Велика Морава на хидрографској карти А. Алексића, са свим насељима на левој и десној обали, наиртаној 1879. године. 199
Султан Мехмед Други је 1455. године изградио велику флоту на Морави и са њом кренуо да коначно освоји српско Смедерево и угарски Београд. Лаке бродице по Морави пловиле су и 1565. године када је Сулејман Величанствени прелазећи Мораву код Ћуприје од њих изградио понтонски мост, који је по преласку војске демонтиран, а флотила је отишла према Смедереву. Податак о пловности реке Мораве налазимо и код енглеског краљевског лекара Др Брауна, који је 1669. године са бечким посланством ишао у Ларису, султану Мехмеду Четвртом. Он говори да се роба из Србије вози Моравом у Дунав и даље куд се хоће, а из Угарске и Аустрије уз Мораву за горње крајеве. Моравом су пролазиле лађе, ђемије и пловице све до 18. века. У деветнаестом веку кривудавим током Мораве не иду више речни бродови, већ сплавови од грађе која се секла у планинама Јужне и Западне Мораве. До пре тридесетак година било је старих мештана Поточца који су се сећали тих сплавова и сплавара, који су махали чобанчићима на обали. ЗНАЧЕЊЕ РЕЧИ МОРАВА45 45. Из књиге На извору речи аутора М. Димитријевића, Параћин, 1997. год. Зашто је реч Морава толико омиљена код Срба, кад су своје три кључне реке крстили овим именом (Јужна, Западна и Велика Морава), као и две споредне речице (Моравица код Алексинца и Чачка), остаће велика загонетка. Можда је то сећање на стари завичај у Европи, где су као бели , односно некрштени Срби живели у областима данашње Источне Немачке, Пољске, Чешке и Словачке, и где су имали реку Мораву или је у питању сасвим други разлог, искључујући онај о наводној српској неинвентивности. У народној епици постоји израз мор-долама, где стајаћи епитет мор значи-плаво. Константин Јиречек у делу Војна цеста сматра да је назив реке Мораве бугарског порекла, јер у данашњем бугарском језику 200
Пароброд “Морава” спустио се 1873. године до Ћуприје, а 1879. године је прошао поред села Поточца на путу за Сталаћ. Од пловидбе се одустало јер је чишћење корита захтевало велика финансијска улагања. 201
постоји придев морав у значењу плав. Међутим, треба се под сетити и једне српске, непристојне, изреке која гласи није много морав где би придев морав имао значење тегет боје, односно тамно плаве боје. Упоредо са морав , опстојава и придев муров па се до скоро у поморавском крају могло чути од старијих жена да су нешто на пример офарбале у мурову боју . Реч мор је назив једне траве која расте у долини Мораве. Код етимологисања речи не сме се заобићи на њено евентуално индоевропско порекло, па би тако српска реч мор имала свој напоредник мур у персијском језику, који је најближи индоевропском. Мур у персијском значи мрав , па је Морава могла да добије ово име због тога што се креће споро и вијугаво као колона мрава, рецимо. А Морава, уистину, због меандра тако и тече кроз равницу. Поморавци и данас за човека који рони кажу да се (г)мура у воду. Он је гмурац. Лингвиста Петер Скок у свом Етимологијском рјечнику... бележи да порекло имена ове реке треба тражити у латинском језику. На Птоломејовој карти тада познатог света, Морава је убележена као Мосхинс, а на Пјотингеровој табли као Маргус. Историчарима и лингвистима је познато да је илирски облик речи Маргус гласио Марагус, а на вулгарном латинском, којим се Водено огледало Велике Мораве. 202
говорило у римским провинцијама, реч Маргус је изговарана као мараус. Неки језички стручњаци сматрају да је данашњи облик Морава и изведен из вулгарнолатинског облика Мараус. То се вероватно догодило са доласком последње групе Словена у ове крајеве, који су старе географске називе прилагодили свом језичком осећању. Академик Ранка Куић сматра да значење речи Морава треба тражити у старокелтском језику: Морава: МОР плус АВА (суфикс за реку)-Мор је келтски префикс за девојку, заједно дају: девојка-река. Да ли је језички извор Мораве српски, бугарски, келтски, индоевропски, или латински, тешко је рећи, али важније од тога је да Морава мирно тече . ПОПЛАВЕ Лева обала Мораве на којој лежи најплоднији део поточког атара није регулисан насипом-браном као супротна обала, јер се сматрало да је на том месту обала довољно висока да заштити атар од поплава. Међутим, велике поплаве су у прошлости наносиле огромне штете кључу. Посебно су биле опасне пролећне поплаве када почне отапање великих снегова са јужних и западних планина Србије. Највећа поплава катастрофалних размера догодила се у 17. веку, када је вода однела и села Доње Видово, Шавац и Чепуре, и нанела велике штете Поточцу, Својинову и Рашевици. У деветнаестом веку велика Ђурђевданска поплава 1897. године потопила је готово целу долину Мораве од Цариградског до пута ГиљеВарварин. Захваљујући тој поплави село Стрижа је морало да се пресели на нову локацију. У двадесетом веку, поред низа мањих поплава, највеће изливање Мораве се догодило 10. фебруара 1956. године, када су под водом биле и њиве у Средпољу које до тада нису плављене, јер су се налазиле на већој надморској висини. Према истраживањима, спроведеним 1969. године обала 203
Велике Мораве код Варварина због меандрирања и бочних удара воде помера се годишње и до 3 метра, а сличан случај је и са левом обалом Мораве у атару села Својиново. Пре почетка изградње моста између Рашевице и Чепура, средином седамдесетих година 20. века, извршено је озидавање леве обале реке Мораве у поточком и рашевачком атару, у дужини процеса које врши река Морава. од пет километара. Тај део је био најугроженији од ерозивних Дрвена скела код Чепура, снимљено у лето 1980. године. Вековима је била главно пловило и превозно средство преко Мораве. 204
Мост на Великој Морави на дан отварања 24. новембра 1984. године. Велелепна грађевина прилагођена будућој пловидби Рајна-Мајна-Дунав-В. Морава-Вардар-Егеј.
