Reći ću vam samo onaj glavni. Ponedeljak je prvi dan u sedmici. Bilo bi sve u redu kad bi posle ponedeljka išao petak (a posle petka ide vikend, sa svim svojim slastima, mastima i pošastima), ali posle zajebanog ponedeljka ide još zajebaniji utorak, pa sreda, pa četvrtak… Bože, Bože, zar ti je zaista za stvaranje ovog usranog sveta trebalo čak sedam dana? Izgleda kao da si ga stvorio za sedam minuta… Ne volim ponedeljak. Tog dana svi hoće da započnu nešto novo, da okrenu novi list, da slavno poginu u još jednom neuspelom pokušaju da budu živi… Neće mene da zajebe nikakav ponedeljak niti bilo koji drugi dan… Šta je? Treba da ustanem iz svog divnog, mekog i toplog kreveta da odem do kupatila, stanem na ledene pločice i kažem ogledalu: Od danas sam drugi čovek! E pa, kurac, gospodo! Malo ste se zajebali! Ne, ja nisam od onih koji doživljavaju prosvetljenje početkom sedmice negde oko osam ujutru. Ja neću svojoj sanjivoj faci u ogledalu da kažem: Od danas više nepušim! Ili: Od danas više ni kap! Ili: Od danas držim dijetu!
Nisam jedan od onih koji bi da promene svet. Ljudi, pa mene mrzi i samog sebe da promenim! Šta će velikim snovima i velikim ambicijama jebivetri kao ja? Ja hoću da ostanem lenj, neobrazovan, neotesan, neženja… I najviše od svega… Ja hoću da ostanem u svom toplom krevetu, zamotan u ambasador ćebiće i da knjavam. Ako neko samo pokuša da me probudi i da me natera da napustim svoje toplo gnezdo, ima da mu se najebem majke! I znate šta još? Nemoj da me je neko zvao… DRIIIIN! DRIIIIN! DRIIIIN! …na telefon. Taj prokleto uporni zvuk probija se kroz sanjivu toplinu sobe pravo do mojih ušiju. Ko je sad ovako rano? Pa nema još ni dvanaest! Neki ljudi stvarno ne znaju šta je to kućni red i lepi maniri. Nekako uspevam da se iskobeljam iz svoje busije od ćebića i levom rukom podižem slušalicu. „Ko smeta?“ „Pivara?“ „Je l’ to pivara?“ „Marš, bre, u pizdu materinu!“ Vraćam se nazad, grlim jastuk… Život je lep… Naročito ponedeljkom ujutru, kad si nezaposlen i nemaš nikakve obaveze, kad si umotan u ćebe, kad ti matorci nisu kod kuće, kad te za sve zabole… Stvarno, život je… DRIIIIN! DRIIIIN! DRIIIIN! …sranje. Opet isto, slušalica u mojoj levoj ruci, sanjiv glas: „Ko je?“ Jedar, prodoran glas poljoprivrednika sa druge strane žice: „Komšijo, dobar dan!“
„Dobar dan…“ „Komšijo!“ „Taj sam.“ „Treba mi jedna usluga.“ „Sve za tebe, komšijo…“ „Znaš onu banderu što treba da je izmeste ovi iz distribuciju da bi ja mogô da si uvedem svetlo u kokošinjac?“ „Znam…“ „Pa je l’ mogu ja da im kažem da je postave u tvoje dvorište?“ „Može, komšijo…“ „Mislim… Neće bude nikakvi problemi?“ „Ma taman posla…“ „Dobro, fala ti komšijo!“ „Ma nema lošo, bre…“ „E, komšijo, još nešto…“ „Šta?“ „Pa, kapija ti zaključana. Mislim, stavio si golem katanac.“ „A to… Ma slobodno razvali…“ „Stvarno? Da razvalim?“ „Ozbiljno, bre… Ionako je stara, ću je menjam…“ „E, fala ti ko bratu, komšijo! Kad završim, ću davam pijenje!“ Veza se prekida i u uvu mi ostaje samo zvuk statike. Ima već godinu dana kako se prejebalo nešto u pošti. Ne znam tačno da li je u pitanju kabl ili neka od onih njihovih supermodernih centrala iz 1957, ali mene neprestano zovu raznorazni… Neki traže svoje prijatelje i rođake, drugi se javljaju na oglase, treći zovu pekare, dragstore i buregdžinice… Moj matori se žalio nekoliko puta, ali ništa. Ako se ovo nastavi, ima da otmem lokalnog poštara i izazovem talačku krizu dok ne poprave jebeni kvar.
