”Народно предање прича да је једном Војвода Момчило с војницима отишао из овог града у Обрешку Бару да хвата рибу. Турци га опазе и појуре, и овај стане бежати граду, али кад је тамо дошао град су Турци већ били заузели. Тад се отвори очајна борба између Турака и Срба (Момчила и његових војника), у којој најзад Турци надвладаху, ухвате Момчила на месту где је данашње село и исеку га на комаде. Тад је потоком потекла људска крв, те неки кажу да је и село због тога ово име добило”. /30 30. С. Мијатовић: ”Темнић - антропографска и историјска студија”, Београд, стр. ВУК КАРАЏИЋ О КРИЛАТОМ КОЊУ ВОЈВОДЕ МОМЧИЛА У обрешкој бари 15 километара југозападно од Параћина легенда каже, да је живео крилати коњ. Војвода Момчило настањен у овом граду западно од села Поточца, истеривао је своје кобиле да пасу у зеленој долини око обрешког језера, у чијим водама је и ловио рибу за исхрану. Ову легенду је забележио сам Вук Караџић, коју цитирамо дословце: "Момчилове кобиле су пасле по ливадама око језера, али како би коју кобилу опасао крилати коњ би је ударио ногама у трбух да је изјалови, како не би ождребила крилатог коња. Кад то дозна, Момчило узме бубњеве и таламбасе и остале којекакве справе што лупају, па оде дању и сакрије се код језера, а кобиле натера око језера. Кад ноћу изиђе коњ и опаса једну кобилу, Момчило поче лупати бубњеве и остале справе те се коњ поплаши и не изјалови кобилу, него утече у језеро, а кобила оста ту ждребна и ождреби Момчилу крилата коња Јабучила”. Крилати коњ у српској митологији помиње се још само на дурмиторском језеру. Практично, то би била три српска Пегаза: обрешки, поточки и дурмиторски. МОМЧИЛО И ЈАБУЧИЛО У полјухорском селу, коме се затре име и траг, исте године мајка роди дете - Момчила, а кобила ождреби коња Јабучила. Дете поче да расте као из воде, и после прве године већ беше двапут 149
веће од вршњака, а коњу стадоше да израстају крила. Кад Момчило до сабље дорасте, вину се на Јабучила и полетеше у сусрет многим непријатељима што се туда врзмаше и народ јухорски пљачкаше, а који се са друма бојаше путника злонамерника, а са планине троглава змаја - беника. Дојади младом војводи Момчилу да гледа јад народни и крену једног јутра змају у сусрет. Били су се летњи дан до подне. Змај ватру сукљаше, а Јабучило га с неба надлеташе, и крилима дим и пепео растериваше. И Бог даде да се Момчилу посрећи, те одреза све три главе с јухорске немани. Место где змај дворе имаше и сада се зове - Змајевица, а извор где се водом окрепљиваше - Змајева вода. Пут до Јухора беше слободан. Момчило нареди слугама својим да ветрењачу поставе на саму цуцу планинску, на врх - врчка јухорског. Због ветрењаче планинска купа се прозва Ветрењом, односно Ветреном и до данас народ јој не промени име, а косу где Момчилов град утврди прозва - Градска коса. Градиште изнад Поточца, захвалан народ подјухорски и сада зове - Момчиловим градом. КРАЉЕВА ЊИВА Отрочина војвода Момчило стаде да мерка девојке по јухорским селима, прође Левач, прође Поморавље и пронађе за себе девојку. Вину је на крилатог коња и у своје дворе одведе. Те ноћи примети да је она мало слабо умна, а прелепа да је гледат не сме. Да се брука из града не прошири, затвори је у једну одају и повери дворској траварки на чување. Мудра биљарка излечи прелепу Виду, и војвода се у њу поново заљуби. За освету што будзашто тамноваше, лепа Вида заведе краља Вукашина, који дође у походе свом жупану, и побегоше једне ноћи гори у планине. Место где је краљ обљуби у чадору своме и сада се зове Краљева њива. 150
ЗАПИС СА ПОСЛЕДЊЕГ ВЕЛИКОГ АРХЕОЛОШКОГ ИСТРАЖИВАЊА ЛОКАЛИТЕТА НА ГРАДИШТУ УТВРЂЕЊЕ ОТКРИВА ТАЈНЕ - Ово утврђење ”два пута је живело” - каже Марин Брмболић, руководилац завичајне музејске збирке из Параћина, показујући нам зид ”сонде” на коме се после стерилног слоја јасно оцртавају трагови живота, па опет један слој беживотне црвенице, а при дну узбуђујућа мешавина пепела, керамике и животињских костију. - Показало се да је више него оправдано ископавање на овом месту, кога мештани називају Момчиловим градом. Ово је за сада једино познато рано вековно утврђење, у то смо сигурни. Знамо доњу границу времена кад се овде живело, то је шести век, а за горњу још немамо података. Када гледамо време када је утврђење живело са Заводом за заштиту споменика из Крагујевца и Скупштином општином Параћин, ставићемо објекат под заштитом државе, планира Брмболић. У сонди која полако открива четири зида и пролазе између њих, мало већи од крампа и лопате раде младићи археолози. Све су то ученици основне школе Вук Карацић из Поточца чланови секције, коју предано води и са њима раме уз раме ради, наставник ликовног васпитања Бранислав Ђокић - Кан. Свако парче 151
керамике или други комад који изрони из вековног мировања, пропрате узвиком. Заљубљени у археологију, неки од њих, сада ”усмерењаци” сваки дан долазе из околних села и копају, незнајући за умор. Драган Миловановић из Својнова, учесник акције ”Млади истраживач”, Драган Аранђеловић, такође друти усмерено, усмерио је и своју љубав према археологији. Тера га знатижеља да копа а хтео би да му она буде позив, само да је школа ближе. И сви би да ”нешто нађу” и Горан Павловић и Момчило Живић и Владимир Јанковић и Драган Алексић, Радован Костић, Љубиша Илић, и једино ”главни кувар” и ”шеф логора” Славко Смиљанић има друге бриге. Оног дана кад смо их посетили на планини био је у питању пасуљ са сланином и печено пиле. "Олизаће прсте” с правом прогнозира Славко, док са пуном озбиљношћу припрема ”запршку” без брашна. ЗА САДА ЗАГОНЕТКЕ Материјал који се појављује у Момчиловом граду, археолог Марин Брмболић, датира у врло различита времена, од касне антике до средњег века. Да не помиње и фрапантно ”старије гвоздено доба”. Нажалост, изгледа да ће новац бити непремостива препрека сигурнијој систематизацији. ЛЕГЕНДЕ И ЗНАТИЖЕЉНИЦИ Од првог дана ископавања око истраживача мотају се знатижељници. Легенде о злату или оне религиозним потоком привлаче их на зидине, нуде помоћ или приче ”које су чули од својих дедова, а они од својих”. Наука их поштује, али она има своје путеве да допре до "сањаних цркви”, бунара, кроз које бачени камен путује пет минута или крчагу са златом закопаним под ове букве. /31 31. ”14 дана” - Параћин, бр. 210, 30. јун 1982. 152
