„Ma šta kažete? A je l’ imate sa mesom?“ „Ne. Nije još ispečen…“ „A sa čim onda imate?“ „Imamo prazan burek, imamo…“ „Prazan burek?!“ „Da. Prazan burek.“ „Pa šta ima u tom praznom bureku?“ „Nema ništa.“ „Nema ništa? Pa što ga onda ne zovete burek s ništa?“ „Mislimo da je ovako bolje.“ „Pa jeste… Zvuči otmeno. I koji još burek imate osim tog ispražnjenog?“ „Imamo pica burek.“ „Pica burek?!“, kliknuo je Vojvoda oduševljeno. „Da“, procedila je ova kroz zube. „Pica burek.“ „Stavili ste celu piću u burek?! Kako vam je to uspelo?“ „Slušaj, dečko…“, prodavačica je već bila na ivici nerava. „Gospođo…“, umešao sam se. „Dajte nam dva ta pica bureka i dva jogurta.“ Prodavačica nam je što je brže mogla spakovala burek i jogurt. Kad je krenula da mi vrati kusur, Vojvoda je odmahnuo i rekao: „Ne treba… Daj Bata Peri da kupi sira.“ Burek smo pojeli na klupi u parku iza osnovne škole „Di-Džej Stanko“, takozvanom „Engleskom domu“. Vojvoda je tupio kako u celom gradu ne možeš da pojedeš dobar burek kao nekad i kako samo fali da ga prodaju na grame kao u Beogradu pa da definitivno pređe na pljeskavice. Kad su već pomenute pljeskavice, Vojvoda zakuka kako je još gladan i da ne bi bilo loše da svratimo do najbliže birtije na po, jelte, pljeskavicu. „Ej, znam te…“, kažem mu. „To ti je samo izgovor da nastaviš da ločeš…“
„A šta drugo da radim? Tek je pola pet.“ „Zaboravio si da večeras idemo na onu sedeljku?“ „Jeste, bre…“, seti se on. „A kad to beše?“ „Koliko ja znam, ti mene vodiš tamo. Rekao si mi da je u devet…“ Već smo kod porte Crkve Svetog Pantelejmona, Vojvoda iskazuje svoju duboku religioznost krsteći se upadljivo i ne baš pravilno, zagledan u park i visoki zvonik koji svojom crveno-belom fasadom podseća na šal navijača Crvene zvezde. „Aj, pa oprosti nam, Bože, što smo ovolika stoka…“, mrmlja Vojvoda pokajnički i skrušeno. „Imali smo na kog da se metnemo.“ „Sad zvučiš ko Bata Đura5 koji se krsti za sve i svašta. „He, nemoj tako… Veliki je to vernik. Onomad mi je rekô kako je na prs’ u dupe sa popa Tiću iz Pantelejsku crkvu.“ „Baš si glup. To je zato što su zajedno švercovali gorivo iz Bugarsku.“ Desetak minuta potom, nakon što sam jedva uspeo da odgovorim Vojvodu od odlaska „na po pivo“ u kafanu kod Šaše Buljaša, konačno smo ušli u njegovu ulicu. Hteo sam da ga dopratim do samih ulaznih vrata jer ne želim da negde usput napravi neko sranje. Kao, recimo, prošle godine kada je komšiji skinuo znak sa novog mercedesa čisto iz zezanja. Alarm počeo da urla a jadni gastarbajter izleteo sa utokom napolje, ufrkisan da mu neko ne ukrade dva’es’ godina odricanja i pečalbe u Germaniji. Ostavio sam ga ispred ulazne kapije, nešto mi se nakenjavao kako sam peder i ispala i kako gore kod mene takvi Dzudzani bacaju u bunar, ali sam već navikao na ta njegova pijana bulažnjenja. Preko puta, na prozoru se tada pojavi Vojvodina prva
komšika Maca, bucmasta službenica Poreske uprave, spremna da se nabacuje bilo kome. Ugledavši ga kako se blago klati na trotoaru, zavodljivo mu je do viknula: „Komšijaaaaa! Svrati na palačiiiiinke!“ Već sam zamicao za ugao kad sam čuo Vojvodin džentlmenski odgovor. „Jes’!“, dreknuo je da ga čuje pola kraja. „Pa da mi odgrizeš patku!“ * * * U kuću ulazim negde oko pola šest. Sobu sam zatekao onakvu kakvu sam je ostavio. Matorci su na selu pa nema keve da pospremi ono što ja razbacam i ostavim po ćoškovima. Palim televizor i skljokavam se u krevet. Da sam pio pivo, bio bih pospan i nadutog stomaka, ali ne bih imao glavu tešku poput vojničke kase. Što je najgore, od piva se čovek lepo uspava, a od vinjaka mi ostane neki slatkast ukus u ustima i rupa u mozgu. Tu rupu još više buši i produbljuje zvonjava telefona: DRIIIIIN! DRIIIIIN! DRIIIII… Pružam se koliko sam dugačak da bih dohvatio slušalicu. Napor je nezemaljski velik, sad znam kako je bilo jereticima kada ih je rastezala inkvizicija… „Da.“ „Alo!“ „Izvol’te.“ „Alo!“ Oho… Ovo je jedan od onih što su telefon dobili prekjuče, verovatno u jednoj ruci drži slušalicu a kažiprst druge je nabio sebi u uvo. „Ko vam treba?“ „Alo!“
„Alo i ja tebi! Šta ’oćeš, bre?“ „Ko je tamo?“ Eto. Bio sam u pravu. Seljačina koja telefon doživljava kao polumističnu spravu i poslednje čudo tehnike pa još ne može da poveruje da se sa druge strane javlja živ čovek. „Alo!“, urla on opet. „Ko je tamo?“ „Onaj što te jebao pa ti nije dao priznanicu.“ „Na… Na… Nanu li ti bezobraznu… KLIK!“ Ne mogu da se ubeđujem sa neandertalcima, malo ću da kuntam pa da pozovem Vojvodu da idemo na tu sedeljku. U pitanju je takozvano fino društvo, uglavnom likovi iz centra. Ne znam kako Vojvoda uvek zakači neku ribu iz tih krugova. Valjda želi da bude na nivou… Da se pravi fin, da se folira da je čitao debele knjige i da mu je deda stari Nišlija koji je posedovao pola Dušanove ulice. Probao sam da spavam, nije da nisam… Ali jednostavno nije išlo. Ustao sam rešen da napravim jednu samoubilački golemu kafu i pronađem sebi neku zanimaciju kojom ću ubiti vreme do večeras. Televizor je grmeo isijavajući spektar šljaštećih boja… Upravo je išao spot neke nove zvezde u usponu koji promoviše svoj brand new album na koji je spiskala par desetina hiljada evrića. Elem, gospođa u cvetu svojih poznih srednjih godina pokušava da izigrava tinejdžerku i uz idiotsku muzičku pratnju četiri gologuze ovce koje, kao glume gudački kvartet, urla na nedužnog kamermana i još nedužnije TV gledaoce: Ko si ti?! Ko si ti?! Zatim pominje kidanje, ali ne donjeg veša, već duše, srca ili nečeg sličnog. U izvanredno osmišljenom enterijeru šume koja je možda pogodna za snimanje horora,6 ali koja i nije baš najzgodnija za izradu muzičkog spota, živahna baba-devojka sa vilicom tri broja većom nastavlja svoju pevačku bravuru stihovima od kojih mi se ledi
krv u žilama: Dođe mi sama svojom rukom da ti presudim… Brrrrr… Ako je i za „Šiti prodakšn“, mnogo je. Uz sve to, gospođa, pardon, gospođica je adekvatno obučena u elegantni kožni mantil (model „Gestapo“ iz čuvene Himlerove kolekcije jesen-zima 1941) tako da ova njena pretnja o presuđivanju sopstvenom rukom izgleda jezivo realno. Gasim televizor iz čiste predostrožnosti. Može da me pogodi neki zalutali metak. Odlazim do kuhinje i tražim najveću moguću džezvu. Nema šećera. A i koji će mi moj? Opšte poznata stvar je da se antimamurluk kafa ne zaslađuje. To je valjda zato što su alkohol i šećer neka vrsta sijamskih blizanaca. Jedno proizvodi drugo ili obrnuto… Jebem li ga… Nakon što je, malo potom, prijatan miris ispunio trpezariju, sipao sam ukusnu crnu tekućinu u staru šolju koju koristim isključivo u te svrhe i na kojoj je bio odštampan modifikovan saobraćajni znak ispod kog piše NE GAZITE DECU, SAČEKAJTE UČITELJE. Odgegao sam do svoje sobe, rešen da poradim malo na svom zapuštenom intelektu. Dograbio sam prvu knjigu sa police (majku mu, kako ne dohvatih neki strip?). U pitanju je bila Klarkova 3001: Konačna odiseja. Svemir… Svemir je malo zrnce peska sakriveno u nepogrešivoj kongregaciji smisla, trajanja i ega u sveposebnom trvenju istrajnosti O, nesavršenosti moja, kada li će nam svanuti tračak slobode? Nakon ovog lirskog posezanja u beskraj onostranog, sledi malo prizemnija izjava:
* * * „Dobro… To je to. Ima li neko cigaru?“ Već duže vreme srećem odlikaše i gimnazijalce koji pokušavaju da predstave sebe kao kul urbane tipove. Nosioci Vukove diplome i mamine maze sad se upinju da dokažu da su urbano srce Niša, upravo oni, i niko drugi. I puni su priča o alkoholu, drogi, seksu, kriminalu… „Vidiš…“, kaže mi taj lik dok pripaljuje cigaretu. Goloaz, naravno. „Sve ti je to jedan urbani felš… Nešto što se vrti. Mislim… Jebote, malo ludovanja, malo gudre, ovo-ono… Bombastična, apokaliptična, džarmušovska storija o facama koje prkose establišmentu… Poezija o bludu i alkoholu, začinjena nikkejvovskom melanholijom, strava… Život na oštrici brijača… O tome govore moje pesme.“ „Izvini…“, upravo počinjem da bivam zainteresovan za ovo izlaganje. „O čemu to govore… te tvoje… pesme?“ „Pa, o stvarnom životu…“, kaže on, i vidim da mu je smorno da troši svoj kvaziumetnički ego na nekog kao što sam ja, uopšte i ne krije da ne želi da mu dosađujem. „O jebenom getu, brate!“ „O getu? Kakvom, bre, getu? Pa ti živiš u centru? Pored zgrade SUP-a, u četvoroiposobnom stanu. Kakav ti je to geto?“ Lik me gleda iznenađeno, zatim uvređeno odgovara: „Pa, geto, jebote…“, onda malo razmišlja, verovatno svestan gluposti koju je upravo izgovorio. „Dno sa koga krećeš i…“ „…I ideš da kupiš ’leba, mleko i novine?“ „Ne, ne… Ti očigledno ne razumeš taj urbani milje… Seks end drags end rokenrol… Kapiraš? Margina društva… kao kod Bukovskog.“
„Bukovski je trideset godina živeo u kartonskoj kutiji. Ti si dvadeset i pet godina živeo kao bubreg u loju. Sad ’oćeš malo da izigravaš marginalaca i kul facu jer misliš da je to in. Sa koje, bre, ti margine dolaziš?“ E, ovo je već skapirao kao uvredu. Mada mu je i za to trebalo minut-dva moždane aktivnosti. Lik se zvao Milorad, prezime sam zaboravio, ali je, naravno, to svoje pravo ime, koje je neodoljivo asociralo na obore s ovcama i pivo pred zadrugu, sakrio inventivnim umetničkim nadimkom koji je sam sebi nadenuo. Dakle, Milorada su svi znali kao velikog urbanog pesnika Markusa, ali je ipak mnogo poznatiji bio kao Mile Grebator. Shodno tome, dubokoumne rečenice koje je najviše puta izgovorio bile su: Brate, imaš li cigaru? Daj jedan cug i Treba mi pet dinara za votku, ima li neko? Vidite, on jeste imao kinte da nas sve kupi i to više puta, ali je grebanje bilo deo njegovog jedinstvenog imidža i navike koje su mu njegovi roditelji usadili kao malom. U njegovom slučaju to je bilo cool, to je bilo originalno, u slučaju nas manje imućnih, to se jednostavno zvalo tvrdičluk. „Daj, ne zezaj čoveka…“, gura me Vojvoda laktom i mrmlja previše diskretno. „To je Markus…“ „Pa šta?“ „Pa on je Milenin brat od strica, ’oćeš da mi upropastiš šemu?“ Milena, naša večerašnja domaćica, razmaženo derište nastalo kao produkt zajedničkih interesa bogatog advokata i profesorke Filozofskog fakulteta, bila je uskopičasta plavuša na koju se iz meni nejasnih motiva ložio Vojvoda. Jednom je to pokušao da objasni rečenicom: „Brate, ja mislim da njoj i dupe miriše na jorgovan!“ Nakon toga su mi stvari još manje bile jasne.
