Сење и Манастир Раваница

Видински јаничари су 1797. године напали Ћуприју, када се у одбрани овог краја посебно истакао Стеван Јаковљевић, бимбаша Хаџи Мустафине народне војске, као и кнез Петар из Црквенца. Зулуми су достигли врхунац када је Порта дозволила повратак јаничарима у Ћуприју, што је код Срба ојачало сазнање да се морају дићи на устанак. До тога је и дошло 1804. године после извршене сече кнезова. У Ћуприји је Кучук—Алија почетком 1804. године посекао ресавског кнеза Петра, кнеза Рајицу из Забрђа у Млави и попа Милосава. Први и други српски устанак Бој на Иванковцу 1805. године Према казивању Петра Јокића, пошто је Карађорђе почетком јануара 1804. године, отпочевши са припремама за устанак, од неких земунских трговаца у Остружници примио нешто муниције, одмах је прешао Мораву и у Ресави се састао са неким истомишљеницима и пријатељима и договорио се о проналажењу људи за учешће у устанку. Нема сумње да су припреме за устанак у ћупријској нахији отпочеле и пре сече кнезова, Још почетком фебруара 1804. године прешао је у Ресаву Стојко Кривокућа, са око 30 одабраних момака и почео да пали турске ханове идући према Ћуприји. У томе су одмах устали Милосав Ресавац и Стеван Синђелић, док је покретом у ћупријској нахији руководио Илија Барјактаревић из села Извора. Али, без обзира на деловање српских устаника у то време и његових повремених побуда, Ћуприја се ипак у току целе 1804. године, као и у првој половини 1805. године, још увек налазила у рукама Турака. Ћупријска нахија је тада обухватала 23 села, а прешла је у руке Срба тек после победе на Иванковцу. У боју на Иванковцу /августа 1805. године/ одиграо се први отворен сукоб српских устаника са регуларном турском војском. Победа у том боју значила је за Србе веома много и у моралном погледу. Њом су одбранили тек ослобођену територију, добили време за предах и попуну и реорганизацију војних снага и створили услове за организацију сопственог система власти. Победа на Иванковцу донела је Србима и прве успехе на диломатском пољу. Посебан значај победе у боју на Иванковиу је у сазревању свести о могућности потпуног националног ослобођења, војног јачања и стварања дипломатске афирмације. Имајући у виду да је Сење од Иванковца удаљено свега око 6 км, неоспорно је да је и оно било поприште ширих одвијања борби, распореда снага, обезбеђења резерви и слично. Наиме, на десној обали Велике Мораве, све негде до Раванице и Сења, па готово до саме обале Мораве у реону Супске и Влашке, на фронту широком око 15 км, а дубоком 4 до 6 км, распоређени су били бројни српски одреди. На крајњем левом крилу, северније од Сења, испод саме коте 351, налазила се војска под командом Миленка Стојковића, а десно до њега, на Краљевом брду, које је захвата249

Карта Србије 1804-1813. годиие, са границама тадашњих иахија и пашалука 250

ло простор између Сења и Иванковца, били су одреди Петра Добрњца. Миленко Кличевац, војвода млавски, утврдио се у Сењу, а на брду Бостава Стојан Козар, из Стига. Пре боја Турци су једно своје одељење послали у Супску, а друго у Сење. У Сењу су Турци у једном тренутку имали 200 чатлија /коњаника/. Око српских положаја, са циљем да се на време открије кретање Турака, биле су српске војничке страже у јачини од 5 до 6 коњаника. Страже су се налазиле на главном друму, готово испред самог Параћина, затим на Везировом брду, ради осматрања према реци Црници, на Мућавском брду, у циљу обезбеђења српског фронта и, најзад, на Краљевом пољу, непосредно пред српски фронт. Без намере да овде описујемо целокупан ток догађаја, јер је то описано детаљно у посебној публикацији /„Бој на Иванковцу 1805”, издавачи САНУ Београд и СИЗ СО Ћуприја, 1979. године/, овде само подвлачимо да тај број није обухватио само Иванковац и широки простор између Везировог брда и Лудог поља, већ и сукоб код Сења и Супске и драматичан прелаз устаничке српске војске преко Мораве код Влашке, као и очајни турски противнапад код Параћина и друге операције. Гонећи Хафис-пашину војску, Срби су у току 7. августа запосели све висове око Параћина /бој је почео 5. августа/. Једна граната из српских топова тешко је ранила Хафис-пашу, после чега је он са војском одступио према Нишу, где је убрзо и умро. У боју на Иванковцу Турци су изгубили око 7.000 војника, 400 коња и много ратног материјала. Ослобођење Београда и Ражња „Године 1806. Ресавци са Милијом Здравковићем учествовали су у бојевима за ослобођење Београда, али главнина ресавске војске била је ангажована на јужној граници београдског пашалука. Значајан је њихов удео у борбама код Делиграда и осталим бојевима око Ниша. По Карађорђевом плану војвода Стеван Синђелић, бимбаша Милован из Радошина и Чапак /Стајић/ Милован из Сења и други напали су Ражањ, који није хтео да се преда. Зато Синђелић командова јуриш и разби Турке натеравши их у бегство”. /„Ресава путевима борбе и слободе”, СУБНОР Свилајнац, 1986. год./. Битка на Чегру 1809. године Чегр /а не Чегар/, како то тврди Милан Ђ. Милићевић, је код села Каменице, окренут југу, блага коса. Ту је поток Бренички. Терен сав створен за винограде. На том трену се био ушанчио Стеван Синђелић, ресавски војвода са својим друговима, устаницима. Напад Турака се одиграо 19. маја. После тешке борбе устаници су били опкољени. „Избегните како ко може и уме”, командовао је Синђелић, а затим, сачекавши најгушћу навалу Турака, упали залихе барута. У животу је остало неколико људи. На Чегру и у другим шанчевима око Каменице било је око 4.000 мртвих. 251

Са Стеваном Синђелићем на Чегру су се 1809. године борили и изгубили живот и Сењани: Јеремија Ивановић, Мина Антић, Милован Стајић—Чепак, Петар Петровић. Вероватно је из Сења било и више њих, али за друге немамо писане податке. Иначе, као што је познато, од глава изгинулих Ресаваца и других Срба Турци су у близини Ниша сазидали Ћеле кулу, у коју су узидане 952 главе. Овај споменик грозне освете Турака, најсвирепији је споменик на свету. При пропутовању кроз Ниш 1833. године, славни француски песник Ламартин, дивећи се херојској борби Срба и оптужујући вандализам Турака, пише: „Угледах широку белу кулу која се уздиже усред равнице као мермер. Стаза ме је водила к њој. Приђох јој ближе; седох у хлад куле да се мало одморим. Тек што сам сео, подигнем очи споменику и видим да су његови зидови, за које ми се чинило да су саграђени од мермера или од белог камена, начињени од људских лобања, поређаних у равномерне слојеве. Ове лобање и ова човечја лица огуљена и побелела од кише и сунца, облепљена са мало малтера, образовала су славолук, који ме је заклањао од сунца. . . Рекоше ми да су то лобање поубијаних Срба у последњем устанку за слободу. Поздравих оком и срцем остатке ових јуначких људи, чије су одсечене главе постале камен-темељац независности њихове отаџбине... Србија у коју ћемо сада ући, сада је слободна. . . Ускоро ће Срби заузети и сам Ниш: нека сачувају овај споменик. Он ће њиховој деци причати шта вреди независност једног народа, казујући им по коју цену су је њихови очеви платили. . .”. На брду Чегру, где су Ресавци херојски изгинули, откривен је 1878. године, после ослобођења Ниша, споменик хероју Стевану Синђелићу, са натписом: „Војводи Стевану Синђелићу и његовим неумрлим јунацима, који овде славно изгинуше 19. маја 1809.године, нападајући Ниш”. У Ћуприји је 1809. године основана прва школа. Међутим, она је радила само до 1813. године, када су Турци поново завладали Ћупријом и околином, и када је настао највећи прогон Срба, услед чега је дошло до другог српског устанка 1915. године, под вођством Милоша Обреновића. Срби су у првом и другом устанку, који спадају у величанствену епопеју српског народа, извојевали националну аутономију и створили државу под врховном влашћу турског султана. У тој српској држави укинути су феудални друштвени односи и почео је развитак капиталистичке привреде и националне културе.* * Аутономија Кнежевине Србије била је гарантована султановим Хатишерифом од 29. VIII 1830. године. Наводе се неке најзначајније одредбе: „. . . 1. Поменути народ /Срби/ имаће потпуну слободу вере у својим црквама; 2. Кнез Милош Обреновић, на основу царске дипломе коју је добио и у награду за његову верност мојој Високој Порти, потврђен је у достојанству баш-кнеза /првог кнеза/ српског народа и то ће достојанство остати наследно у његовој породици; 3. Он ће продужити у име моје Високе Порте да управља унутрашњим пословима земље у договору са скупштином народних старешина. . . 5. Харач и други порези биће тачно утврђени. Управа војничких спахилука... осем оних из Ниша, биће поверена Србима, а њихови приходи, као приходи нахија које треба да буду присаједињене Србији ући ће у суму коју треба утврдити за данак и биће полагани благајници у Београду; 6. Виши и нижи чиновници моје Високе Порте неће се у будуће никако мешати у управи земље нити у размирици између Срба, и неће моћи тражити од њих ни једну пару више од утврђене суме за данак.. . 15. Муслиманима који не припадају гарнизонима градова забрањује се да могу становати у Србији...” 252

Да би сећање на крупне догађаје из устаничких дана било сачувано за будућа покољења записани су многи догађаји и подвизи устаника, али ипак није извршен попис свих учесника, што је предлагао 1840. године митрополит Петар Јовановић. Због тога се данас не могу навести имена многих од јунака који су се храбро борили против Турака. Највероватније је да су у свим тим бојевима учествовали и неки Сењани. Према једном попису државних власти учесника у другом српском устанку, у том списку из Ресаве су забележена имена само двојице Сењана — Миленка и Милосава Лукића. Рат с Бугарском, српско-турски рат и други балкански рат с Бугарском За рат с Бугарском 1885. године српска војска није била спремна, тако да су Бугари у почетку имали иницијативу, а затим је дошло до противудара и преокрета. Посредством Аустро—Угарске дошло је до потписивања примирја у Бечу, а затим у Букурешту /3.3.1886./. Овај рат није довео до територијалних промена али је утицао на углед Србије у свету. Рат са Турском започео је 17.10.1912. године у циљу ослобођења Јужне Србије и Македоније од турског ропства. Завршен је победом савезника /Србије, Црне Горе, Грчке и Бугарске/ склапањем мира у Лондону 30.5.1913. године. Овим је Турска била потиснута са Балкана. Но, мир није дуго трајао. Због размирица око разграничења територије између Србије и Бугарске, непун месец дана по потписивању мира у Лондону почео је други балкански рат са Бугарском, изненадним мучким нападом Бугара. Међутим, победом српске војске на Брегалници убрзан је завршетак овог рата закључивањем мира у Букурешту. Иначе, треба овде истаћи чињеницу да су у овим ратовима мобилисани и учествовали сви пунолетни обвезници из Сења. У рат се, према причању старих људи и неких записа, полазило свечано и с песмом. Војници су испраћени с поносом и надом, али и зебњом, стрепњом и сузама. Организован је групни испраћај. Војници су кићени цвећем и даровани чарапама, рукавицама и разним ђаконијама. Поздрављало се с много жеља да их прати срећа јуначка, да победе непријатеље и да се живи и читави врате својим кућама и породицама. Тих година у селу су остали само старци, жене, деца и неспособни, да обављају све послове око куће, у кући, код стоке, у пољу. Са фронта су стално очекиване вести. Било је много неизвесности. Вести, час добре, час лоше, долазиле су са великим закашњењем. Оне о победи и сазнању да су њихови живи уносиле су радост у тежак и суморан живот под окупацијом, али је било и тужних, који су се с опрезом саопштавале родбини /о рањавању, погибији или заробљавању/. Било је доста кућа с црним барјацима и жена у црним марамама. У куће су упадали непријатељски војници /окупатори/ и односили што им се хтело. Насртали су и на женску чељад. Због свега тога страх 253

је улазио у људе. Питали су се докле ће ово трајати и да ли ће се њихови мили и драги икада вратити. На жалост, нека су се наслућивања обистинила. Велики број Сењана није дошао да загрли своје и да са њима подели радост слободе, победе. Њихови су гробови остали на разним бојиштима, ако су сахрањени. Извесно је било једино да су својом крвљу натопили земљу за коју су се борили. Да несрећа буде још већа, дошло је и до појава многих болести, које обично доноси војска и сиромашгво. Појавиле су се ваши преносиоци тифуса и опасна болест куга /чума/. Куга је однела много живота, посебно деце. Из тог доба и потиче изрека: „Носи ко чума децу” и тешка клетва „Чума га однела”. О томе колико је умрло и погинуло у овом рату нема писаних података, или можда ми до њих нисмо дошли. Било је само сведочења да су се, посебно Бугари лоше понашали — пљачкали су, палили архиве и књиге, како у селу тако и у манастиру Раваници. Чак су покушавали и да децу школују на бугарском језику. Разумљиво, то им није успело, али су за време ових ратова школе на српском језику биле забрањене или су радиле под врло тешким условима. У рату је за показану храброст више Сењана одликовано са једним или више одликовања, међу којима и Карађорђевом звездом, Медаљом Обилића и другим. Међу одликованима су били Станоје Јевтић, Величко Петковић, Милосав Марковић, Петар Петровић, Милосав Михајловић, Миладин Ђолић, Милан Тодоровић и други. Први светски рат /1914—1918/ Није прошло ни годину дана од последњег рата с Бугарском /1913/, у коме је тријумфовало српско оружје и оправдана борба Срба, не само за своју слободу, него и за слободу других словенских народа које је притискао турски јарам, а дошао је нови, још страшнији рат са Аустро-угарском. Она је као, повод за објаву рата Србији искористила атентат Гаврила Принципа у Сарајеву. Но, на отпор новом поробљивачу били су одлучни и спремни и влада и народ. Хитно је извршена општа мобилизација обвезника, али је било и много добровољаца, ђака и студената. О овом рату, његовом току и завршетку има доста података у литератури, како о величанственим победама тако и о поразима, о свим страхотама које је преживео српски народ и српска војска, која је пред много јачим непријатељем Аустроугарском и њеним савезницима /Немачком, Италијом, Мађарском и Бугарском/ морала да се повлачи преко албанских гудура и доживи своју голготу, а затим васкрс, нове победе и коначно ослобођење, те се о свему томе овде неће писати. Што се тиче Сења и Сењана, они су као и други делили судбину свог народа. Тешкоћа је било много, али су све стојички савлађиване у нади да ће доћи бољи дани, да ће се њихови најмилији ипак вратити и заједно почети живот у слободи. У ратовима од 1912. до 1918. године, у саставу тимочке дивизије, из Сења је учествовало 430 обвезника, а било је и добровољаца /из породице Јевтић и других/. Многи од њих су прешли гудуре Албаније, преживели албанску голготу, доживели 254

