АНТРОПОГЕОГРАФСКА И ИСТОРИЈСКА СТУДИЈА ПРВИ ДЕО
БИБЛИОТЕКА ХРОНИКЕ СЕЛА Мирослав Димитријевић ПРВИ ДЕО Београд 2004 285
МИРОСЛАВ ДИМИТРИЈЕВИЋ ПОТОЧАЦ АНТРОПОГЕОГРАФСКА И ИСТОРИЈСКА СТУДИЈА 3
Мирослав Димитријевић П О Т О Ч А Ц Издавачи: КУЛТУРНО - ПРОСВЕТНА ЗАЈЕДНИЦА РЕПУБЛИКЕ СРБИЈЕ, Београд, МИНИСТАРСТВО ПОЉОПРИВРЕДЕ СРБИЈЕ, уз стручну помоћ и сарадњу ОДБОРА СРПСКЕ АКАДЕМИЈЕ НАУКА И УМЕТНОСТИ ЗА ПРОУЧАВАЊЕ СЕЛА, Београд Уређивачки одбор: Председник: Академик Радомир Лукић Чланови: Др Петар Марковић, агроекономиста, социолог села Др Милош Немањић, социолог културе Проф. др Виден Ранђеловић, агроекономиста, проф. универзитета Проф. др Младен Стојанов, социолог села, проф. универзитета Др Данило Томић, агроекономиста Милисав Ралић, социолог Др Радмила Петровић, етномузиколог Миливоје Павловић, књижевник Др Јан Кишгеци, агробиолог, проф. универзитета Др Душан Јовановић, агроном Мр Милован Живковић, економиста Милојко П. Ђоковић, публициста и новинар Зоран Андријашевић Никола Владисављевић, публициста и новинар Др Радован Радовановић, психолог Љуба Релић, етнолог Уредништво: Главни и одговорни уредник: Проф. др Петар Ј. Марковић Рецезенти: Проф. др Петар Марковић Проф. др Јован Бабовић 5
Чланови: Проф. др Јован Бабовић Проф. др Јован Богдановић Академик Петар Влаховић Др Слободан Вучићевић Проф. др Милован Митровић Др Милош Немањић Проф. др Јеремија Симић Др Милан Милановић Борка Вишњић Стални добротвори: Министарство пољопривреде, шумарства и водопривреде Србије, Београд Музеј рудничко - таковског краја, Горњи Милановац Агробанка ДД Београд Завод за проучавање културног развитка, Београд Народна библиотека Србије, Београд Вукова задужбина, Београд Задружни савез Србије, Београд Матица српска, Нови Сад Институт за економику пољопривреде, Београд Народни музеј, Београд Универзитет у Београду, Београд Републички завод за заштиту споменика културе, Београд Економски факултет, Београд Етнографски институт САНУ, Београд Републички завод за статистику, Београд Фотографија: Светислав Матић Мирослав Димитријевић Томислав Ђорђевић Компјутерски слог: Ненад Марјановић Штампа: ДДИП Вук Караџић- Параћин Тираж: 500 примерака 6
ПРЕДГОВОР Српско село има богату историју још од насељавања које је почело још у VII столећу. У тој хиљадугодишњој историји смењивали су се периоди успона и падова. Велики привредни и културни просперитет постигнут је у средњовековној држави Немањића. Он је био испред достигнућа тадашњих европских земаља. Чак и после косовске битке, српска држава под владавином Стефана Лазаревића, а нарочито Ђурађа Бранковића, спадала је у ред тада најбогатијих држава тадашње Европе. А то богатство је било у селу са обиљем пољопривредних производа и рудницима. Затим настаје петовековни период турског терора и опште девастације и деградације свих облика живота. Нови период настаје крајем XVII столећа новим покретима српског народа, а нарочито почетком XIX века, после два српска устанка и извојевања националне слободе. Два столећа, углавном слободног живота, српско село имало је бурну културну, привредну и слободарску историју. Настаје коначно насељавање, формирање села, неких на старим огњиштима од пре седам - осам столећа, а и нових. Велики материјални и културни напредак учињен је после 1945. године. Проучавање историје села и сеоског живота започело је крајем прошлог столећа истраживањима Јована Цвијића а касније његових ученика, али је убрзо и престало организовано истраживање настајања и историје села, као и појединих породица. Измећу два светска рата ретки су појединци који су писали историју, односно хронику села. Најчешће су то чинили сами, као ентузијасти, из љубави према завичају. Уколико су и успели да напишу хронику, она је остајала у рукопису, јер нико није хтео, нити могао да финансира њено објављивање. Многа села су водила летописе. Ови летописи, уколико су сачувани грађа су непроцењиве вредности за писање хронике села. После 1945. године више се поклања пажња унапређењу организационих форми призводње и технологије, изградњи села, а готово и да није постојала никаква иницијатива да се истражују и описују историја села, демографски и културни проблеми, 7