АН (ХАН) У народном предању Ан или Хан је био центар неке много велике вароши која се простирала од Крушевца до Јагодине, и која је била тако густо насељена да је мачка могла с крова на кров скачући целу да је пропутује. Ово предање први је забележио Станоје М. Мијатовић у антропогеографској и историјској студији ”Темнић” на страни 271: ”По предању су у Темнићу биле некад и две велике вароши. Једна се простирала од Крушевца низ Велику Мораву до Јагодине. Средина те вароши био је Ан, место између Поточца и Својнова, где се и сада налазе старинске ствари, а особито новци”. При крају своје поменуте студије Мијатовић се поново враћа на Ан и овог пута прецизније описује: ”На десној страни друма Варварин - Јагодина, у моравској долини, између поточког и својновачког атара, има место звано Ан или Хан, где је кажу некада био неки турски хан. Овај је хан, прича се, био средина неке врло велике вароши, која се пружала од Крушевца до Јагодине. Око Ана и Момчиловог града налазе се разни старински, обично римски сребрни и бакарни новци и друге старинске обично гвоздене ствари”. И данас пољопривредници који имају њиве у пределу Ана проналазе горе речене предмете, затим циглу необичне димензије, кућни леп, камење из неког темеља, а неколико мештана је аутору посведочило да се на појединим местима приликом орања чује бубњање под земљом, као да испод обрадивог слоја земљишта постоје тајни подруми, лагуми и ходници. Аутор ове монографије је приликом свог истраживања, такође чуо и причу да је камење са Ана разнешено у време око Другог српског устанка. Наводно, Милош Обреновић је наредио преко својих људи сељацима да могу слободно да растуре све остатке тог града и камење однесу кућама, како Турци не би искористили Ан за своје утврђење, односно јак фортификациони центар, на кога су гледали право јер је наводно у њихово време ту био њихов хан и место за одмор и окрепљивање путника и путујуће 153
марве. Храна за потребе турског хана чувала се у оближњем Бубанском потоку, у земуницама - ледарама, нарочито у случају проласка већих турских војних формација. Постоји и реална претпоставка да је можда у неком периоду овај пункт имао и сталну војну посаду - вероватно и дербенџије, односно чуваре путева којима је ово место било централни пункт. Локалитет Хан - насеље из праисторије. Поред Момчиловог града најзначајнцји локалитет не само за Поточац Чувари путева су овде заиста били потребни, с обзиром на дугу хајдучку традицију по Јухору која има своје корене још из средњег века и времена Војводе Момчила. Сама локација Хана или Ана била је врло мудро изабрана, јер се налазила поред обале Велике Мораве, која је текла много ближе данашњем путу него сада што тече, значи уз само скелиште, затим уз важну саобраћајницу која спаја Јагодину и Крушевац, а у близини пута кога је трасирао још кнез Лазар, а који је водио поред Поточца, преко Јухора и Ветрена за Левач и Крагујевац. У рано пролеће 2001. године овог аутора су уверавали мештани да и сада постоје трагови тог пута и да би они знали да га покажу. Тврде да је пут био поплочан камењем и широк око шест метара. Све у свему Хан или Ан је могао да буде у прошлости врло важан контролни пункт, утврђење, караула са сталном посадом, али и 154
званични турски хотел - хан, о коме је турска царевина водила рачуна. Као насељено место Хан се спомиње из времена аустроугарске владавине на овим просторима, односно око 1735. године када је овај крај постао егзарх Јоакимовић, а по наредби београдско - карловачког митрополита Викентија Јовановића. ”Изузетно за ове три парохије није изнет списак његових села, али зато на другом месту налазимо тај списак села Јагодинског дистрикта. Сем тога, уз име стоји и број домова у селу. - Варош Јагодина (36), Рашевица и Еховац - Јовац (18), Хан (14), Бела Црква (8), Катун (5), Маскара (8), Бачина (31), Јасика (8), Падеж (8), Куклин (13), Карановац (8), Лепоевић (8), Риљац (8), Опарићи (9), Превеште (4), Жупановац (7), Сибница (9), Волујак (9), Секурић (4), Рековац (28), Дренова (13), Медвеђа (15), Грабовица (5). - свега 24 села са 268 домова. Но изгледа , овде нису забележена сва насеља, јер у оној аустријској статистици наилазимо да их је било 28 а овде је 4 мање. Сем тога, изгледа да ни један списак није потпун. Један списак има села на аустријским картама којих у опису нема. У сваком случају, и број насеља и број домова већи је него што је то овде записано” /32 32. Митровић Д. ”Јагодински округ до 1822.” - зборник, бр. 1., Београд, ХАН-НАСЕЉЕ ИЗ ПРЕЛАЗНОГ ПЕРИОДА БРОНЗАНОГ У ГВОЗДЕНО ДОБА И СТАРИЈЕГ ГВОЗЕНОГ ДОБА У басену Велике Мораве археолошка наука је до сада утврдила постојање 206 налазишта из прелазног периода бронзаног у гвоздено доба и старијег гвозденог доба, односно у времену од 1000 до 500 година пре нове ере. Др Милорад Стојић, истраживши овај археолошки локалитет убраја га у праисторијска насеља и убицира у већ поменути временски период. “Једнослојно насеље“ иу прелазног периода и “вишеслојно насеље“ из старијег гвозденог доба Ан (Хан) површине приближно једног хектара налази се на тераси уз некадашње ушће безименог потока у Велику Мораву. 155
Изглед дела керамике нађене на локалитету Ан у Поточиу Археолошке налазе чине кућни леп и керамика. Археолошка градња чува се у музејској збирци у Параћину. Треба рећи да је овај праисторијски локалитет обрађивао и археолог параћинског музеја Марин Брмболић 1981. године и да су налази такође смештени у параћинском музеју. И као што се може закључити из претходно реченог, научници и истраживачи на терену, а према налазима, убрајају локалитет Ан или Хан у старије праисторијско насеље од Момчиловог града. СПОНТАНИ АРХЕОЛОШКИ НАЛАЗИ Спонтана археолошка открића нису била никаква реткост у прошлости овога села. Обрађујући своје поседе сељаци су налазили и разне предмете из старине: посуђе, новац, оружје, украсе, кућни леп... Тако је Душан Младеновић 1935. године на потезу Мајевина на Јухору пронашао ћуп са 180 комада разног сребрног новца и предао у Београду. За себе је задржао само један комад на коме је писало: Монетаре I Публ. Нор. 1768, а на другој страни: Јосеф II Д. Г. Ром I П. Јемп. с. в. г. Станислав Гајић нашао је један комад бакарног новца и његову слику приложио музеју у Јагодини. Радоје Вељић је копајући темељ за шталу у свом дворишту наишао на гроб напознатог порекла чије кости су биле дупло веће од нормалних љуид данашњице. Према сведочењу Миодрага Милановића, када је Радоје Вељић, иначе врло крупан човек, измерио подколеничну 156
