Возови српске војске пред Љум - кулом на граници Албаније морали су да буду уништени. Војска је даље продужила пут без оруђа и возова
Штаб Моравске дивизије на преноћишту приликом повратка кроз албанске гудуре Збирка српског ратничког одличја 100
После сјајних победа на Церу и Колубари 1914.године, аустроугарска и немачка војска су се реорганизовале и са новом жестином 1915. године кренуле ка Србији. Бугари су пресекли одступницу српској војсци ка југу, тако да су војска и народ били приморани да пређу преко сурове Албаније. Албанска Голгота је готово преполовила број војника у српској армији, док је остатак отишао на лечење и опоравак у савезничке болнице. На југу Европе војска се одморила и консолидовала своје редове, тако да је начелник штаба генерал Петар Бојовић, још у Скадру заменио оболелог војводу Радомира Путника. Првом армијом састављеном од Моравске и Вардарске дивизије командовао је Живојин Мишић, Другом армијом састављеном од Шумадијске и Тимочке дивизије војвода Степа Степановић, и Трећом армијом сачињеном од Дринске и Дунавске дивизије генерал Васић. Осим тога, формирана је и коњичка дивизија. Укупна јачина српске војске била је око 147.000 људи. Пробој јужног фронта почео је 15. септембра 1916. године под командом генерала Француске армије Франшеа де Переа. Темнић и темнићки срез ослобођени су 12. октобра 1918. године. У Варварин је прва ушла и кроз Темнић прошла коњичка тројка мајора Душана Додића, на белом коњу, испред које су Швабе бежале главом без обзира. У овој великој светској кланици погинуло је укупно 20 милиона људи, а Срија је на олтар слободи, и отаџбини дала више од милион погинулих или умрлих од последице рата. На самом фронту изгинуло је 400.000 људи, а умрло обешено или поубијано по логорима још 640.000 људи. То је износило преко 30% укупног становништва тадашње српске државе. 101
102
Војничка исправа редова Милутина Б. Милисављевића из Поточца, који је служио војни рок у првој чети, првог батаљона, 15. нешадијског пука Стеван Синђелић , који је истерао Турке из Једрена, њихове балканске престонице Солунац Петровић из Поточца. Ратовао 1912. године под Једреном и 1913. под Видином. Прошао албанску Голготу и вратио се са солунском споменицом. У другом светском рату Пемци га ухапсе и затворе у Ћуприји, али га на гаранцију четника Косте Пећанца ослободе. Станоје Рашић, пред пробој Солунског фронта 1916. године. Лично је познавао краља Петра I и престолонаследника Александра и био у пријатељским односима са њима 103
Изглед разгледнице из Првог светског рата која је стигла у Поточац. На првој страници је фотос војника који је шаље Живадин Петровић на Кајмакчалану 1918. године 104
ДРУГИ СВЕТСКИ РАТ 1939. - 1945. Други светски рат је био у правом смислу речи планетарни рат у коме је учествовала 61 држава и преко две милијарде људи, односно 96 одсто укупног становништва на земаљској кугли. У склопу оружаних снага свих земаља учеснипа мобилисано је 110 милиона војника, а ратне операције су извођене на површини од 136 милиона квадратних километара. У овом тоталном рату живот је изгубило преко 50 милиона људи, од тога 70 одсто цивилног становништва. Највеће губитке имао је Совјетски савез - преко 20 милиона људи, затим Кина - 10 милиона, Пољска 6 милиона а на четвртом месту је Југославија са близу два милиона изгинулих. Други светски рат у Југославији почео је 6. априла 1941. године бомбардовањем Београда и муњевитом окупацијом Краљевине Југославије. Србцја под немачком окупацијом 105
Група Поточана - војника чувеног 12. пука војске Краљевине Југославије, заробљена код Цариброда на бугарској граници 1941. године, заробљеништво су провели у Винингену у Немачкој. Снимак је начињен маја 1945. године после капитулације Хитлерове Немачке Поточани као ратни војни заробљеници у Винингену 1944. године, носе ознаке КГ. Такође су заробљени код Цариброда као припадници 12. пука Краљевске војске 106
ДОГАЂАЈИ У ПОТОЧЦУ, ПОДЈУХОРСКИМ И ОКОЛНИМ МЕСТИМА ЗА ВРЕМЕ ДРУГОГ СВЕТСКОГ РАТА /22 1941. * Актом бр. 7375 дана 26. августа т. г. у општини Поточац два наоружана лица попалила плакате, објаве и званична акга, пореске књиге и одузели једну пушку. * Актом бр. 7374 дана 26. авкуста т. г. неколико наоружаних младића упали у општину избеничку, представили се као српски четници и одузели један акт од команде војног округа у Крушевцу. Тражили јело. * Актом бр. 7370 дана 26. августа т. г. два наоружана лица у општини Рашевици покупила књиге о овршеном житу и спалила. * Телег. бр. 7545 дана 1. септембра у варошици Баточини три наоружана лица пресекли испред поште телефонске жице. Из општине однели 1.500 динара. На капама су имали четничке кокарде. * 12. о. м. (октобра) нападнуте општине Јовац, Трешњевица, (око 10 - 12 км јужно од Јовца) и Драгоцвет (око 8 км. југозападно од Јагодине), однети печати и акта, зграде закључане и часницима и особљу забрањен рад. * 11. октобра нападнуте од комуниста општине Доњи Крчин (западно од Варварина) и Поточац (северно од Варварина), забранили рад у општинама и сељане натерали да прекопавају путеве у циљу онемогућења саобраћаја. * Дана 14. новембра т. г. из планине Јухора дошла су 4 наоружана комуниста на појату Јеврема Младеновића на месту зв. 22.”Извештаји” Команде Српске државне страже за округ Моравски, припремили Мр. Добривоје Јовановић и Дејан Танип, Историјски архив Јагодине, Јагодина 2001. 107
Кошуљска коса и присиљавали га да им нађе храну. 1942: * 27. фебруара 1942. год. непознати починитељ дошао је у кућу Урошевић Богосава у селу Сињи Вир, среза беличког, изазвао га напоље у двориште и из пушке једним метком убио га и затим побегао. * Дана 26. маја 1942. год. на путу код села Својнова, среза темнићког, појавила су се три непозната наоружана лица. * Ноћу 2./3. јула извршио самоубиство вешањем Милосављевић Драгољуб из села Обрежа стар 20 год. у среском затвору среза темнићког који је био затворен због злочина крађе. * Ноћу 2. на 3. октобар 1942. год. по непознатим починиоцима убијен је у своме винограду земљорадник Димитријевић Обрен из Трешњевице, убиство извршено са ватреним оружјем. Починитељ није ухваћен. * Дана између 15. и 16. октобра 1942. год. у селу Поточцу жанд. каплар Лазић Реља убио је са једним метком из пушке сељака Богдановић Јована. Убица је ухапшен и истрага се води, а извештај је поднет под пов. 76 бр. 1101/42. * 9. децембра 1942. око 16 часова једна група непознатих наоружаних бандита долазила је у село Јовац, и код опанчара Илић Велимира тражили шунегле а потом се удаљили правцем села Трешњевице, среза Беличког. * 15. децембра у међусобној свађи тешко је телесно повређен сељак Максимовић Станко у селу Поточанимам среза Темнићког, од сељака Максимовић Драгутина из истог села. Станко је умро, а убица је ухапшен и предат суду. * 108