етнологија, антропогеографија, социологија. Више су пручавани проблеми прганизације, производње, удруживања, техничко - технолошка и организационо - економска питања, а село и сељак су свуда запостављени. Сељак је био призвођач материјалних добара - хране, а запостављена је друштвено - социолошка садржина сељачке производње. Ретки су били истраживачи села и сеоског живота, попут Сретена Вукосављевића, који је руководио Институтом за село у САНУ, Милана Влајинца, неуморног сакупљача народних обичаја и умотворина, и других. У селима су уништаване богате архиве, документа су коришћена за потпаљивање ватре у пећима и просторијама у којима се налазила општинска управа и бирократија, уништавани су стара архитектура и друге старине. Запостављени су историја, социологија, етнологија, и све остало што чини основне вредности укупног прогреса па и технолошког. То је допринело многим промашајима у аграрној политици, а готово да није ни било планске политике у односу на село, његово просторно уређење и организацију сеоског живота. Град је увек био у првом плану, као и непољопривредне делатности у њему. Пренаглашено је демографско пражњење села, праћено старењем села, били су само последице једностраног развоја, гашење многих вредности села, запостављање богате његове културе и његове историје. А историја села и његова култура су у основу историја народа. Из села се распламсавала српска револуција од 1804. до 1815. године - за одбрану српског достојанства, културе и вере. Преко 90 одсто укупног састава српске војске у ослободилачким ратовима 1912.-1913. и 1914.-1919. године били су храбри синови сељака. У ослободилачком рату од 1941. до 1945. године већи део борачког састава и старешина јединица чинили су такође сељачки синови. Сељак се увек борио за слободу и стварање државе, али држава му није увек пружала услове да сачува и искаже друге вредности, сем ратничких. То је и разлог што између два светска рата није било домова културе у селу, а сељак је живео у беди и сиромаштву, у блату и прашини, у трошним кућама од блата, које су 8
осветљаване жижом или петролејом, спавао на уемљаном поду, користио примитивни алат у пољопривреди и домаћинству, радио запрегом говеда, српом и мотиком, нагнут над земљом по сунцу и киши. Али, и тај је период значајан за историју села. После 1945. године оформљено је неколико десетина научних установа за проучавање села - агроекономских, економско технолошких и неколико агросоциолошких. Ниједна научна установа није се, мађутим, бавила проучавањем историје села и израдом хроника села. Нешто је покушано радом Института за проучавање села САНУ, који је водио Сретен Вукосављевић, али је тај институт био кратког века. После више од четири деценије, та празнина у науци и нашој народној баштини попуњена је иницијативом Одбора за проучавање села САНУ (председник: академик Радомир Лукић) да организовано отпочне писање хронике села. Иницијативу за писање хроника села дао је Милојко П. Ђоковић, публициста, члан Одбора за село. Почетком 1989. године Одбор за проучавање села Српске академије наука и уметности, у заједници са заводом за проучавање културног развоја Србије, организовао је састанак потенцијалних писаца хроника села. На састанку у САНУ окупило се 67 писаца из целе Србије, као и из српских села из других република. Настављено је даље пријављивање и сада на хроникама ради преко 700 писаца. За целокупну активност одбора за село у вези са хроникама задужен је др Петар Марковић, члан одбора. Хронике обухватају развој и живот села од настанка до данашњих дана. Описују се сви значајни догађаји из привредног и друштвеног живота села, обичаји, школство, задругарство, спорт, учешће грађана у ослободилачким ратовима од Првог српског устанка до 1945. године. Наравно, у хронике се уносе и све остало што је значајно. Одбор свим писцима доставља упутство за писање хронике, литературу, као у све друго што је потребно, а посебно указује на помоћ за штампање рукописа. Хронике села, које су до сада написане, оправдавају напоре писаца и Одбора САНУ за проучавање села. Оне су својеврсна 9
