Забрега и Петрушка област

Николић-Милосављевић: ЗАБРЕГА И ПЕТРУШКА ОБЛАСТ

120 БИБЛИОТЕКА “ХРОНИКЕ СЕЛА”

Миодраг Р. Николић
Радослав Ж. Милосављевић

3абрега
и

Петрушка област

Београд, 2000.

Николић-Милосављевић: ЗАБРЕГА И ПЕТРУШКА ОБЛАСТ

Миодраг Р. Николић и Радослав Ж. Милосављевић:
Хроника села Забреге и Петрушка област

Уређивачкп одбор
Председник: Академик Радомир Лукић
Заменик: Милисав Миленковић

Чланови:
др Петар Марковић, агроекономиста, социолог села, професор
др Милош Немаљић, социолог културе
проф. др Виден Ранђеловић, агроекономиста, проф. универзитета
проф. др Младен Стојанов, социолог села, проф. универзитета
др Радомир Станић, историчар уметности
др Душан Радмановић, агроекономиста
Милисав Ралић, социолог
др Радмила Петровић, етномузиколог
Миливоје Павловић, књижевник
др Јан Кишгеци, агробиолог, проф. универзитета
др Душан Јовановић, агроном
мр Миловап Живковић, економпста
Милојко П. Ђоковић, публициста и новинар
др Радован Радовановић, психолог
Љуба Релић, етнолог

4

Николић-Милосављевић: ЗАБРЕГА И ПЕТРУШКА ОБЛАСТ

Уредништво:
Главни и одговорни уредник: Проф. др ПЕТАР Ј. МАРКОВИЋ

Чланови:
проф. др Јовап Бабовић
проф. др Јован Богдановић
академик Петар Влаховић
др Слободан Вучићевић
Владимир Ђурђевић
проф. др Милован Митровић
Милојко Ђоковић
др Милош Немањић
др Милорад Савићевић
проф. др Јеремија Симић
др Милан Милановић
Борка Вишњић

Рецензенти:
проф. др Петар Ј. Марковић
проф. др Јован Бабовић

5

Николић-Милосављевић: ЗАБРЕГА И ПЕТРУШКА ОБЛАСТ
Технички уредник:
Миша Миленковић
Техничке услуге:
Студио ЗМ, Параћин, Томе Живановића бб
ИЗДАВАЧИ:
Културно просветна заједница Републике Србије, Београд
Министарство за пољопривреду, водопривреду и шумарство Републике
Србије, Београд
Институт за економику и развој села Републике Србије, Београд
Уз сарадњу и по упутству Одбора Српске академије наука и уметности
за проучавање села, Београд

6

Николић-Милосављевић: ЗАБРЕГА И ПЕТРУШКА ОБЛАСТ

ПРЕДГОВОР

Српско село има богату историју још од насељавања које је почело у 7.
веку. У тој хиљадугодишњој историји смењивали су се периоди успона и
падова. Велики привредни и културнп просперитет постигнут је у
средњовековној држави Немањића. Он је био нспред достигнућа тадашњпх
европских земаља. Чак и после Косовске битке, српска држава под
владавпном Стефана Лазаревпћа, а нарочито Ђурђа Бранковића, спадала је у
ред најбогатијих држава тадашње Европе. А то богатство је било у селу са
обиљем пољопривредних производа и рудницима. Затим настаје петовековни
период турског терора и опште девастације п дсградације свих облика живота.
Нови период настаје крајем XVII столсћа новим покретима српског народа, а
нарочито почетком XIX века, после два српска устанка и извојевања
националне слободе. Два столећа, углавном слободног живота, српско село
имало је бурну културну, привредну и слободарску историју. Настаје коначно
насељавање, формирање села, неких на старим огњиштима од пре седам -
осам столећа, а и новпх. Великп материјални и културни напредак учињен је
после 1945. године.

Проучавање историје ссла и сеоског жпвота започето је крајем
прошлог столећа истраживањима Јовапа Цвијпћа и касније његових ученика,
али је убрзо и престало организовано истраживање настајања и историје села,
као и појединих породица.

Између два светска рата ретки су појединци који су писали историју,
односно хронику свог села. Најчешће су то чинили сами, као ентузпјасти, из
љубави према завичају. Уколпко су и успели да напишу хронику, она је
остајала у рукопису, јер нико није хтео, нити могао да финансира њено
објављивање. Многа села су водила летописе. Ови летописи, уколико су
сачувани, грађа су од непроцењиве врсдности за писање хронике села.

После 1945. године више се поклања пажња унапређењу
организационих форми производње и технологији, изградњи села, а готово и
да није постојала никаква иницијатива да се истражују и оппсују историја села,
демографски и културни проблеми, етнологија, антропогеографија,
социологија. Више су проучавапи проблеми организације, пропзводње,

7

Николић-Милосављсвић: ЗАБРЕГА И ПЕТРУШКА ОБЛАСТ

удружења, техничко-технолошка и организационо-економска питања, а село и
сел>ак су свуда запостављени. Сељлк је био произвођач материјалних добара -
храпе, а запостављена је друштвено-социолошка садржина сељачке
производње. Ретки су били истраживачи села и сеоског живота, попут
Сретсна Вукосављевића, који је руководио Институтом за село у САНУ,
Милана Влајинца, неуморног сакупљача пародних обичаја и умотворина, и
других.