кост из гроба са својом, био је врло изненађен њеном димензијом и сам се чудио томе. Вероватно је да се ради о такозваним џидовским или џиновским гробљима, каквих у овом крају има на више места. “Поред њих има још неких сељака који су новац сребрни и бакарни налазили. Један од њих је нашао и једну стаклену брзлетну плаве боје”, стоји записано у непотписаном извештају општинског деловође из 1943. године. Почетком 20. века учитељ Станоје Мијатовић је проучавао темнићка насеља, између осталих и Поточац, па је својој студији “Темнић”, говорећи о спонтаним археолошким открићима забележио следеће редове: “Тако се око Момчиловог града и Ана (Хана) највише налазе неке паре, за које народ вели да су цара Костандина и зове их костадинке. У Момчилову граду нађена су два лепа буздована од 18 пера и један гвозден кључ од 0,30 м дужине.”/33 33. Поменуто дело, стр. 272 Ан-најстарија људска насеобина у овом крају. По легенди на овом месту је био центар неке много велике вароши. 157
Део археолошких налаза из темеља за нову цркву Свете Недеље изнад Поточца ТЕРИТОРИЈАЛНА И АДМИНИСТРАТИВНА ПРИПАДНОСТ ПОТОЧЦА КРОЗ ИСТОРИЈУ У територијалном и административном смислу током своје дуге историје Поточац је имао судбину сличну осталим селима средњег Поморавља. У римском периоду припадао је Доњој Мезији мада је административни и војни центар овога краја у то време био Хореум Марги, данашња Ћуприја, у Горњој Мезији, али због одсечености планинским венцем Јухора од других римских центара Доње Мезије, Поточац је гравитирао овом утврђеном граду. У византијском периоду припадао је административној области званој тема, са центром у утврћеном граду Ђерђелину, код Бачине. По називу-тема-овој области је, вероватно и остало имеТемнић, што може да се тумачи са данашњег аспекта и као мања тема, мања административна јединица. Византијска тема (округ) имала је своје мање административне јединице-жупе. Главни жупни центар за источно подјухорје налазио се у “Момчиловом граду” изнад данашњег Поточца, а за западно подјухорје у 158
данашњем селу Жупањевцу. Од 1183. године Поточац је ослобођен византијске власти и налази се у саставу Немањићке државе, потом Лазареве моравске Србије све до њенњ пропасти. Под турску власт Поточац је пао 1455. године и припао је крушевачком санџакату. Захваљујући наколиким подацима, можемо да кажемо још коју реч о Јагодинском дистрикту за време аустријске владавине од 1718-39. године. - Пре свега у аустријским статистичким подацима' сачувана су нам имена насеља у овом крају. По првој статистици у Јагодинском дистрикту је било 17 насељених и 19 пустих места, а број породица био је свега 78. Доцније се број насеља мало увећао. Тада налазимо ова њихова имена: Babinthal (ново насеље), Бела Црква, Бачина (Patozzina?), Волујак, Вошановце, Грабовац, Дренова, Жупановце, Јагодина (варош), Јашика, Јеховац (Јовац), Карановце (Карановчић), Катун, Кулин, Леповић (Лепојевић), Маскари, Медвед (Медвећа) Опарић, Падеж, Парцан (ново насеље), Превешт, Раинац, Рашевица, Рековац, Ритач (Риљац?), Секурич, Сибница (Simbnica) и Хан. У Темнићком срезу остао је Поточац све до 1957. године, када се издваја и припаја Општини Параћин у којој се и сада налази, али је током своје новије историје припадао највише Темнићу у територијалном и административном погледу, чију је судбину и делила. Из тих разлога ћемо мало опширније размотрити административни развој села и везивање уа Темнић, као матичну територију. “У својој историји Темнић је у територијалној организацији имао судбину многих других српских области. За време владавине Немањића имао је статус жупе, под Турцима је као кнежина био у склопу јагодинске нахије, затим је био капетанија и срез, у јагодинском па у моравском округу. Некадашњи Темнић био је знатно већи као територијална јединица од данашње општине која га је наследила. Тако су се на списку села која су 1882. године припадала Темнићу (Доњи Левач) нашла насеља: Копривница, Ланиште, Пањевац, Рибари, Мијатовац, Буковча, Рибник, Мајур, Остриковац, Дворица, трешњевица, Колари, Драгошевац, 159
Главинци, Бресје, Беошићи, Прњавор ивковачки, Прњавор јошанички, Параћина, Ракитово, Коморани, Варварин, Маскар, Бошњани, Шанац, Крушевица, Сење (Срње), Јасика, Кукљин, Бела Вода, Брајковац, Каменари, Лазаревац, Шашиловац, Крвавица, Глобаре, Падеж, Вратари, Парцани, Залогојевац, Пајковац, Тољевац, Доњи Крчин, Горњи Крчин, Карановац, Мала Крушевица, Орашије, Избеница, Церница, Бачина, Секурич, Катун, Обреж, Својиново, Поточац, Рашевица, Кованлук, Поњак, Јагодина. Укупно 59./34 34. “Темнићки зборник", књига прва, Београд, 1928. Симић Т:"Варварин", Варварин, 1996 Године 1859. темнићки срез је имао по решењу од 17. јуна 1859. године 43 насеља, са канцеларијом у Варварину, и то: Варварин, Секурич, Рашевица, Поточац, Својиново, Обреж, Бачина, Церница, Избеница, Орашије, Тољевац, Пајковац, Доњи Крчин, Горњи Крчин, Карановчић, Мала Крушевица, Катун, Маскаре, Бошњане, Падеж, Вратаре, Шанац, Јасика, Гавез, Велика Крушевица, Срње, Кукљин, Бела Вода, Брајковац, Коњуси, Љубава, Лазаревац, Парцане, Глобаре, Сашиловац, Каменаре, Крвавица, Залогојевац, Мареново, Милутовац, Страгаре, Мала Дренова и Стрелиште. Из доње табеле прегледни су и подаци о броју кућа по насељеним местима, затим пореских глава, као и удаљеност места од среске канцеларије у Варварину.” Темнићки срез је 1885. године имао 42 села у 24 општине и једну варошицу-Белу Цркву, данашњи Варварин, где се налазила и среска канцеларија. Те године Темнићки срез су чинила следећа села: Рашевица, Поточац, Својиново, Обреж, Катун, Варварин, Маскар, Бачина, Церница, Избеница, Орашије, Пајковац, Тољевац, Секурич, Горњи Крчин, Доњи Крчин, Карановчић, Мала Крушевица, Парцани, Глобари, Мареново, Залогојевац, Шашиловац, Крвавица, Падеж, Вратари, Бошњане, Шанац, Гавез, Велика Крушевица, Срње, Јасика, Кукљин, Бела Вода, Брајковац, Коњуси, Каменари, Лазаревац, Љубава, Милутовац, Страгари, Селиште, Велика Дренова. 160