историјографија, демографија, социологија, етнологија, етногеографија, антропогеографија српског народа. Залагањем писаца и уз свестрану помоћ грађана, суиздавача, привредних организација, месних заједница, а у појединим општинама и фондова за културу, обезбеђују се средства за објављивање хроника. Уз ову акцију, покренуто је и низ других, које имају циљ освежавање сеоског живота, народне културе и стваралаштва. Тако је у једном броју села покренута иницијатива за писање летописа. Отварају се етно или завичајни музеји, а формирају се и огранци Вукове задужбине. Формирана је и библиотека хроника села, где се налазе хронике села, рукописи или књиге које су до сада објављиване. Тако ће од сада укупно народно стваралаштво бити сабрано на једном месту. Писање хроника села трајна је активност. Сваким даном јављају се нови аутори, али и разне установе желе да се укључе у акцију писања хроника села и свега другог што прати ову акгивност. Заиста, био је последњи час да се отргну од заборава многа вредна документа, памћење старих људи, разни алати, уређаји и предмети са којима је српски народ столећима радио и живео. Скуп свих хроника заиста чини основу за израду историје Србије, и то засноване на објективним чињеницама и аргументима. ЗА УРЕЂИВАЧКИ ОДБОР Проф. Др Петар Ј. Марковић 10
A Study on Potocac Written by Miroslav Dimitrijevic A writer POTOCAC (a population of 1,582),an agrarian and fruit growing village(45.9% of the agrarian population)of a compact type,on the left valley side of the Velika Morava river and on the slopes of the mountain Juhor (775 m), on the both sides of the Jagodina-Varvarin road and 10 km south-west from Paracin.The district area comprises 1,371 ha.Through the district there is the Potocki brook flowing (after which it is named), a tributary of the Velika Morava.lt lies at 125-371 m above the sea level.lt consists of the eight parts: Pic,Gusterska,Lestar, Kokino Sokace,Sotanska,Bunjiste,Gornja and Donja.lt was founded on a place with the traces of the prehistoric (pottery and iron objects from the Iron Age at the excavation site Gradište), Roman (copper and silver coins) and mediaeval population (the ruins of Duke Momcilo's Town). The demographic ageing index (is) varies between 0.4 (1961) to 1 (1991). The population is of the Serbian nationality (the Orthodox religious feasts are St Nicholas,St Archangel,St George,St Archangel Gabriel,St John,St Mother of God,Palm Friday and St Marc), native and settled in the period after the 1st and 2nd Serbian Uprising,from Kosovo,the Vranje district,Nis and Toplica.The Orthodox temple St Petka was bult in the period between 1932 and 1934 (the parish house was erected in 1965). There are two chapels:St Archangel Gabriel's (erected in 1960) and Easter Sunday's (built after the 1st World War). The Youth Fair has kept a long tradition-for 40 years (on 25th May). Electricity was introduced in 1957,telephone connections in 1974/75 and the water supply is mainly individual (local water utilities -55.8%,households and wells). It has a primary school Vuk Karadzic,a cultural centre,a post office,the Local Council Office and the monuments to the fallen soldiers in the 1 st and 2nd World War. Translated by Katarina Dimitrijevic 11
ЛИЧНА КАРТА СЕЛА Поточац је сеоско насеље у саставу параћинске општине и броји 1582 становника од којих се 45,9 одсто бави пољопривредом, пре свега ратарством и воћарством. Поточац је село збијеног типа, на левој долинској страни Велике Мораве и источним падинама Јухора, чији највиши врх Велики Ветрен износи 775 метара надморске висине. На источној равничарској страни кроз насеље пролази регионални пут Јагодина - Варварин. Панорама Поточца: Поглед на источну страну села и равничарски део атара Терен на коме лежи Поточац благо је нагнут истоку, а корпус насеља се пружа у правцу исток - запад, са обе стране Поточког потока. Село лежи у висинској зони од 125 до 371 метар. Поточац је претежно ратарско и воћарско али и сточарско насеље. Површина атара износи 1.371 хектар. Са северне стране атар се граничи са рашевачким, са јужне - својновачким, а са источне стране чепурачким и доњевидовачким атаром. На западној страни поточки атар је омеђен државном шумом. 15
Границе општине Параћин и катастарских општина у њеном саставу 16