Милан Г. Тодоровић /1876-1959/, који је био и ордонанс код генерала Салаја /лево/ и Мијајло М. Михајловић /1891-1975/, каплар II батерије Тимочког пољског артилеријског пука ,,Солунац”, 1914-1918 /на слици десно, први слева/ Факсимил објаве из 1919. године за каплара М. Михајловића 255

Са откривања новог /обновљеног/ споменика погинулима у ратовима 1914-1918. и 1941-1945. године, испред новог Дома културе Изглед Албанске споменице /лево/ и "Солунци" носиоци ове испред новог споменика ратницима: Анта Матејић, Јездимир-Дена Кнежевић, Алекса Попадић /једини који је још жив/, Даринка /мајка Свете Ђорђевића/ и Богдан-Богосав Лукић 256

укрцавање на савезничке /претежно француске/ бродове у Драчу и Валони, опоравак на Крфу и Бизерти и припрему за пробој Солунског фронта, као и победоносни повратак у домовину. На жалост неки од њих /преко 80/ нису доживели радост победе и слободе и сусрет са својим најрођенијим који су их жељно очекивали, док су неки дошли као инвалиди. Више њих било је и у заробљеништву, из којег су се по завршетку рата вратили својима. О својим подвизима, страдањима, догађајима из рата стари „Солунци” - носиоци Албанске споменице и више одликовања, радо су и дуго причали с поносом, уздасима, тугом и сузама у очима. Понављали су те приче више пута, све до своје смрти. Од оних који су прешли Албанију, многи одавно нису у животу, чак нису сви ни евидентирани. Уствари, евидентирани су само они који су били живи у времену пописа. У овој /1992. години/ жив је само један њихов саборац — Алекса Попадић, који у 96. години живота још прича о својим друговима који нису доживели дан слободе и сусрет са породицама које су их очекивале, о подвизима „Солунаца”, док руком брише сузе које саме навиру. На основу увида у доступну непотпуну документацију о онима који су преживели рат, носиоци Албанске споменице 1914-1918. године из Сења били су: 1. Антић М. Живојин 2. Богдановић Драгомир 3. Вујичић Душан 4. Вујичић Станислав 5. Гркић Лазар 6. Ерић Владимир 7. Кнежевић Јездимир 8. Кнежевић Станимир 9. Лукић Богдан 10. Марић Божидар 11. Марковић Милосав 12. Матејић Анте 13. Милутиновић Милосав 14. Михајловић М. Михајло 15. Недељковић Станоје 16. Нешић Милан 17. Петровић Станисав 18. Попадић Алекса 19. Тодоровић Г. Милан 20. Тодоровић Љ. Велимир 21. Тодоровић Љ. Светомир 22. Тошић Добривоје Као сећање и захвалност осамдесеторици погинулих у ратовима од 1912. до 1918. године, испред Дома културе обновљен је /подигнут/ споменик на коме пише: Палим борцима из Сења који дадоше своје животе за одбрану и ослобођење отаџбине у ратовима 1912. до 1918.године Андрејић М. Милован Антић Т. Мома Антић Т. Милан Антић С. Милоје Антић С. Димитрије Антић Д. Живојин Аћимовић Б. Светозар Аћимовић В. Андреја Богдановић С. Ђорђе Врбић Милан Вујичић М. Светолик Вујичић М. Милорад Вујичић М. Владимир Гркић М. Видан Гркић С. Радосав Гркић М. Светомир 257

Гркић М. Живојин Гркић М. Радован Дицић М. Добросав Ђолић М. Радосав Ђорђевић Ј. Милоје Ђорђевић Ј. Сретен Ђорђевић Л. Станоје Ерић Д. Милан Ерић М. Стеван Живковић М. Светислав Здравковић И. Станоје Јевтић С. Јевта Јевтић С. Станоје Јевтић С. Милан Јевтић С. Добросав Јовановић Ж. Милоје Јовановић А. Милутин Јовановић С. Добросав Јовановић С. Милан Јоцић Т. Живојин Јоцић М. Радоје Кнежевић М. Милутин Кнежевић М. Радомир Матејић Милоје Матејић Милија Матић Р. Стеван Матић Драгутин Матић Сава Матић Р. Владимир Миљковић Станоје Миљковић Р. Веселин Миљковић Б. Михајло Миленковић М. Веселин Маленовић Р. Димитрије Маленовић С. Љубомир Маленовић Р. Милан Марковић А. Милован Марковић С. Никола Милојевић С. Јоксим Милошевић Л. Димитрије Милутиновић М. Живојин Милутиновић М. Панта Милутиновић М. Ђорђе Митровић Ј. Деспот Митровић П. Добривоје Нешић М. Милосав Нешић М. Сава Нешић Ж. Љубомир Пајић Ж. Драгомир Недељковић Михајло Петковић Љ. Милош Петковић Љ. Радован Петковић А. Стеван Рајић Видан Стајић П. Аксентије Станојевић П. Милосав Станојевић М. Станко Стевановић М. Михајло Стевановић П. Стеван Саковић М. Воја Стојановић С. Светозар Стојковић Д. Стеван Танасковић Д. Драгутин Тодоровић Љ. Михајло Савез бораца НО рата у Сењу 7. јула 1951. Напомена: Преписао податке са споменика у Сењу и средио по азбучном реду Момчило Марковић, 1. октобра 1991. Сећање на претке, рат и ратовања Милета Минић /1859-1950/: „Мој прадеда Мина био је под Карађорђем војник 12 година. Учествовао је у устанку 1804. тодине и био на проглашавању Карађорђа вождом. Учествовао је у боју на Иванковцу 1805. године и ратовао на Чегру 1809. године, где је и погинуо. У Ћеле кули је зазидана и његова глава. 258

Жена му Неда, родом из Дреновца код Параћина, после његове смрти, заједно са неколико породица из Сења, избегла је пред турским зулумом у Сремску Митровицу, која је тада била под Аустријом. Тамо је родила сина Анту. После 7 година вратила се у Сење. Са њом су се вратили и Сењани: Стојановићи - Челаци, Петковићи и Аћимовићи, док су неки од Сењана и даље остали у Аустрији. Деда Анта је имао 7 синова. Три су умрли од колере, један је погинуо на леду крај Мораве /пао с коња/, а петог су удавили дивљи вепрови у Мирилову. У животу су остали само синови: Милосав /Миса/ и Милисав. Отац Милосав /Миса/ имао је три сина: Димитрија /Мшу/, мене Милету и Михајла /Мику/, као и две кћери: Радојку /удату за Радета Лазића/ и Аранђију /удату за Мику Стајића/. Учествовао је у 2 рата с Турцима /1886. и 1887.године/, под владавином краља Милана Обреновића. Ја, Милета, рођен сам 15. августа 1859. године. Мајка ми се звала Симона. Родио сам се у сенари, кући покривеној сеном, која није имала оџак, већ је у њој ватра горела на средини просторије. Сви смо спавали на земљи, јели са ,,совре”, седели на земљи, а асурама је било покривено лежиште на земљаном поду. Слава се славила и гости су гошћени за соврама. Пило се вино од „шљивовика”, и то из вргова, а леб се пекао у црепуљама. У околини села било је медведа. Основну школу сам учио у Сењу 3 године и био добро писмен за оно време. Детињство сам провео чувајући овце, козе и волове. Имао сам сина Јована, ћерку Даринку, и још три детета сам имао, али су умрла за време колере. Учествовао сам у првом светском рату и 1915. године био заробљен од Бугара. У заробљеништву у Пловдиву провео сам 3 године. Доживео сам и преживео ратове 1885. до 1886. затим од 1887 до 1889, па први светски рат /1914-1918/ и други светски рат /1941 -1945/. Мој син Јован Антић /по прадеди Анти/, рођен је 10. августа 1888. године. Он је имао три сина: Александра, Ђоку и тебе Бошко, као и ћерку Мицу. Јован је учествовао у рату с Бугарима 1912—1913. године и у првом светском рату 1914—1918. године. За божићне празнике одлазио сам редовно на бденије /ноћно богослужење/ у манастир Раваницу. После службе разговарали смо са игуманом Макаријем, не само о вери, Богу, поштењу, већ и о будућем свету. Игуман је говорио о времену које долази „како ће путем ићи кола без волова и коња, а небом ће летети птице које неће мрдати крилима”. /Записао унук Бошко Антић, 1945./ ♦ * * Милан Тодоровић /1876—1959/. У војни кадар сам ступио 1897. године, за време краља Милана Обреновића, када је владала напредњачка странка, а најстарији министар био Милутин Гарашанин. Ја сам ступио у турски рат 1912. године, а моја јединица била на десно крило код Куманова, а оданде правац Скопље. Ту би се Турци млого одржали али у српску војску био један Циганин трубач, чини ми се да се звао Ахмед Адемовић, који је знао Турски знаци за одступ и тако, на његови знаци Турци одступили за Скопље. Од Скопље смо дошли до Ђевђелију, до Грчку грани259

цу, до Гуменџе, а оданде за Дојран западно од Бугарску гранину — Струмица, Штип, Овче Поље, Велес. У Велес смо боравили 2-3 месеца и већ се видело да ће да ратимо и са Бугари. Они су не мучки напали. Био сам одређен да носим депешу код команданта 14. пука који је био у највећу ватру. Био сам са државног коња и коњ погинуо а ја оста. Ту је наступила Моравска дивизија и Бугари одступили. Кад смо заузели од Бугари Штип, са мајора Душана Додића и поднаредника Љубе Митровића, ушли смо први у Штип. Љуба Митровић погину, а ја и мајор остасмо. Мајор је био родом из Милутовац код Црквенца. Ратовао сам и са Аустријанци. Био сам код ман. Чокешину, под планину Видојевицу, у Мачву. У Шабац сам морао први да уђем кроз три реда бодљикаву жицу. После сам био у Обреновац. Ту сам имао велике службе, али сам ја све издржаво. Така ми је служба била. Из Обреновац за Лазаревац, и ту у Колубару сам се давио са кобилом. У церску битку заробио сам 3 коња аустриска, али ми командант Дринске дивизије одузео са говором да сам ја поватао коњи али на њин реон. Тео сам да му тражим име и презиме јер се борба водила окршка, али нисам смео да га наљутим, може лако и мене да упљескају. Ја сам тада био ордонанс код команданта пука. Једном приликом био сам одређен да уватим везу, опет у Мачву, код једног капетана, а тај се звао Воја Танкосић, добро сам запантио. Онда смо, после извесно време, прешли Албанију и море, па били на Крф. Ту су нас савезници пресвукли и ново рухо оденули и са добром раном ранили и сваком војничком спремом снабдели. Послен смо у Солуну били 3 године и одржавали границу, док нисмо кренули — Смедерево, Пожаревац, Велико Градиште, па преко Дунава ноћу, па Бела Црква, Вршац, Темишвар. У Темишвар смо боравили 9 месеци, а онда возом за Љубљану, па за Корушку границу, преко Драву и Целовац, па сам ослобођен из рата од Корушку, преко Драве из вароши Дравоград. За време службе, кад сам био у Халкидис, од оне стране Солуна, био сам једно време ордонанс код команданта Источне савезничке војске генерала Сараја. /Записао лично, по жељи унука Мике Тодоровића, 1957. године/ * * * Момчило М. Марковић, рођен сам 19.3.1912. године, тако сам, значи, имао три и по године када су дошли окупатори у наше село. По причању старијих /а нешто и из мог сећања/, записао сам следеће: • Аустријска јединица, на коњима, стигла је у предвечерје и сместила се у суседне куће, близу нас. Кухињу су сместили у ненастањену кућу Николе - Коце Симића. Одмах су издали наредбу да се капије од дворишта у селу не затварају. • Нас дечаке мајке су облачиле као девојчице, пошто се причало да окупатори убијају све мушкарце, чак и мушку децу. Иако ми је мајка стално скретала пажњу да се не приближавам окупаторима, пошто су то наши непријатељи, ја сам, са још једним дечаком, отишао да видимо шта раде. Њихов кувар је знао наш језик /вероватно српске народности или „шваба” из мешовите средине из „прека”/, те нас је питао 260

како се зовемо и где су нам очеви. Рекли смо му наша имена и да не знамо где су очеви. Кувар нај је тада дао два-три комада кекса /тада сам их први пут видео/ и ментол бомбоне. • У нашем дворишту, поред коша, постојала је једна собица у којој је становала жена шездесетих година, звали смо је тетка Персида. Дошла је из Београда, у бежанији од непријатеља. Не знам где јој је био муж. Знала је немачки и имала је неке контакте са окупаторском војском, можда је била тумач. Код ње сам више пута ишао да пијем какао, који сам тада први пут пробао и много ми се допао, па сам одлазио више пута. Но, од неког времена ме престала нудити: „Нема више, рекла је. Нестало је”. • Могло је то бити у првој половини 1918. године, када су се у нашем селу појавила два човека. Дошли су у нашу кућу, у цивилним оделима, само су имали војничке цокуле. Рекли су да нас поздравља отац са Солунског фронта. Донели су нам од њега писмо и фотографије. Ако не верујете, погледајте! Да ли је ово ваш Милосав? Баба је спремила ручак. Била је недеља, па је и прадед Стева био код куће. Прадед их је питао како су дошли. Рекоше да су добили одсуство. Онда их је он питао да ли могу нешто да понесу Милосаву. Рекоше да не могу ништа да носе, само фотографије ако их имамо. Били су вероватно из неког села северно од нашег, па су журили да виде своје, вероватно у Иванковцу, Паљану или Бигреници. • Било је то у јуну 1918. године, око Духова. Нана, тета Станија и њена другарица Милица договоре се да идемо у Ћуприју, да се фотографишемо, како би слике преко оних људи послали оцу, кад наврате. После фотографисања, враћамо се из Ћуприје возом, у отвореном вагону за угаљ. Тетка и мајка извадиле само једну карту и покушавају да подвале кондуктеру: карту му прво покаже тетка, па је брзо иза леђа додаје Нани. Кондуктер није око тога правио питање. • Добошар иде селом и објављује да сви који имају јунце дођу са стоком пред општину, ради прегледа и вакцинације. Деда Мита одведе наше јуне. Кад се вратио био је без јунета. У кући је због тога настала велика свађа. Зашто је водио јуне. Баба је чак подигла преслицу, вучући: Сад ћу ти разбити главу. Свађа је трајала данима. • Иза куће, у земљи баба чувала закопан ћуп с медом. Ја сам јој стално досађивао тражењем да ми да мало меда, па је она најзад откопала ћуп и задовољила моју жељу. Међутим, неко је рекао Швабама, те дођоше да траже мед. Траже, прете, вичу, тако да је баба најзад откопала и предала им ћуп. Можда је то, како се причало, Швабама рекла нека комшиница. Но, стварно се и без тога видело да имамо кошнице — трмке, а где има њих закључили су и сами има и меда. • Крајем августа или почетком септембра, сећам се да је још било топло време, Бугари на 2 или 3 места у селу, попалише књиге које су нашли по кућама. Преко дана су их од куће до куће сакупљали, а увече их палили пред општином и у нашем сокачету, пред Јегдином кућом. Сакупила су се деца да виде ове ломаче. Старији нису долазили. Ја сам украо две полуизгореле књиге. Једна је била о Гуливеру. 261