У селима су разпи завојевачп уништавали богате архиве и драгоцене
исторпјске изворе, који бп данас потпунпје сведочилп о мипулим временима и
чинили их схватљивијим. Такође су многа документа корпшћена за
потпалшвање ватре у псћпма и просторијама у којима се налазила општинска
управа и бпрократија, уништавана је стара архитектура као и друге старине.
Запоставлзани су историја, социологија, етнологија и све оно што чини
основне вредности укупног прогреса, па п технолошког. То је и доприносило
многим промашајима у аграрној политпци, а готово да није ни бнло планске
политике у односу на село, његово просторно уређење и организацију сеоског
живота.

Град је увек био у првом плапу, као и пепољопривредне делатности у
њему. Пренаглашено демографско пражњење села, праћено старењем села,
били су само последица једностраног развоја, гашења многпх вредности села,
запоставЈвање богате његове културе и његове историје. А историја села п
његова култура су у основи и историја народа.

Из села се распламсавала српска револуција од 1804. до 1815. годпне -
за одбрану српског достојанства, културе и вере. Преко 90 одсто укупног
састава војске у ослободилачкпм ратовима 1912. - 1913. и 1914. - 1919. године
били су храбри синовп сеЈвака. У ослободилачком рату од 1941. до 1945.
године већи део борачког састава н старешина јединица чинпли су такође
сељачки синови.

Сељак се уве;: борио за слободу и стварање државе, али држава му није
увек пружала услове да сачува и нскаже и друге вредности, сем ратничкпх. То
је и разлог што између два светска рата није бнло домова културе у селу, а
сеЈвак је жпвео у бедп и сиромаштву, у блату и прашини, у трошним кућама
од дрвета и блата, које су осветЈваване жижом или петролејом, спавао на
земЈваном поду, користио примптнвпп алат у пољопривреди и домаћинству,

3

Николић-Милосављевић: ЗАБРЕГА И ПЕТРУШКА ОБЛАСТ

радио запрегом говеда, српом и мотиком, нагнут над земљом по сунцу и киши.
Али, и тај је период значајан за историју села.

После 1945. године оформљено је доста научних установа за
проучавање села - агроекономских, економско-етнолошких и неколико
агросоциолошких. Међутим, ни једна се није бавила проучавањем историје
села, социологијом и писањем хроника. Нешто је покушано у Ипституту за
проучавање села САНУ, али тај институт, на чијем се челу налазио Сретен
Вукосављевић, био је кратког века.

После више од четири деценије, та празнина у науци и нашој народној
баштипи, на иницијативу Одбора САНУ за проучавање села (председник
академик Радомир Лукић), попуњепа је идејом да се почне са организованим
писањем хроника. Иницпјатива за писање хроника села потекла је од Мплрјка
П. Ђоковића, публицисте и члана Одбора за село. Почетком 1989. године,
Одбор САНУ за проучавагве села, заједно са Заводом за проучавање
културног развоја Србије, органпзовао је састанак потенцијалних писаца
хронпка села. Окупило се 67 писаца пз Србије, али и из осталих српских
земаља. Они су започели пионирски посао, а придружују им се стално нови,
тако да је то сада већ покрет који окупља више стотина марљивих
пстраживача и писаца. Одбор за проучавање села задужио је за овај посао
проф. др Петра Марковића, којије и главни и одговорни уредник ове едиције.

Хронике обухватају развој и живот села од настанка до данашњег дана.
Описују се сви значајни догађаји из привредног и друштвеног живота села,
обичаји, школство, задругарство, спорт, учешће грађана у ослободилачким
ратовима од Првог српског устанка до 1945. године. Наравно, у хронике се
уноси и све остало што је значајно.

Одбор свим писцпма доставља упутство за писање хронике, литературу,
као и све друго што је потребно, а посебно указује помоћ за штампање
рукописа.

Хронике села, које су до сада написане, оправдавају напоре писаца и
Одбора САНУ за проучавање села. Оне су својеврспа псториографија,
демографија, социологија, етнологија, етногеографија, антропогеографија
српског народа.

9

Николић-Милосављевић: ЗАБРЕГА И ПЕТРУШКА ОБЛАСТ

Залагањем писаца и уз свестрану помоћ грађана, суиздавача,
привредних организација, месних заједница, а у појединим општинама и
фондова за културу, обезбеђују се средства за објављиван,е хроника.

Уз ову акцију покренуто је и низ других које имају за циљ оживл>аван,е
сеоског живота, народне културе и стваралаштва. Тако је у једном броју ссла
покренута иницијатива за писање летописа. Отварају се и етно или завичајни
музеји, а формирају се и огранци Вукове задужбпне. Формирана је и
библнотека хронике села, где се налазе хронике села, рукописи или књиге
које су до сада објављене. Тако he од сада укупо народно стваралаштво бити
сабрано на једном месту.

Писање хронпке села трајна је активност. Сваким даном јављају се
нови аутори, али и разне установе желе да се укључе у акцију писања хроника
села и свега другог што прати ову активност.