„Je li, Nikola…“, uprla je pogled u mene, sa očiglednom namerom da odbrani Markusov poljuljani ugled i povređenu sujetu. Unapred sam znao koje pitanje sledi: „Jesi li ti završio fakultet?“ „Ne“, odgovorio sam kratko. „Stvarno?“, bilo je to likovanje izmešano sa lažnim čuđenjem. „Pa kako ćeš bez diplome? To ti je ulaznica u svet uspešnih ljudi. Moraćeš da radiš neki težak posao. Kao… običan radnik.“ Osetio sam kako se podrugljivi podsmeh širi oko mene poput penušavog talasa prljave močvarne vode. Prvo se Markus kvarno nacerio, onda nekoliko mediokriteta koji su sedeli na kauču levo od njega, zatim dvojica Markusovih ortaka koje je stalno vukao sa sobom, a na kraju i Milenine prijateljice koje su bile preko puta mene. Jedino su Džoni Trošarinac i njegova komšika koju je doveo sa sobom otkulirali. Verovatno zbog toga što su i sami pripadali nižoj VKV rasi. Ta stvar u vezi s obrazovanjem možda bi imala nekog smisla u društvima gde su stvari postavljene na neke zdrave osnove i gde se koliko-toliko zna neki red. Ovako, u novovekovnoj Srbiji, visoko školstvo lagano postaje privilegija bogatih i uticajnih, fakulteti počinju da liče na nasledne monarhije gde su na diplome i radna mesta na univerzitetu pretplaćena isključivo profesorska deca i razmažena kopilad lokalnih političara i bogatuna. Ako čovek želi da sebe pronađe u jednom takvom sistemu, ako želi da uđe na tu duševnu deponiju i pliva kroz govna satirući sebe za komad papira na kome piše da je nešto „završio“, mora da sebi učini jednu gadnu stvar. Mora da postane isti kao i oni. Ja to nisam želeo. A i da jesam, ne bi mi uspelo. Prsô bih negde na pola studiranja, baš kao mnogi
koje znam. Sećam se male Jelene sa Pravnog koja je sebi utuvila u glavu da jednog dana mora postati cenjeni advokat. Ta večita razapetost između mogućnosti, želja i roditeljskih očekivanja, taj svakodnevni stres prožet svešću da možda ipak ne radiš ono što želiš, konačno ju je prošle godine bukvalno pocepao napola. Komšije su pominjale drogu, raskid sa momkom koga nije imala godinama i „mladalačko ludilo“, dijagnoza je u stvari bila jednostavna i precizna – šizofrenija. Ovi što večeras sede oko mene ne moraju da brinu. Njih neće da strefi ništa slično. Da bi bio duševno bolestan, moraš prvo imati dušu. Za njih su rezervisane neuroze, glavobolje, akne vulgaris, šuljevi, čirevi na dvanaestopalačnom… Svaki karakter ima svoju boleštiju. Zvuk zvona na vratima sprečio je eventualnu nimalo ugodnu raspravu. Bio sam se naoštrio da se svima najebem keve, da im kažem šta stvarno mislim o svetu intelektualaca i „uspešnih“ koga se oni tako drčno drže samo zato što imaju lovu, privilegije, veze i moral od plastelina. „Ha, Moljac!“, dreknuo je Vojvoda oduševljeno. „Treći put častiš!“ Zaista, na ulazu je bio naš ortak Mladen. U ruci je držao Navipov „game“ od litar i po i zurio u nas očigledno ne mogavši da poveruje da ga je zadesila ta nesreća da nas vidi dvaput u toku istog dana. Sa sobom je vodio nekog mlađanog padavičara. Čim sam ga video, provalio sam da se radi o jednom od onih tipova koji su u vojsci prilikom grupnog kupanja vikali: „Ju-huuuu! Ispade mi sa-puuuun!“ Vojvoda je odmah krenuo da Moljca smara u vezi s milion raznih stvari, neprestano upotrebljavajući termine iz Vujaklije koje inače ne bi izgovorio ni pod pretnjom smrću. Mladen se samo kiselo smeškao i klimao glavom trudeći se da nekako istrpi tu torturu.
Na mene niko nije obraćao pažnju, pa sam odlučio da malo pronjuškam po polici na kojoj su iznad starog Pionirovog gramofona bile naređane ploče. Krenuo sam to da radim i, pored novokomponovanih favorita Milenine mame, nabasao na ganc novi nemački vinil Pink Floyda. Wish You Were Here? Hmmm… Baš i ne. Jedino ako ne želite da umrete od dosade. Akustična gitara u toj stvari je nešto nezemaljsko, ne moraš biti član redakcije Metodi mejkera da bi to skapirao. Sad, emocije su zajebana stvar, neko se uz laganice ovakve vrste rastuži pa popije litar vinjaka, neko se seti ribe koja ga je ostavila još u srednjoj, neko poželi da ume da svira gitaru, a neko… E pa, neko poželi da da oduška pesničkom nadahnuću. Jedna Milenina prijateljica, koja se tako slatko kikoće posle dve žestine, ustala je i počela da nam recituje deo poeme iz svoje zasad neobjavljene zbirke pesama. „Treba mi miris tvoje nemirne kože Treba mi zvono tvoje muškosti Treba mi…“ Treba ti kurac da te razdeviči…, pomislim. To je, bogami, potrajalo. Svi su joj aplaudirali na kraju, umetnost je čudo… Kako je vreme prolazilo, a količina popijenog alkohola lagano ali neumoljivo rasla, sve poze, sve mimikrije, svi isfolirani izrazi, pokreti, ustupili su mesto pijanoj spontanosti. Kako je samo lako nestala stara slika stvari..., pevušio je jednom Darko Rundek. Nije imalo tu bogzna šta da se vidi. Osim da se ispod svakog premaza malograđanštine kriju ista
polupismenost, ista bahatost, isti primitivni instinkti… Onu pesnikinju smo ja i Džoni negde oko dva posle ponoći držali u kupatilu dok je povraćala. Milena je pokazala određene simpatije prema Vojvodi, što je ovog još više napalilo pa je navalio na nju ko mutav. Čudno, ali to joj nije mnogo zasmetalo. Nešto kasnije spazio sam ih kako se vaćare na terasi. Ipak, najsmešniji je bio naš drug humanitarac. Mladen je te noći rešio da obori Ginisov rekord u sporom silaženju sa trećeg sprata. Imao je veoma zanimljivu taktiku, uglavnom se kotrljao vukući svoju koščatu guzicu po podu, praveći zanimljiv performans… Prvo malo peva, nešto od The Doors, čini mi se, zatim malo povraća po sebi i stepeništu, pa onda opet peva, pa opet povraća… I tako dobrih pola sata, sve dok se nije dokotrljao do ulaza. Tu mu je bio kraj. Strpali su ga Džonijev auto i odvezli kući. Sutra će se praviti da se sve ovo nije dogodilo. I opet nas neće prepoznavati kad nas sretne na ulici. Na kraju, kada je Markus otišao sa svojim ortakom na neko, kako reče, urbano mesto, u sobi smo ostali samo ja, pola flaše gamea i Gilmor i drugovi na vrhu gramofonske igle. Mileninu ortakinju što je ukomirana džonjala na kauču ne računam. Taman kad sam dokusurio vino negde u zoru, Vojvoda je upao u sobu i rekao da „nema smisla“ da se toliko zadržavamo i da je vreme da se vadimo. „Vreme za vađenje prošlo je još pre tri sata“, rekao sam nehajno, gaseći gramofon. „Sad je vreme za burek.“ „Dobro, dobro, će svratimo kod…“ Vojvodu prekida pištanje telefona. Iz susedne sobe izleće uspaničena Milena, dovikuje nam da budemo tihi uz logično obrazloženje:
„…To su moji! Zovu da vide da li sam ustala na vreme za predavanja.“ Nisam mogao a da se glasno ne nasmejem dok sam zurio u nju kako jednom rukom sklanja pramenove kose sa lica, drugom popravlja nabore na izgužvanoj suknji, udiše duboko, a onda podiže slušalicu i kaže: * * * „Da?“ „Je l’ tu Vujica?“ „Ma jok.“ „A gde je?“ „Umro.“ „Kako to?!“ „Lepo.“ „A od čega?“ „Od smrti.“ „Bre, majku mu… Reko’ mu ja da ne pije tol’ko…“ „Šta ćeš… Nije ni prvi ni poslednji koji je riknô od cirke.“ „Evo, dolazim ja odma’. Je l’ treba nešto?“ „Pa, ne znam… Ponesi sveće… One debele.“ „Važi. Evo stižem.“ Krk… Tu-tu… Tu-tu… Tu-tu… Interesantno. Ovaj telefonski kvar počinje lagano da mi pretvara život u epizodu Zone sumraka. Da vidimo koliko je sati ovde gde vreme i prostor ne postoje… Pola tri? Samo? Majku mu, postaću ranoranilac. Podižem se i sedam na ivicu kreveta. Oči u oči sa televizorom upaljenim jutros kada sam došao kući i koji nisam ugasio jer je pijana pospanost bila prejaka. Oho, šta mi to imamo ovde? Moja omiljena domaća sapunica: prenos zasedanja Skupštine.