Ноћу између 18. и 19. децембра 1942. притвореници окружног суда у Јагодини провалили су зид и побегли из затвора и то: Милановић Витомир из Рековца, Милојевић Миладин из Пајковца, Недељковић Милашин из Доброселице, Илић Живојин из Жупањевца и Милосављевић Драгутин из Поточца. 1943. * 1. априла 1943. извршио је самоубиство сељак Драгомир С. Милетић из села Остриковца, среза Беличког, на месту званом Лугомирска Воденица. Узрок непознат. Убиство извршио са револвером који су немачка патрола понели са собом која је извршила увиђај. * Ноћу између 1. и 2. марта 1943. у 22.30 часова по патроли одреда среза Темнићког убијен је одбегли осуђеник Добривоје Арсић из села Горњег Катуна, среза Темнићког, када је покушао побећи. * 20. априла т. г. у 23 ч. патрола финансијске контроле из Варварина у службеној дужности нападнута од шверцера код села Својнова, шверцери су повредили каменом у главу финанса Слободана Марковића теже. * 27. маја 1943. год. у 18 часова по непознатим зликовцима у своме стану у Параћину заклан је кројач Бора Костић из села Обрежа среза Параћинског, мотив убиства неморалан живот. * Ноћу између 22. и 23. јуна 1943. године на месту званом Бачинско гробље извршио је убиство над сељанком удовом Живаном Ракић и удовом Драгицом Стаменковић из села Бачине среза Темнићког сељак Влајко Китановић из села Калетинци, среза и округа Нишког, који је био слуга код убијене Драгице Стаменковић. Мотив убиства јесте, да би прикрио извршено убиство скупа са убијеним женама које су извршили над мужем убијене 109
Драгице Стаменковић Божидаром, којег су убили 6. јуна 1943. године. Убица је од убијених опљачкао и 20.000 дин. Убица је побегао истрага се води. * 30. јула 1943. год. по непознатим зликовцима у селу Јовац, среза Беличког убијен је учитељ у оставци Милорад Димитријевић из Јагодине. * 14. августа т. г. пронађени су лешеви у реци Морави следећих лица и то: сељака Станомира Станојевића, жене му Љубице, синова му Властимира, Крсте и Радојка, те сељака Миливоја Вучковића и Љубомира Јовановића сви из села Обрежа, среза Темнићског, исти су поклани од непознатих зликоваца, а према прикупљеним подацима раније су припадали комунистима. Истрага се води. * 19. августа 1943. г. у 3 часа патрола одреда среза параћинског сачекала је у заседи на путу код села Стриже, среза Параћинског, одбеглог затвореника и извршиоца силовања Николу Јевремовића из села Чепуре среза Параћинског и убила га пошто није хтео стати већ покушао побећи. * 22. август 1943. г. У 18 часова два непозната наоружана зликовца са револверима убили су Драгослава Урошевића из села Доњег Видова, среза Параћинског на месту код села Обрежа идући ка Морави. * 26. сепембра 1943. г. Око 20 часа сељак Петар Ђокић из села Својнова, среза Темнићког убио је истомесног сељака Чедомира Маринковића са ножем у пијаном стању, а затим побегао. * 26. новембра 1943. према извештају официра за Ј.Б. Округа Крушевачког на 26. новембар после пола дана водила је се борба два часа са комунистима, групом јаком око 600 људи код села Бачине среза Темнићког. Борба је вођена између комуниста на јед110
ној страни и на другој страни Четника ДМ и СДС. Комуниста убијено 60 и заробљено 35 који су од четника ДМ одмах поклани. На страни ДМ погинуло 6 и 10 рањено и један на страни СДС погинуо. Комунисти су имали намеру да се дохвате планине Јухора али им није успело већ су одбачени на територију округа Крушевачког. * У срезу Темнићском појавио се је погани тифус у селима Суваја, Својново и Карановац пет оболења, смртних случајева није још било. 1944. * 1. арпила т.г. У 17 часова принудно се спустио један немачки транспортни авион на путу између села Варварина и Бачине, у авиону је било 6 чл. посаде и 4 - 5 рањеника. * 2. априла 1944. г. Око 16 часова непозната наоружана група од 50 - 60 бандита напала је немачки авион који се је принудно спустио између села Варварина и Бачине, разоружали стражу и са авиона однели три митраљеза, те пошли у правцу Јухора. Немачко и наше обезбеђење није могло дати отпора овим бандитима. * 7. априла 1944. године око 11 часа несретним случајем удавили су се у реци Морави и то: 1. Велимир Шљивић, 2. Милош Миловановић и 3. Олга Миловановић жена Милоша, Лешеви нису пронађени јер је Морава надошла, сви су родом из села Чепура, срез Параћински. * 27. априла 1944. године око 21. час код села Бачине, среза Темнићског из заседе убијен је бивши потпоручник одбегли из градске страже Милутин Чабрић, а теже је рањен одбегли стражар среза Расинског Стојадин Петровић и још једно цивилно лице који су пренети у болницу у Ћуприју на лечење. На страни стражара није било жртава. 111
13. маја 1944. г. Око 12 часова на главном друму Јагодина - Ћуприја, једна група припадника ДМ непознате јачине сачекала је камион са којим се је возио војвода Блашко - Благоје Михајловић код жељ. Рампе на месту званом Гиље и том приликом поубијали следећа лица и то: 1. Блашка - Благоја Михајловића, 2. Божидара М. Андрејевића, 3. Бранислава Д. Лазаревића, сви из Крагујевца. 4. Љубишу Н. Стевановића Крагујевац, 5. Милана Р. Лазаревића из Јовановца код Крагујевца, 6. Милорада В. Манојловића из Крагујевца, 7. Александра Р. Голубовића из Клење, срез Белопаланачки, 8. Борисава Мегића из Тропоње срез Ресавски, 9. Милана С. Бандића из Београда, 10. Ђорђа В. Павловића из Београда, 11. Милоша Милошевића из Параћина, 12. Александар Јашек из Параћина, 13. Миливоје Јевтић и жена му Десанка родом из Иванковца, среза Раваничког и 14. Станко Ж. Јоцић шофер из Параћина. * 27.јула 1944.године. Око 17.30 ч. за време датог знака за узбуну, наишла су 2 непозната авиона, те на железничкој станици Јовац из митраљеза оштетили једну локомотиву у овом приликом повређено је осам лица. * 30. јула 1944. године око 17 часова налетела су три авиона над Параћином митраљирали су два теретна воза на улазу на теретни колосек, оштећене су три локомотиве, погинула су три Немца, три Србина и три Италијана, тешко рањен један Србин и један Италијан, а лакше 11 Срба. Исти авиони митраљирали су локални воз код села Дреновца погинуо ложач, два лица тешко рањена и три лица лакше. * 15. августа 1944. године три англо - америчка авиона из митраљеза и из топова гађали су фабрику Теокаревића у Параћину, настала је штета по магацинима и постројењима, а запаљене су неке сламе приватна својина околних грађана. Људских жртава није било. 112
