Сење и Манастир Раваница

БОГОМИР М. МИХАЈЛОВИЋ СЕЊЕ И МАНАСТИР РАВАНИЦА Београд 1994 БИБЛИОТЕКА “ХРОНИКЕ СЕЛА”

ИЗВОДИ ИЗ РЕЦЕНЗИЈА „Хроника представља изузетно вредно дело које говори о историји села Сења и манасгира Раваница, животу и обичајима народа овога краја. Написана лепим и јасним стилом и језиком, веома документована речју и сликом она је вредна историографска, егнолошка, социолошка и демографска студија. Залагањем аутора прикупљена је и изложена обимна грађа о селу Сењу и Сењанима, њиховом животу, обичајима, напорима да се унапреди пољопривреда и живот у селу, учешћу у ослободилачким ратовима и свим областима друштвеног живота. Посебну вредност делу даје и опис манастира Раванице, њене историје и утицаја на народ овог краја”. „Књига о селу Сењу и манастиру Раваници коју нам је припремио инж. Богомир Михајловић велика је својим обимом, а још више масом садржаја које нам нуди. То је књига у којој су се сажели искуство једног дугогодишњег издавача књига /и писца серија књига изпољопривреде и других области/ и његова љубав према родном месгу и манастиру Раваници”. КРАТКИ ПОДАЦИ О СЕЛУ Село Сење се налази на око 10 км од Ћуприје, источно од Велике Мораве и једно је од најстаријих насеља у средини горњег Поморавља. У њему живи 1652 становника /825 мушких и 827 женских/ у 460 домаћинстава. Село је ушорено и куће се скоро једна до друге нижу са једне и друге стране реке Раванице, која извире код Сењског Рудника, а улива се у В. Мораву код Ћуприје. Укупна површина сењског атараје 3197 ха, 08 ари и 76 м2 . Насеље је на надморској висини 202 до 220 метара и 21,25° ИГД. На око 600 м од села налази се манастир Раваница, а на 12 км Сењски Рудник.

БИБЛИОТЕКА “ХРОНИКЕ СЕЛА” БОГОМИР М. МИХАЈЛОВИЋ СЕЊЕ И МАНАСТИР РАВАНИЦА Београд 1994 25

БОГОМИР М. МИХАЈЛОВИЋ СЕЊЕ И МАНАСТИР РАВАНИЦА Уређивачки одбор Председник: Академик РАДОМИР ЛУКИЋ Чланови: мр Вукашин Бегенишић, агроекономиста Никола Владисављевић, публициста и новинар Милојко П. Ђоковић, публициста и новинар мр Ратко Ђукић, економиста мр Милован Живковић, економиста мр Душан Јовановић, агроном др Јан Кишгеци, агрообиолог, професор универзитета др Петар Марковић, агроекономисга, социолог села, професор универзитета др Милош Немањић, социолог културе Миливоје Павловић, књижевник др Радмила Петровић, етномузиколог др Смиља Ракас, социолог Милисав Ралић, социолог др Душан Радмановић, агроекономиста др Радован Радовановић, психолог др Виден Ранђеловић, агроекономиста, професор универзитета Љуба Релић, етнолог др Радомир Станић, историчар уметности др Младен Стојанов, социолог села, професор универзитета Бранко Шуман, дипл. правник Уредништво: Главни и одговорни уредник: Проф. др ПЕТАР Ј. МАРКОВИЋ Чланови: др Јован Богдановић, професор универзитета, агроекономиста Академик Петар Влаховић, етнолог Никола Владисављевић, публициста и новинар др Слободан Вучићевић, еколог Милојко Ђоковић, публициста и новинар Владимир Ђурђевић, новинар Проф. др Јован Илић, географ Проф. др Милорад Митровић, социолог села др Милош Немањић, социолог културе др Душан Радмановић, агроекономиста др Милорад Савићевић, професор, лекар-офталмолог Секретар: Проф. др ЈОВАН БОГДАНОВИЋ Чланови из Клуба САНУ ,Млади истраживачи села” 1. мр Наталија Богданов, агроекономиста 4. Милица Марковић, социолог 2. Слободан Видић, агроекономиста 5. Весна Миковић, социолог 3. Анета Гога, агроекономиста 6. Оливера Павићевић, социолог 7. Зоран Рајић, агроекономиста Рецезенти: Академик Радомир Лукић Проф. др Петар Марковић

Издавачи Одбор за проучавање села САНУ, Београд Скупштина општине, Ћуприја ТАНЈУГ, Графичка делатност, Београд Институт за економику пољопривреде, Београд Завод за проучавање кутпурног развоја Србије Суиздавачи ,,Дневник”, НИШП, ревија за село - ,,Добро јутро”, Нови Сад Етнографски музеј Србије, Београд Задружни савез Србије Институт за економику пољопривреде, Нови Сад Институт за криминолошка и социолошка исграживања, Београд Културно-простветна заједница Србије, Београд Матица Српска, Нови Сад Министарство пољопривреде Србије Народна библиотека Србије Народни музеј, Београд Радио-новинска организација „Јасеница”, Смед. Паланка Републички завод за зашппу споменика културе Србије Републички завод за статистику Србије Специјализована пољопривредна банка - Агробанка, ДД, Београд Српско географско друштво, Београд ТАНЈУГ, Београд Добротвори Вукова задужбина, Београд Београдски универзитет, Београд Економски факгултет, Београд Економски факултет, Суботица ЈПШ „Србија шуме”, Београд Универзитет, „Светозар Марковић”, Крагујевац Скупштина Општине, Крагујевац Историјски архив, Крагујевац Скупштина Опшгине, Лесковац Скупштина Општине, Косовска Каменица Скупштина Општине, Врање „Поречје” друштвено пољопривредно предузеће, Вучје Мијољуб, Мике Ћурчич, приватни занатлија, Београд МИП - Промет, Ћуприја МИП - Процесна опрема, Ћуприја Трговачко предузеће „Солид” /Р. Ђолић/, Ћуприја Здравствени центар „Средње поморавље”, Ћуприја ПП Проинг — инжењеринг, Ћуприја Скушшина општине - Ћуприја

ПРЕДГОВОР Српско село има богату историју од насељавања које је почело још у VII столећу. У тој хиљадугодишњој историји смењивали су се периоди успона и падова. Велики привредни и културни просперитет постигнут је у средњовековној држави Немањића. Он је био испред достигнуђа тадашњих европских земаља. Чак и после Косовске битке, српска држава под владавином Стефана Лазаревића, а нарочито Ђурђа Бранковића, спадала је у ред најбогагијих држава тадашње Европе. А то богатство је било у селу са обиљем пољопривредних производа и рудницима. Затим настаје петовековни период турског терора и опште девалвације и деградације свих облика живота. Нови период настаје крајем XVII сголећа новим покретима српског народа, а нарочито почетком XIX века, после два српска устанка и извојевања националне слободе. Два столећа, углавном слободног живота, српско село имало је бурну културну, привредну и слободарску историју. Настаје коначно насељавање, формирање села, неких на старим огњиштима од пре седам-осам столећа, а и нових. Велики материјални и културни напредак учињен је после 1945. године. Проучавање историје села и сеоског живота започето је крајем прошлог столећа истраживањима Јована Цвијића и касније његових ученика, али је убрзо и престало организовано истраживање настајања и историје села, као и појединих породица. Између два светска рата ретки су појединци који су писали историју, односно хронику села. Најчешће су то чинили сами, као ентузијасти, из љубави према завичају. Уколико су и успели да напишу хронику, она је остајала у рукопису, јер нико није хтео, нити могао да финансира њено објављивање. Многа села су водила летописе. Ови летописи, уколико су сачувани, грађа су непроцењиве вредности за писање хронике села. После 1945. године више се поклања пажња унапређењу организационих форми производње и технологији, изградњи села, а готово и да није постојала никаква иницијатива да се истражују и описују историја села, демографски и културни проблеми, етнологија, антропогеографија, социологија. Више су проучавани проблеми организације, производње, удруживања, техничко-технолошка и организационо-економска питања, а село и сељак су свуда запостављени. Сељак је био произвођач материјалних добара - хране, а запостављена је друштвено-социолошка садржина сељачке производње. Ретки су били истраживачи села и сеоског живота, попут Сретена Вукосављеви5

ћа, који је руководио Институтом за село у САНУ, Милана Влајинца, неуморног сакупљача народних обичаја и умотворина, и других. У селима су уништаване богате архиве, документа су коришћена за потпаљивање ватре у пећима и просторијама у којима се налазила општинска управа и бирократија, уништавани су стара архитектура и друге старине. Запостављени су историја, социологија, етнологија и све оно што чини основне вредности укупног прогреса, па и технолошког. То је и доприносило многим промашајима у аграрној политици, а готово да није ни било планске политике у односу на село, његово просторно уређење и организацију сеоског живота. Град је увек био у првом плану, као и непољопривредне делатности у њему. Пренаглашено демографско пражњење села, праћено старењем села, били су само последица једностраног развоја, гашења многих вредности села, запостављање богате његове културе и његове историје. А историја села и његова култура су у основи и историја народа. Из села се распламсавала српска револуција од 1804. до 1815. године - за одбрану српског достојанства, културе и вере. Преко 90 одсто укупног састава српске војске у ослободилачким ратовима 1912-1913. и 1914-1919. године били су храбри синови сељака. У ослободилачком рату од 1941. до 1945. године већи део борачког састава и старешина јединица чинили су такође сељачки синови. Сељак се увек борио за слободу и стварање државе, али држава му није увек пружала услове да сачува и искаже и друге вредности, сем ратничких. То је и разлог што између два светска рата није било домова културе у селу, а сељак је живео у беди и сиромаштву, у блату и прашини, у трошним кућама од дрвета и блата, које су осветљаване жижом или петролејом, спавао на земљаном поду, користио примитивни алат у пољопривреди и домаћинству, радио запрегом говеда, са српом и мотиком, нагнут над земљом по сунцу и кишу. Али, и тај је период значајан за историју села. После 1945. године оформљено је неколико десетина научних установа за проучавање села - агроекономских, економско-технолошких и неколико агросоциолошких. Ниједна научна установа није се, међутим, бавила проучавањем историје села и израдом хроника села. Нешто је покушано радом Института за проучавање села САНУ, који је водио Сретен Вукосављевић, али је тај институт био кратког века. После више од четири деценије, та празнина у науци и нашој народној баштини попуњена је иницијативом Одбора за проучавање села САНУ /председник: академик Радомир Лукић/ да организовано отпочне писање хронике села. Иницијативу за писање хроника села дао је Милојко П. Ђоковић, публициста, члан Одбора за село. Почетком 1989. године Одбор за проучавање села Српске академије наука и уметности, у заједници са Заводом за проучавање културног развоја Србије, организовао је састанак потенцијалних писаца хроника села. На састанку у САНУ окупило се 67 писаца из целе Србије, као и из српских села из других република. Настављено је даље пријављивање и сада на хроникама ради преко 700 писаца. За целокупну активност одбора за село у вези са хроникама задужен је др Петар Марковић, члан Одбора. Хронике обухватају развој и живот села од настанка до данашњих дана. Описују се сви значајни догађаји из привредног и друштвеног живота села, обичаји, 6

школство, задругарство, спорт, учешће грађана у ослободилачким ратовима од Првог српског устанка до 1945. године. Наравно, у хронике се уноси и све остало што је значајно. Одбор свим писцима доставља упутсто за писање хронике, литературу, као и све друго што је потребно, а посебно указује помоћ за штампање рукописа. Хронике села, које су до сада написане, оправдавају напоре писаца и Одбора САНУ за проучавање села. Оне су својеврсна историографија, демографија, социологија, етнологија, етногеографија, антропогеографија српског народа. Залагањем писаца и уз свестрану помоћ грађана, суиздавача, привредних организација, месних заједница, а у појединим општинама и фондова за културу, обезбеђују се средства за објављивање хроника. Уз ову акцију, покренуто је и низ других, које имају циљ оживљавање сеоског живота, народне културе и стваралаштва. Тако је у једном броју села покренута иницијатива за писање летописа. Отварају се и етно или завичајни музеји, а формирају се и огранци Вукове задужбине. Формирана је и библиотека хроника села, где се налазе хронике села, рукописи или књиге које су до сада објављене. Тако ће од сада укупно народно стваралаштво бити сабирано на једном месту. Писање хроника села трајна је активност. Сваким даном јављају се нови аутори, али и разне установе желе да се укључе у акцију писања хроника села и свега другог што прати ову активност. Заиста, био је задњи час да се отргну од заборава многа вредна документа, памћење старих људи, разни алати, уређаји и предмети са којима је српски народ столећима радио и живео. Скуп свих хроника заиста чини основу за израду историје Србије засноване на објективим чињеницама и аргументима. ЗА УРЕЂИВАЧКИ ОДБОР Проф. др Петар Ј. Марковић Одбор Српске академије наука и уметности захваљује Скупштини општине Ћуприја и њеном председнику Будимиру Марићу на помоћи око објављивања ове хронике. 7