Vesela skupina starih drugova. Nisu čak ni onaj grb s petokrakom hteli da menjaju, sviđa im se tako, podseća ih na burnu mladost. Obučeni u odela po najnovijem kroju, zavukli mekana dupeta u tapacirana sedišta i odlučuju o sudbini države. Turci su bili budale. Mogli su ovde da ostanu večno. Trebalo je samo da nam uvedu višestranački sistem. Poslanik:… Ja bih hteo da kažem gospodinu predsedniku Skupštine da je krajnje nedemokratski to što nam nije dozvolio da raspravljamo o pljačkama i malverzacijama njegovog sestrića. Predsednik: Molim vas, to nije tema današnjeg pretresa… Poslanik: More, ima da bude pretres. Al’ kod vas u stranku. Da pronađu svu onu drogu i švajcarski franci što ih sakriste na Kipar. Predsednik: Oduzeću vam reč… Poslanik: Možete da mi oduzmete reč, ali mi nikada nećete oduzeti slobodu, poštenje, čast i želju da se borim za ovaj napaćeni narod! Jedan od poslanika iz klupe (dobacuje): Jedi goooovna! Poslanik: Jedi ti! Lopove! Glas spikera: I evo, dragi gledaoci, kao što vidite (u pozadini se čuju psovke i galama narodnih tribuna, kao i kuckanje flaša i čaša u blizini spikerovog mikrofona) Skupština zaseda već treći dan i rasprava teče u demokratskoj i totalitarnoj… Ovaj, tolerantnoj atmosferi… A sad idemo na jedan reklamni blok, pa se opet vraćamo na prenos. Sledi razigrani kaleidoskop boja u ultraveseloj reklami za deterdžent. Domaćice sa porcelanskim zubima blistaju od sreće perući muževljeve gaće i čarape. Deca se igraju u dvorištu. Čuje se neka benigna, prijatna muzika za retardirane. Poruka je više nego jasna. Samo srećni i uspešni ljudi kupuju
najskuplji deterdžent. Ostala bagra kupuje onaj „običan“. Otvaram frižider. Prazan je. Stojim zamišljeno na dva koraka od i te kako hladnog nagoveštaja gladi i u mislima dozivam stari grafit na zidu osnovne škole: Zatvori frižider, duvaju hladni vetrovi… Nema mi druge. Mrska obaveza koju izbegavam kad god i kako god mogu ovog puta me ne može zaobići. Odlazak u kupovinu, agonija trošenja kinte na stvari za koje se podrazumeva da ih uvek kupuju matorci. Da li da uzmem konzervu sardine? Neeee, pa to su DVA piva! A štap čajne kobasice? Kuku, to je pola litre vinjaka! Šta će na kraju da mi ostane? Moraš biti ekonomičan, bratiću, neprestano alkoholisanje je skup sport. Triput sam prebrojao ono malo love kojom raspolažem do povratka matorih, zatim dugo razmišljao… Dakle, skrpiću se nekako, svakodnevno bavljenje dilemama od životnog značaja očvršćuje karakter. Još kad bih ga ja imao… * * * A dragstor… To je već druga priča. Kad god uđem, dočeka me preširok osmeh debele prodavačice Tamare. Ona bi zaista svojim brkovima mogla da postidi i Marka Kraljevića. Opet, tu se uvek nađe komšinica Radunka, da provodadžiše i sere: „Ju, Nikola… Vidi što je lepo devojče za tebe! Lepo, pametno, vredno… Odma’ da ga ženiš!“ Ne znam ko me više nervira, da li matora komšika ili njena brkata štićenica. Tamara se zarumenela, onako zdravo, seljački, vidi se da je matorci dobro hrane i svaki vikend vode u rodnu Kamenicu na kopanje. I sve me nekako gleda ispod obrva i trepće dok mi daje kesu u kojoj su mesni narezak, pola hleba i čaša jogurta.
Radunka, naravno, ne popušta. Ih, koliko je momaka ona ovako poženila nekad, u rodnoj joj Mezgraji. „Nikolo, bre… Ti si velik momak poras’o. Vreme ti da postaneš domaćin. Da se oženiš, skrasiš…“ Ona je tipičan predstavnik polururalnog stanovništva koje živi na relaciji selo-grad zadnjih pedesetak godinica. Prosto obožava da navodadžiše, ne znam samo zašto je toliko navalila baš na mene. „Devojčište ubavo, svršilo si usmereno obrazovanje, ima si posô u drakstor. Zna si da raboti i po kuću a i po avliju. Šće ti bolje?“ „Pa što je ne uzmeš za svog sina?“, pitam. „I njemu je vreme da se priženjuje.“ „A, neeeee…“, gotovo će uvređeno Radunka. „On si sad upisuje vakultet. Će si bude inženjer, doktor, možda i advokat. Neje vreme za njega još… Treba školu da si uči, da si postane gospodin čovek.“ „Ma nemoj? On da uči i da bude gospodin selac, a ja da ga duvam?“ „Kako to misliš?“ „Pa, lepo. Tvoj sin je dobar za doktora i inženjera, a ja, pošto neću da učim vakultet, treba da rintam na građevinu i da ženim gabore. More, m’rš u pičku materinu!“ „Iju!“, ciknu Radunka. „Tako li te majka vaspitala?“ „Jeste. Nije me dresirala ko ti tvog sina… inženjera.“ Dok izlazim iz dragstora, razmišljam o Vojvodi koji kaže da ga rakija tera na bes, vino na mafiju, a pivo na pišanje… On bi matoru Radunku verovatno šutnuo u dupe. Ja sam je samo oterao u majčinu. To ne znači da sam mnogo fin momak, već da sam samo malo manja baraba.
Kod kuće me odmah na vratima dočekuje zvonjava telefona. Ko li je sad? Sloba zove iz Haga i traži da mu pošalju dvesta sarmi? Apotekar iz Aranđelovca koji nudi johambin po nabavnoj ceni? Vođa navijača Radničkog iz Kragujevca koji se raspituje za cenu dimnih bombi i baklji crvene boje? Mlada, nevina i neiskusna koja se javlja na oglas i traži iskusnog starijeg gospodina sa švajcarskom penzijom? Kreten koji će da dahće u slušalicu i šapuće: Mileva, Mileva… „Halo?“ „Je l’ to mamin zlatni dečko?“ „Ne, ovde mamin gladni dečko.“ „Šta, već si pojeo sve što sam ti ostavila u frižideru?“ „Naravno. I nije bilo nešto mnogo.“ „Ionako si se ugojio, dobro će da ti dođe dijeta…“ „Ajde? Dijeta? Je l’ to beše moderan naziv za gladovanje?“ „Ništa ne brini, evo, deda ti šalje celu svinju, pa čvarci, suvo meso, slanina…“ „Dok vi dođete, ja ću da skapošem…“ „Nećeš, sine, nećeš… Kad bi manje trošio na mandanje sa onim tvojim probisvetima, ostalo bi ti para celu porodicu da hraniš…“ „Je l’ ti to aludiraš na nešto? Samo što sam komšiki Radi zbog sličnih stvari… hm… objasnio neke stvari.“ „Opet? Pa nije to lepo, sine… Sa komšijama treba da si u dobrim odnosima, nikad se ne zna kad će da ti zatrebaju…“ „Da mi zatrebaju? Za šta? Za svadbu ili za sa’ranu? Ionako dolaze samo kad ima nešto da se krka i loče.“ „Nemoj tako…“ „Ma pusti to… Nego, kaži ćaletu da ode do pošte i da sredi ovaj kvar na telefonu. ’Oću da poludim od
poziva raznoraznih idiota.“ „Važi, sine, vidimo se u ponedeljak… Zdravo.“ „Zdravo.“ Odlazim do kuhinje, sečem polubajati hleb i stavljam ga pod toster. Jogurt sipam u svoju omiljenu šolju sa slikom Paje Patka. Otvaram konzervu mesnog nareska, ali ne vadim sadržaj iz nje. Primenjujem foru koju sam naučio u vojsci. Isečem narezak uzduž i popreko a onda konzervu stavljam na vrelu ringlu. Ona mast unutra lagano počinje da cvrči i vri i kad narezak porumeni, znači da je spreman za jelo. Kad se to desilo kroz nekoliko minuta, vadim hleb iz tostera i stavljam na njega tanke kriške sira, koje se momentalno tope. Preko trpam ispečeni narezak, premažem ga senfom i imam dva prilično ukusna sendviča. Sve to stavljam na poslužavnik i odlazim do trpezarijskog stola… Sedam, palim televizor… Opa, prsata plavuša reklamira super nove silikonke, dođe mi da kao Bukovski uzviknem: Ajde, fanfuljo! Digni dva’es’ santimetara kite! Sa izuzetnim uživanjem pristupam svetom trenutku konzumiranja hrane, zagrizam sendvič, reš pečeni hleb hrska pod zubima, ukusna vrelina mi se rastapa u ustima… Telefon zvoni u predsoblju… Podižem glavu i iznervirano zurim u pravcu iz kog dolazi zvonjava. Zabavi nikad kraja. Nema više Milana Mladenovića da u bivšem Muzičkom klubu zapeva: Jesen u koži, dolazi mi jesen… Dok slušam njegov glas koji dopire sa zvučnika okačenog iznad ulaznih vrata u Tajmu, sećam se svega onog lepog na koncertima EKV-a na Medicinskom i u hali Čair na tada tradicionalnim
brucošijadama koje su se kasnije izmetnule u bezlične tehno hepeninge. Sedim tako za šankom i gledam svoje lice u ogledalu koje je postavljeno iza Tonijevih leđa. Dođe mi nekako izobličeno, pomalo i umorno… „Da, da…“, čujem Vojvodin komentar upućen gazda Toniju. „Treba se uradi nešto nesvakidašnje, nešto čega se raja uželela…“ „M… Mislim… da imam o… odličnu ideju“, kaže gazda Toni, a onda značajno podiže kažiprst desne ruke. „Žurka!“ „Ih, što si originalan…“ „Ne mislim na o… običnu žurku, s… some… O… Ovo ima da bu… bude domaćinska žurka.“ „I u čemu će da se razlikuje od ostalih koje su ovde pravljene?“ Toni se zagonetno smeši, u tom trenutku podseća na Klinta Istvuda sa početka karijere, dok je još glumio u onoj crnobeloj seriji Sirova koža. Podiže svoju praznu čašu i gura je u dozer iznad šanka da dolije sebi sledovanje vinjaka. Zatim srknu malo, pa se nagnu preko šanka i unese se Vojvodi u lice. Tu je već podsećao na mladog Džona Vejna u filmu Koje ubio Libertija Valansa. „Prase parti.“ „Molim?“, izbulji se Vojvoda u njega. „Prase parti…“, odmiče se Toni i širi ruke. „Prase – šta?“, Vojvoda još ne može da veruje. „Žurka s prasetom, pi… pizda ti materina glupa!“, kaže Toni iznervirano i sad već više liči na Stiva Mekvina. „I šta će prase da bude? Šanker? Di-džej?“, pita Vojvoda podrugljivo, zatim se okreće ka meni i ironičnim glasom kaže: „Ej, brate, zamisli ovo, plakat – žurka u kafiću Tajm, samo za vas večeras: DJ PRASE! Do jaja!“
„V… Vojvodo…“, Toni sabrano nastavlja da obrazlaže svoju ideju kao Marlon Brando koji odbija ponudu za dilovanje heroina u Kumu. „Ti si, bre, mnogo p… pri-pros’ čovek… Onako, nedoklepan. To će bude žurka na koju će sve da bude regularno… P… Piće, m… muzika, ribe… Sve. Samo što ćemo o… ovde, evo ovde u baštu, da obrnemo p… prase na ražanj im… molim lepo… Ko ogladni može da zamezi malo prasetinu… Prodaš piće, p… prodaš prase – e… eto ti zarada.“ Vojvoda se zamisli, zatim se okrenu ka meni kao da hoće nešto važno da mi kaže, ali odustade od toga i pogleda opet u Tonija. „Znaš, Toni… To i nije tako loša ideja.“ „Pa ka… kažem ti ja“, sleže ovaj zadovoljno ramenima. „Samo… Je l’ si siguran da će jedno prase da završi posô?“ „Pa, sad… Ako treba će o… obrnemo još neko… Nije problem… Bitna je fora, čoveče… P… Prase parti! To još niko nije uradio u ovom gradu!“ „Znate šta…“, ubacujem se tad, pre nego što sve ne pređe u malo filozofskiju diskusiju. „I ja mislim da je ideja super, al’ dok ne kreneš u njenu realizaciju, gazda Toni, suni nam, deder, koji vinjak jer bi trebalo da palimo uskoro. „Što? Gde ćete ovako ra… rano?“ „Pa, vidiš… Dok tvoj Prase parti ne dođe na red, mi imamo jedan večeras, samo bez praseta…“ „He!“, ceri se Vojvoda. „Će ima tamo druga živina! Kokoške, krave, svinjčići, pekinezeri…“ „Da…“, potvrđujem ja. „I zbog toga ne bi bilo loše da se odavde povadimo u roku od pola sata jer ako se ti zapiješ, ima malo sutra da stignemo na tu žuraju.“ „Pa šta i da ne odemo?“, ravnodušno će on. „Tamo opet ima da bude sve goli narkos…“ „A to tebi, kao, smeta?“
