vukojebini dolaze pravo u moj komšiluk i tu podižu svoje raskošne kućerine opasane visokim betonskim zidovima. Zatim, kada prestanu da se plaše autobusa i nauče gde da pređu ulicu, puni pohlepe i besa upadaju na fakultete, u kultne kafiće, predratne kafane, neprofitne organizacije ili političke stranke i tamo sa svojim saplemenicima prave klanove i saveze. Ubrzo ih vidiš kako piju espreso u bašti kafića u kojem si proveo pola života, kako organizuju tehno žurke na kojima puštaju narodnjake do zore ili kako na televiziji recituju rodoljubive stihove iz svoje tek izdate zbirke pesama, baš kao što to, između ostalog, čini i ovaj drčni lik koji večeras pije na naš račun. Bio sam gotovo rešen da ga išamaram zbog te sirove bahatosti kojom sebi krči put kroz život, meni pred nosom, prljajući svojim prisustvom moj rodni grad, ali me je, kao i uvek, Vojvoda preduhitrio postavivši Borku naizgled smisleno pitanje: „A zašto ti, bratiću, lepo ne pišeš rimovanu poeziju pa da te ceo svet razume?“ „Misliš nešto kao Šantić i Dučić?“ „Ma neee… Nešto u fazonu: Gajim svinje, pomalo i praci, ’Odi mala da ti dizam kraci…“ „Odvratno.“ „Odvratno? Pa, jeste… Svinje su stvarno grozne životinje. Dok ih ne serviraju uz kupus salatu i špricer. Tada su već super.“ „Nisam mislio na svinje, već na tvoje otvorene seksističke aluzije…“ „A, misliš na dizanje kraci?“ „Baš to.“ „Pa šta tu ima loše? Ko je vama pesnicima kriv što nikad ništa ne jebete?“ „Pa kako čovek da jebe kad je prezauzet odgonetanjem smisla života i nastanka
univerzuma?“, nadovezao sam se logičnim pitanjem. Vojvoda se tada zamislio kao da on pokušava da odgonetne smisao života i nastanak univerzuma. Na kraju je odgovorio u svom stilu: „I te su stvari kao važnije od pičke? Idi begaj…“ Dule Palilulac tvrdi pazar. Prva tura obećanog vinjaka nalazi se napolju u njegovim kolima, ali on još uvek ne želi da kutije unese u kafanu. Prvo želi da se dogovorimo. A to je zamoran proces u kom palilulski šaner pokazuje zadivljujuću veštinu pregovaranja. Trebalo je da ide u advokate ili političare, tamo bi napravio karijeru. Siki, koji sedi za istim stolom i učestvuje u ovim istorijskim pregovorima, cima svoju stomakliju na eks i unosi mu se u lice: „Sinko… Ja sam stara koska. Raspitaj se. Mene neće zajebeš. Ne može od govno da bude pita…“ „Čika Siki, ja tebe poštujem i uvažavam…“, kaže Dule oprezno i uvlakački. „Ali realno, deset procenata je sasvim poštena ponuda.“ „Sinko… Svi mi da seremo ukrug ovde, od toj nema ništa da bude. Ja ti nudim pet. A ti uzni ili ostavi.“ „Video sam kolika je gužva jutros, kladionica dobro šljaka, nikako ne možete da odete u bulu… A opet, niko neće da ti dâ vinjak po ovoj ceni.“ „Kradeni vinjak…“, ispravljam ga ja, „… po toj ceni.“ „Pa ni ovo što vi radite nije sto posto legalno“, ne da se on. „Legalnije je od onog što ti radiš svaki dan.“ „Slušaj, ja sam ovaj vinjak pošteno ukrao i…“
„Sinko…“, prekida ga Siki, „ja takvi pošteni lopovi s pošteno ukradenu robu srećem vazdan po ovu kafanu. Ako misliš da si jedini koji će mi danas ponudi kutije s vinjak po fabričku cenu, grdno si se zajebao. Ti si samo došô ovde prvi. Prema tome, il’ prihvati našu cenu, il’ si nosi taj tvoj vinjak na buvlju pijacu.“ Vidim, Dule popušta. I njemu je jasno da ne može da se zavrne jedan Kučkar. Naravno, neće iz prve da prizna, već se još malo nećka, prolazi minut ili dva i on maše rukom dvojici ortaka koji ga čekaju napolju, pored auta. „Utovaraj!“ Nedugo zatim šank Malog raja puni se velikim kutijama. Dule je ipak zadovoljan poslom, okreće se ka Sikiju i kaže: „Gazda, može jedno pivo na račun kuće?“ „Može dva“, odgovara Siki i zove kelnera. Bio je to drugi dan za prijavu takmičara. S obzirom na to da su se već prvog prijavila šestorica, trebale su nam još dve prijave pa da zaokružimo listu. Složili smo se da je najbolje da broj takmičara ne bude veći od osam, što zbog ekonomičnosti, što zbog sprečavanja eventualne gužve koja može da se izrodi u sve i svašta… Masovnu tuču, recimo. Kladionica je zaista šljakala dobro, iako spisak nije bio potpun. Mile Džibra i Sava Ljuštura već su bili favoriti. Glavni autsajder je, naravno, bio naš drug Borko Dileja, za koga je kvota bila najveća. Za divno čudo, našle su se budale koje su uložile lovu i na njega. Dok stojim u šanku i vadim flaše vinjaka iz kutija, čujem razgovor za stolom za prijave gde busiju imaju Tuljan i Vojvoda. „Žao mi je, ali po statutu takmičenja, pederima nije dozvoljeno da u njemu učestvuju.“
Skrećem pogled u tom pravcu i vidim mog ortaka kako razgovara sa omalenim ćelavcem srednjih godina. Prepoznajem odmah Žiku Bulju. A kako i ne bih? Da se ovde osnuje pederska republika, Žika bi bio prvi ministar. Nije valjda da i on hoće da se takmiči? To mu i nije loša ideja, u tarapani koja će da nastupi sutra kad krene četvrtfinale može lako da pronađe neku srodnu dušu da mu izbuši dupe. Prilazim Vojvodi, podižem ga sa stolice i odvodim u stranu do ulaza u klozet, gde se oseća smrad amonijaka i nečeg što truli vekovima. „Po kakvom statutu?“, pitam ga. „Onom koji sam ja doneo jutros.“ „Je li? A gde ti je taj statut?“ „Zaboravio sam ga kući…“ „Pa kako onda…“ „Lepo! Ja upisujem takmičari i sigurno neću među svi ovi pošteni domaćini ljudi da ubacim jednog dupekoljača.“ „Pa dobro, kakve veze ima to što je čovek homoseksualac?“ „Nije on homoseksualac! On je matora pederčina!“ „Šta te zabole za to? Bitno je da ekipa bude što raznovrsnija.“ „Šta? Da nećeš možda i sidu među takmičari?“ „Ajde, ne lupaj, ’leba ti…“ Ne stižem da izgovorim ovu rečenicu do kraja, Žika Bulja se oglašava svojim tanušnim sopranom. „Mali… Vidim da ima mnogo frustracije u tebi“, kaže on Vojvodi. „Da nisi ti možda jedan od naših?“ Vojvodina faca menja boju iz jarkocrvene u krečbelu. Kreće ka Žiki i počinje da urla: „Marš napolje! Marš u pičku materinu, sve ti jebem pedersko! Vidim li te još jednom ovde, ima da ti nabijem bejzbol palicu u bulju!“
„Bolje nemoj!“, dobacuje neko od alkosa za šankom. „Možda mu se svidi!“ Žika, zbunjen, uzmiče ka vratima, jer Vojvoda peni kao pobesneli pitbul. Grabim Vojvodu za kragnu teksas jakne i povlačim ga nazad. Počinje da se batrga i breca, ali držim ga dovoljno čvrsto da ne može da se otme i napravi neko sranje. Dok se bukvalno rvem s njim, okrećem glavu ka pederu koji nas zgranuto gleda. „Šta bleneš, moronu?! Beži odavde, pizda ti materina!“ Žika okreće svoje negovano pedersko dupence i zavidnom brzinom izleće iz Malog raja praćen grohotom pijane publike. „Što me nisi pustio da mu nadujem pičku?!“, urla Vojvoda na mene. „Zato što hoću da za vreme takmičenja budeš ovde, a ne u istražnom.“ „E, baš ti fala što tol’ko brineš za mene. Car si.“ „Ne seri, nego nastavi da radiš svoj posao…“ „I ’oću! Pod uslovom da me ne ometaju raznorazni borci za prava pedera.“ Pola sata kasnije sve flaše vinjaka bile su izvađene iz kutija i poređane na kičastu stalažu iza šanka. Bio je to veličanstven prizor, lep u svojoj primitivnoj raskoši. Bacio sam pogled do Vojvodinog stola za prijavu da vidim šta se događa i tamo spazio još jedno poznato lice. Rufi je svirao ritam gitaru u bendu Kraš ekspres, koji je ime dobio po pevačevom omiljenom napitku iz detinjstva. Jedino su im pesme bile gluplje od imena grupe. Svojevremeno je radio kao dispečer u SUP-u i tu svoju karijeru krunisao ne baš prijatnim, ali u gradu veoma čuvenim incidentom. U Medoševcu, odmah do vojnog aerodroma, nalazi se legendarna kafana Stjuardesa. Tamo su uvek zalazili sumnjivi likovi, šljam sa pedigreom, a
društvo su im pravili padobranci iz čuvene 63. brigade, čije je boravište bilo praktično u komšiluku. S vremena na vreme, dolazilo bi do čarki između meštana i pripadnika te najelitnije ekipe specijalaca koje bi se neretko završavale masovnim tučama. Jedne večeri, kada je bila Rufijeva smena, desio se sličan hepening i on je, kao revnosni službenik narodne milicije, uputio patrolu pravo u Stjuardesu a da im prethodno nije rekao ko se to sa kim bije. Sad, zamislite situaciju u kojoj zajebani Medoševčani kidišu na još zajebanije pripadnike 63. padobranske, sevaju pesnice, flaše i inventar kafane, i usred celog tog cirkusa upadaju dva kera uz tradicionalni jurišni poklik: „Stoj! Milicija!“ Logično, Medoševčani ne vole padobrance, a ni padobranci ne mirišu mnogo Medoševčane, međutim, i jedni i drugi iz dna duše mrze jedan drugi soj. Kljunove. Dakle, momci su tada prestali da ubijaju boga jedni u drugima, već su udruženim snagama krenuli na dva murijaša i toliko ih uneredili od batina da su obojica završili na ortopediji. Pošto u tom slučaju sve ide po starom sistemu „vuk pojeo magarca“, kola su se slomila na Rufiju, koji je suspendovan i prebačen u vatrogasce. Otada baš nije mnogo psihički stabilan jer su ga tamo navukli na šljivovicu, pa je te probleme lečio svirkom u pomenutom bendu. Znao je da usred svirke skine gitaru i skoči u publiku da se izmariše s nekim. Kad su ga posle pitali zašto to čini, rekao je da je to video od Sida Višiza. Takođe je voleo da napada članove benda, naročito bubnjara, kome je jednom prilikom razbio nos jer je ispao iz ritma. Mislio sam da se smirio, ali me je svojim pojavljivanjem večeras demantovao.
