Da. Definitivno se niko neće setiti da krade od Lakija. Ima i lakših načina da se umre. Došli smo tamićem Jocinog bratanca, koji je sa sobom poveo jednog od konobara. Parkirali smo se u dvorištu ispred garaže koju Laki koristi kao skladište. Laki mi je pre polaska za Egipat, gde sa ribom čeka Novu godinu, dao ključ od kuće i garaže. Otvorio sam momcima i pokazao im koje kutije su moje. Nisu krili da su prilično iznenađeni unutrašnjošću Lakijevog privatnog magacina. Bela tehnika, razne vrste pića, čitave stabljike kanabisa, gume i felne sportskih automobila, kompjuteri… „Čovek je mali privrednik…“, objasnio sam. „Radi sve i svašta. Samo vi tovarite, ne obazirite se na ostalo. Šta da su gvirnuli u prostoriju iza i videli sve ono silno oružje i municiju? Ima ga dovoljno da se opremi Al Kaida i IRA zajedno. Pobegli bi glavom bez obzira. Dok su oni utovarivali robu, ja sam otišao do ograde i bacio pogled na ulicu i komšiluk. Nikad se ne zna kad može da se pojavi neki radoznali penzioner i pita: Deco, a šće vam ti kutičiki? Tada sam čuo neko komešanje iza sebe i povike Jodnog bratanca i druga mu. Otrčao sam nazad u garažu i zatekao sledeću scenu: njih dvojica sabijeni u jedan ugao, među pakovanja kurtona i kukuruznih pahuljica, sa podignutim rukama drhte ko mala deca dok Laki nešto urla mašući im kratežom ispred očiju. „Laki!“, povikao sam. „Pusti ih! Ti momci su sa mnom!“ On se okrenu i, iznenađen što me vidi, zbunjeno reče: „Dule? Brate, što se nisi najavio? Zamalo da im osolim dupeta!“
„Kako da ti se najavim? Mislio sam da si u Egiptu.“ „Ma bio sam, brate… Al’ mi se smučilo. Zamisli, brate, tamo uopšte NEMA ALKOHOL! Štaviše, zabranjen je! A i one piramide, obična gomila kamenja… Kamenčuge, kažem ti… Kô one iz Gornju Dubravu! A tek ona reka Nil… Brate… PA TO SMRDI! Ja stvarno ne znam šta ljudi vide u tome… I na šta bacaju pare. Kažem ja onoj mojoj ovci: da brišemo mi u Srbiju dok nas nisu iz’eli krokodili!“ „Pametno…“ „Jesi li pazio na kuću? Nije bilo neke frke?“ „Ma jok. Sve je bilo u redu.“ „A jesi zalivao cveće? ’Oće me ubije matora ako je uvenulo…“ „Jesam. Redovno. Ovaj… Ovi momci su došli po onaj moj viski. Je l’ mogu da nastave sa utovarom?“ „Ma naravno… Ja sam mislio da su neki lopovi pa sam izašô da im pucam u noge… Samo vi nastavite, braćo. Ne obazirite se na mene. Ja nisam normalan.“ I tako njih dvojica utovariše svih dvadeset kutija, i to vrlo brzo, uopšte nisu zabušavali i nisu se razvlačili. Krenuli smo nazad dvadesetak minuta kasnije. Dok sam ulazio u tamića, Laki mi mahnu rukom i doviknu: „Lepo se provedi večeras, Palilulac! Vidimo se sledeće godine!“ 18.09 To spremanje za novogodišnju žurku je neka vrsta rituala. Kao večeras se događa nešto mnoooogo važno. Večeras treba da budeš najbolji frajer jer može da ti se desi da se baš u tebe (tako
skockanog i mirišljavog i obrijanog) zagleda neka guska sa idealnim merama. Ja sam sebi već jednu takvu obezbedio, malu Leskovčanku što mi je Vojvoda obećao… Prvo se lagano brijem i gledam svoju facu u ogledalu. Da ja nisam ja, to jest da sam neko drugi, dao bih ovom tipu u ogledalu bar tri godine manje. Možda i četiri. Malo li je? Posle se pakujem u košulju i odelo. Bez kravate, naravno. Koji će mi kurac ta palačinka? To se nosi samo na venčanju ili simpozijumima o pedeset godina rudarstva u Pljevlji. Na kraju dolazi onaj moj dugi džekovski kaput što sam ukrao u Italiji pre dve godine. Pa lažni roleks što sam maznuo jednom Grku prošle godine na letovanju. I one fine lakovane cipele koje sam dobio u zamenu za cement koji smo ja i još dva ortaka digli iz jednog stovarišta. Tako… Izlazim u hodnik i stajem pred ono veliko ogledalo u kome čovek može da se ogleda od glave do pete. Uz surovi, jebački osmeh ponosno konstatujem: „Jebote, Dule… Ala si frajer!“ Onda skidam kaput i odlazim u svoju sobu da udarim još neku pivarku. Imam dovoljno vremena do polaska. 20.32 Evo me u Durlanu, tri i po sata pre Nove godine. Činim uslugu ortaku. Kakvo sranje. Od svih krajeva u Nišu, Vojvoda je našao da pazari vutru ovde, gde na dva stanovnika u prošeku ide po jedna moždana ćelija. Zašto jednostavno nije otišao sam po tu gandžu? On je Pantelejac, a ovo šugavo naselje mu je praktično komšiluk. Verovatno
ne želi to da učini zbog one čuvene netrpeljivosti između dva susedna naselja, a Vojvoda generalno nije lik koga bi voleli da vide ovde u ovo doba, mogli bi da se poigraju fudbala njegovom glavom. Taj lik Marli, inače, bio je jedan od najpoznatijih dilera trave u Nišu, ne samo zbog svog specifičnog nadimka već i zbog kvaliteta robe kojom je opskrbljivao lokalne buđavce i duvadžije navučene na to zeleno sranje. Svi koji su probali njegovu domaćinku kleli su se u kevu da više neće pazariti ni kod kog drugog već samo kod njega. Marli ih je očigledno navlačio cenom, kvalitetom i diskrecijom. Pravi trgovac. Sišao sam iz autobusa na stanici preko puta čuvena Tri solitera, tj. Tri sočke kako su u žargonu nazivali tri crvene zgrade u Knjaževačkoj ulici. Marli je stanovao u jednoj od njih, ali ja nisam znao tačno u kojoj. Rešen da dođem do tog podatka, prešao sam ulicu i uputio se ka trojici lokalaca koji su pili pivo ispred jednog dragstora. „Zdravo, momci…“ „Vozdra, tebra“, reče jedan od njih. „Je li… Možete li da mi kažete gde da nađem Marlija?“ „Marli je mrtav, tebra…“ „Ne taj Marli… Onaj drugi. Diler.“ „A… Taj Marli? Mojne mene da tašpi, tebra, ja to ne znam.“ „Daj, ne znaš… Svi Durlanci znaju Marlija.“ „Treba ti vutra za vakano? A?“ „Tako nešto.“ „Pa ’de baš sad da ga žištra? Sa’ će novak, za koji sat. „Da. Vidim, vi ga dočekujete spremni…“ „Šta ćeš, tebra. Socijala. Ima se – može se.“ „Dobro. I? U kojoj od ove tri ruine stanuje ta jebena živa legenda?“
„Polako, tebra. Može jedan dil? Ti nama tišpla po vopi, a mi ti žemoka di je Marli?“ „Prevedi to na srpski pa se možda i dogovorimo.“ „Kažem: platiš nam po pivo, a mi ti kažemo zgradu i broj stana.“ „U redu…“ Ulazim u dragstor i kupujem tri piva. Na izlazu me onaj dripac zaustavlja rečima: „Ne može tako, tebra, moraš i ti sa nama da popiješ vopi. Nema smisla. I tako… Evo me u Durlanu, tri sata pred kraj stare kalendarske godine, uparađen za doček, u odelu i cipelama… Pijem pivo ispred dragstora. 21.00 Iz stana broj 27 čuje se neki poletni turbo-folk biser, ide otprilike ovako: Opasnice, spusti loptu, i zaigraj na dobrotu, Divlja mačko, kandže skrati, u jagnje se preobrati! Malo sam zbunjen. Da me oni dripci nisu zajebali? Znajući Marlijevu reputaciju, a imajući u vidu čime se bavi i po kome je dobio nadimak, u najmanju ruku sam očekivao neki rege, dab ili drum &bass. Kakve su sad ovo gluposti? Iza ovih vrata se verovatno nalazi gomila pijanih dizelaša što razulareno urla „…kad oca nemaaaaaaaaam jaaaaaaaa!“ i još toliko balavica sa podignutim sisama i stajlingom a la Karleuša ili Ražnatović Ceca. Neko vreme stojim ispred vrata ko usran golub i dvoumim se. Da ja sve lepo batalim, odem na žurku i kažem Vojvodi da on i ekipa umesto vutre večeras mogu da puše cvetka? Gotovo da sam i
prelomio u sebi, kada osetim kako mi neki đavo ne da mira. Na kraju sam ipak pozvonio i minut potom mi je vrata otvorio visoki bilmez sa pet minđuša u levom uvu, obučen u svilenu košulju sa odvratnim šarama ispod koje se nazrala kajla od tri kila zlata, utegnut u sive pantalone, a celokupni imidž cool lika upotpunjavale su cipele s pačjim kljunom. Izgleda da sam upao direktno na bal monstruma. „Š’a je bilo, tebra?“, kaže on na nečemu što bi trebalo da je srpski sa naglaskom pripitomljenog orangutana. „Tražim…“, kažem ja, pa se još nekako predomišljam, jer mi se sve čini da ako pomenem Marlija, lik ima da me upita: Ko je? „Tražim Marlija“, izustih nekako na kraju. „Ja sam“, kaže on. Par sekundi zurim u šoku. Da mi oni smradovi nisu sipali nešto u pivo pa sad haluciniram? Zar je moguće da je ovaj nakićeni dizelelator kome je najhitinije potreban logoped, legendarni Marli, čovek koji gaji najbolju biljčicu u gradu na Nišavi? Nema šanse. Nikako. Pa to bi bilo kao da se jednog jutra probudiš i neko ti kaže kako je Kajli Minog u stvari suvonjavi travestit sa perikom i lažnim australijskim akcentom. U najmanju ruku sam očekivao lika u majici sa bojama jamajčanske zastave na kojoj je list kanabisa preko kojeg je ispisano Legalise it!, sa frizurom koju ima Kojot iz Eyesburna, kako kulira uz debeloguzi džokavac dok se iza njega čuju taktovi „Buffalo Soldiers“. „Šalje me Vojvoda…“, kažem ja. „Ooooo… Mušterija? Izvol’te, izvol’te, tebra!“, oduševljava se Marli i pomera se na stranu da bih mogao da uđem u njegov topli dom. „Pravim žurku sa ortacima, malo se popilo…“, govori mi dok me sprovodi kroz stan u kome par
desetina raspomamljenih snobova daje oduška sebi i svojim najnižim instinktima. „Eto, i mi da budemo moderni… Sad piči malo tehno, turbo i tako to… A posle dolazi Bešir iz Mezgraju da malo razveze neko kolce. Čuo si za njega?“ „Aha…“, klimam glavom u neverici i sve nekako imam utisak da prolazim kroz neki od devet krugova pakla. Ulazimo u jednu sobu, gde mi Marli iz natkasne vadi već spreman paketić na kome je zalepljena ceduljica sa imenom mušterije: Vojvoda, iz Pantelej. Plaćam mu dok mi uši para veselica iz druge sobe: Nosiće nas, veruj, zauvek na duši, Onaj ko poželi sreću da nam sruši. Okrećem se da krenem, to jest da pobegnem glavom bez obzira, kad me Marli zaustavlja rečima: „Polako, tebra…“ Zastajem. Nešto, izgleda, nije u redu. Moj prastari uličarski instinkt me ne izdaje. Ruka mi je već u desnom džepu kaputa. Nervozno stežem šakom skakavac. Ako ovaj nalickani obožavalac Željka Šašića proba bilo šta glupo, ima da sazna kako mu izgleda želudac iznutra. „Ima još nešto…“, kaže Marli galantno, zatim iz fioke na stolu vadi to još nešto. „Vojvoda je tražio i ovo.“ S nevericom gledam u pištolj koji drži u ruci. Ovo mora da je neka vrsta uvrnutog zezanja? Jebeni Pantelejac nije pominjao nikakvo oružje, samo vutru. Kakva je sad ovo nameštajka? „Ako je tražio utoku…“, govorim trudeći se da ostanem ’ladan ko špricer, „neka sam dođe po nju da je uzme.“ „Ma neeee…“, keseri se Marli, „nije to što misliš!“ A onda okreće pištolj u mene i povlači obarač.