Заиста, био је задњи час да се отргну од заборава многа вредна
документа, памћење старих људп, разнп алати, уређаји и предмети са којима је
српски народ столећима радио и живео.

Скуп свих хроника заиста чини основу за израду историје Србије
засноване на објективним чињеницама и аргументима.

УРЕЂИВАЧКИ ОДБОР

10

Николић-Милосављевић: ЗАБРЕГА И ПЕТРУШКА ОБЛАСТ

РЕЦЕНЗИЈА

Још једна хроника о једном лепом подкучајском селу по имену
“Забрега и Петрушка област” угледала је светлост дана. И ова хроника
аутора Миодрага Р. Николића и Радослава Ж. Милосављевића, као и све досад
написане хронике из равног Поморавља, рађена је по упутству Одбора за
проучавање села Српске академије наука и уметности. Општина Параћин је
општина у Србији која има највише написаних хроиика села.

По садржини и начину обраде грађе хроника села Забреге чини веома
користан прилог проучавању села Поморавља, посебно опог дела који је
распоређен на западним обронцима Кучајских планина.

На сасвим посебан начин, лепим речима описана је река Црница и село
Забрега. Из самог увода у хронику читалац има утисак да пред собом има
романсирану историју села и целе Петрушке области. Каснијим читањем,
других поглавља овај утисак је потврђеи. Скоро цела хроника одише једним
новим начином писања оваквих истраживачких дела.

Детаљно је обрађен географски положај. Топоними, главне
карактеристике климе, биљни и животињски свет и све остало што је
карактеристика села налази се у обимној хроници села Забрега. Историја села
и целе Петрушке области као и историја свих цркава и манастира дата је
комплетно тако да заслужује посебну пажњу. Сва расположива историјска и
археолошка документација о овом крају до краја је изучена а оно што је
релевантно нашло се у Хроници. Мали је број села у Србији која имају овакву
историју и да је она систематизована и у хроници изложена. Уосталом
истраживачима је то обавеза, да пронађу докуменат и исти читљиво и
литерарно обраде. У овом делу аутори су потпуно успели.

Поглавље, које иоси пазив “Време борби и страдања”, је обрађено на
специфичан начин, бирајући годпне релеватне за догађаје у ближој околини.
Са становишта историје подаци из овог поглавља ће имати посебну улогу.

Настанак села и становништво је поглавље за село најзначајније. Поред
миграционих кретања становништва, пописа као и организација власти и

11

Николић-Милосављевић: ЗАБРЕГА И ПЕТРУШКА ОБЛАСТ

локална управа ово поглавље садржи и родослове забрешке. Најтежи али и
најзахвалнији посао сваког истраживача.

Економски део је детаљно обрађен кроз поднаслове сточарство и
пољопривреда, воденице и ваљавица, привреда и трговина, забрешке занатлије
и лов и рнболов.

Школство, културна и спортска активност у Забрези дата су кроз
посебна поглавл.а.

На крају је приказана Забрега дапас са освртом на перспективни развој
села у смислу туристичке попуде.

Хроппка је богато илустровапа што јој даје посебну вредност.
Аутори су морали да уложе доста труда да сакупе и систематизују
обимну грађу те да је изложе у Хроници.
Хроника је написана лепим речима, читл.ивим језиком, лаким стилом и
врло прегледно.
Предлажемо да се хроиика села Забрега и петрушке области објави у
едпцији “Хропике села”.

Август, 2000. Београд Проф. др Петар Ј. Марковпћ
Проф. др Јовап Бабовић

12

Николић-Милосављевић: ЗАБРЕГА И ПЕТРУШКА ОБЛАСТ

Уводне напомене

Након објављивања хроиике села Стубице (1996.), те "Родослова
Стубичких" (1997.) и на крају мопографијс о основној школи у Стубици под
насловом “80 година школе у Стубици”, постепено је сазревала идеја да се
напише хроника суседног, невеликог села Забреге али и целе Петрушке
области.

Историја села Забреге је веома богата, у времену постојања и живота
средњовековних цркава и манастира, а посебно у времену надалеко чувеног
града Петруса на брду Чокоће.

Из ових разлога село је заслужило да се о њему још и раније нешто
запише и сачува од заборава. Један број истраживача и археолога је писао
фрагментарно о појединим култним местима у околини села Забреге, као што
је археолог Сава Ветнић, па архитекта др Радослав Прокић као и археолози
Завичајног музеја у Параћину, Марип Брмболић и Александар Срндаковић.
Њихова истраживања су помогла да се скоро до детаља сагледа историја
такозване “Мале Свете Горе”. Наравно, још мпого је остало неистражено
посебно када се ради о неким насељима и нарочито гробљима.

То указује на потребу да се овај део, раније Петрушке области, а
касније само Цреповог властелинства, и даље истражује јер ће, можда, та
иаредна истраживања коначно објаснити улогу села Забреге и околине у
историји овога краја.

Баш из тих разлога је и овај покушај, да се кроз хронику села Забреге,
донекле помогне, да се сакупе на једном месту историјске чињенице о Забрези
и околини. Ако се у томе и мало успело, то је првенствено заслуга саме
Забреге и Забрежана, дивних планинаца и богате историје Петрушке области.