Vojvoda prihvata novu turu koju mu gazda Toni pruža preko šanka, malo zamišljeno gleda u čaše ispunjene ledom i vinjakom, a onda ravnodušno kaže: „Ma ne smeta mi… Nego one ribe… Kad se urade, nisu ni za na kurac. Samo kunjaju i bandaju gluposti…“ Na rođendanskoj sam žurci koju pravi moja i Vojvodina zajednička prijateljica iz osnovne. Zurim u zapaljen džoint i u nozdrvama osećam miris nečeg zagorelog i gorkog, od čega mi se prevrće želudac. Odmahujem glavom i odlazim po pivo. Za stolom krcatim pićem, Vojvoda je još pre dva sata zauzeo borbeni položaj i ne odstupa ni za milimetar. Tamani žestinu i mezeti maslinke, kačkavalj i krekere. Usput nekim klincima drži predavanje o istinskim gradskim vrednostima i kako je „u njegovo vreme“ sve bilo drugačije i bolje. „…Nemate vi pojma šta je to nekad bilo“, vrti Vojvoda glavom nezadovoljno. „Ovo je nekad bio Grad, jebote! Sa velikim G! Mali fudbal, Piramida, Imidž…“ „Šta sereš, bre?“, upadam ja čisto da mu razbijem baronsku rutinu. „Pa kad su ti kafići bili in, ti si još išô u osnovnu školu.“ „Bežao iz osnovne škole!“, ispravlja me pripiti ortak. „Da odlazim do grada na cirku i zajebanciju…“ „Bežao jesi, al’ da ideš kod Velje u fliperanu.“ „Što? Pa i te fliperane su bile, kako da kažem… Neka vrsta urbane institucije.“ „Tako je. Mnogo više od šminkerskih sastajališta koje si pomenuo.“ „E, daj ne seri. Idi bolje vidi šta je to sa muzikom. Onaj samozvani di-džej tamo udavi ovim njihovim
hitićima… Nemo’ ja da mu dolazim.“ Odmahujem rukom i idem do improvizovanog didžej pulta. Tamo muziku pušta neki klinac sav unet u ulogu večerašnjeg ceremony mastera. Kuckam ga po ramenu, on skida goleme slušalice sa ušiju i okreće se ka meni. Diskretno mu pokazujem na pijanog Vojvodu, koji kod stola sa pićem uz nepovezanu gestikulaciju nešto objašnjava trojici balavaca. „Vidiš onog tamo…“, kažem mu. „Aha…“, klima on glavom zbunjeno. „To ti je mlađi burazer od Pece Keleša. Čuo si za njega?“ „Jesam, jesam…“, potvrđuje ovaj zbunjeno. „Kako da nisam čuo.“ „E pa, on ti je poručio da ako u roku od deset minuta ne pustiš nešto po njegovom ukusu, ima da dođe ovde i da te obrije nasuvo.“ „Nije valjda?“, zgranuto će balavac. „Jeste valjda.“ „A šta ’oće da mu pustim?“ „Pa, vidiš… On je matoro kućište, voli stare stvari. Najbolje bi bilo da izmotaš neki domaći rok iz osamdesetih… Šta ja znam… Šarlo, Ekatarina, Azra, Haustor… Čuo si za njih?“ „Jesam, kako da ne… Ali…“ „Šta ali?“ Klinac zuri u mene blagotelećim pogledom, malo zbunjeno a malo i ufrkisano, pa će da kaže: „Ja ovde na diskovima imam od domaćih stvari samo Acu Lukasa i neke repere…“ „Ne beri brigu, evo…“, pokazujem mu na hrpu longplejki iza njegovih leđa. „Protalaskaj po onim pločama tamo i pusti neku staru dobru stvar sa gramofona…“ „Važi, važi…“, klima on glavom, „Evo odma… I pozdravi čoveka od mene.“
Pokazujem mu podignut palac u znak odobravanja i spuštam se u fotelju u uglu, odakle imam dobar pogled na žurku koja to u stvari nije. Tamara, vršnjakinja s kojom smo išli u osnovnu i jedna od retkih koja se još nije udala, pravi ovu žurku zajedno sa četiri godine mlađom sestrom. Interesantno je gledati sve te generacijski različite ljude izmešane na jednom mestu gde se susreću tek napupele klinke i likovi kojima je zadnji voz za brak i porodicu pobegao još pre deset godina. One vragolasto vrte guzićima i puće usne, oni balave kao kerovi ispred kasapnice. Čist naturalizam prožet hormonima. Iz zvučnika tada kreće prvo pucketanje, zatim lagani ali i te kako epski uvod sa albuma Zabranjenog pušenja – Das ist Walter i onda, praćen orkestracijama i zvonima, glas nemačkog oficira… Sumnjam da bilo ko od klinaca uopšte zna za ovaj domaći špageti vestern Hajrudina Krvavca, nekoliko puta emitovan na kineskoj televiziji. I kao što uvek biva, stare tehnologije imaju svoju falinku, tako da hiljadu puta preslušana ploča počinje da preskače. Iz zvučnika u ravnomernom ritmu idu unedogled iste reči: „Das ist… Das ist… Das ist…“ „Vinjaaaaak!!!“ Vojvoda urla u pravcu šanka, glasno iskazujući negodovanje zbog nestanka omiljenog mu uništavača moždanih i inih ćelija. „Gde je ovde jebeni tinjak!“, dere se ko magarac na nedužne likove koji su se našli u njegovoj blizini. „To nije VINJAK, u usta vas jebem mrtva! To je jebeni TINJAK! Šta me gledaš, pošušnjaru? Ja sam s njim na TI! Ja mu ne persiram! Ja ga ločem!“ Prilazim mu oprezno, već zabrinut da će napraviti neko sranje.
„Šta se dereš, konju jedan? Nije ti ovo večiti derbi. ’Oćeš opet da me brukaš, a, moronu neopevani?“ „Prvo…“, mumla on pijano zaplićući jezikom, „ja nisam ni konj, ni moron, nego gospodin čovek… Drugo… Ovde nestao vinjak… Popila stoka.“ „Misliš na sebe?“ „Mislim na ovi balavci ovde, turim gi na penis…“ „Pa što lepo ne pređeš na nešto drugo, nego arlaučeš?“ „Zato što je vinjak institucija. Sa njega se prelazi direktno na glukozu…“ „Ma nemoj? Otkad to tebi smeta da mešaš pića?“ „I to što kažeš“, slegnu Vojvoda ramenima i natoči sebi dva deci votke. Di-džej pripravnik je povadio fleke nekim hitićem Valentina, niko se nije bunio, a meni je bilo svejedno što u stanu ima i onih koji gnevno dobacuju: „Daj, zajebi ti hevimetalci!“ Samo sam se vratio u onu istu fotelju odakle je na svet pucao pogled kao sa brda i nastavio da kuliram. Nije mi trebala vutra, nije mi trebala šarena tabletica, ni napupele dude neke klinke, ne… Nisam bio stondiran, pijan, napaljen, zavožen, podignut pa spušten, ubačen u dobar ili loš trip… Bio sam jednostavno… Pa… Malčice umoran. Zadremao sam usred te tarapane i sanjao neke svoje strejterske snove, muzika je treštala oko mene, parovi su se žvalavili u spavaćoj sobi i na terasi, klinci su bljuvali u kupatilu, oni malo matoriji slinili na evergrin hitove Dugmića i Čorbe… Sve to sam čuo kroz izmaglicu dok sam uranjao u san i sve to sam zatekao u skoro istom stanju kada sam se dva sata kasnije probudio… U glavi mi je odjekivalo nešto kao eho, rep nedovršenog sna… Napregao sam se da bolje čujem taj glas koji je dopirao sa one
strane svesnog i za trenutak mi se učinilo da opet čujem dugo i otegnuto: Vinjaaaaaaaaaaaaaaaaaak! Poskočio sam sa stolice ošinut otkrovenjem i oduševljeno saopštio svetu svoju genijalnu ideju: „To je to! Jebote! Pa to je to! Vojvodo! Vinjak! Vinjak, čoveče!“ Moj ortak, koji je kulirao uz pivo na jednom od kauča preko puta, povukao je prvo dobar dim iz prilično velikog džointa koji je delio sa trojicom urađenih buđavaca, a onda hrapavim glasom promrmljao: „E pa, nema više… Popili ga dušmani…“ „Ma ne to!“, prišao sam mu i uneo mu se u facu da me bolje čuje. „Takmičenje, lova, puno love…“ „U, ala si se ti uradio…“ Zgrabio sam ga za krajeve dukserice i prodrmao ga. „Kretenu, govorim o tome kako da zaradimo lovu! Vinjak, takmičenje…“ „Kakvo takmičenje? Koji, bre, vinjak? Šta lupetaš, ’leba ti?“ Pustio sam ga i raširio ruke u gestu ukazivanja na očiglednu stvar. Pomalo svečano, obratio sam se malobrojnom auditorijumu koji je ispunjavao ruiniranu dnevnu sobu. „Organizovaćemo takmičenje u ispijanju vinjaka…“ Okrenuo sam se oko sebe da vidim znake odobravanja, oduševljenja, podrške… Svi su zurili u mene kao u idiota. Kad sam bio klinac, najbolja poslastičarnica bila je Balkan u centru grada. Matorci su me tamo jednom nedeljno vodili na sladoled i velike bele krempite. Krajem osamdesetih, kada je krenula takozvana
urbanizacija grada, prilikom koje su pametnjakovići iz gradske vlasti porušili ono malo starih predratnih zgrada koje su zaboravili da poruše njihovi socrealistički prethodnici, taj isti Balkan je preseljen u Jagodin malu. Kao srednjoškolac, u Balkanu sam kupovao kolače od marcipana. Bili su okrugli i u raznim bojama: zeleni, sa ukusom jabuke, crveni, sa ukusom jagode, braon-crni, sa ukusom čokolade, belo-žuti, sa ukusom vanile… Matori prodavač pakovao ih je na starinski način, u fišek od najjeftinijeg papira, onog istog koji su koristili mesari i pekari. Išao bih tada lagano, dugom Ulicom Kosovke Devojke, razmišljajući o tome kako život i nije toliko loš, ovde i ovako… Na mestu na kome se nekad nalazio Balkan danas je Mekdonalds, to mu dođe kao nekakva ironija sudbine… Jer, na neki čudan način, to pokazuje da smo poraženi… Big mek, koka-kola i plastični tostevi proterali su iz centra grada krempite, kabezu i kolače od marcipana. Prvo na periferiju, a onda u zaborav. Zar nema nečeg simboličnog u svemu tome? Glave nam nisu došle američke bombe, ali će nas svakako ubiti pomodarstvo, džank fud i ignorisanje sopstvenog nasleđa, makar ono bilo od testa i preliveno špinovanim šećerom… Zašto sve ovo pričam? Zato što sam danas oko jedan po podne, kada sam se probudio, na stočiću u dnevnoj sobi zatekao plastičnu kutijicu u kojoj je bilo par nepojedenih kolačića od marcipana. Gde li sam ih samo našao u gluvo doba noći? I ko ih uopšte pravi u gradu? Jedino što znam jeste da sam sinoć, pun sebe i oduševljen idejom koja mi je došla u dremežu, krenuo da to proslavim tamaneći prilične količine alkohola. Ne sećam se kada smo napustili parti, niti gde smo posle išli. Ne vredi ni da zovem Vojvodu,