Већ следеће године срез се увећава за једно село, а Бела Црква се више не помиње као засебно насеље, односно припојена је Варварину, са којим и данас чини просторну целину: Варварин, Маскар, Бошњани, Шанац, Гавез, Велика Крушевица, Срње, Јасика, Кукљин, Бела Вода, Селиште, Велика Дренова, Коњуси, Брајковац, Каменари, Страгари, Милутовац, Лазаревац, Љубава, Шашиловац, Крвавица, Глобари, Падеж, Вратари, Парцани, Мареново, Залогојевац, Пајковац, Тољевац, Доњи Крчин, Карановчић, Горњи Крчин, Мала Крушевица, Орашије, Избеница, Церница, Бачина, Секурич, Катун, Обреж, Својиново, Поточац, Рашевица. У антропогеографској студији “Темнић” Станоја Мијатовића опширније но икада до тада обрађено је и село Поточац, 1905. године као једно од 46 села Старог Темнића: Милутовац, Лазаревац, Страгаре, Велика Дренова, Гавез, Шанац, Бошњане, Маскаре, Варварин, Доњи Катун, Горњи Катун, Обреж, Својиново, Поточац, Рашевица, Мала Крушевица, Карановчић, Горњи Крчин, Доњи Крчин, Тољевац, Пајковац, Орашије, Церница, Избеница, Бачина, Суваја, Коморане, Љубава, Коњухе, Парцане, Мареново, Залоговац, Камнеаре, Глобаре, Шашиловац, Падеж, Крвавица, Вратаре, Срње, Брајковац. Прва Југославија је 3. октобра .1928. године почела да функционише на територијалном принципу-бановина. Као део Темнићког среза, Поточац је тада припадао-Бановини моравској са седиштем у Нишу, и у њој остао све до укидања 1941. године. После Другог светског рата настаје нова административна подела друге Југославије и стварају се окрузи, срески и месни народни одбори. Поточац је припао Крушевачком округу срезу темнићком, а имао је статус Месног народног одбора. Месни народни одбори укинути су Законом о административној подели Србије“ 1945. године, уведени су народни одботи и формиране су месне канцеларије. Темнићки срез је тада постао срески народни одбор, који је имао у својој власти 27 села, две варошице и 18 народних одбора, а то су: Варварин, Ћићевац, Бачина, Бошњане, Варварин (село), 161
Горњи Катун, Доњи Катун Залоговац, Ибеница, Лучина, Маскаре, Обреж, Орашије, Поточац, Рашевица, Својиново, Тољевац, Парцане. Укидањем Народно ослободилачких одбора и округа од 1947. године темнићки срез био је непосредно повезан са Скупштином и Владом НРС. Формирањем области 19. маја 1949. године темнићки срез је припао крагујевачкој области, све до њеног укидања 12. децембра 1951. године. Даљом реорганизацијом управних јединица, одлукама од 22. априла 1952. године укинути су мали и формирани већи месни одбори. Темнићки срез добио је два месна одбора, у рангу града, у Варварину и Ћићевцу, и 13 месних одбора у селима: Бачини, Бошњану, Доњем Крчину, Залоговцу, Избеници, Лучини, Маскару, Обрежу, Орашју, Поточцу, Рашевици, Својинову и Тољевцу. Прописи о увођењу комуналног система од 1955. године укинули су темнићки срез а у оквиру крушевачког среза образоване су четири општине: Варварин, Бачина, Доњи Крчин, Ћићевац. У местима у којима су били месни одбори формиране су месне канцеларије, а две године касније темнићки срез постао је општина са 18 насеља. Преуређењем поделе од 1959. године варваринској општини припала су села: Падеж, Залоговац, Мареново, Парцане, Глобаре, Шашиловац, Крвавица и Вратаре. Срезу Краљево варваринска општина припадала је од 1962. године до 1967. године, откада је све до образовања округа, када је припала расинском округу, постојала као општина са 21. насељеним местом, без Својинова, Поточца и Рашевице који су се одвојили и припојили општини Параћин. /35 35. Симић Т.: "Варварин”, 1995. Раде Б. Петровић, Поточанин, у чину наредника жандармерије у Јагодини. 162
ПОТОЧАЦ КАО АДМИНИСТРАТИВНИ И УПРАВНИ ЦЕНТАР Као што смо видели из досадашње историографије Поточац има дугу традицију управног центра. Тврђава изнад Поточца вероватно је имала сличну улогу и у римском периоду, с обзиром на свој стратешки положај, односно близину важних комуникација и да је представљала важан одбранбени пункт, односно фортификациони објекат. Тај статус је задржан и за време византијске управе и из Момчиловог града заправо се управљало “Земљом Лонгомир”, односно Лугомиром, како нас обавештава византијски писац Кинам из средине 12. века. Према легенди Војвода Момчило је био важан властелин у овом делу поморавља. Прва судница-општина у Поточцу формирана је 1870. године за Поточац, Рашевиицу и Својиново а њен први председник је био Јовица Ђурђевић из Својинова. Њега је потом заменио Поточанин Васа Маринковић. Председници поточке општине били су потом Стојан Цанић и Лука Симоновић из Рашевице. Године 1903. Својиново и Рашевица добијају своје општине, а Поточцу остаје општина овог пута са ингеренцијама само за матично село. Председници општине поточке од 1903. до 1944. године су били: Ц.Арсић Павле Арсић Михајло ||| Марјановић .Дра^иц||?||| || Вељић Огњен ||| Антић ЈВубисав ; ј ЦПетровић Драгутин. | ј |||||^^ ВЈовичићДрагомир....- ЦПан гиђ Сретен . ./к. |||Савић Драгомир 163
Од октобра 1944. године председници месног народног одбора били су: ;|ОбренМихајловић ДЗ^рић-Д^ Милојевић Милан Од 1955. године Поточац постаје поново велика општина и у свом саставу има још и Својиново и Рашевицу. Председник општине је тада био Живојин Јовановић из Рашевице. Драгомир Савић, председник поточке општине, пред ослобођење Када је 1915. године Аустроугарска окупирала Србију у Поточцу је формирана жандармеријска станица чији командир је био Иштван Сабо, који је имао и два жандарма на располагању Михајла Блађа и Јаноша Прша. ШЕФОВИ МЕСНИХ КАНЦЕЛАРИЈА У ПОТОЧЦУ Формирањем месних канцеларија у селима која су имала у ранијем периоду статус општина, најистуренији представници општинске администрације били су шефови мес чих канцеларија У поточкој месној заједници као шефови ћ К су били: 164
Небојша Ђурић, шеф МК у Поточцу ПРЕДСЕДНИЦИ МЕСНЕ ЗАЈЕДНИЦЕ ПОТОЧАЦ Поточка општина је укинута 1957. године и припојена општини Параћин. Председници месне заједнице су до сада били: НАРОДНИ ОДБОР ОПШТИНЕ ПОТОЧАЦ Као што смо видели после ослобођења 1944. године Поточац је административно припао Темнићком срезу са седиштем у Варварину. Међутим 1955. године уследила је нова реорганизација ове територије. Према Службеном гласнику Народне Републике Србије број 56/1955, општини Поточац се припајају још Својиново и Рашевица, тако да Поточац постаје главно општинско место за поменуто тросеље. Општина у Поточцу се није дуго одржала, само непуне две 165
