Сење и Манастир Раваница

тинци” са продавницом на „стомаку”, која је ослањана на подметнути штап, па „Ере”, који су продавали катран за подмазивање кола, цигани /Роми/ коритари из Хомоља, који су продавали карлице, корита, вретена, заструге, вагане, кудеље, дрвене кашике и другу робу од дрвета и прућа /корпе, котарице/. Они су робу давали за новац али и у замену за производе — кукуруз, пшеницу, брашно и сл. О празницима су се појављивали и „грнчари” — продавци земљаног посуђа /тестија, ибрика, црепуља, ћупова, паница, котлајки, грнади, кадионица и др./. Није била реткост да се у селу појаве и „мечкари”, око којих су се окупљала деца из знатижеље да виде мечку у живо и како игра, док власник удара у решето. Тридесетих година у селу је отворено и неколико приватних продавница бакалница, односно продавница мешовите робе, које су добро пословале и поред постојања продавнице у земљорадничкој задрузи. Роба се продавала и на вересију /почек/ до краја месеца. Најтраженији артикли су били: гас /петролеум/ за осветљавање помоћу лампи „гасара”, затим со /ситан и у крупицама/, шећер /ситан и у коцкама/, жути шећер, дуван, папир за цигарете, шибице, мараме, материјал за женске хаљине и блузе, американ платно за доњи веш и друга роба. Приватне продавнице мешовите робе у Сењу су имали: Владимир Ерић, Милисав и Милоје Јовановић — Чупе, Милоје Ћурђевић. И у овим продавницама роба је давана на вересију, а дуговање је записивано у свескама. Међутим, пошто се повећавао број оних који нису дуг измиривали, овакав вид продаје је престао, а на зидовима продавнице истакнути су натписи: „Част свакоме вересија никоме”. После другог светског рата задружна продавница није дуго радила, али је отворена /од стране „Ангропромета” из Ћуприје/ самоуслуга, а затим и неколико приватних продавница и киоска. Поред продавница мешовите робе, до другог светског рата радило је и 5 касапница, односно продавница меса: Светозара Лукића, Мите Стојковића — Месоваре, Милована Аћимовића — Клефиша, Драгољуба Антића — Галице и браће Јовановић — Чупе. Оваквих продавница данас нема. Кафане Прве кафане у Сењу држали су: Радисав Радовановић /1836/, Тома Пандуровић и Анта Јанковић /1838/, Јоца Симоновић /1840/, Милан Игњатовић, Андрија Пандуровић, Никола Антић, Никодије Антић и Милан Јоцић /1863/. Ове кафане су пописане 1842. и 1863. године. Нешто доцније /1865/ подигнута је манастирска кафана ,,Цар Лазар”, једна од највећих и од тврдог материјала. У њој су често, због пространости, давани позоришни комади, које су припремали млади сењани уз подстрек и суделовање оних који су долазили из школа на распуст. Ту су приређиване и игранке /недељом и празником, уколико време није било повољно и за време зимског периода. То се догађало све до на неколико година после другог светског рата. 149

Горе — мотел "Лазарев конак” у Сењу, недалеко од извора ”Врело”, а доле извор ”Врело” после реконструкције 1957. године. Фото: М. Лукић 150

Воденица Митровића, једина која још ради повремено — горе. Доле, део чланова Ловачког друштва у Сењу 1938. године. 151

Курс кројења и шивења 1929. године: на слици — Н. Нешић, Н. Рајић, О. Буљанчевић, Л. Вујичић, Н. Марковић, 3. Буљанчевић, Д. Тодоровић, Ј. Ђолић, М. Кнежевић, С. Новаковић, М. Новаковић, Љ. Марковић и В. Тодоровић. Учитељица Ружић, друга с лева. Прва радионица мушких одела у Сењу 1933. године: власник и први мајстор Драги Богдановић — Настасов — Настин 152

Поред наведених, између два светска рата постојале су још 4 кафане: браће Милана и Љубе Тодоровића /кафана „Орач”/, зграда у којој је сада „Самопослуга”, затим кафана браће Миливоја и Милоја Јовановића, „Чупина кафана” , /,,Рудник”/, па кафана Тане Антића — Галице /„Галичина”/ и Мике Митровића, обе у близини железничке станице, и кафана Владе Ђурђевића — Врачара, у центру села, до мостића на реци Раваници /сада је ту продавница мешовите робе/. У послератном периоду све ове кафане су престале са радом. Једино је породица Јовановића наставила са продајом пића и друге робе. Отворено је и неколико кафића и киоска. Недалеко од извора „Врело” 1971. године угоститељско предузеће „Слога” из Ћуприје отворило је модеран мотел „Лазарев конак”, са угоститељским објектом, кафаном са музиком и собама за преноћиште. У просторијама бивше земљорадничке задруге ради кафана ,,Полет” /Клуб пензионера/. Воденице До другог светског рата у овом крају није било индустријских млинова за кукуруз и пшеницу, па је целокупна мељава обављана у сењским воденицама на реци Раваници, којих је било 6, али и у воденицама села Забреге на реци Црници. Често се говорило да је из воденица на Црници боље брашно, да мељу квалитетније, а и ујам је био нешто мањи. Од сењских воденица најстарије су биле 2 манастирске /једна у близини извора „Врело”, а друга на Иванковачкој реци, близу ПД ,,Добричево”/. Низводно од извора „Врело” /на око 300 м/ налазила се воденица Богдана Богдановића, која је доцније прешла у власништво Митра Кнежевића /1863/, а затим браће Лазе,Томе и Милана Митровића. Ова воденица и данас ради. Четврта воденица је била преко пута основне школе /власништво породице Јевтић/, пета код „Брданца”, односно лево од њега, преко реке /власништво породица Нешић и Пајић, а пре њих Богдана Несторовића/, док је шеста воденица, у близини Јавничког потока, била у власништву Николе — Коце Симића, раније попа Андре/. Према попису из 1863. године имали су воденице /као ортаци/: Благоје Богдановић, Богдан Несторовић, Живко Глишић, Милан Васић, Митар Кнежевић, Петар Стојановић, Ката удова Живка Матејића, Стеван Стојковић, Милан Јоцић, Настасија Радосава Стевановића, Љубица Милоша Марковића. Воденице су према власницима називане: манастирска, митровицка, пајицка, коцина, симина и сл. У Сењу је постојао и парни млин, власништво приватника Балде Ђурашића /1929—1932/, који је због неисплативости врло кратко радио. 153

Ковачи и ковачнице Ковачким занатом у Сењу су се, пре свих, бавили људи из породице Николић. Тако су Милан и Радосав Николић имали своју радионицу још 1830. године, у старој мали, затим Раја Николић /1886/, Јован Николић /1895/, Јован Рајић /1900/, Милован Николић /1903/. У новој мали прву радионицу је имао у свом дворишту Светозар Лукић, односно његов син Михајло, затим Драгомир Богосављевић — Бала /на месту где је сада кућа Момчила Петровића/. Испред ковачнице се налазио велики разгранати брест и клупа, на којој су доносиоци алата за поправку и оштрење могли да предахну и попричају док мајстор Бала заврши свој део посла. Поред Бале као ковачи у дужем временском периоду у Сењу су се посебно истицали: Драгољуб Николић, Влада и Пера Галама, Александар Гојковић, Сава ковач, Драгољуб Илић, Богомир Николић, Миша Младеновић и други. У раду ових ковачница коришћени су: наковањ, шрафштук /менгеле/, чекићи разних величина и облика, клешта, секачи, пробојци, мехови за распиривање ватре, дрвени и мрки угаљ, као и друге алатке. Ковачнице и ковачи су били од велике помоћи пољопривредницима, јер су им били при руци да брзо оправе или направе, наоштре и сл., алатке за рад — плужне раонике, цртала, мотике, ашове, будаке, косире, косице, ножеве, српове, косе, орићке и др., али и за друге потребе у домаћинству и кући. Данас их више нема као некада, на жалост, мада су преко потребни. Колари и столари Колари у Сењу већином воде порекло из Јужне Србије. Као први колар записан је 1863. године Тома Стаменковић, а затим долазе Милутин Митровић и његови потомци — Влајко — Лаца, Драгољуб — Бубе, Стеван Митровић. Они су по поруџбини, нарочито до другог светског рата, израђивали дрвене делове за воловска кола и склапали их прибављајући гвоздене делове од ковача. Такође су се бавили оправкама кола, прављењем држаљица за пољопривредне алатке и сл. Од столара, као најпознатије наводимо: Милосава Живковића, Тому Миловановића, Љубу Кнежевића, Радомира Рајића, Радосава Петровића, Момчила Петровића, Мишу Стојановића, Бранислава Аћимовића, Душана Кнежевића, Драгана Матејића, Момчила Алексића, Љубишу Петровића, Момира Стојановића, Мирослава Марића, Дамјана Гркића и др. Као што се види они су много бројнији од ковача и имају више посла. Приходом од ових делатности, ипак, мајстори често нису могли да обезбеде егзистенцију, па су то надокнађивали и радом на њивама, у пољопривреди. 154

Кројачи и кројачице Кројењем и шивењем у протеклим годинама бавило се више Сењана и Сењанки, али више за своје потребе и услуге рођацима, а мање професионално. Прво су постојале тзв. абаџије, који су кројили и шили одела од сукна /абе/, по чему су и добили име. У предратном периоду познати кројачи народног одела /и шивачи/ били су: Сима Васић /1863/, Петар Ђорђевић — Дрљча /1925/, а доцније Драги Богдановић — Настин, Веса Михајловић, Божа Трифковић — Лулаџија и др. Од кројачица наводимо: Стевану — Стевку Михајловић, Наду Марковић, Ивану Тодоровић, Станојку — Нолу Марковић, Веру Јоцић — Ђорђевић, које су се бавиле и обучавањем младих девојака кројењу и шивењу, међу којима су биле: Милка Новаковић — — Богосављевић, Ната Нешић, Нада Рајић, Олга Буљанчевић, Лепосава Вујичић, Зора Буљанчевић, Дана Тодоровић, Јаворка Ђолић, Милева Кнежевић, Станојка Новаковић, Станица Богосављевић, Вера Тодоровић, Јаворка Михајловић — Марић и многе друге. Данас се овим занатом активно баве још Стана Попадић и Миланка Аћимовић. Поткивачи стоке У селу их зову албантини или налбанти. Они су се бавили поткивањем стоке у предратном периоду, када је ове доста било /говеда и коња/. Као први тиме су се бавили: Станимир Кнежевић, Раша Матејић, Никола Матејић, а у новије време Миладин Кнежевић, Добри Кнежевић. Међутим, за ове више нема довољно посла, јер је стоке све мање, посебно радне, која се редовно поткивала. Лимари Израдом олука, посуда од лима, чункова, кофа, канти и сл., бавило се или се и сада бави више њих: Станоје Радосављевић, Љубивоје Марић, Душан Алексић, Јован Јовановић, Драган Марковић — Кокора и др. Овде ваља напоменути да много занатлија из Сења ради у разним привредним организацијама — предузећима, да немају своје радње у селу, али се повремено прихватају да појединцима пруже услуге из своје делатносги, из пријатељства или уз незнатну накнаду. Рабаџилук — превозне услуге Доста Сењана су свој доходак остваривали /раније више, данас мање/, као превозници угља, камена, дрвене грађе, песка и сл. Тиме су се разумљиво, бавили само 155

Једина пекара у Сењу, подигнута одмах после првог светског рата. На слици: власник Богдан Лукић са супругом Анком, братом Бором Лукићем /са шеширом/, Деном Лукићем /шубара/. Са беретком у првом плану син Мирко Лукић, доцније завршио Металуршки факултет у Београду. Виђенији људи у Сењу 1928. године: Б. Нешић, Жика Аранђеловић, управитељ школе; Драга Богдановић, упр. зем. задруге; Добра Буљанчевић, предс. општине; жандарм Валентин, Балда Ђурашић, предузимач; М. Марковић, десетар пруге и С. Кнежевић — Гашњача, магационер задруге. 156

они који су имали добра кола и волове или коње, а у новије време камионе, тракторе са приколицама. Тако је, пре него што је изграђена пруга Ћуприја — Сењски Рудник, више њих превозило угаљ /од 1853. год./ воловским колима од Сењског Рудника до Тополивнице у Крагујевцу. За шестодневну вожњу власници кола — превозници добијали су 3 форинте. Изградњом пруге узаног колосека /1892/ престала је потреба за превозом угља. Међутим, рабаџије ипак нису остале без посла, јер су прешли на превоз дрвене грађе /штемпли/ и металних шина за С. Рудник, затим огревног дрвета, греда за куће, камена, песка и другог материјала појединцима, који нису имали своја кола и волове. Данас нема правог рабаџилука воловским колима, али се сличним услугама наставило коришћењем моторних возила — камионима и тракторима са приколицама. Превознике су звали и именом кириџије. Остали занати и услуге Много је старих заната и услуга којима су се појединци из Сења бавили, поред сталног земљорадничког посла: пинтерски /качарски/, опанчарски, бакраџијски, пекарски, зидарски и сл., као на пример: — Пинтерским занатом до другог светског рата бавио се Давид Маленовић — — Качар и његови преци, а данас Милан Крстић, насељеник из Црне Траве /од 1948. године/. — Пекарским занатом бавио се и имао је своју радњу Богдан — Богосав Лукић. — Опанчарским занатом: Боривоје — Бора Ерић, који је занат научио код свог тече у селу Кушиљеву. — Бакраџијским: Жика Томић. — Сајџијским /часовничарским/: Божидар — Божа Марић и његов син Мирослав Марић. — Берберским: Радосав Вујичић, Божа Марић, Алекса Ђорђевић, Божа Марковић, Павле Ђорђевић, Глигорије — Гина Петровић. — Хармоникаши: Божа Марић, Глигорије — Гина Петровић, Жика Андрејић, Јова Матић, Димитрије Митровић, Мића Павловић, а на свирали — Милоје Маленовић, Боривоје Антић — Дукин и други. — Вађењем зуба: Милосав Б. Михајловић — Ћосић, Божидар Марић — Русалија, Михајло М. Михајловић — Ћосић. — Намештањем поломљених и ишчашених костију: Милосав Михајловић — Ћосић и Блажа Богдановић. — Копањем бунара: Давид Маленовић-Качар, Жика Н. Павловић. — Производњом креча: Милосав Микић /1863/, а доцније Давид Маленовић, Радоје Миљковић, Стојан Рајић, Душан Петковић. — Зидарским занатом: Ранђел Трајковић и Ранђел Каравиљевић /1863/, Цветко Стојиљковић /1890/, затим Давид Маленовић, Света Маленовић, Света Здравко157

