Поточац први део

ПРАИСТОРИЈСКЕ КУЛТУРЕ НА ТЛУ СРЕДЊЕГ ПОМОРАВЉА Прве људске заједнице на територији данашње Србије појавиле су се највероватније пре 40.000 година, односно у периоду последњег глацијалног доба. Ти првобитни становници живели су по пећинама на ободу Моравске котлине и имали су сакупљачко ловачку привреду, о чему сведоче и оскудни налази код Јерининог брда, испод Црног врха у пећини Рисовачи. У периоду од 25.000 година пре нове ере праисторијски људи излазе из пећина и своја нова насеља оснивају на лесним заравнима, терасама и географским платформама, о чему сведоче и два кремена ножића из отвореног станишта код села Глоговца, горњи део човечије лобање нађен код манастира Јошанице, као и налази на локалитету код Лозовика. Са наглим отопљењем климе које се догодило од 6.000 до 5.300 године, створени су изузетно добри услови да се људска култура праисторије упути ка земљорадничко - сточарској привреди, а људска насеља претворе у седелачке насеобине. Наука је до данас истражила и открила преко 50 оваквих праисторијских насеља у долини Велике Мораве, у којима су пронађени фосилни трагови житарица, винове лозе, животињских и људских костију. Проналазак метала и прелазак из каменог у бронзано доба допринело је покретању становништва, не само на балканској популационој плочи, већ и на свим другим људским праисторијским стаништима, што је довело до промена и у начину грађења, положају и значењу насеља. ”Од 99 насеља из овог периода 47 су једнослојна, а 52 вишеслојна. Највећи број насеља константован је у долини Велике Мораве и доњим токовима њених притока. Насеља из прелазног периода махом су лоцирана по ободу речних долина, које пружају многе погодности за оснивање насеља. Пре свега обод речних долина намање је прекривен шумом, што је веома повољно за подизање насеља, за коришћење земљишта за пољопривреду и 51

сточарство, као и за комуницирање са другим насељима. По ободу речних долина наталожен је лес или глина, који су погодни за изградњу стамбених објеката и представљају извор сировина за израду посуђа и других предмета од керамике. У речним долинама је најбоље пољопривредно земљиште у басену Велике Мораве, чија се плодност обнављала сваке године приликом редовних поплава Велике Мораве и њених притока. Ту су и чести извори питке воде који избијају на ободу долина. Најзад, ивице речних долина пружају могућност за ширење насеља. Може се тврдити да сваки стратум на та два вишеслојна локалитета са вертикалном стратиграфијом репрезентује одређену развојну фазу прелазног периода. Културни развој прелазног периода прошао је, по свему судећи, кроз четири основне фазе, што потврђују и једнослојна насеља, која је на основу покретног археолошког материјала, распореда и топографије могућно сврстати у четири хоризонта, од којих сваки, по покретним налазима, одговара једном од стратума на поменутим локалитетима са вертикалном стратиографијом. Малобројност локалитета са очуваном верикалном стратиографијом, насупрот великом броју налазишта са поремећеном стратиографијом и једнослојних насеља, свакако је добрим делом, последица постајања релативно великог броја погодних локација за насељавање, због чега није било неопходно да се на истом месту, изнад остатака предходних насеља, подиже ново насеље. Ако је локација била пространа, ново насеље оснивано је у продужетку старог, а ако на њој није било места, насеље је премештано на једну од оближњих тераса. Насеља из прелазног периода могу се, према величини, поделити у три групе: велика, чија је површина већа од два хектара; средња, која захватају површину од једног до два хектара и мала чија је површина мања од једног хектара. Велика вишеслојна насеља лоцирана су, по правилу, у великим котлинама Велике Мораве (Параћинско - Светозаревској и Доњоморавској), посебно у близини ушћа притока Велике Мораве (локалитети: Касарна у Ћуприји, Сарина међа у Јагодини, Ћерамидиште у Багрдану, Гробље у 52

Свилајнцу и други) или у доњим токовима притока Велике Мораве (Врбица у Драгоцвету, Баре у Винорачи, Новачка Ћуприја у Грчцу и други)”./8 8. Стојић Др М: "Гвоздено доба у басену Велике Мораве” Београд - Светозарево, 1986. стр. 27. - 28. Оруђе и оружје праисторијског човека пронађенс у параћинско - јагодинској котлини. Поставка у завичајном музеју у Јагодини Простори Балкана јужно од Дунава и Саве били су насељени још у периоду 40.000 до 30.000 година пре нове ере, односно при крају другог глацијалног (леденог) доба, када је клима почела постепено да отопљава (предбореално доба). Осим два камена ножића и горњег дела лобање (калоте) нађених у близини Супске, археолошка наука, као што рекосмо, не располаже другим доказима о овом периоду људске заједнице на тлу Средњег Поморавља. Топла клима на земљи почела је пре 25.000 година (бореално доба), а посебно добри услови бореала настају у периоду око 6.000 година пре нове ере када се стварају оптимални климатски услови за развој биљног и животињског света. Тај климатски период одговара археолошком периоду старијег неолита, односно старчевачкој култури, чији материјални остаци су откопани у Дреновцу и Параћину. 53

ТРАГОВИ ВИНЧАНСКЕ КУЛТУРЕ У ПОТОЧЦУ Првобитни становници Поморавља су овладали обрадом камена, од кога су правили оруђа и оружје. Познавали су и аутохтоне врсте житарица, и припитомили говече, коња, пса, свиње, овце и козе. Млађе неолитско доба са својом културом у науци познатој као винчанска развијало се у периоду око 4.000 година пре нове ере, а материјални трагови живота ових праисторијских људи могу се проучавати и на локалитету Ан испод села Поточца у поморавској равници, затим у Дреновцу и Параћину, али и на другим важнијим налазиштима широм Поморавља. Континуитет праисторијских култура на ужем параћинском подручју може се још пратити преко налазишта у Рашевици, које припада раном бронзаном добу, односно винковачкој културној групи, која се развија око 1.600 година пре нове ере. У периоду пуног процвата бронзаног доба од 1.300 до 1.200 године пре нове ере долази до миграције становништва које са севера, прелази реку Дунав и креће према југу, потискујући староседелачке праисторијске заједнице на тлу Поморавља. Једна таква праисторијска људска заједница населила је простор од Сталаћа до Багрданског теснаца, укључујући се у културу каснобронзаног доба. Нема много материјалних трагова ове културе у археологији познате као ”параћинска културна група”, али су пронађене неколике некрополе из овог периода. Једна од њих се налази у Глождаку код циглане у Параћину. Ти становници каснобронзаног доба сахрањивали су своје мртве на тај начин што су их спаљивали, а пепео смештали у урне, велике керамичке посуде, украшене споља, које су потом закопавали у плитке гробове, често озидане каменом. Поред покојника остављане су наруквице, наушнице и игле од бронзе, као и керамичке зделе. ”Параћинска културна група” може да се изучава и на основу налаза из потеса Јелење, западно од Параћина према Чепуру, где је, такође, постојало каснобронзано насеље. 54

После 800 година пре нове ере у подручју Поморавља, развија се култура чији су носиоци Амантини, племе које је по Херодоту, оцу античке историје, дошло из Срема и настанило ове просторе. Истовремено Хердот, као и Исокрит, спомиње и Трибале, припаднике гвозденодопске културе, у науци познатој као Басараби група. ТРИБАЛСКО НАСЕЉЕ У АНУ КОД ПОТОЧЦА Трибали се временом шире и из великоморавског басена заузимају и долине Јужне и Западне Мораве, постајући истовремено и најмоћнији народ на Балкану. Из периода гвозденог доба на подручју Средњег Поморавља пронађено је чак 206 налазишта и 9 некропола, који сведоче о једној моћној култури, у многим достигнућима равној старојелинској цивилизацији Трибала, које су римске легије затекле као староседелачки народ. Локалитети: Ограђе, између Чепура и Стриже, Бекина бара код Текије, Параћин, Дреновац, Ан код Поточца и Рашевица, само су нека од насеља из времена трибалске културе, гвозденог доба у Поморављу. После доласка на престо 335. године Александар Велики преузима походе против Трибала, и избија на Дунав, а затим прешавши Истар (антички назив за Дунав) покорава и Трибале из Срема и Дачане. ВИЗАНТИЈСКИ ИЗВОРИ ЗА ИСТОРИЈУ ТРИБАЛА Никита Хонијат, једна од најпознатијих византијских историчара пише о удаји принцезе Евдокије за Стевана, Немањиног сина и о другим ”политичким приликама на двору” “Трибалског краља Стевана”, како га хроничар именује. Сведочење Никите Хонијата за нас је од велике важности јер је он у свом делу "Историја” (21 књига) описао догађаје у рашкој за време последње фазе борбе за самосталност Србије, успехе Стевана Немање и сукобе Немањиних синова Стевана и Вукана. Запис у коме спомиње Стевана Првовенчаног као краља Трибала настао је у распону од 1190. - 1203. ,године и тај део његове 55

”Историје” гласи: ”У овога цара беше и трећа кћер по имену Евдокија. Док је њен родитељ бежећи пред Андроником био код Измалићана и потуцао се по Палестини, очев брат Исак даде је Стевану, једном од синова Немање, који беше владар Трибала. Међутим, оставши на власти мало времена, пође на гору Папикон и повуче се ту у усамљенички живот”. И Цариградски патријарх Филотеј, оставио је документ о Србима - Трибалима 1353. године. Тај опис дословце гласи: ”А када је код Ромеја као у игри коцком дошло до преврата и настале су промене и у цркви и кад су они који су се заиста бринули о његовом ослобођењу (Паламином) били удаљени од власти и од управљања јавним пословима мимо свих надања ослобађа се ропства. Већ је био изгубио сваку наду док Бог није подстакао неке Трибале или Далмате из крајева преко западних граница, људе добре и поштене, те су у име свог народа који далеко живи, богато платили Варварима и спасили светога (Паламу).” Теодор Метохит, Византијски државник, научник и књижевник умро 1332. године описујући нашироко догађаје око удаје малолетне принцезе Симониде за ”Владара Трибала” Милутина даје значајне чињенице које иду у прилог тези да су Срби легитимни наследници Трибалског имена. У свом тајном писму кога шаље са српског двора, пише врло похвално о трибалском крају, дочеку и преговорима: ”И да причам даље како ми је живот срећни који непрестано тече ишао напред у извршавању царевих послова. И заиста ме је затим господар, одабравши ме између многих присутних послао у посланство са другима о којима се много старао. Драгу ћерку, невесту, одведох лично владару Трибала са којим се требало споразумети о многим постојећим несугласицама између оба народа Ромеја и Трибала, насталих због предходних размирица. И ево вође Трибала. И сада ме прима к себи како је заиста одмах желео. Више ме почаствовао од свих показујући то речима, жељама и делима”. 56