18. августа 1944. године један англо - амерички бомбардер бацио је седам бомби поред железничке станице Јагодина, жртава није било. * 19. августа 1944. године у 9 часова четири англо - америчка бомбардера бацило је четири бомбе на Руску улицу у Ћуприји, 7 лица мртвих, 4 лакше рањено, 5 кућа срушено и 9 тешко оштећено. * 30. августа 1944. године око 9 часова англо - амерички бомбардери бомбардовали су железнички мост на реци Морави код Ћуприје, мост је срушен, саобраћај заустављен, људских жртава 1 жена погинула. 2. септембра 1944. године англо - амерички бомбардери бомбардовали су Ћуприју, улице: Краља Петра, Светосавску, Ђуре Даничића и Хајдук Вељкову. 5 лица погинуло и 7 тешко рањено од којих је једно лице подлегло ранама. * 2. септембра 1944. године приликом бомбардовања Ћуприје од стране англо - америчких авиона порушена је зграда у којој је био магацин одреда СДС у Ћуприји и том приликом уништен је следећи убојни материјал: 1. француска пушка бр. 55293, 2. две енглеске бр. 38174 и 76680 све са муницијим, 3. 834 метка за француске пушке, 4. 1.680 метака за енглеске пушке, 5. осам комада ручних бомби, 6. један сандук за франц. Муницију, 7. 1 сандук за енглеску миницију. * Дана 19, 20, 21. и 22. септембра 1944. године вођена је борба између партизана са једне стране и СДС и четника са друге стране, на положају Стеванов гроб, девет дубова, села Орлова и Доњег Крчина, територија одреда среза Темнићког. Овом приликом рањен је водник К. Милошевић из Темнићког одреда и каплар Илија Д. Марковић из нишког одреда. На страни четника 6 мртвих и око 14 рањених, а на страни партизана око 120 мртвих, 60 заробљених и око 20 кола отерали су рањених. 113
114
115
Поточани у униформама војске Краљевине Југославије носле ослобођења из винингенског затвора у Источној Немачкој, маја 1945. године 116
Моравац и у заробљеништву као сећање на родни крај. Група Поточана у Винингену (Источна Немачка) Главни четнички лист у Поморављу у време Другог светског рата, (Музеј Јагодина). 117
Бајка, четнички командант Алексић као припадници Српске села Поточца, постављен маја 1943. декретом Равногорског државне страже генерала Милана Недића, у Зајечару 1942. штаба године 118 ПОТОЧАНИ КОЈИ СУ ОСТАЛИ ВЕРНИ ЧЕТНИЧКОМ ПОКРЕТУ ДО КРАЈА У току Другог светског рата највећи број Поточана припадао је врло развијеном четничком покрету у овом крају све до 1944. године , када са истока Црвена армија почиње да ослобађа ове крајеве. Међутим, један број Поточана четника, није хтео да баци оружје и пресвуче се, већ је остао веран до краја идеалима своје бопбе.а то су:
Драгомир Глигоријевић у униформи старе Југословенске војске, каснцје је отишао у партизане, у Поморавски одред. Погинуо код села Дулена 1941. године у борби са Немцима. Тихомир Костић на немачком мотоциклу у заробљеништву, у које је отишао 12. априла 1941. године са остатком 12. пука Краљевске војске. 119
Група мобилисаних Поточана пред полазак на Сремски фронт, снимљена децембра 1944. године у Београду. ПОТОЧКИ БОРЦИ СА СРЕМСКОГ ФРОНТА У СПОМЕН КОСТУРНИЦАМА Крајем 1944. године у Поточцу су мобилисана 153 борца за одлазак на Сремски фронт, највећу кланицу српске омладине у Другом светском рату. По ослобођењу у село се никада више нису вратила 23 борца, чија тела су сахрањена у заједничким гробницама у Срему: - У спомен костурници у Вашици 11 бораца - У спомен костурници у Шаренграду 7 бораца - У спомен костурници у Товарнику 3 борца Међу мобилисаном поточком омладином која је одлазила на 120
Сремски фронт биле су и две сестре Дара и Мара са оцем Здравком Голубовићем, болничарем из београдске болнице. Мара је била тешко рањена, али је преживела и данас живи у Зајечару, док Дара живи у Аранђеловцу. Сремском фронту, године у Ваљеву 12. априла 1945. Милисављевић на сремском фронту код Шаренграда Борачка организација Поточца на Споменику незнаном јунаку на Авали 1980. године Четврта класа регрута из Поточца 1951. године. 121
СПОМЕНИЦИ ПРВОГ И ДРУГОГ СВЕТСКОГ РАТА СПОМЕНИЦИ ПРВОГ СВЕТСКОГ РАТА Налазе се на ивици сеоског гробља, на узвишеном платоу покрај пута. Рађени су од беловодског пешчара у облику надгробних споменика. Постављени су један покрај другог, а укупно их је осам. На сваком споменику посебно уклесане су мале фигуре погинулих ратника, а испод тога њихова имена. На споменицима су следећа презимена: Митровићи два ратника, Прокићи три ратника, Ђорђевићи три ратника, Марковићи један ратник, Милошевићи три ратника, Јовичићи два ратника, Стевићи четири ратника, Ранђеловићи два ратника и Велисављевићи два ратника. 122
СПОМЕНИК ПАЛИМ БОРЦИМА У ДРУГОМ СВЕТСКОМ РАТУ Налази се испред зграде дома културе у Поточцу. Рађен је од бетона, са тростепеним бетонском постаментом. У врху споменика је петокрака од белог мермера, а на главној страни уграђена је плоча од црног мермера са уклесаним текстом следеће садржине ”Палим борцима за слободу и независност у НОБ 1941. - 1945.” Петровић Милош Глигоријевић Драгомир Илић Драгољуб Петровић Светомир Милисављевић Томислав Петровић Ратко Милојевић Радомир Тодосијевић Живојин Илић Радоје Миленковић Крста Тодоровић Животије Милуновић Хранислав Станојевић Живота Милутиновић Драгутин Прокић Радоје Милошевић Станоје Савић Радисав Илић Мирко Михаиловић Миодраг Стојановић Љубомир Алексић Миодраг Марковић Живадин Милисављевић Душан |Адамовић Љубомир Вукосављевић Љивојин 1942. 1941. 1941. 1941. 1941. 1945. 1945. 1945. 1945. 1945. 1945. 1945. 1945. 1945. 1945. 1945. 1945. 1945. 1945. 1945. 1945. 1945. 1945. 1945. 1945. 123