koji je sasvim sigurno bio triput pijaniji od mene. To vreme, prošlo od trenutka kada mi se u glavi prekinuo film i trenutka kada sam se probudio u svom krevetu, iscurilo je kroz još jednu rupu u sećanju. Jedino je sasvim sigurno da sam nekako, negde, na neki čudesan način u gluvo doba noći kupio kolače od marcipana slične onima koje sam voleo kao klinac. Trezan to nikad ne bih uradio. Šta ću, u meni još uvek spava šestogodišnji dečak željan slatkiša. Naravno, televizor je ostao upaljen. Nemam pojma kada sam ga uključio i zašto sam to uopšte učinio. Možda sam želeo da slatke trenutka grickanja kolača zagorčam najnovijim vestima iz zemlje i sveta. Moguće je to… Volim da mešam ukuse. Dok sam se lenjo protezao osećajući blagi mamurluk, na ekranu je zatitrao prepoznatljivi logo emisije Riznica duše gde je legendarnom voditelju, čija je omiljena fora bila pravljenje dramskih pauza između reči, društvo pravio nekadašnji bek Palilulca i reprezentativac bivše Jugoslavije. Koncept same emisije vrlo je jednostavan: kao što i samo ime kaže, gost bi svekolikom televizijskom auditorijumu stavljao ceo svoj život na uvid, od trenutka kada je prohodao pa do trenutka kada je ušao u studio da smara gledaoce i pije žuti sok. U pitanju je bila repriza sinoćne emisije koju sam propustio zbog žurke i moram da priznam da je jedna od zanimljivijih. Prvo je ingeniozni voditelj u stanju blage pripitosti poželeo dobrodošlicu svom gostu (za koga se, onako odoka, moglo reći da ima glavu zašrafljenu za ramena, baš kao svaki deljadžija iz poslednjeg reda odbrane), a onda je krenula priča koju je u datom trenutku domaćin prekinuo pitanjem:
„Hoćete li nam… molim vas… reći… kako ste vi to… u dubini vaše duše… osetili?“ Fudbaler se malo promeškoljio u fotelji. Jasno se videlo da bi najradije počešao muda, ali ne može, snimaju ga kamere. Zato je nakon duže pauze, u kojoj se čula prepoznatljiva sladunjava tema Enija Morikonea u pozadini, uz težak uzdah rekao: „Pa osetio sam… Nije da nisam osetio. Kad me je taj majmun cepnuo po cevanice, ’teo sam da mu jeb… Da vrištim.“ Poskočio sam sa kreveta i prošetao se do kuhinje da zgotovim prvu jutarnju. Lik je nastavio priču o prvenstvu bivše Jugoslavije, o sudijama i nameštaljkama, rekordu u isključenjima čiji je ponosni vlasnik, o transferima… Kada ga je voditelj upitao kako je iz Radničkog došao u Crvenu zvezdu, lakonski je odgovorio: „Lepo… S Pikseta. U pežola!“ Zatim se okrenuo priči o neregularnostima i incidentima. Kao važan momenat apostrofirao je utakmicu u Skoplju gde su fudbaleri domaćih krenuli da ga biju nakon što je sudija odsvirao kraj. „Znate kako… Ja sam bio sav krvav posle tu utakmicu! Domaći fudbaleri su svi nasrnuli na mene. Prethodno su na ruke stavili kopačke… Znate li vi koliko je to? Jedanaest igrača puta dve kopačke… To je dvajes’ šes’ kopački!“ „Strašno…“, promrmljao je voditelj. Nisam baš bio siguran da li je mislio na pomenuti incident ili njegovo poznavanje matematike. Vratio sam se u sobu tačno u momentu kada su na ekranu išli fragmenti iz fudbalerovog fotoalbuma. U trenutku kada se pojavila fotka nasmejanog riđeg bicmana kome je falila polovina prednjih zuba, začulo se objašnjenje: „To je moj prijatelj Mekormik, sa kojim sam igrao u Ipsviču. Jedno veče smo se mnogo zapili u pabu.
Ja sam posle ščukao novog kadeta, a on se ugušio plinom u svojoj kući…“ Ovo je bilo previše čak i za mene pa sam promenio kanal. Tada je zazvonio telefon. Oprezno sam podigao slušalicu i javio se. „Molim?“ „Opalim te golim.“ Duhovito. Originalno. Idiotski. „Zdravo, Vojvodo.“ „Al’ sam te prešô…“ „Aha… Ko svinja ulicu…“ „I?“ „Šta i?“ „Pa, mislim… Kad ćemo da krenemo kod Sikija?“ „Kog Sikija?“ „Kučkara.“ „Sikija Kučkara? Šta ćemo kod njega?“ „Šta, ne sećaš se?“ „Ma jok…“ „Pa dok smo banzali gradom tražeći jebene kolače od marcipana, dogovorili smo se da je idealno mesto za održavanje takmičenja u ispijanju vinjaka neka birtija kojoj bi to ujedno bila i reklama. Ti si predložio da to bude Sikijeva kafana.“ „Ja sam to predložio?“ „Ti.“ „Dobro. I šta s tim?“ „Kako šta? Dovlači dupe ovamo i idemo kod čoveka.“ Nevoljno se vučem po sobi spremajući se da izađem, mrzi me što sam živ. Ta fenomenalna ideja od sinoć izgleda mi pomalo sumanuto 24 sata kasnije, ali čini mi se kao da i nemam nekog izbora… S jedne strane mogu da pokušam da uzmem neku kintu na blesavu foru, a s druge, pa…
Mogu da nastavim da gluvarim, šljokam, čitam stripove, lenčarim… Sve ono što inače radim, sve ono što drži moj život u neprestanom statusu quo. Pre nego što ugasim televizor, fudbaler na ekranu iznosi svoju životnu filozofiju: „Znate šta… Život vam je kao fudbal… Neko igra, a neko sedi u publici i navija.“ Izlazim iz kuće pet minuta kasnije razmišljajući o istinitosti ove rečenice koju je izgovorio čovek koji raspolaže inteligencijom kore od banane. Aca Glista je Vojvodin ortak iz srednje škole. Bio je poznat po nikad izlečenoj hipohondriji zbog koje je mislio da boluje od tri hiljade različitih bolesti od kojih je svaka druga smrtonosna. Tako je Aca preležao rak kostiju, tuberkulozu, šuljeve, reumatsku groznicu, leukemiju, čak i gliste pantljičare zbog kojih je dobio pomenuti nadimak. Bilo je prosto neverovatno da je njegov matorac legendarni Siki Kučkar koji je na Čairu držao još legendarniju kafanu pod imenom Mali raj. Sam Siki je prilično pizdeo što mu je sin takav kakav je i što po ceo dan sedi kući i igra se na kompjuteru umesto da, kao on nekad, hara gradom, usput obarajući pivišta i dobre pičke. Svojevremeno je celu tu situaciju objasnio kroz prostu proširenu rečenicu: „Ti be, sinko, ko da si od močku pravljen!“ Bilo je tek rano popodne kada smo upali kod Ace na gajbu, jednospratnicu koju je pre trideset godina sagradio Sikijev otac, a Acin deda, uređenu po sistemu tradicionalno-udobno-zeleno. Aca je sedeo ispred opako velikog ekrana svog kompjutera i jebavao majku nekakvim jadnim trolovima svojom superopremljenom vojskom šarenih vilenjaka.
Ponudio nas je kafom i domaćom, a onda nastavio da razvija strategiju koja ga vodi ka sledećem nivou. Njegova dve godine mlađa sestra Dragana bila je u susednoj sobi sa svojim novim momkom i njegova dva ortaka. Taj novi je, koliko sam u prolazu uspeo da vidim kroz otvorena vrata njene sobe, bio neki zalizanko, prigradski tip koji se neprestano smeškao iz samo njemu znanih debilskih razloga. Došli smo otprilike u vreme kada se Sikiju završavala smena u kafani i kada ga je menjao njegov ortak Steva Tuljan. Dok smo čekali da se pojavi, ispratili smo par veoma raskošnih light, idiotism &magic duela između Ace i jadnog PC-ja u defanzivi i taman kada je kampanja bila pri kraju, njegov matori se oglasio sa kapije: „Aco! Pederu!“ Aca uopšte nije reagovao. Samo je rešio da pređe sa zahtevne strategije na malo manje zahtevniju vožnju kros kantrija. U trenutku kada je počinjala trka kroz virtuelnu pustinju i prašumu, u sobu je upao onizak proćelav tip zgužvane face u maskirnim pantalonama sa vojnog otpada i prastaroj teksas košulji i počeo da urla. „Ti, be, majmunu jedan! Gde si danas na JAGNJE!?!“ Aca je odmerio ćaleta blago nezainteresovanim pogledom pospanog bernardinca i promrmljao nešto nerazgovetno, što je kod Sikija izazvalo novi talas nezadovoljstva: „Šta muljaš, pička ti materina?! Imali smo JAGNJE danas! Tuljan častio!“ Zatim se Siki okrenuo ka nama i raširio ruke u nekoj čudnoj pozi punoj razočaranja, ali i mirenja sa sudbinom. „Zamislite, momci, mi danas obrnuli jagnje, a ovaj vaš drugar sedi kući i jebe si sojke s kompjuter!
Umesto da sedne sa tatka i drugari mu, da icepi neki špricer!“ „Užasno…“, složi se Vojvoda značajno klimajući glavom. „Užasno, jašta!“, reče Siki i sede na stolicu preko puta nas, grabeći usput flašu sa domaćom. „Jebiga, sinko… Svi mi ovde da seremo ukrug, od ovog mog sina nema ništa da ispadne… Bolje da sam udario patku od kamen nego što sam njega pravio!“ „Nemoj tako, čika Siki“, teši ga Vojvoda. „Šta, bre, nemoj? Eto, da povede starog tatka u pičkarinju, malo po grad, po kafane… Da si stari tatko malo protera kera. A on? Izležava se ovde ko Žikina kobila!“ Siki nasu sebi jednu domaću, zatim nas pogleda ispod oka. Kao po komandi iskapismo čašice i on ih automatski dopuni. Ispili smo odmah na eks pa krenuli da drmnemo još jednu, tada Siki primeti da su vrata Draganine sobe otvorena i da unutra ima nekog. „Šta je ovo? I ovamo ima neki gosti?“, upita. „Aha…“, reče Vojvoda pružajući ispražnjenu čašicu. „Draganin momak i neki njegovi drugari…“ „Koji momak? Onaj novi?“ „Jeste…“, klimnu Vojvoda glavom. „Onaj iz Komren. Znaš, onaj što je na Acin rođendan rekao da je pančevačko pivo bolje od niško…“ „Taj?!“ „Da. On. Kaže da je to zato što Pančevo ima bolju vodu…“ Kao poparen, Siki poskoči na noge lagane i zaurla u pravcu Draganine sobe. „Dragano!!!“ „Molim, tata?“, začu se tanušni glasić Acine sestre. „Ako taj tvoj majmun opet bude nešto srao za naše pivo, ima da ga na’ranim s pančevačka
govna!“ „Dobro, tata…“ Siki nam nasu još po jednu i uze cigaretu koju mu je ponudio Vojvoda. Dok je pripaljivao, kroz ljuti duvanski dim uputi nam dug, podozriv pogled. „A vi, momci? Šta vi radite?“ „Pa tako…“, započe Vojvoda. „…malo, onako…“, nastavih ja. „…gluvarimo“, završi Vojvoda. „Ako, valja se…“, reče Siki zadovoljno. „Koj’ moj će drugo radite. Vidite da je sve otišlo u kurac.“ Izusmo na eks one naše tek nasute rakije, i to sam već doživeo kao veoma zajebanu stvar jer je nešto oštro počelo da mi svrdla želudac. „Šta kažete na rakiju?“, upita nas Kučkar. „Dobra, a?“ „Odlična“, reče Vojvoda. „Mada ovaj vaš nesuđeni zet onomad reče da oni u Komren prave mnogo bolju.“ „Ma nemoj?!“, Siki se okrenu u pravcu Draganine sobe i mada nije video ljude koji su sedeli u njoj, poče da se dere koliko ga grlo nosi: „Sinko, je l’ znaš kako se prave kuće tamo po Komren?! Mnogo prosto: dole – svinjac, gore – kokošinjac!“ Pošto se nikakav odgovor nije začuo iz sobe, Siki nastavi razgovor sa nama. „I tako… Gluvarite. A pičke?“ „Pa nađe se…“, kao snebiva se Vojvoda. „Al’ za to treba kinta…“ „Pa što ne zaradite kintu?“ „E pa, zato smo i došli…“, rekoh ja zaplićući jezikom. „Treba nam tvoja kafana.“ „Moja kafana? Za šta? Neće valjda neko od vas dvojicu da se ženi?“ „Ma neeee… Ja imam…“ „…Ideju“, dopuni me Vojvoda i iskapi rakiju.