Алексије Ламбин, византијски ретор и песник из прве половине 14. века даје још једно сведочанство о Србима Трибалима, а краља Милутина назива ”Архонтом Миза (Меза) и Трибала”. Песник Алексије Ламбин, посвећује једну монодију (казивање) о жалости принцезе Симониде и њеног мужа Милутина после вести да је умрла Симонидина мајка Царица Ирина: ”А ко неће заплакати кад помисли како ће архонт Миза и Трибала, љубљени зет и ћерка рођена и најбољи синови страшно патити и готово душу испустити кад почну да се оптужују како је требало да присуствују крају и виде паћеницу”. И на крају наводимо још једно сведочење Византијца Лаоника Халкокондила. Он је познати ромејски историчар из друге половине 15. века. Пишући у својој "Историји” о турској најезди и новој империји која се учвршћивала, Халкокондило се дотиче и српске историје из 14. и 15. века. Он каже:”Срби - Трибали народ најстарији и највећи од свих народа, поуздано знам.” СРПСКИ ИСТОРИЧАРИ О ТРИБАЛИМА И АНТИЧКОМ ПОРЕКЛУ СРБА О античком пореклу Трибала - Срба говори и Љубомир Домазетовић у књизи ”Античка историја и порекло Срба и Словена”. "Трибале су највероватније племе Дарданског краљевства које је касније добило име Трибале. Староантичком Дарданијом владао је краљ Трос, син краља Ерихтонија и унук славнога Дардана, оснивача Дарданског царства, које је обухватало данашњу Србију, Босну, Бугарску, Црну Гору и Албанију. Након његове смрти Дарданија се дели на два дела: Троаду, којом влада његов син Ил и Дарданију (смањену) којом влада старији син Асарек. Трећи син Ганимет је умро млад. Асарек је имао синове Канија и Анхиза који владају деловима Дарданије. Ил је имао Лаомендонта и Пријама који владају Тројом. Након пада Троје, Анхизов син Енеја одлази у Италију и оснива град Лавињ од кога настаје Рим. Ова чињеница указује на податак да је Троја била 57

на простору старе Дарданије, а не у малој Азији. Касније народ Трибала потпада под Трачко краљевство”, пише Домазетовић. Један од многих научника који су покушали да докажу старост српског етноса, односно античко порекло Срба је Милош Милојевић, који тврди да су се Срби као народ простирали од Индије и Европе и да су се у једном тренутку своје дуге историје чак граничили и са Кинезима. Ове закључке Милош Милојевић изводи на основу Јоакимове "Историје о народима средње Азије”. У једном поглављу поменуте књиге спомиње се Хја Јуј, поглавар једног пограничног реона у Кини који извештава виши државни орган у писму и каже: ”Срби су од почетка пролећа па све до јесени више од тридесет пута нападали на нас и пљачкали. Усуђујем се предложити да се изашљу војске из свију области Јужеја, па да их нападају ван стене, и то зими један пут и свакога пролећа па до јесени више од тридесет пута. Од како су побегли Хуни, осилише се Срби и завладаше пређашњим земљама њиховим. Они имају преко 100.000 војника, далеко су чувени свуда са своје телесне силе, а напредују и у просвети. У њих су коњи бржи од хунских, а оружје још оштрије од хунског. Српска племена су још силнија и многобројнија него што су пре била и већ су две године како не можемо да измислимо начин на који би смо им доскочили”. У књизи ”Срби у давнини”, аутора Симе Лазића, наводи се и податак да је Александар Македонски још 350. године пре нове ере ратовао са Србима и да је могао да им да многе крајеве у средњој и јужној Европи. Сан Филипа Македонског да нападне и покори Персијско царство није се остварио, а после смрти га наслеђује његов син Александар Македонски који је добро познавао снагу српско - трибалског оружја. По ступању на престо, Александар је прво наредио својим генералима и комадантима да се припреме за велики поход ка северу, што нико из његовог војног штаба није очекивао. На протесте својих стратега и питање зашто одмах не крене на Персију, Александар је одговорио да није згодно ићи на тако далек пут, а оставити иза леђа побуњене варваре који ће одмах напасти с 58

леђа. Александар Македонски потом полази са великом војском из Анфипоља и стиже у предео планине Хем, односно планине Балкан, данас Старе планине. Испред њега су се налазили Трачани у сталном повлачењу, који су најзад били сатерани у врлети Старе планине. На том терену Александар их није морао савладати поготову што им у помоћ стигао из моравске равнице Трибалски краљ Сирно а за њим Илири. Низ стрме литице планине Блакан, они пуштају на македонске фаланге теретна кола и друге приручне направе и истовремено јуришају. На крају Александар их намамљује у долину и ту их коначно побеђује уз велике жртве, које се процењују на око 1.500 мртвих Трачана, Трибала и Илира. Тек после ове битке будући освајач света Александар Македонски излази на данашњи Дунав, и покорава Трибале, Дачане и Скорде. Са свог првог војног похода враћа се победоносно долином Бронгоса, односно путем кроз данашње Поморавље. Према Плинију на овим просторима живели су у то време преци данашњих Срба - Трибали и Мези, а североисточно од данашње територије и сродно племе Тимахи, по којима река Тимок и данас носи име. ”Шта рећи за византијске историчаре који за Србе кажу да су Трибали, а за њихове владаре да су архонти Трибала. Још интересантније је да се стара област Немањића, Захумље и Травунија (Херцеговина), називала Тривалија. Старо име Херцеговине се појављује као Тривалија, односно Трибунија или Травана. У Карловачком летопису се налазе називи за земље: Скитија, Тривалија, Травулија, Далматија... На Трибале подсећају многи хидроними и топономи: Трибал (село у црквеничком крају), Трбан (село у Истри), Трибан (село у околини Бенковца), Трибија (засеок у височком крају у Босни), Трибирал (врх на планини Мосор)... Области које су припацале некада Трибалима и у којима су, могуће је, живели они још увек, Немања је припојио својој држави 59

крајем XII века. У повељи манастира Хиландара каже да је обновио дедовину и између осталих помиње области Загрлате, Левча, Белице и Лепенице Повељом манастира Жиче приложио је област Морава, Борач, обе Лепенице, Белицу, Левач, Лугомир, Расину и Јошаницу. Дакле, некадашње западне области Трибала. Према Видину и све до реке Искар, остале су у власти Византије или Бугарске, али готово увек у посебној држави са вазалним статусом, Видинском царству, под династијом Шишмана. Немањићи, архонти Трибала, своју генеалогију у летописима и родословима изводе од римског цара Ликинија и Константина Великог. Ликинија наши извори називају Србином. О њему се релативно мало зна, а наша наука одбацује ове наводе тумачећи то жељом да се немањићкој лози обезбеди блискост са Константином, првим царем који је озаконио хришћанство”./9 9. Фрагменат из саопштења Ж. Андрејића на научном скупу 'Сорабски сусрети 98’ у Нишу. Етничка слика тадашњег Балкана и Дунавског басена, реконструисана не само на основу писаних историјских наука - у првом реду археологије и лингвистике - изгледала је у основним цртама овако: западно од Дрине и јужно од Саве живела су Илирска племена; у данашњој Бугарској, јужно од Старе планине (Балкана), односно, античког Хема, становници су Трачани; а централни део полуострва заузимали су, с југа према северу - Грци па Македонци, па Пеонци, па Дарданци, па Трибали. Грци су били високоцивилизован свет и све своје суседе сматрали су варварима (буквално муцавцима), то јест, некултурним, полу дивљим људима. Македонци и Пеонци су се рано хеленизовали, па се о њиховој првобитној етничкој припадности данас може само да нагађа. Дарданци и Трибали, заједно са Мезима из данашње Бугарске, представљали су јужни огранак многобројних дако - гетски племена, која су, с друге стране Дунава, насељавала сву данашњу Војводину и Румунију. Против Трибала, релативно снажног и великог народа који је заузимао целу данашњу Шумадију, Поморавље (Трибалску равницу античких цисаца) и источну Србију, те северну Бугарску до реке Искера, ратовао с променљивом срећом и Александров отац 60

Филип други. Зато је млади краљ изабрао да прво њих сломи и укроти, за пример другим, мањим и слабијим племенима. У пролеће те године, пошао је са коњицом и пешадијом из Амфипоља (из близине данашње Свете Горе и нашег Хиландара) на север, ка трибалској граници, а из Византа је послао своје дугачке ратне лађе, да му на Дунаву за сваки случај буду при руци. Успут је покорио такозване аутономне (независне) Трачане и у Македонију послао силан плен и робље. А на реци Дигину (научници не могу да се погоде која би то река данас била), на три дана хода пре Дунава, дочекала га је војска трибалског краља Сирма. Сам краљ са својом свитом и народом склонио се био испред Македонаца на неко Дунавско острво. Вешти војсковођа, будући освајач света, лако је остварио своју прву победу. На бојном пољу остало је да лежи три хиљаде трибалских ратника, док су остали, под окриљем мрака који је падао, успели да умакну и придруже се свом краљу на поменутом острву, које се у овој прилици показало неосвојивим./10 10. Томашевић Р.: ”Александар и Трибали”, ”Грађанин” број 71, стр. 6, Пожаревац, 1997. Праисторијска керамика са подручја Поморавља (Завичајни музеј Јагодина) Трибалску културу потискују Келти (Скордисци) 279. године, али се после пораза код Делфа враћају у поморавске крајеве и ту се стапају са Трибалима. Келти унапређују трибалску културу новим изумима, пре свега грнчарским витлом, али и новим оружјем.