Na vrhu cevi, tamo gde treba da izađe metak, pojavljuje se plamičak. „Vidiš?“, oduševljava se debil od dilera. „To je upaljač. Dobra fora, a?“ „Pištolj izgleda kao pravi“, cedim ovu rečenicu kroz zube. Lik nije ni svestan da je zamalo izbegao autopsiju na živo. „Pa u tome je i štos! Izvadiš utoku, i taman kad svi oko tebe pomisle da ćeš nekog da isprangijaš, ti sebi zapališ pljugu! Ludilo!“ „Aha…“, klimam glavom uz neskrivenu želju da ga puknem preko pičke i uzimam mu lažnu utoku iz ruke. „Ja bih sad da krenem. Nova godina je…“ „Važi, tebra, svrati opet… Imaću novu robu tamo od ponedeljka. Prva liga.“ „Neka hvala, ne trujem se tim sranjem.“ Opet prolazim kroz ustalasali vašar snobovštine, balavice vrte dupićima i puče usne sve u želji da budu što vernije kopije silikonskih kraljica sa Pinka. A balavci svi liče jedan na drugog, kao da ih sklapaju na montažnoj traci… Nose one crne majice što se pripijaju uz telo, tako da im se vide rebra i nejaka poprsja ko u džukaca lutalica, mašu raspomamljeno čašama punim viskija i tekile, dok iz zvučnika cvili Željko Šašić u epskom zamahu: Gori more, tope se planine, Od lepote tvoje i tvoje blizine. Dok izlazim iz Marlijevog stana, nekako se osećam rasterećeno, kao bokser koji izlazi iz ringa. Pre nego što krenem ka stepenicama, jer lift ne radi, onaj isti đavolak u mojoj glavi me podbada trozupcem i tera me da se okrenem ka mom ljubaznom domaćinu, koji još uvek stoji u dovratku. To i činim, rešen da dobijem odgovor na jednu veliku misteriju.
,Je li, brate…“, kažem ja njemu. „A što tebe zovu Marli?“ On se ceri kao majmun kome su upravo poklonili kilo banana i prostom rečenicom poništava još jednu urbanu legendu: „Ćale mi limar!“ 21.20 I šta sad? Telefoni taksi službi su zauzeti, a busa nema. Gde da šipčim peške preko pola grada… Okrećem se oko sebe kao vreteno… Još samo da zapevam onu od Željka Joksimovića, na kog neodoljivo podseća jedan moj komšija. Telo vreteno… Svaki pogled u bulju me dira… Bljak. Džepove mi žulja ona vutra i još više onaj lažnjak. Šta da radim ako me startuju panduri i počnu da me zapitkuju? Odakle ti ovolika trava? Jebiga, rodilo… A ovaj pištolj? Ma nije to pravi, to je upaljač. Stvarno? Upaljač? A šta njime pališ? Džoint, logično. Može i ampulica kreka. A mogu i da si skrčkam rokić… Posle ovog bi verovatno počeli da me šamaraju. Baš bez veze. Eto, rešavam se za potez očajnika. Prilazim ivici trotoara, ispružam ruku i podižem palac. Ne volim da stopiram, ali šta da radim… Valjda će neko da se zajebe i da mi stane. Ali nema takvih sledećih petnaest minuta… Već zamišljam sebe kako furam duž duge Knjaževačke ulice i psujem Novu godinu, Vojvodu, Niš ekspres, sve na svetu… Auto se zaustavio ispred mene bez ijednog šuma. To je verovatno zbog toga što je imao jedan od onih novih motora koji se ne čuju. Opaka neka
mašina. Baš bih voleo da u budućnosti ukradem jednu takvu, čisto da je malo provozam… „Ajde upadaj…“, rekao je jedan smežuran ćelavko sa zadnjeg sedišta. Malo sam se dvoumio, zureći u lepe felne tog novog mercedesa, pitajući se za koliko mogu da se uvale sva četiri komada. Takav sam ja, nikako da se opustim i ne razmišljam o poslu. Jebiga, i lopovi mogu da imaju profesionalnu deformaciju. Sedišta su bila prekrivena kožom i stoga neudobna. Na zadnjem, gde sam sedeo pored tog suvonjavog kretena koji je upravo izvlačio crtu na ogledalcetu, imao sam fin pogled na Knjaževačku i dva ćelava potiljka spreda. Kao usud, pratio me je Željko Šašić, ovog puta je u duetu sa Cecom Nacionale pevao neku žalopojku: Ko na grani jabuka… „’Oćeš malo…“, upita me živi leš, nudeći mi kokain. „Ne, hvala.“ „O, pa ti si neki strejt momak?“, okrenu se tada copina na suvozačkom sedištu i zadah viskija me udari pravo u facu. „Nisam. Samo ne podnosim te stvari.“ „Ma da… Svako ima pravo da uzima ono što ’oće, je l’ tako, Savo?“ Sava klima glavom i steže onaj volan. Nije baš pričljiv. Bio je to samo prvi od znakova koji su me naterali da se na trenutak osetim nelagodno. Ali sam prešao preko toga. Vozikali smo se ćutke, dok je umesto nas radio-voditelj brbljao o tome kako je napolju hladno, ali da od snega, što se tiče ove Nove godine, nema ništa. To će baš da upropasti ugođaj svim onim mediokritetima koji ovaj jebeni praznik smatraju jednim od značajnijih životnih stereotipa… Baš šteta za njih.
Baš kad sam mislio da će sve proći kako treba i da ću na žuraju da upadnem u kakvo-takvo normalno vreme, mutavi Sava je okrenuo kola na raskrsnici kod Ulice Kosovke Devojke. Nisam hteo da budem sitničav, ali ovi likovi su se vraćali nazad u Durlan. Da nisu zaboravili ulaznice za novogodišnji parti? „Ja se izvinjavam…“, pitam onako, radi reda. „Ali zašto se vraćamo nazad?“ „Pa što da ne? Još je rano. Je l’ ti to smeta?“ „Moglo bi da se kaže…“ „Ma daj… Sad ćemo malo da idemo do Vrežine. Videćeš. Fino je tamo. Ti si, vidim, lepo obučen, doteran za doček, obrijan, namirisan… A mali Milanče…“ Tip mi pokaza na nakazu što sedi do mene i kikoće se. „Pa… Mali Milanče voli upravo tako fine, doterane dečake… Je l’ tako, Milanče?“ „Baš tako, Lazo… Hi-hi-hi… Lepe i doterane.“ I tu Milanče stavlja svoju sasušenu ručicu na moje koleno. Ja onako nonšalantno, gospodski, uzvraćam ljubaznim gestom na ljubazni gest, izvlačim onaj lažnjak iz džepa kaputa i prislanjam mu cev na čelo uz sasvim bezazleno pitanje: „Ma nemoj?“ 22.00 Groblje u Vrežini ima dve velike prednosti. Nalazi se bukvalno na petnaest minuta od grada, ali tako je zavučeno i odsečeno od sveta da se na njemu osećaš kao da si pobegao u zadnju vukojebinu sveta. Ovde se mogao završiti bilo koji posao, mogla je da se odvede riba na laganu gažu u kolima, a pala su ovde i mnoga lažna silovanja…
„Dobro, be… Nemoj tako, mali…“, kao izvinjava se ćelavac. „Samo smo se zajebavali… Nismo znali…“ „Da imam utoku? Inače vam ne bi na um palo da mi atakujete na dupe?“ „Ma ne, samo smo…“ „Prosto ne mogu da verujem! Zar sam od svih normalnih ljudi u gradu morao da stopiram vas tri pedera?“ „Nemoj tako…“, kaže meni pijani Laza. „Sava je biseksualac. Je l’ tako, Savo?“ Sava ćuti i klima glavom. Gledam u njih trojicu, naredio sam im da izađu iz kola i postroje se ispred jedne istrulele drvene ograde. Stoje oni tako, malo se snebivaju, kao neprijatno im, a ja gledam u one felne od mercedesa pa se pitam da l’ da ih maznem… Odagnavam tu grešnu misao kao komarca što mi zuji oko glave i vadim iz levog džepa skakavac. Pazeći da ne usvinjim previše cipele blatom, zaobilazim auto i krećem da bušim gume, jednu po jednu… Dok to činim, čujem ćutljivog Savu kako zapomaže iza mene… „Nemoj, bre… Pa nove su…“ Ne obraćajući pažnju na to, ja lepo dovršavam posao. Zatim vraćam skakavac u džep i opet se okrećem ka njima. „Tako. A sad…“ Zinuli su u mene kao da čekaju da im izreknem smrtnu presudu. „Gospodo, budite ljubazni, pa mi predajte svoje novčanike.“ Sledi malo tišine. Kao, nije im jasno šta hoću. „Šta je bilo? Pa, jebiga… Kurate ste sreće noćas… Naleteli ste na lopova.“ I tako ih lepo opelješim. Mada uz sav taj pederaj i kurčenje, očekivao sam da su im novčanici deblji, ali
dobro… Maznutoj lovi se u zube ne gleda. „Šta je, bre, ovo? Samo ovoliko? A ja mislio da ste vi neke mudonje. Kuda ide ova država… Lazo, daj taj tvoj zlatni lanac. Mora da povadim fleke.“ „Nemoj, brate“, kuka Laza. „To mi je poklon…“ „Pokloniće ti drugi. Daj to ovamo.“ Prebrojao sam lepo svu lovu, odmerio onaj zlatni lančić u ruci i sve lepo spakovao u unutrašnji džep kaputa, pored Vojvodine vutre. Pre nego što sam krenuo uz blatnjav put, napolje iz ove selendre, okrenuo sam se ka gospodi da im zahvalim: „E pa, momci… Želim vam lep provod i sve najbolje u novoj godini.“ 22.47 Poslednja stanica u Vrežini nalazi se na okretnici, to je jebeno slepo crevo grada. Stojim pod onom žutom plastičnom pečurkom kao idiot. Sa mnom na stanici je neka pijandura i lik u železničkoj uniformi. Pijandura sere nešto sebi u bradu kako nije kriv, kako nije uradio ništa, kako ga je zajebala bagra i kako će im se najebati majke kad se otrezni. Onaj železničar mi priča da su ga zvali pre pola sata da odmeni kolegu. „Šefovi nemaju milos’ prema nas radničku klasu“, kaže mi dok uzima ponuđenu cigaretu. „Čim nešto zagusti, ajde Jova, kad treba da se radi prekovremeno, ajd’ opet Jova… Evo, i na Novu godinu me zovu, kolega se razbole… II’ se opet uroljao negde, pre će bude da je tako. Pa gde tu ima pravda?“ „Eh, šta ćeš. Takva ti je sudbina radničke klase…“ „A ti, sinko? Koji ćeš ti matrak ovdena u ovo doba? Pa ete gu Nova godina za sat vreme. I tebe
zvali na rabotu?“ „Može da se kaže.“ „I? Koje rabotiš? Da nisi pandur, možda?“ „Taman posla. Ja sam trgovac.“ „Jeli?“ „Ma da… Valjam neku robu.“ „Valjaš robu na 31. decembar? Kakva ti je to trgovina?“ Dok gledam kako nam se iz pravca grada približava autobus, sležem ramenima i odgovaram mu: „Lopovska…“ 23.40 Kad sam upao u taj jebeni kafić, parti je već bio u zamahu. Basovi iz zvučnika su mi pravili rupe mozgu, a u mraku samo sjaje oči, čvrsta dupeta, razgolićena ramena i šljokice na njima. Balavica sa dekolteom poput strelice koja ide nadole i kao da pokazuje „vidi koliko mi je porasla maca“ merka me odmah sa ulaza. Ne obraćam pažnju na to, imam ja ribu za večeras. Probijam se kroz masu do šanka na kome piće služi niko drugi do Vojvoda. Znači, on je večeras koma-majstor. Već vidim naslov u novinama: MASOVNO TROVANJE ALKOHOLOM U NIŠU. Sedam za barsku stolicu trudeći se da ne čujem njegovo prekoravanje u stilu gde si do sad? i šta je bilo s mojom vutrom? Predajem mu paket uz napomenu da ne kenja više, jer mogu da padnem u iskušenje da mu polupam pičku. Za divno čudo, poslušao me je. Neko vreme sedim tako, privikavam se na jebenu mikroklimu – preglasna muzika, usiljena euforija, isfolirani osmesi, isfolirane grimase, lažne plastične grudi, lažna italijanska