вић — Деда, Жика Павловић, Мија Ђорђевић, Русим Дојчиновић, Јоса и Драгослав Миладиновић, Борко Раденковић, Заре Митић, Витко Стојиљковић. — Посредовањем код суда: Жика М. Павловић. — Ткањем ћилимова: Вера Јоцић — Ђорђевић, Станка Миљковић, Борика Рајић — Жакула, а многе друге за своје потребе. — Фотографисањем: Мирослав Марић — Русалија, Раде Митровић, Света Ђурашић. — Месарским послом: Мита Стојковић — Месовара, Светозар Лукић, Милован Аћимовић — Клефиш, Љуба Антић — Галица, Милисав и Миливоје Јовановић — Чупа. — Печењем ракије — пружање услуга својим казаном: Жика и Бора Пајић, Брана Божиновић, Влада Кнежевић, Ђока Антић, Милан Марић, Драгутин Пајић, Милош и Србислав Буљанчевић, Драги Богдановић, Радован Марковић. — Стругањем дрвета на својим стругарама: на води — Мика Митровић, а на електрични погон — Брана и Драгиша Андрејић, Стеван Митровић и Јован Јовановић. — Вршидба својим вршалицама: Жика, Радомир и Бора Пајић. — Вршидба комбајном /сопственим/: Јоца Стајић. — Тракторске услуге: Жика Тошић, Рака Стојановић, Јоџа Стајић, Миша Лукић, Мија Аћимовић, Момир Радосављевић, Витомир Буљанчевић, Тома Митровић, Миле Милутиновић, Драгомир Миљковић, Милош Живадиновић, манастир Раваница, Драги Вујичић, Александар Стајић, Душан Ж. Алексић. — Парни млин: Балда Ђурашић /пред други светски рат/, а после другог светског рата млин на струју: Крста Илић, Станоје Стојановић, Бора Пајић, Бора Лукић, Драги Вујичић, Александар Стајић, Душан Ж. Алексић. — Каменолом: Почео је са радом 1911. године, са 200 људи из Сења и околине. Отворила га је за своје потребе Фабрика шећера у Ћуприји /основана 1910. године/. Предузимач — пословођа на каменолому био је Балда Ђурашић /Балдин камен/. Затим је каменолом експлоатисала /на другом месту, у почетку клисуре/ Земљорадничка задруга /1954/, па Месна заједница и предузеће ,,Црвена звезда” /данашњи Инграп — Ћуприја/. На 15-ом километру свој каменолом је имала и железница /ЈДЖ/,тзв. ,,Шљункару”. — Пчелари: Бора Пајић, Драган Стојковић, Васа Ђолић, Миодраг Марковић, Јован др Антић, Милан Богдановић, Душан Илић /свештеник/, Милан Марић, Рака Аћимовић, Мика Тодоровић и други. — Ловци дивљачи: Мика Стајић, Бора Лукић, Милосав Богдановић, Милосав Живковић, Драгутин Михајловић, Милосав Марковић, Блажа Шошић, Милан Јоцић, Бора Богосављевић, Бошко Антић, Кола Матејић, Угљеша Павловић, Мија Маленовић, др Милоје Матић, др Јовица Антић, Душко Марић, Раде Јовановић — Чупа, Никола Матејић, Димитрије Јовановић — Ђева, Рајко Кнежевић — Крка и многи други. 158

НАРОДНИ ЖИВОТ Говор Сењана Речник Сењана чини мешавину утицаја косовско-ресавског, односно ресавског и јужноморавског говора, што је карактеристично за већину становника Ресаве и Поморавља. То су млади екавски говори штокавског дијалекта који заузимају централну област Србије — Ресаву и Косово. Као типична особина говора у овом крају је његов екавизам, посебно овем, онем, де/ге/, ди, ене, еве али се јавља и овим, оним/ди/, као и компаратив на — ији /старији, ранији, способнији, јефтинији/. Јавља се и африката дз, као позициона варијанта фрикативног конструктива з /звезда, дзвоно, дзид, дзиљав, дзвонко, дзвезде, дзик/, затим сугласничке групе пш и пс уместо фрикативних ш и с, знају и за африкате ч и ц — пш = пч, пс = пц /пшеница, пцето/. Ова појава се среће и у скупини шк = чк /чкола, чкиљи/. Фонема х није непозната у овом крају /хоћеш, храна, хаљина, хамбург, хвала/, мада има и замене овог гласа /оклузивом к /парокија, зактева, камбург/; прострујним сонатом в /уво, мува/. То важи и за фонему ф /флаша, фамилија, фуруна, фала, фрула, штоф/, јављају се и влаша, вала, вуруна, вамилија. Гласовна група сј, зј се често метатезира /класје, лојзе, гројзе/. Оклузиви к и г, па и конструктив х у акузативу множине именица мушког рода, испред обличког наставка е, замењује се конструктивима с, з и африкатом ц /рођак, рођце, ора/х/, ораси — орасе, бубрези — бубрезе/. Упрошћавање сугласничких скупина је честа појава: опраља, састаља, ропсто, зајно, пропас, жалос, милос, радос, шкртос, младос, шием, бием и сл. Акцентуација говора је веома деформисана и у фази превирања, што се под утицајем школе, радија и телевизије полако мења. Исти је случај и са падежима, односно падежним системом. Постоје сви падежни облици, али њихова употреба одступа од стандардног језика. Акузатив са предлозима често врши функцију осталих падежа: поред један поток, разговарао са учитеља, има ту у кафану, има ту до планине. Јављају се, истина, и стандардни ликови појединих падежа али се на глаголе кретања употребљавају у облику локатива уместо акузатива: ушли су у колима. Заменице још имају енклитичке одлике ни — ви /датив/, не — ве /акузатив/: да ви причам, ко ве зове, кућа ни је доле, порез не млого дави. Има и заменичких облика ју: да ју нађе, ајде, 159

с моном, њојно. У композицији придева има појаве наставака ши: лакши, мекши, али и слапши, правши и сл. Употреба имперфекта није обична и глаголски облик се често замењује перфектом даћемо, продаћу је, често будућност исказује конструкцијом: ће или ћу презент /ће то дам, ћу да дам, ће се погодимо, ви ће поседате/. Одрични облик футура може бити и без помоћног глагола: не да ради, не да дође, не да прича, не да слуша. Карактеристично је при изговору изостављање појединих гласова у речима, као на пример: /х/ајдук, /х/леб, /х/вала/, сна/х/а, вла/х/, ви/ди/ш, стра/х/, стре/х/а, ора/х/, вид/е/о, г/д/е, г/де/, зај/ед/но, кири/ј/а, ко/ј/и, ко/ј/ем, купу/ј/ем, ла/ј/е, пи/ј/е, би/ј/е, как/в/и, кри/ј/е, /х/рана, /х/амбар, /т/канице, опра/в/ља, саста/в/ља, ко/ј/ем, са/д/ћу, ка/д/ћеш, ку/д/ћеш, ди/ј/е, ши/ј/е, ри/ј/е, кри/ј/е, з/а/инат итд. Карактеристична замена слова — гласа и речима: фала—вала, фиранга—виранга, фуруна—вуруна, фамилија—вамилија, федремес—ведремес, фата—хвата, вата, фрљи—врљи, фаћкалица—ваћкалица, факат—вакат, муфте—мувте, первас—перваз, кафа —кава, кафана—кавана, софра—совра, тефтер—тевтер, фењер—вењер, филџан—вилџан, фрајкор—врајкор, фрула—врула, фришко—вришко, фурда—вурда, футрола—вутрола, фукса—вукса, шафољ—шавољ, јефтино—јевтино, јефтика—јектика—јевтика, фабрика —вабрика, је—ју, узне—узме, итд. у свакодневном говору, реаговања на поједине ситуације, догађаје и слично, може се у изговору чути: ајде де, ајд сад, ау, аух, аја, баа, бее, богати, богаму, брр, беж, би, боц—боц, вала, ваа, види—види, вуна—вуна, вај, виш ти њега, га—га, гле—гле, гу—гу, грр, ге, гуц—гуц, даа, де—де, ду—ду, ди—ди, ђи, ђус-ђус, ене, ене де, ете, ех, ехеј, еве, ем ако није, ел тако, елем, жу—жу, жив—жив, жвањ—жвањ, жврља, жврк, зар, зврк, зврр, зик, зуу, зу—зу, иха, иха—ха, ију, их, ја јаа, ју, јух, јел, ки—ки, крр, ква—ква, куку, кој, куш, кам, ла—ла, лу—лу, леле, леба ти, љу—љу љушке, љук, ма, ма шта кажеш, мањ, мур, мее, нек, нека, немо, но—но, ња, њам—њам, њу, ње, оо, ора, опа, охо, охо—хо, орук, па, пи—пи, прр, прт, прх, раз, рец, рпа, рр, са сас, срс, срк, сиц, сем, струк, так, там, тик, трр, ту—ту, тук, ћа, ћап, ћук, ћеф, ћућ, уа, утата, ух, уја, ура, фрр, фуј, фик, ха, хеј, ха—ха, ху, хоп, хи—хи, хрр, цап, цуп, цик, цуг, цим, цех, ча, ча—ча, чак, чук—чук, чуч, чеп, чепа, чепар, чапар, џу, џак, џав, џукац, ша, ша—ша, шик, шап, шам, шук, шуш, шу—шу итд. Попис није потпун али се надамо да ће некоме од младих језикословаца ово дати подстицај за даље изучавање неких специфичности у говору Сењана. Интересантно је овде указати и на једну позитивну тежњу, па већ и навику, да неке речи које сматрају срамотним замењују пригоднијим, као на пример: не каже се да ”иде да врши нужду” већ ”иде напоље”, не каже се ”идем да пишам” већ ”идем да мокрим”, не каже се ”говно” већ ”поган”, ни ”дупе” већ ”задњица” итд. Такође се псовке изричу тако што се избегава коришћење глагола, па се псовке изричу тако што се каже: да ти матер, матер му, сунце ти, све ти на свету итд. Полазећи од чињенице да у говору Сењана има прилично архаизма и турцизама, односно одступања од стандардног српског језика и прилично деформисане акцентуације, неопходно би било да се у наредним годинама већа пажња посвети језичком 160

образовању, посебно ученика у школама. То је превасходно задатак учитеља и наставника. Није престрого рећи да су они и најодговорнији, мада не и једини, што су на овом пољу промене веома споре. Детаљнији речник, односно преглед из говорне ризнице становника Сења и значење мање познатих речи и турцизама који се још користе у свакодневним разговорима или у овој хроници, дајемо на крају књиге. Дозивање /вабљење/ и гоњење /терање/ сгоке Говеда: од, на, нај, ој Јунади: на, ој, птрр Коњи: на, на, оди, ој Свиње: гиц, гуц, гуду, гуду Овце: тпус, тпус, брр Козе, коз, коз, сик, сик Кокошке: пи пи, пр, прр, пило, пило Ћурке: пур—рур, пуре—пуре Гуске: гус—гус Пловке: бири-бири, га-га Пси: куц-куц, куцка, оди на Мачке: мац—мац, мац—маро ојс, ајде шаро, ајс љук-љук ђи, ђиха, иди, ајд уш-уш, уши иса, иса, ајд кец-кец иш, иш ћур, ћур кс, кс, ссс, важ, важ ква, ква, иш чиб, чибе, марш пис, шиц Одломак из романа Петријин венац Овај одломак из романа нашег познатог књижевника Драгослава Михаиловића наводимо да би се бар мало дочарало како се говорило у Сењу и Сењском Руднику педесетих година овог века. ”И већ стиже и пролеће. Четрес осма. Један дан одједанпут ми чујемо да се код месни одбор скупљају неки рудари. Поделили се у неколико групе и разбивају приватне радње по Добру Срећу. Разбили већ једну бакалницу, разбили и неколико кафане. И ево и, кажу, сад ће и овам. Шта ће овамо, натема и било? Не верујемо ми. Кад, не прође млого, стварно, ево њи отуд. Нису заборавили. Иду средином улице, вичу онако. Живео тај, доле овај. ”Доле”, вичу, ”Љубиша дерикожа и капиталиста”. Драгослав Михаиловић /Михајловић/ рођен је 20. новембра 1930. године у Ћуприји. У Сењу је имао ујака /Велимира Тодоровића/, о коме је писао у свом делу ”Ухвати звезду падалицу”. Поред већ поменутог дела и романа Петријин венац, написао је више књига различитог жанра, од којих су најпознатијс: Фреде, лаку ноћ, Кад су цветале тикве, Увођење у посао, Чизмаши, Протувс пију чај и Голи оток. 161