РЕЧ АУТОРА Нема особе која у току свог краћег или дужег живота није зажелела да сазна нешто више о свом пореклу, родном месву, прецима, културном и привредном развоју, знаменитим личностима, обичајима, споменицима и слично. Најчешће се та жеља јавља са зрелијим годинама, а посебно при крају радног века, одласка у пензију и сл. Ово је и разумљиво када се има у виду да су особе тек у овом добу живота ослобођене многих радних и других обавеза, када почињу све више да размишљају о себи и пређеном путу, испуњеним или неоствареним плановима и жељама, надама и сновима. Свођење тих животних рачуна није захвалан посао, али је неизбежан. Нађе се у сваком билансу при томе, доста разлога за задовољство постигнутим, али и жала за пропуштеним. Често више жала, што је у природи човека да мање уживга у ономе што је постигао, него што жали за пропуштеним, неоствареним. Међутим, срећа је што се већина људи брзо ослобађа тог ”жала”за пропуштеним све већим интересовањем за даљу и ближу прошлост свог завичаја, својих предака, историјом свог народа. Таква интересовања, али и жеље да се одужи дуг прецима и обавеза према потомцима и да се новим нараштајима остави писани траг о прошлости, учинили су да се из године у годину појављују мања или обимнија дела о појединим местима, насељима, градовима, подручјима и сл. Лепо је да тога има све више, јер свако ново зрно сазнања обогаћује прелепу ниску бисера наше прошлости, наше историје, нашег постојања и стварања на одређеним просторима, у одређеним срединама и временским раздобљима. Читањем тог штива доприноси не само испуњавању знатижеље, већ и племенитом обогаћивању нашег свакодневног живота, испуњену садржином без које човек као да не постоји у времену и простору. Имајући све ово у виду, као и иницијативу Одбора за село САНУ, прихватио сам се писања ове хронике, како бих за будуће генерације, на основу доступне литературе, постојећих докумената, прикупљених података, сведочења многобројних сарадника и сопствених сећања, оставио запис о родном Сењу и Сењанима, као и прелепој задужбини кнеза Лазара — манастиру Раваници. У току рада, посебно на прикупљању материјала, велику помоћ су ми пружили многи Сењани, а нарочито: др Јован Антић, браћа Момчило и Драгиша Марковић, Илија Аћимовић, Зоран Богдановић и други, на чему им срдачно захваљујем. Такође захвалност дугујем и главном и одговорном уреднику ове едиције проф. др Петру Марковићу, као и свима који су на било који начин допринели појави ове публикације. Аутор 8

СЕЛО СЕЊЕ

Поглед на Сење са подножја Главице. Лево се види део фудбалског игралишта, а десно осмогодишња школа /Фото: М. Лукић/ Поглед на коритасту долину у којој се Сење налази, са улаза у раваничку клисуру /Фото: М. Лукић/ 10

ОСНОВНИ ПОДАЦИ О СЕЛУ СЕЊУ Географски положај На око 10 км од Ћуприје, источно од Велике Мораве, налази се село Сење, једно од најстаријих насеља у средини горњег Поморавља, које почиње код Сталаћа, а завршава се близу Смедерева. Село је ушорено и куће се скоро једна уз другу нижу са једне и друге стране - обале реке Раванице, која извире код Сењског Рудника, а улива се у Велику Мораву код Ћуприје. Сење је смештено у коритастој долини, одакле се постепено уздижу почетни огранци Кучајских планина према истоку, а према западу — Ћуприји, после таласастог терена почиње-настаје широка и плодна равница. Река Раваница тече средином ове долине, која је у време боја на Иванковцу /1805/, била под пространим ливадама, сенокосима. Лево реку Раваницу прати Везирово брдо, које је виноградима /виновом лозом/ доста засађено. У углу између реке Раванице и Иванковачке реке је брдо Петров врх, које постепено опада и добија име Бостава, које се под благим нагибом спушта у раваничку и иванковачку равницу. Поменути нагиб /страна/ зове се Краљево брдо, а равница Краљево поље. Надморска висина атара је различита и креће се од 144 м код Иванковачке реке, па све до 668 м у планинском делу. Само насеље је на надморској висини 202 до 220 м. Атар се налази у границама 21°22’ до 21°35’ источне географске дужине и 43°58’30” до 43°56’ северне географске ширине, а само насеље је на 21°24’ до 21°25’ источне географске дужине и 43°56’30” до 43°57’30” северне географске ширине. Укупна површина сењског атара је 3.197 ха, 08 ари и 76 м2 . Атар се граничи са атарима Ћуприје, Батинца, Стубице, Сењског Рудника /Ресавице/, Бигренице, Паљана и Иванковца. У записнику са седнице НО општине Сење /1949/, а у вези са границама атара, пише: „Граница атара села Сења почиње од тромеђе Ћуприја - Паљане - Сење и налази се на путу између Ћуприје и Сења и обележена је каменима белегама. Од ове тромеђе граница иде на североисток према селу Паљане границом поседа кривудаво, пре11

сецајући пољске путеве од белега 34, 26, 13, затим пољским путем до белеге 8, одакле граница поседа иде до тромеђе Паљане — Бигреница — Сење. Од ове тромеђе граница према Бигреници иде на југоисток путем до белеге 33, одакле скреће на североисток границом поседа пресецајући пољске путеве код белега 32, 30, 26, 24 до белеге 21, затим путем до тромеђе Бигреница - Равна Река - Сење. Од ове тромеђе, која се налази на путу потеса Црвена Јабука, граница иде према Равној Реци кривудаво кроз потес Црвена Јабука, пресеца пругу* и пут Равна Река — Ћуприја и реку Раваницу. Даље границом поседа реком Раваницом, пругом кп бр. 255 железницом кп бр. 108 пољским путем кп бр. 1533 до тромеђе Равна Река— Стубица-Сење. На север граница пресеца бившу железничку пругу, сада пут Ћуприја—Равна Река, до белеге 153, која је напред до ове на запад реком до тромеђе Ћуприја—Стубица—Сење. Ова се тромеђа налази на реци Раваници и обележена је дрвећем. Од ове тромеђе граница иде на север све до белеге 7, а од ове путем и код белеге 6 скреће на исток до белеге 5, а од ове опет на север до тромеђе Ћуприја—Паљане—Сење, где се граница атара завршава.” Рељеф, земљиште и клима Читаво подручје сењског атара веома је разноврсно, како у погледу конфигурације терена тако и у погледу састава. Идући од Ћуприје према истоку терен постепено прелази из равнице /144 м надморске висине/ у таласасте, а затим бреговите терене /250 м н.в./, да би се завршио планинским делом са доста вртача, клисура и превоја, обраслих претежно листопадним шумама, у којима доминирају буква и храст /668 м н.в./. Геолошко-морфолошку карактеристику овог подручја чине крајњи западни обронци карпатског система са творевинама из периода алувијала, неогена и горњег гликоцена. У својој докторској дисертацији „Раванички кречњаци” Иванић Б., између осталог, пише: "На основу многобројних истраживања у геолошкој науци се данас сматра да су најстарије стене на овом малом подручју црвени пешчари. Ове стене се иначе пружају од Дунава, на северу, па преко Суморовца и Вукана, Крепољина, Сењског Рудника, Буковика и Озрена, до Суве Планине, а затим према југоистоку у Бугарску. То су неоспорно творевине континентално — пустињског карактера. Састоје се од зрна ортокласа, плагиокласа, кварца, гранита, габра итд. везаних карбонатним, силицијумским и глиновитим везивом. У црвеним пешчарима досада није нађена никаква фауна. Дебљина ових пешчара, констатована дубинским бушењем варира од десетине метара до око 700 м /Сладаја-Пањевац/. Црвена боја потиче од једињења гво- ---------------------------------- * Сада је на тој траси асфалтни пут, пошто је пруга уклоњена 1966. године. 12

жђа, најчешће оксида гвожђа. Старост црвених пешчара одређена је као пермска /перм — најмлађа периода у палеозоику/. Крајем перма — почетком тријаса /доња периода у мезозоику, надире море преко ових терена те већ као творевина дубоког мора сада преко пермских црвених пешчара констатујемо кречњаке. Таложење кречњака на овом терену наставља се и током средњег мезозоика — јуре. Крајем мезозоика /креда/ море се повлачи са ових терена остављајући многобројне језерске басене. Ово је и време /доњи терцијар/ интензивне вулканске активности која је додуше карактеристичнија за шире подручје Источне Србије, него само за овај локалитет. У језерским басенима таложе се конгломерати, пешчари, глинци, лапорци и долази до формирања угљоносне серије /сењски, ресавски, деспотовачки басен и др./. Преко ових седимената /миоцена/ таложе се надаље језерско — речни седименти плиоцена и квартара: пескови, глине, шљунак итд. Плиоцени и квартарни седименти природни потичу од разорених старијих стена, а то су пре свега пермски црвени пешчари и кречњаци. То се јасно види у долини Раванице где је и обрадиви део земљишта црвен. У тектонском смислу ово подручје је врло интересангно као и цела Источна Србија. Терен је више пута био излаган снажним бочним притисцима, тако да је последица једног од задњих таквих догађаја „навлачење” много старијих црвених пешчара преко много младе угљоносне серије. Последица навлачења пермских црвених пешчара преко угљоносне серије је местимично уништавање продуктивног слоја, а местимично његово мултиплицирање. Најважнија последица ове навлаке је убрзана кристализација угља на подручју Сењско-ресавског басена који је тиме добио у квалитету /мрки угаљ/ за разлику од деспотовачког басена који је остао додатно неоптерећен и у фази лигнита. Са економског аспекта црвени пешчари нису интересантни. Кречњаци су значајни са аспекта своје водоносности и као грађевински материјал.” У погледу типова земљишта може се рећи да у равници поред реке Раванице преовладавају алувијални наноси, на вишим деловима /Краљево поље и сл./ гајњача у деградацији, на бреговитим деловима /Брегове, Подујевац и сл./ смоница, а у планиском делу кречњаци, а затим црвени пешчари. У дубљим слојевима, при копању се наилази на слојеве лискуна, а у неким деловима атара и жутог песка. Ова разноликост у погледу конфигурације и састава, као и присуство реке Раванице, чине повољне услове за развијање разноврсне пољопривредне производње — ратарства, повртарства, воћарства, виноградарства, као и сточарства. Источни, планински део атара, богат је рудом мрког угља, шго је и допринело томе да се 1853. године отвори Сењски Рудник. Експлоатација руде траје и данас. У планинском делу има доста ситне и крупне дивљачи, док је у равничарском делу фауна нешто оскуднија, али је флора знатно богатија. После другог светског рата у планинском делу је засађено и доста четинара, па су сада шуме прошаране и четинарима, а ту и тамо и пашњацима и ливадама /сенокосима/, што чини прелепу хомогену целину. 13

Клима је умерено-континентална, уз не баш најповољнији распоред падавина у току године. Наиме, укупна количина падавина у просеку износи око 650 мм, и то би било довољно ако би распоред био повољнији. Међутим, од укупних падавина у вегетационом периоду падне само око 375 мм. Колебање у укупној количини падавина иде од 440 мм у сушној до око 700 мм у кишној години. Температуре одговарају за гајење континенталних култура. Просечна годишња вредност месечних температура износи 11°, а колебање између средње јануарске /као најниже/ и јунско-августовске /као највише/ износи око 20°. Најмање је колебање током летњих месеци /око 1°/. Максималне температуре могу неких година достићи и 38°, а минималне и до минус 20°. Средње максималне годишње температуре крећу се између 17 и 27°, а средње минималне од 6 до 7° у зимском, а 12 до 14° у летњем периоду. Најхладнији месец у години је обично јануар /око 0°/, а најтоплији су јул и август /просечна температура око 20°/. У току лета, нарочито после јаких врућина и спарине, често долази до невремена - појаве јаких пљускова и града, а затим и до поплава, које проузрокују велике штете. Јесен је често веома блага, позната и као „Михољско лето”, а зиме могу некад да изненаде снегом још у октобру, али накратко. Ранијих година зиме су биле са доста снега, што није случај последњих 10 до 15 година. Влажност ваздуха се креће око 68% у марту до око 82% у децембру, а просечна годишња влажност ваздуха је око 72%. Облачност је повећана у зимском периоду, када је и влажност ваздуха највећа, што чини да се јавља мањи број дана са јаким мразевима, док релативно ведри летњи месеци омогућују потпуније коришћење енергије Сунца и стварају добре услове за осунчавање земљишта. То је веома значајно за биљну производњу, јер од сунчевог зрачења и количине падавина зависи пољопривредна производња. У току године најсунчанији месец је јул /просек 275 сати/, а најмања осунчаност је у децембру /просечно 67 сати/, док је у току вегетације број осунчаности око 1370 сати. Хидрографску карактеристику сењског атара чини присуство реке Раванице /дуге преко 22 км/, са многобројним притокама у виду потока и поточића од извора који се појављују на више места и од атмосферских падавина. Вода из неких притока често се губи у постојећим пећинама и опет негде даље појављује, што посебно планински и припланински део чини прекрасним и предодређеним за развој туризма, што досад није довољно искоришћено. Од већих /јачих/ извора посебно се истиче извор „Врело”, са капацитетом од 30 литара воде у секунди, чијом каптажом се предвиђа изградња водовода за село. Иначе, за снабдевање пијаћом водом, поред воде са извора, користи се вода из бројних бунара, која се вади кофом на ужету, али је све више у пракси увођење воде у куће избацивањем помоћу хидрофора или коришћењем висинске разлике /код бунара ископаних на брдима изнад села/. Још су у употреби и обичне пумпе. Ниво подземних вода у делу атара поред реке доста је висок, тако да се на метар-два може добиги вода, која се затим користи за заливање поврћа. У потесу Списка бара вода је била до пре годину дана толико висока да је онемогућавала обра14