СПОМЕНИК МИЛОШУ ПЕТРОВИЋУ Налази се на гробљу у Поточцу. Рађен је у облику надгробног споменика од црног мермера на коме је уклесан текст следеће садржине: ”Милош Петровић - Мичурин 28.1.1910. - 19.7.1942. први секретар ћелије КПЈ у Поточцу и организатор устанка у Овом крају 1941. као учесник НОБ погинуо је у босни код Д. Вакуфа. Спомен подиже породица и Савез бораца Параћин” 124
ПОГИБИЈА МИЛОША ПЕТРОВИЋА /23 23. "Друга пролетерска”, Београд, 1965, стр. 599 - 600 ”На трећем месту, на гомили лешева, и две мајке с децом. Једна беба је учинила последњи покушај да се домогне мајчиног врата и груди. Мртве пружене ручице у правцу недара мртве мајке. Очице отворене, усне полуотворене, на којима је, чини се, окамењено питање: ”3ар нема спаса ни на мамином срцу?” стравична, болна ужасна слика и призор нац којим би чини се и највећи злочинац сузу пустио. Слични призори су и ван дворишта, на путевима и стазама, на њивама и ливадама. На укопаном сеоском путу наиђосмо на борце 3. батаљона Милоша Петровића - Мичурина, родом из села Поточица код Варварина, који је ту погинуо за време борбе. Он више није личио на себе. Нису у стању да га препознају ни његови другови из чете. Одсечене су му уши, нос и усне. Један део лица и браде одран, па одрана кожа виси испод браде. На челу му камом урезана петокрака звезда. По читавом телу избоден ножем па се одело натопило крвљу испекло на сунцу. Језива слика. Да је Мичурин погинуо у борби са дивљим племенима у џунглама Амазона не би сигурно био овако унакажен. Гледамо га и питамо се шта би радиле усташе са живим - рањеним, или заробљеним партизаном? По свему изгледа да би мучење таквог човека представљало посебан дивљачки ритуал. Око неких међа и живица такође лешеви. На два - три места наиђосмо на убијене младиће и дечаке. Убијени су појединачно. Изгледа да су ови млади људи схватили опасност, па су покушали да побегну, али су их пушкомитраљези и машинке покосили. Усташе су их затим пристигле, заклале и унаказиле. На једном раскршћу, испред села, према граду, гомила од неколико десетина лешева мушкараца и жена свих узраста. Све је измешано, испреплетано, изукрштано: ноге, руке, косе, одело, крв, мозак. Као да је путем прохујао тајфун, па је та људска бића одбацио у страну и сабио уз сеоску ограду. И ту поново мртве мајке са децом, колевке, пелене. Испружене руке мајки и њихове дечице.” 125
Борци из Поточца у тек ослобођеном Загребу, маја 1945. Драгиша Јанићијевић, Миладин Аврамовић и Чедомир Петровић у Загребу 1945. Радомир Живковић, Живота Станојевић, Радомир Милосављевић и Борисав Јовичић после пробоја Сремског фронта Поточани у редовима ЈНА Поточани из 21. српске ударне дивизије НОБ пред пробој Сремског фронта 126
ХРОНОЛОГИЈА ДОГАЂАЈА ЗА ВРЕМЕ НАТО - АГРЕСИЈЕ ОД 24. МАРТА ДО 9. ЈУНА 1999. ГОДИНЕ НА ТЕРИТОРИЈИ ОПШТИНЕ ПАРАЋИН / 4 24. "Хроника Параћина”, број 47,2000. стр. 14 Дуго припремана акција ваздухопловних снага НАТО алијанске кренула је 23. марта већа група авиона из базе Авиано и са носача авиона у Јадрану полетела је пут Југославије. Колико је кренула толико се и вратила на полазно место из образложење да временски услови не одговарају. 24. март: У 19 сати и 12 минута из базе у Авиану, Истрану, Вићенци (Италија) полетела је флота у којој су биле немачке летелице типа ”Торнадо” и амерички ловци Ф16 и Ф18 АЕ-6Б , а из базе Ферфорт у Великој Британији бомбардери Б-52. У првој ноћи осим из Италије, циљеви у Југославији су гађани са летелица које су дошле из ваздушног простора Мађарске, Хрватске, Македоније и Албаније. Поред авио-пројектила у првом удару су учествовале и крстареће ракете испаљене са бродова НАТО алијансе у Јадранском и Јонском мору. 15. априла у 6,30 пронађен је пројектил на путу Параћин - Чепуре, који није експлодирао, али је оборио електрични стуб. 16. априла у 02,30 гађано је Карађорђево брдо, војни објекти са четири пројектила. Исто подручје било је мета и 19. априла када је у два налета испаљено 3, па 8 пројектила. У овом подручју се налази ”викенд зона Желиводе” и насеље ”7. Јул” где су претежно насељене избеглице. 28. априла у 9,30 са два пројектила погођен је агрегат радара на Карађорђевом брду крај Параћина. После два дана, 30. априла, један пројектил је завршио у викенд насељу "Везирово брдо” код Ћуприје. 3. маја у 3 по поноћи поново је била на мети општина Параћин. У рејону села Мириловац са 2 пројектила гађан је радар. 8. маја у 01,25 поново је Параћин био на мети на простору између објеката Војске Југославије и насеља ”7. јули” где је 24 127
смештена и фабрика папирних врећа ”Балкантрон” пало је шест пројектила. Према званичном извештају пет пројектила пало је у рејону Карађорђевог брда у њиве, а један између фабрике "Балкантрон” и насеља 7. јул. Овај пројектил је ископао кратер 6 х 15 метара и том приликом је нанета велика штета поменутој фабрици, бензинској пумпи Југопетрол, објектима у насељу. Једна особа је задобила теже а две лакше повреде. 12. маја један сат после поноћи поново је Параћин на мети. Војни објекти су гађани са чак 17 пројектила. Тресло се много, али на срећу последице су минималне. /25 25. Из дневника штаба цивилне заштите Поморавског округа. 128
АРХЕОЛОШКИ И ИСТОРИЈСКИ ЛОКАЛИТЕТИ МОМЧИЛОВ ГРАД Археолошка ископавања Момчиловог града почетком осамдесетих година двадесетог века Тај грац се налази неколико километара западно од Поточца на темену јухорског обронка, званог Градиште, одакле пуца поглед на моравску равницу и околне путеве. Пружа се у правцу север - југ, и елиптичког је облика. Дужина зидова износи око 230, а ширина око 100 метара. Археолози кажу да је то вишеслојно градско насеље из старијег гвозденог доба, да је културни слој танак и поремећен, а највише има керамике и гвоздених предмета који се чувају у параћинском и јагодинском музеју. Обновљен је по свој прилици, у 6. веку, у време владавине Јустинијана, и својим положајем поред пута спајао Поморавље и Шумадију, имао је важну улогу. Обимније радове на овом 131