Кроз атар и средином села протиче Поточки поток у правцу запад - исток, као лева притока Велике Мораве, по коме је село и добило име. Остало је упамћено и забележено, да је почетком 20. века поток имао много више воде него данас, када током летњих месеци редовно пресушује. Док је имао већу водену масу, Поточки поток се често излевао из корита и чинио штете кључу. почетком шездесетих година прошлог века Поточки поток је регулисан зиданим обалама и шкарпама од стране Водопривредне заједнице из Ћуприје, и од тада његове бујице нису више опасне по село и пољопривредне културе на његовим обалама. Поглед на горњу малу. (Снимљено априла 2002. године) Од старине село се делило на горњу и доњу малу, а данас обједињује још шест мала: Гуштерску, Лештарску, Шотанску, Пиц - малу, Буњиште и Кокино сокаче. Индекс демографског старења у Поточцу креће се у распону од 0,4 (1961. године) до 1 (1991. године). Становништво данашњег Поточца углавном је досељавано после Првог и Другог српског устанка, са Косова, из Врањског округа, Ниша и Топлице, а у 19. веку и из других околних, ближих или даљих, насеља. У староседелачке фамилије, почетком 20. века истраживач 17
Топографска карта Поточца, са свим објектима и саобраћајницама унутар насеља
Станоје Мијатовић је убројио само три: Петровиће, Костиће и Милићевце. Поточац данас броји 392 домаћинства и има 1.582 становника, а од тог броја 45,9 одсто становништва је чисто пољопривредно. Становништво је српско, слави Светог Николу, Светог Аранђела, Ђурђевдан, Ђурђиц, Светог архангела Гаврила и друге славе. Литије су Свети Јован, заветине Ваведење, Цветни петак и Житељи Поточца, испред сеоске продавнице у центру села Марковдан. Православни храм Преподобне матере Параскеве изграђен је у периоду 1932. - 34. године, а парохијски дом 1965. године. Капела Светог Архангела Гаврила у Јухору потиче из средњег века, а обновљена је 1960. године. Црква Свете Недеље, такође је, средњевековног порекла, а данашња капелица је подигнута после Првог светског рата. У Поточцу је седиште Поточке парохије. 19
Поточац лежи на месту где се налазе трагови из праисторије, односно гвозденог доба , затим римског, византијског и средњевековног периода, на локалитетима Градиште, Ан и град Војводе Момчила, о чему су говорили археолози Феликс Каниц, Милорад Стојић, Саво Ветнић и Марин Брмболић, проучавајући овај крај и његове локалитете, у распону од скоро 100 година. Храм Преподобне матере Параскеве реновиран је 2002. године. Данашњи изглед главне парохијске цркве Поточац је добио струју 1957. године, телефонске везе 1974./75, асвалт 1972. и 1983. године. Водоснабдевање је већином индивидуално, а кућни водоводи чине 55,8 одсто. У употреби су и бунари у великом броју домаћинстава. У селу постоји осморазредна, а од 2003. године деветоразредна матична школа за ово и суседна села: Својново, Рашевицу и Трешњевицу. У селу постоји и дом културе, пошта, здравствена станица, месна канцеларија, као и споменици борцима изгинулим у Првом 20
Основна школа “Вук Караџић” у Поточцу. Снимљено маја 2001. године. и Другом светском рату. Пуних 40 година Поточац је неговао традицију Омладинског вашара сваког 25. маја, али је средином последње деценије 20. века културна манифестација угашена. /1 Поточки дом културе. Снимљено маја 2002. 1. Подаци добијени од стручног сарадника Географског института Јован Цвијић у Београду, Драгане Лукић 21
ПРВА АНТОПОГРАФСКА СТУДИЈА ПОТОЧЦА Станоје М. Мијатовић, учитељ из села Беле воде у Темнићу, најпознатији истраживач - антропогеограф из нашег краја, аутор неколико незаобилазних књига из ове области, дописни члан Краљевске академије наука и уметности, први је аутор који се озбиљније позабавио селом Поточцем у својој књизи “Темнић - антропогеографска студија”, која је награђена из Фонда Владимира Карића и објављена 1905. године у едицији “Насеља српских земаља”, коју је покренуо и уређивао чувени научник Јован Цвијић, тада председник Краљевске академије наука и уметности. Објављујемо у целини део текста који се односи на ово поглавље, односно основне каракгеристике села, ради прецизнијег упоређивања података од пре стотину година и данас, када се појављује нова студија Поточца, у едицији која наставља традицију првог покретача др. Јована Цвијића. Станоје М. Мијатовић је оставио следеће редове сведочанства о Поточцу пре једног века: “45. Поточац Положај. - Село се налази под Ветрњом, највишим висом Јухора, у страни благог нагиба, а с једне и друге стране Поточког потока, који силази с Јухора, пролази кроз село и улива у Мораву. Од Ветрње је село далеко око 5, а од Мораве око 3 км., између које и села јесте пут Варварин - Јагодина. Углавном је село окренуто истоку, а пружа се уз поток, у правцу од истока према западу. Поменути поток лети пресушује, а кад се излије чини велику штету селу и кључу, на местима где му корито није укопано, наносећи многи шљунак и камен. Тако исто и Велика Морава, приликом изливања чини кључу велику штету. Село пије бунарску воду. Земље и шуме. - Сеоски атар се простире од врх Јухора до Велике Мораве и захвата простор око 50 км2. У моравској равници земља је јака и плодна (кумсача), а у странама је мешовита, али 22