Trebalo mi je pola sata da, onako pripit, Sikiju izložim svoju zamisao. Kako je vreme prolazilo, bio je sve zagrejaniji za celu tu stvar u vezi s takmičenjem, toliko da je na kraju odlučio da, osim što će nam dati prostor, učestvuje i u organizaciji. To u krajnjoj liniji i nije bilo mnogo čudno, i njemu je vinjak bio stara, nikad prežaljena ljubav iz burne mladosti. „Jedna stvar mi tu samo nije jasna…“, dodade na kraju. „Osim dnevni pazar što će naprave gosti, ja ne vidim neki drugi izvor zarade…“ „Klađenje“, rekoh ja. „Klađenje?“ „Organizovaćemo kladionicu u okviru kafane, ljudi će moći da se klade na takmičare, da prognoziraju pojedinačne rezultate i konačnog pobednika turnira…“ „Alai ti vera, sinko… Ja se to ne bi setio. Aj’ da udarimo još po jednu!“ „Tako je, čika Siki!“, kliknu Vojvoda oduševljeno. „Još kad se samo setim da je ovaj Draganin momak rekô da se u vaš kraj ne može organizuje ni basket dva na dva. „To je rekô?“ „Aha, pre neki dan…“ „Alo, sinko! Komrenac!“, prodra se Siki. „Dobro da su vam napravili onu pasarelu pa sad ne moraju po auto-put da vas gaze Turci i Bugari!“ Kucnusmo se opet, i Siki krenu da nam priča kad, gde i kako je jebavao neke frajle po Komrenu i okolini i kako su još tada bili neviđeno selište. Vojvoda mu se pridružio u tom proseravanju i njih dvojica su se prilično dobro zabavljali urlajući jedan na drugog i ispijajući čašu za čašom. Zbog velike ljubavi prema alkoholu i neartikulisanom ponašanju začinjenom masom psovki, ponekad sam
opravdano sumnjao da Vojvoda možda nije Kučkarov vanbračni sin. U jednom trenutku iz susedne sobe provirile su dve glave. Draganin momak i njegov ortak zurili su u nas prilično preneraženo. Siki ih je ovlaš okrznuo pogledom, onda odmahnuo rukom i dohvatio se flaše sa rakijom usput dozivajući ćerku: „Dragano!“ „Molim, tata?“, opet se začu tanušni glasić. „Zatvori vrata! Smrde na ovce!“ Za dobro vino važe tri kriterijuma: - da je jeftino, - da ga ima dovoljno, - da može da se pije. Crnjak koji je te večeri doneo Cane Grobljanac, inače čuvar podruma u PIK-u Niš, bio je klasično stono vino, slično onom koje je svojevremeno bilo valjano pod neadekvatnim imenom „Kalča“. Imao je izgled crnog vina, ukus crnog vina, miris crnog vina, a da nije ni prošao pored grožđa. E, to se zove čudo od tehnologije. Odmah sam se setio one priče u kojoj Dzudzan na samrtničkoj postelji potomstvu u amanet ostavlja mudre reči: Sinko… Vino može i od grožđe da se pravi! Imajući u vidu ko je činio ekipu za sedeljku te večeri kod Duleta Palilulca na gajbi, ne bi se baš reklo da je iko očekivao da će se piti nešto bolje. Tu su, za svaki slučaj, kao pojačanje upala i dva litra limun-votke koju je Aca Glista konzumirao sa đusom rizikujući da dobije rak želuca i sepsu istovremeno. Ovo je ipak bio događaj za njega, s obzirom na činjenicu da retko kad izbija iz svoje sajber jazbine, pa je zato davao sebi oduška cirkajući netipično
brzo i alavo. Dule je njemu bio nešto kao dalji rođak, mada to nije bilo baš sigurno. Pre bi se reklo da je njihovo prijateljstvo imalo veze sa onim koje decenijama neguju Siki Kučkar i Duletov stric Jova Šebek, jedan od viđenijih gradskih golubara. Društvo koje se okupilo te večeri da ubije vreme i pokoju moždanu ćeliju bilo je prilično šarenoliko. Vojvoda i ja voleli smo tu da dolazimo zbog Duletovog običaja da nikad ne pravi peder-balove, već gleda da sakupi srazmeran broj riba i frajera. Tako da eventualni bliskiji kontakt osoba suprotnog pola, za razliku od ostalih sedeljki ovakvog tipa, nije puka misaona imenica. Četiri ribe su već bile tu, dve Duletove komšike (obe mlade, zgodne i glupe), zatim dve rokerke koje sam povremeno viđao po koncertima i svojevremeno u Rocku i na Starom pravnom, jedna crna, druga plava, malo ofucane od alkohola i koječega, ali dovoljno pristojnog izgleda da se ubroje u potencijalne seksualne objekte. Nedugo potom pojavila se i peta, polulegendarna Duca Hladnjača koju je trpalo (i još uvek je trpa) pola grada. Kikotala se onako debela, nadjačavajući New Order koji se čuo iz zvučnika Duletovog prastarog Pionirovog stuba. Lupetala je nešto o slikarstvu a onda naglo prelazila na srodne teme, tipa sredstva za kontracepciju i najnovije epizode Dosijea X (Jeste li videli kako su Moldera opet oteli vanzemaljci?). S njom si mogao da pričaš o svačemu i ni o čemu, to je za nju bila neka vrsta predigre jer za onu pravu nikad i nije imala vremena, prosto bi zaskočila svakog za kog misli da je rad da je kresne i tu se više ne bi znalo ko jebe a ko biva jeban. Lično nikad nisam imao tu nesreću da joj se nađem između nogu, ali je zato Vojvoda jednom prilikom, nakon gajbe piva, završio s njom u nekom ćumezu. Kasnije mi je pričao da se ničega
ne seća, ali ga uvek oblije hladan znoj kad god ga podsetim na taj nemio događaj. „Jao, Voki, ali si mi smršao…“, kliberila se Duca nimalo nežno štipajući mog ortaka za obraz. „Odjebi, bre, debela…“, gurao je on nervozno njenu šaketinu od sebe. Negde do jedanaest već smo bili zaglavili kod pete litre, namerni da otvorimo još jedan balon od ukupno četiri sa koliko nas je opskrbio Cane, kada se u pauzi između dve pesme sa kompilacije Substance oglasilo zvono na vratima. Dule je izašao iz sobe da otvori neznanom gostu, a mi smo nastavili da tupimo o španskom fudbalu i bodibildingu. Kiki je ušla u sobu baš u trenutku kada je Piter Huk počeo da kida žice na svom golemom basu praćen razigranim sinti perkusijama. Svi prisutni muškarci (sem Ace, koji je već bio na dobrom putu da se totalno ukomira) uzvrpoljili su se na svojim mestima, očajnički se trudeći da otkuliraju činjenicu da je na sedeljku ušetala jedna od najpoželjnijih riba u gradu. Ženski deo ekipe takođe se potrudio da ne odreaguje na Kikinu pojavu, zbog koje su im ljubomora i zavist pocurile na uši. Ipak, njima je to teže išlo, naročito Duci Hladnjači, po čijem se sleđenom zverskom pogledu jasno videlo da bi je najradije iskasapila kuhinjskim nožem, onda sekirom isekla na komade i njenim mesom nahranila džukce ispod terase. Kiki je sela na tabure preko puta mene. Nisam baš bio siguran da li je to učinila namerno ili ne, ali ta misao je isparila istog trenutka kada me je pogledala svojim mačkastim očima i razdragano drugarski rekla: „Ej, ja tebe znam… Ti si onaj Pantelejac.“ „I ja sam!“, dobacio je pijano Vojvoda.
„Kako beše… Nikola? Imaš onaj smešni nadimak…“, nastavila je ona ne obraćajući pažnju. „I ja imam smešan nadimak!“, opet se ubaci Vojvoda. „Mnogo smešan! He-he-he…“ „Zlatni Dečko?“, obazrivo je upitala naginjući se ka meni. „Da“, slegoh ramenima. „Taj sam.“ „Eto vidiš da te znam“, samozadovoljno se vrpoljila uzimajući od Duleta čašu sa vinom. „Viđala sam te na Pravnom, u Rocku… I na keju.“ „Ej, i ja sam izlazio na ta mesta…“, Vojvoda je bio uporan. „Ajde ne seri više, nego sipaj to vino“, prekida ga Cane. „Nisam ga ukrao iz podrum samo za tebe.“ To što je Kiki izrazila interesovanje prvo za mene u stvari nije ništa značilo. Ona je bili svačiji drug i ničija devojka. Mnogi su je smatrali za lujku, međutim njena ekscentričnost imala je dublje korene. Po gradu su je svi znali kao ribu koja ima mat crnu kosu puštenu do dupeta sa jednim tankim ali dugim plavim pramenom na levoj strani, da peva u nekom hardcore bendu, da ima lice na kome bi joj pozavidele najveće holivudske lepotice i glas od kog bi i okorelog pedera podilazili žmarci… Naravno, ovaj grad ne bi bio to što jeste da se o Kiki nije znao jedan hiljadu puta provereni trač. A to je da može da popije za trojicu. Prosto. Kiki jeste bila lepa kao anđeo, ljupka, inteligentna, dobar drugar, ali je zato volela da pije kao muško. Uglavnom je preferirala žestine, mada joj ni ostale stvari nisu bile strane. O, da. Kiki i ja smo se u stvari odlično poznavali. Naime, probao sam da je smuvam tačno tri puta. Prvi put nije ni došla na Stari pravni jer se pre toga prebila u Rocku pa su je odveli kući. Onda sam sledeći put napravio šemu da se kao slučajno sretnemo kod
jedne naše zajedničke poznanice. Ja sam kasnio pola sata i kad sam se konačno pojavio, ona je već bila otrsila pola litrice vinjaka. Probao sam da je stignem na brzaka i sve se završilo tako što sam se i ja ubio na mrtvo mesto pa, shodno tome, nisam bio ni za kurac. Treći, „davljenik se i za slamku hvata“ pokušaj bio je, verovali ili ne, na prošlom dočeku Nove godine. Zamislite optimistu koji devojku sa takvim sklonostima ka alkoholu muva na mestu gde se alkohol toči u hektolitrima i uz to je još besplatan? Da, da… Kiki je bila moja nikad prežaljena simpatija, nedosanjani san, nezavršena misao… I evo je sada preko puta mene, smeši mi se onim svojim „volim ceo svet“ osmehom, pita me o svemu i svačemu poput radoznalog deteta, trepće svojim mačkastim okicama… I pije ono vino ko da joj je zadnje. Bio sam omađijan i bespomoćan u isto vreme. Pričao sam s njom o muzici, njenom bendu, knjigama, muškarcima i ženama, o tome kako održava toliko dugu kosu i koje su joj omiljene replike iz filmova… U jednom trenutku, negde oko pola dva, kada je Aca već uveliko džonjao na fotelji u uglu, Cane presamićen na kauču grlio balonče s vinom i buncao gluposti, komšike sa Ducom Hladnjačom odmaglile u grad na otvaranje nekog fensi kafića, a Vojvoda i Dule obrađivali na terasi one dve male rokerke, Kiki se opet nagnula ka meni kao da hoće da mi šapne neku dugo čuvanu tajnu i upitala: „Ej, Zlatni, znaš čime se sad bavim?“ „Da…“, promrmljao sam smetenjački, opčinjen dužinom njenih trepavica i načinom na koji je rekla ono Zlatni. „Ovaj, ne…“ „Crtam stripove“, izjavila je ponosno.