године. У Службеном гласнику Народне Републике Србије број 27, изашао је нови закон, по коме се општина у Потошцу укида и припаја општини Параћин, заједно са селима Својиново и Рашевица. Од тада до данас Поточац је месна заједница у саставу општине Параћин која има и своју месну канцеларију. Обрен Михајловић, први председник првог Народно ослободилачког одбора села Поточац, изабран средином октобра 1944. године. ФОРМИРАЊЕ НАРОДНО ОСЛОБОДИЛАЧКОГ ОДБОРА У ПОТОЧЦУ 1944. ГОДИНЕ /36 Одмах после ослобођења 14. октобра 1944. године приступило се припремама за формирање нове власти у Поточцу, односно Народно ослободилачког одбора. Формирање НОО присуствовали су носиоци нове власти из Варварина Ненад Јакшић, секретар Среског комитета КПЈ, Анћа Јовић, председник Среског одбора АФЖ-а, Милашин Недељковић, председник Среског комитета омладине и Љубинка Илић, секретар Среског комитета СКОЈ-а. 36. Записници са седница одбора, Историјски архив Јагодина 166
Том приликом изабрано је тринаест чланова Народно ослободилачког одбора, затим месни одбор Народног фронта, месна организација АФЖ, месна организација КПЈ и месна организација СКОЈ-а. 167
168
МЕСНИ НАРОДНИ ОДБОР ПОТОЧАЦ 1949. ГОДИНЕ /39 39. - 40. Исти извори У строго поверљивом деловодном протоколу Месног народног одбора Поточца налазимо и читамо многе Занимљиве детаље о том времену, његовим потребама и проблемима, преко којег се рефлектују и проблеми целокупног тадашњег уређења. Тако на пример 9. јула из Среског народног одбора стигао је поверљив акт у коме се захтева да предузећу “Трудбеник” у Давидовцу поћаље 10 радника из Поточца. Индустријализација земље захтевала је нову радну снагу, која се морала регрутовати из сеоске популације што се види и из дописа Среског народног одбора од 8. децембра 1949. године у коме се изричито тражи 10 радника за Фабрику стакла у Праћину. Сличан захтев стигао је месном народном одбору и 22. децембра у коме се тражи “распоред и упућивање радне снаге”. 169
170
171
172
Факсимил решења о отварању станице милиције у Поточцу 173
ЗВАНИЧНЕ И ЈАВНЕ УСТАНОВЕ 1941. ГОДИНЕ 1.Основна школа 2.3емљорадничко набавно-продајна задруга З.Општина 4 .Жандармеријска станица ЗВАНИЧНЕ И ЈАВНЕ УСТАНОВЕ 2001. ГОДИНЕ 1.Основна школа 2.Месна канцеларија З.Месна заједница 4.Пошта 5 .Дом клтуре Основна школа “Вук Карацић" у Поточцу. Поглед са северне стране 174
У згради Дома културе смештена је здравствена амбуланта и пошта. Први трансформатор електричне енергије у Поточиу. 175
ЗАДРУЖНИ ДОМ /4 ‘ Зграда задружног дома је била и остала један од капиталних објеката у сваком месту, па и у Поточцу. Из записника Одбора за капиталну изградњу видимо да је на седници од 9. јула 1950. године, одржаној у канцеларији Земљорадничке задруге извршена потпуна расподела послова око изградње Задружног дома у Поточцу. За градњу је био задужен Светомир Алексић За песак и шљунак Радивоје Симић За радну снагу Душан Милетић За циглу Чедомир Ранђеловић За мајсторе Радомир Митровић, шеф градилишта За прикупљање самодоприноса Чедомир Вељић и Станисав Маринковић За креч Стојан Тодоровић Председник одбора за изградњу Задружног дома био је Чедомир Ранђеловић 41. Записник са седница МНО 1946. - 1954. (Архив Јагодине) 176
177
Фотокопија записника Одбора за капиталну изградњу Задружног дома у Поточцу. (Историјски Архив у Јагодини) НОВА ТЕЛЕФОНСКА ЦЕНТРАЛА Двадесет четвртог августа 1976. године пуштена је у рад нова телефонска централа од сто бројева, од којих су четрдесет припали Својинову. До тада Поточац је имао централу од двадесет најнужнијих бројева за месну заједницу. ПРВА ПОТОЧКА БАНКА После Дреновца и Рашевице, 1. јула 1976. године и Поточац је добио шалтер банке, као треће село у параћинској општини. О томе имамо аутентичан извештај у листу “14 дана” од 20. јула 1976. 178
године: “На иницијативу Земљорадничке задруге из Поточца, Југословенска извозна и кредитна банка Београд-Филијала из Светозарева, прихватила је формирање истуреног шалтера у просторијама Земљорадничке задруге у Поточцу, који ће радити, почев од 1. јула 1976. године, два пута ндељно, понедељком и четвртком од 7 до 11 часова. Истурени шалтер ЈИК банке обављаће све банкарске послове са становништвом и то првенствено, исплату личних доходака и откупљених пољопривердних производа преко штедних књижица, као и послове око динарске и девизне штедње”. ЗДРАВСТВЕНА СТАНИЦА Поточац има најстарију сеоску здравствену станицу, не само у параћинској општини, која је формирана још 1947. године. Имала је више краћих или дужих прекида, али је и до данас опстала. О отварању здравствене станице читамо у извештају из листа “14 дана” број 96, од 7. децембра 1977. године. “На свечан начин за Дан Републике у Поточцу је отворена Здравствена станица, која ће поново, после краћих прекида радити самостално, као пре неколико година, задовољаваће потребе и суседног села Својинова. У Здравственој станици свакодневно ће радити један лекар опште праксе, патронажна служба, а за који дан биће отворена и апотека.” ИЗГРАДЊА ПУТА ПОТОЧАЦ-ДОБРА ВОДА Током лета 1977. године Шумска секција Јагодине и Месна заједница Поточац градили су заједничким снагама планински пут Поточац-Добра Вода на Јухору, и по први пут у историји овог краја моторна возила су могла несметано да изађу на врх планине. 179
Детаљнији опис тог догађаја нашли смо у општинским новинама “14 дана” од 31. августа 1977. године, у *чланку под насловом “ПОТОЧАЦ-У ЈУХОР ПО ЗДРАВЉЕ”: “У недељу 4. септембра завршена је изградња нове трасе планинског пута Поточац-Добра Вода у дужини од 5 километра. На изградњи овог значајног објекта учествовала је Шумска секција Светозарево и Месна заједница Поточац. Пут је оспособљен за сва моторна возила са највећим нагибом од пет степени, и тако је постао приступачан свим људима из овог краја као и многобројним гостима планинског венца Јухора. Са изградњом овог пута добило се не само у приврднополитичком значају већ и у туристичком. Јухор би требало за коју годину захваљујући природним погодностима и на прилазима на којима се интензивно ради, да постане пријатно излетиште или летовалиште. Јер иситна је да његови културно-историјски капацитети нису уопште искоришћени.” Омладинци Поточца на добровољној акцији изградње пута Поточац-Добре Воде. АСФАЛТИРАЊЕ ГЛАВНЕ УЛИЦЕ Почетком пролећа 1983. године у Поточцу је отпочело асфалтирање главне улице у селу од асфалтног пута регионалног значаја Гиље-Варварин до врха села. Документ о том догађају налазимо у “14 дана” од 9. фебруара 1983. године. “Први пролећни дани у Поточцу означиће почетак радова на асфалтирању улица у селу, који ће се одвијати у две фазе. У првој 180