је више слаба (обично пескуша, прљуша и пољњача). Шума има доста и ситних и крупних, а било их је више док држава није ограничила своје имање у Јухору. Шума је западно и југозападно од села за 15 - 20 минути. Највише је има на местима званим Бубан и Чукара./2 2) На ветрињи је шума исечена да би се видела пирамида - тригонометријска тачка - која је ту намештена. 3) Године 1873. у селу је било 276 пореских глава Тип. - Село је обичне збијености. Кућа од куће је далеко 40 - 50 м. Село се дели на Горњу и Доњу Малу, које раздваја поток. Доња мала је јужно, на десној страни потока, а Горња, већа, северно на левој страни потока. Између ових мала је растојање од 100м. Равничарски део насеља Поточац. Снимљено са пута Рашевица - Поточац, код Коварског бунара, у пролеће 2002. године У селу има 190 кућа, а 276 пореских глава./3 Име. - Село је ово име добило због потока, на коме је и лоцирано. 23
Поглед на јужну капију села Северна капија села Разгледница тросеља Поточца, Својнова и Рашевице, из осамдесетих година 24
ПРВИ ПОТОЧКИ ХРОНОГРАФ 1183: Ослобођење од Византије, Срби на левој обали велике Мораве, као и у целом Средњем Поморављу, дочекашеса доласком чета копљаника и коњаника Великог жупана Стефана Немање, које прођоше источним подјухорским путем, а будућим цариградским друмом, да обрадују и народ Белице и Лугомира. Сведочанство о томе остави нам Свети Сава у свом делу ”Житије Немање - Симеона”: "Обновив очину и дедину и боље утврдив Божјом помоћи и својом мудрошћу, датом му од Бога, уздиже погибалу своју дедину и приобрете... Реке, Ушку и Поморавље, Загрлату, Левче и Белицу”. Источно подјухорје, па и територија данашњег Поточца у средњем веку се називала Доњим Левчем, а неки византијски хроничари, али и многи савремени историчари, предео између Лугомира на северу и Орашја на југу називају ”3емљом Лугомира”. И у једном и у другом случају средњовековна насеља на обронцима Јухора ослобођена су у време проширења Немањине државе на северу, па и Поточац. Има, међутим, и индиција да је лева обала Мораве припадала српској држави у време владавине Часлава од 926. - 960. године. 1203: Би велики помор од глади у Поморављу и целој Србији, толико велики ”да је земља била пуна људских лешева, и да гробари нису више могли да их сахрањују, него су их смештали у житне јаме”, забележи монах и књижевник Доментијан. Тих година Срби у Поморављу много страдаше у борбама са Бугарима, Куманима и Мађарима, а српска држава се исцрпљиваше унутрашњим трзавицама између Немањиних синова престолонаследника Стефана и Вука. 27
1220: Хрисовуљом из 1220. године српски краљ Стефан Првовенчани Жичкој епархији поклања и следеће жупе: Борач, Лепенице обе, Белицу, Левач и Лугомир. Овај поуздан историјски документ нам потврђује да су источно подјухорје и лева обала Мораве у сигурним границама српске државе Стефана Првовенчаног, у световној организацији, док према црквеном шематизму припадају новоформираној Жичкој епархији, коју Свети Сава установи 1119. године, као седиште српске аутокефалне цркве. Жупе: обе Лепенице, Белице, Левач и Лугомир налазиле су се на простору између Велике Мораве и то у поречјима река Лепенице, Лугомира и Белице, док је жупа Левач обухватала још и део Гледићских планина са Крагујевачким Црним Врхом. Називи жупа сачували су се и данас како у административној подели (са извесним теренским одступањима) тако и у називима подела? 1241: ”У време Дрмана и Куделина”, који држаху Браничево све до мораве, и који беху на ратној нози са краљем Драгутином и Милутином, Велики друм или Цариградски пут пређе на леву обалу Велике Мораве код ”Краљевог брода”, односно код данашње Рашевице. Тада цео овај крај, па и поточко насеље, добише нов завичај у стратешком, трговачком и сваком другом смислу. 4. Гавро Шкриванић: “Жичко епархијско властелинство", стр. 164 - 165 28