МОСТ НА ВЕЛИКОЈ МОРАВИ Вековни сан житеља овог краја о подизању моста на Великој Морави остварен је 24. новембра 1984. године. Тада је на свечан начин пуштен у саобраћај највећи мост на Великој Морави код Чепура. Мост је дугачак 257, а широк 8,3 метра. Главни извођач радова била је Мостоградња из Београда. У мост је уграђено 2.175 кубних метара бетона, 212 тона арматуре, 230 тона ужади, и око 30.000 кубних метара моравског шљунка. Монументални мост на Великој Морави усаглашен је са пројектом о пловности ове реке, односно пловног система РајнаМајна-Дунав-Велика Морава-Вардар-Егејско море. Он није само знаменитост Чепура, већ и шире регије. “Вековни сан је остварен”. Тренутак свечаног пуштања моста у саобраћај на Великој Морави код Чепура. 206
Фотокопија записника са прве седнице Одбора за изградњу моста у чему су главну реч водили Поточани: Љуба Огњановић, Милутин Глигоријевић, Стојан Арсић и Никола Вићић. 207
Друга страна Првог Записника Одбора за изградњу моста на Морави, сада већ историјски документ. 208
ХИДРОГРАФСКЕ ОСОБИНЕ ЈУХОРСКИХ ВОДОТОКОВА45 45. Милош Зеремски: Хидрографске особине удолине Велике Мораве , Географски институт Јован Цвијић , Београд 1969. (зборник радова, књига 22) Слив Велике Мораве побуђивао је пажњу многих научника, али се Милош Зеремски подробније и детаљније бавио конкретним сливом водотокова са планине Јухор, укључујући и главне поточке потоке. Јухор-Тектонско-морфолошком еволуцијом створен је данашњи положај и меридијански правац пружања ове хорст-планине, паралелне са долином Мораве, чије јужне и западне падине покривају неогени језерски седименти. Ова два фактора: правац пружања главне осе планине и, неогени седименти условили су да се на Јухору могу издвојити две врсте водотока: аутохтони и алхтони. Први силазе са развођа и припадају непосредном сливу Мораве на источној, односно, сливу Лугомира на западној страни планине. Други, међутим, долазе са нижег неогеног терена на западу и при прелазу на кристаласте шкриљце планине усецају епигенетске долине у њеним периферним деловима. Аутохтоне водотоке на источној страни представљају око 10 потока чија дужина износи 3-5 км. Они почињу слабим изворима, који се настављају испод развођа, и имају развијене изворишне челенке карактеристичне за водонепропусне стене са изразитијим 209
нагибом рељефа. Због кратке дужине и великих пацова уздужних профила, који износе 115-130%, ови водотоци имају типичан бујичарски режим. Њихови слаби извори нису у стању да их одрже током позних летњих месеци, када пресушују. Али зато после дуготрајних пролетњих и јесењих киша и нарочито јаких летњих пљускова набујају и врше интензивну ерозију у распаднутим шкриљцима чији поменути материјал таложе у виду плавина у суподини планинске стране. Овде се јављају изразити преломи на њиховим уздужним профилима. Ти преломи означавају границу између ерозивног процеса на једној, и акумулативног на другој страни и показују да су уздужни профили, иако координирани, несаглашени што је својствено младом тектонском нестабилном рељефу. О интензивном разарачком дејству потока на источној страни Јухора у историјском периоду говори различит калибар плавинског материјала. Наиме, у повлати плавина појединих потока данас се таложе шљунковито-песковите наслаге, док испод њих се сретају крупни валуци па чак и блокови до 0,5 м величине. Овај различити калибар плавинског материјала није последица климатских колебања већ индиректних утицаја актропогеног фактора на воде и ерозивне процесе. 210
СВОЈИНОВО, ПОТОЧАЦ И РАШЕВИЦА Управо нека сеоска насеља, Својиново, Поточац и Рашевица, која воде суподином планинске стране на излазу долина, била су до почетка 19. века распоређена уз те долине 1-2 км. Због таквог њиховог положаја крчење шуме и орање земљишта је на падинама Јухора било интензивније, а стим у вези и екстремност водног режима потока и ерозивно-акумулативних процеса. После измештања сеоских насеља у данашњи положај крчење шуме је смањено, а млади шумски и травни покривач је успорио првобитни облик ерозивно-акумулативног процеса. Међутим, како је тај процес задржао свој квантитативан износ то он причињава озбиљне штете како сеоским насељима тако и пољопривредним површинама на долинској равни Мораве. У циљу ублажавања последица овог процеса за сада је извршена само регулација корита Великог потока у Поточцу, као и делимична регулација потока у Рашевици и Трешњевици. Западна страна Јухора на проученом делу, североисточно од Драгошевца, дисецирана је долинама краћих потола који силазе у Лугомир. Они имају сличне особине као и претходни: слабе изворе, услед чега пресушују у летњим месецима, велики пад уздужних профила, који омогућавају ерозивне процесе, али због јаче пошумљености износ тих процеса слабији. Алохтоне водотоке чине Каленићка река и Лугомир. Први је усекао долину у јужне, а други у северозападне падине Јухора . МИНЕРАЛНИ ИЗВОРИ НА ЈУХОРУ На само двадесетак километара раздаљине, колико се пружа планински венац Јухора, откривено је чак осам извора минералне воде киселог, гвожђевитог, сумпоровитог и сланкастог укуса. Сви ови извори налазе се на источној страни Јухора, народ их користи према потреби, а само се кисела вода из Орашја пуни на фабрички начин и користи у широкој употреби. Споменути хидролог Милош Зеремски обрадио је све минер211
алне изворе у јухорској подгорини. Поред водених токова, обични извори на Јухору немају посебан хидрографски значај. Међутим, како постоје и минерални извори то је потребно о њима нешто рећи. Засада је утврђено 8 таквих извора и они се налазе на источној страни планине у њеном нижем делу: Идући од југа према северу ти извори су следећи: у Пајковцу с десне стране Водичког потока, код цркве, на 260 м апсолутне висине, јавља се гвожђевити извор који избија из микашиста. У Орашју постоје 3 извора угљо-киселе воде, који избијају из микашиста; два са леве и један с десне стране Каленићке реке на приближно 200 м апсолутне висине. Главни извор је код цркве и зове се Орашачки кисељак . Његова вода је до 1951. године продавана у трговини под називом Јухор . У Својинову у долини Великог потока, уз десну обалу његовог корита, на апсолутној висини 305 и 320 м пронађени су 1951. године два минерална извора (од стране једног сељака) који су по укусу исти као и орешачки. Нису каптирани и само их делимично користи сеоско становништво. У Рашевици изнад села с леве стране Бугарског потока на апс. висини 160 м јавља се сумпоровити извор Слатина који је каптиран и познат још из турског периода. Он избија такође из зеленкасто-плавог микашиста. Најзад, у Трешњевици код цркве, с десне стране Дубоког потока на апс. висини 180 м јавља се слаб минерални извор Слана стена који се по укусу разликује од претходних и чија би својства требало посебно испитати. По макроскопској оцени стене изгледа да је и овде микашист.46 46. Исти извор 212