локалитету изводио је у више наврата параћински музеј крајем седамдесетих и почетком осамдесетих година. Нацрт Момчиловог града према Зборнику Народног музеја из 1984. године, свеске 12-1 ЗАПИС ФЕЛИКСА КАНИЦА О МОМЧИЛОВОМ ГРАДУ Крајем 19. века Србијом крстари и чувени Феликс Каниц, који је на свом пропутовању кроз овај крај посетио Поточац и планину Јухор и о тој посети оставио драгоцене историјске и археолошке записе у свом животном делу ”Србија Земља и становништво”. Иначе Феликс Филип Каниц, рођен је 1829. а умро 1904. године, један од најпознатијих аустроугарских археолога и путописаца. Посебно је проучавао територије Србије и 132
Бугарске. Објавио је низ књига, које је сам илустровао, а у којима је приказао живот и обичаје народа ове две земље. Његово двотомно дело ”Србија-земља и становништво” на преко хиљаду и три стотине страница представља највећи путописни опус до сада написан руком странца. У другој књизи овог дела под насловом ”Од Параћина, кроз област Црнице и Бабе до Честобродице” на скоро двадесет страница описује Параћин и његову околину. Много би простора требало да се испишу све титуле и почасти, ордени и медаље, сва чланства у највиђенијим научним друштвима широм Европе који су красили живот и рад овог пријатеља Србије. Следећи цитат о Момчиловом граду из Каницовог путописа ”Србија-земља и становништво” открива нам узгред и још неколико важних детаља, као што је онај о градитељу Момчиловог града, Поточанину Станоју Сербару, који је један од најзнаменитијих људи овога краја а не само Поточца, пошто је иза себе оставио неуништиво историјско дело: ”На многим падинама и чукама Јухора виде се легендама обавијене рушевине средњевековних градова. Близу Мораве, код села Поточац, стоји "Момчилов град” чијег је господара (Момчила) како предање каже, убио краљ Вукашин на путу за Љубостињу. Он је 250 корака дуг и 70 широк; као градитељ 2-Зм дебелих зидова важи "Станоје Сербар” из Поточца. Делимично су још и очуване кула на мосту и главна капија; по веровању сељака; код мале капије лежи закопано огромно благо, али за њим се сме трагати само на Спасовдан кад сунце сија. Досад је нађено само неко безвредно оружје”. ЗАПИС ФЕЛИКСА КАНИЦА О ОСТАЛИМ АНТИЧКИМ УТВРЂЕЊИМА НА ЈУХОРУ /и ”Код Својнова на Морави је једна стара црква, којује, кажу, пожео да гради кнез Лазар у исто време кад и Љубостињу, али су је мештани довршили тек после косовске битке. 26. Феликс Каниц: ”Србија - земља и становништво” И, Београд, 1988., стр. 296 133
Једна друга стара грађевина, коју народ приписује често спомињаној деспотици Јерини и у којој је нађен један диван буздован (поклоњен Београдском музеју), стоји под висом Јухора званим Јаворица, на стрмој "Девојачкој стени”. За ову стену везана је прича о некој младој Српкињи, која се, бежећи пред турским прогонитељима, бацила одатле у језовити понор с узвиком ”Ја вам нећу бити робиња”. Одређеније историјске успомене везују се за остатке једног римског кастела, на 435 м високом Говедарнику, данас покривеном виноградима. Тако је 1804. Карађорђева војска успешно сузбила Турке који су били продрли из града. И јужније, код Трешњевице, водиле су се 1815. жестоке борбе под кнезом Милетом Радојковићем против сераскера Али-бега, сина злогласног Кара Феиса. Ту су Срби, после јуначке одбране, подлегли турској надмоћи, а чувени седи јунак Пејко пао је у неравноправној борби. Међутим, зверства која су победиоци починили у околини подстакла су храбри народ Шумадије да се још исте године освети за претрпљено понижење. Западно од пута, код села Мајур, где је један огроман камен скривао толико блага да га ни десет коња нису могли да одвуку, једва 400 Срба затворили су пролаз Турцима који су надирали од Ћуприје према Јагодини. Изгинуо је велик број Турака” Керамичка посуда из средњег бронзаног доба, нађена у близини Поточца 134
ЗАПИС СТАНОЈА М. МИЈАТОВИЋА О ГРАДУ ВОЈВОДЕ МОМЧИЛА О граду војводе Момчила говорио је почетком 20. века и најпознатији истраживач овога краја Станоје М. Мијатовић у делу ”Темнић - антропогеографска и историјска студија”. Он је био дописни члан Краљевске академије наука и уметности, по занимању учитељ из Белих Вода села у Темнићу, који је поред поменутог дела обајвио и студије ”Белица”, ”Ресава” и друге књиге из етнографије и етнологије: "Старине. - Над селом, идући Јухору, на брду Градишту, налазе се развалине неког омањег града, који народ назива Момчилов Град и за који прича да га је подигао Војвода Момчило. Град је скоро до темеља порушен. Облика је осмоугаона и захвата простор око 10.000 м2. Јужно од града налазе се нека рушевина за коју се тврди да је од придворне цркве Војводе Момчила. Овој црквини долазе болесници обично недељом” /27 Т1. - 28. Станоје М. Мијатовић ”Темнић - антропогеографска и историјска студија”, Београд, 1905., стр. 380 Станоје М. Мијатовић, први истраживач из Темнића, дописни члан Краљевске академије наука и уметности ”У граду је нађен један кључ, дужи од пола метара, два буздована, који су врло лепо очувани и имају по 18 пера, две мамузе, један мач и још неке друге старине. Кључ и један буздован налазе се код Г. Косте М. Поповића, порезника из Варварина” 135
ЗАПИС СТАНОЈА МИЈАТОВИЋА О ДЕВОЈАЧКОЈ СТЕНИ НА ЈУХОРУ ИЗНАД ПОТОЧЦА На 361. страници ”Темнића” Станоје Мијатовић говори о развалинама неког градића код Девојачке стене: ”У Јухору, код Девојачке стене, имају развалине од неког градића, чији је темељ квадратног облика, са страном од 100 метара. О овом граду се ништа не прича.” А у фусноти на истој страници Мијатовић даље каже: ”Девојачка стена је стрмен камен на Јухору, висок нешто више од 20 метара. О имену ове стене прича се ово. Неку су девојку појурили Турци чак из Сталаћа, да би је осрамотили. Она преплива Мораву и бежала је до ове стене, са које скочи доле и остане мртва”. На једној страни ове стене, на доста великој висини, урезао је неко длетом: "Поштеној и јуначкој српској девојци овај спомен подиже - Бог.” Насловни лист Темнића - антропогеографске студије Станоја М. Мцјатовића АРХЕОЛОГ САВО ВЕТНИЋ О МОМЧИЛОВОМ ГРАДУ КАО НАЈВАЖНИЈЕМ ВЛАСТЕЛИНСКОМ ПУНКТУ У ’ЗЕМЉИ ЛУГОМИРУ’ /м Познати археолог Саво Ветнић својим истраживањем и промишљањем историје овог краја нуди занимљиву тезу да се источно подјухорје и припадајући му део поморавске равнице у току средњег века звало ”земља Лугомир”, односно ”Лонгомир” 29. Саво Ветњић: Археолошки и историјски извори о граду винове лозе у средњем Поморављу, Светозарево, 1984. стр. 50.-51. 136