Територија источног подјухорја припадала је жичком епархијском властелинству, које је установио Свети Сава 1119. године 29
1381: У повељи кнеза Лазара манастиру Раваници, датованој према болоњском препису 1376./77., а у врдничком 1381. године, поред осталих села која су припадала манастиру Раваници, спомиње се и село Поточац. Највероватније да се ради о насељу које и данас носи идентично име, а које је у средњем веку било метох манастира Раванице, као и остала подјухорска села на источној страни ове планине. Иначе , ову повељу је издао др Јован Суботић 1847. године, у Летопису Матице Српске. Насловна страна “Пописа села у средњевековноЈ Србији” Миодрага Ал. Пурковића, где се спомиње и село Поточац 1523: У турском арачком попису спомиње се и село Поточина и административно припада Руднику, што је био случај и са целим овим крајем и пре доласка Турака, пре свега у црквеној администрацији. Има седам домова. Преводиоцу ”Детаљног пописа смедеревског санџаката”, одакле је податак и узет, село Поточина је непознато, како наводиу фусноти и претпоставља да се ради о неком другом насељу. 30
31 Потврду да је Поточац старо средњевековно село које је Кнез Лазар повељом од 1381. године даривао својој задужбини - манастиру Раваници налазимо и у “Попису села средњевековне Србцје” Миодрага Ал. Пурковића, на 131. страни “Годишњака” Скопског филозофског факултета, ИВ,2 1939. - 1940. 1559/60: Под именом Поточани село се опет спомиње у турском попису и има седам домова. Преводилац турског дефтера под именом ”Детаљан попис санџаката Смедерево” у напомени на дну странице наводи да се вероватно ради о насељу које припада Руднику, или да је можда реч о другом селу. 1802: Прву параклису посвећену Светој Петки подигао је Јевра Лазић. на месту данашњег храма Преподобне матере Параскеве. 1809: Турски кажњенички одред, пошто попали Обреж, налете коњицом у порту Свете Петке и покасапи народ који је после свете
У овом попису из турских времена (16. век) Поточац се спомиње као Поточина. Део мапе средњевековних градова у Србији, где је убележен и Поточац 32
Село Поточац у “Детаљном попису Смедеревског санџаката” из 1527. године, где преводилац са турског у фусноти напомиње да се можда ради о Поточцу из Лазареве Раваничке повеље литургије обедовао за трпезом. Отуда се овај храм у народу зове и Света трпеза. 1818: У арачком попису који је наредио Кнез Милош спомиње се и село Поточац, будући да је припадало ослобођеном Београдском пашалуку, односно Милошевој Србији. тада је бројало 54 дома и 150 арачких глава./5 5. Финансије и установе обновљене Србије, књига 2, стр. 454 6. Финансије и установе, књига 2, стр. 504 1819: И следеће године, у новом попису, убележено је и село Поточац са 54 кућа, 70 ожењених и 161 арачком главом./6 33
1821./22: Према подацима о броју домова, пореских и арачких глава Нахије јагодинске Поточац је бројао 57 кућа. Поточани у турском попису из 1559./60. године 1822: Ове године село је бројало 56 кућа у којима је живело 72 пореске и 162 арачке главе.7 7. Финансије и установе, књига 2., стр. 545 1823: У Кнежини Темнић, Нахије Јагодинске, Поточац има 58 кућа и спада у групу средње великих села. 1826: У пореском и арачком списку пописано је и село Поточац под редним бројем 17, у кнежини Темнић, Нахије јагодинске, са 59 кућа. 34
Наш крај на карти из 1718. године, када је Пожаревачким миром припао Аустрији 35
Страница Летописа Поточке парохије 36
1827: Према евиденцији за ову годину число (број) кућа је повећан на 62. Следеће године број домова се опет повећао на 63, а наредне 1929. се смањио на 62 куће. * * * У часопису ”Даница” у Бечу, који је уређивао Вук Караџић, објављено је "Географско статистическо описаније Србије” у коме је споменуто и село Поточац, у Кнежини Темнић, Нахије јагодинске. 1831: Ове године Кнежина Темнић се преименује у Капетанију Темнић, а Поточац те године броји 68 домаћинства. 1837: У изводу из пореског тефтера Капетаније Темнићке за ову годину, проналазимо и село Поточац са 85 кућа, 101 пореском главом и 5 невољних становника, односно "сакатих, просутих или бесних”, стоји у званичној рубрици. 1848: Група од 7 добровољаца из Поточца одлази у Мађарску да се бори на страни побуњених Срба. 1850: Путујући по европској Турској, енглески капетан Едмунд Спенсер, путописац, борави на Јухору и у свом путопису спомиње топоним ”Хајдучка чесма”, који се налази на источној страни под37