ду и коришћење земљишта за гајење усева. Регулисањем — прокопавањем и исправљањем корита реке то је отклоњено. Од ветрова најчешће дувају кошава и северац. Кошава понекад може бити и толико јака да носи црепове са кровова и ломи гране дрвећа. За време зиме, у току снежних дана, ветар прави огромне сметове и путеве чини непроходним. Биљни и животињски свет Као што је напред наведено географски положај, рељеф, земљиште и климатски услови у планинском и равничарском делу сењског атара омогућавају веома разноврстан састав биљног и животињског света /флоре и фауне/, што представља велико и драгоцено богатство овог краја. То се може најбоље видети и из наредног непотпуног прегледа биљног и животињског света на овој територији. Биљни свет Шумско дрвеће и шибље: багрем, бреза, брест /у нестајању/, буква, брекиња, врба, планинска врба /јова или ива/, глог, дрен, дивља трешња, крушка, јабука, дивљи кестен, зова, гледић, јасен, јасмин, јоргован, јавор, јасика, клен, кисело дрво, липа, леска, топола, оскоруша, мушмула, пасји дрен, орах, храст /лужњак, китњак, медунац, граница, цер/ и др., а у новије време бор, јела и смрча. Од шибља посебно се истичу: дивља купина, шипурак /шипак/, трњина, крковина и др. У појединим двориштима у селу може се видети по које стабло ариша, кедра, питомог кестена, софоре, тује, гвозденог дрвета, керије, вибурнума /ђула/, каталпе, махоније, магнолије, маклуре, лигуструма, форзиције и др. Воћне врсте: шљива, јабука, крушка, дуња, мушмула, трешња, вишња, бресква, кајсија, орах, дуд, лешник, шљиве џанарике, ређе бадема и смокве, а од јагодастог воћа — јагода, малина, рибизла, купина без бодљи. У ширем смислу овде спада и винова лоза - дивља, хибриди и калемљена. Њивске биљке: кукуруз, пшеница, јечам, овас, раж, пасуљ, кромпир, шећерна и сточна репа, грашак, сунцокрет, соја /ређе/, луцерка, црвена детелина, смиљкита, дуњица и др. Раније су за производњу влакна гајени лан и конопља, од чега се после другог светског рата одустало. Нема више ни проса, хељде, крупника, наута, сочива. Повртарске биљке: пасуљ, грашак, кромпир, парадајз, паприка, купус, лук бели, црни и празилук, першун, паштрнак, мрква /шаргарепа/, целер, цвекла, рен, спанаћ, салата, ротквице, тикве, бундеве, вргови, лубенице, диње, краставци, дулеци, боб, а у мањој мери карфиол, келераба, кељ, ротква и сл. У баштама се још гаје сирак метлаш и баштенске метле. 15

Ливадске траве: ливадарка, јежевица, росуља, ливадски вијук, овчији вијук /типац/, француски, енглески и италијански љуљ, лисичији реч, мачји репак, црвени вијук, власен, звечац, мирисавка, смиљкита, бела детелина, тврдача, ивањско цвеће и др. Цветне врсте: божур, гладиола, крин, кана, георгина, драгољуб, даниноћ, босиљак, ђурђевак, каћун, каранфил, каравија, лепи човек, врбена, петлова креста, хризантема, рузмарин, пркос, мушкатла, здравац, царево око, девојачко срце, минђушица, бела рада, перуника, резетла, лала, зумбул, шебој, кадивка, спављивко, зевалица, ноћна фрајла, хортензија, затим више врста ружа, јоргован, калина, кериа, форзиција, јапанска трешња, шимшир, лијандер и др. Лековите биљке: боквица, божур, босиљак, бурјан, врес, водопија /женетрга/, дивизма, дупчац, дивља јагода, дивља купина, дрен, девојачка трава, глог, ђурђевак, јагорчевина, коприва, кисељак, кукурек, маслачак, матичњак, мацина трава, метвица, моравка, невен, папрат, пелин, поточара, различак, русопас, русомача, слез, срчаник, хајдучка трава, суручица, троскот, чичак-чкаљ, црембуш, серуша, шафран-мразовац, чуваркућа, гавез, иђирот, имела, зова, камилица, кантарион, зубача, пиревина, плућњак, подбел, преслица-коњски реп, русопас-змијино млеко, птичја трава, трандавиље, килавица, лазаркиња, раставић, бршњан, зимзелен, рузмарин и др. Коровске биљке: булка-турчинак, зубача, девојачка трава, вучја јабучица, грахорица, бркато просо, вијушац, паламида, пиревина, пепељуга, дивљи сирак, дивљи овас, кукољ, штир, раставић, вучја јабучица, мртва коприва, преслица, кисељак, дивљи јечам, девојачка трава, дивља слачица, маслачак, коњски босиљак, чичак, кокотац, горушица, дивља слачица, мухар, мухарика, павит, оструга, кукута, репушина, пелин, копитњак, мишјакиња, љутић, боца, орлови нокти, тросковац, попонац, жаворњак, кукурек, крпигуз, гавез, котрљан, сапуњача, женетрга* и др. * Сапуњачу /Saponaria officinalis/ жене су некада користиле за прање, а женетргу /Cichorium intybus/ за изазивање побачаја. Печурке и гљиве: буковача, грмача, ђурђевка, боровњача, лисичарка, овчје виме, млечњајка, рудњача, смрчак, сунчаница, вргањ, пухара, кладушица, кравара, пањевчица и др. У планинском делу има доста вргања и лисичарке, које представљају и извозну сировину. Животињски свет У планинском делу: дивље свиње, веверице, вукови, пухови-драгудовац, лисице, јазавци, ласице, зечеви, медведи, јежеви, змије и друге, а од племенитих дивљачи — срне и јелени. Од птица ту су: орао, јастреб, соко, буљина /сова/, кобац, кукавица, жуна, сојка, дивљи голуб, грлица, штиглиц, сеница, зеба, чворак, рода и др. У равничарском делу: зец, лисица, ласица, твир, миш, волуларица, пацов, јазавац, веверица, кртица, слепо куче, гуштер, змија, жаба, а од племените дивљачи 16

срне и срндаћи. Од птица: врана, чавка, сврака, славуј, врабац, зеба, сеница, стрнадица, вута, сојка, кукавица, дивљи голуб, гугутка, грлица, препелица, јаребица, чеврљуга, ћук, шева, прдавац, кос, дрозд, сова, детлић, дивља патка, слепи миш, а преко лета ластавица и рода. Од грабљивица посебно много има орлова мишара и јастребова, док од племенитих има насељених фазана. Инсекти: мрави, скакавци, попци, стршљенови, осице, дивље пчеле, муве, гундељи, коноштипи, губари, кромпирове златице, комарци, паукови, дрвоточци, поткорњаци, стрижибубе, смрдибубе, рутаве бубе, стоноге, јеленци, купусари, луцеркине бубе, бубамаре, јабучни црви, јабучни мољци, житни мољци, житне стенице, житни жишци, пасуљеви жишци, грашкови жишци, бакрени мољци, бубашвабе, бубарусе, свици, лисне ваши, лисни пауци, штитасте ваши, крушкине и шљивине осе, јагодин сурлаш, грожђани мољац, кукурузни мољац, жилогриз, репина пипа, рутава буба, смрдибуба, голубачка мушица, крпељ, котрљан и др. Од гмизаваца највише има гуштера, даждевњака /после кише/, змија, пужева и глиста. У шуми, у шупљинама дрвета, могу се наћи ројеви пчела и ројеви осица, док се у селу пчеле држе у трмкама /вршкарама/ и савременим кошницама. У реци Раваници има: риба /клен, дренак, кркуша, говедарац, бела риба/, ракова, змија /белоушки/, на копну поскока и смукова, а у води пацова и жаба. Домаће животиње: говеда, коњи, овце, козе, свиње, магарци /ређе/, затим од живине - кокошке, пловке, ћурке, гуске, мисирке /морке, дукатке, све ређе/. Пчела је раније било много више /у трмкама и кошницама/, док их је сада све мање, као последица појаве варое, која их уништава. Паунова је било једино у манастиру Раваница. Сточне болести: говеда најчешће обољевају од слинавке и шапа, црног пришта, надуна, угрка, запаљења вимена, бруцелозе; коњи - колике, сакагије; овце - метиља и шуге; свиње - црвеног ветра, свињске куге; живина - кокошије куге, паратифа, ноћног слепила, кљуцања перја; пси — беснила итд. Саобраћај Кроз село пролази асфалтни пут /пре другог светског рата макадамски/ који га повезује, на једној страни са Ћупријом и аутопутом Београд-Ниш, а на другој страни, према истоку, са манастиром Раваницом, Сењским Рудником, Сисевцем /излетиште/, Равном Реком, Ресавицом и даље Деспотовцем, а преко овог опет са Ћупријом /кружно/. Асфалтним путем Сење је повезано и са суседним селом Стубицом, а макадамским и пољским са селима Иванковцем и Бигреницом. Пре изградње асфалтног пута од Ћуприје до манастира Раванице постојао је само макадамски пут. Сличним путем се ишло и од Сења до Сењског Рудника, који је во17

дио преко Велике шуме и Странца. До 1966. године постојала је пруга узаног колосека /изграђена 1892. године/, којом је извожен мрки угаљ из Сењског Рудника. На овој прузи су саобраћала и два путничка воза, односно двапут дневно у саставу композиције поред теретних било је и неколико путничких кола. Овом пругом возио се и камен кречњак за Фабрику шећера у Ћуприји /основаној 1910. године/. Огварањем новог рудничког копа у Ресавици и изградњом пруге нормалног колосека од Ресавице према Деспотовцу и Свилајнцу, престала је потреба за пругом узаног колосека Ћуприја- С. Рудник - Р. Река, па је она уклоњена 1966. године и њеном трасом од Сења до С. Рудника и Р. Реке изграђен је садашњи асфалтни пут. Две главне улице — Раваничка и Цара Лазара, раније зване стара и нова мала /махала/ или стари и нови пут, такође су асфалтиране. На 600м од села, после изласка из теснаца који представља почетак живописне Раваничке клисуре, наилази се на дивну зараван, на којој је кнез Лазар 1381. године подигао своју последњу задужбину - манастир Раваницу. Сокаци, који попречно на више места пресецају насеље, односно спајају две паралелне главне улице, махом су макадамски, док су пољски путеви, којих има много, доста узани и мекани, али су за воловска кола били проходни. Појавом трактора, пар година после другог светског рата, дошло је до проширивања пољских путева али истовремено и до великог прокопавања од тракторских точкова у доба када су расквашени, тако да су за воловска кола /којих је све мање/ постали непроходни, али и за мотокултиваторе / којих је све више/. Да би се проходност ових путева повећала на оштећеним деловима је насипан ломљени камен, што је само донекле поправило постојеће стање. Пре првог светског рата путеви су оправљани наношењем шљунка кулучењем сељака. За оне који су имали запреге знало се колико кола шљунка и на којој деоници пута треба да извезу, а за пешаке колико радника треба да дају да се шљунак по путу равномерно разастре, као и да се поред пута ископају канали, с једне и друге стране. Последњих година на путу Ћуприја-Сење-ман. Раваница-С. Рудник и даље саобраћа много возила: од воловских и коњских запрега /све ређе/ до мотокултиватора, трактора, комбајна /за време жетве/, камиона, аутобуса, аутомобила, па и војних возила, која иду до постојећег војног полигона на Пасуљанским ливадама. Све је више и посета туриста, тако да су саобраћајнице прилично оптерећене. Кратак водич кроз село У селу, како је већ речено, постоје две главне улице, које иду паралелно с реком између њих, целом дужином, и више сокака, који иду попречно и повезују главне улице. Улица Цара Лазара /нови пут или нова мала/ је уствари наставак пута који из Ћуприје /такође из улице Цара Лазара/, иде преко Сења за ман. Раваницу и даље за Сисевац и С. Рудник. Са леве стране реке Раванице, паралелно са улицом Ц. Ла18

18 Слика - 2. Сење - Нацрт са ознакама важнијих делова и објеката: 1. Селиште 1 /до 1800. год. Доња Сена/; 2. Селиште 2 /до 1800. год. Горња Сена/; 3. река Раваница; 4. Ул. Цара Лазара /нова мала/; 5. Ул. Раваничка /стара мала/; 6. Јавнички поток; 7. Бензинска пумпа; 8. Центар села - Дом Културе; 9. Осмогодишња школа; 10.поток Бежњак; 11.старо Селиште; 12.Ново насеље; 13.игралиште ФК "Полет”; 14.извор ”Врело”; 15.мотел "Лазарев конак”; 16.пут за село Стубицу; 17.пут за Иванковац и Паљане; 18.пут за Бигреницу; 19.пут за Ћуприју; 2О.пут за манастир Раваницу и Сењски Рудник; 21.гробље; 22.граница села; 23. Драгијешки поток. 19