On je bio sedmi prijavljeni učesnik, tako da nam je falio samo još jedan pa da popunimo ekipu. Međutim, prošlo je nekoliko sati i niko se nije pojavio. Nervozno sam cedio svoj jedanaesti vinjak i zurio u masivni sat na zidu koji je otkucavao jedan posle ponoći. Sedeo sam sa Sikijem za jednim stolom u uglu, matori mi je pričao neke stvari o ribolovu i slušao sam ga na jedno uvo. Otprilike u trenutku kada je Kučkar objašnjavao koja vrsta soma se hvata na živi mamac, Vojvoda mi je prišao i diskretno promrmljao: „Imamo osmog takmičara.“ „Stvarno? Eto, sad možeš da kompletiraš spisak.“ „Mislim da neće moći.“ „Zašto? Da nije opet neki peder?“ „Nije.“ „Pa šta je onda?“ „Okreni se i pogledaj. Sve će ti bude jasno.“ Okrenuo sam se. Malj za tucanje kamena ošinuo me je direktno u čelo. Bila je od glave do pete obučena u crno. Crne martinke, crne uske farmerice, crna tunika, crna rokerica… Ispod tunike se nazirala vojna majica u maskirnim bojama. Duga kosa bila joj je vezana u rep i padala niz leđa. Plavi pramen, njen osobeni znak, i tako je bio veoma uočljiv. O ramenu joj je visio malecni crni rančić. Stajala je u polumraku birtije i delovala je nestvarno. Krhka figura u izmaglici od duvanskog dima. „Kiki…“, promrmljao sam. „Aha“, cinično frknu Vojvoda. „I ona bi da pije vinjak za džabe.“ „Idi joj kaži da ne može da učestvuje.“ „A na osnovu čega to jedno žensko ne može da učestvuje u takmičenje?“ „Na osnovu statuta.“
„Kog statuta?“ „Onog koji si napisao jutros i zaboravio ga kući. Idi joj kaži da se tornja odavde…“ Vojvoda odlazi bez reči do stola za prijave. Ja uzimam čašu sa vinjakom i trzam je na eks. Osećam se kao mali dečak uhvaćen u krađi jabuka. Usne mi trnu a stomak se grči. Podižem ruku i zovem turu za mene i Sikija. Vojvoda se vraća u trenutku kada kelner stavlja novu čašu vinjaka ispred mene. „Šta je bilo?“, pitam ga nervozno. „Ništa.“ „Kako ništa?“ „Hoće da razgovara sa tobom.“ „Aha…“ Ustajem lagano, okrećem se i krećem ka stolu za prijavu. Napinjem se da budem kul a verovatno izgledam kao jadnik. Zastajem na par koraka ispred nje. Čujem poznati glas: „Tvoj ortak mi kaže da ne mogu da se prijavim.“ „Lepo ti je rekao.“ „Kaže da ti to ne dozvoljavaš.“ „Uh… I to je lepo rekao.“ „Dakle, on je tu da lepo priča, a ti da mudruješ?“ „Tako nekako.“ Napravila je lagani poluokret na petama martinki kao vojnik koji napušta mrtvu stražu. Odšetala je do izlaza iz kafane. Pratio sam je. Zastala je na stepenicama, ispred izlaza. Gledala me je isto onako kako me je gledala one večeri kad smo listali njenu svesku sa stripovima. Samo joj je glas bio drugačiji. „Hoću objašnjenje.“ „Nema ga.“ „Mora da ga ima. Nisam ovo očekivala od tebe.“
„Ne znam šta da ti kažem… Jednostavno… Ne mogu da ti dozvolim da učestvuješ na takmičenju.“ „Zašto?“ „Zato što ti ovde, jednostavno, nije mesto.“ „A šta si mi ti pa da određuješ gde mi je mesto, a? Otac? Stariji brat?“ „Kiki, molim te, pokušaj da skapiraš… Ne želim da te vidim kako se s matorim alkosima i propalim slučajevima takmičiš u ispijanju vinjaka do besvesti.“ „Kog boli kurac šta ti možeš ili ne možeš? Ja hoću da to uradim i tačka.“ „Zašto?“ „Zašto?“, usne su joj se razvukle u podrugljivi osmeh. „Zbog kinte, jebote. Zato što mi treba kinta.“ „I ne vidiš bolji način da je zaradiš?“ „Ne. Jer, znaš… Ne mogu da se vucaram s matorcima za kintu, ne mogu da se trpam s dizelašima za kintu, ne mogu da pevam narodnjake za kintu, ali mogu da pijem za kintu. Kapiraš li sad?“ „O… Pa, to je… neviđeno glupo.“ „Ne, to je prirodno. Normalno. To sam ja.“ Vetar je šumio u Čairskom parku iza nje. „Ne, Kiki…“, glas mi je bio tvrd, nisam imao pojma zašto. „To nisi ti. To je… nešto… što imaš u sebi. Jesi li se ikad zapitala zašto se toliko satireš od pića?“ „Ti bi da se radije satirem od kurca?“ „Nisam to rekao.“ „Ali si pomislio. Svi ste vi isti.“ „Vidi… Ne želim da te povredim…“ „I da hoćeš, ne možeš.“ U njenom glasuje bilo dovoljno ponosa i dovoljno očaja, a onda je dodala staloženo i ravno: „Ja sam sama, svoja, slobodna.“ „Ne…“, prekinuo sam je u pola rečenice i na neki suludi način osetio da tačno zna šta ću joj reći. „Ti si usamljena, ničija i izgubljena. Zato sve to radiš sebi.“
Zurila je u mene poluotvorenih usta, gledao sam u zemlju dok sam ovo govorio, i pogled mi je još bio prikovan za vrh mojih starki. „Nikola…“, promrmljala je. „Znaš šta…?“ Podigao sam pogled. Oči su joj bile dva crna bisera. „Šta?“, upitao sam oprezno. „Mislila sam da si ti okej momak. U stvari si neviđena pederčina. Mislila sam da si ortak, u stvari si pička. I na kraju… Mislila sam da si muško, a ti si slabić.“ „Stvarno sve to misliš?“ „Da.“ „U redu onda.“ Zurila je iščekujući nešto, verovatno da pobesnim, da je napičkaram ili joj zavalim šamarčinu. Osećao sam kako je moja odglumljena mirnoća neopisivo iritira. Grizla je donju usnu trudeći se da joj pogled ostane uperen pravo u mene. Njene oči, koje kao da nikad nisu pustile suzu, sijale su u mraku poput dve zvezde. Napravila je korak unazad, kao da hoće da se pomeri od nevidljive granice koju smo između sebe upisali večeras. Još malo me gledala zbunjena i tužna istovremeno, a onda se lagano okrenula i otišla u pravcu Čaira. Dugi rep njene crne kose pomerao se levo i desno poput klatna, jedna duga zlatna nit bila je zapletena u njemu. Svaki korak u kabastim martinkama odjekivao je u noći poput kuckanja kiše o glatko prozorsko staklo, poput otkucaja starog časovnika… Tik… Tik… Tik… Ostao sam još malo da stojim tako, zagledan u njenu malu figuru koju guta tama Čairskog parka. Neki hladni vetar počeo je da duva jače niz pustu ulicu, a meni je došlo da kao Lijam Galager zapevam: …and so Sally can wait
she knows it’s too late as we’re walking on by her soul slides away Da, Lijamova Seli će možda sačekati svog dripca u plavo-belom dresu Sitija, kad ispije pintu točenog i ispuši poslednju cigaretu, kada se u ponoć u Mančesteru zatvore svi pabovi, doći će joj, makar u snovima, da joj promeni život i napravi puno sitne dece. Ali Kiki nema srce mekano kao da je od marcipana i nije razmažena bogataška ćerka što žudi za celuloidnim prinčevima i životom iz TV reklame. Kiki je ničija, neljubljena, nedokučiva… Sada, najdalje i najbliže, više nego što će mi to ikada biti. I ja treba da pružim ruku ili kažem nešto, ali ne mogu. Nema pokreta i nema reći. but don’t look back in anger Ne, nije se osvrnula. i heard you say… I to je nekako bilo u redu. Kada sam sutradan oko podneva u Malom raju zatekao gomilu sveta kako se tiska oko ulaza, bio sam prilično iznenađen. Očekivao sam da takmičenje izazove publicitet, ali ne ovoliki i ne ovakav. Neke njuške koje sam tu zatekao ni u kom slučaju nisu se uklapale u alkoholičarsko-uličarski imidž celog događaja. To mi je bilo sumnjivo, ali sumnje sam ostavio na ulazu. Čim sam se obreo u birtiji već spremnoj da primi takmičare, navijače i ostalu bagru, Vojvoda me je obradovao vešću da se osmi takmičar prijavio pre nekoliko minuta. „Pa gde je?“, upitao sam nepoverljivo. „Eno ga dole, u ugao.“
Bacio sam pogled u tom pravcu i za stolom u uglu spazio visokog tipa čudne raščupane kose kako cedi pivarku od sabajle. Ispod šarene zelenožute trenerke na kojoj je pisalo Jamaica nosio je dres koji sam odmah prepoznao. Crveno i crno, roso-neri, Milan. Samo mi je on falio. Zvali su ga Mali Milanče zbog toga što je bio sve samo ne mali. Živeo je na Panteleju, nekoliko ulica od mene, večiti student filozofije čije su opsesije bile balavice, fudbal i ispijanje alkohola. Hiljadu puta sam ga video kako pije, međutim nikad ga nisam video pijanog. To mu je obećavalo dobru prođu, makar u polufinale takmičenja. Podigao sam ruku u znak pozdrava, a on mi je uzvratio podigavši pivsku flašu. Pored šanka Siki je namontirao veliku školsku tablu maznutu sa otpada. Na njoj su bili ispisani parovi četvrtfinala: MILE DŽIBRA – SAVA LJUŠTURA MIKI SVINJA – BORKO DILEJA RUFI PSI HIĆ – ROĆKO POŠTAR MALI MILANČE – ZDRAVKO IZELICA Nazirao se žestok okršaj, naročito kada je u pitanju prvi par. Radilo se o dva iskusna udarača. Kladioničari, koji su već uplaćivali kintu kod Tuljana na improvizovanom šalteru, cenili su da će Miki Svinja da obriše patos plačljivim poetom Borkom, a da Roćko Poštar ima blagu prednost u odnosu na živčanog Rufija. Milančeta niko nije poznavao, pa su svi tipovali na Zdravka Izelicu kao predstavnika lokalaca sa Čaira. Njegov kum je čak založio svoj ribolovački pribor ne bi li uplatio što veću sumu. Derbi dana bio je ipak duel iskusnih
pijanaca: Save Ljušture i Mileta Džibre, to mu dođe kao sudar titana, derbi kola. Negde oko pola jedan Siki je otvorio vrata kafane i rulja se stuštila unutra. Vrlo brzo lokal se ispunio najraznovrsnijim gostima. Od okorelih krimosa i alkosa, preko pandura u penziji i golubara na odmoru, sve do večitih studenata i tunjavih štrebera. Vojvoda je glasno prokomentarisao: „Jebote, pa ovo je pravi sajam na budale!“ Za šankom sam prekratio dupli vinjak i srknuo malo kafe. Rulja se gurala oko stola za klađenje dok je Tuljan, netipično strpljivo za njega, primao opklade i uzimao kintu. Siki je, kao general koji posmatra bojno polje, sa one strane šanka merkao svaki kutak lokala ne bi li intervenisao ako se desi nešto nepredviđeno. Negde oko pola dva pojavio se i Borko Dileja, vodeći za ruku dve balavice. Verovatno je tako zamišljao dolazak u „velikom stilu“. Prvo je prišao da se pozdravi sa mnom, nakon što me je upoznavao sa te dve namiguše, koje, ruku na srce, i nisu bile nešto. Upitao sam ga diskretno: „Je li, Borko… A ko su ti ove ribe?“ „To su moje muze…“ „Muze?“ „Da.“ „Ma znaš, bre…“, ubacio se tad Vojvoda koji je bio u blizini, „to su one ribe kojima pesnici pišu pesme, a drugi ih jebu.“ Borko se nadureno povukao do stola za kojim ga je čekao njegov takmac Miki Svinja. Kada je stao naspram njega i skinuo kaput, debelo govedo je samo prezrivo frknulo iskazujući tako svoju nadmoć. Miki Svinja je dobio ovaj fini nadimak prevashodno zbog svog karaktera koji je bio…
svinjski. Bio je na glasu kao lik koji bi rođenu majku prodao za pola kila zidarske salame. Tu i tamo bi mu neko ispeglao rebra zbog krađe ili prejebotine, ali on je spadao u ljude pokvarene u samoj srži karaktera, tako da ga bilo kakve i bilo kolike batine nikad ničemu nisu naučile. Od njih je postajao samo malo tvrđi i malo veća svinja. Tačno u 14.00 Siki Kučkar je lupio dvaput u metalno zvono maznuto iz obližnje osnovne škole i tako označio početak Prvog svesrpskog takmičenja u ispijanju vinjaka. Pravila su bila jednostavna. Za svakim stolom stajala su po dva iskusna alkosa koje je delegirao organizator. Njihova zaduženja su bila prosta. Prvi (onaj kome su se manje tresle ruke) sipao bi takmičarima vinjak trudeći se da svakom sipa podjednako, a drugi bi udarao recke u mali tefter, trudeći se da ne zabušava. Pobednik bi, naravno, bio onaj takmičar koji popije više čašica. Prosta stvar. Početak, iako obeležen grajom već dobrano pripite mase koja je glasno bodrila favorite, nije doneo ništa posebno zanimljivo jer su se takmičari tek „zagrevali“ prvim vinjacima. Sedeo sam na kraju šanka i ispijao piće. Prišao mi je Vojvoda i prokomentarisao cinično: „Kako gi ljuštiš, ti vinjaci, mogo si se i ti prijaviš na takmičenje.“ „Aha…“, promrmljao sam odsutno. Mislio sam o Kiki. O tome kako sam je sinoć oterao odavde. O načinu na koji je otišla. O onome šta je rekla. O njenom dugom repu crne kose. O šarenim stripovima u maloj svesci sa kožnim koricama. Neka čudna praznina mi se otvorila u grudima. A ja sam, budala, mislio da mogu da je popunim ako popijem dovoljno pića.