фази завршиће се асфалтирање главне улице у дужини од два километра, док ће се друга фаза радити по обезбеђењу средстава. Средства за почетак су обезбеђена из самодоприноса који се убира пет година по стопи од 3 процента из радног односа и 10 од пољопривреде. Треба истаћи и добровољну помоћ наших радника привремено запослених у иностранству, чије уплате су почеле да пристижу на жиро рачун Месне заједнице, рекао нам је Стојан Петровић, председник Скупштине месне заједнице. ” Изглед главне улице у центру Поточца. 181
САВЕТ МЕСНЕ ЗАЈЕДНИЦЕ Савет месне заједнице Поточац изабран је у децембру 2000. године, са мандатом од четири године. Чланови МЗ су следећи грађани: Саша Милисављевић Др Саша Спасић Живорад Срејић Миле Матић Радосав Лукић Слободан Алексић Славољуб Михајловић Радомир Станојевић Зоран Петровић Славољуб Стојановић Иван Маринковић Владан Вељић Драган Томић Радиша Јовичић одборник МЗ ОДБОРНИК МЕСНЕ ЗАЈЕДНИЦЕ Месну заједницу Поточац у Скупштини општине Параћин представља одборник Радиша Јовичић, наставник разредне наставе у О. Ш. “Вук Караџић”. Изабран је на септембарским изборима 2000. године, са листе Српског покрета обнове. Одборник Радиша Јовичић је и члан Извршног одбора Скупштине општине Параћин. 182
ГЕОГРАФСКИ ПОЛОЖАЈ, РЕЉЕФ И ЗЕМЉИШТЕ Басен Велике Мораве, коме припада и параћинска котлина, је средишна област Балканског полуострва, на чијем северном делу је уједно и граница према Панонској низији. У геолошко-морфолошком погледу басен Велике Мораве се развијао у склопу Панонског басена, као јужни део великог Панонског мора, односно праисторијског Тетиса. У басену Велике Мораве разликују се три основне целине: 1. Равничарски део поред Мораве и њених притока, 2. Благо заталасани терен са леве и десне стране и 3. Планине на истоку, западу и југу моравског басена. ЈУХОР На западном делу параћинске котлине доминира Јухор са просечном надморском висином од 450 метара и највишим врхом Великим Ветреном од 775 метара. Јухор припада породици родопских планина и представља њихову најистуренију тачку на северу Балканског полуострва. По свом геолошком постанку Јухор је вулканска планина и у својој унутрашњости крије значајно рудно богатство што је познато још из келтских и римских времена, иако се данас рударски не експлоатише. Јухорски ланац заобљених брда пружа се у правцу север-југ, од Ђурђевог брда код Јагодине до Бачине и Орашја на југу. Западно од Јухора леже Гледићке планине, а на северозападу доминантан Црни врх. Јужно од Јухора у саставу Јужне и Западне Мораве леже Мојсињске планине. Јухор се налази између река Мораве, Лугомира и Жупањевачке реке. После Великог Ветрена, други по величини је врх Мали Ветрен, Добра вода и Оџинац. Јухор се састоји од кристалних шкриљаца, а делом и од гранитних стена. Сам врх Велики Ветрен је од гнајса. 185
Планина Јухор, поглед на Велики Ветрен (775 метара), највиши врх. Најауторитативнији српски географ Јован Цвијић бавио се и геоморфологијом Јухора. На 211. страници свог дела “Геоморфологија” о Јухору и околним планинама записао је следеће редове: “Јухор је састављен од кристаластих шкриљаца кроз које је пробила једна већа гранитна маса између села Јовца и Рашевице. Пада у очи гнајс са крупним кристалима фелдспата од кога је највиши врх Ветрен. Кристаласте масице око Мораве испресецане су у Олигомиоцену многобројним раседима, и тако су постале потолине у којима су сталожени неогени седименти; њихови су слојеви остали хоризонтални”. На сеизмолошкој карти Балкана Јухор се налази у зони најтруснијег подручја, односно у зони високог ризика, где су могући земљотреси и до 8 степени Меркалијеве скале, односно 186
Лискуни и кристаласти шкриљци са Јухора (Завичајни музеј Јагодина) катастрофални трусови. Прву сеизмолошку карту код Срба, у којој је повукао сеизмогене линије око планине Јухор био је Ј. Михајловић. Поред Јухора сеизмогене линије су повучене око Мостара и у Бачкој. Значи, Јухор је био прва планина на Балкану, означена као трусно жариште. Иначе, сеизмологија код Срба почиње научно да се проучава тек крајем 19. века, после земљотреса у Долини Мораве, са епицентром код Свилајнца, који се догодио 8. априла 1893. године, по новом календару. Извештај о овом земљотресу преносимо из “Малих новина” које су излазиле у Београду, а уређивао их је чувени српски журналиста Пера Тодоровић. “КАТАСТРОФАЛАН ЗЕМЉОТРЕС Трећи месец-катастрофа у Поморављу и Ресави. На Велику Суботу 27. марта, у три часа по подне, заљуљала се страховито земља под Јагодином, Великим Поповићем и Свилајнцем. 187
Први телеграми који су стигли у Београд о овом земљотресу гласе дословно: “Данас, на валику Суботу, у три часа по подне осетио се у Јагодини јак земљотрес. Све зграде од тврдог материјала знатно су оштећене. Земљотрес се понавља, с времена на време, кад јаче, кад слабије. Гавра Јовановић, судија јагодинског првостепеног суда, погинуо је услед пада оџака Мите Вељковића, кафеџије из Јагодине.” Пожари су честа појава на планини Јухор. Говорећи о земљотресима и механизмима трусних покрета Јован Цвијић је у свом делу “Геоморфологија”, на 94. и 95. сраници дотакао и Поморавља: “У главном се као попречни може означити и моравски расед од Голупца до Сталаћке клисуре, који прати десну страну Мораве и махом косо сече слојеве стена источне Србије. Проучавајући последице земљотреса од 1893. године, приметио сам, према највише оштећеним и разореним местима, да се земљотрес држао поглавито овог раседа, нарочито су страдали Параћин, Ћуприја, Златово и села пред горњачком клисуром 188