Šta li će da bude sa ovom budalom kad počne da postavlja banderu u komšijsko dvorište? Nakon što obije kapiju… Eh, čitaću sutra u crnoj hronici: komšija komšiju sekirom i tako to… Ležim tako sa filozofskom dilemom u glavi. Da li da nastavim da knjavam ili da ustanem? DRIIIIN! DRIIIIN! DRIIIIN! „Alo…“ „Kume!“ „Kaži, kume.“ „Kume, ženim se!“ „Opet? U, što me zabole…“ Spuštam slušalicu i rešavam da ustanem. Ovog puta nije greška. To je zaista moj kum Kvisko. On je malo nedojeban, pa kao svaki pičkopaćenik, čim nađe neku radodajku, hoće da je ženi. DRIIIIN! DRIIIIN! DRIIIIN! „Kume!“ Opet on. „Kaži, kume…“ „Ama… Ženim se stvarno! Svadba, kume! Svadba!“ „Ajde? A ko je mlada?“ „Pa, Gabrijela. Znaš je…“ „Gabrijela iz Novo Selo?“ „Aha!“ „E pa, turim vas na kurac, i tebe i Gabrijelu…“ Moram da ustanem. Za ovo jutro i za ovaj ponedeljak dosta je telefonskih razgovora. Oblačim se, pokušavam da se setim gde sam sinoć zakasao. U glavi mi je haos… Kad je bilo to sinoć? Znam, juče. Jučerašnjica je samo san kojeg se ne sećam. Kaže Everlast u pesmi „Today“. To je sa onog albuma Eat at Whitey’s?
Ne, nije… Nema veze… Eh, da je meni ovde u komšiluku jedan Vajti, ne bih morao sam sebi da pržim jaja na oko i prejebujem kevin tiganj. Sa televizora iz druge sobe čuje se glas spikerke RTS-a numero uno: premijer ovo, premijer ono, pa Vlada Republike Srbije, pa Centralna banka, pa guverner svira solo na gitari, pa vraćanje duga štedišama, pa trte, pa mrte… Zajapurila se mlada voditeljica, sve vest do vesti… Uzbudljiva ova demokratija. Ulazim u dnevnu sobu sa doručkom na poslužavniku, taman za vremensku prognozu: „Danas će biti sunčano…“ Skrećem pogled ka prozoru. Siv i tmuran dan s one strane stakla. Ovi bivši nas bar nisu lagali za vremenske prilike. Premijer je dekretom zabranio da pada kiša… Sutra će poslanici to da izglasaju u skupštinskom bifeu između dve ture lozovače. Predsednik je uveo zakon o 365 sunčanih dana u godini. Još samo da ga usaglase sa Ustavom. Još samo malo, braćo Srbi… Još samo malo… Izdržite… Volim jaja na oko. I to rovita. I slana. Bez vegete, može tucana paprika. Pa onda – boc! I poteče žumanac, a ti ga prepadneš komadom ’leba… Pa onda slaninica… Pa jogurt. Pa ajvar. Pa kajmak. To, Miki… Mešam ukuse kao slikar boje. Kažu da je to odlika nezrelih osoba. Eto, ja sam nezreo. Ali ovaj krastavčić iz tegle nije… Pa još… Dedina sušenica! Najslađi deo je onaj na vrhu, on se najviše nadimio… Šta mi fali? Prženi krompirići! I nešto slatko… Napolitanke. Može i žele bombone. Ma, daj bilo šta… Pa onda kafa…