Iz mrtvila me je trgnuo Siki. „Sinko!“, dreknuo je. „Ajd izađi napolje. Čekaju te neki ljudi.“ „Koji ljudi?“ „S televiziju.“ „S kakve, bre, televizije?“ „S onu državnu. Iz Beograd. ’Oće da im daš izjavu.“ „Izjavu? U vezi s čim?“ „U vezi s takmičenje.“ „Pa što ti ne ideš da im daš tu izjavu? Ti si gazda.“ „Sinko, ne mo’ sereš klanfe… Gde ću ja ovakav štrokav i nikakav da dajem izjavu za Dnevnik? Ti si mlad, lep i pametan, dušu si dao za slikanje sas kameru. Ajde… Vuči dupe napolje.“ Slegnuo sam ramenima i krenuo ka izlazu. Čuo sam Vojvodu kako viče za mnom. „Zlatni, čekaj mene! ’Oću se i ja slikam za Dnevnik!“ Ekipa sa nacionalne televizije čekala nas je odmah ispred ulaza, na trotoaru. Novinarka u kratkoj suknji, plavuša dugih nogu i lica ozbiljnog kao da prenosi komemoraciju povodom smrti nekog od očeva nacije, krenula je na mene onim mikrofonom kao da hoće da me natera da ga progutam. Pratio ju je kamerman nanišanivši nas objektivom kao snajperom. „Jeste li vi organizovali ovaj događaj?“, upitala je žustro, njene tanke crvene usne jedva da su se micale dok je izgovarala reći. „Jesmo“, priznao sam. „A zašto?“ „Molim?“ „Zašto ste ovo organizovali?“ „Ne razumem pitanje.“
„Takmičenje u ispijanju vinjaka. Kakav je njegov značaj? Kako će unaprediti lokalnu zajednicu? Kakav je njegov uticaj na društvo uopšte?“ Zurio sam prvo u nju, pa u onaj objektiv kamere kao u oko Velikog Brata. Je l’ hoće da joj odgovorim na sva ova pitanja odjednom ili samo želi da me zbuni? Pošto nisam znao šta tačno da joj kažem, rešio sam da malo dobijem na vremenu. Mislio sam da ću to najbolje učiniti ako se pravim pametan. „Svi znamo da je boks plemenita veština, je l’ tako?“, uzvratio sam na masu glupih pitanja još jednim takvim. „Znate ono: dva bilmeza uđu u ring i lupaju se pesnicama u tikve dok jedan od njih ne poljubi patos. Pucaju arkade i vilice, lipti krv na sve strane, publika urla i psuje majku… Prava sportska atmosfera… Eto, kao što je i boks plemenita veština tako je i vinjak plemenito piće. Nije preterano jak, samo 19 gradi, pakuje se u fine boce, koristi se kao sastojak u koktelima, ima ga kako u ekskluzivnim kafićima tako i u najgorim rupama, piju ga svi, i muškarci i žene, i sirotinja i bogatuni, i staro i mlado… A posebno bih istakao da su generacije alkosa odrasle uz njega… Znate… Kao uz eurokrem…“ „Eurokrem?“ Tada sam shvatio da sam se zajebao. U glavi je već počela da mi se vrti reklama u kojoj kamera lagano ulazi u neku zapuštenu birtiju iz čije unutrašnjosti trešti neki Sinanov evergrin. Kroz maglu od duvanskog dima i otrovnih isparenja sa škare, vire zgužvane face lokalnih alkosa, a svaki od njih drži čašu vinjaka u ruci. U tom trenutku u kadar uleće euforična pijandura i uz širok bezubi osmeh radosno kliče: Za generaciju koja raste! Užasno.
Međutim, Vojvoda se tu upliće u nameri da spase ovaj razgovor: „Nikola u stvari hoće da kaže da mi želimo da utičemo na mlade.“ „Kako mislite da će sve ovo da utiče na omladinu?“, uporna je novinarka. „Pa u tome je poenta. Mi ovde hoćemo da pošaljemo poruku omladini…“ „Kakvu poruku? Da se odaju alkoholizmu?“ „Ma ne. Baš naprotiv! Mi ovim takmičenjem hoćemo da kažemo mladima: ako preterujete u piću, postaćete isti kao ova fukara unutra…“ Novinarka je ćutala nekoliko dugih sekundi, zatim vratila mikrofon nazad i značajno rekla: „Aha…“ Osetio sam se kao klinac uhvaćen u obližnjem dragstoru kako krade čokoladice. „U redu, gospodo. To bi bilo sve. Hvala vam na saradnji.“ Njeni zaslepljujuće beli zubi blesnuli su kad nam je uputila službeni televizijski osmeh. Spakovala je mikrofon u torbu na ramenu, a zatim su ona i njen kolega napravili nalevo krug i odšetali niz ulicu, ostavljajući nas na ulazu u Mali raj, nedorečene i zbunjene. Vojvoda je tada rešio da opet progovori i, kao po običaju, nije rekao ništa pametno. „Je li, priki…“, promrmljao je zbunjeno. „Je l’ ovo znači da će budemo na Dnevnik?“ „Aha“, klimnuo sam glavom. „I to u crnu hroniku.“ Bilo je tačno šest sati po podne kada je Borko Dileja ustao sa stolice i počeo nerazgovetno da recituje stihove neke svoje pesme. Pokušao sam da pohvatam neku od tih isprekidanih mudrih misli, ali mi nije išlo.
„O, gordosti… Hoćeš li dati prolećni dan?“ Miki Svinja, i sam prilično načet alkoholom, na jedvite jade je podigao glavu i začuđeno ga pogledao. „Student… Koj’ ti je kurac?“ Borko Dileja je razrogačio i inače buljave oči i nastavio još teatralnije: „Eh, da mi je jedna reč… Suštastvenosti naša, kuda vodiš ove samrtne čase?“ „Ovaj je gotov…“, reče mi Vojvoda. „Kaži sudijama da proglase Mikita Svinju za pobednika.“ „Što?“, pobunio sam se. „Pa vidiš da je Borko još na nogama.“ „Pa na nogama jeste… Ali mu je mozak otišô u aut. Ispada da ga je Miki Svinja pobedio tehničkim nokautom.“ „Ako Borko nastavi da loče, znači da je još u igri. Nemoj unapred da ga otpisuješ.“ „Je l’ ti to navijaš za ovog debila?“ „Jok. Samo hoću da se radi po pravilima.“ „Po ta tvoja pravila, ovog bi trebali da vode u hitnu pomoć na ispiranje i glukozu.“ Borko se, ipak, držao. S nogu je trgnuo još jedan vinjak i nastavio da bulazni. Mikiju Svinji to baš nije bilo pravo jer je jamačno očekivao da će lakše pobediti nadobudnog poetu. Namrštio se i eksirao svoj vinjak. Borko je nastavljao sa recitovanjem potpuno nesvestan vremena i prostora. „Čašu ovu dižem… U ime svih krvavih filadendrona… U vrtovima rajskim… Gde moja duša napaćena ishodište traži… Ishodište praiskona kosovskoga!“ „Uuuuu, jebote!“, oduševljeno kliče Vojvoda iza mene. „Ovo ko kad su nam u osnovnu dovodili pesnika i guslara da ih slušamo u fiskulturnu salu! Samo još luđe!“
„Let je Ikarov… Tugo moja tužna… Jedino što nam preostaje…“, zaključio je Borko i oborio još jedno vinjače. I dalje je stajao, što je Mikija prilično nerviralo. „Sedi, be, dole, student…“, mrmljao je debeli mučeći se s novom čašicom. „Nije ti ovo fakultet… I onaj amfi… amfo… amfotetar!“ Borko je prihvatio ponovo napunjenu čašu i podigao je nazdravljajući: „Ova čaša vina ruj noga…“ A onda se ukočio. Kao da ga je neka zla veštica vradžbinom pretvorila u kameni kip. Stajao je tako par sekundi, pogleda staklastog i lica čiji je izraz odavao popriličnu količinu zbunjenosti. „Ova čaša!“, dreknuo je još jednom. „O… O… 0…“ „Oho-ho…“, zlobno se kliberio Vojvoda. „Tol’ko mu beše. Sad će poljubi patos.“ Borko se ipak držao, stezao je čvrsto onu čašicu vinjaka kao jedinu preostalu sponu sa svetom oko sebe i pokušavao da dovrši započeti stih: „O… Oooooo… Ooo…“ A onda je pao unazad, kao klada. Da ga jedan gost nije pridržao, razbio bi glavu o radijator. One dve šmizle s kojima je došao pritrčale su i pokušale da ga podignu. Nekako su ga odvukle do šanka, gde ga je Kučkar polio bokalom hladne vode. „Šta je, student?“, upitao ga je zajedljivo. „Neće slonče u lonče, a?“ Miki Svinja je bio toliko pijan da nije mogao ni da likuje kad ga je sudija proglasio pobednikom. Samo je tiho promrmljao: „Jebem mu sve studentsko… Ubio sam se ko govedo.“ Tako je Borko okončao svoj nastup na takmičenju i, žargonom fudbalskog komentatora rečeno, izborio častan poraz.