зара је Раваничка улица /раније стари пут или стара мала*/. Дужина насеља је око 2.000 м, а ширина 300 до 500 м. * Називи ,стара” и ,нова”мала упућују на претпоставку да је првобитно насеље било на левој обали реке Раванице, дакле стара мала означава и старији део насеља. Од самог уласка у село, па до раскрснице, куће су нешто ређе и новијег су датума, прелази се преко мостића на тзв. Јавничком потоку. На раскрсници, од које пут који се одваја десно води до Раваничке улице /у коју се скреће лево/, док се право иде за село Стубицу, а од тог пута полулево се одваја стари пут којим се некада ишло преко Странца за С. Рудник. Код прве раскрснице је 1991. године подигнута приватна бензинска пумпа у Сењу. Идући од ове мало напред /десно/наилази се на празан простор на коме се до 1966. године налазила железничка станица и утоварна станица за угаљ из приватног рудника у Бигреници /власник Митровић/, који је довожен жичаном железницом, тзв, жичаром. Идући даље напред око 600 м наилази се на рачвање пута. Полудесни крак води у центар села, а право за ман. Раваницу и Сењски Рудник. У центру села, десно, је зграда бивше земљорадничке задруге /сада клуб пензионера/, док се лево налази Самопослуга /у згради бивших кафеџија — Љубе и Милана Тодоровића/, затим се наилази на стари мост од црвеног пешчара, који је подигнут пре 130 година. Овај мост је био место где су се састајали стари и млади, да би разговарали о свакодневним догађајима, договарали се за сутрашњи рад, водили „политику”, шалили се и слично. Идући десно од моста наилази се на пространо двориште на коме су до другог светског рата били: општинска зграда, апсана, општински кош, велики стари дуд са каменим столом и гвозденим крстом, где се завршавала молитва и правио запис по повратку литије из поља. У том дворишту одигравале су се у прошлости све важније јавне манифестације: зборови, суђења, литије, игранке недељом и празником, мобилизација и сл. Недељом и празничним данима ту се окупљало старо и младо. Млади су, уз свирку свирале, кларинета, виолине или најчешће хармонике, играли разна кола /моравац, кокоњеште, ушест, жикино коло, тандрчак и др./, док су стари /посебно жене/ около стајали, међусобно разговарали и пажљиво пратили држање — понашање младих, момака и девојака. Том приликом бирани су будући зетови или снаје. Било је на тим игранкама пуно лепоте, упознавања, дружења али не ретко и сукоба /због девојке, кидања кола и сл./, који су се завршавали песничењем, штаповима, каменицама, ножевима, па и пуцњем из револвера. Слично се догађало и у време агитације и избора за народне посланике. Сада се на овом простору налази Дом културе подигнут 1970. године. На углу преко пута садашњег дома, раније општине, налазила се кућа и кафана „Рудник” /Чупина кафана/ браће Јовановић, која је срушена после другог светског рата и на том месту је подигнута нова породична зграда са продавницом у приземљу. Идући према реци, лево, испред самот мостића некада се налазила кафана Владе Ђуr20

ђевића-Врачара, а сада је у тој згради продавница мешовите робе. Са леве стране од кафане била је коларска радионица Милутина Митровића. Идући даље од центра села према ман. Раваници, на око 100 м удаљености, са леве стране, налазила се зграда у којој је била Жандармеријска станица све до другог светског рата, а затим Станица народне милиције. Око 250 м даље, такође са леве стране, налазила се зграда старе основне школе /подигнуте 1848, а срушене 1991. год./. Сада је у истом дворишту нова осмогодишња школа. Још 50 м напред и наилази се на мост преко реке Раванице изграђен 1935. године, чији је пројектант био Сењанин Добривоје Пандуровић. Десно, низводно, налазила се Симина воденица, а лево на око 600 м узводно воденица Митровића, која и данас помало ради. Манастирска кафана „Цар Лазар”, са десне стране пута, подигнута је још 1865. године. После другог светског рата преуређена је за станове неколико учитеља. Иза кафане, односно учитељских станова, изграђено је игралиште тима ФК ,Полет”, а у наставку игралишта /лево/ некада се налазио манастирски шљивар и школска башта. После другог светског рата манастиру је ова земља одузета, испарцелисана на плацеве за изградњу кућа, који су додељени неким учесницима НОР-а или другим грађанима који нису имали плацеве за градњу кућа, међу којима и досељеницима са Власине и из Црне Траве. Сада је то већ изграђено ново насеље, које се завршава надомак извора „Врело”, односно почетка Раваничке клисуре. Краћим путем лево од „Врела” стиже се до врло лепог мотела „Лазарев конак” и излази на пут који даље води за ман. Раваницу и С. Рудник, односно назад за Сење и Ћуприју. Ту се и завршава насеље. Интересантно је напоменути да је почетак Раваничке клисуре сада веома проширен у односу на првобитно стање. Наиме, у доба изградње Раванице он је био толико узан да се није могло проћи колима, већ се материјал за изградњу манастира довозио преко брда. Први колски пут /поред саме реке/ просечен је 1846. године, а железничка пруга /на нешто вишем нивоу/ 1892. године. Отварањем каменолома за потребе Фабрике шећера у Ћуприји, а доцније и изградњу аутопута, прилаз је веома проширен тако да је почетни део клисуре притом изгубио првобитну лепоту, о којој /у трци за динаром/ нико није водио рачуна. Додуше, старешинство манастира је протествовало више пута, али тадашња /атеистичка/ власт није то уважавала. Манастир Раваница се налази на 600 м од извора „Врело”, на једном лепом заравањку, окружен високим брдима, која су обрасла разноврсним листопадним дрвећем /шумом/ са доста јоргована. Лево од манастира је тзв. Костин сад, преко кога се, идући од Главице, некада стизало у Манастир, јер другог пута није било. На 300 м идући даље према С. Руднику, пре другог светског рата налазио се каменолом Фабрике шећера у Ћуприји, на коме је пословођа био Балда Ђурашић, по њему прозван „Балдин камен”. На левој страни реке Раванице налази се друга половина насеља, тзв. стара мала, сада Раваничка улица. У том делу насеља нема, нити је раније било значајнијих друштвених објеката, али има доста веома старих кућа. 21

ЛОКАЛИТЕТИ У СЕОСКОМ АТАРУ СА ТОПОНИМИМА О локалитетима се најчешће пише по азбучном реду. Ми их овде, у циљу лакше оријентације, наводимо оним редом којим су на терену. Полазна позиција је граница атара са Ћупријом, тј. Иванковачка река, а граница између две групе локалитета асфалтни пут Ћуприја—Сење—Сењски Рудник. Локалитети са десне стране пута Ћуприја—Ссње—С. Рудник Саставци — потес* у троуглу који почиње на саставу реке Раванице и Иванковачке реке /отуда и име Саставци/. Земљиште врло плодно и погодно за гајење различитих култура. Надморска висина 144-155 м. * Закон о потесима објављен је 1866. године. Међа - површина између потеса Саставци и Буљански брод. Земљиште као и у потесу Саставци. Буљански брод — површина на месту где се некад прелазило преко реке Раванице /прелаз преко реке називао се бродом/,а где је у XV веку била мерза Буљане, која се помиње у повељи кнеза Лазара ман. Раваници. Ово је насеље /од неколико кућа/ нестало још за време Турака. Нема никакве везе са селом Буљани у СО Параћин. Претпоставља се да данашњи Буљанчевићи потичу из мерзе Буљане. Земљиште врло плодно /2. и 3. класе/. Јасење — површина у троуглу који почиње на саставу реке Раванице и Бестребачког потока. Некада је на том терену била густа шума јасена, па отуда и назив Јасење. Вучји логор — одмах до потеса Јасење, а испред потеса Списка бара и Брегова, са падином према реци Раваници и Обрадовом потоку. Име је добио по вуковима који су се често виђали на овом простору који је у то доба био обрастао густом шумом. По другој верзији име је добио по неком четовођи Вуку, који је са својим војницима ту логоровао. Списка бара — долина око реке Раванице, веома плодна, дуго са високом подземном водом и са забареним деловима, шtо је отклоњено регулисањем реке 1991. године. Име је добила по томе што је за време Турака била у својини неког спахије, па отуда Спахијска. Међутим у локалном изговору прво је називана Спаиска, а затим Списка. Надморска висина овог потеса је 144 до 155 м. Брегови — неравна падина према реци Раваници, која се граничи са потесима Списка бара и Кључ /Дренак/. Надморска висина је до 250 м. По висинској разлици нижи део се зове Доњи брегови, а виши Горњи брегови. Земљишtе је типа смонице, а плодније је на делу Доњи брегови. На дубини од 2 до 3 м може се наићи на жути песак. За време дугих кишних периода неки делови земљишта почињу да кли22

зе, што доводи до набирања и стварања неравнина /Кованичко, односно раније М. Антића и Р. Аћимовића имање/. У подножју има неколико извора /према Спиској бари/ — Ерићки кладенац, кладенац код баре. На овом потесу се могу гајити ратарске културе, воћке и винова лоза. Има и мало шума и ливадских површина. Кључ /Дренак/ - веома плодно земљиште /алувијум/ погодно за гајење свих култура /осим пшенице, јер полеже/ у условима наводњавања, односно уз могућност наводњавања водом из реке Раванице. Простире се од Списке баре до потеса Појле, а са стране се граничи с леве стране путем, а с десне потесом Брегови. Име највероватније потиче од велике плодности, коју симболизује име "Кључ”, а Дренак отуда што има доста стабала дрена /пасјег и питомог/, раније сигурно много више него данас. Надморска висина 155 до 171 м. Појле — место где споредан пут, којим се иде за Брегове, пресеца реку Раваницу. Река овде има прилично проширење, па је због тога ово место било најпогодније за појење стоке, отуда и име. Најправилније име би било Појило, али у свакодневном изговору одомаћио се назив Појле, а често се изговара и Поиле. Тамо где река има сужење увек се налази и брв за прелаз пешака преко ње. За време поправке — насипања пута /пре другог светског рата/, одавде је кулучењем извожен потребан материјал /шодер, шљунак/. Подујевац /Падујевац/ — наставља се на потес Горњи брегови. Са југа се граничи Бестребачким потоком, југоистока Рсавачким потоком, а са севера потесом Цакленац. Земљиште сличног састава и особина као и у потесу Брегови. Надморска висина око 250 м. Смрдан — заузима простор око реке Раванице од Појла до Стубичког потока и између пута Ћуприја—Сење и потеса Цакленац. Земљиште веома плодно, посебно погодно за гајење поврћа, јер постоји могућност наводњавања /заливања/. На овом потесу се налазе баште највећег броја Сењана тзв. „Баче”. Име потиче од смрада који се ширио за време потапања конопље, да би се влакно одвојило од стабљике. Цакленац - потес ограничен Смрданом, Подујевцем, стубичким путем и потесом Дубрава. Земљиште је плодно и са више малих извора воде. Име вероватно долази од тога што је сунцем лепо осветљен, тако да се „цакли”. Дубрава — претежно шумом /храст и друге врсте/ обрасла површина, на простору десно од пута за село Стубицу. Надморска висина 300 до 310 м. Име вероватно потиче од обраслости храстовим стаблима /дубовима/ и лепог изгледа. Јазвињар — налази се одмах до потеса Дубрава, а граничи се и са Расавачким потоком и атараом села Стубица. Обрастао је мање развијеним шумским састојинама и изгледа као луг са мало пропланака. Име је добио по томе што се у шипражју налазило више јазбина, одакле су јазавци излазили и у току ноћи наносили штете гајеним усевима. Разлевци — потес ограничен Смрданом, путем и Великом шумом, а налази се на почетку села, око бивше железничке станице, где је сада бензинска пумпа. Земљиште плодно и погодно за гајење поврћа и воћака. На једном делу овог потеса изграђен је известан број кућа. 23

Велика шума — налази се између села, старог пута за Сењски Рудник и ловничког потока. Терен је нагнут према селу, раније са много, а данас са мало шуме и више . шљивара, винограда и њива. Некада је на овом простору заиста била велика шума са дебелим брестовима /која врста последњих година изумире/ и другим врстама дрвећа. Прича се да је у њој било и медведа. Налази се на надморској висини од око 320 м. Јелен — налази се одмах иза Велике шуме. Простор који је у прошлости такође био обрастао шумом са пропланцима, на којима су често виђани и јелени, отуда и назив. Надморска висина 231 м. Драгијеш — зараван између стубичког потока, потеса Јелен и Црепово брдо, са појединачним стаблима дрвећа, али са доста обрадивог земљишта погодног за гајење ратарских култура. Има и делова под шумом. Црепово брдо — налази се на старом путу за Сењски Рудник, ограничено Јеленом, Драгијешом и Добром водом. Име је добило по великашу Црепу Вукославићу, сину жупана Вукослава, који је на овом простору имао свој виноград још у XIV веку. Један део свог поседа наслеђеног од оца Цреп је уступио и продао кнезу Лазару, а овај исти даровао манастиру Раваници. Надморска висина 367 м. Влашко село - налази се између потеса Црепово брдо и Дуговице. Име је добило по неколико влашких кућа, које су се ту налазиле некада, пре пресељења у садашње село Батинац. Сада нема кућа. Дуговица — граничи се са Влашким селом, стубичким атаром, Ломницом и Липовицом, односно Ивањевим брдом. Покривена је различити шумским састојинама, уз нешто површина ливада и пашњака. Црквине /црквишта/ - постоје на више места у сењском атару остаци — рушевине неких грађевина из прошлости, које нису истражене. Оне се налазе у потесу Разлевци /на имању Богдановића/, преко пута „Галичине” кафане, у близини жел. станице /сада бенз. пумпе/, затим у Селишту, Мирилову, Малом крушару, Бостави. Писаних података о томе шта се на овим местима налазило нема. Прича се да су ту некада биле цркве или капеле, чак да их је било 7, па и више. Међутим, постоји доста основана претпоставка да то нису остаци цркава, већ стражара /караула/, које су представљале предстражу и прву одбрану од напада непријатеља на насеље и ман. Раваницу. На то упућује и њихов распоред. Приликом откопавања ових наилазило се и на више људских костура. Саставци - простор где се сливају - састављају воде из потока са Ловнице, Цреповог брда и Добре воде, а затим уливају у реку Раваницу. Забео - страна источно од села, засађена различитим воћкама /претежно шљивама/. На врху Забела налази се тзв. „Браниче”, раније обрасла површина храстовом шумом — браник. На појединим деловима сада расте багремова шума. Име потиче од речи „забјел” — ограђена шума, забрањен приступ за стоку /Јиричек, Истор. Срба, 1923/. Клокарија — брдо одмах у наставку Забела, на чијем врху поред шумског дрвећа има и равне површине која се користи као пашњак. 24