Ljudi uglavnom žive u zabludi da kafu treba piti odmah po ustajanju, na prazan stomak. Pogrešno. Kafa najbolje legne posle obilnog, kalorijama nabijenog doručka. I onda je ispijaš lagano, uz neku neobaveznu literaturu. Neku svesku stripa ili krimića. I dnevne novine mogu poslužiti toj svrsi, ali pod uslovom da ih čitate otpozadi. Tu foru sam naučio još iz vremena kada je moj matori kupovao Politiku, a to je bilo davno, još u vreme kada se u njoj imalo šta pročitati. Dakle, krenem od poslednje strane, vidim šta ima na televizijskom programu, zatim preskočim čitulje i male oglase i pročitam zanimljivosti, onda je tu poslastica u vidu jednokaišnog stripa o Paji i Mikiju, onda na red dolazi sport, pa neke neobavezne teme tipa kulinarstvo i Ginisovi rekordi i na kraju kultura, gde se zaustavljam. Dobro, umeo je tu da se nađe prikaz nekog koncerta ili nove ploče nekog rok benda, recenzija dobre knjige i tako to. Tu završavam čitanje. Znam šta se nalazi između naslovne strane i kulturne rubrike. Političari i njihove usrane izjave i procene, ministri i njihovi šoferi koji gaze slučajne prolaznike, predsednikova žena sa novom frizurom, ratovi i poplave, murjaši koji prebijaju gladne studente i radnike u štrajku, ubistva iz nehata, ubistva sa predumišljajem, ubistva u pojam, panegirici vladajućoj oligarhiji, gladna deca koju niko ne zarezuje, epidemija veneričnih bolesti… Moj matori je prestao da kupuje Politiku jednog dana kada je na prvih deset strana izašlo isto toliko Slobinih fotografija i još toliko dupeuvlakačkih tekstova o Našem Rosnom Cveću. Ja sam se tad opet vratio staroj ljubavi – Politikinom zabavniku, u kome su i dalje štampali Džeremaju i Bluberija. Na groznom papiru, doduše, ali daj šta daš.
Dovršavam kafu uz Pahekove Astroiđane, a u trenutku kada poručnik Pimbek i narednik BadaBum spaljuju pola svemirskog broda i biljku ljudoždera sakrivenu u podrumu oglašava se zvono na vratima. Ako je poštar, ima da pustim kuče na njega, i to komšijsko… A ako su oni Jehovini svedoci sa porcelanskim osmehom, primerkom Kule stražare u nežnim bogougodnim ručicama i rečenicom „Da li želiš da porazgovaramo o nečemu?“, biću malo finiji… Reći ću im da se teraju u pizdu materinu. Nisu oni. To je moj drugar Vojvoda. „Gde si, be, debilu?“ „Evo me, nabijem ti ga. „Evo i mene, ispušiš mi…“ „Samo ti možeš da budeš toliki udav pa da mi se uvaljuješ na gajbu u ovo doba…“ „Matori me izdigo jutros i poslao da platim struju. Dosad sam se rvao s penzioneri i šalterski službenici… Reko’ da svratim na kafu i…“ „Ajde upadaj.“ Nakon što smo razmenili uobičajene ljubaznosti, Vojvoda ulazi u dnevnu sobu i u stilu odomaćenog živinčeta spušta dupe u fotelju preko puta televizora. Samo on zna da bude tako nedopustivo nonšalantan kada drugom upadne na gajbu. Prosto, ponaša se kao da je njegova. On ti je jedan od likova kojima, kad ti prvi put dođu u stan, posle deset minuta dupe viri iz frižidera uz pitanje: „Ej, brate, što nisi kupio pivo?“ Kao za inat, na televiziji je krenuo prenos suđenja bivšem predsedniku. On u krupnom planu, kulira, ko da je seo u neku kafanu. „Šta misliš, ’oće li da ga osude?“, pita Vojvoda kao da ga to stvarno brine.