Забрежани, ти горштаци из невеликог поткучајског села, добродушни и
предусретљиви, гостопримљиви и духовити, свесрдно су прихватили идеју да
њихово село и на овај начин буде представљено јавности. Сваки пронађени
податак био је подвргнут групној анализи и већању, да ли њему има места у
Хроници. Дпвили су се сваком лепом снимку из свога села, смештеног у

13

Николић-Милосављевић: ЗАБРЕГА И ПЕТРУШКА ОБЛАСТ

амбијенту реке Црнице, рекс која за њих живот значи. Скоро да нема
Забрежанина који се није интересовао докле се стигло у истраживању корена
његове фамилије. Такмичили су се чији ће предак испасти најстарији. Млађи
становиици Забреге дознадоше много више о себи, својима и својој историји,
увек имајући на уму изреку: “Ко не зна одакле је, не зна ни куда иде!”.
Забрежани то зпају.

Ова публикација је пре свега иамењена њпма, мештанима села Забреге.
Жеља нам је била да Хронику папишемо фактографски, без научних
претензија, али са огромном обавезом да до краја испоштујемо методолошко
упутство Одбора за проучавање села при Српској академији наука. Намера
нам је била да хронику села у првом реду обрадимо са територијалног,
временског и тематског аспекта. Није се могла издвојити историја села од
историје околине, односно окружења. Увск су се некако ове две области
преплитале.

Што се тиче времепског аспекта, покушај је био да се обухвати време
од првог помињања села Забреге, при чему су коришћена сва расположива
докумеита, као и остаци матерпјалне културе. Рад је подељен на поглавља са
поднасловима, што се и из садржаја види. Напор је учињен да Хроника не
буде пдеолошки обојена, нарочито у делу ратова, већ су догађаји дати само
због тога што су се на овим теренима десили и што су у њима учествовали
махом исти ти људи. Догађаје записујемо зато што су се овде десили и нису
нас руководили никакви други разлози.

Код описивања догађаја у оквиру Петрушке области, није се много
дстаљисало из разлога што нека села као Стубица и Давидовац већ имају
написану своју историју, док су у фази писања хроиике села Бошњана,
Поповца и Буљана, које he још више осветлити догађања у Петрушкој
области.

Хвала свим приватним фирмама које су помогле да ова Хроника угледа
светлост дана, а посебну захвалиост дугујемо свим Забрежанима који су на
било који начин допринели да Хроника буде баш оваква. Свака фотографија,
а посебно казивања мештана обогатила су запис о овом дивном селу.

Аутори

14

Николић-Милосављевић: ЗАБРЕГА И ПЕТРУШКА ОБЛАСТ

1. Осиовни подаци о селу

1.1. Географски положај, рељеф и земл,иште

На западној страни Кучајских планина, на километар од манастира
Свети Сисоје, испод камене стене, извире Црница. На свом путу према
Великој Морави, све према западу, она неколико километара тече мирно,
остављајући са обе стране питоме пашњаке и разгранате врбаке. Река личи на
планинску змију чији је реп у камењару атара села Буљана, а тело јој вијуга
кроз атаре села Забреге, Поповца, Бошњана и Давидовца. Њено тело постаје
све дебље, примајући успут мноштво потока, да би се код Давидовца спојила
са својом сестром Грзом, која је изнедрена од исте мајке - Кучаја.

Црница, лепа река, на пеколико километара од извора стидна, мнрна,
улазећи у камениту клисуру, као стасала девојка, постаје немирна, бујна,
разиграна. Иако, баш код свог извора Црница, прихвата Јабланичку реку, њој
њепа вода не даје снагу брзе реке, већ се мирна спушта ка стенама. Када са
леве страпе на свом путу остави Дивљанску страну и када претходно усиса
воде Дивљанског потока, када се опрости за Запотком у подножју брда
Горуновца, она се стидљиво љуби са Вавилским потоком и добија нову снагу
за свој даљи пут.

Овако ојачана, смело улази као у ждрело велике аждаје - кањон. На
коти 340 метара надморске висине, Црница се поздравља са стенама којим
почиње граница атара села Забреге. Наиђе, на десној страни, на рушевине
средњовековне цркве посвећене Светим Аранђелима, а са леве стране тока, у
атару села Забреге, посла одсјај од својс воде црквама I. и 2., како их
обележише археолози, и као да својим одсјајем указа на место где се по
претпоставцп налазила и тринаеста, непропађена црква “код које је
закопано огромно благо”. Али и опомену нас да ће то још дуго остати само
њена тајна.

Црница одатле разноси и легенду о Девојачком камену и двема стенама
под називом Две сестре.

15

Николић-Милосављевић: ЗАБРЕГА И ПЕТРУШКА ОБЛАСТ

А легенда каже;

“ У долини поред реке Белице, између густих високих шума од давннна
је лежао скромни манастир Свети Сисоје. О његовом постојању народ је
чувао тајну, како би се, после мучних дана, оставллјући за тренутак своје
њиве и бела стада, окупио код његовог олтара и у његовој порти. Ту су
упознавали јсдни друге, кумилн се и братимили, женили синове и удавали
кћери.

Ко зна колико би се дуго окупљлли да их није ухода издао Турцима.
Јаничари су се брзим коњима за час нашли на бреговима изнад манастира.
Оштрили су сабље и очекивалц заповест старешине.