ИЗВОРИ-КЛАДЕНЦИ (По азбучном реду) Б Бабин В Владин д Добра вода Дупљевац 3 Змајевац Ј Јаворовица М Марјанов Мужин С Свети Архангел Света Недеља Т Тодоров Кладенац код иркве Светог Архангела у Јухору изнад Поточца Стари кладенац код иркве Свете Недеље у Јухору 213
КЛИМАТСКЕ КАРАКТЕРИСТИКЕ Ми данас живимо у другом постледеном (постглацијалном) добу, које траје већ око 20.000 година. Док није дошло до овог другог топлог периода на Земљи, ледено доба је трајало око 120.000 година. Између периода првог и другог леденог доба (старијег и млађег квартара) период топле климе трајао је готово 70.000 година. У леденом добу наш крај и цело Балканско полуострво било је прекривено патуљастим шумама, све до тока Дунава и у правцу јужне Француске. Северно од Дунава у крајевима ледника успевала је вегетација слична данашњим тундрама које су постепено ка југу прелазиле у степе. Средоземни басен имао је климу сличну данашњој континенталној клими у средњој Европи. Нови последњи период отопљавања леда на планети доноси битне промене у клими, хидрографији и вегетацији, тако да тундре у Европи ишчезавају, а степски предели се пуне густим шумама, када обрастају густим џунглама и наши данашњи географски предели. Силазак ледника, пре 20.000 година низ планинске врхове у долине донео је крупне преображаје у изгледу земљиног тла-рељефу, у хидрографском погледу, одређујући уједно ареале биљног и животињског света на земљи. Климатски оптимум настаје негде око 6.000 година пре нове ере, када после климатских варирања долази до отопљавања и побољшања свих климатских услова потребних за развој земљорадње. Тада почиње период топле и влажне атлантске климе у којој почиње да буја биљни и животињски свет. Реке смирују своје токове, усецају корита, а на њиховим обалама остаје плодно земљиште, црница, чернозем, хумус Поточац се налази у зони умерено континенталне климе са поступним преласком годишњих доба. Просечна годишња температура ваздуха је 15 степени, а просечна јануарска температура се 214
креће око -2 степена Целзијуса. Средња јулска температура износи око 22 степена, а апсолутни максимум забележен је 1931.године и износио је 45 степена. Најнижа температура забележена је почетком фебруара 1956. године и износила је -28 степени. Средња вредност годишњих падавина износи око 700 милиметара. Најкишнији је месец мај са близу 90 милиметара воденог талога. Најсушнији месец је септембар са 35 милиметара падавина. Количина воденог талога у атару Поточца је недовољна током године, али је распоред падавина прилично повољан, тако да вегетација успева да се доврши код већине важних пољопривредних култура. Сушне године су честе, у просеку свако четврто лето. Међутим, недостатак киша се надокнађује заливањем, наводњавањем и прскањем засејаних површина. Практично, наводњавање се врши сваког лета, у зависности од културе, а добри повртари морају некад и по пет-шест пута добро да наливају бразде паприке или купуса. Наводњавање се врши моторним пумпама из цевова дубоко побијених у земљу преко десет метара. Поточац је поштеђен југоисточног ветра-кошаве, који не допире до јухорске подгорине, већ слаби одмах по преласку реке на левој обали. Међутим, током зиме село је изложено северцу, чија учесталост и снага се знатно смањила последње деценије овог века. Тако на пример, током зиме 1997/8. северац се готово није ни осећао, односно не у оној мери као раније, када се по причању старих људи ланац лепио за голу шаку и кидао кожу. Током целе године, односно највећи број дана, Поточац је изложен северозападном ветру, који дува преко 200 дана. С пролећа дува развигор и југо, а увече са планине Јухор стиже хладан ветрић који преко лета освежава, а преко зиме смањује температуру у термометру, за који степен. Олујни ветрови појављују се ретко, само са провалом облака, а ваздушни стуб пијавица само над Моравом и то врло ретко, док се ваздушни вртлози мањег интензитета јављају на спруду кад дува кошава, што значи на крају источног дела атара. Треба рећи да се над коридором Велике Мораве додирује неколико ваздушних стру215
ја, такозвана ружа ветрова. Током године највише је облачних дана, преко две стотине, а просечна влажност ваздуха износи 70 процената. Притисак ваздуха се креће преко 900 милибара. Најзначајнија атмосферска падавина је киша. Снег се јавља понекад и почетком октобра, а прво се забеле врхови Јухорa, односно надморска висина изнад 300 метара. Више нема дубоких снегова и сметова. Роса, слана, медљика и бабини јарци су секундарне атмосферске појаве у овом крају. Климатске прилике у долини Велике Мораве проучавао је и Др Радован Ршумовић. Подаци који се односе на Ћуприју важе и за Поточац, јер је ћупријска метеоролошка станица једина те врсте у Средњем Поморављу: Климатске карактеристике стекла је удолина Велике Мораве својим положајем према суседним морским басенима (Јадранском, Егејском и Црноморском) и великим орографским масама (карпатско-балканској, динарској и алпској). Али посебне одлике климе удолине су непосредније везане за коридорски облик њене скулптуре и њену меридијанску усмереност, а особито за факат што удолина, у односу на околни терен, представља најнижи део рељефа. Ова пак чињеница даје њеној клими ублаженије, жупске особине. Оне се, пре свега огледају у њеним температурним особинама. Тако, средња годишња температура ваздуха редуцирана на морски ниво износи у Смедереву 11,8°С, Ћуприји 11,9°С и Крушевцу 12,0°С. Из тога се види да средње годишње температуре расту од севера ка југу, што је последица географске ширине и утицаја топлих ваздушних струја које од Егејског мора продиру према северу, већином моравском-вардарском удолином. Укупне температурне суме за то време износе око 4.089 (Смедерево и Ћуприја). Средњи месечни максимуми се крећу од 2,6°С у јануару до 28,2°С у јулу (Смедерево) или 3,5°С у јануару до 28,9°С у августу (Ћуприја); средњи месечни минимуми ваздуха од-4,8°С у јануару до 14,4°С у јулу (Смедерево) или -3,6°С у јануару и 14,5°С у јулу (Ћуприја). Али температура ваздуха може да се попне до 41,8°С. Такав је био 216