„Ma ne… Vratiće ga iz Haga sa crvenom mašnicom oko vrata i to baš na 29. novembar. Reći će nam: Evo vam ga nazad, dosta je nas ovde jebavao u zdrav mozak… Vi ste bar navikli…“ „Eh, da… To se zove istorijski kontinuitet.“ „Idi, begaj…“ „Hoćemo li negde na kaficu?“ „Može. Ako ti častiš.“ „Izašo sam na kladionicu čet’ri ’iljade.“ Kada sam dovoljno odrastao da mogu sa ortacima da izlazim u grad, dakle u petnaestoj, prvo mesto na koje sam otišao bio je Tajm. Tada se u grad nije izlazilo u kafiće, nego ispred njih. Ispred Tajma, ispred Sfinge, ispred Malog fudbala, ispred Piramide… Depeche Mode su bili popularni u to vreme zbog svog velikog albuma Violator, i The Cure, Pet Shop Boys, The Sisters of Mercy… Mančesterska scena bila je u svom zenitu, odatle je u stvari i potekao onaj pravi Rave: Happy Mondays, The Charlatans, James, legendarni The Stone Roses i ostali… Svi, naravno, predvođeni matorom ekipom iz New Ordera koji su i do dana današnjeg, iz razloga koje ne mogu racionalno da objasnim, ostali moj omiljeni bend. Grickali smo tada, mi klinci napaljeni na raznorazne gluposti i non-stop ismevani od starije braće, poslednje mrvice slatkih osamdesetih. Nesvesni gorkog zalogaja devedesetih koji će nam čitavu narednu deceniju stajati u grlu. Godine koje nismo mogli da progutamo, jednostavno zato što ih nismo proživeli, već preživeli. Tajm je jedino mesto koje se gotovo nije promenilo za sve ove godine. Umnogome zahvaljujući činjenici da i danas iza njegovog šanka stoji gazda Toni, autentična gradska legenda. On je
tu da ti sipa piće, da ti dozvoli da ga popiješ na recku ako nemaš kintu, da te posavetuje u vezi s kladionicom ili ribom koja te ostavila… Generalno, Toni radi sve ono što i treba da rade pravi šankeri. Visok i naočit, pomalo podseća na Gregorija Peka u najboljim godinama, u šanku je izgledao još kolosalnije, jer je puštao odličnu muziku, a nije morao da se propinje na prste da dohvati dozer kao većina šankera koji su bili niski i slabo-telesni. Kolosalna pojava od čoveka, u svakom pogledu. Iz žablje, ptičje i svake perspektive. Toni, inače, ima jednu malu manu – pomalo zamuckuje. Ali samo do petog vinjaka, posle priča normalno. „Kako da zaradimo kintu?“, pita me Vojvoda dok nam gazda Toni sipa piće. „Kladi se na Majorku kad igra u gostima protiv Real Madrida.“ „Ma, zajebi me… Mislim na veliku kintu.“ „Treba da uradimo nešto što niko nikad nije uradio u ovom gradu.“ „Da ga operemo?“ „S tobom stvarno ne može da se razgovara dok si trezan.“ „He… To bar lako može da se reši…“, kezim se i podižem čašicu sa vinjakom. „Toni, daj još jednu turu!“ Dva sata i litar vinjaka kasnije bili smo u filozofskom fazonu u koji pijandure zapadnu kad im dosade priče o seksu i fudbalu. „Stvarno, bre…“, mrmlja Vojvoda dok prstima prebira po činiji sa kikirikijem. „Stvari u životu su naopako postavljene. Onaj ko ima pare ne ume da ih troši, a mi koji znamo šta bi s njima, nikad ih nemamo dovoljno…“ „Ko zna zašto je to dobro.“