Одједном су небо прекрили црни облацн. Та разуларена војска дивљих
и сулудих хорди, са исуканим сабљама, насрнула је на напаћени и голорукп
народ и секли. Секли немилосрдно.

Са измаком дана, земља је посгала црвена и влажна од крви
унакажених, беживотних тела, а
Белица је била све мутнија и црња
од крви.

Јаничарима то не бп
довољно. Не смирише се.
Наставшпе да гоие чак и опе који
су у бесомучном бегу далеко
одмакли.

Врлетном стазом бежала је
лепа девојка према своме селу. За
њом је Турчин на коњу, гоњеп
пожудом јурио. Висока, напукла

Пробијајући се кроз камење,
Црница повремепо иаилази па
сплет врбових жила које подсећају
на расплетепу девојачку косу
утопљену у реку: Предео око

Голубовог камепа.

16

Николић-Милосављевић: ЗАБРЕГА И ПЕТРУШКА ОБЛАСТ
17

Николић-Милосављевић: ЗАБРЕГА И ПЕТРУШКА ОБЛАСТ

стена, која се надносила над провалијом Клисуре, привукла је њен унезверени
поглед, те се као мачка припила уз камен, молећи се небу да је заштити од
зла.

Турчин је сишао са коња, бацио сабљу и примакао се девојци. Зграбио
је својим кошчатим шакама, али није могао да је одвоји од камена. Поцепао је
њеиу одећу, стргао их са ње, али она је и даље стајала непомично, као да је
урасла у сам камен.

А када је остала сасвим нага и изложена подсмеху огавног Турчина,
схватила је да не може да поднесе срамоту, зграбила је Турчина и заједно са
њим суновратила се у бездан.

Истом страном, две сестре, тек испрошене, бежале су тражећи заклон,
било какву шпиљу у којој би се склониле испред турске сабље.

Покушале су да пређу на другу страну реке и умакну у гудуре брегова
али тада видеше да су опкол>ене и да оштрице сабљи севају као муње. Узеле
су се за руке и здружене скочиле у вртлог пред зачуђеним зулумћарима. Негде
у дубини, поред реке, на врбама, остало је прамење њихових сјајних коса.

Од тада река доби име - Црница. Од манастира остадоше рушевине.
Остаде Девојачки камен, и две стене, Две сестре, подсећајући на њихов
очајнички бег од Турчина и срамоте."

Легенда као да је разбеснела реку и она у свом даљем току постаје
немирна и као да исказује свој бес, савлађује степенице, теснаце и стене. Као
да је Девојачки камен чувар њеног мира, а Две сестре, као да предсказују да
ће Црница сада постати бучна, јача и бржа. Сачуваће по неки миран део, као
што је Богачки вир на ушћу Стубичког, или како га још зову, Кусог потока.
Те мирне оазе у води, Црница остави у кањону као да је знала да ће та места
бити купалишта стубичких и забрешких малишана. Она остави та мирна места
и да се пастрмке поточаре, те дивне рибе са црвеним пегама на леђима,
одморе од хрвања са брзацима хучне реке. намени тај део своје утробе и за
још неке врсте рибе као што су кркуше и главати пешеви. Црница прође и
поред Масног камена, буком дозивајући некадашње становнике пећине
смештеие испод саме стене.

18

Николић-Милосављевић: ЗАБРЕГА И ПЕТРУШКА ОБЛАСТ

Испред брда Чукар
прави окуку од скоро 160
степени да би после Жутог
крша ушла у простор који личи
на Божји рај. Поново се
смирује. Миром хоће да створи
спокој за којом тежи свако
место. Околна брда, као да
схватише њену жељу за
одмором, одмакоше се,
правећи повећу удолину. Брда
као да знају да и њој треба
одмор и додатна снага да
коначо пробије задњу брану на
свом путу - кањон испод
Петруса.

У тој удолини, у том

рају, а неки кажу у тој забити,

смести се село Забрега.

Настанишс се људи ту кад

окусише дивоту планинске

Доњи ток реке Цриице код Јоцићке реке и оживе до тада
иенасељено окоље реке

водеиице красе прскрасии водопади, немир Црнице. Иначе овде мирну

рске који узбуђује, мами на поседак, па реку, загатише и отпоче живот

размишљање и сећање на реци Црници, реци која

живот значи.

После малог предаха у прекрасној удолини река Црница, код града
Петруса, проби стену и поново се умири у атарима Поповца и Бошњана. По
прихватању Грзе, река Црница, иа свом путу до Мораве, поново се нађе пред
брдом и усеком којим отече нека.цашње море. На крају мирно поздрави град
Параћин и изгуби се у мутним водама Велике Мораве.