Е сад, што јес, брате, јес, ал дерикожа Љубиша није био. Поштен човек. Јес да је трговао, али драо никог није. Бар би ја то знала. А за други не могу ништа да кажем. Незнам каки су били.. Млатарају они отуд с неке мачуге. Љубиша ме гурну у ону кујну. ”Ћути тамо”, каже. ”И никако не излази”. Сакри се ја там. А он само испразнио чекмеџе, па изашао на улицу и стао преко пута. И све ћутећки оданде гледао шта се ради. Ни реч није рекао. Све они поразбивали — прозори, балони за ракију, влаше и срчу, астали и столице, врата избили. Чак и келерај преврнули. И мора бит да и он доста нервирао. Стоји онде и сам гледа. И ништа не збори. Кад то горе обавили, оће да провале и у подрум. Е, тад овај проговорио. ”Чекај”, каже, ”немој да проваљујеш. То није ма кућа. Ево ти кључ”. Откључали они, па избили чепови и славине из бурићи. А ми то и нисмо не знам колико имали; неколико бурета. Куљнула ракиа и вино на земљу. Онда им се валда учинило да нису све како ваља свршили, па доватили сикиру са дрвљаник, те и буриће поразбивали. ”Сад”, кажу му, ”више нећеш да будеш капиталиста”. И отидоше, сретни и задовољни. Опет вичу онако. Живео тај, доле онај.” Народна ношња Народна ношња је током времена претрпела много промена. Од XVI века, када су типични били делови ношње сличне турској, дошло се, у данима после другог светског рата до одевања сличног грађанском. Народна ношња се убрзано губи и у новије време може се наћи само у шкрињама неких домаћих остава, а облачи се врло ретко. Мушка народна ношња За време Турака мушка ношња је била слична турској: фес, чакшире са великом туром, гајтаном опшивеним ногавицама, копораном, такође опшивеног гајтаном, силавом, широким појасом, за којим се држало оружје /нож, кубура, пиштољ, јатагани/, кеса с новцем, марама, а на ногама опанџуке или опанци од говеђе или свињске коже. После одласка Турака, између два рата /првог и другог светског рата/ за мушку ношњу је типичан: ферман, панталоне с француским кројем, тзв. ”брич”, везене вунене чарапе, опанци с врховима /грађени/ и лакованим каишима, а на глави шајкача, шубара или шешир. У свакодневном одевању ношња је била једноставнија и мање скупа, погоднија за рад. Без капе се није ишло, а уколико је неко ишао без капе то је био знак да 162

Сење — српски сеоски младенци, 1859. год. /Ф. Каниц: Србија — земља и становништво, књ. I. СКЗ—РАД, Београд, 1985/ Мушка народна ношња 1914. године /М. Симић, М. Марковић, В. Матић/ — лево, и 1946. године /14. Тодоровић, Драга В., М. Матић/ — десно. 163

Мушка ношња 1898. године /Светозар Лукић/ и 1966. године /Милан Марић/, горе. Доле: Мушка и женска ношња пред први светски рат/В. Ђурђевић—Врачар, Радунка и Лепосава Ђурђевић, М. Јовановић/ — лево, мушка ношња пред други светски рат /Р. и Д. Михајловић / - десно. 164

му је неко у породици умро. Ношене су кошуље без крагне /колира/, од којих су оне за празник биле и с неким везом. Шивене су од ланеног платна и американ /памучног/ платна, а гаће су прављене и од кудељног платна, које се производило у домаћинству. Капут и панталоне су од домаћег сукна или куповног шајка. Чарапе су плетене од вуне, са ”ранфлом” или крупним разноврсним везом са складно укомпонованим цветовима. Обућа за рад прављена је од пресне или штављене коже. Носили су се тзв. свињски опанци, опшивени кудељним канапом, узицама или опутама од коже и постављени обојцима. За празничне дане куповани су ”грађевни опанци”. Ови су се за ноге причвршћивали узаним каишевима, а преко чарапа, на доњем делу, увијани су шири, лаковани каишеви, који су се завршавали украсним кукицама /метална парица или различито обликоване металне плочице/, којима су се причвршћивали за чарапе. Сукнени капут је називан ”гуњем”, а панталоне ”чакширама”. Испод гуња се носио прслук од квалитетне чоје, а у зимском периоду вунени џемпер или кожух. У току лета, преко беле кошуље и дугачких белих гаћа, обавијао се шири црвени појас или тканица /канице/. После првог светског рата иновација је била у томе што су млади правили одело од квалитетнијег шајка и чоје, тзв. антерије и фермане, опшивене гајтанима, а панталоне су са француским кројем /брич/, какве су носили француски војници на солунском фронту. Сви момци су за женидбу /свадбу/ обавезно правили такво одело и набављали ”астраганску”, белу или црну шубару. Машна /кравата/ се ретко користила. Данашња мушка ношња иста је као и градска. Женска народна ношња Као и свуда, женска народна ношња је знатно богатија, китњастија и допадљивија од мушке. Девојке су носиле финије и светлије одевне предмете. На глави бела марама, са лепим шарама или се иде без мараме са лепо очешљаном косом, уплетеном у перчин или две плетенице и неким цветом у коси. Кошуља бела са кратким или дугим рукавима, оивиченим чипком, оковратник такође. Преко кошуље јелече од танке вунене тканине или сомота, лепо извезено, широко отворено на прсима /грудима/, а притегнуто у струку. Сукње су изаткане од најфиније вунене пређе, са лепим, наизменичним разнобојним попречним пругама, ситно плисиране. Спреда кецеља полукружног облика, лепо украшена шарама. Чарапе дугачке, са понеком шаром, са ранфлама, а опанци грађевни, без врхова, на каишчиће. У левој руци се носила намирисана марамица, са извеженим монограмом. Удате жене су главу забрађивале разнобојним марамама, а празничним данима косу су увијале у пунђу и стављале црвени фесић, кога су обавијале плетеницом косе. Празником су преко танке блузе или кошуље облачиле либаде од сомота, са широким рукавима, а зими бунде. Блузе, које су ношене као горњи део одеће /рекле/, обично су од порхета, цица, делана и сл. Хаљине су ређе ношене. И сукње за свакодневно ношење су од истог материјала као и блузе. За разлику од девојака удате жене су 165

Мушка и женска ношња 1919.године’ /М. Аћимовић, И. Аћимовић, Милена Аћимовић и Р. Матејић/ лево; стара грађанска женска ношња за време Турака, снимљено 1940. /Б. Пандуровић„Р. Нешић-Марић, М. Кнежевић/ десно. Женска ношња до другог светског рата. На слици: Б. Рајић, Ј. Стевановић, Р. Лукић /стоје/, Ј. Новаковић—Белегић /седи/. У средини — свакодневна ношња старијих жена, десно - ношња девојака 1993. /В. Марковић/ 166

носиле кецеље правоугаоног облика. На ногама су ношене дугачке вунене или памучне чарапе, грађевни опанци или ципеле, ако су из богатије породице. Као радну обућу жене, као и мушкарци, носили су гумене опанке, тзв. гумењаке, од времена када је почела да их производи Фабрика ”Тигар” у Пироту. Од накита носила су се тзв. манистра, разне огрлице, наруквице, брзлетне, брошеви, белензуке /крупне ђинђуве/, минђуше, ниске сребрних новчића — пара, или богатије - дуката. На кончићу око врата, носио се некад и велики дукат или мала златна пара — наполеончић. Носило се и прстење разног облика и од различитог материјала, затим бурме од јевтинијих метала, али и од злата. Посебна врста накита, у ранијем периоду, носила се на глави у облику полукружног венца, са пуно накита, веома гломазног и са чврстим повезивањем/тзв. тарпош и трдељ/. Овакав накит, односно капе, нису биле практичне, а за косу су биле штетне, па су за време Карађорђа и Милоша Обреновића, забрањиване. Код нас их одавно пема. Одевање деце било је слично одевању одраслих, али без толико украса, што једноставније. Мала деца су, што је интересантно. носила тзв. лажигаће, односно гаће које су позади биле расечене, да се деца не би унсредила скидајући их. Са оваквим га - ћама све је било једноставније и брже, имала су само да чучну. Старије жене, као и мушкарци, обавезно су носили /пасали/ канице, јер су тако могли да дижу и веће терете, а да притом не добију килу /брух/. Толико о народној ношњи, заиста укратко, јер има и пуно других детаља који нису обухваћени, због економисања с простором. На крају, са жаљењем се може закључити, да и поред лепоте народна ношња постепено нестаје, а са њом се губе и неки лепи народни обичаји. Млади свет томе не придаје никакав значај, а старе, који те обичаје и ношњу чувају, гледају са смешком. Пожељно би било да се оно што је лепо и практично из народне ношње и даље користи, чува и негује. Услови и начин живота Живот сељака Нема много података о томе како је сељак живео у старо доба. Из неких извора може се видети да је живео у веома бедним околностима, у колибама и земуницама, често заједно са стоком и живином. Хранио се веома скромно. Често није имао средства ни соли да купи, па је навикао да једе неслан хлеб и јело. Интересантно је навести и то да је постојао обичај да жене крију порођај од мужева и да су саме рађале децу у жбуњу —”у шуми или пољу или у забаченим стајицама, што је имало врло често и неповољне последице по мајку и дете”. Услед овога администрација је дала наредбу: ”да свака породиља мора обавестити свога мужа и жене из суседства или породице, да јој буду на помоћи при порођају, а жене и људи који то не учине, који не буду довољно водили бриге о рађању своје деце, биће строго , најстрожије, кажњени”. 167

Завршетком првог светског рата почиње нов период у развоју свих села Србије, па и Сења. Материјална основа за даљи развој била је веома слаба, али мир и слобода учинили су да се све снаге покрену. Вратили су се ратници са много ожиљака и одликовања, зрелији и озбиљнији, свесни да нема времена за одмор, да је дошло време да надокнаде изгубљено. Почеле су да се поправљају старе зграде, граде нове куће и стаје за стоку, да се неожењени жене, да проширују, да разоравају запарложене њиве, праве нове кошеве и амбаре, саде нове воћњаке и винограде. Није прошло ни неколико година, а живот сељака је постао богатији од оног који су имали пре рата. Поред рада на својим имањима, када су поправили оно што је било најхитније, много њих се запослило у Сењском Руднику или у Ћуприји, да би се зарадио неки динар за оно што је морало да се купи. Близина града утицала је и на промену људи у одевању и понашању, на увићање све веће потребе да школују своју децу. Разумљиво на ово последње утицај је имао и тежак живот сељака, пошто држава није много чинила да се он брже поправља. Тако се долазило до одлуке о слању деце у школу, уз коментар: ”Ако нисам могао ја, нека се бар дете извуче из блата и оваквог живота”. Под том лозинком све више њих је слало децу на занат, у гимназију, пољопривредне школе. У селу је обновљена земљорадничка задруга, затим библиотека и читаоница. У пољопривредној производњи такође долази до промена: велико је интересовање за боље сорте воћака и винове лозе, сортно семе, хемијска средства за заштиту, расну стоку. Јасно, то није било код свих, али није било и без утицаја на све. Како се до новца тешко долазило, пошто су пољопривредни производи били јевтини, а све што је сељак куповао било скупо, почела су и задуживања код банака, па и зеленаша, што се по сељаке лоше завршило, јер су тешко излазили из дугова. Ратници су, као и они који су претрпели већу штету у току рата, као ратну одшгету добили обвезнице /бонове/ у вредности од 1000 динара, које су лутрије исплаћивале са 2,5% камате. Из нужде, сељаци су бонове исецали и продавали испод цене коштања, а куповали су их шпекуланти. Друге помоћи од државе није било, јер је и сама била сиромашна после толико ратова. Поред тога, одмах после рата почеле су политичке борбе и све безобзирније отимање о власт. Политичке странке и њихови прваци гледали су само своје интересе, а народу делили обећања. Владе су се често смењивале и свака је у наслеђе новој остављала много нерешених проблема /привредних и политичких/. Политичари из крајева који су били под Аустроугарском /Хрвати и Словенци/ искористили су победу српске војске да и сами пређу у табор победника, а затим да од својих ослободилаца изнурених ратом, бескрупулозно траже да им обезбеде још бољи живот него што су га имали под Аустроугарском, не марећи за жртве и невоље Срба. Услед тога је долазило до великих свађа и увреда у Скупштини Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, после којих је у једном тренутку Пуниша Рачић, пуцњем из револвера* убио Павла Радића и тешко ранио Стјепана Радића, који је после извесног времена умро. Као одговор на овакво стање краљ Александар I Карађорђевић је 1929. године укинуо политичке партије, донео октроисани устав и држави дао ново име — Југославија. * Пуцњи П. Рачића, посланика из Црне Горе, у скупштини и смрт браће Радић, послужили су усташама да код Хрвата распалс мржњу према Србима, која је резултирала геноцидом у II светском рату, када је на тадашњој територији НДХ на најсвирепији начин убијено око 700 хиљада Срба /људи, жена и деце/, затим Јсврсја и Рома. 168