„Da. Možda kad budemo bili bogati, postanemo bahati, sebični, oholi, uobraženi…“ „Pa, ti sve to jesi i bez kinte u džepu.“ „Što volim kad se neko posere po meni bez okolišanja. To znači da mi je pravi prijatelj…“ „Čemu prijateljstvo ako nije iskreno i oslobođeno…“ „Ala vi mo… momci kenjate…“, dobacuje Toni dok pere čaše. „Nemoj tako“, buni se Vojvoda. „Ovo je konstruktivan razgovor dva prijatelja koji nemaju šta da kriju jedan pred drugim.“ „Ću vidim da l’ će budete tol’ki prijatelji ka… kad treba da se plati sve t… to što ste popili.“ „Ih, bre…“, odmahuje Vojvoda rukom. „Izašo čika Vojvoda na kladionicu! A najpametnije potrošena lova jeste ona spiskana na alkohol. Bar te posle ne grize savest.“ „Super, brate…“, keseri se Toni. „Sa… Sad kad odeš kući, ima da i… ispišaš ’iljadarku.“ „Pišo sam ja i eure i dolare, i ćaletovu penziju i…“, vrata kafića se otvaraju i Vojvoda zastaje u pola rečenice. Iz zvučnika dopire Morisijev glas i prepoznatljivi gitarski rifovi, Smiths i „Bigmouth Strikes Again“. U Tajm ulazi poznat lik, doduše ne baš omiljen, a velika usta mog druga opet uzvraćaju udarac, baš kao što pesma kaže. „Vidi ko ide!“, oduševljeno kliče Vojvoda. „Mladen Moljac!“ Oniži, pomalo spečeni tip, ravne crne zamašćene kose, sa licem koje upotpunjuje kvaziumetnička bradica, prilazi da se nevoljno rukuje sa nama. Vidim, baš mu neprijatno što nas uopšte poznaje. „Vojvodo…“, mrtav je ozbiljan Mladen. „Sto puta sam ti rekao da me tako ne zoveš.“ „Ma daj, bre… Ja se to samo zajebavam. Ne ljutiš se valjda?“
Mladen klima glavom i odlazi sa svoja dva ortaka koja ga prate u stopu do drugog dela kafića, gde zauzimaju busiju za stolom u uglu. Tu će verovatno da vode svoje parapolitičke debate o ekologiji i pravima pedera. Polovni revolucionari što se prodaju za zemičku i dva’es’ dolara. Ona druga dvojica su očigledno likovi koje je Moljac regrutovao za svoju nevladinu organizaciju, klasični pešadinci trenutno u fazi ispiranja mozga koje vrši lično njihov guru. Jedan je rošav, visok i očigledno iskompleksiran, drugi nizak, ružan i upadljivo nedojeban. Dok je Mladen davao svoju uvodnu reč, gledali su u njega kao penzioneri u TV dnevnik. Kada je završio, ustao je značajno, a onda došao do šanka da naruči piće. „Mladene, šta ima? Šljakaš li nešto?“, pitam ga, preduhitrivši eventualno Vojvodino podjebavanje. „Ma da…“, klima glavom Moljac i pravi se kao da mu je sve to neka velika gnjavaža. „Evo, u sredu u Skupštini grada imamo tribinu… Dolazi nam jedan profesor iz Norveške, svetski lik.“ „O čemu je tribina?“ „O ratnim zločinima.“ „Kakvim ratnim zločinima?“ „Kako kakvim?“, bulji on u mene gotovo zapanjeno. „Pa našim ratnim zločinima.“ „Našim ratnim zločinima?“ „Da… O zločinima koje je počinila naša vojska na Kosovu…“ I onda Moljac kreće u opsežno izlaganje na temu humanitarnog prava, genocida, Miloševića, velikosrpskog šovinizma, demokratije, evropskih integracija… U nezgodnom trenutku, baš kad je već pomislio da me je ubedio, prekidam ga. „Izvini…“, kažem. „Ja sam, ovako naivan, oduvek mislio da zločine vrše zločinci…“