Na ostala tri stola i dalje se vodila ogorčena borba. Mile Džibra i Sava Ljuštura opušteno su ćaskali trseći vinjake, Rufi je nešto urlao na Roćka Poštara, koji je blago nasmejan klimao glavom i ispijao vinjake. Najveća gužva bila je oko stola za kojim su sedeli Mali Milanče i Zdravko Izelica. Suprotno svim predviđanjima, Milanče je izgleda bio u blagoj prednosti. Sedeo je zavaljen u stolicu, cevčio svoje vinjake sa neobičnim entuzijazmom i razgovarao sa radoznalcima okupljenim oko njega. Njegov takmac Zdravko Izelica nije bio toliko raspoložen, s obzirom na to da mu je postajalo jasno da se baš njemu zalomio najtvrđi orah. Izelica je likom i delom podsećao na matorog pacova i bio poznat po tome što je mogao sam da pocepa litar domaće za doručak. Iako je nedavno prevalio četrdesetu, izgledao je kao da ima šezdeset godina. Koža mu je bila tamna, gotovo crna, i smrdela je na duvanski dim i beli luk, oči sitne, sa ogromnim podočnjacima, a kosa proređena i prošarana sedim vlasima. S obzirom na telesnu konstituciju, mogao je neverovatno mnogo da pojede. Kažu da je jednom prilikom, za neku proslavu Prvog maja, slistio čitavo prase, otad je i vlasnik upečatljivog nadimka. Za razliku od većine totalnih gubitnika koji su trulili u Malom raju, on je bio prilično situiran. Pre petnaestak godina država je od njega otkupila par njiva da na njima izgradi neku propalu fabriku. Od te love Zdravko je kupio tri lokala i nadalje živeo od rente. Imali smo, dakle, prvog polufinalistu, koji se tog mesta dokopao neočekivano teško. Dok je primao čestitke, Miki Svinja se klatio kao rasklimatani saobraćajni znak na vetru. Za to vreme, Borka su potovarili u taksi koji ga je odvezao u nepoznatom pravcu.
Neko je pozvao i muzikante, tako da su pola sata kasnije u Mali raj upali Cigani predvođeni legendarnim violinistom Jaškom i podigli atmosferu do usijanja. Alkohol se točio u potocima, a Siki je samo stajao za šankom i trljao ruke. S vremena na vreme pozvao bi svoju ženu kod kuće da proveri da li je nahranila kučiće: „Rekao sam ti da im staviš B proteine, a ne one druge! Je l’ znaš ti azbuku? Posle A ide B, pizda ti materina! Za koji kurac sam te slao u večernju školu?!“ Prvi dan takmičenja se otegao, da čovek ne poveruje koliko ljudi mogu da popiju. Pošto nije bilo nikakvih vremenskih ograničenja, takmičari su gustirali pića bez žurbe. To je u neku ruku i odgovaralo Sikiju i Tuljanu jer im je kafana sve to vreme bila puna a Jaško i ekipa su svojim kafanskim standardima terali prisutne da loču do iznemoglosti. Učinilo mi se u jednom trenutku da se pravo takmičenje u ispijanju vinjaka događa za šankom i drugim stolovima, a ne tamo gde su bili takmičari. Na kraju se i to desilo. Negde oko pola devet nestalo nam je vinjaka. Siki se nije mnogo potresao zbog toga, već je odmah telefonirao Duletu Palilulcu. „Alo? Je l’ to Palilula? Zovem iz civilizaciju. Dušane, treba mi još vinjak… Da. Popilo se. Ne veruješ? Pa spusti se odozgo iz tu tvoju zabit pa se sam uveri. I ponesi mi još koji karton. Molim? Ne kurton! Karton! S vinjaci, soklendžo! Kol’ko? Sve što imaš. Aj’ zdravo…“ Dule Paliluac je bio vrlo ažuran, kao i obično kada je živa lova u pitanju. Pojavio se u Malom raju za nepunih pola sata. Vojvoda, prilično pripit, startovao ga je već na ulazu i počeo sa smaračinom.
„Bre, što si brz, Dule. Kako si došô? Autom?“ „Ma jok. Ringišpilom!“ „E, baš si duhovit… Sa’ ću te odobrovoljim s jednu pesmu… Evo ga Jaško Ciganin s ovi njegovi džambasi, sa’ će ti na uvce otpeva onu meraklijsku: A ja stari Palilulac, svima rado pušim kurac.“ Dule je istovario još pet kartona ispred kuhinje, a onda mi se pridružio kod šanka. Veštim pokretom ruke smotao je u džep svežanj novčanica koje mu je dao Siki i ne izbrojavši ih. „Šta piješ?“, upitao me je. „A šta misliš?“ „Dete! Daj dva vinjaka. Dupla.“ Kucnuli smo se. Razmenili par kratkih rečenica o nebitnim stvarima kao što su zdravlje, sreća, posao i bračno stanje. A onda je razgovor krenuo u pravcu malo smislenijih stvari. ,Je l’ ovo tvoja ideja?“, upitao je. „Misliš na takmičenje? Jeste.“ „Izgleda pomalo… Montipajtonovski.“ „To već nije moja ideja.“ „Nego se dogodilo samo od sebe, a?“ „Baš tako.“ „Takav ti je ovaj grad. Najbolje, najgore i najluđe stvari događaju se nekako… slučajno.“ Iznenada, u jednom delu kafane masa je počela da se komeša. Nedugo zatim, neko je počeo da urla kao da ga deru naživo: „Ne može to tako, bre! Nema! Mene ste našli da prejebujete, stoko dzudzanska!“ Siki izroni iz mase i stade iza šanka. Prvo je trgnuo jednu s nogu, a onda se prihvatio telefona. Onaj isti je i dalje urlao: „Imam kući kalašnjikov i sto dv’aes’ metka! Sve ću vas pobijem, u usta vas jebem raspala!“ Nagnuo sam se ka Sikiju i diskretno upitao: „Ko je ova budala što galami?“
„Rufi. Malo ga vinjak poterao na mafiju“, reče Kučkar mirno, ne dižući pogled. „Sad će to sredimo.“ „Zoveš muriju?“ „Ma jok. Ludnicu.“ Tako je i Rufi Psihić završio učešće u takmičenju. Ekipa u belim mantilima pojavila se veoma brzo nakon Kučkarevog poziva. Ljubazni neki ljudi. Dvojica trokrilnih šifonjera predvođena spečenim tipom kog je Siki oslovljavao sa „Doco“. Dok su on i Kučkar stukli po piće za šankom, Frankenštajnova deca su spakovala Rufija u onu modernu košulju što se zakopčava na leđima i izveli ga iz kafane. Siki je, malo zatim, ispraćajući svog starog druga trajno zaposlenog u mentalnoj instituciji, setnim glasom prokomentarisao: „Eh, da su nam i druge državne službe uređene kao ova vaša, gde bi nam bio kraj…“ Sledeći koji je ispao iz igre bio je Sava Ljuštura. Mile Džibra ga je pobedio za prsa. I to ne zbog toga što ga je natpio, već zato što je u kafanu upala Savina žena. Bila je to tetka koja je građom podsećala na osrednjeg kubanskog boksera. Razgrnula je par likova na ulazu i prošetala se kroz masu pravo do stola za kojim su njen muž i Mile Džibra delili vinjački megdan. Tresnula je nešto prljavo i metalno na astal i zaurlala: „Dok ja kući rintam, ti ovde ločeš s ološi, pizda ti materina pijana!“ „Ali, maco…“, guknuo je Sava. „Šta je ovo?“, upitao je neko od gostiju upirući prstom na kamencem nagrizen duguljasti metalni
deo na stolu ispred takmičara. Savina žena je tada dograbila tu metalnu džamutku i tresnula radoznalca njome u tikvu. „To sam danas izvadila iz veš-mašinu! Pogledajte! Sve ga izeo kamenac! Zarđalo! Raspalo se! A još prošli mesec sam mu rekla da pozove majstora!“ „Maco…“, mrmljao je Sava. „Rekli su mi da kupim novu. Mnogo je propala.“ „Propala sam ja pored tebe alkoholičara. Vuči se kući, stoko!“ Jedan od „sudija“ prišao je Savinoj ženi i pokušao da je urazumi rekavši nešto u fazonu „gospođo, ovde se odvija takmičenje“. Povukao se nazad kad je i na njega zamahnula metalnim delom koji je držala u ruci. „Nemoj da mi se mešaš u brak, majmunu nevaspitani!“, dreknula je i onda se okrenula ka Savi. „A ti, polazi!“ Pokunjen i bez reći Sava se ćutke pridigao sa stolice i u pratnji životne saputnice napustio Mali raj otišavši u svoj Veliki bračni pakao. Kada su izašli, kafanom se prolomio smeh izmešan psovkama lokalaca koji su se kladili na Ljušturu. „Znao sam da je papučar, u usta ga jebem!“, urlao je lik pored mene i cepao svoj listić za klađenje. „Šta ćemo sad?“, zbunjeno je pitao Tuljan. „Tehnički nokaut!“, viče jedan. „Diskvalifikacija!“, viče drugi. „Da popijemo još po jednu!“, viče treći. Siki je ovu dilemu razrešio po kratkom postupku proglasivši Mileta Džibru polufinalistom. Onima koji su se bunili tražeći uložene pare nazad poručio je da mogu da idu da ih traže od Savine žene.