У свом току остави велики број села и средњовековних цркава и
манастира, по некима прозваним "Мала Света Гора”. У средишту те “Свете

19

Николић-Милосављевић: ЗАБРЕГА И ПЕТРУШКА ОБЛАСТ

На изласку из Забрсге Црпица се смирује улазећи у иитомину равнице
Горе”, настаде и остаде невелико село иза брега названо Забрега. То село је
удаљено 18 километара источно од града, у административној граници
општине Параћин. Само насеље се простире у котлини, на надморској висини
од 240 метара, између 21 и 3 источне географске дужине и 43 и 2’ северне
географске ширине. Са северне стране граничи се са атаром села Стубице.
Граница почиње на тромеђи Поповачког, Стубичког и Забрешког атара, на
источној страни Буковичког брда, скоро на извору Средњачког потока, на
коти 358 надморске висине. Граница са северне стране се благо пење косом
Кривајичког брда, па преко коте 405, Лесковачком страном, благо завија
према југоистоку до брда званог Чукар, на коти 445, одакле се стрмо спушта у
клисуру реке Црнице, на коту 288 метара. Река Црница је граница између
атара села Стубице и атара села Забреге све до Дивљанског потока, кота 340.
Од ове коте почиње граница атара са атаром села Буљана, а затим се граница
нагло пење у висине, прво до места званог Бивољак (498), па до Голог Пљоша
на надморској висини од 730 метара.

20

Николић-Милосављевић: ЗАБРЕГА И ПЕТРУШКА ОБЛАСТ

Од врха Голи Пљош, граница атара са јужне стране, додирујући
Буљански атар, благо се спушта на место звано Бељеш, северно од
Горновичког врха (623). Од Бељеша граница даље иде до Змијаних бара
(516), na преко Турске Ђуле долази до места где се поток (речица) Суваја
улива у Црницу управо близу места звано Блага (Огњена) Марија (207).

Од Благе Марије, граница атара скреће на северозапад, те обронцима
каменолома и брда Чокоћа долази на Топлик. Од Топлика, западном страном
се додирује са атаром села Поповца, те северно од потока звапим Средњак
избија па почетак атара са северозападне стране, већ описане.

На топографској карти атар села Забреге заузима површину од 1279
хектара, од чега се под шумом налази 175 хектара.

Конфигурација терена у атару села Забреге је разноврсна, од најниже
равничарске коте од 207 метара, преко коте 237 у Орницама, па до највише
коте 741 метара на Смрданској коси југоисточно од села Забреге.

Усуд је хтео да десна страпа Црпице, у долинин јоргована, буде
намељена за насеље
21

Николић-Милосављевић: ЗАБРЕГА И ПЕТРУШКА ОБЛАСТ

Таласасти и бреговити терени иа истоку Забрешког атара, негде
постепено, а најчешће нагло прерастају у стрме планинске висове,
испресецане увалама, вртачама, пећинама и потоцима на јужној и источној
страни потока. Терен је обрастао шумом, листопадног порекла, махом
закржљалог грабовог дрвета.

У атару Забреге нема налазишта угља иако овај предео располаже
непроцењеним количинама угља, али зато има врло квалитетног камена
кречњачког састава, погодног за индустријску производњу портланд цемента и
креча.

Што се тиче Кучајских планина, па самим тим и планинског масива из
атара села Забреге, оне представл>ају последње западне обронке
монументалног карпатског система п настале су у дубокој геолошкој
прошлости у периоду алувијала, неогена и горњег гликоцена, како сматра др
Б. Ивандић у својој докторској дисертацији “Раванички кречњаци”. Најстарије
стене на овом подручју су црвени пешчари, који сс пружају од Дунава, преко
Сењског рудника до Суве Планине на југу. Осим црвеног пешчара, на овом
терену је најзначајније присуство кречњака. Међу разним врстама земље
преовлађује гајњача и смоница, а у дубини земље се могу наћи лискун и жути
песак.

У тектонском смислу ово подручје је врло интересантно као и цела
источна Србија, пише др Ивандић у поменутом делу. Терен је више пута био
излаган снажним бочним притисцима, тако да је последица једног од таквих
поремећаја “навлачење” много старијих црвених пешчара преко много млађе
угљеносне серије. Најважнија последица ове навлаке је убрзана
кристализација угља на подручју Сењско-ресавског басена који је тиме добио
у квалитету (мрки угаљ), за разлику од деспотовачког басена који је остао
додатно неоптерећен и у фази лигнита.

22

Николић-Милосављевић: ЗАБРЕГА И ПЕТРУШКА ОБЛАСТ

1.2. Клима и хидрографија

Село Забрега се налази у зони умерено континенталне климе и трпи
све њене одлике. Просечна годишња температура, према подацима
Хидрометеоролошке станице у Ћуприји, је око 11 степени, највећа минимална
температура је 20, а максимална 34 степени Целзијусових. Влажност ваздуха
над Забрегом у просеку износи до 60 процената, а ваздушни притисак се креће
до 850 милибара.

Обзиром да село лежи дубоко између брда, оно је заштићено од
снажних ветрова али је зато изложено страховитим снежним наносима са
околних брда. У току године има највише облачних дана, њихов број прелази
цифру од 200. Током лета су честе провале облака праћене великим
пљусковима и грмљавином. Често пута туче град, те причини велику штету
усевима. Али од како функционише систем противградне заштите, у

Испод висећег моста најмлађи мештани села нађоше своје место за
освежеље у чистој води Црнице

23

Николић-Милосављевић: ЗАБРЕГА И ПЕТРУШКА ОБЛАСТ

Скоковима са стеие над реком младићи из Забреге задивљују своје
другарице

последњих петнаестак година, све је мање градобитних дана. Једна
противградна лансирна рампа је у близини села Забреге, односно изнад
Стубице на брду званом Церовац.