случај у Смедереву 9. септембра 1946. или до 40,3°С у Ћуприји 16. августа 1952. Најниже температуре могу да спусте и до -29°С (Смедерево, 24. јануар 1942.) или до -25°С (Ћуприја 27. јануар 1954.). Мразеви могу покадкад да оштете осетљиве културе у раним пролетњим и позним јесењим месецима. Годишња сума сунчевог сјаја износи за Ћуприју 2068 часова. 47 Магла се јавља с пролећа и с јесени, када су врхови суседне планине обавијени густим облацима. Под маглом су и раседине, котлине и долине по Јухору, у раним јутарњим часовима и навече. Најкишовитија година у двадесетом веку била је 1999, када је укупна годишња количина падавина износила 1.051,6 литара по квадратном метру. Најкишовитија година у деветнаестом веку била је 1888. У јулу 1999. године пало је кише 262,5 литара по квадратном метру, што је такође својеврстан рекорд. Први снег у Поточцу те године пао је 20. новембра, а максимална висина снега била је 18. децембра тачно 34 сантиметара. ДР. ЈОВАН ЦВИЈИЋ О КЛИМИ У МОРАВСКОЈ ОБЛАСТИ ИЛИ ШУМАДИЈИ На северу од Ниша, тачније на Северу од Копаоника и Јастрепца настаје Северна Србија која чини потпуну целину; та се целина може назвати Шумадија по земљи, која је у њеном центру и која је од 19. века играла најважнију историјску улогу. То је површ нагнута с Југа на Север, која се завршава на обалама Саве и Дунава, поглавито одсецима високим од 20-50 метара, или брежуљцима; супротна обала ових река ниска је и често баровита. Шумадија је ивична област панонског неогеног језера и одликује се низом језерских тераса које се постепено једна испод друге спуштају; највише су високе око 800-850 метара, најниже, на обали Дунава само 120 метара. Тиме се објашњава, што су шумадијска побрђа често покривена песковитим, глинама и лапорима језерског или маринског порекла; испод њих настају и често су у долинама оголићене старије, врло разноврсне стене, од 47. Др. Радован Ршумовић Удолина Велике Мораве , Географски институт Јован Цвијић , зборник радова, књига 22 217
кристаластих шкриљаца и еруптивних стена па до пешчара, лапора, кречњака тзв. шумадијске, већим делом кретацејске формације и до флишних стена, које су бар делимице палеогене. Језерске наслаге су покривене слојем хумуса који је често врло дебео. Лес не иде далеко на југ од обале Дунава. Скоро је у центру повши усечена долина Мораве, која се одликује широким дном, благим странама, без дубоких клисура. Има врло развијену мрежу бочних долина. Из ње су комуникације могуће у свим правцима. Западно од Мораве, простране речне равнице издубене су и проширене на дну старог језера: Колубаром, Дрином и Босном, на истоку Млавом, Пеком; ове долине су раздвојене у своме доњем току, само ниским заравнима које су кадкад састављене од језерских слојева или су бар њима покривене. Као контраст према широким долинама, издижу се шумадијске површи изоловане планине, које допиру до висине од 1200 метара, и чији су корени загњурени у језерску површ. Оне изгледају као планинска острва, и то су заиста била острва панонског језера. Често су окружене језерским терасама које понеки пут достижу врх нижих планина (Авала, Космај, Букуља, Венчац); терасе су кашто покривене језерским седиментима. Чак и делови планина који су изнад језерских тераса готово су омотани покривачем од глине, која је постала распадањем и растварањем стена. Ретко обешумљене, ове планине са храстовим и буковим шумама, ливадама и пашњацима изгледају као зелена расејана острва. Шумадијска клима се разликује донекле од климе суседних области Централне Европе. Изузев северног дела који је под утицајем ексцесивне климе панонског басена, сувља и лета топлија, остали део области, нарочито на Западу од Мораве, одликује се већом количином атмосферских талога, који су распоређени на сва годишња доба. Високе летње температуре су често разблажене после киша и пљускова. Нарочито је карактеристична за шумадијску климу дуга јесен, која се често продужава, после кратке, влажне и хладне периоде, до месеца децембра; блага и влажна јесења клима врло је повољна за земљорадњу и воћарство. Та готово мека јесења клима у потпуној је хармонији са великим земљишним 218
таласима и са дугачким и благим линијама терена, које се губе далеко на хоризонту. Као потопљен у млаке и лаке магле и чај, шумадијски предео, затворена плавог тона, добија у јесен изглед развучен и нејасан, без оштрих линија: облици земљишта као да на ивицама изчезну и губе се у сивкастој магли. Али у почетку и на Поточки кључ: равничарски део атара села Поточца поред Велике Мораве. крају зиме, кадкад још и у јесен, дува хладна и сува, често ледено хладна кошава, огромном силином, са ударцима на махове, више дана, чак једну, две, три седмице, доноси ведрину, сувоту и хладноћу; чини велику штету вегетацији, нарочито воћкама. Овај ветар је тип ваздушних струја које падају са карпатскобалканског лука. И ако најјача у северној Шумадији, кошава се осећа и на Југу све до Ниша; не иде даље од Новог Сада, а не допире до Шапца; особито је јака у Пожаревцу и у пределу, који је на Западу од Ђердапа. 219
Подједнако фаворизована земљиштем, састављеног од растреситог материјала, и климом, повољном за вегетацију, Шумадија је била до прве трећине 19. века највећим делом покривена шумама, највише храстовим. Између пространих пошумљених површина било је овде-онде пропланака. Према путописима и другим документима, овакав изглед је Шумадија поуздано имала од почетка 16. века. Најниже шумацијске површи и често баровита долинска дна, били су исто тако покривени шумама, шибљем и жбуњем, и све је то било испреплетано биљкама пузавицама. Овај тип густе кадкад загушљиве вегетације, местимично непроходне, зове се луг. Земљиште покривено луговима, било је површина где је трулила шума и њено лишће, и где се услед тога образовао дебео слој хумуса који смо поменули. Села и вароши, обоје у осталом тада ретки и с мало становништва, били су размештени далеко једни од других по пропланцима и по искрченом земљишту. Најстарија од данашњих села постала су махом на странама долина и на површима, много ређе по дну долина. Разређено становништво живело је више од сточарства но од земљорадње. Велике храстове и букове шуме биле су због жира погодне за свињарство; ту је нарочито успевала шумадијска врста свиња која се врло много плодила и врло брзо гојила. Данас је готово цела шумадијска површ обешумљена. Само се местимично, као на букете, наилази на групе старих храстова, често огромног пречника, који дају представу о томе какве су биле некадање шуме. У току 18. и 19. века, тешко и грубо крчење је био поглавито посао досељеника. Бујна вегетација и добре климатске карактеристике поднебља. 220