A onim najupornijim nonšalantno je rekao da mogu slobodno da mu se napasu muda. Ostali su tako, za stolom u uglu, odmah ispod uramljenog portreta Josipa Broza Tita, kao poslednji četvrfinalni par, Mali Milanče i Zdravko Izelica. Delili su težak megdan. Što bi rekô narodni pesnik: jetra na jetru, junak na junaka… Situacija je bila zidarskim ekserom zakucana u status quo, kao da za dvojicu takmičara nije postojalo vreme. Umesto njega, tekao je vinjak niz suva grla, kroz želudac i vene pravo do ono malo mozga što nam je svima preostao u glavi. Nisam ni primetio kada me je stiglo. Odjednom, neka čudna utrnulost zgrabila mi je udove i razlila se po telu. Gotovo da nisam mogao da mrdnem. Usta su mi bila suva, a u njima jezik, otvrdnuli komad nečeg mrtvog. Vidik sa istaknutog mesta za šankom iznenada je pukao poput novogodišnjeg vatrometa i najednom mi se učinilo kao da sa dva para očiju gledam neku ludu bioskopsku predstavu u kojoj stvari nisu samo mrlje ne belom platnu već imaju svoju boju, miris i oblik. Buljio sam u tu čudnu, alkoholom izopačenu stvarnost, omamljen od vinjaka i umora, u taj zakrivljen prostor i lica zamućena do neprepoznavanja. Neko mi se drao blizu levog uva: „Ajde, tresi to do kraja! Pičkooooooo… Jeeeednaaaaaa…“ „Ajdeeeeeee… Još jednom…“ Još jednom Opet… i opet… i opet… Senke su se nadvijale nad stolovima i igrale po zidovima Sikijeve kafane, bezimena čudovišta, na vrtešci koja juri sve brže i brže, na brodu od natrulih dasaka koji se ljulja… S vremena na vreme, neko bi
mi prišao i tada bih čuo glas, mutan i miljama udaljen eho: ’Si dobro? Podizao bih čašu da nazdravim. Ni sam ne znam zašto ni kome. Ahaaaaaaaaaaaa… Nikaaaaaaaad boooooljeeeee… Tren potom sve staje. I tone u mrak. Vojvodino lice izranja iz tog mraka. Dok me drma svojim ručerdama, stvarnost i san još uvek su sijamski blizanci. Telo ne želi da me sluša, previše je zatrovano alkoholom, nikotinom, grižom savesti, kajanjem. Pokušavam da ustanem sa stolice, ali noge odbijaju da se pokrenu, zato se samo naslanjam na laktove pridržavajući glavu šakama. Zenice mi se pune škrtom, žućkastom svetlošću, polako prepoznajem sumračnu unutrašnjost Sikijeve kafane, stolice podignute na stolove, nogare koje štrče ka plafonu. Negde sa one strane prozora mrak caruje pustim čairskim ulicama. Za trenutak mi se čini kao da u njemu vidim tanušnu figuru koja se udaljava i dugi rep tamne kose kako se klati na vetru… Onda se setim gde sam i promuklim glasom pitam Vojvodu: „Koliko je sati?“ „Jedan.“ „Jedan?“ „Aha. Posle ponoći.“ „U jebote… Ko je pobedio?“ „Zdravka Izelicu je pre dva sata odvezla hitna pomoć.“ „Stvarno?“ „Jašta. Zamalo da rikne.“
„Ne bi bila neka šteta…“ „To i Siki kaže.“ „A Milanče?“ Vojvoda ćutke pokaza palcem preko ramena. Sa ogromnim naporom se okrećem i vidim za stolom Malog Milančeta kako sedi sa Sikijem i Tuljanom. Pozdravlja me dižući flašu piva. Klimam glavom pa se opet okrećem ka Vojvodi. „Zdravko je hteo da rikne a ovaj posle svega cuga pivo?“ „Aha…“, sleže on ramenima. „Ovo mu je treće.“ „O, jebem ti… Sutra zovem neki medicinski institut… Ovo je za Ginisa.“ „Što, be? Možda čovek ima jak želudac.“ „Da, da… I koloniju osmih putnika u njemu.“ „’Oćeš kafu?“ „I sodu bikarbonu… Rastopljenu u pola litra vode. I limun…“ „Još nešto?“ „Suni mi i jedan vinjak.“ Napuštamo Mali raj negde oko pola dva, Vojvoda insistira da pozovemo taksi, ali ja odbijam. Šetnja po svežem vazduhu zna da okuraži alkoholom zatrovan organizam. Dok se vučemo pustim čairskim ulicama, presekavši pored kafane Vidovdan ka Dušanovoj, Vojvoda baljezga o tome kako su svi u Kučkarovoj ekipi zreli za ludaru i kako nikad, ni na jednom mestu, nije video toliko alkosa po metru kvadratnom. Takođe se žalio da konobari prave tanak špricer i najverovatnije razblažavaju vinjak. Kada smo izbili na legendarnu Dušanovu ulicu, tačno na raskrsnici kod kafića Imidž moj ortak se setio da, za promenu, kaže i nešto pametno: „Ajmo kod Mićka na burek, ja častim.“ Odvukli smo se do Voždove ulice i kod Mićka, u maloj radnji preko puta Sremčeve gimnazije, pazarili
po dve četvrtine i king sajz jogurt od pola kile. Nekada, u devedesetim, kada sam imao običaj da sa društvom obilazim znamenite niške kafane u potrazi za jeftinim pićem i dobrom atmosferom, svako veče bismo završavali jedući masan burek u sitne sate ispred ulaza u Umetničku školu, koja se nalazila nedaleko od Mićkove radnje. Ovog puta smo Vojvoda i ja bili suviše lenji da idemo do susedne ulice, pa smo zato samo prešli preko puta i smazali svoje sledovanje u dvorištu gimnazije, sedeći na stepeništu ispred masivnih drvenih vrata. Kući sam se dotaljigao nekih pola sata kasnije, na brzinu sam se svukao i skljokao u krevet. Kao po komandi, posegnuo sam za dalj inčem i upalio televizor. Dok sam šaltao kanale, pred očima su mi promicale šarene slike virtuelnog i realnog sveta. Spotovi turbo-folk zvezda, repriza neke političke emisije u kojoj je debeli lik sa ružičastom kravatom svog protivnika nazvao „steonom žabom“, zatim neki blesavi Irac koji se rve sa krokodilima, prefinjene reklame za uloške sa anoreksičarkama koje mogu da izvode piruete zahvaljujući tome što im je među nogama nešto meko što dobro upija plavu tečnost… Na MTV 2 grupa satanista maskirana u hevi-metal bend svira glupavu stvar na megadistorziranim gitarama, dok na prvom programu nacionalne televizije Nedeljko Bilkić u srčanom izvođenju evergrina „Ima jedna krčma u planini“ po ko zna koji put iskazuje svoje oduševljenje poprsjem krčmarice Mare. Uspavao sam se u trenutku kada je debeljko u tradicionalnoj srpskoj nošnji krenuo da u frulicu svira „Žikino kolo“… Probudio sam se vrlo rano, negde oko pola osam, što mi se uvek dešava kada se uveče napijem. Televizor koji je ostao upaljen i dalje je emitovao program nacionalne televizije, ovoga puta
jutarnji. Leškario sam u krevetu nekih pola sata, odgledavši reportažu o liku iz Grocke koji je pripitomio majmuna gologuzana i najnovije vesti koje su obilovale terminima tipa: tranzicija, integracija, inflacija, masturbacija… A onda, sasvim nenadano, uz veoma kratku najavu voditelja, na ekranu se pojavila meni vrlo poznata čairska ulica i slika lokala iznad čijeg ulaza je pisalo Mali raj. Dok je kamera rutinski usnimavala spoljašnost i unutrašnjost Sikijeve kafane, novinarka je ravnomerno saopštavala sve bitne i nebitne činjenice o našem takmičenju. Delovalo je pomalo nadrealno, kao da je reportaža rađena u Diznilendu. Prilog je trajao neka dva ili tri minuta i po tonu i sadržaju pratećeg komentara zaključio sam da ljudi sa televizije i nisu preterano oduševljeni time što mi radimo u Malom raju, naprotiv. Na samom kraju reportaže, kao nekakva poenta čitavog priloga, samo nakratko, pojavile su se Vojvodina i moja faca, a novinarka je iz offa suptilnim glasićem zacvrkutala: „Ako preterujete u piću, postaćete kao ova fukara ovde!“ Šta da kažem? Bio sam stvarno srećan… Nije mala stvar kad te citiraju na nacionalnoj televiziji. Neupadljiv i pomalo pogrbljen, osvrćući se levo i desno kao da namerava da mazne pikslu ili nešto od inventara, lik u poodmaklim srednjim godinama ušao je tog popodneva u Mali raj. Seo je za sto u uglu, pažljivo i dugo šarao očima po birtiji i njenim gostima i nakon što je od konobara naručio kafu i kiselu, izvadio iz džepa jakne blokče i olovku i počeo nešto da zapisuje.
„Ej, Zlatni…“, cimao me je Vojvoda za rukav, glas mu je bio pomalo sumnjičav a pomalo zaverenički. „Šta je?“, upitao sam nevoljno osećajući kako mi eho sopstvenih reći odjekuje u glavi natekloj od mamurluka. „Onaj tamo…“ „Koji?“ „Onaj tamo, u ugao… Što pije kafu.“ „Da. Vidim ga. Šta s njim?“ „Sumnjiv mi je.“ „Stvarno? A što? Nije naručio kilo-kilo i šopsku?“ „Ma ne to… Mislim, u redu… Naručio je kafu i kiselu vodu, al’ šta ga ja znam, možda je čiraš? Vidiš ga kako se užuteo?“ „Vidim. I šta s tim? Imaš nešto protiv čiraša?“ „Ma neeeee… Kažem ti da mi je poznat. Čini mi se da sam ga vidô onomad na televiziju. Podseća me na nekog…“ „Je li? Na kog to?“ „Nisam siguran…“ „Evo, ja ću da ti kažem ko je. To je onaj pisac što je prošle godine dobio prestižnu nagradu Šećerane iz Vršca.“ „Nije valjda? Gledaj ga samo na šta liči, a znaš kakve su mu knjige? Seks, droga i rokenrol.“ „Knjige su mu okej.“ „Ajde?“ „Da, ja to znam jer sam ih za razliku od tebe čitao.“ „Čitao sam gi i ja… Onomad. Svraćao Dule Palilulac i doneo mi kamaru knjige. Neki narkoman se zajebao, pa umesto apoteku, obio knjižaru.“ „Ti si, izgleda, još pijan od sinoć.“ „Možda i jesam, al’ pogledaj onog… Piše nešto u blokče.“ „Pa nek piše. To mu je posô.“ „Jeste. Posô… Napiše lepo šta je vidô pa – fuć! Pravo u SUP. I onda se posle sat vreme pojavi
interventni vod da naruči tri’es’ ćevapa i polomi pokoju pičku…“ „Ti si stvarno još pijan… Čovek očigledno skuplja građu za svoju novu knjigu.“ „Skuplja on građu da nas lakše ućorkira. To je, bre, pandurski taster. Garant!“ „Ej, stvarno si prolupao… Neću više da razgovaram sa tobom. Idi popij i ti jednu kafu i kiselu vodu. Dovedi se u red, da malo ličiš na čoveka.“ Vojvoda tada, na moje iskreno iznenađenje, ućuta i stade da odmerava pisca pogledom iskusnog lovačkog kera. Nedugo zatim Siki se pojavi na ulazu Malog raja noseći u rukama kutiju s novim čašama. Probivši se kroz redove stolova, dođe do nas i položi kutiju na šank. Obrisa znoj sa čela, a onda, sa izrazom na licu u kome je bilo dosta prekora, pokaza prstom na pisca u uglu i upita nas: „Ko je pustio ovu drukaru u kafanu, među pošten svet?“ „Eto! Eto!“, dreknu Vojvoda tik uz moje uvo. „Jesam ti reko?! Znao sam da je cinkaroš, u usta ga jebem mrtva!“ „Šta da radimo s njim, čika Siki?“ „Ma pusti ga… Bolje da sutra sebe nađem u njegove knjige nego u novine, među čitulje“, reče Kučkar nehajno i ode do kuhinje. „E pa, neće da može tako…“, procedi Vojvoda kroz zube i krenu ka stolu za kojim je sedeo pisac. Preskočio je formalno upoznavanje svojstveno normalnim ljudima, u koje on teško može da se ubroji, i odmah krenuo sa unakrsnim pitanjima. „Je li, be, ti… Da nisi možda pandur ili lokalni taster? Šta žvrljaš po to tefterče vazdan?“ „Samo neke beleške…“, odgovorio mu ovaj zbunjeno.