Већ је речено да село Забрега, па и цео његов атар, леже само у сливу
једне реке, реке Црнице. Атар је испресецан вододеринама, а у равничарском
делу, изборан је потоцима не много богатим водом. Један од највећих потока
је Држички Поток, који извире на месту званом Средњак, скоро на тромеђи
атара села Стубице, Поповца и Забреге. Он се креће према југу, прелази у
Поповачки атар и код базена се улива у Топлички Поток - Топлик. Када се
говори о изворима, мора се навести и највећи извор у атару села Забреге,
Топлик. Он извире на јужној страни пспод брда званог Чокоће, Цокотине,
како се звало у средњем веку. Извор је богат водом, а некада је то био рибник
Петрушке властеле. Око рибника (рибњака) налазило се село Рибник и оно се
помиње као село 1376. године. Северозападна и источна страна забрешког
атара су богате изворима и водотоцима.

24

Николић-Милосављевић: ЗАБРЕГА И ПЕТРУШКА ОБЛАСТ

Ђановски Поток извире из Митровачког кладенца на поседу
Дивљановића, северозападно од села. И он се благо спушта према југу и улива
у Црницу.

Бурмазски Поток извире у Коловозу, десно од пута Поповац - Забрега.
Улива се у Црницу. Коловоз је сада добар извор воде - каптиран је и из њега
се снабдева цела доња мала.

Летички Поток је јужно од села. Улива се у Црницу. Што се тиче
Летица, то су велики извори на чијем су простору урађене две каптаже.

Центар села се снабдева водом са простора званог Вузарник, који се
налази северно од села. Место је са каптажама и добром ухваћеном водом.

У селу су чувени извори звани Бачија. Ови извори су североисточно од
села, у правцу предела Латовице. Место има ближе опредељење под именом
“Митровак”. На њему је урађено 7-8 каптажа, а водом се из њих снабдева
горњи део и центар села.

У Лесковачкој Страни скоро сва вода је ухваћена, а извори каптирани.

Што се тиче осталих извора у атару села Забреге, треба поменути
Тодоров кладенац на имању Тодоровића.

У Лозовцу постоји Рачков кладенац.

Место звано “Бунар” је изнад Масног Камена, односно јужно од коте
600. Познат је по доброј води. Од њега се напајају колибари.

Забрежани кажу да је најбоља вода из Бигријевачког кладенца.
Бигријевац је југоисточно од подстране односно од коте 473 и протеже се
источно од Смрданске Косе.

Испод крша, на северној страни села је кладенац звани Симин са
добром водом.

На Коритама такође има добар кладенац са бистром планинском
водом.

Према Сисевцу налази се кладенац звани Бигар. Из Вртача, па из
Бивољака излазе потоци које стварају кладенци од којих издвајамо Милин
Кладенац, Миладинов Кладенац, Матин кладенац и кладенац звани Врчић.

25

Николић-Милосављевић: ЗАБРЕГА И ПЕТРУШКА ОБЛАСТ

Изнад садашње Колоније су извори под називом Богићев Кладенац. Два
кладенца су у пољу и зову се Ђановски и посебно је познат Држички
Кладенац.

Скоро у самој реци Црници, испод цркве Свети Јован Главосек налази
се чувени извор познат по води са лековитим својствима. Народ ову воду
користи за лечење болести очију.

Из Крчевинског Кладенца истиче Крчевински Поток, који се спаја са
Лесковачким Потоком. Улива се у Црницу.

1.3. Биљни и животињски свет

Флора у атару села Забрега је део ширег биљног света карактеристичог
за ово подручје. Од шумских врста дрвећа треба набројати букву, храст, цер,
багрем, брест (који изумире и врло ретко се може наћи), клен, липу, дрен,
глог, врбу, зову, кестен, јасен, јоргован, леску, тополу, кисело дрво, јавор,
граб и др.

Интересантно је напоменути племените врсте дрвета које човек гаји и
то:

- Јабука, има их разнпх врста. Она потиче из Северозападне Азије, из
подножја Хималаја. Најчешћа постојбина јабуке је Кина. Сматра се да има
преко 10.000 питомих сорти јабука. Са Грцима и Римљанима прелази на
Балкан.

- Крушка - води порекло из Кине и Ирапа, а порекло јој је дивља
крушка. Из ратних похода се пренела на наше терене.

- Шљива - има дугу еволуцију. Дошла је са кинеске, блискоисточне и
северноамеричке територије. Плодови шљива коришћени су још у
праисторијском добу.

- Бресква - њена постојбина је Кина али се брзо раширила на исток до
Ирака, одакле долази на Медитеран и у Европу.

26

Николић-Милосављевић: ЗАБРЕГА И ПЕТРУШКА ОБЛАСТ

Цветне су обале реке Црнице: својим бојама цвеће допуњује прекрасни
пејзаж

- Кајсија - је веома стара воћка. Пронађене ископине кошчнца
датнране су у 5-6 миленијум пре наше ере. Постојбина јој је Кина.

- Трешња и вишња - воде порекло са Кавкаског подручја. Гајиле су се
пре наше ере.