„Da, ali mi moramo da se suočimo sa tim što smo učinili ako hoćemo u Evropu i svet“, značajno će Mladen. „Mi?“, gledam ga začuđeno. „Nešto se ne sećam da sam onomad svraćao do Vukovara i Prištine.“ „Svi smo mi krivi za to. Zato taj čovek iz Norveške dolazi da nam pojasni neke stvari.“ „I ne smeta ti mnogo činjenica da organizuješ takvu vrstu tribine u gradu gde je 1999. usred bela dana kasetna bomba ubila trudnicu i njeno nerođeno dete?“ Nisam dobio odgovor na pitanje. Nema veze, ionako je bilo retoričko. Trenuci ćutanja koji su usledili bili su pomalo neprijatni. Onda se Mladen kao malo trgnu, napravi zamišljen izraz na licu, okrenu se ka Toniju i reče narudžbinu. Dok Toni rutinski klima glavom, Moljac, dobivši tako na vremenu i povrativši samouverenost, krenu da oprezno argumentuje svoje stavove, odabravši za to najadekvatniju frazu: „Vidiš… Upravo takvo razmišljanje nas je dovelo dovde gde smo.“ „To nije razmišljanje“, kažem mirno i dokrajčujem vinjak. „To je činjenica. Razlika je samo u tome što pilot koji je bio u tom avionu iz kog su rasute kasetne bombe nije ubica. On je profesionalac. Radi ono za šta je plaćen. Ubija civile, ruši kuće i mostove, posle toga se malo odmori, popije kokakolu i proguta par big mekova, pa onda opet tera dalje, u Avganistan, Irak… Ono što ga ne čini zločincem jeste to što je on ubijao za kintu, a ovi naši iz ubeđenja… Baš kao i ti.“ „Kako to misliš?“, namršti se Mladen. „Lepo…“, slegnem ramenima i zagrabim šakom kikiriki iz činije. „Oni odozgo su imali da odrade jednostavan posao. Malo se voze avionom,
razgledaju okolinu, pritisnu par dugmića, ko na video-igri… Vi na zemlji, međutim, imate daleko težu rabotu. Treba da dokažete kako i ubijanje dece bombama može da bude humano. A to je malo zajebano, naročito u zemlji koja je osetila svu blagodet i raskoš jedne takve humanosti. Mada, razumem te ja, Moljac… Da ti neko drugi plati više, verovao bi u suprotno.“ „To nije tačno. To uopšte nije tačno!“, uzjoguni se Moljac. „To su gluposti! Ja sam oduvek sebe smatrao vojnikom demokratije, meni je ljudska sloboda najvažnija na svetu. A to o čemu ti govoriš… Ta žena i taj pilot… Moramo da budemo okrenuti opštem dobru… Ne možemo sad da se hvatamo za pojedinačne slučajeve, to je samo…“ „Kolateralna šteta“, reče Vojvoda koji je dotad ćutao. „Molim?“ „To je kolateralna šteta“, potvrdi Vojvoda. „Zapadnjački izraz za ’ladnokrvno ubistvo.“ „A šta si ti radio dok su naši kopali masovne grobnice na Kosovu?“, igra humanitarac na kartu Vojvodine građanske savesti. „Nabavljao sam im lopate!“ „I kreč! I kreč!“, dobacuje Toni iz pozadine. „Ne mogu više sa vama da razgovaram…“, odmahuje Moljac i uzima piće. „Javite mi se kad dosegnete potreban nivo demokratske svesti.“ „More, ću ti se javim da ti ispeglam tu voštanu facu…“, brecnu se Vojvoda. Mladen se napravi da ga ne čuje i odnese piće dvojici šegrta koji su ga željno iščekivali u uglu. Moljca znam već nekoliko godina. Preko nekih zajedničkih prijatelja upoznali smo se na fakultetu koji obojica nismo završili, onda smo se redovno sretali po gradu i na žurkama, a povremeno i po takozvanim „urbanim“ mestima. Otkad ga znam,