• Почетком септембра 1918. године у селу је формирана бугарска школа. Школа је била привремено смештена у кући Коле Нешића, односно Мицкиној кући, јер су у школској згради биле смештене избеглице /бежунари/ из Мачве. Дошао пандур у кућу и каже да треба да пођем у основну школу. Мајка објашњава „да имам тек 5 година”, али пандур каже: „Већи је он, већи”. Мајка ме онда повела до школе. Сакупило се још петнаестак деце разног узраста. Учитељица млада и лепа Бугарка. Сви смо јој морали љубити руку. У ту школу сам, мислим, ишао недељу дана и свакодневно смо морали понављати: Аз см Блгарин, татко ми е Блгарин, маика ми е Блгарка. Всичкире сме Блгари. • Долазе ослободиоци. Извршен је пробој Солунског фронга 15. септембра. Београд је ослобођен 15. октобра 1918. Борбе око Параћина, Буљана, Доње Мутнице око 10. окгобра. Памтим севање граната изнад села. Бежали смо узбрдо и крили се у јаругама које су се звале ,,Ровање”. Нана је носила Ноју, која је имала 4 године, а тетка Станија мене /са 6 и по година/. Много касније, као официру противавионске артиљерије било ми је јасно да смо се скривали баш на местима где је било најопасније. Посматрали смо како експлодирају гранате на коси планине Баба изнад Доње Мутнице. Наши су гонили непријатеља. Око 10. октобра чували смо свиње изван села, кад - примећујемо како се са Велике шуме спушта нека војска. Блеште шлемови на главама. Брзо потерам свиње кући и вичем: Долази војска! Уто дотрча и комшиница, па и она говори - Стигла наша војска! Сакупио се народ. Стиже један ескадрон коњице. Народ се збунио, па нико ни цвеће, ни погачу. Командир те јединице све добро избрука: „Срамота како дочекујете ослободиоце. Нико да се сети цвећа, ракије, погаче..” Народ, осрамоћен - ћути. Изненађен је. • Враћа се отац. Крајем октобра, у вечерњим часовима, играо сам се са децом у дворишту. Чујемо групу радника како колосеком, узбрдо гурају вагонет. Кад стигоше према нашој кући, која је била уз пругу, један из групе повика: „Станка, стигао ти Милосав — син”. Наш отац још седи на вагонету, на коферу. Затим силази, носи ранац и велики сандук обложен поцинкованим лимом /сандук од пушчане муниције/. Један сандук му је вели пропао у некој поплави, а имао је у њему лепе поклоне за нас. Отац је у сивомаслинастом оделу, са цокулама с дугачким сарама /нису чизме/, са великом чутурицом за воду /2 литра/, коју смо дуго чували, затим с гумираним мантилом /мекинтошем, како га је наша Нана називала/, који му је био веома потребан као чувару пруге. Сгигли људи ратници, довели вам Милосава, да нешто попијемо! Нана их све послужује, радосна. Еј мали, рече мени неко, довели смо ти оца! Ја и Ноја збуњено гледамо. Ноја се туђи и стиди од оца. Какав је то странац, вероватно мисли у себи, а отац нас грли и љуби, а затим разговара с Наном, сестрама /Станијом и Живком/ и прадедом Стевом. Деда Мита, који је током рата интерниран у Лиле—Бургас, и стриц Милан, заробљен као рањеник и држан у Варни, стигли су касније. Напомена: Капитулација у Берлину и Бечу - 11.11.1918. године. Истог дана када је ослобођен Београд /15.10.1918/, немачки кајзер Виљем II је упутио телеграм бугарском цару Фердинанду, који дословно гласи: Рат је решило 60 хиљада српских војника! Срамота! 262

Други светски рат /1941—1945/ Као и у осталим деловима земље, посебно у Србији и Црној Гори, и у Сењу су људи са забринутошћу пратили догађаје око потписивања пакта са Немачком, а затим са великим одушевљењем поздравили обарање тог пакта. То је био резултат патриотизма људи васпитаних да воле слободу и своју земљу, а не организованог политичког деловања партије /КПЈ/, како се често писало од индоктринираних „историчара”. Стицајем разних околности, многима добро познатих, рат против Немачке, која је брутално напала Југославију, није дуго трајао. Капитулација је потписана брже него што је ико могао да замисли. За непуних 10 дана распали су се војска и држава. „Браћа” са којима смо живели у једној држави, за коју је изгинуло преко милион Срба, што је и њима донело слободу, окренуше нам леђа и раширених руку дочекаше непријатеља. Издали су и команданти из њихових редова, посебно из редова Хрвата. Војска се нашла у расулу. Војници /са оружјем, а чешће и без њега/, могли су се видети како иду преко поља, пролазе селом, траже цивилна одела да се пресвуку. Жалосно је било гледати ту слику. Ипак, нису само браћа са запада крива. Било је много лошег у онако скројеној и вођеној држави. Немци су брзо овладали — посели целу територију земље, а затим почели да је деле својим помагачима: Италијанима, Мађарима, Албанцима, Бугарима. Највећи део дали су онима који су им највише помогли да се земља разбије изнутра — хрватским усташама, дали су им да оснују тзв. Независну државу Хрватску, у којој ће до завршетка рата /1945. године/ бити на најсвирепији начин убијено око 700 хиљада Срба. Срби су једини и одвођени у заробљеништво. Припадници осталих народа су тога поштеђени. Није тешко одгонетнути зашто. Шта је у тим данима било са Сењанима — војницима и грађанима. Војници који нису пали у ропство, почели су да пристижу и причају о издаји у јединицама у којима су били, како су избегли заробљавање, шта су све видели. Није прошло много времена, а људи су постали свесни стварности. Слобода је изгубљена и почео је живот под окупацијом. Немци су одмах заводили своју власт. Стизале су наредбе једна за другом. Позиви војним обвезницима, под претњом смртне казне, да се одмах јаве и предају оружје и опрему. Расписивана је реквизиција, терано на кулук и принудни рад и слично. У пролеће 1942. године дошла је и наредба да се поред пруге и пута не смеју сејати културе које високо расту /кукуруз, сунцокрет/, и да се на удаљености од 500 м исече све дрвеће. Све је то морало да се изврши без поговора. После краћег времена сазнало се и за Сењане који су заробљени и одведени у Немачку, у заробљеништво, а то су били: 1. Алексић Никола 2. Антић Ж. Добривоје 3. Антић М. Драгомир 4. Богдановић Мирко 5. Вујичић Станоје 6. Ђорђевић Радмило 7. Ђорђевић Божидар 8. Маленовић Станоје 9. Марковић Д. Миодраг 10. Маргарановић Боривоје 11. Марић Љубивоје 12. Матић Станоје 13. Јовановић Чедомир 14. Нешић Ж. Бранко 15. Нешић М. Милан 16. Рајић Милић 17. Павловић Милан 18. Николић В. Драгољуб 19. Симић Стојан 263

Живот под окупацијом Краткотрајан отпор и брза капитулација унели су неспокојство код људи. Праћени су догађаји који су се одвијали необичном брзином и изазивали узнемиреност и неизвесност због доласка окупатора, његових захтева, наређења, претњи и губљења слободе. Разумљиво, радило се у условима окупације како се и колико се могло, јер је требало преживети, одговорити обавезама које се морају извршити али и сачувати све што се може од непријатеља, склонити, сакрити, нешто избећи. Сви су се забринуто питали колико ће ово потрајати. Има ли наде и како да се тај период скрати, да се опет дође до слободе. У току тих дана и таквих размишљања, као мелем на рану долазиле су вести о томе да има оних који не признају капитулацију, који ће наставити борбу. Убрзо су се у то уверили на првој акцији Параћинско-ћупријског одреда, који је основан 28. јула, а већ 2. августа извршио напад на Сењски Рудник и Равну Реку. О томе се много причало тих дана и са највећом пажњом очекивани су даљи догађаји. У вези са овим догађајима у Сењу је извршено и прво групно хапшење. Око 40 лица је ухапшено и одведени су као таоци у затворе у Ћуприји и Јагодини, одакле су пуштени после 2 месеца. Треба одмах рећи да су на овом подручју у том времену деловале и друге војне или полувојне формације: четници Илије Узелца, затим одреди Недићеве страже /један у Ћуприји и један у С. Руднику/. Командир одреда у С. Руднику био је Михаило Чачић, жандармеријски наредник. Командир Параћинско-ћупријске чете био је Бора Петровић, активни официр. У првим данима отпора није било битно да ли је неко био у одреду Боре Петровића или Илије Узелца. Сви који су ступали у било који одред ишли су да се боре против окупатора. Но, то је тако било само у почетку. Сукоб је избио доцније, када су припадници Узелчевог одреда почели да носе кокарде на капама и када су циљеви почели да се разилазе са циљевима које је постављала Параћинско-ћупријска чета, односно КПЈ /Комунистичка партија Југославије/. Тада је већ почело оштро диференцирање. У одреду Узелца остајали су они који су били за одбрану старог режима и краља, док су партизани имали супротан циљ, рушење режима и краља, односно освајање власти. Током времена партизански Покрет је јачао и предузимао низ акција против окупатора и његових сарадника. Ноћу између 15. и 16. септембра партизани су демолирали железничку станицу у Сењу, уништили скретницу, покидали телефонске жице и однели новац из касе. Око 23 часа миниран је и срушен мост на шестом километру пруге Ћуприја — Равна Река. Саобраћај је био заустављен 4 — 5 дана. У току 1. септембра четници Илије Узелца напали су недићевце у Равној Реци, због чега су Немци дошли из Ћуприје и блокирали Р. Реку. У одреду И. Узелца из Сења су били Стојадин Ђолић, Влада Аћимовић и Бора Николић, док су већину чинили рудари из С. Рудника, од којих су многи касније овај одред напустили и приступили партизанским одредима у Хомољу. Неки су то учинили и пре него што је дошло до отвореног сукоба између партизана и четника. Када су, према сведочењу Владе Аћи264

мовића, многи од Узелчевих људи ухапшени, међу којима је био и он, од Немаца их је ослободио Блашко Михајловић, с тим да не иду више у одред већ на рад у С. Рудник или Р. Реку. Од рудара који су отишли даље са Узелцем мало ко је остао у животу. Пред крај 1941. године на овом терену се појављују четници Косте Пећанца и Драже Михајловића. Почетком 1943. појављује се и мајор Љуба Михајловић, који је имао улогу да обједини четнике Д. Михајловића, али га је М. Чачић, који се Дражи наметнуо, брзо одстранио. Све ове формације: партизански одред, одред И. Узелца, четници Косте Пећанца, четници Драже Михајловића, Недићева стража, односно њихова појава компликовала је ситуацију и збуњивала обичне људе. Но, и поред тога што су све тада постојеће војне формације истицале као циљ борбу против окупатора, наклоност је више била према онима који су се отворено борили против Немаца. Разлика је ипак била суштинска, што се у том тренутку није јасно уочавало и схватало: четници су били за очување бившег режима са краљем на челу и очување људи и народа од одмазде Немаца /пошто су они за погинулог Немца стрељали 100 Срба, а за рањеног 50/ и припреме се за акцију тек када крену и савезници, кад победа буде извесна са мање жртава, док су партизани, односно вођство КПЈ, били за промену постојећег режима и освајање власти, без обзира на број жртава, тј. без чекања на погодан тренутак, свесни да у супротном немају изгледа за освајање власти. У сваком случају, на овом подручју, са мање или више успеха и акција /партизани су их имали више/, деловали су и једни и други. Одред Пећанћевих четника налазио се у Деспотовцу, а на његовом челу је био Блашко Михајловић. У тај одред многи су ишли да би „спасли главу” и избегли одлазак у борбу. Наиме, у њега су се уписивали имућнији људи или њихови синови, који су и куповали легитимације од Блашка, да би се код њега водили, а седели код својих кућа. На списку их је било око 700, а у одреду никад није било више од 250. Раванички четнички одред, на чијем је челу био Михаило Чачић, припадао је покрету Драже Михајловића. Није имао наклоност Немаца али ни прогањање од ових, пошто се сматрало да је његово постојање, као противника партизана, корисно. Истине ради, треба рећи, да су четници у Сењу били чешће присутни од партизана. У Сењу су имали и свој Равногорски одбор чији су чланови из Сења били: Миливоје Јовановић, Драгомир Богдановић, Радомир Стојковић, Драгутин Михајловић, Божидар Нешић, Благоје Шошић, Влада Ерић, Лазар Гркић, Милан Ж. Антић. Неки од наведених су у том одбору били дуже, неки краће. Опште је мишљење да много њих није ту било из идеолошких разлога, а неки су били и симпатизери партизана. Према сведочењу савременика и неким документима четници су за све време окупације извршили само два напада на Немце: крајем јула 1944. године у Равној Реци, приликом повлачења Немаца, и 12. августа 1944. године на прузи Сење — С. Рудник, код Две сестре, када су Немци имали 12 мртвих. При овом нападу претходно је размонтирана пруга, да би се воз сурвао у корито Раванице. Немци су пружали отпор док им није погинуо командант, а онда су се предали. Четници /без ознака, да би се после одузимања спреме и оружја, овај напад приписао партизанима, а прави напа265