АРХЕОЛОШКО ОТКРИЋЕ НА ПЛАНИНИ ЈУХОР КОД ПОТОЧЦА ЛИСИЦА ОДВЕЛА ЛОВЦЕ ДО КЕЛТСКОГ НАСЕЉА * У Великом Ветрену, које су мештани сматрали уклетим местом, експерти нашли 140 предмета * Конзервација у Народном музеју у Београду ЈАГОДИНА. - На планини Јухор, западно од Параћина, на месту Велики Ветрен, надморске висине 773 метра, јагодински ловци пронашли су келтско насеље. Насеље је откривено захваљујући лисици, коју су ловци у хајци са псима гоничима натерали у јазбину, а затим истерали из рупе. Ловци су нашли лисицу, али, сасвим случајно, копајући, пронашли су и неколико предмета за које су археолози Археолошког института из Београда потврдили да су припадали Келтима. Истраживањем Великог Ветрена, кога су сељаци подно јухорских села вековима заобилазили, сматрајући га уклетим местом нечастивих и злих духова, експерти Археолошког института су пронашли 140 предмета: ножева, копаља, стрелице, фигуре коња, узенгије... који су највероватније припадали келтској коњичкој јединици ту стационираној. Неки од предмета су посребрени. Они су саца у Народном музеју у Београду, где се обавља њихово конзервирање и припрема за велику изложбу под именом "Келтско оружје и коњска опрема”. Да су Келти имали велика утврђења на простору Поморавља, до сада није било материјалних доказа, осим у писаним изворима из античког и рановизантијског доба. Спомиње се да су Келти, у римским изворима познати као Гали, у грчким као Галати, а у германском као Влахаси, оснивачи Сингидунума (Београда), а били и носиоци тзв. латенске културе. Историчари тврде да су се они помешали са другим народима и после римских освајања, од четвртог до првог века пре нове 62

ере, почели да губе народност и језик, док нису сасвим изумрли. Образовно - научни програм РТС припрема снимање документарног филма на овом месту. (Танјуг)/" НАЈВЕЋЕ КЕЛТСКО НАСЕЉЕ ИЗНАД ПОТОЧЦА ПРОФ. ДР РАНКА КУИЋ О СЛИЧНОСТИМА ИЗМЕЂУ СРБА И КЕЛТА “Келти су, као и српски јунаци из косовског циклуса, представљали небеско царство земаљском. А Велшани, који су најизворнији Келти, једини су народ који као и Срби славе свој највећи пораз. Њихова битка код Картрета је наш Косовски бој. Ми се дичимо Косовом где готово сви српски јунаци изгинуше. Код Велшана је то исто са Картретом - каже проф. др Ранка Куић, која се три деценије бавила проучавањем древних Келта и њиховим везама са Србима. Сличност између Срба и многобожачких Келта, који су веровали у загробни живот и онај свет називали Анун, она налази у именима њихових и словенских богова. Товид је врло значајан бог Келта. Наш словенски Световид садржи у себи келтску реч. Имали су бога Дагда. То је наш Дајбог. Имали су и виле: на келтском - вила је елила. Имали су и придев ”равиол”, што значи - помамна, разблудна женска, секс бомба, како бисмо данас казали. А ми имамо вилу Равијојлу - указује проф. Куић на друге сличности. Међу којима је и симболика боја истоветна за наше косовске и келтске (камријске) јунаке. Бело је, наводи овај келтолог, симбол победе, јунаштва. У косовском циклусу народни песник описује јунака: ”Под пазухом, клобук свиле, за клобуком бела кита пераја...” ”Бијела рака” симбол је за храбру погибију, борбу до смрти. Очита је симболика боја и кад песник каже ”... на грудима му белим сад црни гавран седи”. 11. "Политика Експрес”, Београд, лето, 1998. 63

бој наги, гашеним кречом измазани по телу и коси. Црвено је пак боја рата и за једне и за друге. Истоветност симболике беле и црвене боје може се наћи на многим местима и у нашој епској и у древној јуначкој поезији Келта (Камра). У новије време све више се остатака везаних за боравак старих Келта открива у нашој земљи - прича проф. Кујић. Мене су са РТС-а позвали у помоћ да им објасним шта значе на келтском имена локалитета на којима је опет нешто пронађено из тог времена. За Багрдан сам рекла: ”Незнам шта је тамо откривено, али тај назив говори о чопорима коња”. И заиста показало се да су тамо пронађене силне коњске опреме. Нашли су и нешто у Благотину. Рекла сам ”Није чудно. Благотин значи ”Утврђење келтског вође”. Питали су ме и за Јухор, на чијем је врху откривено, како је недавно ”Политика” објавила, под називом "Пустахије са планине”, можда највеће утврђење које су Келти подигли на тлу Европе”. Проф. Куић највише је, међутим, импресионирала прича која се у том крају одржала у народу све до данас, о пустахијама који су на коњима силазили са планине, отимали девојке из села и одводили их са собом. - Реч ”бустах” је - вели она - келтска. Значи пустахије су били келтски коњаници. Видите, та реч се, такорећи у непромењеном облику, задржала у нашем језику скоро две хиљаде година. Да је новинска вест била насловљена са ”Пустахије одгоре” имали бисмо две келтске речи једну крај друге. Јер реч ”одзгоре”је, такође, келтска и проф др Ранка Кујић сматра да су Срби на нашим просторима били кад и Келти. Пре неколико година - објашњава она то своје откриће - призренска река Бистрица излила се из корита и избацила на обалу троделну некрополу на којој пише да је ту сахрањен извесни Арон. Осим латинских, ту се налазе келтске, а и хебрејске речи. Ја сам ту некрополу, која се сада чува у башти музеја у Призрену, видела и прва на њој открила стару српску реч ”праотац”. То значи да је ту био и неко ко је знао српски, неки Србин. А споменик је стар, како су по његовом стилу утврдили стручњаци, око две хиљаде година. 64

То говори да су Срби били у Призрену још почетком нове ере. Проф. Куић износи и закључак свог тридесетогодишњег проучавања Келта: да су Срби и Келти - браћа. Она чак тврди да се иза келтског племена Сцордисци крије име Срби. Основа је Сцорд (скорд). То ”ц” (које се чита као ”к”) убацили су Римљани. Основица је заправо Сорди, јер ”к” по келтском испаца после ”с” а ”д” прелази у ”б”, по седмој мутацији. Значи остаје Сорби. Сорби су, знасе ко: Срби./12 12. "Новости”, Београд, 14. јануар 1999. (Миле Недељковић, историограф:) ТРИБАЛИ Учени средњевековно византијски писци су Србе називали Трибалима, сматрајући да су Трибали назив Срба у античко доба. Ово схватање је имао одјека и у историографији, као и у хералдици, све до 19. века. Карађорђева застава, као и касније заставе устаничких војвода, садржавала је уз грб Србије и грб Трибалије, а печат Правитељствујушћег совијета српског је у равноправном односу, повезана два штита са крунама, садржава грб Србије (крст са оцилима) и грб Трибалије (глава дивљег вепра прободена стрелом). ЖИВА СТАРИНА Грб српске Тривалије на заставу Праисторијске фигуре из је стављао Карађорђе Поморавља 65

Археолошки налази недвосмислено сведоче да је од палеолита непрекинута нит људског присуства у Шумадији. Што се приближавамо нашем времену, те потврде су све бројније. Од свих потврда су посебно драгоцене оне које сежу из бронзаног доба (1900 - 1000. година пре Христа), јер засведочују врло развијени живот људских заједница и, ако се за то предисторијско раздобље може тако рећи, њихову цивилизацију на нашем тлу. (Живојин Андрејић, историограф:) ЈУХОРСКЕ ГРИВНЕ ЖИВОТА Гривне типа Јухор, начином којим су израђене, димензијама и иконографијом заиста су јединствене у свету и сврставају се у најзначајније предмете бронзаног и гвозденог доба. Оне се налазе на простору Подунавља и Поморавља, и то би било, да тако кажемо, централни део налаза гривни. Везане су за Трибале, културу и народ који је живео на овом простору. Шакасте гривне типа Јухор, које су најелементарнијег облика, јасно одређене са хронолошког и археолошког аспекта. Значи, оне представљају битан ослонац за изучавање свих гривни. Упоређујући их са гривнама из Костолца примећује се велика разлика тако да је битан развојни пут, усложавање облика, форми и величине. Изглед праисторцјске гривне са Ветрена изнад Поточца, потврђује високе домете уметничког занатства нашег српског античког народа 66

РАСПОРЕД ПРАИСТОРИЈСКИХ ПЛЕМЕНА НА БАЛКАНУ Непуна два века касније у долини Велике Мораве налазимо и Дачане, последње носиоце културе млађег гвозденог доба. Треба рећи да су многе стране хронике и историјски записи српска племена идентификовала као трибалска, скоро све до краја четрнаестог века. У том дугом низу вековаСрби су именовани као Трибали, а српски краљеви и цареви као ”архонити Трибала и Меза” или ”Срба и Трибала”, ПЕРИОД РИМСКЕ И ВИЗАНТИЈСКЕ ЦИВИЛИЗАЦИЈЕ У ПОМОРАВЉУ Римске аспирације према Балканском полуострву почеле су још 229. године пре нове ере, када је избио Илирски рат, са циљем да се успостави контрола пловидбе у Јадранском мору. Већ таца римски војници су крочили као освајачи на Балканско тле, да би се њихова присутност, мање или више, протегла до пада македонске државе 146. године пре нове ере. Рушењем македонског царства, Римљанима је био отворен пут за освајање целог Балкана, 67

а посебно после пораза илирских и панонских племена од 6. до 9. године нове ере. Средње Поморавље у време римске империје припадало је провинцији Мезији, која је формирана средином прве половине првог века Христове ере. У то време већ је изграђен римски војни пут - Виа милитарис - који је пролазио десном обалом Мораве. Центри провинције Мезије били су Виминацијум и Хореум Марги, данашња Ћуприја, у чијим утврђењима је увек боравила по једна легија (македонска, скитска...) која је штитила римски поредак и чувала грандиозни мост на Великој Морави. Поред тога што је Хореум Марги (житница Морава) био војно административни центар, у њему се развијала и трговина, занатство, а у околини његових зидова цветала је пољопривреда. У трећем веку овај крај Мезије звао се Церерис Хореум - односно Церерина Житница. Церера је била римска богиња жита и пољопривреде. Римски Хореум Марги имао је изузетно велики значај за даљи развој староседелачког, српског нарбда, који је био принуђен да прихвати нову културу, економију , привреду и законодавство, претапајући своју традиционалну у супстрат познат као римска култура, која је до краја хиљадугодишњег трајања јасно профилисала своје обрисе и оставила трајан печат цивилизацији, чије су многе тековине и данас у оптицају. РИМСКИ ВИНОГРАДИ НА ЈУХОРУ Поморавље је за Римљане био врло привлачно због својих природних и географских повољности, плодности и комуникативности. Треба рећи да су римски легионари у овом крају дали велики допринос унапређењу пољопривреде, јер су морали по својим законима да саде винову лозу. Тако су многи виногради на падинама Јухора изнад Поточца, Рашевице, Јовца и других насеља засађени управо од стране римских војника, који су, уствари, представљали не само војно - административну, већ и пољопривредно - економску заједницу. 68

Легионари из Хореум Маргија, (данашња Ћуприја) су врло често били наследни војници, и женили су се девојкама из покореног сталежа домородачког становништва, мешајући се тако са Трибалима, Келтима, Дачанима, Сарматима... Ислужени војницису добијали латифундије: кућу, имање, стоку и семе за самостално пољопривредно деловање и привређивање, што их је после пензионисања још више зближавало са староседелачком популацијом у коју су се временом и претопили, у значајној мери. Од многих римских насеобина у долини Мораве само је Хореум Марги имао статус слободног града - муниципио. сарматес (данашњи Параћин) био је мутатио - станица за промену коња. Насеље Идимум (данашња Велика Медвеђа) била је коначиште - мансио. Римски војници су поред осталог имали задатак да чувају и контролишу путеве. Живели су у мањим утврђењима - кастелима, којих је било много дуж римског војног пута, али и дуж свих важнијих комуникација. Један такав кастел налазио се и у Рашевици на платоу изнад пута Гиље - Варварин, у непосредној близини данашњег гробља. Тај потес се и данас назива Караула, на којој су почетком овога века, према белешци Станоја Мијатовића, пронађене ”велике цигле”. Ако знамо да су Римљани своја утврђења градили управо тим великим циглама, такозвана ”римска опека”, јасно је да су то остаци мањег римског утврђења. касније су на том месту мештани проналазили и римске новчиће, што још више потврђује тезу о караули као римском утврђењу. После војне победе над Лицинијем 324. године, Флавије Валерије Константин се ослобађа свих својих политичких и војних противника и преузима власт над целим римским царством. Исте године освећује темеље новог града на Босфору, а шест година касније - 330. године чини велико славље поводом отварање нове римске престонице на Византу која добија име по свом оснивачу - Константинопољ. Тиме је отпочела нова ера византијског царства које ће трајати наредних хиљаду година и чије ће културне и цивилизацијске 69