како је изворно записано. Она се протезала од Лугомира на северу (код Јагодине) до Темнића на југу (код Варварина). Главни властелински центар и седиште те ”земље”, односно жупе био је у тврдом граду изнад Поточца, познатом као Момчилов град. Доносимо тај Ветнићев цитат у целости: ”У периоду формирања и ширења српске државе територија средњег Поморавља налазила се на периферији ових збивања јер до XIV века "седиште српско не иде северније од Крушевца”. У једном од раних извора, византијски писац Кинам прича о походу византијског цара Манојла I Комнина 1150. године против рашког жупана Уроша II и вели да је део његове војске требало да пређе преко ”земље Лугомир” и заустави Мађаре, који су хитали Србима у помоћ. У питању је Лугомирско поље, са околином, код Светозарева, чије је име словенског порекла а навођење поуздан доказ да су ови крајеви и пре тога били насељени. У току 1183. године, под енергичним жупаном Немањом, српској држави су прикључене, поред других, и удеоне области Левач и Белица, а век доцније, по оснивању Српске архиепископије у Жичи 1219. године, Левач, Белица и Лугомир су повељом Стевана Првовенчаног подређене њеном црквеном старешинству, чиме су ови крајеви постали најистуренији бедем Срба према северу. Источни део региона је остао знатно дуже изван границе српске средњовековне државе, због претензија византијских, угарских и бугарских царево да границе својих земаља прошире до Велике Мораве. У време Немање, Равно - данашња Ћуприја се налазила на ”међи отачества”, па су 1118. године немачког цара Фридриха Барбаросу са крсташима у њему сусрели изасланици а сам Немања тек у Нишу, изашавши пред госте са вином и медовином (”вино ет медоне”). Темеље будуће српске доминације у овом делу региона ударио је жупан Вукосав, добивши прво од цара Уроша да подигне баштину под Петрусом код Параћинам али је тек под кнезом Лазарем, после Маричке битке 1371. године, у целини припојен српској држави. Најзначајнији властелински пункг у Темнићу је био већ помињани ”Момчилов град” код Поточца, на југозападном делу 137
региона. Његов господар био је војвода Момчило, са властелинством од Темнића на југу до Лугомира на северу. Под истим именом је постојала историјска личност, у почетку одметнути хајдук, доцније најамник у византијској војсци, а око 1344. године и у служби код цара Душана. Предање вели да су га убили Турци док је ловио рибу у Морави, а потом су и посекли сво становништво града газећи коњима околне винограде, па се дуго након тога према долини сливао поток вина црног као крв, по којем је село у подножју добило име Поточац. Интересантно је да се прича једним делом поклапа са објективним стањем, јер се Поточац налази у виноградарском рејону који су подигли римски грађани из Хореум Марги, данашње Ћуприје, заједно са селом Јовцем, које по традицији производи најбоља црна вина у овом крају”. ЗЕМЉА ЛУГОМИР-ДЕО СЛАВИНИЈЕ Последња словенска колонизација се одвијала у време жестоких борби око превласти у моравској долини између Бугара и Угара против онемоћале Византије, која више није имала снаге да очува мир на овом делу царства. У 10. веку се умешао и словенски кнез Часлав (927.-950.), под којим је живље најбројанијих насеља учествовало у оснивању - Кнежевине Мораве. Тада су се још издвојили: област Кулајна око Црнице и Грзе, као и ”земља Лугомир” на левој обали као мање удеоне целине, док се 1395. године јавио и ”војвода Михајло” око Хлапне ливаде (Лапова), која је доцније припала поджупи Лепеници. Словени су име реке Маргус преиначили у Мораву, па су путници бележили пут дуж десне обале као ”моравски пут”, а Грци су ову област назвали Славинија. Српски краљеви Драгутин (1276.-1316.) и Милутин (1182.- 1321.) су први померили границу Србије на Саву и Дунав, преотевши успут Браничево па се у састава српске архиепископије у Жичи налазила, поред мачванске и новообразована Браничевска епископија. Цар Душан (1331.-1353.) је дао у Колајни великашу Вукославу ”пустош Петрус”, од које је он, са синовима Држманом 138
и Црепом, начинио Петрушко властелинство а у Лешју (до 1360.) подигао цркву Свете Матере Божије, која се сматра првом православном богомољом у овом крају. Међутим, у повељидаровници кнеза Лазара из 1375. године, којом је Раваници дао на име издржавања око 160 поседа, набројани су без Свете Богородице која је већ сагорела у ратним пустошењима, само ”село Жидиље и манастир Светог Пантелејмона”. МОМЧИЛОВ ГРАД - НАСЕЉЕ ИЗ СТАРИЈЕГ ГВОЗДЕНОГ ДОБА Др. Милорад Стојић научник који је најсериозније до сада обрадио праисторијски период гвозденог доба у долини Велике Мораве и све резултате свог обимног истраживања објавио у књизи "Гвоздено доба у басену Велике Мораве”, на локалитету Момчилов град нашао је материјалне доказе, као и археолог Марин Брмболић, који потврђују да је пре хиљаду и више година Момчилов град био важно градско насеље и да се живот у њему одвијао још тада. На 20. страници поменутог дела др. Милорад Стојић пише о локалитету Момчилов град следеће: "Вишеслојно градинско насеље из старијег гвозденог доба Момчилов град у Поточцу налази се на темену језичастог огранка Јухора, који доминира средњим делом параћинске котлине. Културни слој је танак и поремећен. Налазе чини керамика. Археолошка градња чува се у завичајном музеју у Светозареву и Музејској збирци у Параћину”. На 26. страници истог дела др Милорад Стојић пишући о случајним налазима и појединачним металним предметима из старијег гвозденог доба, поново пише о локалитету Момчиловог града: ”На вишеслојном градинском насељу Момчилов град у Поточцу пронађен је гвоздени врх копља. Предмет се чува у завичајном музеју у Светозареву”. 139
Равничарска и градинска насеља из гвозденог доба а под бројем 13 убележен је и Момчилов град 140