дачи, са доцније стављеним кокардама, приказали спасиоцима и на основу тога од Немаца добили муницију и оружје/. Због овог напада, без обзира ко га је извршио, Немци су послали на Сење казнену експедицију, да га запали. Експедиција је дошла и запалила две куће и неколико стогова сена /Б. Стојановића и Б. Ерића/, а затим се повукла. О томе зашто је Сење ипак тако „благо” прошло било је доста прича, међу којима је, чини се, највероватнија, ако је неко уопште интервенисао, да је то учинио неко од Немаца који је живео у Ћуприји и био код Немаца тумач. Наводно, рекао је команданту да паљење само симболично изврши, јер је „Сење четничко село, а да су партизани овом диверзијом хтели да им се освете”. У вези са деловањем разних војних формација на овом подручју, посебно њиховог командног кадра, истине ради, треба рећи да је он био састављен од људи са стране, који су диктирали шта да се ради. Под њиховом командом, посебно Михаила Чачића, ликвидирано је доста људи, а затим бачено у злогласну „Мијајлову јаму”. У Сењу су од стране четника убијени: Момировић Милоје и његова жена Љубица /1842/, под оптужбом да су петоколонаши, затим Антић Сава и његова жена Милана /1943/, из користољубља и личне освете, као и Кнежевић Добросав и Кнежевић Параскева /1944/, за које нисмо сазнали мотив убиства. Године 1944., осећајући страх од победе партизана и ради освете, Михаило Чачић је са својим сарадницима организовао покољ 20 лица у Ћуприји и околини. Због сарадње са окупатором и четницима ДМ у току другог светског рата из Сења су оптужени и осуђени: Миливоје Јовановић—Чупа, Душан Живковић, Коста Гркић, Божа Стојадиновић—Гоља, Драга Богдановић, Драгиша Тодоровић, Душан Рајић и Драги Стојановић. О Станоју Андрејићу, који је такође био у четницима као пратилац команданта среза раваничког, Бранка Станковића, ништа се не зна. Од партизана су због сарадње са окупатором ликвидирани четници: Радомир Стојадиновић—Гоља, Милан Николић—Гане, Лима зв. Трчан, Слободан И. Николић, Радојко Јовановић—Шарка, Божидар Стојановић—Гуља, Никола Гркић, Паун Маргарановић /из Бигренице/ и Радомир Лукић. Почетком 1942. године ухапшен је, одведен на Бањицу и стрељан старешина манастира Раванице Макарије Милетић. Постоје сведочења да је то дело четничког војводе Блашка Михајловића, из личне освете. Сењани у НОБ Све већи и отворенији злочини неких четника и ширење вести о партизанима, о њиховим успесима у другим крајевима наше земље и вести о напредовању Црвене армије, имале су велики утицај на дистанцирање људи од четника и жељу да се придруже партизанима. Ту жељу су најзад и остварили. О томе како је до тога дошло, ко је отишао и на који начин, Мика Тодоровић, каже: „У току 1943. године младићи из Сења су од стране четника позвани на војну вежбу — мобилисани су. Вежбе су се обављале изнад Сења, а спроводили су их резе266

рвни наредници и поднаредници бивше југословенске војске. После обављених вежби сви су пуштени кућама, с тим да се на први позив обавезно и хитно одазову. У мају 1944. четници су младиће из Сења мобилисали и отерали у четничку бригаду више Сисевца, у месту званом „Летовиште”. У јулу се чуло да су партизани већ надомак планине „Буковик”, па су четници сву војску из Летовишта, међу којима су били и Сењани, пребацили на ову планину. У борби са партизанима дошло је до расула код четника. Тада су се разбежали и мобилисани из Сења и неко време се крили ван села, да их четници не би пронашли. Тих дана, почетком септембра 1944. године, Сењани опредељени да иду у партизане, на састанку изнад Сења, оснивају партизанску чету, у којој су били: Овој групи, после расула четника, придружили су се младићи из Сења који су били мобилисани од четника, и то: 1. Стеван Ерић 2. Милоје Антић 3. Миодраг Попадић 4. Стојадин Марковић 5. Милорад Стојковић 6. Владимир Кнежевић 7. Драгомир Миљковић 8. Миленко Нешић 9. Миодраг Д. Николић Добровољцима су се доцније прикључили и појединци за које се сматрало да су блиски са четницима: Милан Ж. Антић, Божидар Стојадиновић, Душан Рајић, Драга Богдановић, Божидар Станковић, Драгомир Илић и Коста Гркић. Међутим, они се у одреду нису дуго задржали, је се ни по схватању, ни по делима нису могли успешно уклопити са осталима. Организовани у одред, са лаким наоружањем које су имали, Сењани хватају везу са командом места НОВ и ПОЈ у Соко Бањи и, према добијеном упутству крећу преко кучајских планина на договорено место — у Трговиште, где се прикључују 23. бригади 45. дивизије. После 5 до 6 дана у Трговишту је извршено, од Сењана и добровољаца који су дошли из других места, формирање 24. бригаде са једним бројем бораца из 23. бригаде, а затим је формирана и 20. бригада. После тога извршен је напад на четничке положаје код села Мириловца /у срезу Параћинском/. У том сукобу јединица није успела, јер су је четници уз помоћ Немаца изненадили. Том приликом је погинуо /у Бошњану/ први од Сењана у НОБ — Светислав Ђорђевић, свршени ученик Војно-техничке школе у Крагујевцу. Ожаљен од свих Сењана од је после 2 дана уз све почасти сахрањен на сењском гробљу. Пре 3. XI 1944. године, када је извршена мобилизација за попуну 20. и других бригада 45. српске дивизије, добровољно су отишла у партизански одред још 3 младића из Сења: Бранко Милутиновић, Коста Попадић и Живорад Гркић. 267 1. Светислав Ћорђевић 7. Данило Богдановић 2. Милан Михајловић 8. Миодраг Богдановић 3. Новица Ђолић 9. Боривоје Кнежевић 4. Милован Тодоровић 10. Момчило Богдановић 5. Миодраг Марковић 6. Драгутин Михајловић 11. Милија Витановић

На крају морам рећи и то да су разне околности утицале што Сењани и раније нису отишли у партизане. Разлог је на првом месту то што покрет у околини није био довољно развијен и што није било довољно информација и иницијатора. Иначе, нико од Сењана није био међу четничким главешинама. Све су то били људи са стране, који су Сењу нанели много материјалне и моралне штете”. Слично овом је и сведочење Драгомира Миљковића, који каже: „Ми који смо били мобилисани од четника, налазили смо се у селу Витошевац. Једног дана /у августу месецу/, писмом смо обавештени да се из Сења припрема одлазак у партизане. Са овим, пошто сам ја добио писмо, упознао сам остале мобилисане /било нас је 14/ и одмах смо се договорили да у првој борби напустимо четнике, што смо и учинили при борби код села Скорице. После три дана на састанку изван села одлучили смо да се придружимо првој групи добровољаца. Не дуго после тога, како је навео Мика Тодоровић, и путовања у трајању од 3 дана, стигли смо у Трговиште код Соко Бање, где је од нас и људи из других места попуњена 24 и формирана 20. бригада 45 дивизије НОВ и ПОЈ. Доцнијом реорганизацијом у 24. бригади су до краја остали: Милан Михајловић—Лана, Миленко Нешић, Драгомир Миљковић, Миодраг Стојковић, Милија Витановић и Новица Ђолић, док је 20. бригада попуњена у Ћуприји /3.11.1944/ младима који су мобилисани из Сења и других села.” У својим јединицама Сењани су, сем оних који су погибијом или рањавањем избачени из строја, остали и борили се све до уласка у Аустрију, односно до коначног ослобођења Југославије. Ослобођење Сења Већ око 5. октобра почело се причати да су руске трупе веома близу, што се показало тачним. Руси су наступали са истока и југа. Народ је био одушевљен њиховом борбеношћу, а посебно каћушама, које су за Немце биле страх и трепет. А онда, једно непријатно изненађење. Радост што се чује да су Руси већ у Сењском Руднику и скоро невероватна вест да је Михаило Чачић, који је толико недела учинио у овом крају, отишао са својим четницима да преговора у Сењском Руднику са руским пуковником Царевим. И то под оружјем. После преговора се, кажу, мирно вратио у свој логор на Летовишту. У басену је настала паника. Људи су се питали зар је то могуће, јер се почело причати како ће они да наставе по своме. Међутим, то није дуго трајало, пошто је руском команданту објашњено ко је Чачић и да треба што пре ухапсити њега и његову банду, што је он и учинио после добијања правих информација. М. Чачић и његови људи ускоро су били везани и под стражом отерани на пијацу у Ћуприји, где су једва спашени линчовања од стране грађана. Касније су од народног суда осуђени и погубљени. Тако је Сење тих дана ослобођено и живот је почео да се организује и одвија у новим условима. 268

Октобра 1944. године основан је и први народно-ослободилачки одбор у коме су били: 1. Марић Чедомир, земљорадник /председник/ 2. Ерић Владимир, земљорадник и трговац 3. Богосављевић 3. Драгомир—Бала, ковач 4. Ћорђевић Милан, земљорадник 5. Лукић Бора, земљорадник, инвалид 6. Тошић Панта, земљорадник 7. Антић Ж. Милан, земљорадник У 1946. години изабран је нови одбор: председник је Јездимир—Дена Кнежевић, секретар Милан Ж. Антић, а одборници Благоје Шошић, Мирко Пандуровић, Панта Тошић, Добра Антић, Љубомир Кнежевић, Лаза Гркић, Бора С. Лукић и Д. Богдановић. У 1947. години председник је Милан — Лана Михајловић, секретар Милан Ж. Антић, а одборници Величко Петковић, Драгомир Миљковић, Миодраг Стојковић, Милан Марић, Стеван Ерић и Љубомир Буљанчевић. У 1948. години председник је Миладин Попадић, секретар Драгољуб Милутиновић и Михаило Тодоровић, а одборници Милосав Марковић, Милан Марковић, Љубомир Кнежевић, Драгомир Миљковић, Миодраг Стојковић, Станоје Тодоровић, Драгољуб Илић и Драгољуб Петровић. Имена председника, секретара и одборника у ранијем и доцнијем периоду наведена су у одељку о локалној управи — власти. Сењани у бригадама 45. српске дивизије На свом борбеном путу за Ваљево, а затим Босну и даље, 19. октобра је у Ћуприју стигла 20. српска бригада, а за њом и остале бригаде /22, 23 и 24/ 45. дивизије НОВ Југославије. Војници и официри бригаде смештени су у зграду касарне, а потом је формирана комисија за мобилизацију у циљу попуњавања 20. бригаде. Комисија је радила у згради Соколског дома, а мобилисана су годишта 1914—1927. Мобилизација и обука обављене су у врло кратком року, тако да је бригада већ 3. новембра наставила свој пут према Босни у циљу протеривања непријатеља из земље. Из Сења је тада у бригаде 45. дивизије /20, 23, 24. и 22/ отишло преко 70 младића. Они су, заједно са већ прекаљеним борцима, учествовали врло успешно у завршним борбама за ослобођење земље и показали се достојним својих предака из првог светског рата. То најбоље доказују одликовања која су у току борби и на крају рата добили, као и чињеница да су многи од њих у јединицама били у својству десетара, делегата, водника, командира, политичких комесара и сл. Доста је њих и рањено, неки су остали ратни инвалиди, а десеторица су у тој борби дали оно што се највише могло за отаџбину дати, своје животе. 269

Сењани — учесници у НОБ Југославије 1. Андрејић М. Миодраг 41. Марковић Д. Михајло 2. Антић Д. Стеван 42. Марковић С. Стојадин 3. Антић Д. Добросав 43. Марковић В. Миодраг 4. Антић Ј. Ђорђе 44. Марковић Д. Милан 5. Антић Ж. Милоје 45. Марковић М. Момчило 6. Аћимовић Бранислав 46. Маринковић С. Бранко 7. Богдановић Д. Момчило 47. Маленовић С. Драгољуб 8. Богдановић М. Љубивоје 48. Маленовић М. Милисав 9. Богдановић Д. Данило 49. Марић Б. Миливоје 10. Богдановић М. Миодраг 50. Марић Ч. Миодраг 11. Божиновић М. Бранислав 51. Матић Б. Витомир 12. Буљанчевић А. Љубомир 52. Миленковић М. Живојин 13. Буљанчевић Д. Витомир 53. Миленковић М. Драгиша 14. Буљанчевић С. Мирослав 54. Миленковић С. Милисав 15. Вујичић Д. Милан 55. Миловановић М. Бранислав 16. Вујичић Д. Радомир 56. Милосављевић Т. Станоје 17. Вујичић Д. Радосав 57. Милутиновић Б. Драгољуб 18. Вучковић С. Предраг 58. Милутиновић Б. Љубомир 19. Гојковић Ж. Александар 59. Милутиновић М. Деспот 20. Гркић Т. Живојин 60. Милутиновић М. Бранислав 21. Гркић Т. Милан 61. Милутиновић С. Миодраг 22. Ђолић Д. Стојадин 62. Миљковић С. Драгомир 23. Ђолић Д. Станко 63. Миљковић С. Љубомир 24. Ђолић Ж. Милоје 64. Михајловић М. Милан 25. Ђолић Р. Новица 65. Михајловић М. Богомир 26. Ђорђевић Д. Боривоје 66. Михајловић В. Миленко 27. Ђорђевић М. Светислав 67. Митровић М. Влајко 28. Ђорђевић Р. Миодраг 68. Митровић П. Станоје 29. Ђурђевић М. Боривоје 69. Најић Д. Радосав 30. Ђурашић Б. Томислав 70. Недељковић С. Гвозден 31. Ерић В. Стеван 71. Нешић Н. Миленко 32. Здравковић С. Светолик 72. Николић Б. Љубомир 33. Илић М. Божидар 73. Николић В. Милосав 34. Илић М. Миодраг 74. Николић Д. Миодраг 35. Јевтић Ж. Витомир 75. Пајић Б. Милан 36. Јевтић С. Станко 76. Пандуровић Д. Милан 37. Јоцић Д. Миодраг 77. Пандуровић Д. Радомир 38. Јоцић О. Станоје 78. Петковић С. Арсеније 39. Кнежевић Д. Боривоје 79. Петровић Д. Станимир 40. Лазић С. Милоје 80. Петровић С. Милоје 270