Ловница - брдо са доста превоја, са шумом и пропланцима, као и површинама под виноградима. Због изломљеног терена тај се део назива и Ломница. Име Ловница долази отуда што је за време кнеза Лазара и војводе Црепа ово било подручје за лов дивљачи. Надморска висина 467 м. Средњар - површина између Ловнице, Добре воде и Липовице. Терен је каменит и обрастао ситногорицом, претежно грабом. Угари - предео са обрадивом површином између Дуговице и Средњара. Латовица - предео обрастао шумом, брдо јужно од манастира Раванице. Средњи грабар - површина под слабом грабовом шумом, одмах иза Латовице. Надморска висина 519 м. Венац - налази се одмах иза Средњег грабара, на надморској висини од 578 м. Липовица - налази се иза Средњег грабара, а лево од старог пута Сење - Сењски Рудник. Име је добила по претежној заступљености липе у шумској састојини. Према реци Раваници има доста јоргована према коме се зове и Љиљар /јоргован - љиљак/. Надморска висина 437 м. Лаз - предео на старом путу за С. Рудник, обрастао слабом шумом. Надморска висина 621 м. Вавило - налази се у Раваничкој клисури, између Сења и С. Рудника на 18-ом км од Ћуприје. Док пруга није била уклоњена ту се налазила железничка постаја /за укрштање возова/. Иначе, то је мала проширена долина, са извором хладне воде, погодна за породичне излете - пикнике, за игру деце и рекреацију. Име носи по преподобном Вавилу Синаиту, испоснику који се подвизивао у клисури Раванице, 2-3 км од манастира у време његовог грађења. Косина десно од Вавила зове се Странац, а лево Церјак. Надморска висина око 546 м. У овом пределу је присутна и руда бакра, али у % руде недовољном за експлоатацију. Горуновац - налази се десно од пута за С. Рудник и источно од пута за излетиште Сисевац. Шумовит предео /претежно расту храст и буква/, проткан пропланцима ливада и пашњака. Некада су у Горуновцу била бројна стада оваца и говеда. Данас тога нема. Име потиче од најзаступљепије врсте храста, коју су мештани звали горун. Надморска висина 683 м. Постоји Горуновац и са леве стране пута. Надморска висина 484 м. Липов део - налази се источно од Горуновца, на надморској висини од 624 м. Име потиче од најзаступљеније шумске врсте - липе. Локалитети са леве стране пута Ћуприја—Сење—С. Рудник Иванковачка река - веома плодна долина у троуглу између пута, Иванковачке реке /Миросаве/ и потеса Краљево поље. Надморска висина 144 м. У кишовитим годинама на појединим деловима стварају се баре, јер је подземна вода доста висока. Краљево /поље/ - пространа равница, без много дрвећа, на надморској висини од 150 до 175 м. Граничи се Иванковачком реком, потесом Садови и путем. 25

26

75 42 44 46 48 27

Користи се углавном за гајење ратарских култура. У кишним и нормалним годинама приноси су одлични, док су у сушним годинама веома ниски, јер нема услова за наводњавање. У прошлости није обрађивано и на њему су логоровале војске више краљева, отуда и име. Интересантно је навести да је у 1689. години, у августу, гроф Баденски, у борби против Турака, имао свој логор на Краљевом пољу код Ћуприје. Краљево брдо — поље са благим успоном према Бостави. Надморска висина од 175 до 203 м. Садови — заузимају простор између потеса Бостава, Краљева поља и Крушара. На овом делу, претпоставља се, рано су почеле да се саде воћке, па отуда и име. Надморска висина око 203 м. Бостава — предео на тромеђи Сење—Паљане—Бигреница, са ливадама и пашњацима, под утрином и новим шумским засадима. На овим просторима у прошлости је напасана стока, посебно говеда /латински бос, бовис/, па је вероватно отуда и име, што на српском значи говедарник. У периоду између два светска рата на простору Краљевог брда и Боставе често су одржаване војне вежбе кадета Артиљериске подофицирске школе у Ћуприји. Лево од Боставе су Јаруљ и извор „Немања” /у атару села Иванковац/. Крушар - равница између Краљева поља, Садова, пута и Јавничког потока, на надморској висини од 194 м. По условима за пољопривредну производњу сличан је Краљеву пољу. На овом терену, док је било шума, највише је била заступљена крушка /круша/, па отуда и име. Јавнички поток /Јавник/ — налази се лево од мостића на који се прво наиђе по уласку у село из правца Ћуприје. На овом делу су за време Турака постављане страже /јавке/, које су имале за задатак да осматрају прилазе из правца Ћуприје и да на време јаве уколико примете наилазак непријатеља, како би се народ на време повукао у брда и шуме. Стране потока су обрасле разноврсним дрвећем и шибљем. Гркинац — брдовит предео између Јавника и Бежњака, са извесним бројем кућа и доста воћњака /шљивара/ и винограда. На овом потесу се налази и гробље /ново/, које потиче из прве половине XIX века. Дрљача /Дељача/ — висораван са њивама, воћњацима и виноградима, као и нешто необрадиве површине /утрине/. Граничи се са Јавником и Гркинцем. Надморска висина 249 м. Парлози — необрађена површина /утрина/ између потеса Дељача, Бежњак и Селиште. Надморска висина 249 до 324 м. Старо гробље — налази се на узвишици одмах до села /у близини кућице за трансформатор/. Није довољно истражено, а натписи на надгробним споменицама су изгубљени, не могу се прочитати. Тешко је рећи из ког времена потиче и када је у њему била последња сахрана. Између два светска рата било је 30 до 40 надгробних споменика, међу којима је запажено и неколико нехришћанских /највероватније да је ту сахрањен и понеки Турчин/. Данас се може наћи тек 10—15 оборених споменика, јер су друге најближи становници уградили у своје грађевине. 28

Ново гробље - налази се недалеко од старог. На овом гробљу има споменика из прве половине XIX века /на једном је споменику могла да се прочита 1840. година/, али и то није сигурно, пошто је много старих споменика на којима не може да се прочита година из које потичу. Надгробни споменици су од различитог материјала /камена, бетона, мермера, један метални*, црвеног пешчара/, и врло различитих облика /видети цртеже/. Гробље није ограђено, нити довољно уређено. Неки делови су зарасли у траву и шипражје, а ту и тамо се може видети више стабала џанарике, ораха и сл. У новије време све је више споменика са сликама покојника и малих капелица-кућица. Надморска висина 250 м. * Овај метални крст се налази у центру гробља и није, по свој прилици, надгробни споменик, већ је постављен при оснивању новог гробља као белег око кога се у будуће може сахрањивати. Селиште - потес са нешто шуме, воћњака и винограда. Налази се између потеса Дељаче, Боставе, потока Бежњак и Дедине стене /Грабар/, а допире до Церове. О настанку имена постоје две верзије. По првој, на овом простору се налазило прво насеље, одакле се сишло у данашње село, а по другој, место где су Сењани, потоком Бежњак, бежали у случају опасности, односно да су се ту селили /отуда Селиште/ и враћали назад, када опасност прође. Постоји и друго Селиште, које се налазило са леве стране реке Раванице, на раскршћу пута за с. Стубицу, Велику шуму и почетак старе мале. У вези са овим и претпоставка да се имена Горње и Доње Сење односи на ова два некадашња селишта. Бежњак — поток којим, односно чијим се коритом бежало испред непријатеља према Селишту. Обале потока су обрасле различитим дрвећем, од којих су највише заступљени багрем, зова и кисело дрво. Поток пролази испод старог моста од црвеног пешчара, који се налази насред села, и улива се у реку Раваницу недалеко од садашњег Дома културе. Вртаче — шумовити предео између Боставе, Церове и Селишта, обрастао пртежно храстовом шумом мањег узраста и са пуно удубљења у облику вртача одакле и име. Надморска висина 436 м. Церова или Равно Бучје — предео са претежно церовом шумом /отуда и име/, одмах до потеса Вртаче. Иза потеса Церова, налази се нешто мања површина проткана ливадама и пашњацима са ређом шумом, која носи назив Пиривој. Надморска висина 444 м. У повељи м. Раваници помиње се као село. Већ 1467. не постоји; 1684. има 8 кућа; 1741. пусто. Зубрава — налази се између потеса Церова и Ртови, а име потиче од имена Зубр, врсти изумрлог говечета. Већи део овог потеса је на територији - атару села Бигреница. Ртови — овај потес се налази десно од потеса Церова, а обрастао је средње развијеном храстовом састојином. Није нам познато како је дошло до овог имена. Можда отуда што поједини делови терена улазе у суседне делове у виду ртова, а можда је првобитно име било и Хртови, пси које су великаши на овом простору користили за лов. 29

30

Изглед надгробних споменика на сењском гробљу у различитим временским периодима: првих 5 пре 1840. године, наредна 4 реда до првог светског рата, а остали после првог светског рата /цртеж: М. Лукић/ 31

У саставу Ртова, односно у Калуђерку је и место звано Чубура, које се одликује изворима питке воде. Надморска висина је 461 м. Биковац — предео на граничном подручју Сења према Бигреници и бигреничкој реци Зубрави. Већим делом је под шумом и ливадама, односно пашњацима, на којима су својевремено пасла стада говеда, посебно бикова, па отуда и име Биковац. Врело - јак извор воде /30 литара у секунди/, налази се на изласку из села, односно на почетку Раваничке клисуре, лево испод пута из села за ман. Раваницу. За време Римљана извор је био каптиран за снабдевање водом насеља и тврђаве Хореум Марги /како се тада звала Ћуприја/. Остаци акумулације били су видљиви до педесетих година овог века, када је извршена реконструкција - подигнут нов бетонски зид, изграђене степенице за силазак и остављена 4 отвора за отицање воде у реку Раваницу. Тако су се изгубили трагови римске опеке, док се цеви /пречника око 25 цм/ и данас могу наћи у пољу или око неких домаћинстава у селу. Према казивању старог Алексе Попадића, а на основу онога што је слушао од својих предака, код његове колибе у „Доњем краљеву” налазила се нека радионица за израду предмета од печене глине, за време Римљана. Извесни остаци и данас на том простору постоје, али истраживања нису завршена. Сада се ради на каптирању „Врела” за снабдевање Сења пијаћом водом. Урвине - потес са нагибом, засађеним шљивицима и са нешто шуме. Земља се често сурвава са страна, отуда и име. Костин сад - таласасти терен лево од ман. Раванице, преко кога се /идући од Главице/ некада долазило у м. Раваницу, јер другог пута није било. Име носи по учитељу Костадину Миловановићу, који је на овом делу 1850.године засадио узорни— угледни воћњак - сад. Главица - огољено брдо лево од извора Врело, у подножју обрасло шумом и са нешто засађених воћњака и винограда. У подножју је и део који се назива Сврачар. Надморска висина 347 м. Зајчи врх - највиши врх Главице, огољени предео, са мало ситног, ниског дрвећа /претежно граб/. Надморска висина 406 м. Ћелиште - граничи се са Малим горуновцем, Ртовима и Церовом. Предео са обрадивим површинама, буковом и храстовом шумом. Мали горуновац - предео између Ћелишта и Граовишта /Гравишта/ обрастао храстовом шумом. Надморска висина 484 м. Граовиште — налази се источно од потеса Горуновац, такође на надморској висини од око 484 м. Источно од Граовишта је Широко поље. Мирилово - планински део обрастао ретком шумом и са местимичним ливадама и пашњацима, источно од Граовишта. У XV веку на овом делу, у горњем току Гарског потока, постојао је манастир Мирилово. Грабар - каменити предео обрастао ситнијом и средње крупном грабовом шумом. Јужно се граничи потесима Граовишта и Мирилово, а северно атаром села Бигренице. Надморска висина 493 м. 32