горине изнад села Поточца. 1859: По решењу од 17. јуна ове године у списку села сада Среза темнићког, под редним бројем 4, уписан је и Поточац, са 110 кућа, 111 пореских глава и удаљен је два сата хода од канцеларије у Варварину. 1870: Формиранаје прва судница (општина), која је обухватала још Рашевицу и Својново. Први председник је био Јовица Ђурђевић из Својнова. 1872: Отворена прва школа у приватној згради, поред главне улице у центру села. Први учитељ је био поп Петар Добричевић. 1876: Ове године појавило се капитално дело "Кнежевина Србија” Милана Ђ. Милићевића. У њој је објављена и једна шаљива песма о селима овога краја у којој се спомиње и Поточац: ”Поточани сви редом ајдуци”. 1895: У Краљевини Србији је 31. децембра ове године завршен последњи попис становништва у 19. веку, у коме се Поточац води као насеље, али и као општина, која под својом интеренцијом има и суседно село Својново. Тада је Поточац бројао 191 домаћинство, а у саставу општине било је укупно 337 домова. 38
1895: У шематизму српске цркве под називом ”Православна црква у Краљевини Србији” пописана је и поточка парохија, са два припадајућа села Рашевицом и Својновом. 1903: Поред Поточца, општине добијају и Рашевица и Својново. Председници су били: у Поточцу - Арсић Павле, у Рашевици - Арсић Михајло, у Својнову - Марјановић Драгутин. 1905: У издању Српске краљевске академије наука и уметности излази из штампе књига ”Темнић” аутора Станоја М. Мијатовића, у којој се први пут опширније и на научни начин, говори о свим насељима темнићког краја, па и о Поточцу. Тада је Поточац имао 196 домова и 270 пореских глава. 1912. - 1918: У ослободилачким ратовима и Првом светском рату погинула су 22 ратника из Поточца. 1912: Формирана прва земљорадничка задруга на иницијативу учитеља Милете Тодоровића. 1915: Окупаторска аустроугарска власт формирала је своју жандармеријску станицу. Командир је био Иштван Сабо. 39
1918: Дванаестог октобра кроз Поточац је прошла коњичка тројка мајора Душана Додића, савезничке ослободилачке војске, после пробоја Солунског фронта. 1924: У Шематизму српске цркве, четири године након успостављања Српске патријаршије, спомиње се и поточка парохија. Парохје био Милан Поповић. 1928: Трећег октобра Поточац је припао Моравској бановини, у оквиру Темнићког среза. 1932: Започета изградња парохијског храма Свете Петке, а изградњом је руководио парохијски свештеник Михајло Голубовић. 1934: Завршена је изградња парохијске цркве Свете Петке за потребе верника Поточца, Рашевице и Својнова. 1941. - 1945.: У Другом светском рату изгинуло је 35 бораца из Поточца, борећи се у редовима 12. пука Југословенске краљевске војске, четничким и партизанским јединицама, а највише на Сремском фронту. 40
1944: Четрнаестог октобра у Поточац је стигла предходница Црвене армије, чиме је и званично Поточац ослобођен од немачког окупатора. Ослободиоце је дочекао Драгомир Савић, председник поточке општине. * * * Десетак дана касније формиран је Месни народноослободилачки одбор, а за првог председника постављен Обрен Михајловић. * * * У великој мобилизацији крајем године из Поточца су отишла 153 борца на Сремски фронт. Њих 27 је погинуло. 1947: Отворена је прва здравствена станица. 1949. Првог фебруара у селу је формирана Сељачка радна задруга. Први председник је био Милан Милојевић. 1950: Формиран је одбор за капиталну изградњу - задружни дом и отпочело се са припремама за подизање овог објекта. Председник одбора је био Чедомир Ранђеловић. 1954: Осмог априла одржна је прва седница новоизабраног 41
управног одбора Земљорадничке задруге Поточац. Први председник је био Дачић Боривоје. 1955: Петнаестог новембра у Поточцу је званично почела да ради станица милиције. * * * Народном одбору општине Поточац припајају се села Својново и Рашевица. 1956: Четвртог фебруара одржана је оснивачка скупштина земљорадничке задруге Поточца, Рашевице и Својнова. Скупштина је донела одлуку о приступању задруга из три поменута села у једну земљорадничку задругу. * * * Осликан је иконостас у цркви Свете Петке, трудом молера Драгољуба Матића и Сретена Пантића. 1957: Укида се општина у Поточцу и припаја општини Параћин. 1959: Одржан први Омладински вашар у Поточцу на Дан младости - 25. маја. * * * Формира се нова земљорадничка задруга са седиштем у 42