„Kakve beleške? Za izveštaj muriji? Za moj dosije, a? Subjekat primećen kako u pijanom stanju vređa organe vlasti… Napiši i da sam rekô da je gradonačelnikov rotvajler lepši od njegove žene.“ „Znaš kako, dečko, neko mora da bude hroničar ove pogane palanke…“ „Ajde? Pa kad nisi mogô da nađeš neki normalan posô, nego iskorišćavaš pošteni svet…“ „He, malo je ovde poštenih, sinko. U moje vreme ovaj grad je bio urbana džungla na kojoj su gradske face igrale svoje velike uloge i…“ „U tvoje vreme? Kad je to bilo? Pre nego što su izmislili železnicu? Ako si tol’ki mudonja, što onda gledaš ko neki voajer? Što se nisi prijavio na takmičenje?“ „Hvala, ali ja ne pijem…“ „Kako, be, ne piješ? Pa, u one tvoje knjige sve samo neko alkoholisanje, jebanje i kretenluk!“ Shvatam da se stvari lagano otimaju kontroli i zato prilazim Vojvodi, uzimam ga pod ruku i odvodim do šanka. „Mani, bre, čoveka…“, pokušavam da ga urazumim. „Čuo sam da ima bajpas na srcu.“ „Pa šta?“, brecnu se Vojvoda. „Miljan Miljanić ima čet’ri bajpasa, pa još upropašćava domaći fudbal!“ Tačno. Nema šta. Čak i Vojvoda ponekad iz rukava ume da izvuče jak argument. Ne obazirući se na ono šta sam mu rekao, vratio se nazad do piščevog stola. „Je l’ znaš ti šta mi ovde radimo s cinkaroši?“, nastavio je zureći u pisca i dalje. „Besimo gi na prvu banderu. I to za muda!“ „Slušaj, dečko…“, započe pisac ustajući iznerviran sa stolice. „Ja sam onaj ko je proneo slavu ovog smrdljivog grada kroz celu ovu čobansku zemlju i neću da dozvolim da me ponižava neki
balavac koji se tek juče ispilio i misli da može da me zajebava.“ „Je l’ tako?“, upita ga Vojvoda unevši mu se u lice. „Tako!“, frknu škrabalo. „E pa, kad je tako…“, Vojvoda zasuče rukave svoje dukserice, ode nazad do šanka i zadrža se tamo nakratko. Sledećeg trenutka vraćao se nazad držeći najveću bejzbol palicu koju sam video u životu. Pisac je namah zaboravio na svoj umetnički integritet i ljudski ponos i u skladu sa novonastalom situacijom strugnuo pravo na vrata. Vojvoda jurnu za njim vitlajući svojom XXL bejzbolkom. „Stani! Stani, pederu jedan! Da ti ja izdiktiram nešto!“ Pojurio sam za njima, pravo kroz izlaz, niz stepenice, pa u Čairski park. Pisac je bio prilično brz za nekog njegove konstitucije, ali ta hitrost je sasvim sigurno imala veze sa onom starom narodnom poslovicom koja kaže da Bežanova majka ne plače. Sustigao sam Vojvodu negde kod ljuljaški za klince. Zgrabio sam ga obema rukama i zamalo oborio na zemlju. Rvali smo se par trenutaka, taman dovoljno da pisac u taktičkom odstupanju odmakne u pravcu stadiona i izgubi se u gužvi. „Puštaj me, Zlatni, jebem te u usta!“, otimao se Vojvoda. „Uteče mi smrad!“ „Da l’ si ti normalan? ’Oćeš da te slikaju kako u parku pred gomilom sitne dece lemaš bejzbol palicom priznatog pisca?“ „’Oću!“ „Nije ti dovoljno što su nas u jutarnjem programu prikazali kao etalone za pijanice i fukaru?“ „Otkad ti to gledaš jutarnji program?“ „Gledao sam jutros.“ „Lažeš! Niko normalan nije budan u to vreme!“
Oteo sam mu bejzbol palicu iz ruke, za tren pomislio kako ne bi bilo loše da ga njome raspalim po glavi, ali sam odustao jer bih tako od njega najverovatnije napravio još većeg kretena. Pokazao sam mu rukom u pravcu iz koga smo došli. Gledao je malo u mene, malo u bejzbol palicu, a onda nevoljno opsovao sebi u bradu i krenuo prema Malom raju. Na tabli je pisalo: MILE DŽIBRA-MALI MILANČE MIKI SVINJA – ROĆKO POŠTAR Bili su to pomalo neočekivani parovi polufinala, ali iznenađenja se dešavaju i u Ligi šampiona, pa što ne bi i u našem vinjačkom prvenstvu? Kladionica je radila bolje nego juče i zbog toga sam, priznajem, počeo da bivam malo nervozan. Nije mi bilo jasno kako je uz sav publicitet koji je takmičenje sticalo neočekivanom brzinom jedna takva, nelegalna i, što je još važnije, od države neoporezovana aktivnost već nekoliko dana funkcionisala neometano. Osim toga, s obzirom na profil gostiju i onih koji su polagali uplate, upadljivo odsustvo organa reda delovalo mi je nekako nelogično. Prišao sam Vojvodi koji se za šankom vešto borio sa porcijom ćevapa i upitao ga: „Je li, bre, je l’ primećuješ ti nešto čudno ovde?“ „Aha. Ovi ćevapi ko da su od pravo meso.“ „Pazi, lokal je pun sumnjivih njuški, verovatno svi zajedno imaju odležano petsto godina robije, organizuje se neprijavljeno takmičenje u, hm… ne baš sportskoj disciplini… I što je najvažnije, sprovodi se nezakonito klađenje.“ „I tebi je to čudno? Pa nije ovo Švedska. Ovde je nepoštovanje zakona i države brižljivo negovana tradicija.“
„Čudno mi je što nema murije.“ „Što? Nedostaju ti?“ „Za ovih nekol’ko dana koliko se bakćemo ovde, u lokal nijednom nije ušla patrola, čak ni da se ogrebu za džabe piće, što redovno rade… A nisam ih video ni u okolini.“ „Možda štrajkuju?“ „Vojvodo… Jedi te ćevape. Nemoj da jedeš govna. Znaš na šta mislim.“ Vojvoda se okrenu i pogleda me. Žvakao je čačkalicu i onako neobrijan i zadrigo podsećao na notornog, ubuđalog seoskog alkosa koji je pravo sa njive svratio u zadrugu da ubije dva ’ladna piva. „Bre, što si ti naivan čovek… Pa zar ti nije jasno da je Siki to regulisao?“ „Regulisao?“ „Aha… Preko Čočeta.“ „Kakvog sad Čočeta?“ „Ti ko da živiš u Tunguziju. Je l’ znaš ko je Dragiša Budimirović Čoče? Čuo si valjda za njega?“ „Mislim da je Radnički iz Pirota imao centarfora sličnog imena.“ „E, jesi klen. To ti je, bre, veliko mudo. Zamenik načelnika niškog SUP-a.“ „Aha. I šta s njim?“ „Ništa. On i Siki su kumovi. A kako ti misliš da Siki opstaje sve ove godine vodeći kafanu u ovakav kraj i sa ovakvu stoku od gosti? Čim neko napravi sranje, ne gine mu đebrenje u miliciju i besplatan pansion u Leskovac.“7 „Znači, Čočetu da zahvalimo na svemu?“ „Jeste. Na Čočeta da budemo zahvalni. Mada, Siki mu je već poslao karton vinjak… Dete! Daj još deset ćevapa! I albansku. I nemoj da mi štediš na vegetu! Ovo je bilo neslano. Suni malo više. Ne spremaš gi za parastos.“
Dok smo čekali Vojvodino sledovanje sveže kučetine, pažnju mi je privukla fotografija koja je treperila na ekranu starog televizora u uglu. Zagledao sam je malo bolje i odmah prepoznao facu koja nam se smešila sa kanala lokalne televizije. „Vidi…“, rekoh Vojvodi povlačeći ga za rukav. „Eno ga onaj pisac što si ga isprepadao danas. Kelner! Pojačaj malo da čujemo.“ Nakon što je konobar daljincem pojačao ton na televizoru, do nas je dopro ravni glas spikerke koju očigledno dugo niko nije povalio: „… priznati pisac i dobitnik nagrade Šećerane iz Vršca za roman Kukuruzni flešbek tvrdi da je danas na njega pokušan atentat. U izjavi koju je dao za našu televiziju kao potencijalne organizatore označio je ljude iz vrha establišmenta koje je, kako tvrdi, prozvao u svojoj najnovijoj zbirci pesama u prozi. Detaljniji izveštaj gledajte u našim centralnim vestima.“ Pogledali smo se i gotovo istovremeno izgovorili: „Atentat?“ „Eto!“, pobuni se Vojvoda, „I šta si me koj’ moj zadržavao kad sam krenuo da mu se najebem majke?“ „Da to nisam uradio, sledeća vest bi bila o tome kako je uhapšen atentator… Dvadesetpetogodišnji sociopata i alkoholičar sa Panteleja.“ „O, pa ti to stvarno imaš lepo mišljenje o meni.“ Prilazi nam Siki Kučkar namrgođen više nego inače. Pitam se šta ga je oneraspoložilo, kladionica dobro šljaka, murije nema na vidiku, gosti ne prave uobičajenu frku. „Imamo problem“, kaže on dok kroz stisnute zube cedi stomakliju. „Kakav?“, pitam ga oprezno. „Onaj soklendža Roćko Poštar… Nije još došô.“
„Ma će da se pojavi taj. Možda se zapio negde.“ „Što da se zapija po birtije kad ga ovde čeka vinjak za džabe?“ „Pa verovatno ni tamo ne plaća pijenje…“ „Nešto drugo me brine… On je juče otišô kući sa onaj njegov krš od biciklu. Šta ako se negde strmeknuo u jarak?“ „Ma ne brini, čika Siki, alkosi su ko mačke, imaju devet života.“ „Nije mi za drugo, nego će onaj smrad Miki Svinja automatski da ode u finale.“ Sikijeva predviđanje su se ipak obistinila. Nekih sat i po kasnije stigla je vest da je Roćko priveden u muriju zbog toga što je na volšeban način iz njegove poštarske torbe nestao novac za penzije. Kasnije se ispostavilo da torba koju je Roćko sinoć poneo kada je izlazio iz kafane uopšte nije bila njegova. Torbetinu sa oznakom „Pošte Srbije“, dobro natovarenu paketima, pismima i, naravno, penzionerskom crkavicom, Tuljan je našao iza šanka, gde ju je Roćko ostavio i zaboravio na to. Svejedno, pošto se nije pojavio u dogovoreno vreme, morao je da, po nepisanim pravilima takmičenja, bude diskvalifikovan i ta činjenica nabacila je veliki, samozadovoljni osmeh na ružno, podbulo lice Mikija Svinje. Gledao sam ga kako za stolom u uglu likuje, čašćavajući drugare pivom i žestinom, dok je on sam lagano ispijao klaker, pravdajući se da se čuva za sutrašnje finale u kome će slistiti svog protivnika. Ostali su tako Mile Džibra i Mali Milanče, a s obzirom na to da je Džibra juče imao polovičan učinak i nije mnogo popio jer mu je u pomoć pritekla Savina žena, većina opklada išla je na njegovu pobedu. Samo ziheraši i oni koji su poznavali Milančetove kapacitete imali su hrabrosti da paru