odela i lažni ljudi u njima. Uh, biće ovo jedna duga noć. Ne okrećući se, pitam Vojvodu: „Je li, Vojvodo… A gde je Lela?“ „Eno je tamo…“, kaže on nehajno i pokazuje u pravcu jednog separea. Gledam u pokazanom pravcu i vidim zgodnu plavušu u zagrljaju nabildovanog majmuna. Dok su se krljali, onako filmski (doduše, više pornićarski nego holivudski), on ju je grubom ručerdom stiskao za guzicu, čisto da mu ne pobegne. „Vojvodo, reci mi nešto…“, glas mi je smiren ko u sveca, a pizdim u sebi, „zar ona nije bila rezervisana za mene?“ „Pa jeste, brate…“, nećka se on, „al’ joj dosadilo da te čeka.“ „Aha…“ „Je l’ si još zainteresovan za nju? Možemo to da regulišemo.“ „Stvarno? A kako, ’leba ti, to misliš da izvedeš?“ Vojvoda me pogleda, malo se zamisli, pa na kraju reče: „Ja mogu ono steroidno čudovište da namamim napolje i ispeglam ga bejzbolkom a ti je siluj u toaletu?“ „Super ideja…“ „Šalim se, naravno… Mada, ako si baš tol’ko zagoreo…“ „Daj nešto da popijem.“ „’Oćeš viski?“ Okrenuo sam se i uputio mu jedan od onih veoma ozbiljnih pogleda: „A je l’ ’oćeš ti da te ja pripalim preko pičke?“ „De, de… Što ste vi Palilulci nervozni ljudi… Evo ti tekila. So i limun imaš za onim stolom.“ Otišao sam do „onog stola“, uzeo so i limun i uz dubok uzdah spustio dupe na stolicu preko puta.
Riba koja je sedela do mene podari mi jedan nepotreban osmejak i reče: „Ćao, ja sam Milena. A ti?“ „A ja nisam raspoložen…“ Milena nadureno ustade i ode da đuska s prijateljicama. I ona je montirana, onako… Kao da ide da proda svoje uzdignuto dupence Holivudu. Čudna stvar je ta ženska pamet. Večeras su sve sređene, sa tri sloja šminke na licu, izbrijane tamo gde se to ne vidi, utegnute, namirisane. Sve sami labudovi… A kada se sve ovo završi, negde oko šest izjutra, nepovaljene princeze idu kući. I tad ih možeš videti kako čekaju taksi ili lome noge na visokim štiklama… Debele ili anoreksične, ružne ili ružnjikave, sa tragovima razmazane šminke na umornim licima, sa kosom koja bazdi na cigarete i ko zna šta još, sa očima praznim i ugašenim… I nijedna od njih više nije labud, sve sami ružni pačići. Je li ovo kraj jebeno lošeg dana, jebeno loše godine ili još goreg veka? Dosta sam sranja preturio za danas, za čitavu godinu, za celo prokleto stoleće na izdisaju. Šta još treba da se desi pa da čitava slika dobije potpuni okvir? Znam… Treba da se sklope kazaljke u ponoć, da euforija dostigne svoj vrhunac, da se popale prskalice i konfete polete uvis. U tim trenucima lažne magije svi će biti srećni, kao da im Deda Mraz u ponoć donosi nove živote u koje će da se uvuku kao u potpuno novu kožu. I šta onda? Stigla je nova godina, staru smo oterali kao matorog beskućnika-pijanduru, i mislimo da su sva naša sranja otišla s njom. Ali jebiga, malo smo se zajebali… Kada se ujutru svi probude, kada se otrezne, umiju i srede, speru sa sebe prljavštinu, znoj, miris jeftinog parfema i jeftinog alkohola, sve će biti isto kao i pre ponoći, kao i u staroj godini. Ružni će biti ružni, glupi će i dalje biti glupi, siromasi
i dalje neće imati ni prebijenog dinara, sujetni će i dalje voleti samo sebe, alkosi će ti tražiti deset dinara za pivo, a političari će i dalje da lažu… Šta nam donosi ovaj glupi praznik osim ispraznog samozavaravanja? Ah, da… I dobrog povoda da se ožderemo i napijemo. Da se pojebemo sa strancem bez peckanja griže savesti… Jesmo li prokleto drugačiji tog prvog januara ujutru? Nismo. Jesmo li bolji? Ne. Jesmo li ista onakva govna kakva smo i bili pre nego što su se kazaljke sklopile u ponoć a vatromet zaparao mutno nebo nad gradom? O, da, to jesmo… To svakako jesmo. Ako je tako, onda koji kurac sve ovo? Deset, devet, osam… Masa je već počela da dostiže taj dugo očekivani kolektivni orgazam. Ovo prokleto odbrojavanje ubedljivo je najgluplja stvar u svemu tome. Kao, sad ćemo malo da proveravamo šta smo to naučili u školi. Neka vrsta vraćanja da se oteraju đavoli, i problemi, i nemoć, i bes… Sedam, šest… Još samo malo i sve će da bude drugačije. Malo pijanog oduševljenja, malo ljubljenja u obraz, malo lepih želja, pa opet sve po starom… A može li se drugačije? Pet, četiri… Još malo pa će početi da mi prilaze potpuni stranci da mi čestitaju novo leto, izljube me kao brata rođenog i požele sve najbolje. Da me kojim slučajem sutra tresnu kola na ulici, većina njih bi prošla pored mene kao pored zgaženog pseta. To je ono… Ljubi bližnjeg svog i ostalo… Tri, dva, jedan… NULAAAAAAA! Aha… I šta sad?
00.33 Evo, već više od dvadeset minuta neka razmažena balavica me gnjavi svojim zamornim životnim pričama. „Meni kad nešto zatreba, ja samo okrenem tatu…“, kaže ona s neskrivenim ponosom u glasu. Kao da je ona napravila bogatog tatu budžovana, a ne on nju. „I on mi to stvori u roku od pola sata.“ „Stvarno?“, ne krijem iznenađenje. „A meni kad nešto treba… Ja to ukradem.“ Gleda me zbunjeno, očigledno joj nešto nije jasno. „Bez zajebancije…“, kažem joj i otpijam gutljaj piva. Vojvoda tad uskače i izbavlja me. Izgleda da poznaje ovu razmaženu bogatašicu, dovoljno mladu da nema ličnu kartu i dovoljno staru da se kara s kim stigne. „Nisi čula za Duleta Palilulca?“, kaže on njoj, kao da sam ja neka filmska zvezda. „To je čuveni šaner… I više od toga! Pravi Robin Hud!“ Naravno, ona na to ostaje ravnodušna. A i što bi se oduševljavala? Njen tatica je, u neku ruku, moj kolega. S tim što on za svoje rabote, za razliku od mene, ne koristi kalauze i pajsere, nego advokate, političare i banke. Šta se tu može, svako radi sa onim što ima. „Ajde ovamo kod nas, Palilulac“, kaže meni Vojvoda. „Tu je cela ekipa. Nemoj da sediš tu sam, ko neki baksuz.“ Odlazim s njim do drugog kraja kafića. Naravno, tamo se opija čitava gradska reprezentacija sumnjivih likova i totalnih budaletina. Još sam im samo ja falio. Tu su svi. Vojvodin najbolji ortak Zlatni Dečko Nikola, njegov kum mršavi Kvisko, glavati debeljan Stuplja Stambolac, psihopata-gitarista Rufi, Bata Rumenige, nerazdvojni par Šteta i Lignja, kao i Aca
Glista, car svih hipohondara. Tu se negde muva Psiho Grobljanac i onaj manijak Pera Sajgon. Trebalo mi je pola sata da se ispozdravljam sa svima. 01.15 I taman kad sam mislio da ću ostatak usranog dočeka provesti kulirajući uz pivo i lagane gradske priče, sreća je opet rešila da mi okrene dupe. Naime, Vojvoda je počeo da peni kako je gladan, pa je zato otišao do švedskog stola. Desetak minuta kasnije, eto njega sa punim tanjirima hrane. Upravo u tom trenutku, iz mase izlazi tip obučen u crvenobeli kostim Deda Mraza. To je bio neki moron, ortak ili burazer gazde kafića koji se pojavio tačno u ponoć u tom kretenskom kostimu ne bi li podigao atmosferu ili šta već… Kad je pre stigao da se urolja i udrogira, ne znam. Možda je takav i došao na doček. Svejedno, on se nekako izmigoljio iz rulje koja je urlala Neodoljiv neumoljiv, voleh te i suviše, takvi kao ti me jebaše… i iz Vojvodine ruke uzeo jedan od tanjira. Vojvoda je zastao, okrenuo se ka njemu i na sebi ne baš svojstven način, staloženo i mirno mu rekao: „Da si vratio te kiflice odma’, Božić Bato, da ti ne bi’ jebao sestru u pičku.“ „Nisam ja Božić Bata…“, misli lik da je mnogo vickast, „ja sam Deda Mraz.“ „Boli me kurac i da si jebeni Nikola Pašić. Vraćaj te kiflice.“ „Ne mogu…“, ceri se bradonja i već gricka one kiflice. „Mnogo su dobre.“ Vojvoda ga gleda tako trenutak-dva, vidim tačno da bi ga sad pukô u glavu, al’ mu nijedna ruka nije slobodna. Deda Mraz je to protumačio pogrešno,
kao odraz kukavičluka ili nedostatak muda, pa je nastavio i dalje da ga podjebava. „Šta si stao tu kô usran? Idi nosi to da ovi tvoji majmuni ne ostanu gladni.“ Naravno, „majmun“ koji je stajao najbliže Vojvodi zvao se Dule Palilulac, dakle, ja. „Šta ti to reče, bratiću?“, pitam ga učtivo. „Tebi nisam rekô ništa. Odjebi“, odgovara on još učtivije. Zahvalio sam mu se najučtivije ga udarivši pesnicom preko velike bele HO-HO-HO brade. Nije odmah pao, zateturao se od udarca. Krenuo sam ka njemu i udario ga još jednom, negde u predelu levog uva. Pošao sam da ga tresnem i treći put, ali nisam stigao… Uz urlik ranjenog indijanskog poglavice, Vojvoda je nasrnuo preko mene na tog nesrećnika, a kad sam se okrenuo, već su se iza nas tiskali prvo debeli Stuplja, koji šansu da nekog usere od batina ne propušta ni za živu glavu, a za njim Šteta, Bata Rumenige, Lignja i Pera Sajgon. Jao, šta su mu samo uradili… Odraše čoveka od batina. Pošto sam ga ja već bio uzdrmao, iako je bio u pitanju krupan momak, Vojvoda ga je oborio na patos jednim udarcem. Nakon toga je pristigla bratija i počela da njegovom glavom igra fudbal. Dvojica likova, verovatno Deda Mrazovi drugari, krenuli su da mu pomognu, ali su se ispred njih isprečili Psiho Grobljanac i njegova lepeza. „Krenuli smo do ve-cea“, reče jedan od njih. Pet minuta kasnije, gužva se već završila, lik je ostao da leži ispod švedskog stola, pokriven kačkavaljem, šunkom, kolačićima, krekerima i naravno kiflicama, a neka gologuza šmizla ga je pohvala kiselom vodom i brisala mu krv sa lica. Masa je napravila krug oko nas držeći sigurno odstojanje, kao da smo šugavi.