81. Попадић С. Коста 82. Рајић Д. Милосав 83. Рајић П. Живојин 84. Стајић Ј. Деспот 85. Станковић П. Станоје 86. Станковић М. Милован 87. Станковић П. Станко 88. Стевановић М. Миодраг 89. Стевановић Б. Станоје 90. Стојковић Н. Богомир 91. Стојковић Р. Милорад 92. Стојановић К. Милоје 93. Стојановић С. Радомир 94. Стојадиновић С. Миодраг 95. Тодоровић Р. Михајло 96. Тодоровић Р. Милован 97. Тошић Д. Витомир Од наведених учесника у НОБ погинули су у борби 1. Антић Д. Стеван 2. Богдановић М. Љубивоје 3. Ђорђевић М. Светислав 4. Ђурђевић М. Боривоје 5. Кнежевић С. Боривоје 6. Марковић Д. Михајло 7. Маринковић С. Бранко 8. Миленовић М. Милисав 9. Николић В. Милосав 10. Николић Д. Миодраг На споменику који им је подигнут испред Дома културе /1951/, а обновљен 1987. године, пише: ХРАБРОСТ И ЖРТВЕ — БОРЦИ НОБА И РЕВОЛУЦИЈЕ 1941—1945. — НЕКА БУДУ СВЕТАО ПРИМЕР МЛАДИМ ГЕНЕРАЦИЈАМА Друштвено-политичке организације села Сења и општине Ћуприја У књизи „На Морави Ћуприја, СУБНОР, Ћуприја, 1977. године”, о учешћу Сењана у НОБ пише: „Није за потцењивање ни знатно учешће сељака из околине Ћуприје — среза раваничког у завршним операцијама за ослобођење земље, а нарочито становника Сења, од којих је већи број отишао у партизанске одреде још пре ослобођења овог краја. Тиме су не само испунили свој дуг према народу и отаџбини, него и на најбољи начин доказали да су пролетери и на линији прогреса, а да су само стицајем географских околности и прилика, као и због неколицине декласираних елемената били погрешно схваћени и приказани”. Политички живот у селу после ослобођења Према једном извештају Живке Дамњановић, која је била задужена за партијску организацију у Сењу, у овом селу дуго није могла да се оснује партијска организација. Она пише: „У Сењу се покушало са неколицином, али се није успело — они су остали необухваћени активним партијским радом”. У осталим селима није било ни чланова КПЈ, ни кандидата, већ само симпатизера ,,/На Морави Ћуприја, 1977/. Међутим, у књизи „Поморавље у НОБ 1941—45”, стоји: „Сење: Јула месеца 1941. Живка Дамњановић је учланила у КПЈ два друга из Сења — Срету Ђорђевића—Вељковића и Мику Тодоровића”. Истине ради треба рећи, да су имена погрешно написана, јер се ради о Свети и Миши, а не о Срети и Мики /примедба аутора/. 271

Приликом боравка Живке Дамјановић и Миодрага Новаковића—Џуџе у Сењу, јула 1941. године, жандарм Светозар Пухар их је приметио и одмах скренуо пажњу Миши Тодоровићу да има код себе потерницу за њима, како би их он опоменуо и негде склонио. Скојевска организација /СКОЈ/ формирана је у Сењу у новембру 1944.године и у њој су били: Богосављевић С. Драги, Ђорђевић, М. Димитрије, Новаковић Наталија, Марић Радмила, Кнежевић Нада, Ерић Бора и Антић Раша. Партијска организација /КШ/ формирана је почетком 1945. године и њу су сачињавали: Антић Ж. Милан, Антић Ј. Ђока, Антић Михајло, Кнежевић Љубомир и Стојановић Света. После ослобођења партијска организација је омасовљена, како пријемом нових чланова тако и повезивањем оних који су у партију примљени у току НОБ, у војним јединицама. У срески народноослободилачки одбор за срез раванички ушао је као повереник за трговину Влада Ерић, трговац из Сења, а као повереник за пољопривреду Ђока Антић, земљорадник из Сења, док је у срески одбор антифашистичког фронта жена /АФЖ/, као чланица управног одбора била Нада Матић. После ослобођења /1945/ у селу се политички живот из основе мења. Партијска организација ради по инструкцијама ОК у Ћуприји. Неки активисти и претерују у оданости партији, па се понашају као једини „правоверници” и као да су то били од рођења, што чини да се неки људи повлаче у себе, ћуте и гледају своја посла. Ипак, на изборе и друге акције ишло се скоро масовно. Народ је са одушевљењем дочекао слободу после 4 године рата и окупације. Једино с чиме се нису мирили старији и средовечни људи то је био однос нове власти према цркви, верницима, имућнијим сељацима, задрузи, ригорозном принудном откупу жита и меса, слави, ношењу литије, школској слави Светом Сави. Од неких активиста било је утркивања ко ће бити ревноснији у ликвидирању „старог”. Долазило је и до сукоба са родитељима, па и одвајања од њих, како не би били кажњени или избачени из партије. За време сукоба са СССР-ом /време ИБЕ-а, Информбироа КП/ било је Сењана који су хапшени, саслушавани и батинани зато што су слушали Радио—Москву. Учитељ Жика Кнежевић, један миран и веома начитан човек, провео је због тога извесно време и на злогласном Голом отоку. О раду на реорганизацији власти, задругарству и другим областима било је речи раније. Све у свему, сви експерименти спровођени у земљи нису мимоишли ни Сење. Било је од тога и користи и штете. Ипак, не оспоравајући постигнуте резултате, може се рећи да је било и доста промашаја, односно да би резултати били још већи да није било разних деформација и злоупотреба у политичком и привредном животу. У 1988. години дошло је до видног преокрета у политичком животу на врху у држави, што је од већине грађана прихваћено са видним олакшањем и одушевљењем. Од те године до данас осетила се већа слобода у говору, систему информисања, исповедању вере, исказивања националности, јачању приватне иницијативе и сл. Дошло је и до вишепартијских избора. Било је при томе и извесних пропуста, али, за све је битно да су СК и једнопартијски систем коначно сишли са сцене. То је и од већине Сењана једнодушно поздрављено и прихваћено. 272

СЕЊАНИ У ЗЕМЉИ И СВЕТУ Велики број Сењана, после завршене школе и стицања одговарајућих квалификација, запошљавао се и радио ван села, највише у Ћуприји и Сењском Руднику, а затим у Јагодини, Параћину, Ресавици, Београду и многим другим местима широм земље, а неки и у свету. Уз ризик да известан број, односно да неки од њих овде не буду споменути, наводимо, по азбучном реду, само имена оних за које смо нашли неопходне податке, а то су: Са завршеним факултетима — високим образовањем у земљи 1. Антић Богдан, инж. ел. ФК Каблови, Јагодина 2. Антић др Јован, шеф ОРЛ одељења, Здравствени центар — управник болнице, Ћуприја 3. Антић Мића, правник, управник ПТТ, Ћуприја 4. Аћимовић Градимир, инж. агр., дир. АТП ”Велмортранс”, Ћуприја 5. Аћимовић Станислав, правник, шеф. кадр. службе ИП ”Политика”, Београд 6. Богдановић Мирољуб, правник, дир. Фабрике шећера, Ћуприја 7. Богдановић Милић, правник, радник СИП-а, Београд 8. Вељковић др Милан, шеф Уролошког одељења ЗЦ, Ћуприја 9. Вучковић Небојша, економист, АТП "Велмортранс”, Ћуприја 10. Гркић Мирјана, фарм., Апотека, Јагодина 11. Ђолић др Бранислав, начелник ВМЦ, Нови Сад 12. Ђолић Урош, економист, Београд 13. Ђурђевић Драгомир, грађ. инж., Инграп, Ћуприја /сада у Швајцарској/ 14. Ђурђевић др Мома, стом., Дом здравља, Ћуприја 15. Ерић Владимир, техн. рук. ФК Каблови, Јагодина 15а. Кнежевић М. Александар, прос. Сав. синд.—Ћуприја, дир. предст. ИНА—Загреб у Светозареву /Јагодини/ 16. Кнежевић Александар, инж. шум., Дрвни комб. ”Б. Марковић”, Обреновац 17. Кнежевић В. Верица, филолог, проф. Економска школа, Параћин 18. Кнежевић Милан, инж. агр., дир. ПД "Добричево”, Ћуприја, Институт за механи- зацију, Земун Поље 19. Кнежевић др Мома, дир. ЗЦ, Ћуприја, одељ. за неуропсих. ЗЦ, Ћуприја 20. Кнежевић М. Мирко, правник, в. сар. СО, Параћин 21. Кнежевић Славко, правник, зам. јав. туж., Параћин 22. Лукић Мирко, металург, Инст. за металургију, Београд 23. Лукић Милева, дизајнер, Фабрика штофова, Параћин 24. Марић Будимир, ДИФ, проф., предс. СС, председник СО Ћуприја 273

25. Марић М. Душан, економист, дир. Управе прихода, Ћуприја 26. Марић др Љубомир, хирург, дир. Здравственог центра, Ћуприја 27. Марић др Момчило, ортопед, Здравствени центар Ћуприја 28. Марковић М. Драгиша, Филоз. фак., проф. и дир. ОШ ”Ј. Милидраговић”, Београд 29. Марковић М. Момчило, правник, ИВ Србије, Бгд., нач. за привреду СО Чукарица, Београд 30. Марковић Милош, правник, Београд 31. Матејић др Драган, Здравствени центар, Ћуприја 32. Матејић Р. Душан, грађ. инж., инспектор, СО Ћуприја 33. Матејић др Јасмина, Здравствени центар, Ћуприја 34. Матејић Петар, МИП, Ћуприја 35. Матић др Милоје, стом., дир. Дома здравља, Ћуприја 36. Матић Станоје, грађ. инж., Грађ. предузеће ДОМ, Београд 37. Милановић др Јован, упр. опште службе Дома здравља, Ћуприја 38. Миленковић Сима, економист, Инграп, Ћуприја 39. Миловановић Боривоје, инж. електро-техн., рук. ФК Каблови, Јагодина 40. Миловановић Будимир, маш. инж., Елмос, Јагодина 41. Миловановић Миодраг, правник, СО Ћуприја 42. Миловановић Мирјана, Филол. фак., проф. гимназије, Ћуприја 43. Милошевић Станојло, инж. агр., проф. и дир. Школе ученика у привреди, Ћуприја 44. Митровић др Власта, Здравствени центар, Ћуприја 45. Митровић Миодраг, правник, секр. за управу, СО Ћуприја 46. Митровић Миле, Прир. мат. фак., проф. гимназије, Ћуприја 47. Митровић др Ружица, Дом здравља, Ћуприја 48. Михајловић М. Богомир, инж. агр., уредник ”3адружне књиге”, ”Нолита”, и дир. НИП ”Мала пољ. библиотека”, Београд 49. Ненадић др Светлана 50. Нешић др Божидар, Завод за здравствену заштиту, Ћуприја 51. Нешић др Зоран, зубар, Дом здравља, Ћуприја 52. Нешић др Љубиша, зубар, Дом здравља, Параћин 53. Николић Дракче, економист, ПГП, Београд 54. Николић др Славица, Сењски Рудник 55. Пандуровић Живојин, правник, шеф. каб. предс. беогр. општине, Београд /1934. г./ 56. Пандуровић Добривоје, грађевински инжењер, Београд 57. Петровић др Љубодраг, анестетичар, Клиника у Сремској Каменици 58. Петровић др Светлана, Дом здравља, Ћуприја 59. Плетикосић Љубиша, правник, Јавни правобранилац, Смедерево 60. Попадић Јован, правник, Крушевац 61. Попадић Душан, инж. маш., ”Прва петолетка”, Трстеник 62. Станковић др Љиљана, Здравствени центар, Ћуприја 63. Стојковић Владимир, грађ. инж., АТП "Велмортранс”, Ћуприја 64. Стојковић Даница, ДИФ, проф. Школе уч. у привреди, Ћуприја 65. Стефановић др Ђорђе, ветеринар, Фарм. инд. "Галеника”, Земун 66. Тодоровић Владанка, наст. Сред. мед. школе, Ћуприја 67. Тодоровић др Добрила, Здравствени центар, Ћуприја 68. Тодоровић др Живка, управик Дечјег диспанзера, Ћуприја 274

69. Тодоровић др Милан, шеф. инфект. одељења, Здравств. центар, Ћуприја 70. Милован Тодоровић, инж. агр., техн. дир. ПД „Годомин”, Смедерево У овај списак нису ушли факултетски образовани чији су родитељи из Сења али не раде на подручју општине, а њихов број је знатан. Са вишом и средњом школском спремом ван Сења је запослено преко 150 Сењана и Сењанки. Сењани у иностранству 1. Андрејић Будимир, Француска 2. Антић Мирослав, Аустрија 3. Антић Небојша, Аустрија 4. Антић Стојан, Швајцарска 5. Аћимовић Бранислав, Аустралија 6. Аћимовић Драган, Јужноафричка Унија 7. Аћимовић Душан, Канада 8. Аћимовић Мирка, Канада 9. Аћимовић И. Мирослав, Шведска 10. Аћимовић И. Никола, Шведска 11. Богдановић Богомир, САД 12. Богдановић Радојица, САД 13. Богдановић Радомир, Швајцарска 14. Буљанчевић Велимир, Аустралија 15. Вујичић П. Милан, Швајцарска 16. Вујичић П. Момчило, Аустрија 17. Вујичић Живомир, Француска 18. Гојковић Светлана, Француска 19. Гојковић Живомир, Француска 20. Гркић Душан, СССР 21. Гркић Светислав, Швајцарска 22. Думитровић Божидар, Француска 23. Ђорђевић Т. Милан, Швајцарска 24. Ђорђевић Раде, Француска 25. Ерић Димитрије—Мита, Бугарска 26. Ерић Катарина, САД 27. Живковић Драган, Швајцарска 28. Живковић Радомир, САД 29. Живковић Славиша, Швајцарска 30. Живковић Тома, Швајцарска 31. Илић Драгиша, Швајцарска 32. Илић Душан, Немачка 33. Јовановић Миле, Аустрија 34. Јоцић Душко, Швајцарска 35. Лукић Витомир, Аустрија 36. Лукић Богосав, Аустрија 37. Марковић Добра, Немачка 38. Марковић Милан, Немачка 39. Марковић Миле, Немачка 40. Миладиновић др Гордана, Аустрија 41. Миловановић Миодраг, Аустрија 42. Миловановић Слободан, Аустрија 43. Милановић Мирослав, Аустрија 44. Михајловић Милосав, Швајцарска 45. Михајловић Љубиша, Швајцарска 46. Павловић Првослав, Данска 47. Павловић Љубиша, Немачка 48. Павловић Милан, САД 49. Пајић Миле, Чехословачка 50. Пајић Момчило, Швајцарска 51. Пајић Љубиша, Швајцарска 52. Пајић Анкица, Швајцарска 53. Попадић Бранислав, Швајцарска 54. Стајић Владимир, Алжир 55. Станковић Мирко, Аустрија 56. Стевановић Бојан, Швајцарска 57. Стефановић Добривоје, Шведска 58. Стојадиновић Зоран, Аустрија 59. Тодоровић Добрица, Швајцарска 60. Тодоровић Драгиша, Канада 61. Тошић Весна, Швајцарска 62. Флорић Александар, Француска 63. Флорић Рајко, Француска 275

Горе — манастир са околином. Доле — лучни мостић од тесаног камена подигнут 1846. а срушен 1966. године. Сада је на том месту бетонски мостић. 276

МАНАСТИР РАВАНИЦА 277

Раваница — манастирска црква и рушевине тврђаве /из књиге Ф. Каница: Србија — земља и становништво/ — горе; Доле — поглед на манастир Раваницу са источне стране: на слици се виде— црква, манастирски конак, остаци главне /донжон/ куле и пут Ћуприја—Сење—С. Рудник, који пролази недалеко од манастира 278