Подрумиште - шумовит предео од Балдиног камена према Граовишту. На овом делу су Сењани копали земунице и склањали себе и храну од непријатеља. Гарје — шумовит предео са местимичним оазама ливада и пашњака. Име потиче од згаришта после пожара — гар, гарје. Надморска висина 639 м. Лацин врх — највиши врх на потесу Гарје. Оштра главица — налази се у продужетку потеса Гарје. Надморска висина 610 м. Црвена јабука - шумовити предео /претежно заступљена церова шума/, са доста ливаде, лево од пута и потеса Вавило. Име потиче отуда што је највиши врх заокругљен као јабука и због црвеног земљишта /црвеница/, али и црвенила лишћа с јесени. Надморска висина 610 м. Сада припада атару СО Деспотовац. Раваничка клисура и пећине Раваничка клисура. Једна је од најдужих и најлепших у овом крају. Дугачка је око 6 км, а на појединим деловима дубока и преко 200 м. Проходна је целом дужином за сва моторна возила, пошто је трасом некадашње железничке пруге узаног колосека изграђен асфалтни пут. Обрасла је жбунастим дрвећем и испресецана сипарима. Десна страна /идући од Сења/ знатно је приступачнија од леве и обрасла је деградираном шумом са доста јоргована, што у доба његовог цветања представља украс клисуре, која је целог дана осунчана. На овој страни клисуре налазе се и важније пећине. У клисури се налази и неколико крашких врела - извора воде. Прво врело се налази на почетку клисуре и носи име „Врело” /о коме је напред већ нешто написано/, друго врело, односно извор налази се источно од манастира Раванице /испред улаза у Раваничку пећину/ и познато је под имепом „Бубутало”, које некада има довољно воде, али повремено и пресуши. Трећи извор је при самом кориту реке Раванице, на месту некадашњег каменолома Шумске секције, низводно од четвртог и има нешто више воде, док се четврто врело — извор налази у клисури код бивше железничке постаје Вавило, на месту где се доста широком речном долином у црвеном пешчару завршава клисура. Ово, врело је на десној страни, око 2 метра изнад нивоа реке. У клисури на око 200 м од манастира, са леве стране пута, налази се камени масив зв. Галичина стена, а у његовом подножју напуштени каменолом „Балдин камен”. На 1 км узводно од манастира, у кориту реке налази се удубљење звано „Мечје корито”, где су по причању старих, долазиле мечке да се купају у постојећем виру, а на 3 км даље два истоветна камена моста у непосредној близини један од другог, које је народ због истог изгледа назвао „Две сестре”. Раваничка пећина. Налази се на десној страни клисуре /идући од Сења/, на око 100 м источно од манастира, а у масиву брда Врсољ. Највећа је и најинтересантнија од свих пећина у клисури и унета је у све топографске и туристичке карте. Дугачка је 33

1049 м, а улазни отвор је висине 4,5 м и ширине 7,2 м, одакле се шири у дворану неправилног облика, ширине око 20 м, а затим се постепено сужава. Почев од 25. метра главни канал је усечен и има профил равнокраког троугла. На 233-ем метру канал се проширује у дугуљасту дворану из које се с леве стране одваја споредни канал, који се после 140 м завршава малим сифонским језером. Од 309-ог метра главни канал се пружа према југу, доста меандрира и подсећа на речни ток. Ширине је просечно 3 м, а дно је покривено шљунком црвеног пешчара. На 655-ом метру канал скреће ка истоку и тим правцем иде до 800 метара, где се завршава сифонским језером површине 8 х 4 м. Даље кретање није могућно, јер таваница урања у воду језера, чија је температура око 11°. Дужина оба канала износи укупно 940 м, а 109 м отпада на бочне каналиће. Пећина је проточна, тако да водени млаз за време већих киша избија кроз улаз великом снагом. Аловска пећина. Налази се високо у стенама леве обале, око 50 м изнад пута Сење - С. Рудник. Тешко је приступачна с пута, а лакше од Равног грабара, и то само пешице. Сува је, без воде, нормалне влажности и добре циркулације ваздуха. Улаз је полукружан, висине до 1,5 м, а ширине 4 м. На 30-ом метру од улаза шири се у пространу дворану неправилног облика, ширине 25 и висине 6 м, која се даље продужава у нижи ходник ширине 3 до 4 м, са доста сталактита и сталагмита. При крају је висине само 70 цм. Целокупна дужина је око 80 м. Од манастира је удаљена, идући постојећим асфалтним путем, око 2,4 км. Зајча пећина. Налази се низводно на 1 км од Аловске пећине, на око 40 м изнад нивоа асфалтног пута, где се слива вода са Равног Грабара у реку Раваницу. Ова пећина је мала и неинтересантна за туристе и даље проучавање, али је код Сењана доста позната. Милкина пећина. Налази се недалеко од Зајче пећине, али се са пута не види и сасвим је скривена деградираном шумом, тако да се може запазити тек када се дође на 5 до 6 м од улаза. Сењанима је позната и они су је раније често користили за привремено склањање стоке, коју су чували, што данас није случај. Пећина је сува и са добром вентилацијом ваздуха. Улаз је висине 1,5, а ширине 4 м и благо се спушта према проширењу на 12-ом метру од улаза и продужава се до 30-ог метра, а затим је преграђена сталактитима и сталагмитима. Даље се може само пузећи кроз отвор 40 х 40 цм и после 3 м се улази у пространу дворану елиптичног облика, димензије 30 х 20 м, код висине од 7 до 8 м. Одавде се пружа други ходник, који је за 4 м испод нивоа улазног ходника и сав у пећинским саливима, сталагмитима, сталактитима, као и печуркастим наносима. После 20 метара у горњем делу левог зида наилази се на узани отвор за другу дворану, ширине око 10 м, која је сва покривена кристалима. Пећина има и даљи наставак око 30 м, али врло неприступачан и узан. Завршава се блатним чепом од црвенице. Име је добила по девојци Милки, која је према једној легенди, овде страдала, зато што се једном обећала, а другом дала. Река Раваница. Извире код Сењског Рудника, протиче кроз Раваничку клисуру, затим кроз село Сење и сењско поље, пролази кроз један део града Ћуприје и улива се у Велику Мораву, на 300 м узводно од друмског моста на В. Морави. Водоток 34

реке Раванице од извора до ушћа дуг је преко 22 км. Река тече у правцу исток-запад, са доста завоја и кривина, због чега се за време обилнијих киша излива и у сењском атару причињава знатне штете. Иначе, река представља праву благодет за село, јер им служи за заливање башта, кукуруза, репе, детелине, за друге потребе, појење стоке, груба прања и сл. У ранијем периоду, док је гајена конопља, на њој су била мочила за мочење ове у циљу добијања влакна. У реци је ловљена и разноврсна риба и ракови. Ловило се руком /испод камена и у чкаљама/, одвртањем воде, а затим избацивањем воде из вира карлицом, затим ноћним набадањем на виљушку /коришћењем карбидске - рударске лампе/, па помоћу корпи-батара и пецаљкама /на удицу/. Обале реке су најчешће обрасле врбама, тополама, псећим дреном, зовом, багремовим дрвећем, покојим дубом и орахом, разним шибљем, дивљом виновом лозом, павитом и сл., што предео којим протиче чини врло привлачним. У вировима и на зајаженим местима много њих је у детињству научило да плива. Све у свему река Раваница доприноси, како богатијем и разноврснијем животу Сењана тако и лепоти читавог овог краја. У старијој литератури навођена је и под именом Равана. ВАЖНИЈИ СТАТИСТИЧКИ ПОДАЦИ У циљу што потпунијег информисања читалаца, пре преласка на излагање материје о историјату села од постанка до данашњих дана, овде дајемо основне статистичке податке о селу Сењу, Ћуприји и осталим селима са подручја СО Ћуприје. Истом циљу треба да послужи и приложен цртеж целог ћупријског атара, односно атара општине са припадајућим селима. Подаци за 1981. годину Становника: Укупно 1794 /мушких 903, женских 891/. Деца, ђаци и студенти 251, непољопривредници 427. Газдинстава: Укупно 499, од тога пољопривредних 434. Станова 549. Механизација: Двоосовинских трактора 15, једноосовинских 17. Стока: говеда 378 грла, овце 667, свиње 1454, живина 8332, кошница пчела 139. Домаћинства према броју чланова породице: са 2 члана 91 домаћинство, са 3 члана 84, са 4 члана 125, са 5 чланова 59, са 6 чланова 50, са 7 чланова 15, са 7 и више чланова 7. Непородичних—самачких домаћинстава 65, непородичних а више чланова 3. Укупно 550. Домаћинства у погледу деце: са децом 310, без деце 206, само мајка са децом 21 породица, само отац са децом 21 породица. 35

Преглед површина сењског атара у 1984. години Култура - на чин коришћења Сектор својине Површина м2 Број парц. Примедба ха ари Њиве приватни 1209 44 59 4.031 Укупно је у 1984. друштвени 18 60 85 192 години било поседовних листова: Вртови-баште Свега приватни 1228 10 13 69 44 12 4.223 213 приватних 2071 друштвених 13 Свега 2084 Свега 10 69 12 213 Домаћинстава 682 Воћњаци приватни 93 60 30 936 друштвени 1 44 98 Свега 95 05 19 936 У погледу класа Виногради приватни 69 00 07 673 земљишта, стање друштвени 1 47 23 је следеће: Свега 70 47 30 673 Њиве: Ливаде приватни друштвени 248 21 73 13 65 47 2027 34 I класа 87 ха, II класа 261 ха, III класа 327 ха, Свега 269 87 12 2106 IV класа 302 ха, V класа 178 ха, Пашњаци приватни 71 90 98 237 VI класа74ха. друштвени 58 56 84 Башге: Свега 130 47 82 237 III класа 11 ха Шуме приватни 517 18 36 1034 Воћњаци: друштвени 716 79 75 291 III класа 23 ха IV класа 65 ха Свега 1233 98 11 1325 Виногради: Трстици приватни 1 66 48 14 III класа 16 ха и мочваре друштвени — — — — IV класа 54 ха Свега 1 66 48 14 Ливаде и пашњаци: IV до VII класа Куће и дво- приватни 21 42 04 714 400 хекгара ришта друштвени 6 11 21 42 Шуме: Свега 29 53 25 756 III до VIII класе 1234 ха Путеви приватни 1 13 17 5 друштвени 75 68 59 82 Свега 76 81 76 87 Реке и потоци приватни 6 11 22 47 друштвени 15 80 56 17 Свега 21 91 78 64 Друге неплод- приватни — 66 52 6 не површине друштвени 27 80 87 41 Свега 28 47 39 47 Укупно неплодно 156 74 18 954 Укупно плодно 3040 34 58 9727 Укупно површина 3197 08 76 10681 36

Према месту рада: од укупно способних за рад /427/ раде ван домаћинства —места становања 356. Ученици основне школе 134, средњих школа 82, факултета — студенти 35. Групе према старости: деца до 7 година 137, од 7 до 14 година 132, од 15 до 27 година 347. Радно способни мушкарци од 15 до 64 год. 608, а жене од 15 до 59 година 560. Укупно активно становништво 898, од којих обављају основно занимање 850, а не обавља 48. Укупно женско активно становништво 407, од ког броја обавља осн. занимање 391, а не обавља 16. Лица с личним примањима свега 218, од тога жене 71. Издржавана лица: укупно 618, од тога 385 жене. Од укупног броја чланова у земљи је 602, а у иностранству 16. Број домова, станова, становника и површина атара Ћуприје и села са подручја СО Ћуприја у 1991. години Месго - КО Домаћинстава Станова Становника Укупна површина Њиве и баште Остале површине Ћуприја 6.800 7.719 21.203 5.166 3.652 1.514 Батинац 222 251 1.262 1.263 843 420 Бигреница 305 354 1.511 4.793 1.557 3.236 Вирине 294 419 1.349 1.589 1.140 441 Влашка Иванковац 159 201 856 712 502 210 и Паљане 238 276 910 1.591 1.056 535 Исаково Јовац и 225 428 1.177 2.386 1.794 592 Дворица 511 672 1.789 2.009 885 1.124 Кованица 80 90 335 1.091 432 559 Крушар 472 491 1555 1.701 1.151 550 Мијатовац 562 619 1.940 1.014 642 372 Остриковац 201 229 697 688 360 328 Сење 469 625 1.695 3.197 1.203 1.994 Супска 444 586 1.805 1.543 1.109 434 Укупно: 10.982 12.960 38.544 28.743 16.326 12.417 Напомена: 1 - површине су изражене у хектарима 2 - под осталим површинама на територији СО Ћуприја налази се: под воћњацима 849 ха, виноградима 539 ха, ливадама 1584 ха, пашњацима 1.121 ха.трстицима и барама 96 ха, шумама 5783 ха и неплодним земљиштем 2.380 ха. 3 — од 1695 становника 283 на раду у иностранству /са породицом 30/ 4 - од 469 домаћинстава 376 је пољопривредних 5 -У селу има: радиоапарата 459, телевизора 427, трактора 115. мотокултиватора 154 комбајна 1, аутомобила 63. 37

Подручје СО Ћуприја - атари 15 села и Ћуприје, са означеним важнијим путевима, пругом и реком Великом Моравом 38

ИСТОРИЈАТ СЕЛА СЕЊА Далека прошлост и старине Повољан географски положај и друге околности — релативно мала удаљеност од Велике Мораве и главног пута, заклоњеност између брда, богатство добрим земљиштем, водом, ливадама, пашњацима и шумама, постојање пећина и могућност брзог склањања испред наиласка непријатеља и сл., учинили су да је подручје на коме се село налази, вероватно било, мање или више настањено од давних времена. Постоје трагови људског живота, нађени у неколико пећина у близини садашњег манастира Раванице, који потичу још из каменог доба. Такође су нађени трагови изумрлих живошња /зуби мамута/, затим комади старог посуђа, алата и оружја. Њихова старост није тачно утврђена, али је битно да се са сигурношћу може рећи да припадају култури давно изумрлих народа који су насељавали данашњи град Ћуприју и околину. О народима који су настањивали ово подручје у то доба нема много веродостојних података. Према доста оскудним археолошким подацима реч је о трачко-илирским племенима, пре свега Дарданцима. Према неким подацима ову област у камено доба настањивали су Трачани, и то њихово племе Мези /у равничарском делу/ и Трибали /у планинском делу/. Они су се претежно бавили сточарством.* * Византинац Laonik Наlkokondilо је писао да су „Срби - Трибали народ најстарији и највећи од /свих/ народа, поуздано знам”. У IV веку пре нове ере на овом простору су живели Келти, који су потисли Трачане у планинске пределе. После Келта дошли су нови освајачи: Римљани. Они су донели своју културу и своје цивилне и организационе облике и управу. У освојеним крајевима дизали су нова насеља, градили путеве и мостове. Околина Ћуприје и Параћина, па до Свилајнца, припадала је Мезији /доцније Горњој Мезији, крају између Мораве и Тимока/. Она се налазила на главном римском путу, који је спајао Балканско полуострво са Панонијом и даље са осталом Европом. Тај пут, "via militaris” ишао је десном страном Велике Мораве. На том путу је 39