тековине бити убаштињене у историји свих балканских, па и наших народа. ТВРЂАВА ХАН КОД ПОТОЧЦА - СЕДИШТЕ ОБЛАСНОГ ГОСПОДАРА Сеобу народа Средње Поморавље дочекује под управом Византије. Међутим, фактичку власт у долини Мораве држали су аварски ханови. Могуће је да назив једног потеса између Својнова и Поточца - Ан или Хан, потиче управо отуда, јер је ту можда било седиште обласног господара аварског хана. Последња словенска колонизација Балкана и Поморавља донела је значајне промене у укупном животу ових области. Међутим, нови Словени су по доласку у ове крајеве, најпре из опрезности живели дубље у залеђу, где су се бавили пастирским животом, ловом и риболовом у густим шумама које су прекривале ову област. Око средине 9. века Бугари заузимају ову област накратко, да би она поново потпала под Византијску управу почетком 10. века. Поморавље тада по други пут потпада под византијску власт. Опрезна словенска племена из овог дела Балкана тек тада признају цариградску власт и стављају се под њену заштиту. Истовремено силазе у ниже равничарске терене и почињу да се баве земљорадњом, као и остале староседелачке групације становништва. ПРОЦВАТ ЈУХОРСКОГ ВИНОГОРЈА Крајем 7. века Византија доноси "Земљораднички закон” који је обавезивао и словенска племена. Овим актом моћна византијска власт је хтела да унапреди укупну привреду посебно најрентабилније гране, како би се кроз систем дажбина и пореза поново напунила државна каса. Уједно, Византија је у новој словенској досељеничкој популацији видела и свеж извор радне снаге и обновитеље укупне већ посустале економије. Сви тадашњи виногради, на падинама Јухора и другде, 70

морали су по закону да буду ограђени трњем, кољем, шанцем или зидом, како их стока не би уништавала. У "Земљорадничком закону” предвиђена су и правила сађења, обрезивања и подизања винограда и воћњака. И благе падине Јухора биле су засађене новим виноградима и воћњацима, када почиње поновни процват ових култура и пољопривреде Поморавља. МОМЧИЛОВ ГРДД - ЦЕНТАР ПОДЈУХОРСКЕ РЕГИЈЕ Позната рано византијска односно касноантичка насеља из подјухорског краја су: Момчилов град код Поточца, Јеринин град на Јухору, Градиште код Мајура, Град код Опарића и на другим местима. Најзначајнији византијски центар за подјухорски крај налазио се у поточком "Градишту”, односно у Момчиловом граду. Његово властелинство се пружало од Темнића до реке Лугомир код Јагодине. Војвода Момчило је историјска личност, која се спомиње као најамник у српској војсци, а касније прелази и у службу код цара Константина. Код византијског писца Кинама овај предео се спомиње као ”земља Лонгомир”, преко које је требало да пређе византијски цар Манојло Комин и да би зауставио Угаре са севера који су хитали у помоћ Србима 1150. године. Из овога се види да је данашњи пут Гиље - Варварин постојао и у византијско доба, и у римском периоду, као важна, односно главна саобраћајница ”земље Лугомир”. Област источне стране Јухора и леве обале Мораве која се третирала и као доњи Левач, припала је Жупану Стевану Немањи 1183. године, и као удеоне области прикључене су његовој држави, и коначно се ослободиле византијске управе. Практично Левач, Белица, и Лугомир, односно околина Јухора постала је најистуренија српска крајина, и бедем нове проширене српске државе. Повељом Стевана Првовенчаног из 1219. године Левач, 71

Белица и област Лугомира (данашње североисточно подјухорје припали су у метох Српске архиепископије у Жичи, коју је основао Свети Сава. Док је лева обала Мораве већ била саставни део нове српске државе, десна обала са ширим залеђем је остала у историјски варљивим условима, јер су и надаље Византија, Угари и Бугари желели да се прошире до обала Велике Мораве. Добровољци из Поморавлја на списку Коче Анђелковића. Чува се у јагодинском музеју Турско оружје и турске луле 72

РАТОВИ АУСТРИЈЕ И ТУРСКЕ У 18. ВЕКУ И ДОГАЂАЈИ У СРЕДЊЕМ ПОМОРАВЉУ ”1683 Порта објави рат Аустрији, и већ у јесен турска војска опседаше Беч. Тада је аустријска царевина одиста задрхтала, цар побеже из Беча, а народ је био избезумљен од страха да Турци не освоје град. Али благодарећи пољском краљу Јовану Собјеском, Турци буду одбијени. Они су полако отступали тако, да су Аустријанци тек 1689. прешли на десну страну Саве и Дунава. Но како је Аустрији требала војска за западну границу, то је гледала да Србе дигне на устанак против Турака. То јој и успе, јер Срби се радо побуне, у нади да ће бити ослобођени од Турака, и поведу рат против њих. Овоме је доста допринео и лажни гроф Ђорђе Бранковић, који се издавао за потомка српских деспота Бранковића, али који, због недозвољеног рада за аустријску ствар, би ухапшен и одведен у Беч, затим у Хаг, где и умре 1711. Аустријска војска, у свом надирању на југ на челу са Лудвигом Виљемом Баденским, стиже у Јагодину 20. августа 1689. Турци беху око Крушевца. Али, како је аустријска војска оставила далеко за собом храну, то се поврати натраг, Турци поново нагрну к северу. До боја дође код Баточине, где Лудвиг добије сигурну победу. Турци се повуку ка Нишу, а Аустријанци пођу за њима. Тако се преко јагодинског округа направи право војно тркалиште свуда крвљу попрскано. Истина, ово је било само поред Мораве. Турци се зауставе у Скопљу, где реше да даду последњи отпор Аустријцима. И код Качаника 2. јануара1690. срећа пређе на страну Турака. Потучена аустријска и српска војска почну бежати. После слабе наде у утврђења у Јагодини, Нишу, Пироту, Лесковцу, сав труд пропаде. 35000 српских породица са својим патријархом Арсенијем 3. Чарнојевићем, који беше пришао Аустријанцима, напустише своја огњишта и пођоше преко Саве и Дунава. Турци у својој освети нису знали за меру, и свуда за собом остављаху пустош и смрт. Тада је настрадао и Јагодински округ и његово становништво се знатно проредило. 73

Тако пропаде први покушај ослобођења Срба од Турака. Али од овог времена код Срба настаде нов живот. Они су дознали да има још противника овој турској напасти, и тиме су наде на скоро ослобођење биле све веће. Они се од сада радују сваком покрету упереном против Турске и радо учествују у њему. 1739. године, после поновног рата Аустрије и Турске, закључи се мир у Београду, по коме Турци опет сиђу на Саву и Дунав. Ново време српског живота настави се и под поновном владавином Турака. Само земља беше ретко насељена, или бар само у прво време. 1768. пропутовао је овуда за Цариград француски посланик Сен - Прист и он каже, да су шуме око Јагодине такве, да би човек рекао: овде је тек сада створење света! Јагодина, пак, на бољем је положају него ма која станица до Београда. Ту је посланик за преноћиште добио лепу, не приземну кућу, која већ може задовољити. Становника има доста. Постоји и једна мраморна џамија. Највише је јаничара у вароши. Уљудност је довољна. Ово је било време кад јаничари беху господари Београдског пашалука. Живот се полако враћао у нормални колосек и народ множио. Јагодински крај почео се брзо насељавати. У народу је врило, мржња према насилницима јаничарима била је све већа. Почели су се појављивати људи отреситији, који су сад већ ишли и ван своје земље: у Турску и у Аустрију, нарочито ради трговине. - Српски народ, једном речју, био се стресао од чаме, осећао је дух новог времена и потребу да се прекине са оваквим вековним мирним ћутањем. Ако се раније што догодило, то су били само огледи, а сада је требало бити одлучан. УСТАНАК ПОМОРАВАЦА - ’КОЧИНА КРАЈНА’ Први догађај, где су Срби показали да је и њих захватило ново доба, био је аустро - турски рат 1788 - 1791, назван у Србији ”Кочина крајна”. Гоњене сурењивошћу у своме ширењу на рачун другога, 74

Аустрија и Русија направише савез за заједничку војску против Турске и ради њене деобе између себе. Султан разви барјак и позва све Османлије на свети рат против неверника. Т беше војна чији се бојни фронт протезаше јужном страном Русије па све до Хрватске. Тада Аустрија осети потребу за српском војском, а Срби вероваху да је дошао крај турском господарству. Зато код Срба настаде велико одушевљење за ово аустро - руско предузеће. Затим познато је да су још пре рата , од 1784, аустријски агенти крстарили кроз Србију и народ позивали на устанак. Каленићки јеромонах Спиридон Вујановић скривао је војне аустријске агенте, а аустријске официре водио је по околини љубостињски монах Вићентије Јовановић. За ову услугу имали су све до рата годишњу накнаду од 25 дуката. Пред сам рат цар Јосиф 2. нареди генералу Ласију да изда прокламацију на српски народ. То је било новембра месеца 1787. г. У тој прокламацији Србима је углавном обећано: слобода вере, слобода бирања свог митрополита и иста она политичка права која имају Срби у Аустроугарској. Овим обећањем Аустрија је још више привукла к себи Србе у Турској. Ова прокламација је била као нека потврда свих оних нада Срба, које су нарочито изазвали последњих година поменути аустријски агенти. Ово расположење Срба за припремани рат, после кога би имала да дође жељена слобода, Аустрија је имала намеру да искористи што боље. Јер војска коју је већ имала требала јој је за границу на северу, где је сваког часа претила опасност од Пруске; а затим, уколико се више искористе Срби као поданици Турски, утолико је лакше Аустрији да води рат против Турске, која у овом случају губи тако важну област Београдског пашалука на самој граници и повлачи се даље к југу. Када се говорило о Србији, обично се мислило на Београдски пашалук око кога је углавном био спор. Одмах се постави питање: како организовати Србе за борбу, кад они нису никад ни били кадровски војници? За организацију Срба добровољаца који су стално прелазили преко Саве и Дунава , поднесе предлог генерал Митровски. -Од Срба ће се организовати 75