ФЛОРА И ФАУНА ПАЛЕОБОТАНИКА НА ПРОСТОРУ БАЛКАНА И ПОМОРАВЉА Предео Поморавља и цело данашње Балканско полуострво били су на дну палеозијског океана Тетиса, који се простирао између Африке и Палео-Европе, а из њега су вирили само највиши планински врхови, који су чинили систем острва. Копно какво данас познајемо углавном је формирано пре 30-40 милиона година. Са променама климе на нашим просторима дешавале су се и веома занимљиве промене у биљном и животињском свету. У старијем миоцену који је трајао од пре 20 до 15 милиона година на овом простору у суптропској клими расли су еукалиптуси, фикуси, банксија, ловори, цимет Крај овог периода обележила је суша на Земљи и данашње просторе Балкана и Поморавља прекриле су саване на којима су расле акације, стеркулије и слично саванско биље. На прелазу из старијег у средњи Миоцен данашње просторе настањивале су биљке широких листова, попут фикуса и цимета. Током средњег миоцена са севера према југу почињу да се шире листопадне шуме: граба, бреста, јавора, ораха, кестена На прелазу из средњег у горњи миоцен овим крајевима завладала је поново суша. Влажна клима поново је завладала пре 6 до 5 милиона година у овом крају света, када се јављају секвоје, мамутовац, метасеквоје, таксодијум и ниса, палеобиљке којима је одговарало мочварно земљиште Поморавља и Балкана. Постојање тих великих екосистема у Поморављу могу се пратити у рудницима угља: Сењски, Ресавица, Равна река, Сисевац Крајем овог периода на простору Поморавља и Балканског полуострва настањују се аутохтоне листопадне шуме каквих данас има и на Јухору: буква, храст, јасен, лешник, бреза У поточком атару, у осталом као и у целом Јухору, најраспрострањенија је буква, потом цер, граб, храст, јасен, дрен, глог 221
О томе сведоче и сами топоними: Грабовити, предео према рашевачком атару, Глоговити, потез у Јухору који се граничи са грабовитим, Дрењак, и.т.д. Сами називи предела одређују и врсту њиховог биљног покривача сада или у прошлости, јер су рецимо врбаци већма искрчени, као и топољаци и има их у малом проценту. И назив планине Јухор потиче од аутохтоног дрвета - јавора, односно праисторијског трибалског назива-ахорн, што додатно утемељује тезу о аутохтоности биљног покривача на овој планини. Међутим, већ у прошлом веку овај крај је био обрастао густим, непрегледним шумама, о чему нам сведоче записи бројних путника и путописаца. Један од њих је био и Едмунд Спенсер, енглески капетан, који је кроз ове крајеве прошао 1850. године и то своје путешествије описао у делу Путовање по европској Турској 1850. године . Прелазећи преко Јухора, пошто се претходно превезао преко Мораве, највероватније код Доњег Видова, јер се у његовој близини налазио стари средњовековни пут и касније Банатски пут и брод преко Мораве, Едмунд Спенсер је стигао у густе шуме Јухора, које су га задивиле. Одмор је потражио у Хану код хајдучке чесме , што може да се односи и на Хајдучки кладенац, један од најчувенијих кладенаца на Јухор-планини, у близини пута који иде врх самог венца ове планине, а који су користили и праисторијски народи са овог терена, рецимо Келти, чије је насеље недавно пронађено на самој купи Великог Ветрена. Из опширног путописа Едмунда Спенсера доносимо следећи запис: Стога смо, и поред јаке кише, кренули даље до оближњег хана, који има злокобно име: Хан код хајдучке чесме. Сада је почео најзаморнији и најнепријатнији део нашег путовања откако смо ушли у Србију. Пут се пружао дуж стрмих планина камените косе чија је подлога од глине, тако да се од кише претворио у праву каљугу, кроз коју су се наши уморни коњи батргали и посртали, а да невоља буде већа, мрак је пао пре него што смо превалили половину тог растојања, тако да смо уморни наставили опасно путовање у потпуној тами, кроз кишу која је проби 222
Прелазак преко Мораве: иртеж Едмунда Спенсера. јала до кости. Одједном се коњ јадног Ђорђа спотакао, најпре се клизао а онда се преврнуо и збацио свог пуначког, преплашеног јахача, који је треснуо усред густог, бодљикавог густиша жутиловке, дивље руже и зеленике; непотребно је рећи да мој дебели пријатељ није прошо без бројних огреботина и модрица, као и многих подеротина на својој одећи. Тек што се дигао, када се и мени деси слична незгода; ипак, срећнији од Ђорђа, падох неповређен у дубоко, меко блато, у коме оставих отисак свог европског обличја као сувенир неком пријатељу хајдука који ће наићи овим путем. Да бисмо спречили сличну незгоду, која се можда не би тако срећно завршила, одлучисмо да се поуздамо у своје ноге, и тако, гацајући кроз блато до колена, водећи коње за собом, покривени блатом, прокисли до коже, уморни и гладни, поздрависмо жмиркаво светло хана у даљини радосније него што су икада морнари поздравили луку после бурне пловидбе. Али авај, чинило се да нашим невољама нема краја, јер кад стигосмо, тамо затекосмо толико путника које је задржавало невреме, да изгубисмо наду да ћемо наћи место чак и да седнемо. Показало се да нисмо имали довољно поверења у гостопримство ових добрих људи, јер они не само да су направили место за нас, већ су инсистирали да јадни прокисли Европљанин добије најтоплији кутак, а са свих страна су нас нудили кафом, ракијом и чибуком; наш вредни ханција почео је да припрема напитак у коме је било гњеченог лука, овсеног брашна и црвене паприка, његов поуздан специјалитет против свих лоших 223