„Koji si ti majmun…“, nervira se Zlatni Dečko Nikola i kori Vojvodu, „izbismo čoveka ni za šta!“ „Nije za ništa!“, protestuje Vojvoda. „Za kiflice!“ „A ja sam ga tepao za to što sam partizanovac!“, dobacuje debeli Stuplja. Prilazi nam tad i gazda kafića i gotovo počinje da cmizdri: „Pa vi niste normalni, to je moj burazer od strica!“ „Stvarno?“, čudi se Vojvoda. „A ja sam mislio da je to Deda Mraz.“ „Da znate da ste ga najebali…“, cvili i dalje gazda. „On ima crni pojas u karateu!“ „Pa što ga nije poneo sa sobom?“, postavlja debeli Stuplja logično pitanje. I ko zna koliko bismo dugo nastavili da se ubeđujemo sa uplakanim gazdom da neki lik nije otvorio vrata kafića i doviknuo: „Ljudi. Bež’te! Neko je pozvao muriju! Evo ih, idu!“ Čitavu ekipu je tad, na pomen organa reda i zakona, zahvatila blaga panika. Prvi je reagovao Psiho Grobljanac, koji je bio na uslovnoj zbog prebijanja dvojice kontraša u autobusu gradskog saobraćajnog. „Brzo! Ima li ova rupa zadnji izlaz?“ Za tili čas smo svi zaglavili na vrata koja su bila levo od onih što vode do ve-cea i u podrum. Nek plačipička od gazde slobodno sačeka muriju da im do zore objašnjava ko je unakazio dobrog duha Božića, mi imamo pametnija posla. Pre nego što je izašao, Vojvoda se okrenuo ka masi koja nas je i dalje gledala preneraženo i uputio im pretnju za rastanak: „Drukne li me neko, jebaću mu mater!“ Kada smo prošli kroz vrata, obreli smo se u zadnjem delu dvorišta, koje je bilo uzano i prepuno pivskih gajbi i otpada. Većina je odlučila da se izgubi u mraku sa leve strane, gde je duga staza vodila ka
kapiji. Ja sam hteo da budem mnogo pametan, pa sam po staroj lopovskoj navici zagrebao uz dva metra visoki zid od cigala koji je bio sa desne strane. Jebiga, šta je sigurno – sigurno je… 01.37 Okrećem se da vidim gde sam. Jebote, upao sam pravo u dvorište kafea Mezanin. On se nalazi u ulici paralelno od one gde je birtija iz koje smo upravo uhvatili maglu. Murijašima je dovoljno samo da skrenu iza ugla i da me startuju ovde. Sva sreća da je naša murija glupa, dok se oni sete toga, ja ću već da budem… Daleko? Dva drota se pojaviše na kapiji koja, naravno, nije bila zaključana. Baš nemam sreće. Sad će da padnu šamari, a najverovatnije i privođenje. Još kad u muriji vide da imam dosije debeo kao tri toma Larusove enciklopedije, ima da napipam tvorza na neko vreme. „Momak…“, oslovi me jedan od njih ulazeći u prazno dvorište kafića. „Ko? Je l’ ja?“, pravim se nevešt. „Ja ne vidim nikog drugog ovde. Kaži mi… Vide li ti možda nekog kako preskače ovaj zid ovde?“ „Ma jok.“ „Nisi? A, ako nije tajna, šta ti radiš ovde u dvorište?“ „Ja slavim Novu godinu ovde u Mezaninu. Izašao sam malo na svež vazduh.“ „Ajde?“ „Jeste tako… Keve mi.“ „Jaoooo…“, ceri se drot i okreće se ka kolegi. „Badžo, reko’ li ti ja da najviše volim ovi što se kunu u majku. Odma’ znaš da lažu.“
„Ne lažem“, branim se ja. „Samo sam…“ „Sa’ će vidimo koji si ti, mali. Ajde, kreći…“ I taman kad sam pomislio da su sve prilike da će me murijaši vratiti na mesto zločina gde će sveže rasvešćeni Deda Mraz da upre prstom u mene i zacvili: „Jeste, ovaj me je tukô! Pizda mu materina!“, jedan baršunast glasić se začu iza mene. „Srce, pa gde si ti?“ Panduri tad zinuše kô dve banke, skoro da prestadoše da dišu, a meni ništa nije jasno. Okrećem se koju sekundu kasnije i na verandi kafića vidim deveto svetsko čudo. Jeste da nisam neki ljubitelj crnki, ali ova je bila svetska klasa. Oslonjena na zid, pušila je duguljastu mentol cigaretu i odmeravala nas mačkastim očima. I telo joj je bilo mačkasto, a tek noge… Lagano je sišla niz male stepenice, elegantno njišući guzom. Nogu pred nogu… Stala je pored mene i blago se oslonila na moje rame. Miris nekog parfema što podstiče erekciju zagolicao mi je nozdrve. „Gospodo milicioneri.“, nasmešila se vragolasto dvojici plavaca dunuvši im pritom dim pravo u lice, „nije valjda da vam je moj momak pravio probleme?“ „Da… Ma ne…“, mucao je onaj pametni, što ne voli kad ga lažu. „Ovaj, gospođo… To jest, gospođice… Istepale se neke bitange ovde u komšiluk pa jedan preripio ovuj ogradu, to jest, zid. Reko’ ja mom kolegi: Badžo, daj da vidimo da nije upao ovde u dvorište, će si napravi neki karambol…“ „Pa mi nismo videli nikog takvog“, smeši se ona, a onda okreće glavu i strelja me onim svojim očima. Provaljujem da su stvarno mačkaste. I zelene. „Je l’ tako, dušo?“ „Naravno“, potvrđujem ja.
„Vidite…“, nastavlja ona. „Moj lepi dečko je popio koju više, pa je izašao malo na svež vazduh. Nije to valjda neki prekršaj?“ „Taman posla“, klima glavom onaj pametni. „Mi tražimo neku barabu, a ovo je, vidi se, fin momak…“ „Rođo…“, upliće se tad Badža. „Aj’ ne kenjaj više. Idemo dalje.“ Rođa nam tad salutira, pa sa kolegom požuri na izlaz da juri bitange i probisvete grada Niša. Nekako mi je bilo žao kad su otišli. Jer tad je nastupilo ono što se zove „neprijatna tišina“. Da li ćemo sad ja i moja lepa spasiteljka morati da radimo ono što Tarantino zove „njak abaut d bulšit“? Taman sam počeo da se osećam bezvezno, kada me ona upita: „Da li ti je neko nekad rekao da ličiš na Vladu Georgijeva?“ Zurim u nju zbunjeno, pa čisto da pokažem da sam totalni idiot, pitam je: „To bi, kao, trebalo da bude kompliment?“ Ona se smeši, odmaknu se malo od mene, odmeri me od glave do pete onim svetlucavim očima, ispitivački i tipično ženski. „Zašto te juri policija?“ „Ja i ortaci smo prebili Deda Mraza.“ „Stvarno? A zašto?“ „Nije nam doneo poklone.“ „Možda ste bili nevaljali…“ „Ma nismo… Evo… Ja samo tako malo kradem, dilam travu i lažne pištolje, prebijam ljude… Inače sam dobar kô ’leba.“ „Ti baš vodiš zanimljiv život…“ „Ma da… Ludo se zabavljam. Kad nisam u sranju, jurim gradom da pronađem neko u koje ću da se uvalim.“ „Hoćeš sa mnom unutra? Da ovog puta probaš da se uvališ u nešto dobro?“
Gledam je zbunjeno, kao tele, još kao nisam svestan da mi se ovako nešto događa, kakav sam baksuz, unutra ima da me sačeka njena drugarica gabor ili brat od strica koji je pederiška i kome su gotivni upravo likovi što liče na estradne zvezde. Na kraju klimam glavom, gotovo polusvesno, glupo mi da je odbijem, a pomalo mi glupo da se zaletim kao neki balavac. Onako se zagonetno smeši, puši onu cigaretu, pa se onda okreće i polazi ka ulazu kafića njišući onim dupetom. Ja gledam u te njene čvrste guzove i znam… Treba samo da ih pratim. * * * I kao što rekoh… Čak i najgora sranja u životu moraju da se završe. Evo me kako ležim na krevetu u svojoj sobi i buljim u plafon. Prvi je januar, rano izjutra, grad miriše na smog i ozon, moja soba na tek skuvanu kafu… A na radiju Brajan Feri peva ono svoje Now the party is over…13 Ne znam da li sam to ja postao drugačiji ili se svet jednostavno promenio zato što mu je dosadilo da bude tako prokleto isti, tako površan, dosadan i glup. Jedino znam da prokleta Nova godina nema veze s tom promenom u meni i van mene. U ruci držim tanku paklicu mentol cigareta na kojoj je ispisano žensko ime i broj telefona. Ne mogu da sa ne nakezim onako pokvareno, lopovski… I od srca. Biće ovo dobra godina.