фрајкори, јединице које се састоје од четири компаније (чете) од по 120 људи и штаба од 12 људи. Обазоваху се три фрајкора: два малозначајна, а трећи је уистину и водио рат са Турцима у Србији. То је био фрајкор капетана Михаила Михаљевића, који 10.12.1787. доби чин мајора. У Михаљевићевом фрајкору било је Срба из целог Београдског пашалука, како из Јасенице и Лепенице, тако и из Левча и Темнића. Тамо беху Радич Петровић (капетан), Карађорђе, Јован Новаковић Чардаклија - људи који тек има да ступе у историју. Али најглавнији међу свима био је Коча Анђелковић, комадант четврте компаније Михаљевићевог фрајкора.-Коча је био родом из Пањевца код Јагодине. Био је то отресит човек и ишао је по народу ради трговине, којом се бавио. Осећао је да ће скоро настати нов живот и није чекао. 1787. пређе он са својом породицом у Ковин и ту стане радити и припремати шта треба за идући рат. он је био од оних људи тога доба, који су водили прву реч у своме народу, који су утицали на народ и покретали га. Кочина дела су показала да је он заиста био јунак и свестан борац за слободу и право, које срби већ толико векова немају. Он је с толиким пожртвовањем ишао у борбу, да је још пре саме објаве рата Аустрије Турској по наредби Главне команде покушао са једним одредом људи да на препад заузме београдску тврђаву (између 2. и 3. децембра 1787.). Само наравно није успео. Кад пак Аустрија објави рат Турској 0.2.1788., одмах је са аустријском војском код Смедерева прешао и Коча Анђелковић. Он је био први који је похитао у свој крај да зове Србе на општи устанак за борбу против Турчина, а под заштитом Аустрије.Чим аустријска војска продре у Београдски пашалук, Турци стану узмицати, јер прво нису били моћни да се боре , а друго - нису се смели задржавати међу Србима који беху сви спремни за борбу. Заостали Турци затворе се у градове у намери да се одупру непријатељу. Тако у Јагодини беше велики број Турака, управо Јагодина, после Београда, беше најважнија турска позиција на северу, по броју војске и по положају. Коча одмах нападне на Пожаревац из кога се Турци разбегоше. Кад чују ово они Турци у Коларима, такође побегну, а 76

Коча преко Колара, Хасан - пашине Паланке и Баточине стигне у Багрдан, носећи са собом и поменуту прокламацију. Из Багрдана пређе десно, те оде у Крагујевац и свуда позиваше народ на устанак. У народу владаше велико одушевљење и радост. Но, како се аустријска војска повуче преко Дунава, то и Коча пређе у Ковин. Али одмах се поново врати натраг, а народ радо пристајаше уз њега. Његов одред убрзо се повећа толико, да је могао да пресече код Багрдана Турцима отступницу. Углавном Јагодинци су сачињавали Кочину војску. Али Кочин одред није више био онај организовани одред у почетку, већ је, као што је уосталом случај и са целим Михаљевићевим фрајкором, изгубио карактер организоване војне јединице и претворио се у обичну народну војску. С том народном војском, која је час била већа час мања, имао је Коча да изврши најглавнију мисију: да прекине везу између Београца и Ниша. Он је за ово изабрао багрдански кланац прво због згодног положаја за борбу, а затим, то беше његов крај у коме је одрастао, где је људе познавао и где је највише имао успеха. Почетком марта Коча је био спреман за борбу. Наскоро наиђе овуда један турски транспорт за Београд и Коча му изађе на сусрет. Бој је био 7. и 8. марта. Коча је победио и запленио 80 товарних коња. После овог успеха Кочина војска брзо нарасте на 1200 људи. Главни Кочин помоћник био је његов брат Петар. 15. марта наиђе нов турски транспорт хране са већом посадом, али Коча и овом приликом победи, при чему паде на триста људи. 18. марта хтели су Турци из Јагодине протурити једног татарина за Београд, но Коча и то спречи. Истом притесни Јагодину, али не успе да је заузме. Тако се Коча у прво време одужио свом задатку. Зато беше од цара награђен капетанским чином негде крајем месеца марта. Борбу су водили Срби, а Аустријанаца није било ни у Кочиној војсци. То не беше повољно по Србе, јер кад се Срби овако сами боре, Турци ће рећи да Срби воде рат а не Аустрија. Срби су били свесни тога, зато су и тражили помоћ од Аустрије, да се види да уствари Аустрија води рат а не Срби. Међутим, та молба није имала успеха. 77

Мало за овим првим сукобима пође и трећи турски транспорт од Ниша, много већи јер се мислило да се једном растера та српска хајдучија код Багрдана. Коча опет тражи помоћ, али узалуд. Турци приђу и буду разбијени по трећи пут. После овога, незнано због чега, Коча се повуче у Јошаницу. У исто време очекиваше се одлучна акција Турака против Коче, те Михаљевић, који је за ово време оперисао поред Дунава и Саве, пошаље једно одељење фрајкораца у помоћ Кочи. Ова помоћ затече Кочу у Јошаници. 8. априла пођу према Кочи око 3.000 пешака и око 400 коњаника. Турци су били решили да рашчисте већ једном са Кочом. Кочина војска би разбијена. турци попалише манастир Јошаницу, Аустрија не посла помоћ, а код народа завлада велики страх, те стаде бежати према Сави и Дунаву и прелазити у Аустрију. Ипак Коча не клону духом, већ понова скупи војску и заузме Јошаницу. У том крете из Београда чувени Дели - Ахмед, првак београдских Турака јаничара, са 1000 људи, да допрати четврти транспорт који је ишао у Београд. Михаљевић је био тада у Рачи, али се склони с пута Турцима, те они наиђу на Кочу северније од Баточине. Коча и овде изгуби битку. Кад Срби увидеше да неће добити помоћи и да се аустријска главна команда не одазива њиховим молбама за помоћ, већ их оставља да се сами боре, стану се разилазити и Кочи остаде једва 150 људи. Турци говораху да не ратују са Немцима већ са побуњеном рајом, стога у народу завлада још већи страх. Зато и последњи пут сви, и народ и народни кнезови, замоле Аустрију за помоћ у овом критичном тренутку. Тек тада се аустријска главна команда смилује и пошаље Кочи неколико одреда фрајкораца. Тако Кочина чета нарасте на 320 људи. Коча опет оде у Багрдански кланац. Али овде се јави друга несрећа: настаде свађа и раздор међу вођама - тужили су Кочу што сав плен задржава за себе. Стога оду на суд у Ковин. Али и тамо се сви измире па се врате опет у Багрдан. У том наиђе Дели Ахмед из Ниша водећи четврти транспорт за Београд. Турска војска била је велика, а код Срба одушевљење ослабило, што Аустријско незаузимање појача још 78

више, - те Коча и не изађе одлучно у сусрет Дели Ахмеду, већ је само пратио његову војску, док ова не стиже у сам Београд. То је било крајем маја месеца. После проласка Дели Ахмеда оде Коча к Јагодини, где се неколико пута сукоби с Турцима али узалуд. Најзад Коча напусти сваки рад, можда љут, можда сад већ малодушан, и сиђе на Дунав. За њим пође велики број породица, напустив своје добро и своје домове. Задржавши се мало код Пожаревца, Коча пређе у јуну месецу на леву обалу Дунава. Кочин рад више нема везе са јагодинским крајем. Турци су надирали низ Мораву. Кочи би понуђено да опет пређе у Србију и да заустави Турке. Медаља, коју је добио од Цара почетком априла после оних првих успеха, није му била још дата, те су га сад њоме уцењивали. Међутим, Коча ипак одби да пређе у Србију, изговарајући се да не сме од својих људи који су љути на њега. Затим оде у аудијенцију цару у Земун, где је свакако приказао цару право стање ствари и себе оправдао. Одмах после аудијенције Коча покупи људе и образује нов одред, само што је сада био подложан лично цару. 17. јула Кочин је одред бројао 506 људи, што беше читава војска, и Коча, мада је раније одбио да се врати у Србију, ипак је то сада учинио. Он је осећао своју одговорност за сва зла коју Турци наносе у том тренутку српском народу, који је на Кочину реч устао на оружје. Коча је већи део Шумадије био побунио, стога му је његово осећање дужности није дало да се тако без отпора повуче. Јула месеца, дакле, Коча је опет око Пожаревца (такође почетком јула по царевој наредби добио је и речену медаљу). Али и ако је могао да изађе у сусрет Турцима, ипак то није учинио. Коча је само ишао од места до места. Једно време нико није знао ни где се налази. Због те самовоље Коча би позван на одговор, но он се не одазива позиву. У том наиђоше важнија питања и пажња би скренута с Коче. Тада, наиме, пође уз Дунав са војском од 70 хиљада Велики везир Јусуф - Паша. Њему у сусрет главна команда пошаље једну експедицију у којој беху Срби и Коча са својим одредом. Како је 79

Турска војска била велика то се ови повуку натраг, али их Турска авангарда стиже 7. септембра и разбија после мањег окршаја код Брзаске на реци Брзаској. Ту се изгуби траг Кочи. Шта је било са њим? Народна традиција каже да је жив на колац натакнут. Међутим, постоје два документа о Кочиној смрти. По једном Коча је погинуо или заробљен, а нађен му је само шешир и коњ; док по другом, Коча је сигурно - погинуо. Погинуо, заробљен, на колац натакнут - не зна се на којој је страни истина. О смрти Коче Анђелковића не зна се поуздано; али главно је то, да је народни борац пао у борби за права свога народа. Потпуна свесност о оправданости овога што ради и његова предузимљивост учинили су Кочу народним јунаком. Он је успео да подигне на борбу читав један део српског народа, да га растресе и да га упозна са патњом у предстојећим борбама. Кочино војевање остало је у живој народној свести под именом ”Кочина крајина”. Срби су у Кочиној крајини осетили шта значи бити слободан, али истом упознали су колико је потребно пожртвовање док се не дође до слободе. ПРВИ СРПСКИ УСТАНАК 1804. ГОДИНЕ И ДОГАЂАЈИ У ПОМОРАВЉУ Кад су они започели са сечом кнезова, Срби су већ били изабрали себи свог вођу и фебруара месеца пуче прва пушка у знак опште буне против злотвора. Црвен барјак беше развијен и небо на Шумадијом засја црвеном светлошћу. По њом ће напаћена раја са врховним вођом својим Карађорђем Петровићем силно потрести и раздрмати зачмалу средњовековну некада силну турску царевину. Ширина и важност догађаја у устанку захтевају да се даље излагање ограничи само на јагодински округ. Српски се устанак разви веома брзо, и Срби идући од Рудника на Крагујевац дођу у Баточину, па одатле крену на Јагодину. Тада се у Јагодини налазио Кучук - Алија, који је био похитао на југ да набави још војску, пошто је нису имали довољно у београдском граду. У Јагодини је наишао вођа Крџалија у Гушанац - Алија. Када су се њих двојица налазили 80