„Stvarno?“ „Da. Hoćeš da vidiš?“ „Može.“ Oduševljeno je poskočila, dograbila malu crnu torbicu i sela pored mene. Osetio sam miris lavande pomešan s mirisom mleka. Udahnuo sam duboko da se ne bih ugušio od iznenadnog naleta panike koji me je dušmanski zgrabio za gušu. Izvukla je iz torbice svesku s kožnim koricama i počela da je prelistava. Pred našim očima stali su da se redaju kaiševi i sličice. Likovi, pejzaži, šrafure i oblačići sa upisanim tekstom, sve to iscrtano flomasterima i tušem u boji. Primetio sam da je ona sama glavni junak svake od tih mini-epizoda. Pogled mi je bio mutan od popijenog vina, njen glas, tih poput šapata, milovao mi je levo uvo, gotovo nisam mogao da se pomerim, ali mi je na neki čudan način bilo lepo. Ne, Kiki i ja se nismo smuvali te večeri. Niti bilo koje druge. Niti će se između nas ikad desiti bilo šta više od sedenja u polumraku i prelistavanja njene sveske sa stripovima dok New Order u pozadini sviraju nešto nenametljivo i detinje mudro. Miris njene kose, ovlašni dodiri rukom u trenucima kada okreće strane svoje dragocene sveščiće, šapat u mom levom uvu… Reči, reči, reči… Sve one stvari koje ti se čine tako važnim a u stvari su prolazne poput tebe samog. Sat nakon toga već je bila gotova. Uspavala se dok mi je pričala o tome kako je kao klinka bila zaljubljena u Bilija Ajdola. Odneo sam je u susednu sobu i položio na Duletov veliki momački krevet. Nekoliko trenutaka sam pijano zurio u nju, pitajući se u sebi da li će se sutra kada se probudi uopšte sećati bilo čega u vezi s ovom večeri. Položio sam svesku sa stripovima kraj njenog uzglavlja i izašao napolje.
Malo kasnije sam pokupio Vojvodu, bukvalno ga istrgavši iz čeličnog zagrljaja napaljene plavuše u Manowar majici ispod koje očigledno nije imala brus i odvukao ga u sobu gde je komirani Aca ležao totalno uneređen od votka-đusa. Nakon kraće prepirke ubedio sam ga da je ipak odvođenje Ace kući jači prioritet od masiranja duda nekoj pijanoj hevimetalki, a onda smo pozvali taksi. Kada smo konačno, negde oko pola pet ujutru, ušli u Acinu kuću, prvo smo ga odveli do kupatila i naterali ga da povraća. Dok je on urlao na nedužnu ve-ce šolju, stajali smo ispred kupatila i blejali jedan u drugog. Vojvoda je nekako uspeo da izmota paklu sa cigaretama i pripalio je jednu na jedvite jade. Klatio se malo tamo-amo, a onda me upitao: „I? Šta je bilo?“ „U vezi s čim?“ „U vezi s Kiki.“ „Ništa.“ „Ništa?“ „Ništa…“ „Kakav si ti kreten…“ Hteo sam nešto da kažem, ali sam odustao. Tada se iz spavaće sobe pojavio i Siki Kučkar. Očigledno ga je probudila buka koju je Aca pravio svaki put kada bi obasipao šolju žućkastim vodoskocima. Prišao je mirno do dovratka kupatila, podbočio se, zavrteo glavom i upitao svog sina: „Šta je bilo? Prejeo si se kolači, pička ti materina?!“ Ostavili smo Acu da ga Siki na „starinski način“ otrezni i zdimili za Pantelej. Dobro, više smo se teturali nego što smo išli, ali jebiga, nije nam bio ni prvi ni poslednji put. Kad sam stigao kući, bukvalno sam se dovukao do svoje sobe i ne skidajući odeću, strovalio se na nerazmešten krevet. Zurio sam par mikrosekundi u živi mrak oko sebe.
Svet se vrteo oko svoje ose, besna zver saterana u klopku… Onda sam zaspao. I sve je bilo u redu. Sutradan po podne bolela me je glava. Popio sam tri jake kafe i pola pakovanja aspirina. Trebalo je da se nađem sa Vojvodom u Sikijevoj kafani da utanačimo detalje oko takmičenja i raspišemo konkurs za takmičare. U glavi sam imao nekakav grub nacrt propozicija, ali nisam uspevao da pošteno povežem dve iole razumljive misli. Bio sam tako sjeban sve do predveče, kad sam se odvukao na Čair. Kafana Mali raj nalazila se blizu samog Čairskog parka na početku jedne od poprečnih uličica koje vode ka stadionu Radničkog. Zadimljena birtija solidne kvadrature uređena „po starinski“ kao da su dizajneri enterijera utekli sa zidanja Padinske skele. Bilo je to čuveno sastajalište lovdžija, pecaroša, golubara, starih Nišlija, navijača, raznoraznih „malih privrednika“, alkoholičara svih boja i rasa i dokonih gnjavatora kojih je uvek bilo u izobilju kad su ovakva mesta u pitanju. Naravno, ta šarolikost klijentele bila je produkt činjenice da samu kafanu drže dve gradske legende Siki Kučkar i Steva Tuljan. Odmah na ulazu dočekao me je radostan poklik jedne stalne mušterije. „Jugoslavijaaaaaaaa!“, drao se sedokosi alkos u uglu. Da, bio je to Sveta Jugoslavija, kome to u stvari i nije bilo pravo ime. Naime, zvao se Jorge Svenson, bio je Šveđanin iz Malmea. Negde sredinom osamdesetih oženio se Nišlijkom i prvi put došao u tadašnju SFRJ. Ove naše bitange su ga odmah navukle na šljivovicu, ljute papričice i prasetinu.
Oduševljen što je pronašao svoj „mali raj“, Jorge tj. Sveta, kako su ga prozvali lokalci, više se nikad nije vratio nazad u rodnu grudu leda i otuđenosti, već se trajno nastanio u Nišu. Po ceo dan sedi u kafani, gde troši svoju obilnu evropsku penziju i druži se sa golubarima, lovdžijama i lokalnim alkosima. S vremena na vreme, kad ga povuče emocija, on podigne obe ruke uvis i urla: „Jugoslavija!“ Provlačim se između stolova i dolazim do onog gde Steva Tuljan prepričava svoje ratne doživljaje. Za vreme NATO agresije, on i četa njemu sličnih manijaka bili su stacionirani u jednom selu pored Prolom Banje. Bili su poznati po genocidu koji su počinili u zadružnom malinjaku. Kakav je to samo okršaj bio… Grupa odvažnih specijalaca na višestruko brojno nadmoćnije maline. Posle se cela četa prosrala, zajedno sa podoficirima i kapetanom. Generalštab im je zato urgentno poslao tehničku podršku u vidu stotinak rolni toalet-papira. Steva Tuljan i njegova mala ali odabrana ekipa seratora bukvalno su bili nepobedivi. I zato on sad može da kulira, da sedi u kafani i čeka da mu stigne haška optužnica… „Tamo pored Prolom Banju nam bilo super. Nonstop smo pili i krkali nešto. Bio tu jedan gazda u čiju smo kuću odseli i postigli smo dogovor: mi da majstorišemo a on nas čašćava tako što obrne prasence na ražanj. Popravim ja gazdi bojler – za prase! I cepam mu drva ispred kuću – za prase! Sredim mu motor na traktor – za prase! Na kraju ’teo i ćerku da mi da…“ „Za prase?“, pita zbunjeno Mile Gomoljica. „Jok, pizda ti materina glupava! Za ženu!“ „A što? Nestalo mu prasići?“ „Ma teraj se u kurac!“
Sedam za sto pored njihovog da sačekam Vojvodu. Miris roštilja, nikotina i memle golica mi nozdrve. Od konobara u kičastom odelu, užasnoj kopiji Armanija, naručujem kafu bez šećera i kiselu vodu. Gleda me začuđeno, ko da sam mu upravo rekao kako sam video leteći tanjir iznad stadiona Radničkog. Zatim odlazi nazad do šanka i ne obazirući se na to što ću ja ga čuti, dovikuje kuvarici: „Draginja! Zamisli! Ovde ima jedan što mi naručio kafu i kiselu!“ Pažljivo posmatram birtijaški svet oko sebe. Sve same njuške. Uglavnom matorani sa dugim alkoholičarskim stažem. Ćudljivi, zgužvani, pogubljeni… Bore na njihovim licima su kao godovi na drveću. Sikijeva i Tuljanova ćuftara liči na čekaonicu za voz koji nikad neće doći. I čini mi se kako neki gosti ovde, osedeli i naborani, obučeni u demodirane socrealističke krpe koje smrde na jeftinu džibru i drinu bez filtera, nikad neće ni dočekati taj fantomski voz. Baš kao što nikad neće ni umreti. Jednostavno će istruleti poput starog drveća, predani zaboravu kao školjke starih automobila koje anonimni bivši vlasnici bacaju u Nišavu. Vojvoda upada u Mali raj upravo u trenutku kada mi kelner u izlupanoj starinskoj šoljici donosi kafu. Dolazi do mog stola i spušta dupe na stolicu preko puta. Vidim, malo je neraspoložen. Ili je nešto u vezi sa seksom ili ga je neko zajebao za kintu. Trećeg nema. „Ne mogu da verujem!“, počinje da urla. „Došlo zadnje vreme! Ćale i burazer počeli da kriju rakiju od mene!“ Ipak grešim. Zaboravio sam na treći veoma bitan faktor – alkohol. Zato smo i ovde, zar ne?