последица прокислости; истовремено, ставио је моју мокру одећу близу ватре, да буде спремна до ујутру. При толикој пажњи и љубазности нисам могао да не помислим како је веома погрешан назив нашег хана који га означава као уточиште хајдука. Са сенкама ноћи нестала су и сва непријатна сећања на претходни дан, а ујутру једног лепог дана поново ме је испунила моја стара склоност ка луталачком животу. Ипак, бујице су оставиле много трагова своје силине у безбројним малим слаповима који су се сливали на пут и чинили га скоро непроходним. Ипак смо успели да стигнемо до једне уздигнуте заравни покривене пламенитим шумским дрвећем, где угледасмо веома жив призор-логор једног каравана, који се састојао од четрдесет до педесет кириџија, из Македоније, Тесалије и Албаније; путовали су за Београд са робом из својих земаља, али, као ни ми, због стања путева, нису могли да наставе путовање, и сада су логоровали око ватри које су букгале, кувајући или пушећи чибуке. Остаци многобројних ватри показивали су да је место на које смо стигли омиљено одмориште кириџија; изабрали су га због изворске воде која избија из стене, а ову је као чесму украсио неки побожни муслиман, као што показује натпис. Крошња огромне липе штитила је од сунца; дебло издубљеног дрвета служило је као валов за коње, а дрвена чаша, везана ланцем, стојала је на располагању путницима. Следећи пример наших суседа, Ђорђе ускоро наложи ватру, и ми скувасмо кафу, испекосмо колаче и дивљач. Овдашњи храстови су заиста величанствени, многи и по неколико метара у пречнику; пошто чобани, лутајући планином често морају да траже склониште од олује, пронашли су нов начин да издубе нека од највећих дрвета помоћу ватре, претворивши их на тај начин у склоништа. Небо без облака и снажан, свеж ветар сменили су олују, што је обећавало лепо време; ускоро је цео караван био у покрету, припремајући се за полазак. Први знак за био је веома особен и неописив узвик свих кириџија каравана, који је за неколико тренутака произвео жељени учинак-окупио је коње који су раније 224
пуштени у шуму да потраже храну, и сви они су дојурили својим власницима; због мојих отупелих слушних способности, повици свих кириџија су ми изгледали исти, али непогрешиви мудри инстикт омогућио је свакој животињи да препозна свог господара, који је држао врећицу са житом. 49 Мало пре Едмунда Спенсера, 1835. године, долином Мораве је прошао и Британац Александер Вилијам Кинглејк, идући из Земуна у Ниш. Његова књига Са истока постала је класика путописне прозе, из које узимамо део који говори о бујном свету флоре у поморавској равници почетком прошлог века: Јахали смо два-три сата почетно комешање и журба беху престали, а живахност наше мале трупе је спласнула крајем дана, и била се спустила ноћ када смо ушли у велику српску шуму. Овим путем ћемо ићи више од хиљаду миља. Са обе стране пута збијали су се бескрајни високи храстови суморно се надносећи над нас, намргођени као армија џинова којима хиљаду година није исплаћена плата. Човек се упиње да ухом ухвати какав глас из тог шумског света-кретање животиња, крештање неке ноћне птице, све је међутим било тихо, чуло се само цврчање цврчака којих има на свакој грани и оно је све време испуњавало шумске дубине истим непрекидним брујањем-тишином и од тишине 50 У 17. веку долином Мораве је прошао и турски путописац Евлија Челебија који, такође, бележи о великим шумама нашег краја и запуштеним њивама које обраста гора. У 16. веку француски путописац Кикле креће на Исток и пролазећи кроз Поморавље записа: Грешком нашег вође залутали смо и заглавили и на тако уском путу у шуми Мораве, толико нам је густа шума спречавала пут. Путем од Крушевца, преко Варварина, Обрежа, Поточца и Рашевице у 15. веку прошао је и француски путописац Бертрандон де ла Брокијер и о нашем крају оставио следећи запис: Има мноштво села, добре хране и нарочито добра вина. 49.- 50. Британски путници о нашим крајевима у 19. веку , Нови Сад, 1993. стр. 139. 225
Путем од Јагодине до Крушевца 1669. године прошао је и енглески лекар Др. Браун као члан бечког посланства. Ишао је путем од Јагодине до Крушевца и записао да је путовао кроз велике шуме . ПАЛЕОЗОЛОГИЈА ПОМОРАВЉА Прелаз између старијег и средњег миоцема у Поморављу и на необалканском тлу обележен је присуством џиновских животињских врста, којима је одговарала влажна клима и бујна вегетација прашума са џиновским дрвећем. Присуство праисторијских мастодона у Поморављу најбоље може да илуструју кости џиновског крокодила ископаног у близини Поповца, чији остаци се чувају у параћинском музеју. О гигантским размерама животињских врста у екосистему праисторијског Поморавља сведоче и остаци мамута, такође, пронађеног изнад Поповца, који се могу видети у истом музеју. Кости мамутских животиња из праисторије чувају се у параћинском и јагодинском музеју ЖИВОТИЊСКИ СВЕТ У густим и непроходним шумама Јухора бујао је и животињски свет током протеклих векова о чему такође имамо сведочења 226
и записе истих путописаца, које смо већ спомињали. Ситна и крупна дивљач, бројне птичије врсте настањивали су јухорске шуме у изобиљу. Због претходно велике запуштености овог краја, након бројних сеоба, свуда у Србији, па и у Јухору, намножиле су се дивље звери и птице грабљивице, које су представљале праву напаст за пољопривредне усеве. Књаз Милош је издао наредбу да се грабљивице редовно убијају и да је свака кућа дужна да преда предвиђен број ових штеточина. Које су све крупне животиње становале у Јухору и данас говоре неки топоними и хидроними ове планине. Изнад Шибе један врх од 507 метара носи име Медвеђа главица, што је најпоузданији доказ да су некада и медведи обитавали у овом горју, затим Вучији поток и спомињана митска Змајевица. 227
230
232
233
234
235
ПУТНА МРЕЖА НЕКАДА И САДА Коридор Велике Мораве који се пружа у меридијанском правцу, одувек је био најкраће путно растојање преко Балкана, и као такав имао је врло важан значај за развој цивилизација, али и за војна освајања. Због таквих потреба римски цар Трајан почетком 2. века Христове ере трасирао је, према Константину Јиречеку, најважнију балканску саобраћајницу Виа милитарис, односно Војни пут, који је ишао десном обалом Мораве. Са доласком Словена у Поморавље, у 6. и 7. веку овај пут добија назив Моравски пут, настављајући свој римски правац. Са леве и десне стране у ову основну трансферзалу почињу да се уливају и други мањи и већи путеви, трасирани према потребама локалног становништва. Развијена српска држава у средњем веку, развила је и своју путну мрежу. У то време постојале су две најважније категорије путева у Србији: цесте и путеви. Цесте су, према Г. Шкриванићу, били главни путеви, а назив путеви се односио на локалне саобраћајнице. У време Црепа и Куделина Моравски пут као главна цеста скреће преко Краљевог брода на леву обалу Велике Мораве. Како се бродом назива место које се лако може прегазити, пребродити значи тамо где је река најплића, Краљев брод се вероватно налазио у правцу данашње Рашевице. Такозвани Велики друм (цеста) водио је од Паракиновог брода преко Чепура до Мораве и преко Мораве прелазио на леву обалу реке. Тај правац поклапа се са локацијом средњовековне Рашевице. Уз то, у атару Рашевице, који је Морава обрубљивала са источне стране, вековима је постојала рашевачка скела , о којој у 19. веку има и обиље података, сигурно је да је Краљев брод постојао код овог села. Ово место је и у то време било важна путна раскрсница. И данас се налази на регионалном путу који повезује источну и западну обалу Велике Мораве и представља највећу раскрсницу у источном подјухорју, преко које се спаја Темнић, Левач и Белица, односно север и југ централне Србије са источно 236