И док се све то догађало у држави, сељаци су овде мучили своју муку. Радили су предано да би саставили крај с крајем, да би обезбедили себи и породици оно што је најнеопходније за живот. Исхрана је била једноставна, нова одела су се ретко правила, обућа се крпила, млађа деца су наслеђивала одело и обућу старијих. Пушачи су куповали дуван од шверцера, резали га и цигарете најчешће увијали у новински папир, јер није било довољно пара да се купи фабрички цигарет-папир или цигарете. За паљење цигарета користили су се огњило, кремен и труд. Иначе, после напорног рада око стоке и у пољу, који је почињао ујутру рано, некада се устајало у 4 или 5 сати, увече се рано ишло на починак. Културни живот није био довољно развијен, тако да се сводио једино на разговор са онима који су мало читали или завршили школе, затим да се види по која аматерска позоришна представа у току зиме, коју су приређивали ђаци за време распуста и сл. Главна разонода су им биле славе, свадбе, крштења, годишњи сабор код ман. Равнице о Малој Госпојини, божићни и ускршњи празници итд. Све у свему, било је и светлијих тренутака, утолико пре што се за боље није знало, али и скромних захтева. Тежи физички послови, контакти са властима, пореза, финансије, спадали су у обавезе мушкараца. Они су били ти на које је и држава рачунала - у рату, да се боре, а у миру да плаћају порез. Живот жене Све до другог светског рата жена је била неравноправна с мушкарцем у сваком погледу. Тек после њега, бар формално, жена је изједначена у правима с мушкарцем и добила сва политичка права. Но, та равноправност је више реализована у граду, док је на селу стање веома мало измењено, посебно у погледу њене оптерећености. Жена је обављала све послове у кући, око куће и многе послове у пољу и око стоке. Сваки њен дан и час били су испуњени радом. Рађала је и одгајала децу, спремала у кући, кувала, прала, крпила, шила, прела,ткала, плела, сејала, копала, жела, брала, гајила живину, хранила стоку, музла краве, сирила млеко. Нема послова које није обављала. За њу се може рећи да је радила и кад није радила,| јер чим је завршила друге послове за појасом је имала кудељу, а у руци вретено. У свакој кући о свему је одлуке доносио домаћин, старији мушкарац или онај коме је ту дужност поверио најстарији у кући /дед, отац/. За снаје је била надлежна свекрва, која је без поговора морала да се слуша. Кућни ред је морао да се поштује. У тај ред, поред осталог, подразумевало се: — да старији једу за столом, а деца за ниском софром, седећи на троношцима; — да млађи старије не ословљавају по имену, већ-са: деда, тато, стриче, чико, чиле, и сл., а жене са: бабо, мајко, стрина, ујна, тетка, снајка, прија; - старији млађе зову по имену, као што то чине и вршњаци. Деца оца зову: тата, отац, оца, таја, бабо, а мајку - мајко, мамо, мати, нано, баку - бако, бабо, стара нано, нано, деду - дедо, деко, дејо; међусобно браћа и сестре се ословљавају са: брате, брацо, бато, брале, а женске особе са — сестро, сејо, секо, сејко, дадо, дако, кеко; 169

- невеста која дође у кућу, чланове мужевљеве фамилије ословљава посебним именима: родитеље и старије најближе ословљава као што то чини муж, а млађима /браћи и сестрама, заовама/ даје нова имена, као: брацо, писаре, девере, голубе, јаблане и сл., а заовама — гранчице, голубице, грлице, јагодо, писарко, љубичице шд.; - снаја је свекру и свекрви првих дана по доласкуу кућу увече прала ноге, што је одавно престало. Сада је све као у граду. Негде се чак отишло у другу крајност, па стари више обигравају око младих; - жене су обавезно ујутру устајале пре мушкараца, да би наложиле ватру, умесиле хлеб, приставиле ручак, спремиле доручак. Оне нису клале живину и стоку. То је био посао мушкараца, као и цепање дрва и други послови који су изискивали више снаге. У многим кућама у Сењу и на десетак година после првог светског рата умивало се у дрвеним карлицама, а купало у дрвеним или плеханим коритима. Доцније се прешло на умивање у лаворима. При умивању, обично је нека млађа особа поливала старије од себе, водом из врга или бокала, док је у десној руци држала пешкир за брисање. Јасно, то је данас ишчезло, а већина кућа има не само умиваонике, већ и комплетна купатила са WС-ом. Иначе, на крају, можда највише говори о раду жена на селу то, да она прва устаје, а последња леже. Живот младих Крајем 19-ос и почетком 20-ог века живот младих у Сењу, као и у другим селима, веома се разликовао од живота младих у градовима. Највећи њихов провод је био излазак недељом и о празницима у шетњу насред села, на игранке и понеку приредбу. Том приликом млади су се гледали, упознавали и дружили, али најчешће под присмотром старијих, посебно мајки, а понекад и старије браће и сестара. При изласку на игранку, у дворишту општине, сви су стајали унаоколо, док је у средини био свирач /најчешће хармоникаш/ и око њега момци који су наручивали да им /пошто плате одређени износ/ одсвира жељено коло. Онај ко наручи и плати коловођа је, док се други момци хватају до њега, а затим девојке између њих. На крају кола је био тзв. ”кец” обично најбољи друг коловође, који је пазио да неко не кида коло, ако му нешто није по вољи коловођа или је његова девојка до коловође. Уколико се то деси долази до велике гужве, свађе, па и туче, при чему се користе песнице, каменице, штапови, а некад и нож, па и ватрено оружје. Старији се често тада умешају да смире млађе. У жељи да смири једног младића, који је као коловођа пуцао из револвера /Д. М./, погинуо је 1911. године председник општине сењске /С. Ј./. За излазак у шетњу, на игранке или приредбе сви су облачили тзв. празнично, свечано рухо /најбоље које су имали/, а девојке и жене стављале су накит - дукате, сребрне паре, златне паре, брошеве, цветове и сл. После завршене игранке, која је трајала све док се потпуно смрачи, момци су своје девојке пратили до њихових капија, испред којих су причали све док мајка или отац нису подвикнули: „Ајде, доста разговора, улази у кућу”, чему није било приговора, ни поговора. 170

Са регионалних сусрета села - народно коло /горе/ и песма на прелу /доле/ 171

Избор брачног друга /девојке, снаје/ обично је припадао родитељима, а брак се често уговарао преко посредника - ”проводаџије”. Родитељи су се распитивали о родитељима оног другог - каквог су имовног стања, какви су као људи, да ли су здрави, колико има браће и сестара и сл. Уколико се чује нешто лоше, преговори су прекидани. Ако притом неко нешто лоше каже за момка или девојку, то се називало ”куђење”. У случају да су сва обавештења била позитивна, ишло се на "гледање” куће, девојке и момка. За прилику се обично тражила девојка са миразом, да је здрава и вредна, као и да су пријатељи "прилика” једни другима. За мушкарца је била предност ако је јединац, млад и здрав, а недостатак ако је престарео и има много браће и сестара, бројну фамилију. Све се ово дешавало и неколико година после другог светског рата, а затим се постепено губило, тако да се ових година о томе само прича. Данас је идеал девојке са села да се уда за момка у граду или за неког занатлију без земље, да не би радила у пољу и око стоке, због чега момци са земљом и који остају да се баве пољопривредом тешко себи налазе девојку. У току школских ферија, преко зиме, "школарци” заједно са отреситијим младићима из села, припремали су и приказивали разне позоришне комаде и скечеве, у манастирској или кафани Владе Врачара. Сале су увек биле препуне младих и старих. Играни су комади: Ивкова слава, Сумњиво лице, Др, Општинско дете, Поп Ћира и поп Спира, Ђидо, Два цванцика, Јазавац пред судом, Смрт Самаил-Аге Ченгића и др. После представе настављана је игранка до зоре. На новогодишњим приредбама организована је и лутрија. О позоришним представама, доцније се у селу дуго причало, посебно о глумцима, а нарочито ”глумицама”, које су играли мушкарци, па се нагађало ко су били они, јер је маскирање било одлично. У 1954. години Сењани су, колико се зна, први пут имали прилике да у свом селу гледају и филмове: Славицу, Живјеће овај народ, као и неке журнале и поучне пољопривредне филмове. Ово им је било омогућено доласком Покретне пољопривредне изложбе Главног савеза земљорадничких задруга Србије и НИП ”3адружна књига”, чији је руководилац био аутор ове хронике. У току 3 дана у сали кафане ”Орач” М. Тодоровића, организована је и поучна пољопривредна изложба са продајом стручних популарних књига. Забележено је да су Сењани тада купили преко 200 књига, што је у односу на друга села био рекорд. У такмичењима између месних заједница, после другог светског рата, млади Сењани су увек међу првима, и то не само у фолклору, већ и у другим делагностима, Исхрана становника Сења Без обзира на чињеницу да су у већини случајева /сем у годинама велике оскудице, о којима сам слушао од старих/ Сењани располагали са довољно намирница за разноврсну исхрану, она је ипак била једнолична и са више калорија /јача/ у зимским, а са мање калорија /слабија/ у летњим месецима, када су обављани најтежи послови. Узрок томе није био само у непознавању правила исхране, већ и у немогућности техни172

Диплома за освојено друго место на такмичењу месних заједница /горе/. Са једног од такмичења месних заједница /доле/. 173

Мали фудбал - тим "Лазареви унучићи” Фудбалски тим ”Полет” 174

чке природе /није се располагало одговарајућим уређајима као данас/. Такође је било мало домаћинстава која су остављала обилнију зимницу, сем традиционално киселог купуса, туршије и утрапљеног кромпира и празилука. Воће и грожђе је највише прерађивано у ракију и вино, а мање је коришћено у свежем стању или остављано да се чува сушено или прерађено у пекмез, џем, мармеладу, а слатко је спремано по неколико тегли. Под спремањем зимнице више се подразумевало клање пастрме, топљење масти, остављање меса у саламури, сушење изуђеног меса /уденица/, остављање чварака, спремање кавурме и пихтија и сл., па је и то један од разлога што је исхрана у току зиме била јача. За свакодневну исхрану домаћице су најчешће спремале: чорбаст пасуљ, разне чорбе, кромпир паприкаш, кувани, кисео или слатки купус, боранију, а за празничне дане било је и сарме, пуњених паприка, прженог или печеног меса, некад и супе. Као салата у летњем периоду користио се парадајз, паприка и краставци, млади бели и црни лук, а у зимским месецима туршија, кисео купус, празилук са сирћетом. Као додатак салати коришћена је и сува паприка, која је за зиму остављана у венцима. За доручак је спреман качамак с млеком, пржено /чиста кајгана или јаја пржена с луком/, мало сира или чварака, а ређе и уденице. Та је храна ношена и кад се полазило негде на цео дан /у пољу или на прузи/. Поводом појединих већих празника /Божић, Ђурђевдан, свадба, крштење, слава и сл./ спремано је јагњеће, јареће или прасеће печење, колачи /гибаница, увијача, гурабије, крофне, уштипци, патишпан/. Кувало се и пржило на масти, пошто је она произвођена у домаћинству, а уља није било довољно или је било скупо. Оно се користило само за време поста и за тзв. посне славе /св. Никола и др./, када се набављала, и спремала риба. С времена на време, између појединих оброка, а некада и као оброк коришћене су за исхрану и печене или куване тикве, печени или кувани кукуруз, печени или кувани кромпир, јабуке, дуње, кокице /пуцке/, куване шљиве. За пиће је најчешће трошена ракија и вино, а последњих година, највише пиво. У погледу пића било је и претеривања, опијања на разним весељима, али и после њих. Због одавања алкохолу старешина чланова појединих домаћинстава, неколико породица је западало у велике кризе, са трагичним последицама, док неки млади људи због тога нису могли ни да заснују породипу. Томе је у већини случаја допринело конзумирање пића ван куће—укафанама, којима је Сење увек обиловало. У асортиману хлеба, све до другог светског рата, доминирали су качамак и проја /од кукурузног брашна/, када се пшенични хлеб јео само о празничним данима и у посебним приликама. Од пшеничног брашна је мешен дебео хлеб тзв. кисељак, затим танак - погача, лепиња и мали колачићи, поскурице и сл., а за славу се правио тзв. "славски колач”. Колико је пшенични хлеб у то време био прижељкиван најбоље говори чињеница да су се деца и због њега радовала долажењу празника, а посебно по томе колико су се радовала кад им отац или мајка по доласку из града донесу четврт белог хлеба — "симита”, који је сматран посластицом. 175

Сгаро кућно посуђе: бокал, котлајка, тестија /купица/, ступа, црепуља са сачем, заструг, паница, ваган, земљано грне /цртеж: М. Лукић/ 176