stave na njega iako je kvota za njegovu pobedu otišla u nebo. Njihov duel otpočeo je u kasno popodne tog dana, negde oko pola pet, i obećavao je borbu dostojnu dvojice polufinalista. Mile Džibra, bivši konobar, a sada čuvena birtijaška faca i uvoznik laminata, ranije je držao fliperanu u mom kraju. Uvek je imao dobar osećaj za tajming, to jest, umeo je da provali šta raja u koje vreme želi. Kada su svi otvarali dragstore, on je svoj zatvorio, kada su mnoge njegove kolege počinjale sa sopstvenim kafanama, on je sasvim nenadano otvorio kafić. Kada je i to počelo da biva sve manje isplativo, kupio je dva flipera, nekoliko videoigara, bilijar i poker aparat. Sve je to smestio u baraku na Matejevačkom putu i krenuo sa poslom. To mesto smo mi, momci iz kraja, zvali Barutana i osim igranja flipera, bilijara, bacanja „manje“ i „veće“ na pokeru, te junačnih nadmudrivanja sa svemirskim ptičurinama u Feniksu i kockastim žabama koje prelaze auto-put u Frogeru, u lokalu je moglo da se popije pivo i pojede koja porcija girica. Šta ćete više od lokalnog mesta za ubijanje dosade? Mile je, međutim, imao jednu manu i ona se ticala njegove iskrene ljubavi prema dobroj kapljici. S obzirom na to da je kao konobar prošao celu bivšu državu i par susednih pride, sav taj boravak po kafanama i za šankovima kao tekovinu mu je doneo dve stvari: doživotnu ljubav prema alkoholu i živopisni nadimak kojeg ni do danas nije uspeo da se otarasi. Uz sve to, Džibra je bio neobično rečit i inteligentan tip, pa je, shodno tome, za omiljenu zabavu imao podjebavanje bližnjih, što je činio na retko duhovit i unikatan način. Pošto tokom takmičenja nije imalo smisla da se ćuti, a vinjak, između ostalog, služi da bi se podiglo raspoloženje i razvezao jezik, Mile je odmah posle prve čaše
počeo da sere. Na meti njegovog verbalnog egzibicionizma tada se prvi našao Tuljan, kome je tog dana zapala čast da bude „sudija“ u jedinom polufinalnom meču. „Je li be, Tuljčo…“, započeo je Mile. „Kaži, Džiki…“, uzdahnuo je Tuljan znajući šta ga čeka. „Ima li šta novo gore kod tebe na Apelovac?“ „Pa… Protrči neka koza.“ „Aha. Kol’ko i ti da u’vatiš nešto…“ Nisam imao nameru da pratim do kraja Miletove egzibicije i priče o tome kako je stara Jugoslavija bila raj na zemlji jer je moglo da se jede, pije i jebe za male pare i na kredit koji će da otplate praunuci. Rešio sam da ranije odem kući kako bih se konačno, nakon nekoliko napornih dana, prvi put odmorio kao čovek. Vojvodu je prilično iznenadila ova moja odluka. „I ko će ovde vodi račun od takmičenje?“, upitao je. „Ko će pazi da sva ova stoka ne napravi neko sranje?“ „Mislim da ćete ti i Siki sasvim dobro da se snađete.“ „Ma nemoj? A šta ako ispadne neki džumbus? Moj deda je znao da kaže: Rakija ne miruje ni u bure.“ „E pa, u tom slučaju…“, nakezio sam se i pokazao palcem preko ramena na ikonu Svetog Đorđa Taštoubice okačenu iznad ulaza. „Pomolite se Bogu… I pozovite Čočeta.“ „Jebô te Čoče i ti njega!“, čujem Vojvodu kako viče za mnom dok izlazim iz kafane. Te večeri sam zaspao kao beba. Nisam čak ni televizor stigao da upalim. Zaronio sam u snove kao u mutnu vodu i iz njih izronio tek sledećeg jutra, negde oko deset. Probudio me je muzički stub koji u
sebi ima tajmer za paljenje. Iz zvučnika je grunulo: Rich out – touch faith! Tako to biva kada se Depeche Mode bave kritikom moderne religije. Jednostavan ritam, par gitarskih rifova, malo dahtanja na mikrofon i eto ti klasike kakva je Personal Jesus. Telefon zvoni prateći masivni ritam. Bog ima glas Dejva Gana, poručuje mi da podignem slušalicu. „Da?“ „Halo? Anita mi treba“, kaže blago mutirani glas tinejdžera sa druge strane. „Ma šta kažeš? A ko je traži?“ „Pa, ovaj… Njen momak.“ „Nije tu.“ „A gde je?“ „Poslao sam je na železničku stanicu da se kurva.“ „A, to… Dobro, hvala. Doviđenja, prijatno.“ „Aj’ zdravo.“ Taman spustim slušalicu, kad evo ga opet. „Da?“ „Zdravo, rodo, ovde Doka Mesar.“ „Zdravo, Đoko.“ „Reče mi žena da si me tražio…“ „Jesam.“ „Šta treba?“ „Reko’, ako imaš vreme večeras da mi iskasapiš taštu. „Molim?!“ „Nema tu mnogo posô, sve sam završio, nego, velim, ti si majstor, mesar, znaš si rabotu. Ako možeš malo da je ispangluješ, da izvučeš koju šniclu i kremenadlu, a čvarci i kavurmu mogu i ja sam… Je l’ važi, Đoko?…Alo? Đoko?“ Prekide čovek.
Baš bez veze, odradio tolike svinje a ne može jednu taštu? Danas je stvarno teško naći pravog profesionalca. U to ime spremam sebi doručak, kao pravi profesionalni hedonista. Slaninica pržena na tosteru, omlet sa lukom i ljutim papričicama, pola litre jogurta, slatko od jagoda… Na kraju, dva decilitra crne kafe bez šećera i moje dupe na fotelji ispred televizora. Da vidimo šta se danas dešava u svetu… Opa… Ponovo poskupelo gorivo. Pepsi i dalje kaska za Koka-Kolom. Kinezi prave intergalaktički svemirski satelit. Majk Oldfild slupao svoj beli merdžan od sto hiljada evra. Kaže da neće više da pije, ali mu žena ne veruje. Verovatno bi radije da ga vrati na stari dobri LSD. Poplave u Francuskoj, Žan Mišel Žar bi da održi humanitarni koncert, ali se ispostavilo da bina za muzičare ne ispunjava ekološke standarde. Vidim ga kako daje izjavu novinaru, od svih francuskih reći razaznajem samo „merde!“. Japanci opet ubijaju kitove. Posle od njih prave mast za reumu. A u Amazoniji od krokodila prave čizme za bogataše. Londonski pederi organizovali masovne proteste, konzervativci optužili Eltona Džona da je matori perverznjak… Eh, ne daj se, Džoni, tvoje dupe trista kurca zna. Idemo na vesti iz naše zemlje. Aha… Ministar poljoprivrede napastvovao sekretaricu. Njegova žena tvrdi da je to nemoguće jer je impotentan. Opozicija tvrdi da je seksualni manijak, a njegova partija da je homoseksualac. Predsednik skupštine pronađen kako u pauzi zasedanja u ložionici ljušti šljivovicu sa portirom. Portira otpustili a predsednik uzeo bolovanje da se malo odmori. I otrezni, verovatno… Menjam kanal, na lokalnim televizijama uvek isto smaranje. Za to odsustvo ideja, ekskluziviteta i
poznavanja novinarstva, lokalni diletanti maskirani u urednike, novinare i spikere smislili su adekvatan termin – „servisne informacije“. Ipak, zaustavljam se na jednom kanalu jer u studiju zatičem poznato lice. Onaj pisac od juče je izgleda resio da što bolje eksploatiše činjenicu da je zamalo dobio batine u Čairskom parku. Zavalio se u fotelju, tačno ispod reklame sponzora i preko puta dugonoge voditeljke skoro savršenih oblina, koja mu postavlja pitanje: „Tvrdite da ste žrtva progona, da vlast želi da vas ućutka i ukloni. To su teške optužbe. Imate li vi neke dokaze za to?“ „Vlast ne voli umetnike. Naročito ne genijalne.“ „Ako je tako, zašto onda proganjaju vas?“ „Šta hoćete time da kažete? Vi me provocirate?“ „Ne. Taman posla… Ali vi uporno politizujete čitavu stvar. Prema izjavama nekih očevidaca vas juče po Čairskom parku nije jurio nikakav atentator, već konobar kome niste platili račun u obližnjoj kafani…“ „To je gnusna laž!“ „Ne toliko gnusna ako imamo u vidu da ste lečeni alkoholičar.“ „Gospođo, moje avanture iz prošlosti već duže vreme se nalaze iza mostova koje sam zapalio. O njihovim posledicama možete pročitati u mojoj knjizi Preludijum za kromiranu dojku.“ „Znači, nije vas jurio konobar?“ „Ne! Bio je to dobro obučeni, istrenirani državni ker. Jedan od onih koje je bivši režim slao po celoj zemaljskoj kugli da ubijaju…“ „Baš čudno… Evo, ovde u novinskom izveštaju mog kolege koji je bio na licu mesta piše da je, prema izjavama očevidaca, taj vaš plaćeni ubica bio obučen poput klošara i nosio drvenu palicu koja je neodoljivo podsećala na polni organ.“
„He… Ja sam još svojevremeno u svojoj višestruko nagrađivanoj zbirci pesama Dušo, ja sam tvoje dlakavo prase rekao: bežati od gradskog šljama isto je kao i…“ „Znači, ipak ste bežali od nekog lokalnog ološa?“ „Ne! To nije bilo bežanje već taktičko povlačenje jednog rokenrol krstaša kojeg pritiska nekultura, nerazumevanje, mentalitet kasabe… Imate to objašnjeno u mojoj novoj knjizi Urbani Rigoleto, u izdanju Književne komune Lajkovac.“ „Znate šta, ja vas nisam pozvala u emisiju da se reklamirate, nego da iznesete neke činjenice. Vi za sve ovo vreme našim gledaocima niste rekli ništa osim gde, kako i po kojim cenama mogu da nabave vaše knjige.“ „Pa to je i poenta! U tim knjigama je prava i jedina istina o stanju u ovoj zemlji. Svedočenje čoveka koji nije hteo da se pomiri sa sveopštom krizom morala, duhovnosti, političkog mišljenja… Čoveka koji…“ „…Za te iste knjige dobija zamašne autorske honorare dok ostatak naroda čeka u redu za hleb i ulje.“ „Šta vi to pričate? Mene narod voli! Ja sam njegov poslednji glasnogovornik! Meni će jednog dana ovaj smrdljivi grad podići spomenik! Ako ni zbog čega drugog, onda zato jer sam pisac scenarija za kultni film Poslednji dani Pljake Travara.“ „Ali taj film nikad nije snimljen.“ „Znate li šta bi vam Džim Džarmuš odgovorio na to? Ne možeš igrati bilijar sa rukama u džepovima.“ „Jeste li sigurni?“ „Naravno. Mislio sam na pravi bilijar. Onaj u kome sam nezvanični prvak države. Ne na onaj drugi.“ „Drugi? I u njemu ste nezvanični prvak?“
„Mlada gospođice… Moram priznati da se divim vašoj prefinjenoj lascivnosti… Šta kažete da posle emisije odemo do moje gajbe da vam pokažem svoju kolekciju Kleptonovih ploča?“ „Hvala na pozivu, ali imam zakazano kod frizera.“ „Ma mogu i ja da vas izfriziram… He-he-he… Znate, to je fora iz moje priče Sinsinati Kid ukida svadbarinu. Pravi balkanski vestern. Kapirate igru reči?“ „Ne baš… Mora da je prilično sofisticirana.“ „Mlada damo, vaša erotična autokratičnost budi krevetskog revolveraša u meni, čini mi se kako svi životni sokovi vre u mojoj utrobi i pušeći se izlaze napolje… Osećate li i vi to?“ „Aha, izgleda da se dugo niste kupali.“ Kamera tada zumira voditeljku i ona se obraća auditorijumu glasom koji u sebi ima mešavinu hladnokrvnosti i oholosti zbog kakve su neke žene postale vlasnice ponosnog epiteta kučka. „Bio je to naš… Hm… Poznati pisac. A sada idemo u sedište jedne nevladine organizacije koja je za danas u podne zakazala javni protest…“ Odmah prepoznajem unutrašnjost kancelarije koja je u kadru. U pitanju su Moljac i oni njegovi padavičari. Konferencija za štampu prilično je dobro posećena. Za stolom sede Mladen i još dve babadevojke koje znam sa fakulteta. Prva je Marija Pitbulka, koja očima ne može da me vidi, druga je čuvena Ana Milčić, toliko ženstvena da je dobila nadimak Čučuk Stana. A sasvim pri kraju stola sedi neki tunjavac, proćelav i suv ko grana. I on mi se činio poznat, ali je daleko od fokusa kamere, pa ne mogu bolje da ga vidim. Odmah nakon najave novinara, Moljac upada u krupni kadar i počinje da sere: „Devijantne pojave u našem društvu uzimaju maha i mi koji smo za Evropu i demokratiju moramo