КАРТА6 НАСЕЉА 1. Азања, локалитет Алуге; 2. Багрдан, локалитет Кућиште; 3. Багрдан, локалитет Река; 4. Багрдан, локалитет Гумниште; 5. Белица, локалитет Градина; 6. Белица, локалитет Игралиште; 7. Беочић, локалитет Гумниште 8. Богава, локалитет Река; 9. Буковчке, локалитет Буковачка чесма; 10. Варварин, локалитет Винарски подрум; 11. Варварин, локалитет Руски споменик; 12. Винорача, локалитет Баре; 13. Врба, локалитет Липовик; 14. Глибовац, локалитет Црквина; 15. Горњи Рачник, локалитет Река; 16. Градинац, локалитет Земљорадничка задруга; 17. Градац, локалитет Јеринино брдо; 18. Деоница, локалитет Брдо; 19. Деоница, локалитет Код топола; 20. Доње Комарице, локалитет Буџицка мала; 21. Доње Штипље, локалитет Липар; 22. Доње Штипље, локалитет Милићевска река; 23. Доње Штипље, локалитет Ристићке куће; 24. Драгоцвет, локалитет Врбица; 25. Дражмировац, локалитет Дражмировчић; 26. Дреновац, локалитет Слатина; 27. Дубока, локалитет Велики браник; 28. Дубока, локалитет Кључ-Баре; 29. Забрега. Локалитет Крш; 30. Коларе, локалитет Љуба воде; 31. Корман, локалитет Самар; 32. Крушар, локалитет Маца; 33. Ланиште, локалитет Градац; 34. Ланиште, локалитет Црква Ластавица-Крушка; 35. Лозовик, локалитет Јаруге; 36. Лозовик, локалитет Црквина; 37. Мали Поповић, локалитет Лазин поток; 38. Медојевац, локалитет Батал њиве; 39. Међуреч, локалитет Казаниште; 40. Мраморац, локалитет Бировићи; 41. Остриковац, локалитет Ђула; 42. Остриковац, локалитет Ограђе; 43. Поповац, локалитет Петрус; 44. Поточац, локалитет Момчилов град; 45. Рајкинац, локалитет Прљуша; 46. Ракинац; 47. Ратковић, локалтет Белан мала; 48. Ратковић, локалитет Равне ливаде; 49. Рача, локалитет Адровац; 50. Рашевица, локалтет двориште Д. Лукића; 51. Рашевица, локалитет Металиште; 52. Сараорци, локалитет Мајдан; 53. Светозарево, локалитет Сарина међа; 54. Светозарево, локалитет црвена ливада; 55. Светозарево, локалитет чесма М. Милановића; 56. Свилајнац, 141
локалитет гробље; 57. Свилајнац, локалитет Чаир; 58. Својново, локалитет Ан; 59. Смедеревска Паланка, локалитет Булина вода; 60. Смедеревска Паланка; локалитет Дреновчић; 61. Секурич, локалитет Зовљак; 62. Секури, локалитет Јелењак; 63. Сиоковац, локалитет Река; 64. Слатина, локалитет ливаде; 65. Слатина, локалитет Липовак; 66. Старо Село, локалитет Селаково брдо; 67. Стрижило, локалитет Река-Улаз у село; 68. Супска, локалитет Стублине; 69. Топола, локалитет Гробљиште; 70. Трнава, локалитет Имање Ранђеловића; 71. Трнава, локалитет Ушће Штипљанске реке; 72. Ћуприја, локалитет Брикетница; 73. Ћуприја, локалитет Царина; 74. Црнче, локалитет Раскрсница; 75. Црнче, локалитет Трањина бара; 76. Шантровац, локалитет Гај; 77. Шантровац, локалитет Запис-Камариште; 78. Шуљковац, локалитет Рајковица. ГРАДИНСКА НАСЕЉА 1. Багрдан, локалитет Кућиште; 2. Белица, локалитет Градина; 3. Беочић, локалитет Гумниште; 4. Градац, локалитет Јеренино Брдо; 5. Деоница локалитет, Брдо; 6. Дубока, локалитет Велики браник; 7. Забрега, локалитет Крш; 8. Хорман, локалитет Самар; 9. Ланиште, локалитет Градац; 10. Остриковац, локалитет Ђула; 11. Остриковац, локалитет Ограђе; 12. Поповац, локалитет Петрус; 13. Поточац, локалитет Момчилов град; 14. Рајкинац, локалитет Прљуша; 15. Секурич, локалитет Зовљак; 16. Секурич, локалитет Јелење; 17. Старо и велико село, локалитет Селаково брдо; 18. Шуљковац, локалитет Рајковица. Археолошки налази из гвозденог доба са Јухора и из Поморавља 142
ВОЈВОДА МОМЧИЛО КАО ИСТОРИЈСКА ЛИЧНОСТ Има Војводе Момчило спомиње се у средњем веку и везује се за време цара Душана. Иако нема поузданих историјских података, Војвода Момчило би са извесном сигурношћу могао да се веже управо за овај крај и да се историјски и географски лоцира за предео Поморавље Јухора, а који је у то време био на граници са Бугарима, односно тромеђи Византије, Бугарске и Србије. Константин Јиречек у свом чувеном делу ”Историја Срба” у првој књизи, на 223. и 224. страници, даје основа за овакву тврдњу, те због тога преносимо цео извод из овог дела: "Византици беху исувише међусебно забављени а да би могли уложити протест због узурпације византијске царске титуле од стране српскога владаоца. Прошло је било неколико година, док није Патријарх Калист анатемисао новога цара и неканоничног новога патријарха. Од како се противцар одвојио од Срба, беше Тракија позорница грађанскога рата. Када се Кантакузену покорила унутрашњост Родопе, именовао је он тамо за заповедника Момчила, на далеко чувенога хадучкога старешину у ово време. По Грегори, овај Момчило био је пореклом из пограничног краја између Срба и Бугара, па је још од детињства живео као хајдук у пустим крајевима на Византијско - Бугарској граници; после тога служио је он као најамник у Византијској и Српској војсци, те је, најзад, пошто је утекао из службе Стефана Душана, пристао уз Кантакузена. Сада је он седео у Планинама Родопе окружен верном и оданом разбојничком војском од Бугара, Срба и других народа које је бројала на 300 коњаника и 500 пешака. Да Пловдинска провинција с градовима на северној страни Родопе неби дошла у руке Кантакузену и његовим штићеницима; уступилају је царица Ана (1344.) бугарском цару Александру, али је он за то само мало помогао странку Палеолога. Византијци никада више не добише покрајину Пловдинску. Када је флота латинске лиге освојила Смирну (у октобру 1344.), изгубио је Кантакузен драгоцену потпору Омареву на мору. Тада се Момчило одмете од њега, те се начини независним кнезом, крај свега тога што га је Катакузен именовао за севастокра143
тора а царица Ана за деспота. Он изабра за престоницу Ксантију на јужном подножју Родопе, владајући онде са великом строгошћу; код њега је и велики и мали преступ кажњен био одмах смртном казном. Али, убрзо, изгуби он у јуначкој борби с Кантакузеном и његовим пријатељем Омарбегом и битку и живот пред зидинама приморскога града Перитеорија. Четири дана после смрти Момчилове, који од тада оста личност у јужнословенском народном епосу, убијен беше Апокавк у Цариграду (11. јуна 1345.)када је баш прегледао зидање нове тамнице за политичке сужње. Али тим грађански рат још не беше завршен. Нема сумње да је крунисање Стефана Душана утицало на Кантакузена да се, месец дана доцније (21.маја 1346.), дао свечано крунисати у Адријанопољу од Јерусалимског патријарха, јер је дотле био некрунисани цар. Омарбег погибе код једног покушаја да Смирну преотме Латинима. Главна сила међу турским емирима постали су сада Османи већ и због положаја својих седишта у близини мореузина. Кантакузен начини савез са сином Османовим, Орханом, па му чак, и своју кћерку Теодору која оста хришћанка, даде за жену.” Део средњевековног оружја нађен и на локалитету Момчилов град у Поточиу 144