била једна друмска станица ”Idimum” /данашња Медвеђа/ и једна варош ”Нoreum Margi” - ,Житница Мораве” /данашња Ћуприја/. У том периоду /око 15 година пре нове ере/, дошло је до романизације затеченог живља /Трачана и Илира/. Ћуприја /Хореум Марги/ је тада била најважније римско насеље, а подигнута је била и тврђава на ушћу реке Раванице у Велику Мораву. Овај град је био главна станица на путу Костолац—Ниш, а уједно и утврђење које је штитило новоподигнути мост на Морави. Град и утврђење трајали су пуних 6 векова. Остатак овог града мајор Грамберг је доцније назвао „Трајан”. О његовим размерама може се судити и по томе што су материјалом од градских рушевина касније подигнути манастири Раваница и Манасија. Иначе, неколико векова то је било највеће градско насеље Горње Мезије /област данашње северне Србије и северне Бугарске/, све док га нису половином V века опљачкали и спалили Хуни. Један век доцније обновио га је Јустинијан I. Претпоставља се да је после нестанка лепог и богатог града на Морави један део његових становника потражио уточиште у планинским пределима источно од Мораве. Можда је тамо где је постојао град Horeum Margi формирано опет неко насеље /не више римско/, али о томе нема података. Познато је једино да су овај крај у VI веку заузели Авари у друштву са делом потчињених Словена, који се у то време спуштаху из старе постојбине ка Дунаву.* Међутим, Византија их је 626. године под Цариградом потукла и одагнала. Долазак Словена у ове крајеве После пораза под Цариградом, Авари се повлаче са територије Византије, док део Словена у Панонији, раније Аварима потчињени, остају слободни. И они су у прво време упадали у Византију ради пљачке, а затим су, за време цара Ираклија /610—641/, када је он ратовао у М. Азији и сву војску повукао са Балканског полуострва, у масама почели прелазити на Полуострво и ту се заувек насељавали. Прво су насељавали плодне речне долине и погодне жупе, продирући све даље и према Јадранском и Егејском мору. Тада је насељена и долина Мораве, крај око Ћуприје. У Поморављу су живели скоро век и по племенским животом, док се у Рашкој у то време /VIII и IX век/ већ била образовала прва српска држава, а даље на истоку Бугарска. Бугари су у првој половини IХ века допрли и у Поморавље и око њега ратовали са Рашком, кoја их је потукла и приморала да се повуку. Међутим, Византија 40 * Ова /германска/ теорија се последњих година оспорава од неких аутора. Олга Луковић у својој књизи „Срби народ најстарији” /издавач ,Досије” Београд 1990. пише ... ,да су Словени у Европи староседеоци, да су најстарији Словени били Срби око Дунава и на Балкану, одакле су се ширили у свим правцима”. Др С. Живановић, према налазима у Челареву, наводи да се њима оповргава теорија о досељавању Словена на Балкан у VII веку и тврди да те сеобе није било, пошто су Словени одувек настањивали ове просторе /Политика, 16.12.1992. године/.

је тада ставила под своју власт и Бугарску и младу српску државу, те су ови крајеви били под Византијом све до 1180. године. О Србима источно од Велике Мораве има мало података до ХП века. Но, пошто је овуда пролазио главни друм према Цариграду /Цариградски друм/, њиме су ишле скоро све крсташке војске и по неки Европљанин. Из неких записа тог доба може се видети да су Horeum Margi најчешће записивали као Horeum Planum /planus на латинском значи раван/, што свакако долази од природе самог земљишта. Вероватно да су га Словени по овоме прозвали Равно, а реку поред града Равана или Раваница. У неким записима 1172. године Равно се записује и као Ravenelle или Rabnele. Неколико година после Немањиних ратних успеха и освајања ових крајева /1189. године/ моравском долином је прошао немачки цар Fridrih Barbarosa, на путу у III крсташки рат. У Равном је дочекан од Немањиних изасланика /браћа његова/, врло пријатељски. У путним белешкама из тог доба путовање се описује као врло тешко због лошег пута и честих напада Срба. Пошто су се у пределима источно од Мораве гложиле три државе /Србија, Бугарска и Византија/ у њима није било скоро никаквог државног уређења. Такође је забележено да је у Поморављу 1216. године, при размени дарова између краља Андрије и Стефана Првовенчаног, Андрија поклонио Стефану Првовенчаном једног тура и једну турицу /једна врста говеда тур-зубра/,која се затим размножила у том крају, те отуда имамо и једну речицу, притоку реке Раванице — Зубраву. И у грбу Ст. Првовенчаног била су два рога од тура. Равно је у том периоду често прелазило из руке у руку и тек када је краљ Милутин проширио и утврдио своју власт далеко на север оно је доживело напредак и процват. Но, с обзиром да се налазило далеко на северу, скоро на граници српске државе /забачено/, често је разарано услед напада непријатеља. Оно је чак било и потпуно изгорело после напада Татара 1241. године. Тако се после Милутина, а пред косовску битку оно више и не спомиње као град, већ само као село заједно са Сењем, Жировницом и другима. Ипак, Равно је, према веродостојним изворима, од Немање па све до цара Душана, било административни и војнички центар области која се звала Горња Ресава, у којој се налазило и село Сење. Материјалних остатака из турског доба у овој области нема. У то доба Равно је било ,,паланка”,станица на Цариградском друму и преноћиште за људе и стоку. У њему се налазила турска посада и турско становништво. За време војних похода Сулејмана Величанственог /1521—1566/, насеље се, са привременим понтонским мостом на Морави, бележи као град Морава и као седиште кадилука. Доцније се зове Морава Паланка, па Морава Хисар /Морава град/, а тек од друге половине ХVII века /1660. године/, пошто је Мехмед-паша Ћуприлић подигао стални дрвени мост /на турском ћуприја/, град добија данашње име. У XVI, ХУП и ХУШ веку Ћуприја је и пристаниште на Великој Морави. Има доказа да се Моравом бродило од почетка XIX века. У једном опису Србије, који је објављен 1882. године, каже се: „Пловице, с којима се обично на Морави служи, јесу као оне на Дрини, корабли који дубље од две и по стопе не тону”. 41

Настанак насеља — села О времену настанка села Сења нема забележених података, али се на основу неких историјских извора и његовог положаја у односу на Моравску долину и средњовековни град Равно /данашњу Ђуприју/, може доћи до приближног времена насељавања. Наиме, претпоставља се да су неки делови словенских племена, која су се кретала Моравском долином — путем на југ, скренула у правцу североистока са својом стоком, где су их дочекали повољни услови за заустављање да ту заснују своја огњишта. То је могло да буде, као што је раније наведено, у току VII или VIII века. Међутим, постоји претпоставка неких писаца, према којој се један део Словена враћао са југа и тражио погодне терене за заустављање, што се дешавало од X до XII века. Према томе, ако се узме у обзир присуство Словена на овим просторима од њиховог досељавања и постојање града Равно, који је од Немање па све до Цара Душана био администра швни и војнички центар области Горња Ресава, у којој се налазило и село Сење, није тешко закључиш да ово насеље потиче још из тог доба. Ипак, прве писане трагове о самом Сењу имамо тек 1376. године, односно оне из Болоњског преписа, из којег се сазнаје да је кнез Лазар посебном повељом — хрисовуљом, својој будућој задужбини манастиру Раваници даровао више насеља, међу којима су као прва записана села Сена Доња и Сена Горња. Други запис о Сењу /Сена Доња и Сена Горња/ налазимо у Браничевском тефтеру из 1467. године /М. Дефт. Н° 5.149/. У попису 1467/68. године, поред два манастира - Раванице и Мирилова, у нахији Раваница забележено је 13 села: Равно, Шумице, Стубица, Обрешци, Јаковић, Јеховац, Горња Сена, Долња Сена, Керлевци, Жировница, Долња Субска, Свињар и Буковица. Осамнаест места имало је правни статус селишта /мезра/, Дражмировац, Миомилисије, Туручани, Обреж, Жировница, Седанац, Јарул, Долњи Окопац, Мукаве, Смиловци, Кукојевац, Горња Субска, Стануловци, Буљани, Крајић, Мечовац, Копљево и Добротијани. Из пописа који су вршили Аустријанци 1718. године сазнајемо да је 16 села насељено малим бројем, а да су 54 села пуста. Том приликом је Доње Сење записано као насељено — под именом Selna, а Горње Сење као ненасељено, под називом Sellna Kloster /Види Споменик САН ХСVI други разред 75-1948. год./. Горње Сење се помиње и у извештају М. Ратковића /Гласник 56, стр. 151/, и у извештају Београдске епархије /Споменик САН X II стр. 129/, а манастир који се под овим селом помиње је Раваница удаљен четврт часа хода од села Горње Сење. Из пописа Београдске митрополије може се видети да се 1717. године помиње Доње Сење, док се за 1733. годину наводи да Доње Сење има 31, а Горње Сење 6 породица. Већ у 1735. години Доње Сење има 37, а Горње Сење 8 кућа. Исте године Ћуприја има 24 куће. Године 1737. Сење је припадало Војној управи, а манастир уписан уз село под именом Klоster сигурно је манастир Раваница, који је у непосредној близини насеља. 42

Код села Долња Сена у 1741. години уписана су и пуста села: Батинац, Буковица, Бестребац, Саставци, Мало Село, селиште Дољанци и манастир Раваница, а код села Горња Сена село Стубица, које и данас постоји. Два средњевековна Сења егзистирала су као посебне јединице све до краја XVIII века. Почетком XIX века, као и сада, она чине једно село Сење. Издужени облик насеља, која се протеже са обе стране реке Раванице,указује да је повећањем и ширењем од два постало једно насеље - село. У повељи којом кнез Лазар својој будућој задужбини дарује више села налази се записано и село Буљани /1376. године/. Ово село се налазило на локалитету Буљански брод у долини реке Раванице, јужно од села Сења, тј. на месту где се укрштају тзв. Параћински пут и река Раваница. Оно се помиње и у Браничевском тефтеру, али као селиште - мезра коју обрађују становници Доњег Сења. Изгледа да се ово село угасило још при турском освајању ових територија. Ово Буљане нема никакве везе са селом Буљани, које се налази североисточно од Параћина. Претпоставља се да из њега потичу Буљанчевићи у Сењу. Иначе, регион у коме се налази Сење у прошлости је неколико пута мењао називе. Прво је био део простора Крушичке жупе, затим Петрушког властелинства, па Раваничког властелинства. Петрушко властелинство, које је цар Душан повељом из 1355. године даровао жупану Вукославу, простирало се у сливовима реке Раванице и Црнице, са њиховим развођем на северу и истоку, Великом Моравом на западу и Јованковачком реком на југу. Селиште је било у средњовековном граду Реtrusu /сада Параћин/. После смрти жупана Вукослава властелинство је наследио његов син Цреп Вукославић, пошто се други син Дражман одрекао свог дела и замонашио, добивши име Дионисије. Име насеља — села Првобитни назив села био је СЕНА, што се види из историјских докумената, као што су повеља кнеза Лазара манастиру Раваници /Болоњски препис 1376. год./ и Браничевски тефтер /1467. год./. У попису пограничних нахија Србије после Пожаревачког мира /1718./ у списку је уписано као Sallna, а на карти Siena. О томе како је дошло до назива Доња Сена и Горња Сена, постоји једна доста прихватљива верзија која се поклапа са записима да је цело подручје садашњег сењског атара било под пространим ливадама /сенокосима/ и да су, с обзиром на просторно пружање /3 до 4 км/, после сушења покошене траве стогови сена постављани на две локације, на којима је било и по неколико кућа, па отуда и називи Горња Сена и Доња Сена. Када и како је доцније дошло до назива Сење уместо Сена нисмо нашли право објашњење. Овај назив се први пут јавља у аустријском попису 1721. године, а затим и у доцнијим пописима — 1818., 1820. године. Иначе, о настанку имена села постоји још неколико верзија. Прва од њих је да су на овим просторима расла бројна стабла јасена и да је по томе првобитно име 43