у Јагодини, стигну и устаници. Али први устанички удар на Јагодину би одбијен. Том приликом беше се и Белица разлила. Устаници су ту заиста настрадали, јер изгубише сто педесет људи, педесет беху рањени, двадесет заробљени. Ово је Србима био знак да имају бити неодступни. И заиста храбри Левчани и Темнићани за кратко време очистише цео јагодински крај од Турака, а 16. марта заузеше Јагодину. ЛЕВЧАНИ И ТЕМНИЋАНИ ПРАВИ БОРЦИ Левчани и Темнићани као и за време Кочине крајине, били су прави борци и прегаоци, јер док је Карађорђе пред првим нападом на Јагодину само прошао кроз Левач, - добио је две хиљаде нових војника. Тако се Јагодинци достојно одазову свом узвишеном позиву. Када су ослободили свој крај, онда су могли помоћи и осталој још неослобођеној браћи и борити се у свим бојевима за очување стечене слободе и слободног огњишта. Даље све до 1809. није се догодио ни један важан догађај у Јагодинској нахији, јер све борбе су вођене на граници, изван ослобођених крајева. Ова, пак, 1809. године била је несрећна за Србе, јер тада за мало стаде, па да Турци опет постану господари београдског пашалука. Кад српска војска би разбијена на Делиграду, Турци навале низ Мораву. Од Ћуприје једно одељење турске војске пређе на леву обалу Мораве и крене у Шумадију. Али Срби их дочекају на Липару испод Јагодине и сузбију их назад. Један део исте ове турске војске под Гушанцем пошао је преко Таборишта - за Крагујевац, но Левчани га задрже и одбију. За то се време и она турска војска, која је ишла десном обалом Мораве, врати натраг, те тако устаници сачувају своју тековину. Сада су Турци стално пазили на згодан тренутак, па да продру до Ниша, то су Јагодинци били увек на опрезу. Тако Турци 1810. навале са југа на Србију. Сада су само мислили одмах да пређу у Шумадију. Стога су им Срби спремили дочек код села Јасике, на западној Морави. Турака је било око 30.000 људи а предводио их је чувени Куршид - Паша. На Јасици Срби попусте и 81

уступе назад. Народ се поплаши, а Карађорђе брзо затражи помоћ од Руса. Руси се одазову молби и пошаљу у помоћ Србима 3000 војника са грофом Орурком на челу. Сједињени Срби и Руси изађу пред Турке на Варварину, јужно од Јагодине, и ту Турци буду побеђени. Тако се Срби спасу и овога пута. Али, ако Србе мимоиђе несрећа овога пута, 1813. то неће бити. Јер те године порта учини огроман напор, да једном реши ово питање побуњене раје. Зато скупи силну војску, на 100.000 војника, и повери је опет Куршид - Паши. Срби су били изнурени у рату, а затим у управљању владаше неслога, те ова турска сила са мало труда за кратко време заузе цео београдски пашалук и српски народ овога краја задеси иста судбина као и толико пута раније, када су се у нади за слободуи узалуд борили. Турска се власт опет рашири преко целог Београдског пашалука. Народ је био као утучен. Мало га сад и беше овде, јер нешто изгину, нешто настрада у збеговима, а добар део побеже преко Саве и Дунава, несмејући сачекати излив турске срџбе. Српским народом завлада гробна тишина. Ипак заљуљана морска пучина до самога дна не може се тако лако умирити. И српски народ беше већ сасвим свестан, да он мора имати слободу. Због тога, ево већ друге године после катастроге Хаџи - Продан Глигоријевић диже пожешку нахију на борбу против Турака. Чим је његова пушка планула, глас је допро и у јагодински и крагујевачки крај, у коме је било још по које око будно и на опрезу. Први који је у Јагодинској нахији прихватио поклич Проданов беше Игуман Каленића Нићифор. Тај народни борац и мученик одмах стаде позивати народ свога краја на устанак. Али и сада је зла судба хтела да учини своје. Хаџи Проданов подхват пропаде, а Нићифора ухвати јагодински Ћерим - Паша и пошаље у Београд. И једног дана, поред глава осталих мученика, показа се на граду и глава овог божијег пастира. 82

ДРУГИ СРПСКИ УСТАНАК 1815. ГОДИНЕ И УЧЕШЋЕ ПОМОРАВАЦА У ЊЕМУ Но не прође мало времена, па букну други устанак 1815. године. Иако је српски народ толико пута доживео горко разочарење, ипак и овога пута подиже се сва снага, да се још једном окуша срећа. - Чим кнез Милош разви барјак слободе у Такову на дан Цвети, одмах посла попа Филипа, некада војвода Студенички, да диже на устанак Левач и Темнић (доњи Левач). Народ радо дочека овај позив и за неколико дана у селу Белици, на већ поменутом таборишту, направи утврђење. Ћерим - паша чује у Јагодини да су Турци у Крагујевцу опкољени те им пошаље један део своје војске (1000 на броју) у помоћ. Ова војска није ни обраћала пажњу на шачицу Срба код Таборишта. Али кад један нишанџија уби турског вођу Тахир - Кубура, а кад Срби оспу плотуне, Турци се разбегну куд који. Тако да Јагодинци добише прву битку у другом устанку. После неколико дана наиђу овуда и крагујевачки Турци бежећи ка Јагодини. Јагодинци их дочекају на Таборишту као и оне из Јагодине. Покушај, пак, крајем јуна и почетком јула да се освоји Јагодина није успео. ПОД ВОЂСТВОМ МИЛЕТЕ РАДОЈКОВИЋА Догађаји су се и даље развијали. Устанак је све више захватао, а за то време Јагодинци су имали да чувају пут код Баточине, да не би продирали Турци из Београда, и код Ћуприје, да не би продрли они из Ниша. Додуше, и после је било неколико сукоба у Јагодинској нахији: на Мајурском пољу и на самом Јухору. На Јухору је Турке разбио Никола Мандрда из Пајковца. - У другом устанку сву Темнићку војску предводио је Милета Радојковић; Војску целог овог краја предводио је Илија Вукомановић из Сабанте, и то по наредби самог кнеза Милоша. Када себи у свести представимо све догађаје из краја XVIII и почетком XIX века који се везују за Јагодински округ, видеће се да је мало крајева у Србији, у којима су се извршавали тако важни 83

историјски догађаји, као што беху ови у околини Јагодине. - Рад калуђера из Љубостиње и Каленића пре Кочине крајне, затим Кочина крајина, проглас Стевана Јовановића и Јагодинског проте Миловића, бој на Липару 1809., бој на Варварину 1810., дело Каленићког игумана Нићифора, бојеви на Таборишту, сва ова дела и ови догађаји имају првокласну вредност у историји стварања прве српске државе. Затим, поред већ поменутих личности, имамо још Стевана Јаковљевића, обор кнеза Јевту, Милоја Тодоровића, старца Пајка, Панту Тодоровића (познати јунак на Таборишту). Поменути Милета Радојковић из Катуна доцније ће водити главну реч у кнежевини Србији. Стеван Јаковљевић из Белушћа са својим Левчанима истера 1797. године Тусуна из Јагодине. Кнез Јевта из Обрежа постаде старешина у Доњем Левчу. Милоје Тодоровић из Црнче био је господар западног краја јагодинске Нахије све до Мораве према Трстенику. То су били прости људи, сељаци, али чија имена неће заборавити историја онога доба, када су Срби ни из чега, из шаке јада и сиротиње, стали стварати себи слободну државу. Нова кнежевина Србија била је у погледу начина управе овако уређена. Врховни господар Србије је Београдски везир Марашли - Али - Паша, који по нахијама (а било их је дванаест на броју) поставља своје муселиме да суде Турцима, који наравно и у Јагодини сеђаху. На челу српских власти је врховни кнез Србије Милош Обреновић. Он је по нахијама постављао нахијске кнезове. Затим и кнежинама (на које су се делиле нахије) постављао је такође сам кнезове. У селу су правду делили сеоски кнезови или кметови. - Околина Јагодине била је јагодинска нахија а ова се делила на кнежине Доњи Левач (Темнић) и Горњи Левач (или само Левач). Кроз цео период постојања српске срењовековне државе, нарочито последње доба, живот у околини Јагодине био је веома развијен. С доласком Турака овај крај задеси иста судбина као и остале српске земље. За време робовања некада је овуда било живље, а некада, за време ратова, зло и несрећа. Пред Кочину крајину у Јагодинској области било је мало 84

више кретања и живота. Живља је било у већем броју. Но после неуспеха у Кочиној крајни, кад Турци ударише на незаштићену рају, велики број српских породица из Јагодинског округа пређе у Аустрију. Било је ових избеглих породица неколико хиљада. Додајући овоме и појединце, може се рећи да је из околине Јагодине прешло тада у Аустрију на више хиљада душа. А то значи оставити за собом пустош, кад се узме у обзир да је иначе насељење било слабо и ретко. Од сада па до првог српског устанка слабо се повећава број становника у Јагодинској нахији, као и у целом Београдском пашалуку, јер изгнани јаничари често су упадали и стално држали народ у страху. Али када се Срби 1804. ослободише Турског јарма, са свих страна нагрнуше досељеници из турских крајева и насељаваху пусте просторије по свој Шумадији. Тада се у Шумадији образоваху нова села, стара обнављаху или допуњаваху новим становништвом. - Овај полет прекиде несрећа 1813. године. Ова година за Србе из Шумадије, нарочито за оне поред река и путева, беше година страдања. Хиљадама је тада бежао српски народ пред најездом озлоглашених и крволочних Турака. Из тих тешких дана могу се и данас чути тужне успомене, како Турци стигну до реке пре него ли се Срби превезу на супротну страну, па натерају коње у гомиле жена и деце, те све редом секу и газе! Ипак, чим је прошла прва помама и стање се мало средило, народ се стаде враћати на своја огњишта а после другог устанка настави се и досељавање нових, те тако из дана у дан у Шумадији ницаху нове куће и нова села. Са свију страна Шумадија је привлачила Србе и својом слободом и својом плодношћу. Ново становништво прими од староседелаца традиције везане за места где је дошло, мешање се полако вршило, стварао се нови тип Србина - Шумадијски тип. Од ових досељеника највише их је Косоваца и јужно - Србијанаца у Темнићу где има добар проценат и староседелаца. У Левчу, пак, који је сав ”млад” највише их има са Копаоника, затим са Косова и из Црне Горе. На послетку долазе досељеници из Бугарске, којих има по свој Шумадији дуж Мораве, где читаво село 85