srao je nešto na temu politike, prvo protiv Miloševića, a onda, kad su ovog ražalovali prilikom petooktobarskog veoma demokratskog spaljivanja Beograda, Mladen se fokusirao na rad u „trećem sektoru“, gde je, osim pravljenja fingiranih projekata, glavna fora bila pronalaženje fašista i neprijatelja demokratije. Oduvek me interesovalo u čemu se pomenuti proces razlikovao od nekadašnjeg proganjanja špijuna i domaćih izdajnika i on se svojski trudio da mi to objasni. Prestao je to da radi kad sam mu jednom prilikom rekao da je razlika jedino u tome što demokrate i humanitarci, za razliku od komunjara, nemaju svoj Goli otok. Dok od Tonija naručujem još jednu turu, Ijan Braun pevuši Down, Down, Down…, navučen sam na Mančester gotovo isto koliko i na alkohol. U trenucima zaludnog dangubljenja kakav je ovaj, dok sedim za šankom i slušam The Stone Roses, tonući dole i dole i dole u slatkastu zvučnu apatiju, pitam sa nije li ceo ovaj zavaravajući i iskvareni svet samo varka, Fools Gold4 koje moram da delim sa ortacima u piću, šankerima i likovima poput Mladena Moljca. Pitam Vojvodu čisto reda radi: „Kad ćeš da mi vratiš Poštu?“ „Nisam je još pročitao…“ „Jebote, kakav si ti lik… Bukovskom je trebalo tri nedelje da napiše taj roman, a ti nisi mogô da ga pročitaš ni za tri meseca.“ Povratak kući kad si razbijen već u rano popodne prava je mala avantura. Prvo smo hteli da čekamo bus na stanici ispod Mosta mladosti. Tu se kao za inat našla Vojvodina komšika Vesna, profesorka francuskog u gimnaziji,
uštogljena i spečena ko da je progutala hektolitar stipse. Buljila je u nas svojim staklastim očima nejebane usedelice toliko napadno i uporno da je čak i meni počelo da smeta. Vojvoda je lupetao nešto o Maradoninom golu protiv Engleza na Mundijalu u Meksiku 1986. koristeći izraze tipa „isprdak“, „narkomančina“ i „hodajuće mudo“, pa u početku nije obraćao pažnju na Vesninu puritansku sablažnjenost njegovim bučnim izlaganjem. Kada je konačno primetio da urokljivim buljavim očima zuri pravo u njega, uzvratio joj je jednim dugim pijanim pogledom i dobacio: „Kravo! Mu!“ Vesna se trgla kao da ju je neko ubô špenadlom u dupe i uvređeno nam okrenula leđa. Vojvoda je tad počeo da sere kako je bolje da krenemo peške jer ne može da deli autobusko stajalište sa „tarabom koja ima pičku“ i krenuo u pravcu Jagodin male. Usput je stao da pevuši stari evergrin Miroslava Ilića koji je u njegovoj interpretaciji zvučao ovako: Šmrkam, šmrkam koku i uprežem konje, zaprosiću malu iz Lešice Donje… Kad smo prešli most, iznenada ga je spopala nepodnošljiva glad i to baš u neposrednoj blizini buregdžinice Bata Pera. Upao je unutra kao da ima nameru da je opljačka i zatražio dve četvrtine sa sirom i jogurt. „Nemamo…“, rekla je prodavačica. Vojvoda je onda izašao iz radnje, zastao malo ispred promatrajući tablu iznad ulaza, a onda se opet vratio unutra. „Ovde piše da je ovo buregdžinica….“, izložio je prodavačici svoje otkriće. „Da. Jeste“, slegla je ova ramenima zbunjeno. „Pa što onda nemate burek?“ „Imamo, ali nam je trenutno nestalo sira.“