KUME, IZGORE TI DŽAMIJA Ako ne izgubimo, sigurno će pobedimo… Dejan Rambo Petković (Bivši fudbaler niškog Radničkog i Crvene zvezde) Kafanski život je jednostavan. Imaš svoju kafanu, u njoj svoj sto, za stolom svoje društvo, svog konobara koji ti služi tvoje piće i tako… Sediš, piješ, pričaš, ako ima muzike, možeš i da zapevaš nešto, ako ogladniš, naručiš nešto sa roštilja, pa to zaliješ špricerom ili pivom i tako ukrug… Ono što kafane razlikuje od prenatrpanih, zagušljivih kafića, gde cediš svoje preskupo plaćeno malo pivo dok te dobro namontirane balavice ne zarezuju, a klinci sa zlatnim kaj lama gledaju pogledima istreniranih pitbulova, upravo je ta opuštena, domaćinska atmosfera… I ta jednostavnost. Sediš, pričaš, piješ, pušiš, pevaš, jedeš, psuješ, svađaš se, prodaješ pamet, hvališeš se, kukaš… Onda, kada gazda vikne fajront, u neke sitne sate odlaziš da bi se opet vratio… U tu istu kafanu, za taj isti sto, da piješ isto piće i pričaš iste priče. Ipak, postoji jedna za mene nerešiva enigma, i kada bih kojim slučajem bio toliki lezilebonja i neradnik da se bavim filozofijom, sigurno bih joj posvetio punu pažnju i sate razmišljanja. Tu enigmu bih verovatno nazvao „fenomenom poslednjeg ćevapa“. Možda zvuči malo neozbiljno, ali to je zaista jedna veoma značajna tema. Naime, svi znamo kako to izgleda kad se ode na ždranje i
oblokavanje u kafanu pa kada konobar donese oval pun ćevapa. Društvo navali da tamani sve sa tog ovala, dok na kraju ne ostane jedan jedini ćevapčić. I on stoji tako u mrvicama hleba i u masnoći, kô siroče, niko ga neće… A svi ga nekako merkaju ispod oka, kao žensku u prekratkoj suknji. I svi bi da ga maznu, ali oklevaju, nekako ih sramota. I stoji tako taj sirotan, ohladio se i otvrdnuo, napušten, a istovremeno i potreban, neko bi se tačno zasitio tim jednim ćevapom. I tako… Mislim se ja… To je ono malo što nam fali u životu. Ćevapče. Jadno, ’ladno i neukusno. Ali bez njega ne možemo da budemo ni siti ni srećni. I neprestano nam je tu nadohvat ruke, a mi nećemo da ga uzmemo, glupo nam od ostalih koji sede za stolom, jer i oni ga merkaju i smazali bi ga u slast, al’ ne mogu… Sramota ih od nas. Stara priča o stvarima koje su nam neophodne, i tu su, možemo da ih imamo, al’ nam se ne da, zbog sveta, zbog principa, zbog nas samih… Jebiga, život je surov… A ni pivo više nije kao što je bilo. „Konobar! Ovo pivo ne peni!“, urla Vojvoda da ga čuje cela kafana. Zatim podiže čašu i mućka je. „Evo vidiš! Nema pena! Jebeš pivo bez penu! Koj’ si mi moj ovo doneo, siso konobarska? Izvukô si iz ratne zalihe? ’Oćeš da me otruješ, a?“ Lik u beloj košulji dolazi do našeg stola i počinje nešto kao da se izvinjava. Ali Vojvoda je neumoljiv: „Evo, evo… Vidiš ove siiiitne čestice. Vidiš? E, to ti je ono… Kako se zove… Surogat… Nečistoća. Jebem li ga. Je li, brate, gde si ti radio pre ove kafane? Kod Simu Trovača na Bubanj?“ „Ne…“, kaže kelner tvrdo. „U Staroj Srbiji.“
„U Staru Srbiju? Pa to je državna kafana. Tamo rade najveći lopovi! Mora da su tebe isterali zato što si malo krao. He-he-he…“ „Ne, sâm sam otišao…“ „Je li? Bila jaka konkurencija, a? Il’ su te isterali zato što si i njima tamo uvaljivao pokvareno pivo?“ „To pivo je ohlađeno, gospodine. Zato i ne peni kao uobičajeno.“ „O’lađeno? I zato ne peni?“ „Da.“ „Ma nije valjda? Ih, šta ti je život… Nikad nije kasno da naučiš neke stvari. I kaži sad ti meni, burazeru, ako se ja kojim slučajem noćas proserem od ovo tvoje o’lađeno pivo, ko će tu da bude kriv? Ja što sam te poslušao ili ti što si mi ga uvalio ovako kvarno, a?“ „U redu, u redu…“, odustaje kelner od ubeđivanja. „Doneću ti drugo.“ „To, lutko!“, oduševljeno kliče Vojvoda, koji je izvojevao još jednu diplomatsku pobedu. * * * Ceo taj dan su do nas dolazile loše vesti. I svaka nova vest bila je gora od prethodne. Neko je opet zapalio Kosovo. Sve je počelo neproverenom vešću da su se neka albanska deca podavila u Ibru. Naravno, ko će drugi da bude krivac za tako nešto nego Srbi? Imam utisak da kada bi se, recimo, srušio onaj krivi toranj u Pizi, CNN bi odmah javio kako su krivci za taj necivilizacijski čin upravo zli divljaci iz Srbije. RAI UNO bi to potvrdio jer zna se da su Žabari pičke. Ruje bi bili neutralni kao i uvek, pustivši tu vest kao zanimljivost iz sveta građevinarstva. Iranci bi nas proglasili za heroje islama i prangijali automatskim puškama u vazduh halačući o veličini Alaha. A na BBC-ju bi već požurili
da se uvuku Amerima u čmar tako što bi napravili montiranu sekvencu gde se jasno vidi kako Vojvoda i ja uz svesrdnu pomoć nekog kafanskog propaliteta (recimo, Steve Tuljana iz Čaira), onako grozni, zamašćeni i sa bradama od nedelju dana kidišemo bagerom direktno na taj jedinstveni spomenik zapadne kulture ponosno kličući: „Srbija do Pize!“ I? Gde jedan pravi Srbin i pravoslavac da odbrani ugroženu kolevku Srpstva nego u kafani? Osećamo se nekako sigurniji, sakriveni iza barikade od roštilja i pivskih flaša. Tako je pozivarima i vojnoj policiji teže da nas nađu. Seremo o svemu i svačemu, svađamo se, prepiremo i psujemo jedan drugog. Svako ima svoje rešenje za situaciju, svako bi da bude najpametniji, svako ima svoj politički program i svako vuče na svoju stranu… Ali se svi slažemo u jednom. A to je da su naši političari govna. I ovi na vlasti i oni iz opozicije. A jedina veća govna od njih smo mi, koji smo ih izglasali. Sedimo već nekoliko sati u Šećer mali i bistrimo politiku, ćevape i pivarke. Miris roštilja i duvana nam se uvukao pod kožu, a alkohol u mozak. Atmosfera je dobra pod krovom pokrivenim prastarom ćeremidom i između zidova od tugle. Vojvoda loži kube, koje je odmah do našeg stola, cepankama od suve bukovine i za nas ove prohladne martovske večeri nema zime. Društvo nam prave ortaci koji dolaze i odlaze, svako sa svojim pričama i svojim pićem. Teča Slaviša, koji se nasadio na stolicu do mene, propali je muzičar i još jedan u armiji harmonikašaalkoholičara. Pati od čuvenog „Gidrinog sindroma“. Baš kao i legendarni glumac, fanatični konzument stomaklije, i Slaviša ima duge a tanke noge, nevidljivo dupe, pileće grudi i stomak veličine
genetski modifikovane lubenice. Pomalo podseća na jednu od kreatura sa slika Hijeronimusa Boša. „Brate…“, kaže on meni. „Ja sam ceo dan u pripravnos’. Pijem samo sokovi!“ „Kakvu, bre, pripravnost?“, pita ga Vojvoda. „Kako kakvu? Pa nikad se ne zna kad će nas pokupe. Ako ovo sranje potraje, svi ćemo u uniforme – pa pravac dole!“ „Jesi li ti služio vojsku, Slavišo?“ „Nisam.“ „Pa koj’ ćeš kurac dole? Da im sviraš moravac?“ „Aha…“, ubacujem se ja. „On će da bude ’armonikaš pri padobrancima.“ „Polako… Polako…“, vrti glavom Slaviša i cedi svoju koka-kolu, agresorsko piće. „Ima samo da stane vojna marica ovde ispred kafanu i da nas sve potovare…“ „Mogu…“, slaže se Vojvoda. „Al’ šta će rade s nas? Jedino da nas teraju na ispiranje želuca.“ Želim i ja da nešto pametno saopštim u vezi s ovom temom, ali mi u tom trenutku pisti mobilni. Stigla neka poruka. Opet će da bude ono: NAGRADNA IGRA! P SMS , . Naravno, ako si dovoljno glup da pošalješ tu jebenu poruku, oni ti skinu pola kredita i kažu ti da nisi imao sreće i da probaš opet, sutra, prekosutra i za nedelju dana. Tako uglavnom dobiješ ono na šta se pomenuti kurtoni navlače. Ne mora da bude baš ta poruka. Može da bude i legendarni Bata Đura sa poteškoćama u pisanju: Sfrni na rakiicu!
Ili možda moj kum Kvisko kako ispituje potencijale jezika primitivnih zajednica: Ja SM SE N#PIO!3NOGO, =E SE VIDMO SUUU74TRA, MOZOA. Eh, taj divni svet daljinskih komunikacija. Budućnost čeka iza ugla. Sa pajserom u ruci i fantomkom preko glave, nameračila se na tvoj novčanik i patike. Uzimam telefon u ruke i otvaram poruku. Da vidimo… Evo, lepo piše: BRATE, JA SAM ISPRED DŽAMIJU. MNOGO LEPO GORI. Čekaj, tu nešto nije u redu. Kakva džamija? Šta to gori? „Ljudi! Zapališe džamiju!“, urla neka pijana budala sa vrata kafane. „Ko je zapali?“, pita neko od gostiju. „Kako ko?“, buni se pijana budala. „Pa, NAŠI!“ NAŠI krstare gradom, vitlaju srpskim zastavama i pevaju četničke pesme. S tom razlikom što ovog puta nismo opet razbili nekog u košarci. Ovog puta je razlog malo prozaičniji. Spalili smo istorijski spomenik iz osamnaestog veka. Dobro de… Huni sravnili Rim sa zemljom, Amerikanci zbrisali ceo Drezden, Hrvati srušili Mostarski most… Možemo valjda i mi da zapalimo džamiju usred Niša koju su uz to gradile naše rođene poturice? Jes’ da nema nikakve veze sa Kosovom i Šiptarima, al’ paljevini se u zube ne gleda. Guram se kroz masu što se okupila nedaleko od centra da pozdravim još jednu ritualnu vatru. Baš
kao što su moji slovenski preci dve hiljade godina ranije pozdravljali onu koja se nikad nije gasila u Kijevu i koja je gorela u slavu boga Peruna. Malomalo pa se o moje rame očeše neki revnosni patriota sa šajkačom i majicom na kojoj je Draža ili Raša Karadžić, ili se sudarim sa nekim skinhedom ili navijačem Radničkog. Prilazim trotoaru i zgradi nagrizenoj vatrom. Stojim tako nekoliko minuta i zurim u plamene jezike koji ližu iz Islam-agine džamije podignute 1720. godine i gledam kako se dižu uvis i šaraju bistro zvezdano nebo… Kada sam bio mali, stariji su mi branili da se igram šibicama. Ako to činiš, govorili su, uveče ćeš da se upiškiš u snu. Čisto da to proverim, u drugom osnovne sam zapalio čilim koji je moja baba okačila da se suši u dvorištu, i stvarno sam se posle upiškio, ali tek pošto me je matori urnisao od batina. Tako se neslavno završila moja kratka karijera piromana. A taman sam pomislio da imam talenta za tako nešto. Ove večeri nisam imao šanse… Čak i da sam hteo da uletim u džamiju sa kantom benzina ili Molotovljevim koktelom, neko bi me u tome sprečio. Naravno, ne naša superbrza murija, koja se pojavila sa uobičajenim zakašnjenjem od jedne svetlosne godine, nego ostale patriote koji su, poneseni osvetničkim žarom i brigom za ugroženo Srpstvo, već kresali šibice i polivali zidove bogomolje benzinom. A stvarno su je lepo zapalili… Onako meraklijski. Prvo je izgorela iznutra, pa se onda plamen dohvatio nosećih greda i krov se lepo urušio u unutrašnjost. Na kraju su ostali samo zidovi i minaret bez šiljka na vrhu. Gledam ga nešto i mislim se… Mogao bi dobro da posluži kao dimnjak za skaru.