Рашевици, којој приступа, поред Поточца и Својнова, и Трешњевица. 1960: У јануару ове године одржана је скупштина Народне хришћанске заједнице, у народу познате као богомољачки покрет. Богомољци су дуги низ година имали највеће упориште у Поморављу управо у Поточцу. 1961: Храм Свете Петке освећен је на дан храмове славе (8. августа). Освећење је обавило Његово Преосвештенство Епископ шумадијски господин Валеријан, а домаћин славе био је свештеник поточки Блажо Мартиновић. * * * Земљорадничка задруга се региструје као Земљорадничко произвођачка задруга “Јухор”. 1963: Основна школа у Поточцу добија име О. Ш. ”Вук Караџић”, а кумује јој директор Фабрике текстилних машина ”Пролетер” из Параћина. 1966: Завршен је и усељен парохијски дом. 1971: Задруга ”Јухор” се интегрише са системом "Жупски рубин” 43
и постаје Основна организација удруженог рада, која задовољава и потребе Поточана. Седиште је било у Рашевици. 1974: Потписана је повеља о братимљењу са селом Вашице у шидској општини. 1975: Потписана је повеља о братимљењу и са селом Товарник у вуковарској општини, тада СР Хрватска. * * * Почетком марта у привредном суду у Крагујевцу регистрована је нова Земљорадничка задруга ”Поточанка”. 1976: Отворен је шалтер Југословенске инвестиционе и кредитне банке, јула месеца. * * * Крајем августа пуштена је у рад нова телефонска централа са још стотину бројева. 1977: Почетком септембра завршена је изградња нове трасе планинског пута Поточац - Добре воде на Јухору. * * * Поново је реактивиран рад здравствене станице 44
1981: У јуну је порушена зграда старе школе и отпочела је изградња нове школске зграде монтажног типа, са централним грејањем, савременим учионицама, кабинетима и медијатеком, а радове је изводило предузеће ”Град” из Косјерића. Школа је завршена крајем децембра исте године и коштала је милијарду и седамсто милиона тадашњих динара. * * * У јуну је отворена Здравствена станица у којој је ординирао лекар опште праксе два пута недељно. 1982: Друго освећење храма Свете Петке, после реновирања, обавио је Владика шумадијски господин др Сава. * * * Скупштина општине Параћин поводом 13. окгобра Дана ослобођења општине, додељује Основној школи ”Вук Караџић” из Поточца - Диплому општине Параћин, за резултате у унапређењу наставе и школства. 1983: Асфалтирана је главна улица у насељу и неколико важнијих сокака. 1988: Одржан Фестивал пионирског филма СР Србије, од 12. до 15. јуна у Основној школи ”Вук Караџић”. Поточац је таца био ”мала Пула” за најмлађе филмске ствараоце наше Републике. 45
После пада кровне конструкције на Дому културе у јуну, приступило се хитној санацији зграде, а радове је финансирала Месна заједница и Земљорадничка задруга ”Поточанка”. * * * Почели су радови на главном телефонском спојном путу Параћин - Рашевица. Нова аутоматска централа имала је 2.000 бројева који су расподељени Поточцу, Рашевици, Чепуру, Сињем Виру, Трешњевици, Шавцу и Доњем Видову. 1998: Проширен пољски пут Поточац - Својново преко Брега. * * * Изграђен нови бетонски мост на потоку. 2000: На председничким изборима у септембру побеђује кандидат Демократске опозиције Србије др Војислав Коштиница, али Слободан Милошевић, дотадашњи председник Југославије не 'признаје пораз и одбија примопредају власти. Незадовољство грађана у целој земљи кулминирало је 5. октобра када се у Београду догодила ”Српска октобарска револуција”, а милионска маса насилно заузела зграду Савезне скупштине и Радио телевизије Србије, након чега је Слободан Милошевић морао да призна пораз. На републичким парламентарним изборима у новембру победила је коалиција ДОС, а на изборима за скупштину општине Параћин у Поточцу је победио кандидат СПО Рдиша Јовичић. 46
2002: Реновирана здравствена амбуланта, уређена фасада на дому културе, адаптиран школски стан за потребе дечјег вртића и проширено сеоско гробље. 2003: Настављено унутрашње уређење дома културе, сале, позорнице, балкона... Планирано измештање нисконапонске мреже, проширење фудбалског игралишта и унапређење сеоске депоније, као и корита Поточког потока. 47
Поточац и поточки атар на топографској карти данас