Иначе, у домаћинству није било много посластица или их је било само за време празника. Међутим, овде треба истаћи и нешто што је типично за српске куће, па и куће у Сењу, да ниједна није била без слатка од шљива, кајсија, дуња, трешања или грожђа, јер је сваки гост и намерник обавезно послуживан слатком са чашом воде и чашицом ракије, а затим и кафом, кад није било праве и јечменом или од наута. Све до другог светског рата слатко се служило из тегли. Служење из тацни, новијег је датума. И на крају нешто о исхрани деце. Много раније, а затим и у периоду између два светска рата, исхрани деце није посвећивана посебна пажња. Давана им је иста храна као осталим члановима породице, с тим што је мало уситњена и без љутих зачина. Највећи број деце из тог времена одрастао је такорећи на проји и пасуљу. Кувана зрна пасуља стављана су им у удубљењу на ”дубку”, да би их она узима прстићима и јела. Лош је био обичај, а негде и данас, да се деци уз смех и шалу нудило и мало алкохолног пића /ракије, вина, пива/, а добар да су плашена/одвраћана/ од пића и кафе претњом да ће им, ако их пију, израсти реп. После другог светског рата настале су видне промене и у исхрани, што је за сваку похвалу, али има још неправилности које треба уклонити у циљу још правилније и здравије исхране. Игре и песме Дечје игре и дечачка надметања У свим селима постоје бројне дечје игре, при којима она показују своју спретност, сналажљивост, одважност и сл. Од тих игара у Сењу су деца најчешће играла: раз брајалице /ен ден дина сарака тина, сараке тике таке, елем белем буф, триф траф труф/, жмурке, у школи школице, затим ја сам мали чика украли ми бика, петаке, мириши стојна, прескакање, ратовање /Срби—Турци, Срби—Немци/, прављење топова од блата, свирала /од зове, врбе, дршке од листа бундева/, скакање из места /утрупац/ и затраке /залета/, зу—зу, швињке, клиса, педаљки, ходање на гигаљама, надвлачење рукама, скривање каиша, лоптање крпењачом, с коња на магарца, кућење /прављење кућица од ораха/, бацање ножа, рвање /обарање/, терање обруча, прављење шмркова и пуцаљки од зове и кукуте, лука и стреле, ћемана од кукурузовине и др. Данас је већину младих освојила лопта /фудбал/, кошарка, одбојка, тенис и сл. Девојчице су имале и посебне игре — имитирање домаћица: плетење чарапа, предење, мешење колача од блата, прављење лутки од крпа, уређивање кућа /у дворишту/, сађење цвећа, послуживање гостију, одистински или кобајаги. Игре и надметања одраслих Одрасли су имали своје игре, међу којима су најчешће биле: рвање /обарање/, бацање камена с рамена, бацање копља /чврстог прута/, скакање у даљ и прескакање, такмичење ко ће боље играти у колу и ко више кола зна да игра, такмичење у песми улицом и на приредбама, навлачењу преко клипа /штапа/, дерању јарца, бацању ножа, крајцарици, паљењу ватри /алалија, олалија/ и њиховом прескакању, свирању 177

на различитим инструментима /свирали, дромбољи, окарини, хармоници/, прављењу љуљашки за себе и девојке /посебно за истезање сукна/. Певало се и свирало на разним састанцима, улицом, на раскрсницама, што се данас изгубило. Можда је томе допринела и појава радиоапарата и телевизије, којих у то доба није било. Данас се све више гледа како то други раде, како се други такмиче, а мање се учествује у такмичењу, сем у фудбалу. У Сењу постоји фудбалски клуб ”Полет”. Кола и плесне игре Момачка кола на игранкама позната су од давнина, док су плесне игре новијег датума, односно тек од првог светског рата, у почетку веома уздржано и стидљиво. Ширењу плесних игара на селу највише су допринели младићи који су долазили са школовања или они који су радили у градовима / Ћуприји и др./ или Сењском Руднику. Од кола која су највише играна у Сењу, позната су: моравац, жикино коло, ушест, тандрчак, сено слама зоб—зоб—зоб, стара влајна, влашко коло, кокоњеште, тројанац, радикалско коло, сватовац, краљево коло, јагодинка, параћинско коло, циганчица, кнежево коло, четворка, чачак, ресавка и др. Од плесних игара, у првим годинама појаве, главна игра била је танго, а доцније валцер, слофокс, ламбет вок и друге. Песме које су певане деци и које деца певају Ових песама има много и тешко их је све навести. Ми овде наводимо само оне које су се заиста најчешће певале деци. Ташин, ташин, танана И свилена марама У марами шећера Да ми дете вечера Опа цупа, танца Љуби баба старца А девојка момка За четири грошка Љу, љу, љушке На Морави крушке Ту ми седи тетка Па ми љуља Петка Трус, трус, кобила Товар соли носила Да идемо у власи Да беремо ораси Коме капа, коме шака Коме џак, Пери шупељак Ћиха, ђиха четир ноге Све четири круте Ђиха, ђиха ми идемо На далеке путе, итд. Еци, пеци, пец Ја сам мали зец Ти си мала препелица Еци, пеци пец Два се петла побише На попово буњиште Један вели ”Иш” Други каже ”Да жмуриш” Пусти пуже рогове Да хватамо волове Да оремо долове Ако нећеш пустити Ја ћу тебе убити На зеленој трави Каменом по глави 178

Ринге, ринге Раја Дошо чика Паја И донео јаја Једно јаје мућ Друго јаје бућ А ти дете чућ Моја рука проси Кандило носи Ко неће дати Умреће му мати Грличица, грче, грче Петар коња трче Дај ми Петре палицу Да убијем грлицу Да ми грле соли да Да ја соли овну дам Да ми ован лоја да Да ја лоја маци дам Да ми маца миша да Да ја миша сојки дам Да ми сојка перо да Да ја перо свату дам Да сват мени коња да Песме између два светска рата Да ја коња попу дам Да поп мени књигу да Да ја књигу богу дам Да бог мени срећу да А ја срећу, па у врећу преко прага, па у кућу Рано пођох на пазар Купих пиле за динар Рано пођох на пазар Купих петла за динар Рано пођох на пазар Купих гуску за динар Рано пођох на пазар Купих козу за динар Рано пођох на пазар Купих овцу за динар Рано пођох на пазар Купих краву за динар Ој ти краво, музо моја Ој ти овцо, стриго моја Ој ти козо, бриго моја Ој ти гуско, шушко моја Ој ти петле, песмо моја Ој ти петле, рано дођи Па ми пој, па ми пој. Од песама које су се певале између два светска рата, наводимо оне које су се најчешће у Сењу певале; а то су: Играли се коњи врани крај Мораве на обали, Ој Мораво моје село равно, Што Морава мутно тече, Вишњичица род родила, Маро Ресавкињо, Гујо присојкињо, Три ливаде нигде лада нема, Ветар ружу низ поље тераше, Црвен фесић нано, Голубице бела што си невесела, Јова Ружу кроз свиралу зове, Ко се оно брегом шеће, Која гора разговора нема, Ој девојко бриго материна, Ко покида са грла ђердане, Каранфиле моје мило цвеће, Јечам жела косовска девојка, Ој Јоване београђанине, Текла река Лепеница, Рузмарине моје мило цвеће, Ситан здравац до колена, На крај села чађава механа, Савила се грана јоргована, Расло ми је бадем дрво, Ај колика је Романија планина, Два су цвета у бостану расла, Мој дилбере куд се шећеш, Чија фрула овим шором свира, Пошла мома на воду, Ајд дидемо Радо, Чувам овце у ливади сама, Не удај се Радо, Лоло моја, Славуј пиле не пој рано, Зрачак вири, Тамо далеко, У ђул башти, Мој Милане јабуко са гране, Ој ливадо росна траво, Пошла мома на врело изгубила вретено, Да знаш драги како срце боли, Марширала краља Петра гарда, Мој Миленко лего је да спава, Мој се драги на пут спрема, Стрижи моме русе косе и др. 179

Песме после другог светског рата Мора се признати да је после другог светског рата дошло до велике промене у односу на песме и певање. Све мање се чује песма улицом и на седељкама. Није више било момака певача попут Богомира Маленовића—Болета, Станоја Радосављевића, Милуна Стојковића, Милана Марића и других. Већина сада слуша песме са радија, плоча, преко телевизије. У првим годинама после ослобођења певале су се више борбене песме из рата, а затим градске и тзв. новокомпоноване народне музике, као и забавне. Разумљиво, они из старијих генерација још увек су у пригодним приликама певали песме из своје младости. Од старих песама млађи су прихватили завичајну песму Ој Мораво моје село равно, као и нове које говоре о Морави: Крај Мораве бели багрем цвета, Ој Мораво тиха реко, На Морави воденица стара, а затим ту су и друге песме, као: Девојка из града, Ја посадих једну ружу белу, и многе друге. Песме о слави — крсном имену О слави је уобичајено да се певају црквене и световне песме. Обично се почиње песмом: Ко ми пије рујно вино за славу божју За славу божју Помогла му слава божја и сам господ бог И сам господ бог. После ове песме, а посебно кад винце удари у лице, наздравља се пије и пева. Наздравља се: за бога и славу божју, за све свеце, за домаћина, за госте, за кумове, за комшије итд. Од песама најчешће су: о Морави и Ресави, о косовским јунацима и Косову, затим Тамо далеко, Романијо, Београде, Весели се кућни домаћине и сл. Песме о свадби — сватовске О свадби нема много специфичних песама. Мање—више певају се све народне песме и играју различита кола, а у новије време и плесне игре. Од оних које се чешће певају на свадбама, наводимо неколико: Добро дошли нови пријатељи Добро дошли, добро нам дошли Јесте ли се млади уморили Уморили, коње ознојили Коње ознојили, а ви веселили Јесте ли нам младу ви довели Младу мому нама довели Добро дошли драги пријатељи Добро нам дошли, добро дошли Лепу Смиљу изведоше Сви је редом изљубише Само мени не дадоше Метла ногу на потегу Па све виче — Нећу А на кума намигује Да се кола крећу 180

Синоћ мома доведена Мало вечера, мало вечера Четри патке перутанке Три голуба, две грлице И једну тицу јеребицу Господску, господску Синоћ мома доведена Мало вечера, мало вечера Пет овнова, четри гуске Три патке, два голуба И једну тицу јеребицу Господски, господски Трепетљика трепетала Пуна бисера, пуна бисера Ови наши бели двори Пуни весеља, пуни весеља Какво им је то весеље Што се веселе, што се веселе Сретни отац жени сина Па се весели, па се весели. Затим се певају песме: Расло ми је бадем дрво, Ја загризох зеленику јабуку, Ој јаворе, јаворе, Што град Смедерево, Волело се двоје младих, Ој девојко бриго материна и друге. Песме о божићу О божићу се пева више песама, од којих је једна црквена /Рождество твоје Христе боже наш/, док су остале коледарске, од којих су најпознатије у Сењу: Дуни ветре, коледо Са планине, коледо Па доведи, коледо Врана коња, коледо И на коњу, коледо Мушко чедо.коледо И на њему, коледо Свилен појас, коледо За појасом, коледо Три ножића, коледо Једним сече, коледо Печеницу, коледо Другим сече, коледо Уденицу, коледо Трећим сече, коледо Баш чесницу, коледо Стани стрина, коледо На столицу, коледо Па дохвати, коледо Уденицу, коледо И подели, коледо На дечицу, коледо Шта се оно, коледо Тамо бели, коледо, Дал је иње, коледо Ил ковиље, коледо Нит је иње, коледо Нит ковиље, коледо Већ девојка, коледо Вара момка, коледо Варала га, коледо Три године, коледо итд. Иде божић бата Носи товар злата Да позлати врата Од повоја до боја И сву кућу до крова Шета пловка, коледо Од појате, коледо До појате, коледо Па ми буди, коледо 181

Све чобане, коледо Дижите се, коледо Сви чобани, коледо Овце вам се, коледо Изјагњиле, коледо Све овчице, коледо Калушице, коледо А овнови, коледо Виторози, коледо Свиње вам се, коледо Опрасиле, коледо Све свињице, коледо Клапушице, коледо А вепрови, коледо Нерастови, коледо Краве вам се, коледо Истелиле, коледо Све кравице, коледо Шаруљице, коледо А волови, коледо, Све бикови, коледо. Црквена песма, која се пева о Христовом рођењу гласи: Рождество твоје, Христе Боже наш, возсија мирови свјет разума, в њем бо звјездам служашчи звјездоју учахусја, тебје клањатисја солнцу правди и тебје вједјети с висоти востока, Господи слава Тебје. Псовке, клевете, похвале, поздрави, поруке Шта се псује? Псује се: мајка, сестра, жена, отац, баба, бог, сви свеци, све на свету, богородица, дева Марија, божја мајка, апостоли, црква Раваница, сунце, богородичин покров, дупе, детенце крваво, чедо нерођено, слава, ускрс, божић, света Тројица, мајку на пирајку, мртва мајка, око ћораво, дете /ћораво, сакато, ћопаво/, леба, лебац, колач, лебарник, лепче, млеко мајчино, млеко посисано, крв материна, сунце калаисано, чокањче, божја баба, крст, дрвљаник, наћве, и много шта друго. Као што се види, псује се све што је најрођеније и најсветије. Псовке су ушле у свакодневни живот као "поштапалице”. Псује се чак и од радости, при сусрету пријатеља. Вероватно је томе узрок и сиромаштво речника. Код деце старији подстичу псовке од малена. У сваком случају, ово је врло ружна навика, веома ружан начин изражавања који треба искорењавати од малена. Интересантно је да се из родбине не псује само брат и деда. Погрдне речи Код мушкараца: узмој, домојега, прднеш ми на..., ухватиш ме за..., ево ти га на, пољубиш ме у..., стерам ти га, прдоњо, сероњо, рогоњо, дроњо, ћопавко, ћоравко, зиљавко, кулизо, педеру, улизицо, подрепашу, битанго, волу, коњино, магарчино, папуџијски мачку, не сери, не једи говна, не једи лајну, килавко, дркаџијо, загуљенко, курајберу и слично. Код жена: серем ти се у уста, ухватиш ме за..., попишам ти се..., на браду, бркове, у уста, на посао, на главу и сл., да ти материну, јебо мајку своју, педеру, јаловаку, неспособњаковићу, упишанко, усранко, дрљавко, мрљавко, мучибабићу. 182