Stvarno. Da se ovako nešto desilo, recimo, u Ženevi, ekspeditivni i poslovni Švajcarci bi koliko sutra na istom ovom mestu napravili ugostiteljsku radnju sa zvučnim imenom: ROŠTILJ KOD ISLAM-AGE Specijalitet bi, naravno, bila pečena prasetina. Desno od sebe, kod saobraćajnog znaka dvadesetak metara niže, vidim Duleta Palilulca kako mi maše. Legendarna lopurda sišla sa svog brda da vidi senzaciju. Ili je jednostavno bio da odšanira nešto, pa se našao blizu mesta zločina. Vojvoda, koji stoji iza mene, pijanim glasom mu dovikuje: „Džabe si dolazio, Dule! Nema ovde ništa da se ukrade! Sve izgorelo!“ Dule mu pokazuje srednji prst umesto odgovora. Vojvoda uzvraća istim gestom. „Ljudi!“, urla neko iza mene. „Jeste li čuli?! Pet hiljada mrtvi’!“ „Stvarno?! A gde?!“ „Na Novo groblje!“ Tu je i Siki Kučkar, zabatalio preganjanje sa alkosima u Malom raju i dotrčao da se malo ogreje na vatri razbuktalog velikosrpstva. „To, braćo!“, urla promuklim glasom. „Jebite gi mamicu! U usta gi jebem šiptarska!“ „Nisu to Šiptari“, buni se neko. „To su Turci!“ „Sinko! Nemo’ sviraš kurcu za male pare! Zna čika Siki bolje od tebe koji su oni!“ A onda se opet okreće ka paljevini i viče: „Jebite gi mamicu! Sve gi jebem tursko!“ Prilazim i pozdravljam se s njim. Onako pripit i zarozan, obučen u tradicionalnu kučkarsku garderobu (dakle: maskirne pantalone, teksas košulja i kožna jakna), Siki mi objašnjava šta dalje sledi po pitanju diplomatskih odnosa:
„Sinko! Dali smo gi rok sedam dana! Posle rokamo s nuklearke!“ Gužva oko džamije je velika, dok revnosni organi reda obezbeđuju lokaciju, narod galami, psuje i peva, vesti se šire kroz žamor, atmosfera podseća na onu pred prolećno bombardovanje 1999. Osećam nedefinisanu jezu kako mi klizi kroz telo dok gledam kako plamen proždire drvo i malter… Vojvoda se uzvrpoljio pored mene, sve ovo bi mu delovalo mnogo zanimljivije kada bi se na trotoaru pored bogomolje delilo besplatno pivo. „Eto, i to smo videli…“, kaže smoreno. „Šta sad?“ Kako šta? Zna se. Nazad u kafanu! Šećer mala radi punom parom. Muzika trešti iza zamašćenih prozora, graja se čuje pedeset metara niže, čak do grafitima išarane zgrade gimnazije, primamljiv miris dopire sa roštilja i podseća me da nisam završio sa ćevapima za večeras. Ulazimo unutra i vidimo kako nas za onim istim stolom čeka Teča Slaviša, koji iz straha od mobilizacije nije hteo da ide do džamije. Društvo mu prave pridošlice – Stuplja Stambolac i njegova dva ortaka iz kraja. Pola sata kasnije pridružuje nam se i Dule Palilulac tako da za stolom postaje pretesno. Odmah za njima u kafanu upada veoma bučno društvo sačinjeno od trojice momaka naših godina. Sedaju za sto preko puta nas i naručuju piće. Nedugo zatim jedan od njih vadi i stavlja na sto nekakvu šarenu tapiseriju izvezenu zlatnim nitima. Nešto komentariše i cereka se, a zatim vitla njome kao da je zastava koju je skinuo s tribine navijača protivničkog kluba. Viđao sam takve stvari na televiziji, očigledno je momak sebi obezbedio suvenir iz zapaljene džamije, čisto da ima jednog
dana unucima da pokaže dokaz koliki je idiot bio u mladosti. „Malo si se zajebô, bato“, dobacuje mu Dule cinično. „Nije ti to Aladinov leteći ćilim…“ Lik ne odgovara ništa, samo cedi svoje pivo i zbunjeno gleda u Palilulca. „Šta je, Dule? Što zajebavaš čoveka?“, pitam ga. „Krivo mu što ovaj ukrao nešto, a on nije“, ubacuje se Vojvoda sa oštroumnim zaključkom. „Zna li neko ovog pošušnjara?“, pita Dule glasom gorkim od prezira. „To je sin od onog gnjilanskog sudiju što otvorio tri pekare…“, odgovara mu Stuplja. „Jednu na Bulevar, a dve u Duvanište.“ „O, znači to je onaj što valja najgore pecivo u grad?“ Za susednim stolom počinje da biva življe. Momci su malo bahati, vitlaju onim ćilimčetom, deru se kô nenormalni dižući tri prsta, maltretiraju konobara, prete muzici. To traje neko vreme, sve dok muzika ne uzme novu pauzu. Iskoristivši trenutke zatišja, Vojvoda dobacuje Kosovaru: „Priki, ako te ne utepaju što se kurčiš, ima sigurno da te odrobija neko što ovde, usred Niš, uvaljuješ one tvoje gletave pituljice i još gi nazivaš burek!“ „Nemoj da kritikuješ nešto što nisi probao“, pokušava ovaj da bude pametan. „Jes’, mi Nišlije ne znamo šta je to burek, nego si ti potego iz Gnjilane da nas naučiš!“ „Ne znate vi Nišlije još neke stvari…“, ne da se Kosovar. „Recimo kako je to biti Srbin!“ „Ajde? I to će naučimo ako provalimo u džamiju s kantu benzin i tri grama mozak?“ „Pa šta? Ja sam uradio nešto konkretno. Nisam sedeo u kafani.“ „Imaš nešto protiv kafanu?“
„Nemam, nego…“ „Onda nemoj da jedeš govna.“ „Šta pa ti ’oćeš? Dok ste vi pili pivo ovde, ja i ortaci smo već uveliko palili ono džihadlijsko gnezdo u centru!“ Postoji u meni neka mešavina inata i samosvesti, verujem baš kao i kod svakog Srbina. Zato umesto Vojvode odgovaram obesnom Kosovaru: „Što nisi tako palio džamije po Gnjilane?! Nego si pobegô kô pička, pa si došao ovde da otvaraš pekare i nama daješ lekcije iz patriotizma… Smradu jedan kosovarski!“ „Nisam ja Kosovar!“, urla kreten i ustaje sa stolice. „Ja sam Kosovac!“ „Nisi ti Kosovac! Ti si govno!“, objašnjava mu Vojvoda neke finese. „Sad će da vidiš ko je govno, pederu jedan!“, besno zacvile kretenčina i već sledećeg trenutka razbi pivsku flašu o pod kafane. „Pazi, dečko…“, razložan je Dule. „Svaka razbijena flaša se plaća. Al’ tebe boli kurac, pun si s pare otkad si dedovinu prodao Šiptarima.“ Vidim, Kosovar pizdi, zaobilazi sto i kreće ka nama, izgleda da je potrošio sve psovke. Njegovi ortaci se nešto uzmrdali, kao da su neodlučni da se i oni upuste u frku. Zure u porumenelog Stuplju i njegove ortake. Iz aviona se vidi da im nije do frke. Nije ni čudo. Nas je više, pijaniji smo i imamo prednost domaćeg terena. Ima da ih pokrivimo od batina. Već se unapred radujem okršaju koji će iz mene ispumpati nagomilani bes i ubrzati mi krv u venama… Tada Vojvoda, baš kao što to uvek biva, čini nešto nepromišljeno. Ustaje sa stolice i iz džepa vadi skakavac. Kosovar zastaje na pola puta do našeg stola.
Za tren oka lice mu je dobilo boju više puta opranog toalet-papira. Dok je zurio u deset centimetara dugo sečivo, verovatno je razmišljao šta da radi, bio bi teška pičketina da se sad vrati nazad, a očigledno mu se nije prilazilo bliže jer Vojvoda je u trenucima kao što su ovi bio baš onaj pravi. Pantelejac sa malo mozga i puno sadističkih poriva. Ostatak društva za stolom već je u blagoj panici, ne znaju šta im je činiti. Lica ih odaju isijavajući strah i zbunjenost. Definitivno nisu došli večeras ovde da se biju. Paljevina, to može, ali udaranje glavom o tuđu pesnicu, to je malo previše. A i zna da boli. Za nas je cela situacija nekako rutinska, navikli smo, ne bi nam to bila ni prva ni poslednja kafanska tuča. Krajičkom oka vidim kako Stuplja skida prstenje i sat sa ruke, Duleta već drma adrenalin, sav se naježio od želje da se nekom najebe majke. Vojvoda stoji i ceri se, tako će biti još koju sekundu, i ako nadobudni sudijin sin ne priđe bliže, on će se odšetati do njega. Neće koristiti nož, znam ga za toliko, ma koliko da je pijan, ima u sebi dovoljne rezerve prisebnosti da majmuna nafleka golim pesnicama. Skakavac je tu čisto iz psiholoških razloga. Tada se dešava nešto nesvakidašnje. Neko je pojačao ton na televizoru i sa njega dopre dramatični muški glas: Sve se ovo ne bi desilo kad bismo mi Srbi znali šta je sloga i solidarnost. Kada ne bismo bili toliko kivni jedni na druge zbog političkih podela i drugih gluposti… Dok se mi krvimo međusobno, drugi nam radi o glavi…
Ove reči kao da su celu situaciju preokrenule iz korena. Nekako su je obesmislile. Vojvoda i Kosovar zure jedan u drugog netremice, ali kao da je nešto iščilelo iz njih. Bes iz Vojvode, nadmenost iz Kosovara. Sekundi tišine i neodlučnosti traju beskrajno dugo dok se komentar sa televizije gubi u zadimljenom kafanskom bezdanu. „Muzika!“, viče tada neko iza nas. Spale i njegovi ortaci, potpuno nezainteresovani za ovo naše kačenje, počinju da piče onu vojvođansku poskočicu „Moja mala nema đane“. Većina gostiju u kafani diže ruke uvis i nazdravlja. Krajičkom oka spazim da na ekranu televizora iznad šanka gori neki manastir na Kosovu. Kroz zavesu od dima i mraka nazire se masivni krst u vrelom zagrljaju vatre. Onda se opet zagledam u skamenjenog Vojvodu i Kosovara zaribalog na pola puta. Gledaju se njih dvojica tako, dok celu sliku upotpunjava Spaletov duboki bariton, cviljenje violine i brundanje velikog basa. Zatim se Kosovar lagano i nekako oprezno okreće nazad i odlazi do svoga stola. Vojvoda, koji je to jedva dočekao, brzo sklapa nož i seda za sto. Prihvata pivsku flašu kao dete cuclu i dobro poteže iz nje, zatim diže ruku i doziva kelnera: „Dečko, daj još pet piva!“ „Je l’ sa penom?“ „Mnogo si ti vickast!“ Još pod utiskom za dlaku izbegnute frke malo pričamo, pravimo se da nas je pogodio set Tominih žalopojki koji je usledio nakon izmiksovanih lalinskih pesama i s vremena na vreme buljimo u televizor, na čijem se ekranu slike spaljenih bogomolja smenjuju sa slikama unesrećenog naroda. „Konobar! Daj i kilo-kilo i jednu… koka-kolu… Za ovog američkog špijuna ovde!“