страном Поморавља. Када је Крушевац постао престоница Лазареве Моравске Србије, Цариградски друм је водио левом обалом Мораве: Крушевац, Јасика, Бошњане, Маскаре, Варварин, Катун, Обреж, Поточац, Рашевица, Трешњевица, Јовац - Гиље - Јагодина - Део регионалног пута Поточац-Својиново, јужни излаз из села. Смедеревска Паланка, Београц. Овим путем пролазило је више путописаца од којих спомињемо Бертрандона де ла Брокијера у 15. и Др. Брауна у 18. веку. Занимљиво је истаћи и сазнање да је у то време паралелно са Цариградским друмом са запацне стране пролазио још један пут преко јухорских брда, такозвани хајдучки пут који је био вероватно у употреби за локално становништво, али и за хајдуке који су пљачкали караване, посебно у турско време. Тај паралелни пут изнац данашњег регионалног пута Јагодина-Гиље-Варварин и данас постоји. 237
Поточац на саобраћајној карти централне Србије. 238
Пут Гиље-Варварин пун је кривина и захтева опрезну вожњу. Окука код Коварског бунара, северно од Поточца. Главна сеоска раскрсница у Поточиу. 239
ДРЕВНЕ ПОПУЛАЦИЈЕ У ПОМОРАВЉУ Долина Велике Мораве као коридорска депресија која пресеца Балканско полуострво на Два дела у меридијанском правцу, својим геолошким, климатским, хидрографским и економским условима одувек је била атрактивна за насељавање, још у праисторији, па све до данашњих дана. Како су се одвијали процеси насељавања у моравској долини, током неколико хиљада година у кратким цртама нам приказује Бранислав П. Јовановић, научник који је објавио студију Удолина Велике Мораве , при географском институту Јован Цвијић , 1969. године: Још пре нове ере она је била етничка међа између Илира и Трачана. У доба Римљана она је добро насељена, о чему сведоче многи градови као Винцеиа, Ауреус монс (Смедерево), Хорреум марги (Ћуприја), Сарматес (Параћин), Петрус и др. Тадашња Ћуприја је била војничко насеље са великим магацинима за жито и радионицама за израду оружја којим се снабдевала римска провинција Горња Мезија. Долазећи из долине Саве кроз њу је пролазио римски пут Виа милитарис - цариградски друм у средњем веку. Њена атракгивна моћ према становништву није мања ни за време средњовековне српске државе. Путописци тог времена (Бертрандон де ла Брокијер и др.) видели су долину Велике Мораве као врло лепу земљу и врло добро насељену (С. Новаковић, 1841.). Таква је она била кроз читав 14. и прву половину 15. века. Провалом Турака и падом деспотовине нестало је српске средњовековне државе. Властела и нешто народа склонили су се у суседну Угарску, а маса народа се разбежала и скрила по збеговима и шумама. Долина је остављала слику пустоши и ужаса. Кроз читав 16, 17. и 18. век долина Велике Мораве је била покривена густим храстовим шумама, са врло ретким становништвом, готово пуста. У Аустро-турском рату 1788. су учествовали многи Срби на страни Аустрије под командом Коче Анђелковића. Тај је рат познат под именом Кочина Крајина . После аустријског пораза 243
мноштво Срба из Поморавља је пребегло у Аустрију. Белица је тада остала готово пуста тако да у њој није било ни певца да запева, ни пса да залаје (С. Мијатовић,1948.). Са Кочином Крајином се завршава период исељавања становништва из Мораве и настаје доба интензивнијег досељавања предака данашњег становништва. 51 51. Поменуто дело,стр. 70-71. Тек крајем 18. века (од Свиштовског мира, 1791.), а особито од ослобођења Србије у првом и другом српском устанку, почиње дуготрајна и интензивна фаза насељавања која је и дала данашње становништо Великог Поморавља и битно изменила његов лик. Антропогена снага ове области у ослобођеној Србији се још појачава. Она не проистиче само из оних контраста о којима је раније било речи, већ такође и из чињенице што је чинила саставни део слободне државе у којој земља припада оном ко је обрађује. Тиме је још јаче привлачила потлачено српско становништво из суседних предела феудалне турске империје. Углавном постоји пет главних струја досељавања. Јужноморавска и вардарска је дала становништво параћинско-светозаревском делу удолине. Са југозапада је дошло становништво из косовско-метохијских предела и населило се претежно на левој страни истог дела удолине али и низводно од Багрданске клисуре. Метанастазичка струја из динарских предела, поглавито из високе Херцеговине, дала је становништво претежно делу удолине низводно од Багрданске клисуре. Источни делови удолине примили су становништво од тимочко-нишавске и тимочко-браничевске струје досел>авања. Процес повећања становништва Великог Поморавља, започет крајем 18. века, наставља се и данас са појачаним импулсима које му дају индустријализација и пољопривредна кооперација. У тој периоди повећања становништва запажају се краткотрајне етапе стагнације, а местимично и назадовање у време првог и другог светског рата. Удолина Велике Мораве иде у ред најгушће насељених предела Југославије. Најгушће је насељен део северно од Багрданске 244
клисуре. Ту густина насељености местимично достиже 200 становника на 1 км2. Иначе, она је у комуни Пожаревац-167, Свилајнац-130, Жабари-110, Смедереву-152 становника на 1 км2 . Нешто је слабије насељен параћинско-светозаревачки део удолине (од 111 до 134). Најнижу насељеност има предео око Багрданске клисуре, где се густина насељености креће од 110-115 становника на 1 км2.”52 52. Ршумовић Др. Радован: 'Удолина Велике Мораве", Географски институт “Јован Цвијић”, Београд 1969. Зборник радова, књига 22, стр. 70-71. 53. Ветнић Сава: “Археолошки и историјски извори о пореклу винове лозе у средњем Поморављу", Светозарево, 1984. Посебно тежак период за ионако малобројно становништво Средњег Поморавља настаје у периоду турске управе над овим крајем. О томе историчар Сава Ветнић, кустос музеја у Јагодини каже: “У току вишевековне турске феудалне управе, коју је у раздобљу од 1718. до 1739. године морала да препусти Аустрији, Србија је доживела пустошења и стагнацију која ће оставити несагледиве последице. Привредни живот је био погођен великим страдањем радног становништва у ратовима и одвођењем у ропство, као и повлачењем преосталог живља у забите планинске збегове или ван граница земље. У току 1454. године из моравске Србије је одведено у ропство око 50 хиљада лица, а у једној другој прилици само из Јагодинског спахилука је пребачено на Галипоље око 3 хиљаде лица са намером да као вешти земљорадници, допринесу развоју пољопривреде у овом делу Турске. У току 1480-1481. године у Мађарску су избегла два таласа, са око 120 хиљада лица. Други талас је пошао са мађарском војском, коју је предводио Дмитар Јакшић, пребегли властелин жупе Белице, те је вероватно највећи део бежанија потицао из овог краја. Кроз многа друга познија страдања Србија је остала готово пуста, па су Турци ублажавали одсуство радне снаге пребацивањем становништва из Угарске, Влашке и других земаља.”53 О постанку села и пореклу становништва у Поморављу и Темнићу писао је пре сто година и познати антропогеограф из Темнића Станоје М. Мијатовић у студији “Антропогеографска студија Темнића”: 245