Како се куне? Пошто се верује да клетва може да спине онога коме је намењена, одомаћене су и клетве, међу којима се истичу: бог те убио, црко да бог да, анатема те убила, издат те снашо, вране ти очи извадиле, мозак попиле, очи ти испале, слепце водио, сунце не гледао, уста ти се искривила, рђа те појела, свиње те растргле, виле те рашчепиле, ђаво те однео, чума те убила, колера те снашла, на шаке милео, затро се да бог да, траг ти се изгубио, отишо па се не вратио, свећа ти се угасила, вренга те снашла, имао па све изгубио, леба ти се одјео, руке ти се осушиле, закопао што највише волео, онемео да бог да, бес те снашао, закопао најмилије, не освануо, мајка те немала, проклет ко те роди, проклет да си, пси те изели, гром те убио, аратос те било, моје те млеко убило, скапао да бог да и сл. Како се прекорева? Срам те било, бог те не убио, неваљалко један, лоло једна, резилу мој, бруко једна, језик прегризо /ако помиње неко зло/, злоћо једна, бубо мала, несрећко мој, мрчо мој, смотанко мој, ђаволе један, како те није стид, како ти није жао, зар и ти, од тебе се томе нисам надао, шта ти је то требало, лоло стара, обешењаку један, пос/т/ ти твој, свеца ти малог, мангупе један, вилењаку, препреденко ти, не пада ивер далеко од кладе, ти ћеш да ми кажеш, покриј се, погледај себе, ех трапчо мој итд. Како се понижава? Стоко, аветињо, роспијо, змијо, акрепу, тујо, врано, краво, кобило, коњу, бештијо, шкорпијо, караконџуло, беснуљо, курво, намигушо, флинто, линдро, шмизло, идиоте, животињо, свињо, прасе, магарцу, кучко, гњидо, вашко, пицајзло, блесо, дудуку, чумо, проклетињо, не лај, не лупај ко мокра пола око дупета, не баљезгај, не сери, не кењај, не тртљај, не лупај ко Максим по дивизији, не лапрдај, лајавице, креле, распикућо, пробисвету, пијандуро, испичутуро, лезилебовићу и сл. Родитељи су често своју децу прекоревали помињањем имена оних у селу који су презирани као нерадници, лопови, пијанице итд. Како се прети? Видећеш ти свог бога, платићеш ми за све, бери кожу на шиљак, пази се, осветићу ти се ја, води рачуна шта радиш, немој рећи да те нисам опоменуо, нека, нека, нећеш га мајци добро проћи, пребићу те кад тад, средићу те да те ни мајка неће познати, кожу ћу ти одрати, поломићу те, пребићу ти и руке и ноге, главу ћу ти расцопати, њокало ћу ти разбити, спалићу те, нећу ти то заборавити, памтићеш ме док сам жив, крв ће да падне, срце ћу ти ишчупати, убићу те, распорићу те, унаказићу те, урнисаћу те, уштројићу те, јебаћу ти мајку, пашћеш ми шака, доћ ће маца на вратанца, добићеш ти своје, пресешће ти што си појео и попио, потражићеш и ти нешто од мене, на комаде ћу те, пробај само ако смеш, научићу те ја памети заувек, не изазивај, не задевај се, боље ти је да ме не љутиш... 183

Како се захваљује и похваљује? Бог те благословио, жив био мајци, жив ми био, по сунцу одио, све ти се позлатило, зло те заобишло, мајка ти се веселила, благо мајци која те родила, бог ти добро дао, иљадило ти се, иљадили се такви да бог да, увек имао па давао, ти мени теби бог и сви свеци, нек те срећа прати, нека ти бог плати, бог те веселио, хвала ти где чули и где не чули, никад ти нећу заборавити, твој сам дужник довека, хвала лепи мој, хвала срећо, хвала рано моја, стоструко ти се вратило итд. Захвалност је веома добра особина и оличава племенитост оних који дају, а подстрек онима којима је упућена. На жалост, захвалност је често суздржана и ограничена, само је незахвалност безгранична, а тога има. Како се заклиње? Мајке ми, очију ми, свега ми на свету, среће ми, детета ми, бога ми, жив ми ти, живота ми, здравља ми, не померио се с овог места, не освануо ако те лажем, оба ми ока испала, сунца ми, јебеш ми матер, леба ми, да ми умре мајка, не био ја, части ми, ослепео да бог да, славе ми, тебе ми, сутрашњег ми дана итд. Како се тепа? Лепо моје, злато моје, срећо моја, дико наша, јуначино моја, лепото моја, лепотице мамина, бисеру, злато бакино, мезимче мамино, поносу мој, красото једна, миљенице наша, радости, разговору, песмо, рано, душо, снаго, срећо, цвеће моје, срце драго, надо наша, кућо лепа, љубави моја, жељо, богињо, анђеле, соколе, голубе, голубицо, срцуленце, душице, пиленце, узданицо итд. Обраћање у невољи Јао мајко, мајко моја, мајко божја, јао боже, мајко мила, куку мени, црна ја, грдна ја, леле мене, куку мајко, помози боже, помози свети Николо /Илијо, Аранђеле, Ђорђе, света Тројицо итд./, сачувај нас боже, спаси мајко божја, помоз боже и мајко божја, то там било, туче смрче на унуче, далеко било од нас, куку мени довека, помажите људи, недајте ако бога знате и зл. Поздрави и отпоздрави При сусрету /доласку/: добро јутро, јутро, добар дан, дан, добро вече, вече, помоз бог, помаже бог, помага ти бог, здраво, здраво добро, здраво живо, акобогда, срећно, добро дошао, којим добром, а отпоздравља се истим или сличним, одговарајућим речима: добро јутро, добар дан и сл., затим бог ти помогао, и теби синко, добро дошао — боље вас нашао, бог ти добро дао, здраво и теби, здрав ми био. При одласку обично се поздравља са: здраво, довиђења, уздравље, а у новије време и са ћао, адиос и сл. О празницима се користе посебни поздрави и отпоздрави. О Божићу — Христос се роди, а отпоздравља се — Заиста се роди /Ваистину сс роди/, а о Ускрсу — Хрис184

тос воскресе /васкресе/ и одговара се - Заиста васкресе /воскресе/ или Ваистину воскресе. О славама поздравља се са - Срећна слава домаћине, а отпоздравља се — Добро ми дошао. Општи је поздрав о празницима: Срећан празник, и отпоздрав: Хвала и теби, такође. Поруке младима Иди мудро, не погини лудо, не чини зло другоме, не свети се, остави нека од другога нађе, учи ако нећеш мотику, не мешај се у туђе ствари, поштуј старије од себе, не пљуј у тањир из кога једеш, не мути воду коју пијеш, не пишај уз ветар, помози немоћнима, подај хлеб гладном, не руши синоре, не радуј се туђој несрећи, не скрнави светиње, поштуј кумство, слажи се са браћом и ближњима, не терај никоме инат, не задевај се, не изазивај свађу, гледај своја посла, не спрдај се с другима, не подцењуј, не оговарај, не псуј, не куни, не буди тврдоглав, не узимај ништа са мртвих, воли па ћеш бити вољен, своје чувај туђе не дирај, пази с ким се дружиш, не бацај хлеб, не мучи животиње, не кради, не лажи, кад немаш шта да кажеш ћути, не чини прељубу, не опијај се, не ленствуј, не туци се с другима итд. Родитељи су деци често говорили гре/х/ота је: растурати гнездо ластавице или убити је /умреће ти мајка/, мокрити у воду, газити мрве хлеба, скрнавити цркву и крс, шегачити се с невољним и старим особама, ударати бремениту жену или животињу, кудити девојку или момка, лажно се заклињати, оптуживати и сведочити, сиромаха опљачкати, жедном воде и гладном хлеба не дати, друга издати, не помоћи другоме у невољи и сл. Као што се из наведеног види, много поука и порука родитељи дају деци пре него што ова оду у свет, међу људе, са великом жељом да на том путу кроз живот што боље прођу и поштеним радом постигну успех. Најчешће пословице Ако коза лаже, не лаже рог Ако си и мајка, покриј се Братство за братство, сир за паре Ако смо ми браћа, кесе нису Ако не можеш помоћи, не одмажи Ако не почнеш, нећеш завршити Без алата нема заната Без муке нема науке Без збора, нема договора Боље икад него никад Боље ишта него ништа Боље је умети него имати Боље с миром него с чиром Весело срце кудељу преде Гвожђе се кује док је вруће Где је танко ту се кида Гора је брука него мука Грош по грош оде кућа на добош Далеко од ока, даље од срца Данас јесмо сутра нисмо Два лоша убише Милоша Дала баба грош да уђе у коло а два да изађе Договор кућу гради Док је леђа биће и самара Дрво се на дрво ослања, а човек на човека Ђаво не оре и не копа, већ зло смишља Жежен /опечен/ кашу хлади 184

Дотерала орла зла година Зло рађење готово суђење Зрно по зрно погача, камен по камен палача Једна ласта не чини пролеће Кад Бог хоће неког да казни он му прво одузме памет Кад је морање није питање Кад нема кише добар је и град Каква сетва таква жетва Ко с ђаволом тикве сади о главу му се лупају Ко нема у глави има у ногама Ко није за себе није ни за другога Ко лаже тај и краде Ко се врабаца боји тај пшеницу не сеје Ко се чува и Бог га чува Ко тражи веће изгуби из вреће Кога су змије уједале и гуштера се плаши Колико људи толико ћуди Конац, крај дело краси Криво седи ал право беседи Лако је у добру добар бити Лепа реч гвоздена врата отвара На муци се познају јунаци Младо се дрво савија На вука повика, а лисице месо једу Не пада ивер далеко од кладе Не пада снег да покрије брег, већ да зверке покажу траг Невоља свему човека научи Нема смрти без суђена дана Нема хлеба без мотике Нема науке без муке Не чини другоме што не би себи Не улази грех на уста, него из уста Није грех у јелу већ у делу Ниједна мука није довека Нико се није научен родио Нужда закон мења Обећање лудом радовање Од невешта гора плаче Отето увек проклето Пара врти где бургија неће Пас лаје ветар носи даље Пружај се према губеру Риба од главе смрди С ким си онакав си Своје чувај туђе не дирај Споља гладац изнутра јадац Тешко је шугом с рогатим Трпен спашен Туђину се хвали, својем жали Ћутање је злато У лажи су кратке ноге У сваком житу има кукоља Уз суво дрво и сирово гори Ум царује снага кладе ваља Чист рачун дуга љубав Човек се учи док је жив Чувај беле паре за црне дане Шта је било било је Што можеш данас не остављај за сутра Што један луд замрси, сто паметних не могу да размрсе Што је право и богу је драго Најчешће изреке Бео као креч Брз као муња Брине ко робијаш за државу Бео као овца Бистар као суза Благ као мелем Ватром гаси сламу Весели ко на погребу Ветар тера капом Везан као црева Вредан као пчела Висок као бор Витак као јела Врти се као чигра 186

Воли ко квочка узицу Вуче се ко мрцина Глава му као шиник Гладак као церова кора Гледа као мачак у сланину Горак као јед Гуче као голубица Да га пошаљеш по смрт, наживео би се Дао би ти око из главе Добар као добар дан Добро му је ко риби на жару Досадан као крпељ Дотеран ко стари фијакер Дочекао ко озебо сунце Дере се као јарац Дрхти као прут Држи га ко мало воде на длану Држи се ко вода у решету Дрема ко сврака на југовини Држи реч ко решето воду Жедна би преко воде превео Живи као риба у води Жут као восак Завадио би очи у глави Загледао се као теле у шарена врата Заруменео се као јабука Заврнут као чарапа Зацопан ко пинтер у буре Здрав као дрен Зинуо ко пеш /сом/ Зелен као јед Играју му очи ко на зејтину Иде као гуска у магли Извлачи се ко тарана из лонца И оца би за новац убио Има пара ко жаба длаке Има образ као ђон Има главу ко шиник Има шаку ко лопату Испуцале му руке као храстова кора Једном руком даје, са две узима Јак као земља црна Једе се као месец Јури као луд Кад на врби роди грожђе Кољу се ко жути мрави Ко га незна скупо би платио Крије као змија ноге Крив као левча Кротак као јагње Копа као булдожер Кука као кукавица Лаје као пас Лак као перо Лети као муња Леже као снопље Лепи се ко мува на лепак Леп као уписан Лепа као вила Лије као из кабла Лукав као лисица Лупа ко мокра пола Љут као рис Љигав као слина Мек као памук Месечина као дан Миран као бува у гаћама Мирише ко душа девојачка Млад као роса Млад као роса у подне Млати језиком ко крава репом Милостив ко зла маћеха Модар као чивит Мучи се као црнац Навалио као на солило Накићен као сеоска млада Обилази ко мачак око вруће каше Обилази као киша око Крагујевца Од невешта гора плаче Подмеће као кукавица јаје Покисо ко миш Прав као стрела Пролази као поред турског гробља Прошао као лањски снег Прошао као Јанко на Косову Пијан као мајка 187