Млаве.” Поменути земљотрес имао је велику разорну моћ, и вероватно да је нанео и велику штету Поточцу и селима на левој обали Мораве, али о томе нема писаних трагова, као у горе поменутом случају. Први писани траг о земљотресу у Параћину и околини потиче 1885. године. Лакши потрес земљишта осетио се у Поточцу и 1904. године, а епицентар се налазио на југу Србије. Земљотрес разорне моћи са епицентром у Скопљу 1968. године осетио се и у Поморављу, као и земљотрес из 1977. године чије је жариште било у Румунији. Више земљотреса са епицентром испод планине Копаоника 1982. године захватили су и подручје Поточца, а мања серија лакших земљотреса догодила се 1999. године, чији се епицентар налазио у околини Ваљева. Сви су они регистровани и на ширем подручју Поморавља, али нису нанели озбиљније материјалне штете. Треба посебно истаћи чињеницу да се најснажнији земљотрес у околини Јагодине, значи са епицентром испод планине Јухор, догодио у 18. веку, односно 1739. године. Последњи пут јухорско трусно жариште је прорадило поново 1893. године и изазвало врло снажан потрес земљишта. Сеизмолози који прате историју земљотреса у Србији не могу да предвиде да ли ће се и када догодити нова побуна у утроби Јухора, с обзиром да се налази у зони високог ризика. У равничарском делу атара села Поточца у коме се налазе њиве, баште и окућнице преовладава плодни алувијум. Глине има на ободу околних брда, а на њој се током геолошке историје наталожила смоница. Поред ње има и подзола и прљуше, и плодне кумсаче (хумус), док на северозападном делу атара у потесу Боде преовладава лискун. ЗАПИСИ ФЕЛИКСА КАНИЦА О ЈУХОРУ И ОКОЛИНИ41 “Прљавожуту површину Мораве секли су снажни ударци весала двају пандура. Уз обалу смо, због плићака не баш лако, 189
Добра вода на Јухору-место где се сваког 7. јула одржава велики народни сабор Поморавља, Левча и Темнића. пристали наспрам последњег стуба моста. Од јаких весала спретно је направљена нека врста мостића, преко кога смо срећно доспели на жућкасту, равну леву обалу. На Ћуприју, с њеним искиданим контурама, отварао се одатле ако не живописан, а оно ипак занимљив поглед. Ускоро су кола, која су ме ту чекала, кренула ка северозападу, према Јагодини. Одмицали смо брзо по уском, отегнутом алувијалном наносу, зараслом у грмље и коров сваке врсте, чију су монотонију само незнатно ублажавали храстовом шумом покривени брежуљци који му чине границу. Ови огранци Јухора, који се између Јовца и Горњег Катуна спуштају све до Мораве, представљали су једну од многих тешкоћа на које је на левој обали реке наилазио фон Хан приликом трасирања железничке пруге; на крају је коначну трасу морао да пребаци на десну обалу. Планина Јухор (такође Јуор и Јувор), која се од севера према југу протеже између Мораве, Лугомира, Каленићке реке, дуга је 20 и широка 10 км, а састоји се од кристаласто-метаморфних стена. Његове највише гранитне и трахитне купе, покривене буковом шумом, достижу до 1000 м и зову се Мали и Велики Ветрен; северни део планине се зове Гиља, а јужни Зељанска пољана. Брежуљкасто земљиште на другој страни Каленићке реке зове се Темнић, а своје име добило је, према предању, по томе што је кнез Лазар, обилазећи своје руднике на висовима Јухора, видео тај пре190
део обавијен густом маглом и узвикнуо “Ала је тамнић!” У Бачини која лежи нешто јужније на ушћу Груже, виде се, како су ми причали, канали купатила кнеза Лазара; према опису, вероватно су римског порекла, као и оближњи “град”. Да је на Јухору живео и праисторијски човек показују две бронзане гривне са богато украшеним крајевима, које су тамо нађене 1872; оне су врло сличне Праисторијске бронзане наруквице са Јухора. Цртеж Ф. Каница. онима у Београдском музеју, које су 1866. ископане код нешто северније Лазарице.” “Пут према Краљеву и Жичи води преко западне, плодне али слабо обрађене дилувијалне равни око Лазарице, где сам скицирао ову планинску панораму која је објављена у Викенеловој књизи Воуаге данс ла Турљуие де л’Еуропе. Планине на југозападу биле су ми драги познаници, у чијим сам подножјима стајао, пролазио њиховим долинама, пео се на њихове врхове. Оне су чиниле један протегнути ланац, почињући од 2140 м високог Копаоника; на њега су се надовезивали: 2080 м висока Гобеља, Чекер (1589 м), Жељин (1836 м), Гоч (1147 м), па даље на запад Кобасица, Столови и Троглав, који обележавају Ибарску клисуру јужно од Краљева. На левој обали Мораве развили су се многи валовити висови који испуњавају северозападну Србију; могао сам да распознам једино 41. Феликс Кониц: “Србија, земља и становништво”, стр. 295-296. 191
Котленик, Црни врх, Кременицу и Јухор. Мој пратилац показа преко оближњег Трстеника једну светлу пругу и рече да је тамо Краљево. Кад је време јасно, каже да се уз помоћ дурбина може распознати његова црква, у шта сам посумњао, јер удаљеност у ваздушној линији износи цела 52 км. То би могло бити истинито таман толико колико и прича о огромној гвозденој капији у клисури Гоча, која је у турско време затварала пут који је туда водио ка Новом Пазару и чије се отварање и затварање тако далеко чуло да су се трговци чак и у 35 км удаљеном Крушевцу при отварању и затварању својих радњи према томе равнали.”42 “Држећи се трасе старог римског пута, воз иде правом линијом преко равног, честим поплавама изложеног терена према већ поменутој параћинској станици на десној обали реке. Ова варошица је саградила себи сразмерно велику цркву с високим торњем и куполом. Један висок димњак одаје положај штофаре, коју је основао чешки индустријалац Минх. Параћин је не само средиште српске трговине вуном-ту се као купци појављују чак и саксонски фабриканти-већ и центар извоза пољопривредних производа. Тако се у овим некад мирним долинама под чаробним дејством локомотиве свуда буди живот са бржим пулсом, а раније занемарена природна блага налазе пут ка све уноснијој примени. На травним брежуљцима на левој обали реке пасу велика стада оваца; можда она воде порекло од стада оних праисторијских сточарских народа о чијем присуству на овом богатом тлу сведоче неолитски налази у околини Параћина. На западној обали Мораве уздижу се стрме стране Јухора, на којима се још виде остаци римских и средњовековних градова и око којих се плету многе романтичне легенде.”43 42-43 Поменуто дело стр. 96 и 549 192
193
Топографска карта брдског дела поточког атара. АНТИЧКИ топоними (Који су се у великој мери сачували до данас) АHORN -ЈАХОР, ЈУХОР Планина Јухор (775) име је добила по биљци-АHORN, што на латинском значи - јавор. По мишљењу Веселина Чајкановића, једног 194