или крај села, и цигани, чији је број веома мали. Турака у Јагодини је било 1818. године по већи број - 100 кућа; али је 1826. само осам кућа. Затим, у ово време био је у Јагодини и незнатан број Јевреја, који су наравно водили трговину. Радње су биле у једној и јединој улици, док су становали у ћор - сокацима. Куће су биле исте по величини (чакмаре или бундрукаре). Јагодина је добила учитеља 1815. године, а кнез Милош је наредио да се школа кулуком подигне. Иначе ни у једном селу (до 1822.) не беше школе. Цркава у јагодинском крају било је мало, па нову цркву у Јагодини подиже 1818. кнез Милош о свом трошку. Први кнез јагодинске нахије после 1815. године био је Димитрије Ђорђевић. Број становништва јагодинског округа и даље је растао. Нова досељавања и даље су се вршила. А Темнићани и Левчани остали су вазда достојни својих славних предака, бораца за право и слободу. /14 14. Митровић Д. ”Јагодински округло 1822.”, ”Темнићки зборник”, број 1, Београд 1932., стр. 75 - 77. СУКОБИ ПОД ЈУХОРОМ “Док је Милош Обреновић чекао депутацију из Цариграда са вестима од Порте, и спремао нову, Турци жељни пљачке настојали су да то и остваре, па је тако један одред Марашлијине војске из Ћуприје упао у Ресаву и лако разбио српске устанике, који су се разбежали кад су видели бројност турске војске. Наиме, до издајства је најпре дошло код старешина, који су под разним изговорима напустили шанац код Миливе. Ту је погинуло 70 Срба, којима су Турци одсекли главе и уши и послали у Цариград. Марашли - Али - Паша је преувеличао значај ове победе пред портом. ”После овог боја, код села Миливе, иста турска војска се спремала да пређе Мораву и да удари на устанике код села Трешњевице и код Дебелог дрвета у близини села Сињи Вир. Ноћ пред битку устанике је о турској намери обавестио параћински кнез Миша. Он је о нападу обавестио Петра Шиљеговца из Обрежа, Василија Пауновића и Јанка Миленковића из Избенице, устаничку стражу на Морави. Стражари су о овоме обавестили своје четовође Стевана Чепурца из Обрежа, Вукиђа из 86

Карановчића, Браинца и Милету Радојковића, који је и командовао положајем код Дебелог дрвета. - Срби су покушали да ојачају положаје поред Мораве, јер је положај код дебелог дрвета имао мали шанац, па због тога и није био погодан за сукоб са већом војском. Истовремено, све становништво из околних села је избегло на Јухор. Турска војска, која је бројала неколико хиљада војника, на два места код Сињег Вира је прешла Мораву. После пушкарања са српским стражама, Турци су одмах извршили напад на устанике код Дебелог дрвета. Устаници нису могли успешно да се бране, па су после кратког пушкарања напустили своје положаје и преко села Трешњевице кренули према Јухору. У току повлачења устаници су пружили отпор заклањајући се иза дрвећа, кућа, плотова. Друга Турска војска јачине око 500 војника, продужила је за Својново, где је наишла на групу устаника, коју је водио старац Пејко. Срби су успели да убију неколико Турака, али у том кратком окршају погинуо је старац Пејко, док су се остали устаници повукли на Јухор. На Јухору се устаницима Милете Радојковића прикључило и двадесетак бораца Николе Мандрде, који се до почетка битке налазио према турској стражи на Гиљу. Устаници су добро познавали Јухор, што им је много користило у борби. Успешно су правили заседе појединим групама турске војске. Поред непроходног терена, због кога су Турци морали да се разбију на мање групе, устаницима је користила и густа магла. Турци нису могли успешно да се бране на непознатом терену. Неки су по магли успели да се спусте са Јухора, док је велики број Турака залутао. Турке који су успели да се врате, Срби су гонили све до Мораве наносећи им велике губитке. Много Турака се у бежању подавило по барама око Сињег Вира. Оне Турке који су залутали, налазили су устаници после неколико дана изгладнеле и изнемогле. Сви они су као заробљеници одведени у устанички логор код села Белице. Ослобођени су половином септембра, у време преговора кнеза Милоша и Марашли - Али - Паше. За показану храброст у борбама на Јухору Кнез Милош је послао Николи Мандари 20 дуката по Петру Туцаковићу, Сими Паштрмцу и Благоју из Кнића. /15______________________________ 15. Јовановић Д.: ”Јагодинска нахија у Другом српском устанку”, ”Н. пут”, 1996. 87

И ПОТОЧАНИ У СРПСКОЈ БУНИ ПРОТИВ МАЂАРА 1848. И 1849. ГОДИНЕ Збивања у Аустрији 1848. пробудила су и национални покрет Срба у монархији Хабзбура. После безуспешних преговора са Мађарском владом било је јасно да ће српски покрет ући у отворени сукоб са влашћу. Главни одбор покрета са Ђорђем Стратимировићем, после мајске скупштине (првог, односно тринаестог маја 1848. године), почиње да ствара органе народне власти, да се војнички организује и да појача везе са Србијом. Српске власти у Београду су све време пратиле догађања преко Саве и Дунава. О званичном ставу кнежевине Србије према покрету у Војводини, а стварном држању, види се из преписке Александра Ненадовића, помоћника Министра унутрашњих послова, са Јованом Наумовићем да се циркуларним писмом Министарства забрањује сакупљање и слање добровољаца ”оностранским Србима”, али да се жеља народа не може спутавати и да се сакупљање добровољаца обавља тајно. Срби у Војводини су имали од својих сународника у Србији војну, материјалну и моралну подршку. У добровољце су отишли, у првом реду, Срби "Пречани” из Београда и Србијанци без службе, а они које је влада послала били су претежно сељаци - домаћини. У почетку је добровољцима командовао мајор Станојло Петровић, а Стеван Петровић, Книћанин, је преузео команду 5. августа пошто је напустио државни савет Кнежевине Србије. Книћанин је из Крагујевца јавио Јовану Наумовићу, окружном начелнику да прелази у Војводину и моли га да сакупља добровољце. ”Плата ће бити коњанику три, пешаку по два дуката на месец, а топџији по пет дуката”. Тачан број добровољаца из Србије који су помагали "Оностранским Србима” у борбама против Мађара није могуће сазнати. Према матичним књигама умрлих СПЦ у Тителу и Мошорину, најстарији помен Србијанским добровољцима је Вучко Видојев из Ужица сахрањен у Тителу 17. / 20. септембра 1848. Тек 88

у другом наврату добровољци су масовније долазили у Шајкашку територију која је једина остала непокорена све време рата са Мађарима. Било је то у времену од априла до јула 1849. Тих месеци, у судбинским тренуцима за Шајкашку, изгинуло је много добровољаца. Из Параћина и околине јамачно је било добровољаца, али није забележено да су своје кости оставили у Тителу и Мошорину. Од параћинских комшија сахрањени су у Тителу Милоје Станковић из Јагодине, и три Крушевљанина, Милутин Јовановић (40), Лазар Марковић (27), Јарсеније Радисављевић (35). У Мошорину, другом великом стратишту, сахрањени су Никола Вуковић (23) из Лазарице и Вељко Михајлов (28) из Крушевачког Стубља и Јагодинац Петар Михајлов (25). У документима о српским добровољцима у Војводини из заоставштине Јована Наумовића који је из "Истраживања” (Нови Сад, 1973. године приредила Радмила Поповић - Петковић) налазимо више података о добровољцима са подручја параћинске општине. Првих дана из Својнова су отишли Дмитар Живковић и Коста Манчовић, из Поточца су 1849. отишли Милош Илић, Илија Савић и Марко Станковић. У добровољцима су били и Стеван Арсенијевић и Јован Живадинов из Бошњана, Антоније Матејић, Милош Радосављев и Милан Николић из Трешњевице, Кузман Стевановић из Сињег Вира, Миленко Марков, Стеван Радојевић, Марко Симић, Дина Марковић, Спасоје Марковић, Милета Ђорђевић и Јован Стојановић из Поточца. Радосав Милошевић, Милета Николић, Арсеније Бојковић, Живан Стевановић, Никола Мијајлов, Симон Милосавић, Никола Јанковић, Радосав Остојић, Илија Меанџија из Рашевице, из Шавца су отишли Митар Стојановић, Миљко Мијајиловић, Јова Обрадовић, Тодор Стојановић, Алекса Ћирковић, Стеван Велимиров, Стојко Николић и Бошњанци Милан Радојевић, Ћира Милетић, Петар Веселинов, Стеван Николић, Јован Радосавић, Јанићије Ивковић, Никола Марковић, Неша Сенић, Јован Филиповић и Ђурђан Јанковић. Било је и оних који су узели паре али нису хтели да оду ”преко”. То су Васа Исламовић, Дмитар Кошава, Гаја Лазић, Велисав и Милисав 89

Мириловчанин и Јован Дреновчанин, сви из Параћина. /16 16. Податке из архива Матице српске доставио Д. Колак, професор из Титела. 17. Према Народној Енциклопедији СХС, свеска 24, стр. 674, Загреб, 1927. РАТ СА ТУРСКОМ 1876. ГОДИНЕ /17 Рат је објављен 18. јуна 1876. године. Српска војна сила била је распоређена на шест дивизија: Дунавска, Шумадијска, Јужно Моравска, Дринска, Тимочка и Западно Моравска, а свака дивизија је имала поЗ пешадијске бригаде, прве и друге класе, по један коњички пук, по артиљеријски пук од три батерије, по осам оруђа, затим један пионирски батаљон, по једну болничарску чету, четири лаке артиљерије и комору, укупно 158. пешадијских батаљона, 18 батерија пољских, пет батерија брдских, три гардске батерије, осамнаест ескадрона коњице, шест батаљона пионира и шест чета болничара. Укупно српска војска је имала 93.000 бораца. Осим ове народне војске, било је још око 5.000 добровољаца. Турска је против Србије извела војну снагу формирану у шест дивизија од по две пешадијске бригаде, три до шест батерија и шест до дванаест ескадрона, укупно 137 пешадијских батаљона, 192 топа, 62 ескадрона коњице и 12 чета пионира. Турска војска је била бројнија и имала је 126.000 бораца. Сем ових снага било је још око 20.000 војника башибозука, односно нередовних трупа. Српска војска је мобилисана за само 12 дана. Од шестог до осамнаестог јуна, а мобилизација се састојала у простом сакупљању обвезника и старешина на зборишта одакле се ишло пешке на фронт. Распоред српске војске на ратној територији 18. јуна 1876. године био је овакав: Главна Моравска војска у две групе - Јужно - Моравска дивизија (18000) код Алексинца и Шумадијска дивизија (12000) на Делиград. Источна споредна војска подељена је, такође, у две групе: код Зајечара укупно 15.000, и код Књажевца 18.000. Западна Српска војска имала је укупно 24.000 војника. Општу резерву требало је да образују бригаде друге класе Дунавске и Шумадијске у Јагодини, Параћину и Ћуприји, али оне нису извршиле концентрацију. 90