ИЗ ПРОШЛОСТИ МАНАСТИРА РАВАНИЦЕ Место, подизање и значај Недалеко од Сења, на малој заравни у подножју Кучајских планина, на коју се улази узаном клисуром са бистром водом реке Раванице, окружен стрмим и шумовитим планинама, налази се манастир Раваница, прелепа задужбина српског кнеза Лазара Хребељановића. Од самог села Сења манастир је удаљен око 600 м, а од града Ћуприје око 12 км, са којима је повезан асфалтним путем. Овим се путем може даље наставити, кроз живописну раваничку клисуру, за излетиште Сисевац, где се налази црква светог Сисоја, затим Сењски Рудник, Пасуљанске ливаде, Равну Реку, Ресавицу, па долином реке Ресаве до манастира Манасије, Деспотовачке бање, Деспотовца и опет се наћи у Ћуприји /затворити круг/, поред које пролази аутопут Београд—Ниш. Манастир је подигнут 1381. године, на измаку последње епохе српског средњег века и био је на челу споменика Моравске школе. Црква посвећена Вазнесењу Христовом, а подигнута је да прими општежиће велике ларве и намењена као маузолеј, тј. гробна црква кнеза Лазара. О зидању Раванице постоји више старих записа, предања и песама, врло различитих и често противречних историји. У песми ”3идање Раванице” помиње се поздравна беседа кнеза Лазара ”Свој српској господи” и његов одговор верној љуби Милици, која га је критиковала што ништа и нигде не гради. У песми се каже. ”...Ви пијте и господујте Задужбине нигде не градите, Манастира, нити беле цркве, Ни на води камене ћуприје, Ни на друму камене калдрме, Што бијаху Немањићи стари, Цароваше, па и преминуше, Не трпаше на гомиле благо Но градише њиме задужбине, Саградише многе манастире, Ти остаде у столу њиноме, А не градиш нигде задужбине, Ето нама неће пристат благо, Ни на здравље, ни за нашу душу, А ни нама, ни коме нашему...’” 279

На ове прекоре, кнез Лазар одговара, како песма каже: "...Чујете ли сва српска господо, Шта говори госпођа Милица, Јер не градим нигде задужбине, Ал тако ми Бога великога, Хоћу градит цркву Раваницу. У Ресави крај воде Равана. Од сијех ћу је боље начинити Поставићу темељ од олова, Ударићу челичне диреке, Па ћу цркви саградити платна, Саградићу од сребра белога, Покрићу је жеженијем златом, Поднизати добријем бисером, Попуњати драгијем камењем, Нек се сија, нек се моје знаде, Нек се знаде да смо царовали...” Легенда, кроз поезију, даље каже како је Милош Обилић одмах скренуо пажњу кнезу да цркву не гради од злата и олова, јер ће као таква бити мета непријатеља: "...Гради царе, штогођ лепше можеш, Од камена ником ни камена Од студена креча и камена, Стајаће ти хиљаду година А покривај плочом и каменом. Задужбина твоја Раваница...” У односу на место за градњу цркве у поезији се каже: ”Видео сам доле у Ресави, У ресави твојој државини, Један лијеп, царе, заравањак Под Кучајем високом планином, Гради нође Раваницу цркву... И црква би саграђена како је речено. Изградња је започела 1377. године, а завршена 1381.* Како, опет, песма каже, кнез је Раваницу градио својим благом, а не патњом сиротињском: * За изградњу је, према неким сведочењима коришћен материјал са тврђаве у Ћуприји и камен из „Бигарског мајдана”. ”Што је Лазо саградио цркву, За живота још за својега, О свом лебу и о свеме благу, Саградио себи задужбину, А без суза, без сиротињскијех...” Значај и смисао Раванице од подизања до данашњих дана, без обзира на услове у којима се живело и радило, у бити је осtао исти — да буде узорна заједница духовног живота, манастир православног и светогорског типа, да у себи прикупља и негује и из себе расађује духовне вредности и достигнућа народа, да успоставља духовни континуитет у историји српског народа, да преко кнеза Лазара још више допринесе чвршћем повезивању српског народа, развијању свести да је без обзира на границе и међе један. Све ово, па и више од тога, Раваница је са својим братством и сестринством више од 6 векова чинила и чини данас. Она је била једно од оних светих места одакле је потицала и утврђивала се наша вера, наша писменост, наша слобода. Тиме што је истовремено и гробна црква кнеза Лазара, њен се значај и утицај само повећао. 280

Ситуација манастирског комплекса: 1. црква, 2. пирг, 3. трпезарија, 4. лазарет, 5. кула ”М. Обилића”, 6. економија, 7. улазна капија, 8. пријемница за госте, 9. конак /Из књиге: Раваница 1381-1981, Б. Вуловић/ 281

Спољни изглед манастира У архитектонско-ликовном склопу Раванице, према арх. Б. Вуловићу, не може се уочити неки готов модел пренет у Лазарево Поморавље. Из тог разлога није наодмет мисао нашег познатог познаваоца српског средњовековног наслеђа А. Дерока, који је рекао да, ”ако се игде може говорити о једном српском средњовековном стилу, а то се справом може, онда се нарочито може говорити о стилу у коме су подигнуте: Раваница, Лазарица и Каленић”. Иначе, главни део цркве је, споља гледано, врло живописан. Има једно веће и 4 мања кубета. Зидови су грађени од наизменичних редова тесаника и опека. Складне избочине и удубљења, дају зидовима пуно живота. Прозори су уоквирени пластичном орнаментиком и сви су двојни, изузев једног тројног, који се налази на западном зиду цркве, а изнад њега се налази и једна дивна розета. Леп изглед даје и низ малих, шупљих крстова израђених у теракоти, а затим у облику звездастих ланчића утиснутих у зидове. Они се налазе и око лукова /аркада/ прозора и чине круг око розете. У горњим пољима су тако нанизани да формирају крстове од шест кракова, који почивају на једном постаменту у облику правоугаоника. Поља која обухватају ови лукови, покривени су орнаментиком у облику шах-табле, од црвених опека и сивкастог камена. Посебно лепо делује орнаментика стилизованих биљних мотива цветови испреплетаних стабала, палмете, грифони и сл. Манастир је окружен остатком града од 7 кула и одбрамбеног зида, а унутар тог окружења налази се данашњи конак и други објекти манастира. Од кула посебно су интересантни очувани делови ”куле Милоша Обилића” /на северозападу/, и ”Кула кнеза Лазара” /североисточно од конака/, на којој се у једној малој аспиди виде трагови фресака. Можда је интересантно овде навести шта је, при посети манастиру 1567. године, записао Марко Антун Пигафета. У свом опису он вели: ”...Да је калуђерима забрањено да показују тело Лазарево, већ само једну руку, на чијем је једном прсту био прстен са прекрасним рубином... Овај манастир је саграђен међу брди, а ограђен је високим и дебелим платном /зидом/, имајући само један улаз, али данас је скоро све оштећено. Биле су још четири добре куле, као што се од трагова разабира. Ту је обичавао становити поменути кнез Лазар, кој даде саградити ову цркву и надари ју добрим приходом... Црква је грађена у лиепом слогу /стилу/, а сва је прекрита оловом. Улазећи на врата, врло лепа од мрамора, виде се свана мноте врло лепе сликарије, које, чини се, да су изновице прављене; унутри пако на десну је аркаду, гдје је тиело блаженога Лазара, а с лиева су нове слике, изведене по нарави, на име његова, његових синчића /Стјепана и Вука/, па његове супруге Милице”. Ми данас можемо рећи, да је, захваљујући конзерваторско-рестаураторским радовима Републичког завода за заштиту споменика културе, Раваница добила у великој мери свој историјски, аутентичан изглед, који плени око посматрача, посетилаца. Порта манастира је увек беспрекорно чиста, без обзира на приличан број посетилаца. У њој се налазе стара и велика стабла кестенова, липе, ораха и јеле, затим

Детаљи са фасаде: лево - прозор на јужној фасади, десно - велика розета 283 Ктиторска композиција - ликови задужбинара кнеза Лазара и кнегиње Милице /цртеж из књиге Б. Живковића, Раваница/

чесма пијаће воде, звоник и гробови са надгробним плочама познатијих свештених и световних лица: Никанора Кнежевића, игумана; Јефимије Мићић, игуманије; монахиње Томаниде; Цинцар Јанка Поповића, војводе; Јосифа Гавриловића, игумана; Јосифа Милојевића и Стевана Матића из Сења и архимандрита Теодосија Тошића. У припрати манастира налази се гроб преподобног Ромила Синаита. Ван зидова манастира су: кош и амбар, стари бунар, нова чесма за воду, пољски WС, зграда економије, а преко пута гробље у коме се сахрањују чланови братства и сестринства. Унутрашњи изглед — живопис Живопис Раванице је прилично оштећен током времена. Фреске у горњим деловима цркве сасвим су пропале, сем неких фрагмената. Од преосталих фресака издваја се ктиторска композиција на западном зиду /кнез Лазар и кнегиња Милица са синовима Стефаном Високим и Вуком/. Затим су вредне фигуре светих ратника у северној и јужној певници, а изнад њих сцене из Христовог живота и Христових чуда, које испуњавају горње површине зидова. У јужној певници приказано је "Исцељење раслабљеног” и ,,Исцељење слепог у бањи Силоамској”. Изнад ових је "Божићна химна” и ”Дванаестогодишњи Исус међу књижевницима у јерусалимском храму”, док је у врху дата велика композиција ”Уласка Христовог у Јерусалим”. У централној куполи налазе се фреске 16 старозаветних пророка, а на западном зиду ”Успеније свете Богородице”. Многобројни медаљони светитеља на стубовима и дуж свих зидова сликани су у живим и светлим бојама, што представља новину у сликарству крајем 14. века. У Раваници је богато заступљена и живописна орнаментика. Има је на колонетама стубова, на дрвеним стегама које везују цркву, на венцу ”тамбура”... Заступљена је "геометријска” и ”биљна” орнаментика у најразноврснијим преплетима. Управо у живописним контрастима лежи лепота ових орнамената. Живопис припрате је из 18. века. Фреске у овом делу вероватно су радили зографи из Македоније. У припрати се посебно истиче портрет јеромонаха Стефана Даскала, који је 1718. године и подигао ову припрату и обновио манастир. Из 15-тог века сачувана је само икона св. Богородице изнад улазних врата у главни део цркве. У припрати /у југоисточном углу/, налази се гробница преподобног Ромила, који је у 15. веку живео у једној пећини близу Раванице, која је уништена при изградњи пруге Ћуприја—Равна река. Мошти кнеза Лазара, које су 1989. године враћене у његову гробну задужбину, налазе се у главној цркви испред стуба десно од олтара. Раваничко властелинство Повеља даровница кнеза Лазара, којом оснива манастирско властелинство за своју задужбину Вазнесења Господњег у Раваници, није сачувана, али су сачувана три 284

њена преписа: Болоњски 1376, Врднички 1381. и Раванички. Не улазећи у детаље преписа ових повеља, може се ипак рећи, да је кнез Лазар, по угледу на Немањиће, Раваницу богато обдарио многобројним селима из околине манастира, али и многим другим која су веома удаљена, а налазила су се у оквиру кнежевине. Највећа група се налазила у области Велике, Западне и Јужне Мораве, затим у долини реке Млаве, па у области Браничева, Пека, Звижда, Дунава и у западном делу - у Мачви /Битви/*. * Део садашње Мачве. Битва се протезала од реке Дрине на западу, па до Саве на истоку. ** Тимар - спахилук, посед спахије, спахилук са приходом до 2000 аспри. У прилозима прве групе помињу се, између осталих, на првом месту Сена Доња и Сена Горња, на реци Раваници, 10 км североисточно од средњовековног града Равно, данашње Ћуприје. У овој групи су се налазила 62 села, 3 цркве, 2 засеока и 2 воденице. Цела раваничка долина продата је кнезу Лазару од стране великаша Црепа Вукославића 1376. године. О положају ман. Раванице у првим деценијама турске владавине сазнало се нешто више из објављених турских извора. Тако се сада, према турским прописима — прописним дефтерима, зна да је од 1467/68. год, као имање Раванице уписано село Доње Сење и једно ненасељено поље, као тимар са приходом од 4000 акчи. Према том имовном стању манастир је био дужан да, у случају војног похода, даје једног оклопника. После пуне деценије /око 1476/ уписан је тимар** Раванице у турском дефтеру овако: ,,Манастир Раваница. У њој лежи Лаз—оглу и Влк—оглу”. По заповести султана Мурата калуђери не дају харач и испенџу. Тимар у поседу Раванице обавезује се да на војну даје 2 оклопника, а повећањем прихода и 3, што значи да је с порастом прихода расла и војна обавеза манастира. Манастирском тимару припадала су села Доње Сење и Раваница са 76 домаћинских и 4 удовичке куће. Поред тога манастиру је уписано и 15 слугу. То имање је доцније дато једном турском спахији, а Раваница је добила други одговарајући тимар. Међутим, манастирски приходи су постепено опадали и око 1516. године Раваница је држала ненасељено обрадиво поље. Али, поред ове тимарске земље манастир је имао и задужбинско земљиште од 3 винограда и 4 млина, а приход је износио 11.000 акчи. Виногради су давали 1350 медри вина /1 медра равно 8 ока/. У манастирском братству тада је био 1 игуман, 7 јеромонаха, 3 ђакона и 13 монаха. Сви су они били ослобођени харача и кулука. Свој тимар Раваница је одржала и у првој половини 16-тог века. Поред наведеног, Раваничко властелинство је имало и приличан приход у ”бродовима”, пандурима, соћу, биру, општинама са људима и од новобрдске царине. Митрополит Максим Ратковић, који је Раваницу посетио 1733. године, помиње је као богат манастир. Од свих манастира београдске митрополије она поседује највише сребрених сасуда, скупоцених орната, два звона, много књига, 30 мотика винограда. У парохији манастира у другој половини 19-тог века била су само 4 села са 4.517 душа, а манастир је располагао са 63 хектара ораница, од чега је због недостат285

Раваничко властелинство, према Раваничкој хрисовуљи. Белим кружићима означена су села која више не постоје. /Из књиге Б. Вуловића, Раваница 1381-1981/ Део лучног фриза на јужној певници /лево/, рељеф Кубичног капитела на северној певници /десно, горе и доле/ 286