Prošlo je sigurno sat i po ili dva u spontanom razgovoru, pevanju narodnjaka i satiranju alkohola i roštilja. Gotovo da smo i zaboravili na incident zbog čije eskalacije bi nekog krpili doktori, a gazda kupovao novi inventar za kafanu. Vojvoda je zvao konobara dežurnim imenom… „Zoki! Donesi ovamo dve porcije ćevapi!“ …malo preispitivao svoj uzdrmani osećaj nacionalnog ponosa… „Zoki! Šta je ovo? Albanska salata? Dal’ si ti normalan? Vraćaj ovo, večeras bojkotujem sve šiptarsko!“ …i pio kô nenormalan. „Zoki! Ću crknem od žeđ ovamo! Kamo to pivo što sam naručio!“ Kelner je došao do našeg stola i uz tresak spustio poslužavnik s pićem. „Da znaš samo da se ja uopšte ne zovem Zoki“, uneo se Vojvodi u facu. „Pa šta ja imam s tim? Priki, to je tvoj problem, a ne moj.“ Konobar diže ruke od dalje rasprave i počinje da skuplja prazne flaše i čaše sa stola. „Šta je ovo?“, pobuni se Vojvoda zureći zbunjeno u poslužavnik krcat pićem. „Naručio sam jednu turu.“ „Druga vam je od ovog momka iz ugla“, nehajno će kelner pokazujući palcem preko ramena na Koso vara s kojim smo se zakačili. Ovaj klima glavom i diže čašu u znak pozdrava. Nazdravljamo i mi zbunjeno. Ćutimo neko vreme i cevčimo ono pivo. Na kraju Vojvoda smireno izjavljuje: „Hitler je za vreme Drugog svetskog rata hteo da potamani Jevreje, Cigane i nas Srbe… Kad bolje razmislim… Možda je čovek bio u pravu.“
Razišli smo se nepunih pola sata kasnije. Dule je odvezao Acu Glistu i Stupljine ortake, dok je ovaj ostao sa nama ispred kafane. Otpešačili smo do Jagodin male gde je bila najbliža trafika koja je radila u to doba da on i Vojvoda kupe cigarete. E, nakon toga više nismo znali šta ćemo sa sobom. To je ona zajebana situacija. Uhvatio si dobar zalet, potegao junački, uspeo se uz planinu zvanu „Dobro raspoloženje“ i baš na pet šest-metara od vrha – nestalo ti goriva. Uz sve to, gori džamija u centru. Baš bezvezno. Stojimo tako ophrvani osećanjem besciljnosti i zurimo u mokri asfalt Pantelejske ulice. Tada Vojvoda izgovara još jednu od svojih velikih mudrosti: „Znaš šta, brate, najviše mrzim kad sam ovako… nedopijen.“ „I ja… ’Oćeš da idemo kod Bata Đure?“, pitam ga. „Pa da mi opet priča kako su im devedes’ devete iskršili radar na Mramorsko brdo i kako je spasio život na celu četu?“ „Ne, noćas neće… Ima da ti priča o tome kako vikendom na Batušinačke bare ima veliki somovi. „Da, da… Ima ih kol’ko ’oćeš. Sede pored obalu i bulje u plovak.“ „Nemoj tako. Opštepoznata stvar je da Bata Đura i ekipa idu u ribe da bi mogli da piju rakičinu u prirodi.“ „Kol’ko ima sati?“ „Mmmm… Pola dva. Da nije malo kasno?“ „Za Bata Đuru? Ma jok. Kod njega je sad uveliko sedeljka. Verovatno je snimio paljevinu džamije pa sad po stoti put gleda usporeni snimak.“ Okrećem se ka Stambolcu i pitam ga: „Stupljo, ’oćeš s nama kod Bata Đure?“ On samo sleže ramenima i vraća mobilni u džep.
„Dok ste vi banđali gluposti, ja sam već pozvao taksi. Bata Đura je imao tri braka, iz svakog po jedno dete. I to sve tri ćerke. To ga je mučilo više od činjenice da se još uvek ne zna gde je Dražin grob. Sve tri žene, jedna po jedna, brzo su kapirale s kim imaju posla pa su ga još brže napuštale odvodeći decu sa sobom. On nije mnogo brinuo oko trostruke alimentacije jer je, kako kaže, imao siguran biznis i „dosta drugari“. Ruku na srce, i biznis i drugare menjao je veoma često, a pare je trošio nemilice na svašta i koješta. Iako je često imao kinte u izobilju, Đura nikad nije bio preterano ekonomičan, pa mu se dešavalo da danas ima džepove pune love, a sutra nema da kupi sebi cigarete. Za svoja najveća životna dostignuća smatrao je tri stvari: to što je Srbin, to što je pravoslavac i to što je pre dve godine na Bovanskom jezeru upecao soma kapitalca. Više od deset godina on je živeo u velikoj kući na obodima grada, blizu Fazanerije. Kaže da je to „strateški dobar položaj“ u slučaju da ispadne neko sranje. Verovatno misli da može odatle da gađa minobacačem Komren. Posedovao je impozantnu kolekciju streljačkog oružja, nešto od toga je krio na tavanu i u podrumu, a nešto je i zakopao. Desilo mu se tako da je nakon rata 1999. zakopao kalašnjikov i deset okvira u dvorištu i da više nije uspeo da ih pronađe jer je bio mnogo pijan kad je to učinio, pa se ne seća tačne lokacije rupe. Dve kutije kašikara, što ofanzivnih, što defanzivnih, držao je u kokošinjcu na placu o kojem se brinuo njegov deda. Dosad mu se nije desilo da umesto svežeg jajeta u tiganj ubaci bombu, ali imajući u vidu njegovu
sklonost ka ispijanju žestine, ne bi me iznenadilo da se i to jednog dana desi. Negde oko deset do dva posle ponoći brbljivi taksista koji je sve vreme vožnje smarao o tome kako je devedesetih pečalbario u Švajcarskoj, izbacio nas je ispred Bata Đurine kuće na Fazaneriji. Stali smo ispred velikih vrata od crnog kovanog gvožđa i pozvonili. Bata Dura se pojavio nekih pet minuta potom, sa svežnjem ključeva u ruci. „Videste li šta uradismo s džamiju?“, bio je oduševljen i upadljivo pripit. „Nanu im šiptarsku!“ „Ja sam čuo da je ta džamija turska“, kaže Vojvoda. „To je isto!“ „Pa, jeste… Tako kaže i Siki Kučkar…“ Kada je konačno otključao svih pet brava, Bata Dura je otvorio kapiju i pustio nas unutra. Stajao je sa strane, kao ambasador koji dočekuje goste na koktelu, nakon što se rukovao sa svom trojicom, okrenuo se u stranu da se ispisa. Vojvoda ima teoriju o tome, kaže da tako obeležava teritoriju. Ušli smo u kuću, veliku dvospratnicu pokrivenu crepom pomalo čudne, zelenkaste boje. U dnevnoj sobi, ispred televizora sa ogromnim ekranom i nekoliko poluispražnjenih flaša rakije, zatekli smo čuvenog pantelejskog pijanca Lazu Skobalja. On je bio Bata Đurin drug za ribolov i alkoholisanje. Čuo sam da je nekad bio perspektivan fudbaler, ali da su ga alkohol i druženje sa likovima kao što je Bata Đura sjebali za sva vremena. Pozdravili smo se s njim, a on nam je uzvraćao mrmljajući i klimajući glavom. „Stupljo… Vojvodo… Zlatni…“ Smestili smo se u udobnu ugaonu garnituru koja je videla i bolje dane. Bacio sam pogled na ogromni ekran gde se na kanalu neke lokalne televizije Ljuba
Tadić kao major Kursula raspravljao s vojvodom Putnikom. „Šta je ovo?“, iščuđavao se Stuplja. „Opet puštaju Marš na Drinu? Da nije počeo rat? Tako su i pred bombardovanje puštali patriotske filmove da dignu narodu moral. Čim u isti dan ide Kozara i Boj na Kosovu, znači – sprema se neko sranje.“ „Ja ga cenim da je ovo zbog paljenje džamiju…“, nudio je Vojvoda oštroumno objašnjenje. „Znaš, u ovaj film ima mnogo pucanje iz topovi. Možda ’oće tako da proslave paljevinu.“ „Jes’, majku mu… Biće da je to. Sad kad smo potepali i prognali svi šiptarski teroristi iz Niš, možemo da krenemo dalje…“ „Na Leskovac?“ „Ma jok – na katolici. Ene im je crkva pored Pravni fakultet.“ „Znaš kako, ima se namuče svi oni junaci kad udare na dve-tri opatice što je opslužuju. Video sam jednu u dragstor, izgleda opasno. „Aha, čuo sam da znaju neke borilačke veštine. Kô oni monasi iz Šaolin.“ „Šta, nemaju šta da rade između dve mise pa vežbaju bacanje kamena s ramena?“ „Ne, be, budalo… Vežbaju karate i džiju-džicu. Vidi samo kako su obučene u crno. Kô nindže.“ Stuplja i Vojvoda bi nastavili sa bulažnjenjem do jutra, ali Bata Đura, srećom, upada u sobu noseći na poslužavniku meze. Tresnuo je na sto tri tanjira sa ajvarom, nekakvom salamom čudne boje i nečim što bi trebalo da bude kačkavalj. „Jesam vam ja pričao što sam bio šampion stare Jugoslavije u karate?“ „Jesi“, stiže brz odgovor od Vojvode. „Kad?“ „Onomad… I jedno deset puta pre toga.“ „E, jebaga?“
„Jebaga, ne jebaga, tako ti je. Ako misliš da nas opet daviš s tu priču, odma’ će si idemo.“ „Dobro, be, Vojvodo, nemo’ si na kraj srce… Eve, zamezi malo. Ovo je najbolja salama, nema gu po dragstori. Ima samo kod Bata Đuru… Kompenzovao sam to s jednog dužnika.“ „Čime se bavi taj dužnik? Ima privatnu kafileriju?“ „Šta ti je to?“ „Kafilerija? Mesto gde se dovode ulovljeni kučići da se od njih napravi evo ovakva salama…“ Ne obraćajući pažnju na ovu Vojvodinu gastronomsku opasku, Đura počinje da prebira po poluispražnjenim flašama koje su bile na stolu. „’Oćete rakiju?“, pita nas. „Nemaš pivo?“, pitam ja njega. „To li ti je alkohol? Cepni si jednu rakijičku, da proplakneš crevca. Jesi Srbin ili nisi?“ „E, da ga jebem… Izgleda da se večeras pripadnost Narodu Nebeskom dokazuje jedino kroz alkoholizam i piromaniju.“ „Ima neka votka, ako ’oćete… To je jedino što mogu pijem sem rakiju. Rusi su naša braća!“, kaže Bata Đura i odlazi do kuhinje. Vraća se nazad i stavlja neotvorenu flašu votke pred nas. Eto ti dileme. Čime da se dotepamo noćas? Stuplja i ja se odlučujemo za votku, dok je Vojvoda rešio da rizikuje sa rakijom. Bata Đura, kao i uvek, hvali na sav glas „domaću prepečenicu“, koju sipa u duguljaste čaše za tekilu. „Probaj rakijičku, Vojvodo. Nije mnogo jaka, 23 grada. Kupio sam je kod dedu. „Kakvog dedu?“ „Pa onog istog što redovno kupujem od njega.“ „A, to? Dobro onda.“ Kucamo se i nazdravljamo. Na velikom ekranu ispred nas šetaju naizmenično slike zapaljenih džamija i zapaljenih crkava. Izgleda ironično.