од најбољих познавалаца митологије биља у Срба, реч АНО&М је ушла у латински из језика староседелачких народа на Балкану. Римски освајачи су, као што знамо, дошавши у ове крајеве затекли Србе: Мезе, Трибале и Келте, о чему има пуно писаних и материјалних трагова. Трибале је спомињао још Херодот, у 5. веку пре нове ере, а моравску равницу је називао-трибалском. Територију народа Меза, Римљани у другом веку после Христа деле на Горњу и Доњу Мезију (Моези супериор и Моези инфериор) са природном границом између њих-реком Моравом. О Келтском присуству на Јухору и овом делу Србије, најбоље сведочи недавно откривено келтско насеље, највеће до сада на овим просторима, пронађено 1998. године испод главног јухорског врха. Трибалски (келтски) израз Ахорн, временом је најпре еволуирао у ЈАХОР(Н), а потом у данашњи облик ЈУХОР(Н), односно ЈУХОР. Од исте трибалске речи потиче и назив ЈАХОРИНЕ планине, с тим што је он једноставнија језичка трансформација од оне коју је доживео данашњи ороним-Јухор. BUBONA -БУБАН Бубан је предео у северном Темнићу, између села Рашевице и Поточца, на левој обали Велике Мораве. Иза овог необичног и јединственог топонима крије се име античке богиње BUBONE, заштитнице говеда. Бубону су поштовали праисторијски народи, између осталих и Етрурци, који су на овим просторима гајили аутохтону врсту говечета. Област Темнића и Поморавља пружала је и у праисторији добре услове за говедарство, о чему је и до данас остао језички спомен-деминитив бул, старији облик буб, од Бубоне, а синоним за булку, краву. Култ Бубоне са Балкана на Апенинско полуострво пренели су Срби Етрурци-Рашани, где је раширен и слављен под именом “Јуди Бубети” или “говедарске игре”. Далеки, скоро заборављени, траг сачуван је код нас у називу предела - Бубан, али се у Поточцу и Рашевици до недавно славила и “кравља богомоља”, када се гове195
да водила на реку Мораву и провлачила кроз тунел ископан у обали, где су краве обележаване угарком, а потом купане у плићаку реке. Тога дана се говеда нису презала у јарам за тешке пољопривредне послове. Са смањењем броја говеда, после продора пољопривредне механизације, обичај кравље богомоље је ишчилео, али је топоним Бубан сачувао успомену на древни сточарски обичај и богињу Бубону. Поточани пак, своју крављу богомољу обележавају западно од села, на Цветни петак у Поточком потоку, проводећи стоку испод бетонског славолука, изграђеног 1985. године. VRITHRE -ВЕТРЕН Планина Јухор у централној Србији, у митолошком смислу је змајевита планина, јер њена два највећа врха носе називе по змајевима, најстрашнијим чудовиштима античких митова. ВрхЗмајевица (668), добио је назив по седмоглавом змају који је живео на њему и држао под влашћу целу околину Темнића, Поморавља и Левча. И највећи врх Јухора Ветрен (773) носи змајевито имеVRITHRE. Према индијској митологији VRITHRE је био змајчудовиште, змај злодух, кога је победио хиндуистички бог сазвежђа, кише, битке и сунца- четвороруки Индра, коме се ова битка броји у његове највеће победе. По расељавању са индијског подконтинента и поновном повратку, аријевских племена из Индије, у свој Дунавски басен цивилизације, аријевски Срби су очигледно донели, поред осталог и своју-ведску митологију, и топономију, називе места из старог завичаја, и друге каракгеристике. ВЕТРЕН је дакле, добио назив по змају VITHRI, а ова санскритска реч је током бројних миленијума еволуирала у данашњи назив. Осим назива ВЕТРЕН, употребљава се и друго име ВЕТРЊА, што по звучности има, такође, велику сличност са првобит196
ним санскритским називом. МАRAUS МОРАВА На вулгарном латинском језику река Маргус се звала МАRAUS , мада неки историчари и филозофи сматрају да је њен пун илирски назив био Марагус. Овај изворни облик речи у свакодневном говору је прекрштен у МАRAUS, што је Словенима послужило да сачувају своју варијанту-Морава. Константин Јиречек сматра да назив реке Мораве потиче од старог придева-морав: плав, а упоредо са овим придевом и данас опстојава у говору и њему сличан-мурав: тегет. Лингвиста Петер Скок наводи и податке да је Морава код Птоломеја, на карти света уписана као Мосхинс, а да се на Појтингеровој табли води као Маргус. Код етимологисања ове речи не сме се заобићи ни персијски корен речи Морава, који гласи-тиг, односно мрав. Можда је Морава могла добити ово симболично, песничко име пошто се кроз равницу споро креће и вијуга као колона мрава. У прилог овом санскритском пореклу корена тиг, могу да се истакну и локализми-(г)мурац, (г)мурати се, (г)мурање, а означава рониоца или гњурца, који се гњура или рони. Именом Морава српски народ је назвао чак три своје велике реке у централној области, песнички Земља троморавка . Први историјски помен ових водотокова наилазимо код Herodota у 5. веку пре нове ере. Данашња Велика Морава је античка река Бронго, а Ангро је Јужна или западна Морава, која тече из Илирије и улива се у поменуту Бронго, а ова се улива у Истар или данашњи Дунав.44 44. Из књиге Идентични географски појмови античке и данашње Србије , М. Димитријевића, која је у штампи. Текстови су претходно објављивани у оквиру фељтона у крушевачкој Победи и параћинском листу 14 Дана . 197
ВЕЛИКА МОРАВА Велика Морава је највећа водена маса која протиче кроз атар села Поточца у дужини од 4 километра. Морава је десна притока Дунава и спада у реке црноморског слива. Настаје од Јужне (Биничке) и Западне (Голијске) Мораве које се састављају код Сталаћа на надморској висини од 138 метара. Од састава до ушћа код села Кулича дугачка је 216,5 километара. Површина слива са Западном и Јужном Моравом износи 36.637 квадратних километара. Просечна дубина реке износи око једног метра, а најдубља је по средини корита у просеку од 1 до 2,5 метра. У приобалним вировима дубина воде износи и преко пет метара. Брзина водене масе је мала у просеку око једног метра у секунди. Количина отока у јединици времена мења се у зависности од промене водостаја: При ниском водостају износи од 35 до 45 кубних метара воде, а при вишем стању водене масе износи и до 250 кубних метара. Најнижи водостај Мораве је у августу и септембру, а највиши у марту и првих зимских месеци. Било је више пројеката за регулисање тока реке Мораве, али ни један до сада није реализован. Први пројекат урадила је специјална комисија Министарства финансија Кнежевине Србије 1871. године. На челу те комисије налазио се чувени српски и светски научник Јосиф Панчић. Последњи мега пројекат о пловности реке Мораве усвојила је и влада Републике Србије 1996. године. Према овом плану ток Велике Мораве би се оспособио за речне бродове од Београда до Ниша. Једно од пристаништа предвиђено је и за Параћин и лоцирало би се код моста Чепуре-Рашевица. О пловности Велике Мораве у средњем веку говори и путописна белешка Бертрандона де ла Брокијера, француског путописца који је овим крајем прошао 1432 и 1433. године, идући из Крушевца ка Смедереву прошао је и римским насипом и кроз атар села Поточца. Он сведочи да је Бајазит у Сталаћу имао велику флоту за превоз својих војника. 198