Пије као смук Пишти ко гуја у процепу Плива као риба у води Плива као сикира /секира/ Пева као славуј Пун као шипак Пуши као Турчин Расте као врба Ретко као бела врана Румен као ружа Савијен као срп Сигуран као дрвен клин Сија ко тигањ на месечини Сиромах ко црквени миш Слажу се ко рогови у врећи Слажу се као миш и мачка Слажу се као хлеб и со Слободан ко птица на грани Слатко као мед Спава као зец Спава као топ Смеје се ко луд на брашно Стиснуо се ко две паре у кеси Стао као укопан Стоји као страшило Суво као барут Танка као конопља Тежак као олово Још неколико изрека Кука на туђем гробљу Купује мачку у џаку Лези лебу да те једем Налива уље на ватру На језику мед у срцу јед На куково лето Накратко /накриво/ насађен На рану да га превијеш Не верује ни својим очима Тврдоглав као магарац Тром као мечка /слон/ Тупо ко бабини зуби Ћути као риба Ћутање је злато Улеће као мува у мед Увенуо као попарен Увија се као црв Умиљава се као мачка Умусио се као прасе Утањио као шибљика Хвата зјала Хладан као стена Хладан као лед Храбар као зец Хукће као сова Цепа као свиња торбу Цепа длаку на четворо Црн као гавран Црвен као рак Чека печене шеве Чист као сунце Чува као очи у глави Шарен као детлић Шепури се као ћуран Шиче као гусан Шупаљ као буква Нема две даске у глави Не би му орах из руке Нису му све козе на броју Од тог брашна нема погаче Око му оку добро не слути Пазе се ко мачка и миш Попио би и божју кишу Прав ко уже у врећи Провео се ко бос по трњу 188

Шаљиве изреке Бежанова мајка не плаче, него Стојанова Боли га зуб, па рамље Боље мртав пијан, него мртав трезан Боље с миром, него с чиром Добар си ми ти, само ти отац лошег сина има Добро ти је то, можеш га слободно бацити Могао си за те паре и ново да купиш Свака овца своје руно носи Веровања и празноверице Поред веровања у Бога, веровало се у виле, вампире, вукодлаке, вештице, ђаволе, нечисте силе, уроке, чињења и слично. Празноверице су некада биле много јаче од веровања у Бога и свеце. Оне постоје код старијих и данас, али у знатно мањој мери, јер је све више школованих људи и њихов утицај, а посебно утицај штампе, радија и телевизије. Посебно су празноверице смањене после увођења електричне струје — осветљења /1943. године/. Иначе, веровања су у Сењу слична као и у околним селима, али се ипак могу разликовати у појединостима, чак и у појединим домаћинствима у селу. То је вероватно везано за порекло појединих породица, односно да ли потичу од досељеника са Косова, југа и истока Србије, Херцеговине и сл. Но, те разлике се временом губе, па веровања у неке празноверице постају заједничке свима. Неке од њих овде наводимо. Веровање у последице различитих поступака У Сењу од старина постоје веровања да поједини поступци могу утицати на нешто што ће се доцније догодити, да могу проузроковати лоше последице, добро или зло. Доста тога је остало и данас у народу, као на пример: — Жена не треба да прелази пут онима који иду главном улицом, јер им се у том случају на путу може десити несрећа. — Посао ће добро поћи оном за ким се кад пође на пут пролије вода. — Сусрет са особом која носи празно посуђе наслућује узалудан рад. — Кокошка која запева као петао слути на зло и зато је треба одмах заклати, да би се зло завршило на њеној глави. — Завијање пса у току ноћи слути на зло, па ако се то понавља више пута, треба га убити. — Не сме се газити на месту где је пас загребао земљу, да се не добију тзв. сугреби. — Не сме се радити на светог Илију, јер се може страдати од грома. — Лепу бебу при похвали треба мало пљуцнути у страну, да се не урекне. — У воду се не сме мокрити /пишкити/, јер ће ономе ко то чини умрети отац или мајка. 189

— Ко куди девојку пре удаје, пратиће га проклетство. — Ако при јелу комадић хлеба падне у тањир — доћи ће гости. — Ако те засврби нос нешто ћеш се љутити, а ако засврби длан добићеш или дати паре /зависи од тога који длан код које особе/. — Оглашавање буљине /сове/ са димњака куће слути на неко зло. — Ако петао запева на прагу окренут кући доћи ће гости. — Кућа се не сме чистити пошто се неко испрати на пут, све док он не стигне на одредиште где је пошао /време према процени/. — У току године здравље ће пратити оног ко у пролеће прво угледа бело јагње или белог лептира, док црно јагње и жути лептир слуте болест, односно не указују на добро у току године. — Неће добро проћи онај ко се при одласку на пут више пута окреће према кући из које одлази. — При ушивању дугмета на особи овој треба дати да држи неки кончић у зубима, да се не ушију мисли. — Ноћу се не огледати у огледалу, јер ће се сањати тешки снови. — Ускршња јаја не узимати на први дан Ускрса, да стока не би добила јајчанике. — Трудној жени не намигивати, јер ће се добити јечмичак /чмичак/. — Кад први пут загрми добро је поваљати се мало по земљи, па леђа у току године неће болети. — Када се први пут окуси неко воће треба рећи: ”На живот и на здравље”, како би тако било целе године. — Кућну змију никако не убијати, јер се сматра чуваром куће, а на Јеремијин дан треба лупати у гвожџе и викати ”Јеремија у поље, а све змије у море”. — Ноћу у кући не звиждати, да се не сакупљају мишеви. — Нађен или добијен новац ваља протљати кроз косу, да би га било као косе на глави, а ко је нема треба да протрља браду. — На Мратинце /почетак божићног поста/ жене не смеју да раде у руке, да вуци не би појели овце. — После порођаја мајка треба 40 дана да носи бели лук око врата, да би од детета одагнала разне болести. — Ако жена са дететом окасни у туђој кући /омркне/, при поласку мора да узме мало соли и мрвице хлеба, да дете не би плакало. — Воду освећену на Богојављање треба чувати у току целе године, јер је она лековита, па ако неко оболи само га треба њоме поквасити и дати му мало да попије. — Од Божића до светог Саве вуна не сме да се преде, да вуци не би појели овце. — На дан Огњене Марије не сме да се ради, да не би било пожара. — Ноћу не избацивати смеће из куће, да се не избаци нешто вредно. — Грех је гнезда ластавица растурати. Ако деца то чине умреће им мајка. — Не треба ићи једном босом и другом обувеном ногом, јер ће се остати удовац, односно удовица. — Млади не треба да седе на ћошку стола, јер ће доћи до развода. — Трудна жена да не узима у руке јаја од ћурака, јер ће дете имати пеге по лицу. 190

— Ако се има мало дете у кући, из куће ништа после заласка сунца не давати, како би дете добро спавало. — При уласку у неку кућу треба обавезно мало сести, како би сели сватови, а и да квочка боље леже на јајима при извођењу пилића. — Никако не устајати, односно не стати прво на леву ногу при устајању, да те у току дана не прате малери. — Не почињи никакав посао неумивен и сањив. — Снаја да не седи на ивици /ћошку/ стола, јер је свекрва неће трпети, а може и да остане удовица. — Кад сретнеш попа треба се обавезно ухватити за дугме, да те не бије малер у току дана. — Млади, неудате и неожењени, да не гребу бакрач после кувања качамака, да им на свадби не би падала киша. — Не јести од истог комада хлеба за столом, јер може доћи до свађе. — Трудна жена не сме ништа да украде, јер ће се белег онога што украде појавити на кожи детета, и то на месту којег се прво дотакла после крађе. Веровање у судбину и казне за злодела Старији људи и жене, а није мали број и млађих, на које су то старији пренели, верује да постоји судбина, да оно што човека чека у животу не може избећи, да су суђенице одредиле то још при рођењу. Тако се верује да сваком детету, седмо вече по рођењу, долази усуд и одређује све ппо ће се том детету десити у животу. Верује се, чак, да сваки човек има своју звезду на небу, која му светли док је жив, и да се гаси чим он умре. О томе како се много што—шта не може избећи и шта се све дешава под утицајем ”прста судбине”, постоје веома бројне приче. И писцу ових редова наведени су многи примери који та веровања треба да потврде. На пример, како су сви они који су исекли дрвеће — стабла на којима је био ”запис”, убрзо потом настрадали или умрли, они или неко из уже породице, затим да су два младића који су одмах после другог светског рата, у доба кад се верност комунистима доказивала и блаћењем светиња, оскрнавили олтар манастира Раванице, ускоро настрадали на својим радним местима. Такође је наведен пример једне фамилије у којој се увек рађа неко "невољан и са фалинком”, од дана када је један од предака неосновано оптужио комшију да храни хајдуке, због чега је овај био ухапшен и мучен услед чега је и умро. Навођене су и неке друге породице које се ”затиру” само због тога што је неко од предака или савременика из њихове фамилије чинио нека нечасна и зла дела /убијао, крао и сл./. У свему овоме можда има и претеривања и нагађања, можда се користе и случајности, али се не може оспорити позитивно деловање на очување морала код генерација које долазе. 191

Сујеверје — веровање у животињска чудовишта и натприродна бића Мада све мање, има и данас појединаца који верују да постоје разна чудовишта и натприродна бића. Овде наводимо у каква су то бића наши преци веровали и како су их замишљали. Але и аждаје. Замишљане су као велика животињска чудовишта, са више глава, која могу да лете и да поједу, чак и коња са коњаником. Ала може да лети и наводи облаке и град на усеве /летину/, а аждаје живе у води и могу да прождру особе које се крај воде нађу. Змајеви. Замишљани су као велике птичурине, које лете високо под облаке и за којима остаје сјајан траг — реп. Могу да узму девојку и с њом одлете. Живе у великим планинама /у стенама и пећинама/, из којих излећу само ноћу. Анђели и ђаволи. Веровало се да сваки човек има свог анђела, који га брани од зла, и ђавола /сотону, нечастивог/, који га наводи — наговара на зло. Анђео и ђаво, су невидљиви. Први се налази на десном, а други на левом рамену и међусобно се такмиче. Кад човек чини зло ликује ђаво, а кад чини добро ликује анђео. Анђео се замишља са крилима и лепим лицем, а ђаво са врло ружним лицем роговима и дугим репом. Виле. Замишљане су као лепе девојке у белим хаљинама, са дугом косом, способне да лете. Оне се рађају у великим планинама до којих човек не може доћи својом ногом. Веровало се да су то чаробнице, које могу донети добро и зло, али да зло никада не чине уколико им се не учини нешто нажао. Оне воде коло на високим планинама али и на ливадама у долини, и то у глуво доба ноћи. За кружно поље са тамнозеленом травом на ливадама говорило се да је то ”вилинско коло” и да не сме да се гази по њему. Иначе, по томе где претежно живе виле су: облакиње, нагоркиње, приморкиње, равијојле и слично. Вештице. Замишљане су као старе жене, мршаве, кукастог носа, са неколико зуба /шкрбе/, да јашу на метли и да имају у себи неки ђаволски дух, затим да могу да се претворе у лептира/ и један велики ноћни лептир зове се "вештица” и има знак мртвачке главе на леђима/, кокош, ћурку и друге облике, а да по кућама једу људе, посебно малу децу. За одбрану од вештица људи су јели бели лук или су се њиме трљали по целом телу. Вампири /вукодлаци/. Вампиром се сматрао неко ко после смрти у виду духа оживи /повампири се/ излази ноћу из гроба и дави људе по кућама, и пије им крв. Вампир најчешће долази својој кући /муж жени или жена мужу/ и прилеже преко ноћи а ујутру рано, пре него што први петлови запевају, одлази натраг у свој гроб. Кажу да ће се неко повампирити ако га пре сахране прескочи нека четвороножна животиња /пас, мачка/, због чега се строго пази да мртвац до сахране никад не остане сам. Да се не би повампирио, мртваца су пре сахране пробадали глоговим трном или иглом. Мора. Замишља се у облику разних животиња, час видљивих — час невидљивих, које нападају људе у току ноћи, притискају их и даве, сишу крв. Кад се оне поја192