села било Јасење, а доцније, када су стабла јасена сечом и крчењем нестала, неко је више у шали рекао: „Ма људи како Јасење, зар не видите да ни од онолико јасење остаде само Сење”. По другој верзији село је могло добити име и по издуженом облику у виду преслице /кудеље/, која је на старословенском називана ,,сењ”. По трећој верзији, први становници села овде су дошли из околине Ораховца /Метохија/ из потеса Сењани, који и данас тамо постоји, па када су их странци питали одакле су и ко су, они су одговарали: , ,Ми смо Сењани”. По четвртој верзији име је могло доћи и од појма СЕНА /хлад/, што упућује на то да се налази у засени-хладу, а први домови су били баш на таквом месту. У литератури смо наишли и на име РАВАНИЦА, којим је означавано Г. Сење, а које је насеље добило по реци Раваници.* * У књизи „Путовање по Србији у години 1829.” /просвета, Београд, 1983./ O. D. Pirh, између осталог, пише: „Пола сата навише стигосмо у село Раваницу, које је подигнуто с обе стране реке, у групи... ” На основу свега досад изложеног највероватније је да садашње име потиче од сенокоса, односно ,/горе” и ,доле” зденутих стогова сена. Но, тешко је у овом погледу бити категоричан, зато то остављамо на даље проучавање новим истраживачима. Интересантно је у вези са именом села овде истаћи, односно навести да истих или сличних имена има и у друшм крајевима. Тако се у Браничевском тефтеру појављује име Горња Сена јужно од Пожаревца /у тадашњој области Лучица/, затим насеље са именом Сена постоји и данас код Кучева /Звижд/. Од сличних имена наводимо још: Сењ /Далмација, Сенаја-Сенава /код Гроцке/, Сеново /Брежице, Словенија/, Сенарско /Словенија/, Сеново /Марибор, Словенија/, Сеник /Словенија/, Сењска Драга, Сенокос /Доњи Полог, Македонија/, Сеона /Подунавски срез/, Сења /Сењавица, река/, Сењски поток /источно од Малог Пожаревца/, Сенце, Сењци, Сељани, Сељанце, Сељаци, Сенадоле, Сен До, Сеоце, Сениште, Сенишани, Сенчак, Сеник /Сува Река/, Сеник /Словенија/, Сенише, Сенкос /Димитровград/, Сеновица и сл. Постоји и лековита биљка под именом Сена /Cassia acutifolia L./. Постоји и женско име Сена. Завршимо слово о имену насеља једном малом језичком ,,посластицом”. Наиме, на питање одакле је, Сењанин који не познаје све падеже одговара: ,,Из Сење”, а школовани кажу ,,Из Сења”, при чему овај други одговор изазива забуну, јер може да се односи и на Сењ /Далмација/, што код првог одговора није случај. Предања о Сењу и Раваници Предање о Сењу Чеда Марић /1887-1989/ говори да је по предању, које је он слушао од својих старих, Сење добило име од раваничког сењака на коме се прикупљало сено са околних ливада. У прво време манастирски звоници су оглашавали само за калуђере и 44

слуге, који су обрађивали манастирско имање, а касније, када је у непосредној близини почело да се множи насеље, свети храм је добио и своје вернике. Село дуго беше безимено. Тежаци и брђани долазећи из далека недељом и у време празника да у манастиру пале свеће за покој душе мртвима и за здравље живима, у одговору на питање намерника куда иду помињаху реч „сењак”. Пут их је водио поред стогова и пластова сасушене траве, припремљене за зимску исхрану оваца и крава, па су често и сами чували манастирска стада, само да би од калуђера чули оно што нису знали. У то доба на сењаку је било више сена него било где од високих одбрамбених зидова до велике реке и њених водоплавних граница. Надирући у непознате пределе освојене српске државе, Турци су, у предаху путовања или по наредби својих заповедника извиђали околину, осматрајући са брегова равничарске колибе и стоку на пасиштима. После њиховог упада у овај крај насеље умало није изгорело, јер су војници, одбијени од манастирске тврђаве, за освету својих мртвих запалили сењак, чији су пламени и многу шуму изгорели. Штитећи се од ненаданих турских напада - доласка у С. Сење, Сењани су постављали страже поред доњег потока, које су мотриле на пролаз коњаника и пазиле на правац њиховог галопа и каса, па тај поток доби име Пазило. Један други поточић, што са брда силази у село прозваше Бежило /Бежњак/, јер су њиме вазда бежали према скривима гудура и кланаца. Небројено пута пењали су се његовим стрминама очеви и нејач, остављајући за собом псе и кућишта, само да главу склоне пред освајачком сабљом. А кад би се туђини повукли, Сењани су се опет враћали на своја имања и постављали страже, ишчекујући сваки дан и сваку ноћ са стрепњом и немиром. /Из књиге Раваничка предања, Ник. Спасић, Доња Омашница, Трстеник, 1976./ Предање о Раваници Кнез Лазар је често долазио у лов са својим велможама и надгледао подизање цркве, која је била његова жива промисао, а једном је довео пред зидине манастира и кнегињу Љубицу и рекао јој да се не боји смртног часа ни раставе од ње кад зна да ће у миру и спокоју почивати на вечност у тако славној и дичној гробници, у својој задужбини, поред реке, у сенци шумовите планине Кучајске, а под брдима винограда и воћњака. ,,Мој кнеже”, питала га је кнегиња, ,дижеш ли Раваницу за земаљски или за небески живот?”. „Већ сам живео”, одговори јој кнез. И предање каже да му се тада приказало привиђање Раванице без свода и крста и тако је за живота сазнао да ће свој други живот боравити у задужбини без главе и царске круне. 45

Предање о Раваничкој пећини и скривеном благу После многих напада Турци су оскрнавили и задужбину кнеза Лазара, манастир Раваницу, али у ризници његовог знамења нису нашли ништа вредно, ниједну златоносну сасуду, ниједну реликвију. Тајним излазом калуђери су већ били склонили благо у Раваничку пећину. Пренели су калуђери све вредности кроз воду подземног језера и сложили у сјајну кристалну пећину /одају/. Поред тајних врата оставили су златан знамен. Ко њега пронађе, све ће му бити доступно. /Ник. Спасић/ Предање о светом Андреји По причању старих Сењана, на месту изнад извора „Врело”, са десне стране пута, постојала је мала пећина, веома неприступачна, недоступна оку и стопи, а била је испосница светог Андреје. Било је то веома давно. За своје време он је био од људи веома учен и цењен од народа и свештенства. Много је путовао — Тракија, Русија, Византија. Основао је град Кијев у Украјини. Због проповедања Христове вере разапет је на крст облика слова ,,Х”, а од владаоца града Патреса на Пелопонезу. Цар Константин је његово тело пренео из овог краја у Цариград и положио у цркву светих Апостола. Слави се 13. децембра. У многим земљама слави се овај светац, а устројени су и многи ордени са његовим ликом и његове ратне заставе. Овај дан се празнује као народни празник, јер је на тај дан освојен Београд 1806. године, када су призната и народна права, која су Срби од Турака извојевали. Дан св. Андрије славила је и слави данас и династија Карађорђевића. Уочи св. Андрије пече се тзв. .Мечкина повојница” и кува кукуруз са пшеницом, чиме се мечки везују уста, да не коље стоку. То је тзв. ,,Мечкин дан”. /Јов. Антић/ Сење у делу Ф. Каница — „Србија—земља и становништво /1859—1863./” Путујући по Србији, за време аустријске окупације, Феликс Каниц, краљевски угарски саветник, витез аустријског ордена Ф. Јосифа, носилац аустријске медаље за науку и уметност и многих других одликовања и звања, боравио је извесно време и у селу Сењу, о коме је оставио врло интересантан запис илустрован сопственим цртежима: ,,Сење — српски сеоски младенци” и ,,Раваница, манастирска црква и рушевине тврђаве”. Да не бисмо препричавали овако драгоцен текст објављен у његовој књизи „Србија - земља и становништво”, СКЗ, 1985. године /I књига стр. 286-292/, овде га дајемо у целини. 46

... ,Док сам се ја у Раваници бавио својим проучавањима из историје уметности, отегнуто тихо Сење претворило се у бучан логор. На повратку сам тамо наишао на праве барикаде од кола пуних жена и деце. Живописне групе Срба и Влаха опседале су општинску зграду, па су пандури, који су покушавали да одрже неки ред, имали пуне руке посла док су нам направили пролаз кроз ту гужву. Параћински капетан /срески начелник/, наочит човек препланула лица с енергичним цртама, поздравио ме је срдачном добродошлицом. ,,Па, како вам се допада у нашој земљи? Знам, дошли сте да се упознате с нашим животом и обичајима; то је лепо, и ја се надам да ће вам се и овде пружити прилика за то. Видећете како српски народ слободно бира своје кметове, како јавно и непристрасно судимо, а видећете и како смо спремни да преузимамо корисне новине и од других народа”. Ово последње му - призор се одиграо 1860. године — нисам узео баш дословно, јер ми нису била непозната трвења домородаца и немачких елемената, који су били носиоци културе, и отпор који је пружан браћи по крви Србима из Мађарске, који су, налазећи се на разним високим положајима у држави, с великим успехом преносили својој новој отаџбини знања стечена ,преко”. За домаће Србе они су, као и други странци, били „Швабе”, који су дошли да им узму најбоља места, да се обогате, кују завере — и сам бог зна нашта још све нису спремни. Немачки инжењер који овој земљи гради путеве, агроном испрека који оснива пољопривредне школе,* страни официр који израђује смртоносне метке - сви они имају да се боре не само против оних предрасуда с којима људи везани за старе навике и обичаје дочекују сваку новину, него и против оних с којима се дочекују странци уопште. * Односи се на др Ћорђа Радића, првог доктора агрономских наука у Срба и оснивача пољ. школа у Србији /Пожаревац, 1872., Краљево, 1882./ и Црној Гори /Даниловград, 1875./. Он је и први писац пољопривредних књига у нас. Сматра се и претечом рада на хибридизацији кукуруза. /Примедба аутора/ Ни присуство капетана у Сењу није било условљено само избором за локалне органе власти. Он је дошао и ради тога да ауторитетом своје јавне функције пружи подршку окружном лекару при цепљењу деце доведене из околних села. Јер, лекар је више него ико други имао да се бори са дубоко укорењеним предрасудама; он се мора упуштати у борбу с противницима као што су Цигани, старе жене и непросвећени калуђери! Напици приправљени од пољских и шумских трава, свињска маст, воштане свеће и безвредне амајлије од воска или дрвета увек су јевтинији од кинина и других медицинских средстава, а уз трошкове за лекове долази још и издатак за лекара! Истина, у последњим деценијама стање се у том погледу нешто поправило. Али многи сељаци, па и варошани, и сада још верују да се европски лекар у хирургију мање разуме него нека вешта баба или искусан стари ратник. Помоћ лекара они обично затраже, тек онда када се покаже да никакво бајање и мазање не помажу, кад на болесника смрт већ стави своју неумитну руку. И тада ће уцвељена мати рећи: Ето, ни „швапски” доктор није могао ништа — или још нешто горе. Могуће је да су многи српски окружни лекари раније често на сумњив начин долазили до својих диплома, али на неповерење наилазе и они који би у свакој земљи чинили част своме позиву. 47

Материјални положај српских окружних лекара са платом од 2000 марака, уз обавезу да држе кола и коње и да све болеснике на својој територији бесплатно лече, не би био нимало завидан кад годишња пуговања ради цепљења не би у знатној мери попуњавала празнине. На пример, у ужичком округу је 1861. године број деце за цепљење достизао готово 6.000, а то је при утврђеној тарифи од 60 пара по детету знатно повећавало приходе окружног лекара. Касније је тарифа смањена на 40 пара по глави. „Видећете како српски народ слободно бира своје кметове”, рекао је капетан. Мржња и раздор испунили су од пре неког времена на изглед мирне домове Сења. Гвелфи на једну, гибелини на другу страну! Овде стари кмет, озбиљан, сталожен старешина, тамо амбициозан претедент, који га сумњичи и напада, да би на крају он постао „први у селу”. Борбе великих република понављале су се у малом Сењу. Раздор који је тињао био је зрео да избије на површину, па су завереници у доласку капетана видели прави тренутак да отворено нападну старог кмета. У етнички сродној Црној Гори ове две групе би пред зградом општине чиниле величанствен призор. Али ово није била војска, није био збор ратника какав сам видео у Црној Гори, недостајало је „свијетло оружје”, које ће Србин припасати само у свечаним приликама или на путовању; скуп је и поред све напетости носио чисто сељачки карактер. Само је капетан имао за појасом сребром украшене пиштоље и ханџар са шареном дршком; противничке групе су се окупиле у круг, у чијем је средишту стајао он. Свака страна је изложила своје жеље и жалбе. Пошто су говорили најстарији људи из села, често с приличним узбуђењем, окупљенима се обратио капетан једним трезвеним говором, у коме је „својој браћи” скренуо пажњу на тешку одговорност кметовског звања и објаснио им да је влада увек спремна да да своју сагласност за смењивање недостојних кметова - само мора бити доказано да они то заслужују. Затим је са самоувереношћу неког искусног правника формулисао неколико питања упућених целом скупу. Пошто се из њих могу видети атрибути сеоских старешина у Србији, навешћемо нека од њих дословно. ,Да ли је ваш кмет при разрезивању пореза на поједине куће поступао неједнако, да ли је у споровима испољавао пристрасност? Да ли је при одређивању запрега за потребе државе неку кућу оптерећивао више него друге? Да ли је можда своју кућу и куће својих рођака ослобађао обавеза да дају радну снагу за одржавање и градњу путева или их заобилазио при регрутовању? Ни на једно од ових питања ви немате шта да кажете, а мене питате за савет! Па сами сте пресудили. Мислим да треба да задржите кмета кога сте већ проверили и не покушавате с неким кога још не познајете”. Избор кмета био је тиме завршен. У току једног часа био је овде покренут и уређен један спор, који би се по нашим бирократским установама вукао бар годину дана. Па ипак, изгледа да је Србија незадовољна што има тек зачетке бирократије! Као да јој нису довољна искуства њених западних суседа. Већ има пуне руке посла да би обуздала формализам који прети да угуши слободну самоуправу општина, округа и цркве. Каква штета што се са благодатима цивилизације у примитивне земље увлаче и њене изопачености. Судница, једна ниска одаја која се одликује одсуством и најнужнијег намештаја, али и прашњавих гомила аката, којима данас обилује и последња кан48