“Моравска је долина због своје плодности, као и због тога што је један од најглавнијих путева на нашем Полуострву, била од старине насељена. Нарочито је била добро насељена у последње време трајања наше старе државе. Према томе и темнићка насеља нису нова. Само за време Турака, због пролаза тако важног пута, као и због осталих узрока, морало је бити великих расељавања, те је местимице прекинута веза између тих старих и нових насеља. А само још неколико села новијег постанка, која су постала насељавањем из старих села, као: Селиште и Брајковац, који су постали пре 80 и више година; Средњи и Горњи Крчин који су засељени иза Кочине Крајине и Горњи Катун засељен пре 70 година. Даље, неки су крајеви појединих села, намножавањем кућа, постали читава села, као Велика Крушевица од Јасике пре 200 година; Мареново од Залоговца у време Другог устанка; Гавез од Јасике и Комаране од Љубаве у другој половини 18. века. Сасвим је пак ново насеље Суваја, коју су пре неких 80 година засновали Власи из Румуније. Позната Кочина Крајина чини прелом у животу темнићких насеља. Како су у том устанку највише узели учешћа Темнићани и Левчани, то су по пропасти устанка била извршена велика расељавања, управо је овај крај готово био опустео. Становништво се највише иселило у Срем. Неки су се од тих исељеника после, по Првом устанку, и враћали натраг, тако да данас има 12 породица “досељених” из Срема. Највише је досељавања извршено о Првом и Другом Устанку, па је и даље продужавано докле није пре 80 година сасвим завршено, те од тада села расту само прираштајем. И данас бива насељавања, али само у овим случајевима: ако ко год има ћерку, а нема мушке деце, онда узима зета на кућу, или ако остане удовица, нарочито са ситном децом, онда узима мужа на кућу, или пак ако отац или мати при поновном ступању у брак поведу и децу са собом, те ова тамо и, кад одрасту, остају. Овакве људе зову дошљаци, накућњаци, пришупци. Они су већином инокосни и слабог стања.” 246
ВЕЛИКЕ СЕОБЕ СРБА Долазак Словена у раном средњем веку изазвао је велика померања становништва на Балканском полуострву. Та метанастазичка кретања готово да нису била престала све до турске најезде, јер су се многе групе фамилије, у потрази за бољим стаништем стално померале и кретале унутар Балканског полуострва. Турска најезда са истока само је интензивирала кретање и сеобе српског, али и другог становништва Балкана. Обим и захват тих сеоба био је велики, а нарочито после Косовског боја када су Срби из Македоније, са Косова и Метохије, из Црне Горе и Херцеговине почели да се масовно исељавају пре свега у Јужну Угарску бојећи се турске освете. Прве две сеобе српског народа већих размера организовао је Деспот Ђурађ Бранковић који је довео Србе у Војводину, Угарску и Румунију. Године 1439. Ђурађ Бранковић организује и трећу сеобу Срба, а да би ојачао везе са Угарима жени се рођакињом краља Жигмунда, са којим је разменио територије, дајући Београд за поседе: Сланкамен, Токај, Мунгаш, Вилагош и Дебрецин. Да би контролисао турски двор Ђурађ Бранковић шаље своју кћер Мару турском султану, а Срби су је дуж пута према Цариграду испраћали сузама и лелеком. Међутим, Турска прераста у светску велесилу, нема разумевања за проблеме српског становништва, и оно је принуђено да поново креће у четврту сеобу. Тада је из Поморавља отишло на хиљаде Срба. Било је то “Первое запустеније земље Сербије”. Са коначним падом Смедерева 1459. године дошло је и до коначног пада Србије која постаје ратно поприште на коме се смењују турске, српске и маџарске чете. Ту сеобу предводио је Стефан Бранковић. Прешавши Дунав и Саву, Срби су тада формирали војну јединицу од 6.000 ратника такозвану црну легију на чијем челу се налазио Стефанов брат Вук Бранковић млађи, познат у народној песми као Змај Огњени Вуче. Године 1481. Паул Кински, угарски војсковођа, предузима велику акцију против Турака, улази у Поморавље и односи победе. Међутим, ратна срећа му окреће леђа и његова војска је принуђена 247
да се повлачи. Са њом је поново у сеобе кренуло око 50.000 Срба. Српски војсковођа Никола Јуришић је опет повео у Угарску нове хиљаде избеглица из Србије. Била је то седма сеоба Србаља, којима је краљ Фердинанд дао нове повластице посебно командујућем кадру српске војске. Осма сеоба Срба одиграла се 1686. године, а последња велика сеоба 1690. године. Не само Поморавље већ и цела Србија је тих деценија била готово пуста. Запустела су села, родне њиве и винограци, а коров и шуме почели су да бујају на путевима и стазама. Па ипак, у залеђу Кучаја и планине Јухор пушила су се српска огњишта сиротиње која није могла да пребегне у Угарску. Калуђер Стефан Раваничанин из поморавског манастира Раваница овако је описао велику сеобу Срба 1690. године: “Крену се сва српска земља стазама, планинама, водама, јер свако знађаше шта га очекује у дому, а нико шта у туђини. Пођоше и стари и болесни и деца и женска чељад. Шума још није била олистала својим лишћем да их сакрије, па је заоденуше поворке многобројне и разнобојне да се голет стена није распознавала. Раванички калуђери са собом су понели мошти Кнеза Лазара у Врдник. Када се после 18. година Стефан Раваничанин вратио у Поморавље да поново види свој манастир затекао је тужну слику. У пустом Поморављу владала је глад. Проја је била ретка и једва се могла наћи. Раваничког калуђера посебно је заболела истина да су Турци опљачкали, порушили и попалили све српске светиње у овом крају, па и цркве и манастире у долини реке Црнице, као и у подјухорју. Изглед и одевање становника Поточца крајем 19. и почетком 20. века. 248