da se borimo protiv tog zla. Treba u korenu saseći sve oblike balkanskog primitivizma i retrogradnog razmišljanja. Tu ne mislim samo na poguban uticaj crkve i onoga što apologeti jednog novog klerofašizma nazivaju tradicijom već i na neke pojave modernog doba koje sprečavaju širenje demokratije u nas i guše ljudska prava i prava manjina.“ „Na šta konkretno mislite?“, pita ga reporter. „Mislim na konstantno negativno delovanje određenih društvenih slojeva koje mogu okarakterisati samo kao ogoljeni šovinizam i fašizam. Mislim na gnusno orgijanje apologeta Velike Srbije i recidive bivšeg režima oličene u nazadnim elementima koji mrze sve što ima veze sa Evropskom unijom, ljudskim pravima i demokratijom. Eto, i u našem gradu, u kojem se svojevremeno razvio barjak demokratske revolucije, dešavaju se stvari zbog kojih sutra treba da se stidimo i crvenimo pred slobodnim i demokratskim svetom. Nije važno što organizatori tog gnusnog događaja sve to nazivaju takmičenjem i to još sportskim… Mi verni vojnici slobode i demokratije raskrinkali smo ih u nameri da našu zajednicu nanovo gurnu u balkansko blato i velikosrpski primitivizam.“ „Sudeći po saopštenju koje ste danas dostavili medijima, odlučili ste se na javne proteste?“ „Tako je! Molim vas, organizovati takmičenje u ispijanju vinjaka usred tegobnog procesa tranzicije? Praviti primitivističke orgije usred zemlje koja hita ka Evropi? Robovati najnižim varvarskim instinktima na početku dvadeset prvog veka? Kuda nas to vodi? U srednji vek, dame i gospodo!“ „Pa, ako ćemo pošteno… Srednji vek na ovim prostorima nije bio toliko mračan kao u ostatku Evrope.“
„Ma bio je. Samo mi to ne znamo.“ „Ali istorija kaže.“ „Ma kakva istorija! Koga je briga za to? Istorija ove zemlje počela je sa demokratskom revolucijom, pre toga mi nismo ni postojali!“ „Dobro, kad i gde će se desiti taj javni protest?“ „Danas, tačno u podne, ispred kafane Mali raj mi ćemo održati miting mira, slobode i tolerancije. Gde će hiljade građana pokazati tim ljudima da im nije mesto u našoj zajednici.“ Zurio sam raspamećen nekoliko sekundi u ekran ne mogavši da verujem u ono što čujem i na kraju samo promucao: „Jebote… Ovaj nije normalan.“ Reporter je tada prišao sasušenom tipu na kraju stola i ja sam ga odmah prepoznao. Žika Bulja se kao malo snebivao, ali je ipak na kraju dao izjavu. „Zna… Znate kako…“, mucao je. „Ja sam tamo izložen konstantnom šikaniranju od strane ljudi kojima se ne sviđa moje… moje… seksualno opredeljenje. Onda se Mladen opet ubacio u kadar. „Eto, vidite! Zar ovo nije očigledan primer ugnjetavanja manjinskih zajednica? Ovaj čovek ovde je juče u kafani Mali raj bio izložen neviđenoj torturi samo zato što je pripadnik manjine. Samo zato što je njegovo seksualno opredeljenje alternativno!“ „Da li je to konkretan povod za vašu akciju?“ „Da. On je juče po podne došao u naše prostorije da izloži svoj slučaj i mi smo na upravnom odboru odlučili da odmah reagujemo.“ „Ima li to neke veze s napadom na našeg poznatog pisca koji se juče takođe desio na istom mestu?“ „Pa, ne znam tačno… Ali mislim da je sve to unapred planirana diverzija, jedno sistematična
akcija…“ Isključio sam televizor, obukao jaknu i izašao napolje. Malo naniže, kod raskrsnice, sustigao me je beli stojadin za čijim volanom je bio moj komšija Žika, sredovečni mehaničar i alkofil. Zastao je kraj trotoara i mahnuo mi da uđem. Smestio sam se na suvozačko sedište, kraj prozora na kome je bila zalepljena čitulja sa slikom neke babe. Joca mi je objasnio kako mu je onomad umrla prababa pa su joj pre neki dan davali prvu subotu. Nakon što je izložio svoje viđenje prababinog ukopa, koji se, kako reče, pokazao „veoma uspešnim“ zbog svrljiškog jagnjeta kojim je njegov otac nahranio gladnu i ožalošćenu porodicu, priupitao me je za zdravlje, posao i kuda sam se to zaputio po ovom šugavom vremenu. „Idem na neke demonstracije“, rekoh čisto reda radi. „Opet protesti? A ja sam mislio da smo sa tim završili.“ „Srbija je ovo, komšijo…“ Pogledao sam na sat. Jedanaest i petnaest. Onda sam ušao u kafanu koja je već bila puna sveta. Pila se kafa sa rahat-lokumom, mezetila turšija i obarala kratka pića. Tradicionalisti su meraklijski ljuštili domaću prepečenicu iz staklenih čokanjčića, jugonostalgičari su deljali vinjak, štok i makedonsku mastiku, čiraši su se krpili pelinkovcem, notorni pijanci su obarali pivarke: zaječarsko, nikšićko, apatinsko, niško… Dve televizijske ekipe u uglu cedile su svoje gazirane otrove. Iz polovnih zvučnika Carevac je na Prvom programu Radio Beograda vadio dušu svojoj violini.
Stao sam za šank i naručio kafu. „Nećeš vinjak?“, pita me Siki Kučkar. Odmahujem glavom. „Ma ’oće, samo se femka“, dobacuje Vojvoda, koji sa Tuljanom prebrojava listiće za klađenje. „Je l’ gledao neko od vas televiziju od jutros?“, pitam ih. „Televiziju?“, Kučkar me gleda kao da sam ga pitao da mi objasni teoriju relativiteta i nacrta formulu na tabli. „Sinko, ja na televiziju zadnje dva’es’ godine gledam samo pornići. I to samo oni sa plavuše i crnci s golemi kalabasteri.“ „Jedna nevladina organizacija najavila je demonstracije.“ „Ajde? Šta je bilo, opet pokrali izbore?“ „Ne. Ove demonstracije će da budu ispred tvoje kafane.“ „Ispred moju kafanu?“ „Aha. U dvanaest. Javili jutros. Kažu da ugrožavamo demokratski proces i evropske integracije. A takođe im se nije dopao naš tretman pedera. Konkretno, Žike Bulje.“ „Pa će zbog Žikino izbušeno dupe da mi se okupljaju i sviraju kurcu?“, dreknu Siki iznervirano. „Sinko! Ja sam još šes’et osme, kad je ona studentska štroka razvalila pola Beograd, rekô jednu mudru stvar: Seljake treba jebati! Ako mi se bilo ko od ti pošušnjari nacrta ispred lokal, ima im svima osolim dupe s moju tandžaru!“ Vidim da Sikija mnogo ne tangira to što Moljac i njegovi tunjavci misle da se za evropsku Srbiju bore na njegovom pragu, pa prelazim na drugu temu. „Ko je pobedio noćas?“ „Neće mi veruješ, sinko! Onaj džigljavi u šarenu trenerku uspeo je da natpije Mileta Džibru!“ „Zezaš?“
„Ma jok. Negde oko pola dva, vidim ja – Džiki ga usvitkao s oči. Uštumeo ga, što kažu Prokupčani. Podiže onu čašu s vinjak, gleda u nju ko tele u šarena vrata, popio bi gu, al’ mu se ne da… Nije ni on ono što je bio. Al’ ispao je faca. Ostavi onu punu čašu, ustade nekako, klati se, al’ drže ga noge… Pruži ruku na onoga Milančeta i čestita mu.“ „Stvarno? Ko bi reko…“ „Ma Džiki je svetski čovek.“ „Kako to misliš?“ „Zna kad je dosta.“ U kafanu ulazi grupa ljudi galameći kao divizija gusara. Okrećem se da ih dobro pogledam. Na čelu neki debeljko, sav u euforiji, maše srpskom zastavom… Iza njega, tri socijalna slučaja nose transparent, prljavi čaršav na kome je crvenim autolakom napisano: MIKI ČAIRAC – ŠAMPIJON U PIJENJE. Iza njih ide pomenuti as, Miki Svinja. Rešio čovek da se za ovu priliku udesi pa je iz plakara izvadio najbolje sindikalno odelo. Čak ovde, kod šanka, mogu da osetim smrad naftalina. Pored Mikija je otrcani krupajlija, neko mi je rekao da je to njegov kum, koji se ponaša kao da mu je trener ili menadžer. Masa aplaudira, a konobar im na služavniku donosi vinjak. Dižu se čaše, nazdravlja se i eksira, ljudi tapšu i skandiraju: Miki! Miki! Miki! „Vidi ovog…“, iščuđuje se Kučkar. „Kad je Miki Svinja dočekao svojih pet minuta slave, onda ceo svet treba da ode u kurac!“ Miki i njegov kum odlaze do stola rezervisanog za takmičenje. Mali Milanče, naravno, još uvek nije stigao. Rulja se propisno napalila i Siki rešava da to iskoristi. U stari kasetaš ubacuje svoju omiljenu
kasetu sa patriotskim pesmama i sledećeg trena ceo Mali raj peva: Spremte se, spremte, četnici. Vesela atmosfera trajala je neko vreme i dobila na elanu i bučnosti, tako da su združeni predstavnici trećeg sektora koji su se pojavili ispred lokala nekih petnaest minuta pre dvanaest imali šta da čuju i nad čime da se zgroze. U početku ih nije bilo više od tridesetak, mahom studenti i lezilebovići, međutim već oko podneva pridružili su im se članovi nekih drugih organizacija, solidna skupina radoznalaca i, naravno, oni koje u vestima novinari nazivaju „slučajnim prolaznicima“. To su uglavnom ljudi koji su tu na zadatku. Stigle su još dve televizijske ekipe kao i nekoliko novinara štampanih medija među kojima se našao i Gane Šaran, stari Sikijev ortak zaposlen u lokalnim Narodnim novinama. Gane je, inače, radio u kulturnoj redakciji i nije pokrivao ovakve događaje, međutim, on je za razliku od svojih kolega, kojima je bilo mnogo interesantnije šta se događa ispred kafane nego u njoj, jedini ušao unutra, ustremivši se ka šanku. Siki mu je odmah nasuo dupli vinjak, koji je ovaj iskapio u dva cima. Obrisavši debele usne, Gane se prvo raspitao za trenutnu situaciju na Moravi i Batušinačkim barama, onda su srali nešto o varaličarenju na Bovanskom jezeru, da bi na kraju došli do nečeg konkretnog. „Ovi napolje…“, kaže Gane i pokazuje prstom na izlaz. „Traže da se pojavi neko iz organizacije kako bi mu uručili protestnu notu.“ „Notu?“, izbeči se Kučkar. „Protestna nota? To ti je artiče na koje piše da im se ne sviđa ovo što radite.“ „U, što me zabole.“ „Bilo bi dobro da se neko pojavi. Čisto zbog medija.“ „Pa, evo, može Nikola da izađe.“