ка радне снаге обрађивао само један део: 14 ха ливада, 6,3 ха воћњака и винограда /чије је грожђе било на добром гласу/, 636 ха планинске шуме, 30 говеда, 200 свиња итд. У дугој историји манастира, у појединим раздобљима, манастир је увећавао али и остајао без доброг дела вољом силника. Било је чак и појединаца из народа који су присвајали манастирску земљу, под шумом посебно. Такође треба указати и на посебну активност игумана Дионисија /1847/, који је позивајући се на повељу кнеза Лазара, покренуо питање својине манастирског имања. Рад на томе, пошто стање није било стабилизовано, наставио је игуман Макарије Милетић /1908/ и окончао тек 1912. године, када су манастиру предата на управу 1249 хектара земље. Међутим, после другог светског рата, аргарном реформом, манастиру је остављен само аграрни максимум /30 ха под шумом и 30 ха обрадивог земљишта/. Пред рат /1939. године/ манастир је имао 45 хектара зиратне земље, а на ”Бигру” је имао економију и бачије са 200 оваца, 100 коза и 8 крава. Под гором /шумом/, испашом и ливадама било је 980 хектара. На манастирском имању и економији производило се скоро све што је било неопходно за живот: гајиле су се различите врсте стоке, ратарски и повртарски усеви, воћке, винова лоза, пчеле. Одржаване су и коришћене воденице и различите радионице. Пружане су чак и услуге другима, ван манастира. Страдања манастира После косовске битке, а посебно после пада свих српских земаља у Турске руке, манастир је често узнемираван, пљачкан и паљен. По Сеченичком и Врхбрезничком летопису /Ј. Шафарик, Паматки, 1873, стр. 77/ манастир је први пут страдао 1398. године. Други пут се то догодило 1436, кад је Мурат ”пленио” Србе и порушио утврђења манастира. По једном летопису из 17-тог века манастир је паљен и 1399. године. Посебно су тешка времена, међутим, настала после пада Деспотовине 1459. године, па све до обнове Пећке патријаршије. Из тих времена, о разарањима и пљачки манастира, оставио је податке архимандрит Георгије. Он је записао како доласком Турака ”разорена би сва земља српска и не остаде десети део народа. Сви велики манастири били су поробљени и разорени. Турци и Татари разграбише сва црквена богатства... Наш манастир разорише, покупише све сребро и злато што беше у цркви, натоварише на 12 камила и отидоше”. Атанасије Србин, писао је како су: ”Турци у то доба много досађивали монасима манастира Раванице, како су их тукли и чупали им косе и браде тражећи новац и храну колико ови нису могли ни зарадити ни испросити. Због тога су житељи Раванице, тридесет монаха, обдан бежали у гору /шуму/, а тек с вечери се враћали у манастир да обаве богослужење”. Такође је записано да је после претрпљеног пораза од Срба који су војевали уз аустријску војску /1687-1688/ Јеген Осман-паша, Портин одметник, у једном збегу код манастира Раванице /у извору Добраница/ побио осам до девет стотина душа. И 287

познати раванички монах Стефан Даскал, записао је тих дана како су хришћани после пада Београда и других турских места трпели тешка гоњења од Турака. Тек по обнови Пећке патријаршије настаје период верске толеранције, па је приступљено обнови манастира. Између 1678. и 1690. године Раваница је трпела учестала пустошења, када је коначно запустела и многи монаси ”посечени”, док је други део братства с пролећа 1690. године прешао са Арсенијем Чарнојевићем у Срем, носећи са собом мошти кнеза Лазара /Љ. Стојановић, Записи и натписи, бр. 1895/. У тој ”Великој сеоби Срба” били су: проигуман Кирил, јеромонаси Висарион, Димитрије и Михајло, као и монаси Дамаскин, Георгије, Игњатије, Хаџи Арсеније, Висарион, Стефан и поп Филип. Један од њих, монах Стефан Раваничанин, доцније јеромонах познат и као Стефан Даскал, једини преживели од раваничког братства, враћа се после 30 година у манастир. Он је за собом оставио летопис ”Показаније когда принешен свети Лазар велики кнез српски из Србије в цесарскују державу, в монастир Врдник”. По повратку /после Пожаревачког мира, 1817/ он пише ”да је припрата срушена, а на цркви израстао коров са дрвећем”. Предузимљиви Стефан најпре је обновио цркву /1719/, а затим и припрату /1721/. Стефан је у Раваници основао и прву школу у овом крају, чији је први учитељ био, због чега је и добио назив Даскал. Из те школе је изашао велики број свештеника, који су били учитељи и свештеници у миру, али и вође храбрих чета у борбама за слободу свог народа. Стефан Даскал је умро 1730. године. У току другог аустријско-турског рата /1737—1739/, при одступању Аустријанаца и раванички калуђери су одмах све драгоцености поново однели у манастир Врдник, у сремску Раваницу. То је била друга сеоба Срба, сада под Арсенијем IV. Нови талас страдања донео је манастиру и нови аустријско-турски рат 1788—1791. године, у коме аустријска војска није прелазила Саву и Дунав, већ су се против Турака борили само Срби под вођством Коче Анђелковића /Кочина крајина/. Главни стан Кочиног брата Петра био је у Раваници, из кога је дириговао устаничким акцијама у целој Ресави. Међутим, јаке Турске снаге су 9. 4. 1788. године запалиле Раваницу. Ипак, борбе су настављене, јер је фрајкор Марјана Јовановића из Кованице разбио Турке и улогорио се у Раваници, одакле их је стално нападао и наносио им велике губитке. Но, како Аустрија није пружила довољну помоћ устаници су поражени, а манастир опет постао згариште. Братство се иселило са свим драгоценостима у Врдник и тамо остало све до 1793. године, када су се прилике у Београдском пашалуку поправиле доласком Хаџи—Мустафа паше /1794/, који је одобрио поправку манастира. То је уједно била и последња оправка - обнова манастира под Турцима. У Раваници је извесно време боравио, према неким забелешкама, и Хајдук Вељко Петровић, са својом дружином и ту се причестио пред одлазак у бој за одбрану Крајине од Турака. Из Врдника су ствари враћене тек 1818. године, а црква је темељно оправљена и конаци изграђени 1844. године, у време игумана Дионисија Поповића, уз обилну помоћ државе. 288

Генералну оправку манастира Раванице /и Манасије/ одобрио је 7. августа 1844. године кнез Александар Карађорђевић. Манастир је 1863. године имао: 1 кућу за братство, 1 кућу за госте и млађе, 2 зграде за кош и амбар, 200 дана земље под ситном и крупном гором и голом земљом око манастира, 3 ливаде од 28 коса, 1 ливада од 14 коса земље, 8 њива од укупно 89 дана орања, 5 воденица, 7 витлова, суват у Летовшшу и 50 мотика винограда. Све у вредности од 2.411 дуката цесарских. У манастиру су тада били: игуман Дионисије /55 година/, јеромонаси Јосиф /30/ и Митрофан /23/ ђакон, Теофил /22/ и слуге Стојан Јовановић /28/, Павле Нанић /35/, Јован Глигоријевић /22/ и Глиша Петровић /30 година/. За време првог српског устанка и доцније манастир је више пута страдао али је и обнављан. О томе је бринуо Карађорђе и манастирско братство. Године 1689. манастир је посетио патријарх Арсеније III и том приликом потврдио манастирске поседе. Године 1898. из манастира су у Русију о државном трошку отишли искушеници Милан Јовановић, Светозар Канићијевић и Ђока Муановић, ради изучавања штампарске вештине за црквену штампарију. Стари записи о манастиру Раваници У Друштву српске словесности 31.8. 1859. године, проф. Харковског универзигета П. Лавровски, саопштио је следеће: 23. јула т.г. разгледао сам у Раваници грамот Петра Великог и јединствену рукописну књигу која садржи службеник светог кнеза Лазара и светог Ромила... На самом крају те књиге од огромне важности показао се запис састављен у првој половини 18. столећа који објашњава речима савременика разарање манастира Раванице, пренос мошти светог Лазара, пресељење у Срем, као и појединости о /обнови/ оснивању новог манастира на Фрушкој гори названог такође Раваница. Ово ме побудило у уверењу да не можемо бити равнодушни према историјским данима..српске стране. Ево тог преписа: Лета 1683. Бист великоје сраженије и рат между восточним и западним царем Султаном Мехмеду турецкому и кесару Леоподцу римскому: и чрез 12 лет војеванију бившу между /њ/има и в тој рати римскому цесару освојивши Белиград од Турков и сербскују земљу објемшим до Скопије и Софије и Ниш освојише Немци... тодга в зимноје же време приидоше Турци с великују силу и Татари до 100 тисјашче... не тражећи ни права ни крива све сабљи предадоше, такоже и Немаца что нађоше све посекоше до самого Ниша. А по сеј зими на лето прииде Ћуприлић везир с великују силу и узе Ниш на веру од Немаца, али с преваром, понеже исече све Христијане, а Немце отпсти на веру и отуду прииде под Белград и освоји Белиград Турчин. Такожде и ми житељи монастира Раванице иноци: с моштми свјатаго иже во царја кнеза Лазара сербского и в селехомсја в икоје месго за пребивалиште страних, једну зваху Боларији, а ини же освјатиј Андреј, и ту саградихом хиже, како који може, и церков воздвигохом од древ близу брега дунајског и ту положихом мошти свјатаго Лазара сербского. 289

Егда же мир бист между цареи турецким и римским, товда многим Христијаном возвратимвшисја к Варадину и калугером о Срем жители врушкогорских монастереј. Тогда и ми возвратихомсја к Варадину, у Срему у Врушкој гори обретохом монастир Вердник запустивши конечно от многог времена у шуми и по своду древеса порастивши и сеј монастир обновихом и покрисмо и келије воздвигохом како возмогосмо по возможности и све од древе мало же неуто зидом од земље, а проче плетером и блатом замном. И зде скончашесја вса наша братија стари Раваничани и потом размјерно и приде лег неколико и паки приде рат варадинска; езд везир турецки приде под Верадин с великоју силоју сего года 1716, јулија 25, тозда разби Немац Турчина под Варадином и вси оружија воинствена освоји и много имања доби Немац. Потом сего лета у јесен освоји Немац Темишвар од Турчина;по том на лето освојише Немци Белиград; принц Александир освоји од Турков сву Сербију и по том сраженију третјаго лета утвердише мир цареви между собому. Тоздами једином обрегусе и ва живот Стефану Даскалу, јеромонаху от стари Раваничана и желаније имах видети Раваницу. Еште миру не утврдившусе појдох и обретох пусту и весма рушену и у лесу узрастившу. Јако ни врагом познаватисја и припрата из темеља падшеј; а по цркви порастила велика древеса. И једва пожда ту зиму, а на пролеће дозва мајсторе и с божјом помоштију поче црков понављати и сего лета обновисмо, до јесени покрисмо црков и на третије и четвертог лето подигосмо и препрату и келија неколико у то могосмо обновисмо помоштију божијеју и милостиви Христијан котори милостињу предложише. Того же лета егда почесмо понављати монастир толига глад бист јако в нашем пределу нигде жита не могашесја обрести точију проје и тога верло оскудно могашесја наћи.” ”Сеј добри старац Стефан јеромонах шумен и доскал послужи усердно и поживи ва долњи Раваници љета доволија. И по смерти его оста у готову 2000.” /Гласник Српског ученог друштва, 11-1859/ Пут до манастира До манастира Раванице данас се стиже асфалтним путем из Ћуприје /12 км/, односно после одвајања од аутопута Београд—Ниш /на 149-том километру од Београда/, преко пољопривредног добра "Добричева” /9,5 км/ и Сења /0,6 км/. Многи могу помислити да је манастир још од подизања имао овако добру везу са Сењем, односно Ћупријом. Међутим, то није тако. Садашњи пут, који пролази поред извора ”Врело”, пробијен је тек 1846. године, поводом посете Александра Карађорђевића манастиру, уз помоћ државе и кулучењем народа са запрегама. Тада је, према казивању старих, преко реке Раванице подигнут лучни мостић од тесаног камена, први у овом делу Србије /1846. год./. На жалост, овај стари мостић је срушен пре десетак година и замењен бетонским. Тако је уклоњен један од сведока времена и неимарства ондашњих мајстора. Иначе, пре пробијања пута кроз клисуру, колима се до манастира могло доћи само преко брда. Постојала су два пута: један је водио преко ”Главице” и звао се Ћупријско-јагодински, а други преко ”Игуманових ливада” и звао се Параћински пут. Железнички колосек, односно данашњи пут покрај манастира, изграђен је 1892. године. Пре тога на том месту се налазила тзв. ”Ромилова пећина”. Ромилова пећина Добила је име по преподобном Ромилу Синаиту, манастирском искушенику и светитељу. Постоји, у вези са овим, једно предање из кога би се могло закључити да је у близини места на коме се сада налази манастир, и пре него што је кнез Лазар подигао своју задужбину, постојао неки стари манастир /црква/. Ово се закључује по томе што 290

је преподобног Ромила у његовој пећини, по предању, често посећивао и доносио му повремено храну, нико други до старешина тадашњег старог манастира /цркве/. Према тим казивањима преподобни Ромил је умро 1376. године, значи пре подизања манастира Раванице. Његове се мошти данас налазе у припрати манастира. Раваничани Неколико година после Косовске битке, још крајем 14-тог столећа, три монаха манастира Раванице писали су о кнезу Лазару и бици на Косову. Непознатих имена, они су у енциклопедије и антологије ушли под ознакама: Раваничанин I, Раваничанин II и Раваничанин III. Први од њих је саставио црквене песме /Службу/ у славу кнеза, одмах после преноса Лазаревих моштију у Раваницу, вероватно у јесен 1390. године, и велича кнеза као победника над Муратом. Неколико година касније, свакако пре 1398. године написао је Кратко житије Лазарево у којем не говори о Лазаревој победи. Раваничанин II написао је Похвалу кнезу Лазару /између 1390. и 1393. године/ у којој слави светлу победу Лазареву. Раваничанин III написао је похвалу кнезу Лазару око 1390—1398. године. Јефимијина ,,Похвала” кнезу Лазару Међу лепотама овога света васпитао си се од своје младости, о нови мучениче Кнеже Лазаре, и снажна рука Господња показа Те силним и славним међу свом земаљском господом. Управљао си земљом Отачаства свога, обасипао си свим добрим поверене Ти хришћане и с храбрим срцем и с великом вером изашао си пред Непријатеља /Султана Мурата/, расудивши да Ти срце не може гледати како хришћанима Твога Отачаства владају Исмаиљћани. Одлучио си: ако не победиш да оставиш земаљско господарство, обагриш се својом крвљу и ступиш међу војнике Цара Небеског. И тако си обе жеље испунио: и Непријатеља си поразио и од Бога венац мучеништва примио. Сада, када си прешао у небеску вечну радост, немој заборавити своју децу, која су остала сирота. Многе невоље и боли обузеше Твоја љубљена чеда и у многим мукама проводе живот, јер над њима владају Исмаиљћани. Свима нам је потребна Твоја помоћ, зато те прекљињемо: моли се Господу за љубљене Ти синове и за оне који им с љубављу верно служе, јер су Твоји синови изложени великим невољама. Они који једу њихов хлеб подигоше против њих велику буну, бацивши Твоја добра у заборав. О Мучениче, иако си прешао из овог живота у вечни, Ти осећаш муке и невоље своје деце. Преклони колена пред Господом, који Те увенчао славом и умоли Га да Твоја деца богоугодно и у добру проведу живот. Помоли се још да православна хришћанска вера остане неокрњена у Твоме Отачаству. 291