Збирка средњевековног новца Више комада средњевековног новца ископано је и на подручју Поточца 145
У другом тому књиге "Историја Срба” К. Јиричека и Ј. Радонића, на 286. страници поново се спомиње име војводе Момчила: ”Најчувенији разбојнички старешина у 14. веку, био је Момчило, господар Родопе, а и данас живи он у јужнословенским причама и народним песмама”. Говорећи о српском народном епосу у коме се спомињу историјске личности, К. Јиречек и Ј. Радонић још једном спомињу Војводу Момчила и убрајају га у - историјске личности. Цитирамо тај део књиге на страници 297. - 298.: ”Пада у очи да се у српском народном епосу, уколико нам је познат у текстовима забележеним у последњих три стотине година, ништа не говори о времену пре Немање. Од историјских личности јављају се Немања, његов син Свети Сава, врло нејасно Милутин, нешто боље Урош III, оснивач Дечана, а исто тако војсковође из 14. века Хреља и Момчило...”. Предходни цитати из ауторитативне књиге за српску историју Константина Јиречека, када се повежу и сложе у мозаик јасно се оцртава слика о Војводи Момчилу. Значи, као што смо видели, он је пореклом са границе Србије и Бугарске, из источних крајева, где је хајдуковао и господарио, затим ступа у службу код цара Душана и за његове потребе прелази у Родопу, област војно и политички врло осетљиву за то време, и тамо узима власт у своје руке и потпуну контролу територије, а као јунака и народног старешину спомињу га и епске песме јужнословенског етноса. Име Војводе Момчила спомиње се народном предању још само у подјухорју, у народу западне и источне јухорске подгорине, а његово име се најпрецизније везује управо за село - Поточац. У последњем наведеном цитату из "Историје Срба” Константин Јиречек га убраја у историјске личности, заједно уз Немању, Светог Саву, Уроша и других српских знаменитих људи, и на тај начин га "извлачи” из легенде и предања, дајући му историјску подлогу, историјску димензију. Знаменити српски историчар др Владимир Ћоровић у свом капиталном делу ”Историја Срба” на 199. страници даје још пот146
пунији историјски миље у коме је деловао Војвода Момчило: ”3а време тих борби у Тракији, чешће се спомиње неки Војвода Момчило. То је један од оних на Балкану доста обичних епских авантуриста, који је као четник служио и Србима и Грцима, делујући углавном у Родопи и у јужној Македонији. Године 1344. оставио је Душана и прешао Кантакузину. Његова чета је уствари права, и то озбиљна војска и имала се 5.000 пешака и на 300 коњаника. Кантакузин га је одликовао чином севастократора, а царица Ана чином деспота, само да би га придобили на своју страну и везали чвршће. Али он није веран ником. Напустио је доскора и Кантакузина и прогласио се као потпуно самосталан. Самовољан је био несумњиво увек. Оставивши Кантакузина, напао је одмах његове турске савезнике, па и њега самог. Али, то му беше предглаву. Озлојеђени Турци, заједно са Кантакузином нападоше га беспоштедно. Момчило је тражио склониште у приморском тврдом граду Перитеорину, али га грчки становници нису хтели примити и он је недовољно спреман, морао да уђе у борбу на пољу. Засути турским стрелама попадали су он и његови другови после храбре одбране (1345. године). Епска песма српска пренела је тог војводу у Херцеговачки Пирлитор и дала о њему и његовом крилатом Јабучилу једну од најлепших својих творевина”. Да је Војвода Момчило врло значајна историјска личност видимо и из следећег податка, односно цитата са 205. странице. Ћоровићеве ”Историје Срба”: ”Веза српских великаша са Грцима бивају чешће и Непосредније; Хреља, Оливер, Момчило, Угљеша и други знају грчки. Неки се и жене отуда.” Сам овај податак довољно сведочи о личности и значају Војводе Момчила у ондашњој великашкој Србији али и о његовом значају у међународним односима средњовековне Србије. Војвода Момчило је знао грчки, значи да је имао много шире образовање и културу од обичног хајдучког четовође или харамбаше, и да је у грчким царским круговима имао највиши рејтинг, о чему нам сведочи и податак да је добио две високе титуле-севастократора и деспота. Деспотску титулу ће тек касније понети 147
Стеван Лазаревић, син кнеза Лазара, господар Моравске Србије. ”Сам Кантакузин је користио и своја ранија познанства и везе са појединим српским заповедницима и мамио их разним обећањима. Било је у том погледу и извесног успеха, примери ћесара Хреља и Војводе Момчила казују довољно јасно да су код појединих великаша лично корист и самовоља били јачи од осећања дужности и оданости својој држави и свом владару, ’каже Владимир Ћоровић у поменутом делу, на страни 208. Зашто је Војвода Момчило оставио цара Душана и прешао код Кантакузина? Можда се уплашио од нове офанзиве коју је спремао Кантакузин против Срба или су у питању били лична корист и самовоља? Пре ће бити да је Војвода Момчило видео већу материјалну корист, почаст и уважавање код грчког двора него у Душановој близини и да је то, уз већ изречену самовољу и тврдоглавост, најважнији разлог Момчиловог издајства. Издавши и Кантакузина, са јаком војном формацијом и званичним титулама севастократора и деспота, Војвода Момчило постаје врло опасна фигура између Срба и Грка, која може да у ровитом времену помути рачуне и једној и другој страни, посебно грчкој, која сада против себе има и силног Цара Душана и моћног Војводу Момчила, кога ни један цар не може да контролише. Бесмилосна офанзива Грка и Турака против Војводе Момчила 1345. године то и потврђује. ЛЕГЕНДЕ О ВОЈВОДИ МОМЧИЛУ Као што смо видели, Феликс Каниц не доноси ни једну конкретну легенду о Војводи Момчилу већ само каже ”легендама обавијене рушевине средњевековних градова”, па предпостављамо да је између осталих од својих водича и сељана чуо и њу, али је није записао, већ му се учинило занимљивијим да изнесе предање о Војводи Момчилу као жртви краља Вукашина, који га је убио на путу за Љубостињу. Међутим десетак година касније, Станоје Мијатовић у Поточцу бележи легенду о Војводи Момчилу, на следећи начин: 148