У првим ратним чаркама са Турском војском Срби нису имали успеха. Од јуна до средине октобра ратовало се са наизменичном срећом на свим фронтовима, али су српски војници осећали предност и бољу организованост турске команде. Срби су у својим јединицама имали и добровољце из Русије, један коњички одред, којим је командовао генерал Черњајев, уједно и главни командант на Алексиначком фронту. Припремајући се за рат са Русијом, Турска је била принуђена да српском делегацијом у Цариграду закључи мир 16. фебруара 1877. године. Народна Скупштина и Кнез су званично објавили Прокламацију о миру са Турском 21. фебруара 1877. године. После тога извршена је демобилизација војске, али је на граници са Турском задржан један кордон за сваку евентуалност. Резултат овог рата по Србију био је у томе што је питање ослобођење Срба и предузетих реформи у Турској царевини прешло у руке Русије. Последице овог рата су биле те што је Србија морала поново да уђе у рат као савезница Русије. РАТ СА ТУРСКОМ 1877. - 1878. ГОДИНЕ/18 За време примирја између Србије и Турске, Русија је настојала да сукоб са Турском избегне мировном иницијативом генерала Игњатијева, али се спремала за рат и предузимала опсежне припреме, у осталом као и Турска војска. Дипломатска иницијатива и конференција великих сила у Цариграду није успела, тако да је Србија морала да буде спремна, да као савезница велике Русије поново уђе у рат. По новој формацији, Србијаје могла да избаци 166 батаљона, 33 ескадрона, 45 батерија, 18 пионирских чета, укупно 180.000 људи. Међутим, за овај број војника није било ни оружја, ни одела, ни хране. Због тога је мобилисано само 80.000 људи. Примирје између Русије и Турске потписано је 19. јануара 1878. године. За српско војиште демаркациона линија обухватала је зону ширине 5 километара испред Цумаје, Ћустендила, Врања и Приштине, 18. Исти извор, стр. 683 91

остављајући прве три Српско - Руској, а последњу турској војсци, даље преко села Љупче са границом према Новом Пазару и Санџаку. Рат са Турском обустављен је потписивањем Санстефанског договора, али је Србији и Бугарској остављено да реше узајамним споразумом међусобна разграничења. Србија је била лишена Врања, Беле Паланке и Пирота, у корист Бугарске, а дат јој је Нови Пазар и Митровица. По овом споразуму направљена је велика Бугарска од Црног мора на истоку до Охридског језера на западу. Бугарска је постала самоуправна кнежевина која је имала обавезу да плаћа Турској данак. На овакву поделу Турске нису пристале велике силе и 1. јуна 1878. године сазван је Берлински конгрес по чијим одлукама је турска територија умањена, а Србија је увећана за Нишки, Пиротски, Лесковачки и Врањски округ. Берлински конгрес је дао право Аустроугарској да може окупирати Босну и Херцеговину. Укупни губици Србије у овом рату су били: 29 погинулих и 101 рањен официр, седам несталих, осамнаест умрлих. Поред 2.898 рањених изгинуло је 679 српских војника, а 1516 ихје умрло у болницама. Срби су заробили 2.159 турских официра и војника и запленили 302 оруђа, 17.313 пушака, 176 коња, 13 застава и сваковрсног матерјала. Резултати овог рата били су: ослобођење, проширење територије, независност српске државе и нов међународни положај. Последице овог рата су разочарење у Русију и почетак аустрофилске политике. РАТ СА БУГАРСКОМ 1885. ГОДИНЕ/'9 Због недовољног наоружања за целу војску, али и због потцењивачког односа према непријатељу, Србија је извела на бојиште само стални кадар са резервом у укупној јачини од 44 батаљона, 13 ескадрона, 20 пољских и три брдске батерије, односно 57.260 бораца. Бугарска је у овај рат извела све што се могло мобилисати и 19. Исто, стр. 691 92

наоружати. Укупно бугарска војска је имала двоструко више војника - 108.000. У овом по Србију непотребном рату Србија је доживела пораз на Сливници, а њени укупни губици износили су 746 погинулих, 4.570 рањених и 1.640 заробљених војника. Бугарска војска је имала приближне жртве: 754 погинулих, 4.189 рањених и 2.999 заробљених. Ипак резултати овог рата су били неповољнији за Србију у политичком смислу јер су велике силе признале бугарско уједињење, а последице по српску државу су биле - повећана мржња и подвојеност између Србије и Бугарске. ПРВИ БАЛКАНСКИ РАТ СА ТУРСКОМ 1912. - 1913./20 Основни услов за успешан рат против Турске био је споразум Србије и Бугарске, па потом Грчке и Црне Горе. Уз потпору Русије, савезништво Србије и Бугарске за акцију против Турске потписано је 19. јуна 1912. године. Уговор је имао важност на рок од 8 година и постао је окосница савеза Балканских земаља за рат против Турске. Савез Балканских краљевина 6. септембра 1912. године предао је у Цариграду колективну ноту Турској захтевајући завођење нове административне управе и аутономну поделу у Европској Турској позивајући се на 23. члан Берлинског уговора о миру који се односио на Македонију, стару Србију, Епир и Албанију, који су били под заштитом великих сила. Порта је категорички одбила предлог балканских држава, и под изговором маневра, наредила мобилизацију своје војске и концентрацију четири корпуса око Једрена. Савезници су 17. септембра објавили општу мобилизацију на целом простору Балкана. У то време избијају и ограничени сукоби који су дали повод за објаву рата. И 4. октобра 1912. године српски посланик у Цариграду предао је декларацију српске владе о објави рата._________________________________________________ 20. Исто стр. 698 93

Србија је мобилисала 10 пешадијских и 1 коњичку дивизију са брдском и тешком артиљеријом. Укупна јачина српске војске била је 184 батаљона, 47 ескадрона и 100 батерија са свега 283.860 људи. Укупно сви савезници су мобилисали 725.000 војника. Турска је мобилисала 307.000 људи са осигуравајућим деловима војске у Албанији, која је бројила 104.000 војника. Мобилизација српске армије још у миру је била израђена до детаља, а честим вежбама доведена до савршенства, тако да је у потпуности успела за само четири дана. Почетком априла 1913. године Српска врховна команда остварујући добре резултате на фронту наредила је груписање прве армије у сливу Вардара у циљу одбране од евентуалних малобугарских покушаја јер су примећени покрети бугаских трупа према Вардарском сливу. У овом рату балкански савезници су, предвођени српским ударним јединицама, остварили низ победа по целој ширини фронта и натерали Турску да призна пораз и повуче се са својих бивших територија. Преговори су дуго трајали а Лондонски мир је потписан 17. маја 1913. године. Србија је у овом рату имала велике губитке: 5.000 погинулих војника и официра, 8.000 умрлих од разних болести и 18.000 рањених. 94

Поточани Богдан Тинић и Обрен Михајловић на Једрену 1912. године Петнаести пешадијски пук “Стеван Синђелић” 1912. године испред Једрена, на положају Карабулат. У њему је ратовао и погинуо Поточанин Трифун Ђорђевић 95

Део Моравске дивизије у рату против Бугара 1913. године Солунски ратници Воја Рашић, Душко Младеновић и Сима Димитријевић полажу венац на српском гробљу у Солуну (Грчка) у част својих палих другова на Коњуху и Кајмакчалану 96

Освећено Косово, ослобођење из турског ропства браће у Старој Србији и Македонији, граница са Црном Гором су резултати овога рата који је Србију коштао много крви, жртава и материјалне штете. Негативна страна је била та што велике силе опет нису дозволиле Србији излазак на Јадранско море. ДРУГИ БАЛКАНСКИ РАТ СА БУГАРСКОМ 1913. ГОДИНЕ Према Уговору о миру, спорна територија у Македонији између Шаре и Родопе, Охридског језера и Архипелага требало је да се реши споразумом између Србије и Бугарске. По ,тој подели Србији би требало да припадне мањи део на северу, а Бугарска да добије већи део Македоније. Овакву јужну границу у Македонији Србија је могла да прими само под условом испуњења осталих тачака Уговора и основне идеје рата са Турском излазак на Јадранско море. У току Балканског рата Бугарска није испунила све обавезе преузете уговором између ње и Србије, па је чак у току ратовања преговарала са Турском о издаји. Изненадни Бугарски напад на Брегалници 17. јуна 1913. године био је почетак новог балканског рата између Србије и Бугарске. Србија је из предходног рата задржала 11 дивизија, којима није дозволила демобилизацију, а онда је после бугарског напада поново допунила своје формације, тако да је имала снажну војску од 348.000 војника у три армије. Бугарска војска је била нешто бројнија од српске и износила је укупно 440.000 бораца, организованих у пет армија. На Брегалници Бугари су потучени до ногу, а поразе су доживљавали и на другим деловима фронта тако да је Бугарска била приморана да тражи примирје, и прекид рата. Мир је склопљен у Букурешту 28. јула 1913. године где је Србија диктирала услове мира. Резултати рата су били: велика морална и матерјална победа Србије, заузимање целокупне спорне територије и проширење јужне и источне границе према Бугарској. 97

ПРВИ СВЕТСКИ РАТ 1914. - 1918. ГОДИНЕ /21 У јуну 1914. године Аустроугарска одржава маневре у Босни, источно од Сарајева, према Србији. То је дало повода политичкој организацији ”Млада Босна” да изврши атентат на престолонаследника Фердинанда, револверским хицима Гаврила Принципа. Пошто истрага није дала жељене резултате, Аустроугарска предаје ултиматум Србији 23. јуна 1914. године. Одговор српске владе у највећем делу ултиматума одговарао је захтевима Аустроугарске, па је чак и сам цар Виљем Први, иначе подстрекач рата са Србијом, сматрао да је одговор Србије достојан захтевима, али је, ипак, ратно веће Аустроугарске објавило рат Србији 28. јуна 1914. године. Србија је 26. јула извршила мобилизацију целокупне војске. У Србији је мобилисано 10 пешадијских дивизија 1. и 2. позива и једна коњичка дивизија са укупно 180.000 људи и 500 оруђа и трупе трећег позива са око 150.000 људи. Са свим осталим способним борцима Срби су имали око 400.000 људи спремних за предстојећи рат. Аустроугарска је мобилисала 16 корпуса са укупно 250.000 људи и око 1.200 оруђа. Почетни операцијски план Српске војске био је следећи: прва армија је имала задатак да брани долину Велике Мораве, трећа армија да штити правце од Саве и Дрине ка Ваљеву, а друга армија као маневарска имала је да дејствује у бок главне аустроугарске снаге која би преко Дунава предузела наступање против прве српске армије. У рату је учествовало око 60 милиона војника. Победу је могла добити само она страна која би најдуже издржала. Рат се водио огромним техничким и хемијским средствима на земљи и под земљом, на мору и под морем, као и у ваздуху. 21. Народна енциклопедија СХС, свеска 26, Загреб, 1928. 98