Ispašće da se dve različite religije mogu sjediniti samo vatrom… Naginjem se ka Vojvodi i zavereničkim glasom mu šapućem: „Da znaš samo da taj deda što Bata Đura od njega kupuje vino i rakiju uopšte nema vinograd…“ Vojvoda se kao malo zagrcnu, ali iskapi čašu do kraja. To smo učinili i mi sa votkom. Bata Đura je bio tipičan primer agresivnog srpskog domaćina, kod njega nije imalo trte-mrte. Ili ćeš da piješ na eks, ili ćeš biti prokažen kao izdajnik Srpstva i pička od čoveka. Kada nam je nasuo novu turu, on svečanim glasom reče: „Da su živa deca! I naša i dušmanska!“ Vojvoda ne bi bio to što jeste kad ne bi imao svoje verziju zdravice: „Da su žive jetre, naše i dušmanske!“ Đura se prvo malo mrštio zbog toga što mu Vojvoda neprikladno prekida izliv empatije i hrišćanskog milosrđa, a onda je počeo da se krsti, prilično nepravilno, i da nešto nerazgovetno mrmlja. Opet smo iskapili čaše i opet ih je on ekspresno napunio. Svaki put kad bi ispijao svoju rakiju, Đura je ponavljao onaj ritual sa kršćenjem i mrmljanjem, što je Vojvodu prilično nerviralo. Na kraju, negde kod pete čašice, pukao mu je film. „Slušaj, be, Bata Đuro…“, brecnuo se. „Sledeći put se ti samo prekrsti, a ja ću ti prebajem!“ „Kakvo, bre, bajanje?“, pobunio se ovaj. „Je l’ znaš ti da sam ja kršten još dok sam bio u kolevku?“ „Vojvodo, jebem ti mater“, oglasio se tada Stuplja. „Šta ga podevaš? Ima da nam priča do ujutro kako je najveći pravoslavac na Zemljinu kuglu.“ Bata Đura tada poskoči, izađe iz sobe i nestade u polumraku hodnika. Čekali smo ga neko vreme,
dobrih dvadeset minuta. Konačno se vratio, urlajući još sa ulaza: „Eve! Eve! Našo sam!“ Sa neskrivenim ponosom, stavio je pred nas sliku u kičastom ramu. Na njoj je bila naslikana mlada žena okruglog lica iznad kog je bio zlatni oreol, sa raširenim rukama i srcem na grudima koje je nekako gorelo. Iz njega, u svim pravcima pružali su se redovi LED dioda. Bata Đura je petljao nešto pri dnu rama i konačno pomerio preklopnik, diode su počele da svitkaju, naizmenično i u nekom bizarnom ritmu. „Kakvo je ovo svetogrđe?“, upitao sam zgrožen. „Nije to svetogrđe!“, pobuni se Đura. „To je ikona!“ „Čija ikona? Bogorodice iz Las Vegasa?“ „Nemaš ti pojma. Ovo je ikona od Bogorodicu Svetu Devu Mariju. Vidi se da nisi kršten! More, svi ste vi bezbožnici!“ „I ovo si, kao, kupio u crkvu?“ „Nego šta!“ „Ja sam iste takve vidô na buvljak…“, oglasi se tada Laza svojim polumrtvim glasom. „Sotir Ciganin ih prodaje dvesta dinara komad. „Ti nemoj da jedeš govna!“, izdra se Đura na njega, demonstrativno ustade, poljubi onu „ikonu“ i stavi je na vitrinu pored televizora. „Koliko ja znam, ovo što ti imaš nije pravoslavna ikona…“ „Otkud ti znaš šta je pravoslavna ikona?“ „Naša Bogorodica uvek mora u naručju da ima bebu Isusa… A na ovoj tvojoj ga nema.“ „Normalno da ga nema!“, javi se tad Vojvoda. „Otišô čovek na pivo. Dosadilo mu da gleda vas budale.“ „Ne mogu ja da se raspravljam sa vas…“, odmahnu Bata Đura rukom i prihvati se čaše sa rakijom. „Kad se krstite, tad će razgovaramo!“
Pošto smo time okončali ovu našu malu religioznu raspravu, nastavili smo da pijemo. Stvari su išle svojim tokom, Stuplja, Vojvoda i Đura su se raspravljali malo na temu patriotizma a malo na temu fudbala, Laza je kuntao uronjen u svoju fotelju, a ja sam zurio u ekran televizora. Na njemu su kosovske bogomolje i dalje gorele. Pitao sam se da li i Albanci koji su ih tako lako zapalili misle da je Bogorodica samo nevešto nacrtan lik, sa svetlećom lampicom umesto srca. Pitao sam se šta će činiti kada ih noću budu pohodili sveci da potraže nazad oči koje su im izgrebali noževima. Hoće li da vrište? Hoće li da polude, kao mnogi pre njih? Hoće li tražiti oproštaj od sile za koju su mislili da ne postoji? Onda je Bata Đura došao u onaj stadijum kada ga pogodi emocija. Tada je obično hteo da čuje malo muzike. „Ej, Vojvodo, ene ti ga tamo CD plejer… Pusti Tomicu da se proveselimo! Može ona: ’Dotakô sam dno života’.“ „Ih, što ti je to veselo…“ „Dobro, može onda ona od Šabana Šaulića, ’Dva galeba bela’.“ „Ono sa bacanje na stenu, dok vetar duva, a Šabanu opada kosa? Nema šanse.“ „Bre, što si ti neki sitničav čovek. Eve, će pustimo Radio Belami, oni sigurno sad piče neku srpsku muziku.“ Đura ustaje, prilazi rashodovanom muzičkom stubu i uključuje ga. Malo se muči da nađe stanicu jer mu je alkohol okamenio prste. Iz zvučnika se začu zanosni glas Harisa Džinovića. „Bata Đuro…“, zabrunda Laza iz svoje fotelje. „Jesi siguran da je ovo Belami?“ „Jesam, evo lepo kaže skala… Samo što… ovaj Haris nije Srbin!“ „Te ti pakost!“, jada se Stuplja.
„E pa, ne može to tako…“, gnevno će Đura. „Mi zapalismo džamiju, će ratujemo sa Šiptari, a oni, gle šta puštaju…“ Nesigurnim hodom, on odlazi do ugla sobe gde je telefon. Vrti nervozno brojčanik i iz trećeg puta dobija radio-stanicu. „Alo! Radio Belami? Može jedna muzička želja? Može? Dobro. Imate li ’Sprem’te se, sprem’te, četnici’? Nemate? A ’Istrule mi dunja u fioci’? Ni to? Nemate NIJEDNU četničku pesmu? Ma nemoj? A onog Turčina imate? Pizda vam materina izdajnička!“ Sledi pola minuta tišine u kojoj Bata Đura, poput Rodenovog Mislioca stoji kao smrznut, stežući masivnu telefonsku slušalicu. Konačno, Vojvoda se oglašava pitanjem. „Šta ti reče?“ „Otera me u pizdu materinu!“ Bata Đura ipak ne odustaje, vrti opet onaj isti broj. Konačno, nakon petog ili šestog pokušaja, uspeva da opet dobije vezu. Ovoga puta je odlučniji, urla u slušalicu: „Alo, radio… Ovde srpski dobrovoljci! Da ste odma’ pustili neku srpsku pesmu da ne dođemo da i vas zapalimo kô džamiju!“ Zatim uz tresak spušta slušalicu nazad u ležište i odlazi do muzičkog stuba. Vadi tri diska, već znam koja. Jedan je „best of“ Tome Zdravkovića (ili kako ga Vojvoda zove: „Pesme za veselje i razonodu“ ), drugi je kompilacija „Pesme Zvezdinog severa“, a treći, naravno, četničke pesme. Ubacuje CD u kućište i petlja nešto. Međutim, iz zvučnika dopire samo zujanje. „Šta da radimo?“, glas mu je pomalo očajan. „Neće plejer da zavrti disk.“ „Daj da ga malo properemo s rakiju!“, dolazi Stuplja na spasonosnu ideju.
Nisu oprali disk, bukvalno su ga udavili u rakiji. Trebalo im je pet minuta da ga obrišu. Konačno, Đura ga je ubacio u plejer i sa zvučnika se oglasila truba koja poziva sinove otadžbine u ljuti boj, to ga je prosto ozarilo, pa je oduševljeno uskliknuo: „Jesam ti reko? Rakijička je zakon! Bog da je poživi!“ Onda se vratio na svoje mesto, iskapio dozu i svima nasuo novu. Krenulo je razuzdano arlaukanje uz pratnju harmonike i basa. Međutim, problem je u tome što Bata Đura nema pojma da peva bilo koju četničku pesmu. Jebiga, ko će da uči sve te teške i komplikovane tekstove? Zato se njegovo „pevanje“ svodi na polumelodično mumlanje, povremeno ispresecano nekom rečima koje je prepoznao: „Mmmm… Četnici… Mmmmpf… Draža… Mumummmm… Bacajte bombe… Mmmmmmpf… Sunce slobode… Mmmm… Draža… Mmmmmmpfff… Četnici…“ Kada se baš iznervira, on lupi teškom šakom o sto i drekne: „Srbin sam si, nanče mu jebem!“ Trajalo je to neko vreme, a onda su zvučnici opet zanemeli. Đura je poskočio sa svoje stolice, prišao muzičkom stubu i počeo da psuje. „Jebem ti lebac! Ovo, be, riknulo!“ „Možda smo stavili previše rakiju?“, iščuđuje se Stuplja. „Aha…“, klimam glavom. „Ispašće da je ovo jedini CD plejer koji je riknô od ciroze.“ Bata Đuru je overa muzičkog stuba baš iznervirala. Prišao je stolu i nasuo malo rakije na dlan. „Bole me sinusi“, vrti glavom i mršti se. „Mora da ušmrkam malo rakiju…“ Šaku prinosi licu, a onda ušmrkava rakiju. Lice mu postaje crveno, a onda maltene modro, za trenutak mi se čini da će da ga udari srčka. To traje
nekih minut ili dva, a onda počinje da kija, glasno kao kad se čepa stoletni hrast. Na kraju, briše nos krpom kojom je dotad brisao ruke i seda nazad za sto. „Ete, tako…“, glas mu je spokojan. „’Oče neko da proba?“ Na moje iznenađenje, Stuplja uzima flašu sa rakijom. Kaže da takođe ima problema sa sinusima, pa i on ušmrkava malo. Gledam ga nakon što je to učinio, zacrveneo se i izbuljio, oči mu kô sarme. „Ej, ’oću i ja!“, čujem Vojvodu i ne mogu da verujem. Nakon što se i on urokao, posle dva minuta mučnog stenjanja, okreće se ka meni i kaže: „Jebote, Nikolo, mora i ti ovo da probaš! Bolje je od koku!“ „A ti si, kao, nekad šmrkao kokain?“ „Jesam! Onomad, na ispraćaj u Gornju Vrežinu! Priznajem, zapanjen sam. Prosto ne znam šta je sledeće. Da probamo rakiju intravenozno? Ja se ipak držim starog dobrog oralnog konzumiranja. Šta ću, još uvek me ne muče sinusi i manjak moždane mase. Nastavljamo da pijemo i priča tera dalje, u noć… Fudbal, Kosovo, pornići, Srpstvo, roštilj… Skačemo sa teme na temu nazdravljajući usput svemu i svačemu. U jednom trenutku, osećam neku utrnulost u udovima. A malo mi je otekao jezik. Kad bolje razmislim, i usne su mi utrnule… „Ej, Zlatni…“, gura me Stuplja laktom u rebra. „Šta, be, mi ovo pijemo?“ Okrećem flašu i gledam u etiketu. Lepo piše: BALTIĆ VOTKA „Ma to je isto kô baltik votka, samo bolje!“, upada Đura sa komentarom. „Pravi je jedan moj drugar s