Моли се да Бог даде победу Твојим љубљеним синовима, Кнезу Стефану и Вуку над видљивим и невидљивим непријатељима. Сабери свете мученике и помоли се са њима Богу који те је прославио. Позови светог Георгија, покрени Димитрија, убеди Теодора, а не остави ни четрдесет севастијских мученика у чијем завичају војују љубљена Ти чеда Стефан и Вук. Моли да им се даде од Бога помоћ. И дођи нам у помоћ где год да си. Погледај милостиво овај мој мали дарак и прими га као велики. Нисам Ти могла принети достојну похвалу, него по сили мог малог разума — само ову, те и не заслужујем награду. Али ти си, мили мој господару и свети мучениче, био издашне руке и када си раздавао блага овога света, па ћеш тако обилно раздавати и она велика и непролазна блага која си сада од Бога примио. Напомена: Монахиња Јефимија била је кћи ћесара Војихне и жена Деспота Јована Угљеше Мрњавчевића. После Угљешине смрти — погибије на Марици 1371. године, живела је на двору кнеза Лазара. Као калуђерица живела је у манастиру Љубостињи, задужбини кнегиње Милице, где је 1402. године "Похвалу” извезла златном жицом на покрову за ћивот кнеза Лазара. Братство манастира Раваница је од свог оснивања била мушки манастир. Број монаха био је некад већи, некад мањи, у зависности од прилика и услова. Било је и година /за време ратних прилика, што је раније поменуто/, када је манастир остајао потпуно пуст, да би се после завршетка ратова опет изнова подизао и новим братством обогаћивао. Тако је било за време свих ратова од косовске битке до другог светског рата. Но, то није ни мало чудно када се има у виду да је он био светилиште свог народа и да је с њим делио судбину. Манастир је био центар свих националних акција, седиште борбених јединица, место где се припремало за борбу и ослобођење народа. Према неким казиванима пред први светски рат у Раваници је била монашка школа /легално/ о чему постоји документација, али и комитска /илегално/, у којој су се припремали борци за слободу, као и да је међу тим борцима извесно време провео пре сарајевског атентата /1914/ и Гаврило Принцип са друговима /Грабеж, Чубриловић и др./, о чему нема документације. Монашка школа, према веродостојним документима, постојала је у манастиру Раваници од 7. 1. 1906. до 1.7. 1908. године. Иначе, као и претходни, ни други светски рат није поштедео Раваницу. Одмах после капитулације Југославије у манастир су долазили калуђери са подручја тзв. Независне државе Хрватске, да нађу мир и заштиту. Ту су смештена и деца избеглица. Тешкоће су биле врло велике. Манастиром је у то доба управљао архимандрит Макарије Милетић /од 1908. године/, али је он већ у септембру 1941. године био ухапшен и мучен од окупаторских власти у затвору у Ћуприји, где је задржан 20 дана. После повратка затекао је манастир, а посебно економију "Бигар” /на надморској висини од 751м/ у врло лошем стању. Смиривши се мало после пуштања из затвора он је учинио све да се стање што пре поправи, у чему је доста успео. Но, његова слобода не потраја 292

Макарије Милетић, игуман манастира Раванице од 1908. до 1943. године, када је стрељан од Немаца у Јајинцима код Београда. Одликован Таковским орденом, орденом Свете Ане и Светог Саве. Максим Рајчић, јеромонах који је најдуже остао у манастиру Раваници /од 1927. год. до данас/, лево. Десно — Милоје М. Михајловић, једини Сењанин који је завршио Богословију /1938. године/ 293

дуго, пошто је 10. 11. 1942. године поново ухапшен и отеран у јагодински затвор, где је остао до пред крај јануара 1943. године. Доцније се сазнало да је из овог затвора пребачен у логор на Бањици и да је у ноћи 24. 2. 1943. године изведен само у доњем вешу и стрељан у Јајинцима, а тело бачено у Јајиначки поток.* Тако је трагично завршен живот игумана Макарија, који је Раваницом успешно управљао 35 година. За све то време /и раније/ манастир је био мушки, односно у њему су на служби били само монаси, калуђери. * За смрт игумана Макарија, према неким казивањима, кривац је Блашко Михајловић, војвода пећанчевих четника у Деспотовцу, који је 1944. године и сам ликвидиран од четника ДМ. 294

НОВИ ПЕРИОД У РАЗВОЈУ МАНАСТИРА Раваница као женски манастир После другог светског рата дошло је до опадања и кризе мушког монаштва, а у самом манастиру до поремећених односа међу појединим монасима и до недисциплине, услед чега је епископ — владика браничевски Венијамин, 11. октобра 1946. године донео одлуку да манастир прими на управу игуманија Јефичија /Мићић/, настојатељица свете Петке. Она је то и учинила 31. октобра 1946. године на дан светог Луке, од ког дана је Раваница женски манастир. Од те године сестринство манастира се стално увећавало, а манастир препородио у сваком погледу. Манастирска слава је Спасовдан. Доласком игуманије Јефимије са монахињама 31. октобра 1946. године, почиње нови период у развоју манастира Раванице. Била је то велика промена и за манастир и за околни народ. Манастир је био прилично запуштен: материјално стање лоше, каса празна, неплаћени рачуни пристигли, објекти запуштени и оштећени, обавезе при откупу жита велике, земљиште аграрном реформом сведено на законски максимум. Поред тога поједини представници атеистичке власти одбијају да помогну, негде чак и одмажу. Као пример лошег односа наводимо случај кад је сестра Агрипина /сада мати Марија/* отишла послом председнику општине, а он јој добацио: ,Док сам жив, борићу се против вас”, на што му је она одговорила по хришћанском: ,А ја, док сам жива, борићу се да вам добрим вратим”. * У ман. Раваници је од 1946. године и за све време била је најуспешнија веза између манастира и власти, а на добро манастира и сестринства. У служби цркве налази се и предано ради преко 60 година. Но, није све било тако црно, поготово што се вредне и смирене монахиње на све то нису обазирале, већ су добрим радом и односом побеђивале све тешкоће и све више наилазиле на подршку друштвених фактора, који су знали и ценили историјски и културни значај манастира. Тако је за релативно кратко време, трудом монахиња предвођених способном игуманијом Јефимијом и уз помоћ добронамерних учињено много на уређењу цркве, конака, порте и обнављању економије. После аграрне реформе манастиру је на „Бигру” остало само 20 ха шуме. Једна шума и ливада у површини од 14 ха у Биковцу, замењени су 1969. године за одгова295

рајућу површину шуме и неколико обрадивих парцела у близини манастира. У току 1952/53. године подигнут је виноград, на њиви више пруге /1 ха/. Доцније се набавља трактор, у зграде се уводи вода, у винограду се прави базен за заливање, зида се стан за свештенике, руши се стара чеона зграда и капија и изграђује нова, као што је била средњовековна, откупљена је зграда бивше железничке постаје /и модерно уређена/, уведен је телефон, изграђена чврста ограда /бетонска и гвоздена/ око манастира и све друго што је било неопходно. Све је то чињено, разумљиво, уз сагласност Завода за заштиту споменика културе. После игуманије Јефимије, која се преселила у вечни живот 3. автуста 1958. године, њен успешан рад у настојатељству наставила је мајка Гаврила /Игњатовић/. У 1965. години /7. јуна/ манастир су посетили патријарх српски Герман, митрополит Китрус Варнавас, епископ браничевски Хризостом и шабачки Јован, којом приликом су похвалили све што је учињено да манастир са успехом настави своју светлу мисију и традицију. У наставку своје активности, изван манастирских зидина, саграђена је нова приземна зграда у којој су се предње стране столарска радионица и гаража, а са задње живинарник и свињац. Затим је 1970. године, над предњим делом поменуте зграде, подигнут спрат у коме су собе за манастирске духовнике и госте у свештеничком чину. Уз сав овај труд на материјалној обнови и привређивању, ни за моменат није запостављана брига о духовном уздизању сестринства и њиховом монашком усавршавању. Обнова културног блага и рестаурација Под руководством Републичког завода за заштиту споменика културе Србије и уз материјалну помоћ државе, а уз предан рад игуманије Јефимије, мајке Гавриле и бројног сестринства, од 1955. године почела је обнова и заштита блага манастира. Извршено је копирање фресака у јужној певничкој апсиди: св. великомученика Теодора, Георгија и Евстатија, исцељење слепог и свечани улазак Христов у Јерусалим. То је радио Рајко Николић, акад. сликар из Београда. Истовремено су отпочели и конзерваторски радови под руководством арх. Бранислава Вуловића и Младена Милановића. Конзервација је вршена у циљу техничке заштите споменика, али на преиначеним деловима, на основу темељно проучене историјске документације извршена је и реконструкција. Према летописним белешкама садашње игуманије Гавриле, радови су почели у августу 1956. године, када је из олтара манастирске цркве изнешена часна трпеза и сви освећени предмети и ствари, у домаћу капелу, где су се за време рада у цркви обављала богослужења. Радови су се одвијали у целој цркви. У току 1957. године, поред зидарских радова, извршено је препокривање цркве и кубета оловним лимом, а на врхове стављени нови крстови. У току 1959. и 1960. године извршена је генерална оправка тзв. Дионисијевог конака, затим преливање напрслог звона /које је манастиру 296

поклонио Милош Обреновић 1832. године/, отпочели су радови на чишћењу фресака, затим на откривању фресака на закреченим површинама и на њиховој конзервацији /1964—1971/. У току ових радова у црквије постављен нови патос од мермера, местимично црвенкастог, а у припрати од камена пешчара. Стављени су и бетонски прозори са малим окнима. Поред радова на цркви Завод је обавио опсежне радове на конзервацији манастирске тврђаве и њених кула. Приликом откопавања у ,,малој порти” /1968. године/, да би се ту подигла нова зграда срушена је зградица са пекаром и вешерницом, којом приликом се при даљем копању наишло и до трећег темеља који, како је утврђено, потиче из времена подизања манастира, па је цео простор конзервиран. У овом делу „порте”, који називају и „Лазаретом” /и где су се некада лечили болни и невољни/, откопан је и бунар дубок 21 метар, који је оспособљен за коришћење. У току 1969. године уређена је и тзв. ,Дон—жон кула”, „бломбирано” је камење све до врха рушевина куле и изграђене су храстове степенице. Радови на конзервацији северне куле — „Тамнице”, завршени су 1973. године. Према томе, наведеним и многим другим радовима, манастирска здања су остала углавном иста, али освежена, обновљена, учвршћена и дограђена. Прославе 550 и 600 година Раванице Поводом прославе 550 година од косовске битке у манастиру Раваници се сакупило много света. На прослави су беседе народу одржали епископ жички др Николај Велимировић и епископ браничевски др Венијамин. При њиховом доласку у манастир дочекао их је и поздравио заједно са свештеником и братством манастира архимандрит Макарије Милетић. Те, 1939. године, када је прослава одржана Сење је било све у цвећу и тробојкама. Славолук је био подигнут код набављачке задруге и железничке станице. Сењани су били горди што су имали прилику да учествују у овој великој прослави. Улице су биле чисте, домови лепо окречени, у двориштима ред. На прослави је био изасланик краља Петра, председник ћупријске општине, командант Артиљеријске подофицирске школе и друге виђеније личности из Ћуприје, Параћина, Јагодине, Београда и многих других градова. У црквеној порти дата је позоришна представа о Косовском боју. Штампа је овај догађај пропратила бројним пригодним написима. Године 1981. свечано је прослављена и 600-годишњица постојања манастира Раванице, у присуству патријарха Германа, епископа браничевског Хризостома, епископа шумадијског Саве, епископа тимочког Милутина, као и много бројног народа, свештенства и монаштва. Поводом ових прослава штампане су две обимне публикације: „Споменица видовданске прославе у м. Раваници 1389-1939” и „Раваница 1381—1981”, у којима су дате исцрпне информације о манастиру и прославама. 297

Враћање моштију светог кнеза Лазара у ман. Раваницу Септембра 1989. године, најзад, после 600 година, надамо се заувек, мошти кнеза Лазара су враћене у његову задужбину — манастир Раваницу, одакле су однете пред најездом Турака 1690. године. Летописне белешке из тог доба сведоче: Турци су манастир опљачкали и разграбили ,,драге ствари које су припадале још старим царевима...”. Међутим, преживели део раваничког братства са игуманом Димитријем на челу, покупио је преостале манастирске драгоцености и понео тело кнеза Лазара у Војводину, повлачећи се заједно са народом и патријархом Арсенијем III. Сведочење о томе оставио је Стефан Даскал. Мошти кнеза Лазара су прво смештене у Будиму, а затим у Сент Андреји, где су калуђери, близу дунавске обале, саградили привремену дрвену цркву и у њу сместили тело кнеза и све пренете драгоцености. Ту су калуђери раванички остали на окупу од 1690. до 1697. године, а затим су се спустили до Фрушке Горе, где су добили опустели манастир Врдник, који су оправили и ту сместили мошти Кнеза Лазара. У Врднику, који су калуђери назвали Новом Раваницом, тело се налазило до 1942. године Из Врдника, који је после капитулације Југославије потпао под тзв. Независну државу Хрватску, мошти су, пошто је претила опасност од усташа, после дугих преговора и уз помоћ немачког управног штаба у Србији, пренете у Саборну цркву у Београду /априла 1942/. Велике заслуге у овоме имали су настојатељ ман. Врдника — Раванице архимандрит Лонгин и проф. др Радослав М. Грујић из Београда. И, коначно, на врло свечан начин, после одавања поште моштима светог кнеза Лазара у Саборној цркви и храму Светог Саве у Београду, сремској Раваници у Врднику, а затим у манастиру Тавна у Босни и Херцеговини и храмовима у Шапцу, Крагујевцу, Чачку, Краљеву, Љубостињи, Новом Пазару, Приштини, Грачаници, Лесковцу, Нишу, Крушевцу, Манасији, Горњаку и Ћуприји, кнез Лазар је поново нашао мир у својој гробној задужбини — манастиру Раваници. На овом дугом путу, у свим местима, народ је масовно излазио и одавао пошту свом светом кнезу Лазару, а најсвечаније је било у самој Раваници у присуству свих црквених достојанственика, свештенства, монаха и монахиња. Сестринство манастира Раванице и Свете Петке Сестринство манастира Раванице и Свете Петке од 1947. до 1981. године, сачињавале су монахиње: Евдокија Домановић Параскева Домановић Анастасија Чабрић Февронија Милојевић Агрипина—Марија Чеперковић Јестира Тутуновић Сусана Чабрић Анастасија Остојин Теоктиста Кљајић Глафира Пангић Марина Стефановић Теофила Арсић 298