ве обично се узнемири живина и пси почну да лају. Против море се узима — једе бели лук или се њиме маже. У Сењу сам од неколико њих слушао како их је ”мора притискала у току ноћи.” Караконџула. Мајке су често своју децу плашиле појавом тзв. караконџула. Замишљане су као старе жене са гвозденим зубима, роговима, веома ружне и чупаве — длакаве, које се јављају само у току ноћи /у глуво доба/, али да нису способне да ходају, већ одмах зајашу оног на кога наиђу и терају га да их носи где хоће, али само док први петли не пропевају. Суђенице /суђаје/. Дуго се веровало да прве ноћи када се дете роди долазе суђенице /усуде или суђаје/, које одређују читав живот детета. Њих, наводно, има 7-8 и невидљиве су. Свака од њих показује оно што има, па кад се све у томе сложе, пре него што петлови запоју, одлазе кроз димњак куће. За све потом што се детету у животу дешава говори се да му је тако суђено. Бајање, врачање и гатање Раније у много већој мери, а данас само у неким породицама, постоји веровање да се и бајањем може излечити од неке болести. Бајањем су се обично бавиле старије жене. Бајало се од урока /урокљивих очију/, ветра, подљуте, ницине, просипања /киле/, издата, падавице, вештица и слично. За време бајања бајалица шапуће одговарајуће речи /често и неразумљиве за присутне/ и прелази преко оболелог дела тела пером од живине или му гаси угљевље. При гашењу угљева /жара, жеравице/, ово се спуштало у чинију са водом, при чему се /ако се радило о уроку/, намењивало ономе од кога се претпостављало да је урок дошао, па ако прво бацање не успе, намењује се бацање на другог, итд. Јасно, бајањем се није могло помоћи ако је особа заиста била болесна, због чега је много њих, који су се ослањали на бајање, то платило животом. У Сењу су се бајањем бавиле: Милка Тошић, Станија Матић, Јегда Вујичић, баба Савета, Петројка и др. Врачање је такође у старини било доста раширено. Веровало се да неко може да оболи ако се на њега баце ”чини”или ”мађије”. У том случају се ишло код врачара, да би оне скинуле те ”чини”. У Сењу једна од породица и данас носи надимак ”Врачар”, што указује да се нека /или неко/ од предака бавио врачањем. Мало је оних који данас верују у моћ врачања. Гатањем—прорицањем, највише су се бавиле циганке, које су ишле од села до села. Било је доста оних који су им веровали /жене више него мушкарци/, јер су им циганке нешто и погодиле, што није био резултат њихове ”видовитости” већ претходно прикупљених информација о ономе код кога су ишле да гатају и проричу, гледајући у длан, карте или шољу. Оне су се бавиле и "вађењем црва” из ушију, носа, очију, помоћу цевки и марамице. Све су то чиниле тако вешто и брзо да су згранути ”пацијенти” и поверовали. За своје ”услуге’’ нису узимале новац, већ су све наплаћивале у натури /брашну, пасуљу, сиру, месу, одевним предметима, обући и сл./. Са задовољством можемо приметити да је њихова појава и делатност последњих година скоро сасвим престала, а да од ”црва” још нико није страдао. 193

Гатање о времену Код Сењана, нарочито старијих, доста је заступљено гатање о времену, односно предсказивање времена на основу неких појава у природи. Овде наводимо нека од њих. Лепо време долази — Кад се сунце појави чисто и сјајно. — Када месец око себе има светао круг, који се брзо губи. — Када је млечни пут /кумова слама/ добро видљив и са пуно звездица испуњен. — Када седам влашића лепо и видљиво светле. — Када се магла задржи у долини, а врхови брда буду лепо видљиви. — Када се увече магла са земље диже. — Када се појави дуга за време и одмах после кише, или када се појави увече. — Када падне много росе, која се с појавом сунца брзо изгуби. — Када ноћу дува слаби северац, а ујутру, пред излазак сунца, источни ветрић. — Када при падању кише почне да дува ветар. — Када кокошке рано лежу. — Када муве и комарци увече много лете и јуре се. — Када увече слепи мишеви много лете и облећу. — Када се овце увече играју. — Када птице у шуми цвркућу, а славуји весело певају. — Када су облаци гомиласти и бели као снежне планине. Киша ће падати, време ће се променити — Када сунце залази иза црних и црвених облака. — Ако нови /млади/ месец после три дана покаже један рог правијим од другог. — Ако се око месеца види више кругова, при црним и тамним облацима. — Ако се звезде једва виде и тамне су. — Ако су седам влашића тамни и тешко се виде. — Ако се при изласку сунца хоризонт црвени /ветар и киша/. — Ако се магла увече појави, покаже. — Ако се планине и дрвеће од магле пуше. — Ако је камење у води за два-три прста изнад воде мокро. — Ако киша помало пада, а затим појачава падање, дуже ће трајати, као и када прави клобуке у барицама. — Ако се дуга појави један или два сата после кише. — Ако грми при ведром дану или у црним облацима. — Ако при ведром дану севају муње с јужне стране. — Ако ветар промени правац дувања. — Ако ветар почне да дува при топлом времену, потом престане. 194

— Ако људи осећају малаксалост и болове, севање појединих раније лечених делова тела. — Ако говеда дижу главе и ричу, а коњи се ваљају по земљи. — Ако овце слабо пасу и блеје. — Ако свиње сламу носе, рију земљу и циче. — Ако пси пасу траву и повраћају је, ваљају се и ујутру урличу. — Ако петли увече и ноћу певају, а кокошке перје кљуцају и кокоћу. — Ако квочке с пилићима беже у гнезда. — Ако се водене птице гњурају и купају. — Ако се врапци по прашини играју и прпошу. — Ако се мачке шалама ”умивају”. — Ако се вране на дрвећу крилима бију. — Ако ласте тако ниско лете да земљу и воду скоро додирују. — Ако вране и чавке у јату лете, слећу крај воде, у воду се гњурају и много гачу. — Ако се пауни ноћу јасно оглашавају. — Ако рибе по лепом дану из воде искачу или по површини пливају. — Ако осице и комарци, као и муве, много уједају, пецкају. — Ако жабе ноћу и ујутру много крекећу. — Ако мрави трче тамо—амо и јаја по мравињаку разносе. — Ако кртице више него обично праве кртичњаке. — Ако је со влажна, а на масти се појављују капљице. — Ако дрвени намештај, нарочито од храстовине често пуцкета. — Ако сунце рано ујутро зађе за облак. Ветар ће дувати — Ако је сунце при заласку црвено и ако се облаци покрећу за њим. — Ако је круг око месеца црвен. — Ако се виде сенке од предмета и кућа при месечини. — Ако се звезде по читавом небу не виде. — Ако су звезде седам влашића тамне. — Ако је пре изласка сунца хоризонт црвенкаст. — Ако се мали облаци високо ка југоистоку покрећу. — Ако се зими у току 2—3 дана виде бели облаци. — Ако су облаци као ватра црвени. — Ако се ујутру при чистом небу појави магла. — Ако је дуга црвенија него обично. — Ако ракови измиле напоље из воде. Падаће град — туча — Ако се густи и тамни облаци крећу ниско, у виду кула. — Ако су облаци бели, пепељасти, браонкасти. — Ако на св. Илију загрми у току године биће града. — Ако у току лета, после јаке запаре, наиђе хладан ветар. 195

Предстоји родна година — Ако на Бадњи дан небо буде облачно. — Ако за време божићних празника има доста снега, а на дрвећу иња. — Ако на дан Богојављања буде облачно и пада снег, а ако пада киша биће у току године поплава. — Ако на дан светог Николе пада киша. — Ако на дан светог Игњата пада снег или киша. — Ако је храстов жир пун и чврст, а по пресеку се у шишарки нађе црв. — Ако загрми у марту, мају и јуну. Предстоји сушна и лоша година — Ако је на дан Богојављања ујутру небо ведро — Ако на Ђурђевдан ујутру пада киша. — Ако за божићне празнике дува јужни топао ветар. — Ако за Нову годину, Богојављање, св. Саву и св. Трифуна буде ведро. — Ако загрми у априлу. — Ако се при пресецању храстове шишарке у њој нађе паучина. Предстоји појава мраза — Ако месец око себе има више нејасних кругова. — Ако је небо увече чисто, сасвим ведро. Предстоји снег — Ако је круг око месеца зими црвенкаст. — Ако се на бадњаку при горењу накупи много пепела. — Ако на подметнуту секиру у тору легне бела овца. Предстоји јака зима — Ако на Митровдан овце леже на сакупљеним ногама испод себе, а блага ако леже на испруженим — опруженим ногама. — Ако храст има много жира и шишарки. — Ако у октобру не отпадне лишће са дрвећа. — Ако воћке и багрем други пут процветају. — Ако ујесен процветају глог и јагода. Гатања о животу Гатање по плећки, кобилици и слезини — Ако је чашица на глави плећке дубока, знак је да је кућа сиромашна. Што је чашица плића /равнија/ кућа је богатија. 196

— Ако је чашица главе плећке светла у кући ће те године бити сви живи и здрави, а ако је тамна у кући ће бити и болести. — Ако је на чашици тамна и црна линија са рупицом у средини, неко ће из те куће умрети. — Ако је линија преко чашице плавичаста, знак је да ће се из куће или фамилије девојка удати. — Ако је ивица поља на плећки дебела, знак је здравља у кући, а ако је танка означава болест. — Ако је врх гребена плећке толико савијен да се може обесити на кажипрст, знак је да ће година бити лоша, али ће кућу домаћина то да мимоиђе. — Ако је шире поље на плећки мутно и са фигурама, биће рата, а ако је чисто указује на мир и напредак. — Ако је уже поље на плећки тамно, стока ће бити напредна, а ако је бледо стока ће страдати. — Ако је кобилица кокоши здрава и цела то је знак добар за кућу, а ако је прекинута то је лош знак, кућу може да задеси нека несрећа. — Ако је рскавичави део кобилице /прозирни/ мало црвенкаст, то је знак да ће бити болести у кући — Ако је слезина на предњем крају /ближе глави/ дебља, а на задњем тања, зима ће до Божића бити оштра, а затим блага, и обратно. Гатања по свећи — Ако се свећа лако пали добар је знак, а ако се угаси сама лош је знак за домаћина и кућу, не слути на добро. — Ако за време горења свећа не сагорева добро, већ стално капље, или ако се стално криви и преломи, то није добар знак за укућане. — Ако дим свеће угашене вином иде право увис, добар је знак, а ако кривуда лош и означава болест у кући или код стоке. Уколико дим иде право на неког од укућана, тај се може разболети. Обичаји и празници За живот једног народа, постојање и трајање његовог бића, веома је важно неговање традиционалних облика живота, очување обичаја. У протеклих 50 година, познате околности, а на првом месту атеистичка власт, учиниле су да у доброј мери оду у заборав и село и обичаји. Ових неколико година, у измењеним условима, све је видљивија тежња за обновом и уздизањем традиционалних облика живота. Народ је почео да се враћа својим коренима и прадедовској вери. О томе колико се некада полагало на очување обичаја најбоље говори једна пословица из збирке Вука Караџића: ”Боље је да пропадне село него обичаји у ње197

му”. Неки научници кажу да свако село има своју душу /или неки карактеристичан обичај/, па је у вези са тим и изрека ”Боље да умре село него да изгуби своју душу, обичаје”. Ми бисмо, у складу са временом, рекли: Село може да се расели, да људи оду у град или иностранство, али ће оно увек бити у свести њиховој, чак и у следећим генерацијама, а то значи да неће лако и брзо одумрети морална схватања и менталитет. Јасно, пут повратка није лак, али за оно што је из наше прошлости добро, увек треба имати слуха и воље да се обнови. То се посебно односи на народне обичаје. Иначе, обично се каже: ”Колико села толико адета — обичаја”, што је у основи тачно, мада има и много сличних, па и истих у појединим селима. Додуше, тих разлика може бити и у истом селу, у зависности од тога из ког су краја преци појединих породица досељени, а које потомци чувају. У сваком случају, обичаји доста говоре о људима и њиховом селу. О неким обичајима у Сењу, овде наводимо само оно што је најкарактеристичније, јер би за детаљнији опис требало много више простора, читава нова књига. Просидба девојке Ако неки момак заволи коју девојку он то каже родитељима /доста стидљиво и са снебивањем/, да иду у просидбу. Некад, опет, родитељи то узму у ”своје руке”, па они одаберу сину девојку, себи снаху. Пре одласка на просидбу пошаље се неко поверљиво лице, које добро стоји са родитељима девојке, да оде и пита јесу ли ови сагласни да просци дођу. Кад се добије потврдан одговор, онда мајка, отац и још 2—3 пријатеља, пођу увече до будућих пријатеља, носећи са собом погачу и флашу вина. Домаћин их лепо прими, послужи ракијом и пита: ”Којим добром”? Кад му ови кажу зашто су дошли, он им прво саопштава како мора да пита и кћер. Затим изађе и договори се са мајком и ћерком, па ако је све у реду, долазе сви скупа и девојка прилази и љуби руку будућем свекру, а овај је дарује дукатом или нечим другим што је вредно, а затим се пријатељи грле и љубе. Истог тренутка одјекне неколико пуцњева из пушке или прангије, испред куће. То је учинио момак са неколико својих другова, који су испред куће чекали да чују исход, како би огласили да је девојка испрошена. При просидби родитељи се договарају о дану прстеновања, свадбе, даровима и слично. При повратку момковој кући опет се огласе пуцњавом, како би се знало и ко је испросио девојку. На дан прстеновања иде се девојачкој кући и том приликом се међусобно дарују. Сватови се позивају по договору. Поред редовне просидбе, веридбе и свадбе, има и случајева када се родитељи једне или друге стране не слажу са избором момка /односно девојке/, па девојка побегне за момка или је овај са својим друговима ”украде”. Некада због тога настају велике неприлике. Има родитеља који се дуго не мире с тим. Ипак, време најчешће чини своје, па долази до помирења. Некад се накнадно организује и свадба, додуше не као у нормалним случајевима, већ много скромније. Томе обично доприносе пријатељи, а мајке прве "попусте”. Било је и случајева, раније ређе а данас чешће, да родитељи буду стављени пред ”свршен чин”, јер је девојка већ у другом стању. 198