„Čudi me da pored tebe tako alavog uopšte imaju šta da sakriju.“ „Ajde? A onaj prepek od proletos? Pa stakleni balon s šljivu staru dva’es’ godine što je MENI zaveštao deda Simča pre nego što ga Sveti Petar pozvao da se provozaju po nebeske njive?“ „Jesi li sredio ko će da nam da vinjak?“ „Jesam.“ „Ko?“ „Nervozni Laki.“ „Onaj manijak?“ „I Dule Palilulac.“ „Ona lopurda?“ „Šta im fali? Važno da će sponzorišu…“ „Oni ništa ne sponzorišu, idiote. Sponzorstvo je kada ti neko nešto da DŽABE. Oni ništa ne daju džabe. Šta su tražili zauzvrat?“ „Ništa posebno. Procenat od onog što ide kući na konto klađenja.“ „Koliki procenat?“ „Deset…“ „E, za to ću im dam kurac da isteraju oči! Za te pare mogu kupim pet kartona vinjaka.“ „Malo je.“ „Šta je malo?“ „Pet kartona. Kad budeš vidô ko se sve prijavio na takmičenje, plus ono što će se popije džabe, plus to što će vinjak da se toči po sniženu cenu dok traje takmičenje, plus nagrade za takmičari…“ „Šta, to već počela prijava?“ „Naravno, ja i Tuljan smo jutros okačili plakat. Eno ti tamo, pored cenovnik.“ Ustajem sa stolice i odlazim do šanka iznad koga je do cenovnika zalepljen papir formata A3. Na njemu je neko nesigurnom rukom alkosa ispisao sledeće:
K „MALI RAJ“ : TAKMIČENJE U ISPIJANJE VINJAKA B . K ! T . P T V . B . P , . Ispod je neko, drugačijim rukopisom dodao: STIGLA ! „Ko je sročio ovo?“, pitam. „Ja i Tuljan.“ „Vidi se.“ „Što? Šta mu fali?“ „Fali Vuk Karadžić da vam se obojici najebe majke.“ „Nama? A zašto?“ „Zato što se on ceo život mučio da napravi srpski jezik i gramatiku, a Tuljan i ti ste sto pedeset godina nakon toga i dalje nepismena stoka.“ „Ej… Mani me s ta profesorska proseravanja. Plakat služi da prenese informaciju a ne da mi ga ocenjuju eksperti i ostali palamudi.“ „Daj da vidim ko se prijavio.“ Vojvoda mi oprezno pruža list hartije. Već od letimičnog pogleda na spisak podilaze me žmarci: MILE DŽIBRA MIKI SVINJA ZDRAVKO IZELICA SAVA LJUŠTURA ROĆKO POŠTAR
„Jebote, pa ovo je reprezentacija Niša u alkoholisanju! Ko će napoji svi ovi sunđeri?“ „Pa reko’ ti ja…“ „I što im niste uzimali prava imena i prezimena?“ „Koj’ će ti moj? Ko još zna kako je pravo ime na Mikija Svinju?“ „Ajde? I šta sad, kad krene takmičenje, ima da ih najavljuješ po nadimcima? U levom uglu, sa sedamdeset i dva posto oštećenja jetre, užasnim zadahom iz usta i policijskim dosijeom od 300 strane – Sava Ljuštura! U desnom uglu, nikad poraženi šampion Ibarske magistrale i prvak u obaranje špriceri – Miki Svinja!“ Vojvoda me gleda pomalo začuđeno, pa će da kaže: „Da znaš da ti to uopšte nije loša ideja!“ Prilazi nam Tuljan, koji je završio sa recitovanjem svoga Rata i mira, i pokazuje nam palcem leve ruke ka ulazu u kafanu. „Ene ga tamo neki tunjavi mrsimudonja. Kaže da vas poznaje…“ „Šta ’oće?“ „Pa da se prijavi na takmičenje, valjda.“ „Ma nemoj? Ko je uopšte ta budala?“ „Ne’am pojma. Kaže da ga šalje neki Markos, Markes… Jebem li ga.“ „Markus?“ „Mož’ bidne i da je tako.“ Bacam pogled preko Tuljanovog ramena i na ulazu u kafanu vidim niskog, podbulog pošušnjara uvučenog u skupu „postmodernističku“ garderobu. Odmah sam ga prepoznao. „Pošalji ga ovamo…“, kažem Tuljanu i sedam nazad za sto. Borko Dileja je takođe pesnik. Jedan od onih koji pišu slobodnu poeziju. To je ona koju niko normalan
ne može da razume. Čovek bi čitajući njegove pesme mogao da zaključi kako se on teško napatio u životu i kako ga je najebô u svakom pogledu, jer u njegovim pesmama uvek neko umire, neko odlazi i ne vraća se, neko nekog izdaje i vara, zatim su tu groblja, mrtvačnice, razne bolesti, smrt u svim mogućim vidovima i oblicima, truljenje, mrak i kiše koje ne prestaju… Onda tu imamo i zlu kob ukletih Sizifovih potomaka, generacije izgubljene u hodnicima vremena, misli rasute po bulevarima uzdaha, osećanja zarivena u stablo isušene trešnje, potoke suza i reke drugih telesnih izlučevina… Tu je naravno i Borko, inkarnacija Don Žuana, veliki ljubavnik, raznosač pica, osvajač Venerinih bregova i cepač donjeg veša… Ali on nije rođen pod srećnom zvezdom, jer, gle… Neverna draga odlazi sa najboljim ortakom. On, naravno, neće da je moli da se vrati, već gordo posrče kroz lavirint života… I između dve čaše rujnoga vina setno izgovara reći: „Neka ti je prosto, nesretnice…“ Prava tragedija. Borko je u stvari razmaženi direktorski sin, rođen sa zlatnom kašikom u dupetu. Suviše lenj i netalentovan da piše prozu, nesposoban da drži bilo šta teže od olovke, navikao da mu se sve prinese ili stvori ni iz čega, logično je da se odao poeziji i alkoholu. U njegovom slučaju i za jedno i drugo važi da su sumnjivog kvaliteta. „Slušaj ovo: Ljudi su gomila pacova na mom mrtvom lešu…“ „Mrtav leš? To mu dođe nešto kao srećan hepiend, a?“ „Ili slatki šećer…“ „Ili seljak iz selo... Ludo.“ „Vidi, vidi… Je l’ se nemoj piše sastavljeno ili se to nešto promenilo otkad sam ja išao u školu?“ „Znaš kako, pesnici su ti ljudi van vremena i prostora, za njih pravila gramatike ne važe kao za
nas obične smrtnike…“ „Za Borka izgleda ne važi ni zakon gravitacije… Skoro je pao sa terase na jednoj žurci. „Eh… Tu bi mogô da izvedeš novi zakon: količina alkohola uneta u organizam direktno je proporcionalna učestalosti padanja na nos.“ „Bravo, majstore. I ti si trebao da studiraš nešto. Kad može Borko, što ne bi i ti?“ „Moj matori je mislio da bih bio bolji kao vodoinstalater.“ „Borkov matori je znao da mu sin nije za crn kurac pa ga je zato i poslao da studira filozofiju.“ Prelistavali smo primerak knjige Opalo lišće mladosti moje, koju nam je autor poklonio pre nego što je zdimio u klozet da olakša bešiku. Isprva nam nije bilo jasno šta neko kao što je on uopšte traži na ovakvom mestu. Ipak, nije mi trebalo dugo da sklopim mozaik. Borko je u Niš sišao sa neke planine na granici sa Crnom Gorom gde mu se nalazi rodno selo i, kao takav, iz sve snage se trudio da sebe što pre ubaci u takozvane „gradske šeme“. Naravno, kao lika sklonog alkoholisanju i patetici odmah ga je prigrlila Markusova ekipa dokonih samozvanaca. Nije isključeno da ga je Markus poslao ovamo kako bi i njegov kružok imao svog predstavnika. Mada, ruku na srce, mislim da je najvažniji Borkov motiv za prijavljivanje na ovakvu vrstu takmičenja bila prosta činjenica da će tako najlakše doći do besplatnog alkohola. Izašao je iz ćenife nakon skoro deset minuta, kao da se porađao tamo. Seo je za naš sto i upitao za junačko zdravlje. Onda je pokazao zanimanje za neke druge stvari: „Šta ovde ima da se popije?“ „Ti si to, kao, voljan da nam platiš turu?“, nije se dao Vojvoda.
„Ej, Voki..snebivao se ovaj. „Nešto sam u krizi. Nisu mi moji poslali kintu…“ Verovao sam mu. Tata jeste bio direktor, ali nije bio majmun. Znao je da je napravio kretena, pa se shodno tome i ponašao. Slao mu je i više love nego što treba, ali nikad previše. Zato je Borko znao da vrlo često presuši jer bi mu rata roditeljskog kredita trajala najviše nedelju dana. Osim što je voleo da loče i ždere, bio je navučen i na poker aparate. Verovatno mu se sviđalo što su onako šareni i ispuštaju razne piskutave zvuke, takvih stvari nije bilo gore kod njega u selu. „Dete!“, dreknu Vojvoda. „Donesi nam svima vinjak! Dupli!“ Armanijev maneken klimnu glavom, a moj drug mu odgovori podizanjem palca. „Otkad si ti toliko galantan u čašćavanju?“, upitao sam. „Od jutros.“ „Šta je to bilo? Dobio si neko nasledstvo?“ „Ma jok. Još bolje – Siki i Tuljan mi otvorili recku…“ „Znao sam da ovo neće izađe na dobro.“ Konobar nas je uslužio ekspresno. Bio je prosto oduševljen što smo naručili vinjak, a ne kafu i kiselu. „Otkud ti ovde, a, Borko?“, upita ga Vojvoda bez okolišanja. „Markus mi reče da pravite neko takmičenje i da je dobro daše pojavim.“ „Jeste, pravimo. Ali ne Čitalačku značku nego turnir u brzometnom ispijanju vinjaka. Mislim, jes’ da ste vi pesnici teške pijandure, al’ ne znam kol’ko je ovo za tebe.“ Borko se prilično namršti na ove njegove reči, cimnu onaj vinjak, udahnu duboko i gordo i dubokim glasom reče:
„Ja nisam pijandura. Ja sam boem.“ „Boem?“ „Ma znaš…“, ubacujem se ja, „to ti je alkoholičar sa finim manirima… Ne psuje, ne prdi, ne laže, kupa se svake subote, pušta damama prednost. „I pije za trojicu.“ „Pa, da. I to uglavnom na tuđ račun.“ „Divota.“ „Sprdajte se vi koliko hoćete…“, nastavi Borko glasom Miloša Žutića koji čita rodoljubive pesme, „ali ja imam kvalitete koji mogu da dođu do izražaja na jednoj ovakvoj manifestaciji…“ „U, jeeee… Bratiću, ti ko da će se kandiduješ za poslanika.“ „Vojvodo, ne seri. Što da se čovek ne takmiči? Ima on šta da pokaže… Mislim, u smislu atraktivnosti…“ Vojvoda me pogleda kao da nisam normalan. Namignuo sam mu i nastavio da Borku slažem priču. „Apsolutno. Na svakom takmičenju imaš favorite, jake takmičare, ali i adute iz potaje…“ „I šta? Borko će ti bude taj adut?“ „Što da ne?“ Vojvoda slegnu ramenima, malo se zamisli, a onda naruči još jednu turu. Nastavili smo da šljokamo sa Borkom čitave večeri. Dobro se učukao i počeo da nam priča svoje tripove u vezi s poezijom i to kako on na neki čudesan način „oseća“ da je Niš pravo mesto za njega. Baš kao i svaki dođoš, smatrao je da mu čitavo urbano nasleđe moga grada pripada kao da je rođen u njemu, i što je najgore, mislio je da se ta vrsta identiteta ne stiče i ne plaća, već da se jednostavno uzima, kao da je servirano na tacni. S vremena na vreme, pizdeo sam zbog činjenice da orangutani sveže otpali sa nekog drveta u rodnoj im