- Орах - његова постојбина је цептрална и Западна Азија, пре свега
Иран. Постојао је још пре леденог доба. Из Азије је пренет у Европу.

Од других култура Забрежани највише гаје кукуруз. Он је био познат у
Мексику још пре 4.500 година пре нове ере. Индијанским племенима су биле
познате многе врсте кукуруза. Из Америке кукуруз преноси Колумбо у
Италију и прво се гајио по вртовима као врло ретка биљка. На Балкан је
пренет из Турске, преко Грчке, а по некима из Италије прво у Далмацију.

- Пшеница - је најстарија културна биљка. Гајила се у 5. и 6.
миленијуму пре нове ере у Ирској и Египту. Настала је од дивљих врста
пшенице. Постепено се оформиле двс врсте пшенице: озима и јара. Историја
пшенице је историја пољопривредс.

I[

27

Николић-Милосављевић: ЗАБРЕГА И ПЕТРУШКА ОБЛАСТ

- Јечам - зрна су кажу пронађена још у каменом добу, а гајен је
масовно у долини између река Еуфрат и Тигар. Цртеж јечма је и на старом
римском новцу.

- Овас - је такође жито Старог света, а као његова постојбина се
сматра источна Азија. Келтп и Немци су га дуго користилп као хлебно жито.

- Раж - је стара култура као и пшеница. Његова постојбина је
Закавказје.

У историји Забрежана, као и осталих становника овог дела Поморавља,
конопља и лан су одиграли значајну улогу. Раније су народи од конопље
правили ужад, а од лана платна. Конопља је код нас дошла из Азије - Кине.
Веома је стара култура. Лан је још старија биљка. Њега су гајили Асирци и
Вавилонци. Каже се да се човек обукао у одећу од конопље и лана, онда када
је са себе збацио крзно као одело.

Свакодневна пјоава на реци. Благодет за перната створења која као
лабудови уживају у природном амбијенту

28

Ииколић-Милосављевић: ЗАБРЕГА И ПЕТРУШКА ОБЛАСТ

Од повртарских биљака гаји се кромпир. Тешко се може рећи да ли је
то жито или поврће. У јужпој Европи се сматра поврћем, а на северу Европе
он допуњује хлеб. У ратна времена одиграо је велику улогу у исхрани
становника. Пореклом је из Јужне Америке. Гајили су га Индијанци. Пренет
је у Шпанију. Често је гајен по баштама као лековита биљка. Тек у 18. веку
почиње да се гаји по њивама.

- Пасуљ - води порекло из Јужне Америке, Аргентине и Бразила. Гаји
се здружено са кукурузом. Скоро да је главни састојак исхране.

- Купус - се такође гаји поред реке Црнице. Настао је од дивље врсте
купуса, а постојбина му је северио Средоземље.

- Парадајз - је пореклом из јужне и Средње Америке. Индијанци су га
употребљавали као храну. После открића Америке пренет је у Европу.

- Бели и црни лук - су пореклом из Авганистана и Туркестана. Гајен је
још у праисторијско време. Бели лук се гајио у долини Нила.

- Краставац - води порекло из Индије. Римљани су га пренели у
Европу.

Од бостана гаји се диња и лубеница.
У својим домаћинствима Забрежани највише гаје говеда, свиње, овце,
козе, а од живине, кокошке, ћурке, патке (пловке), гуске и мисирке.
Није тачно утврђено када је овца припитомљена. Изгледа да је
најстарија овца из Мале Азије. Овца је преживела највећи број селекција, а
највећа јој је промена од када јој се длака почела претварати у вуну. Даје вуну,
млеко и месо.
Коза је такође стара. Као припитомљена пренета је из Америке.
Што се тиче говеда њихов најстарији предак је - тур, а било га је у
Европи, Азији и Африци. Одомаћен је пре шест миленијума пре наше ере.
Од дивљих животиња у атару села Забреге се могу наћи: дивља свиња,
вук, куна, лисица, твор, јазавац, веверица, видра, змије, срна и др. Од птичијег
света у гудурама Забрешког крша живе орлови, соколови, вране, свраке,

29

Николић-Милосављевић: ЗАБРЕГА И ПЕТРУШКА ОБЛАСТ
врапци, кукавице, гугутке, дивљи и питоми голуби, чавка, славуј, дрозд, шева,
ћук, детлић, кос и друге врсте.

Сакривсно међу брсговима, вскује лепо село: изглед Забреге са западие
страие
30

Николић-Милосављевић: ЗАБРЕГА И ПЕТРУШКА ОБЛАСТ

1.4. Локалитети у сеоском атару

У којој мери је лако и захвално говорити о
историјским локалитетима у атару села Забреге, исто толико је и ризично,
због обиља противуречних података о времену настанка, сада само остатака
објеката. Ово због тога што је ова област истраживана али још увек
недовољно истражена да би се са сигурношћу могло одредити претпостављено
место и време настанка појединих историјских објеката. Но, на основу сазнања
добијених проучавањем истраживача доктора Радослава Прокића, археолога
Саве Ветнића, археолога из параћинског музеја као и из бележака путописца
Феликса Каница и рада Бранке Кнежевић, а нарочито из предања самих
мештана, могу се извући неки колико - толико тачни закључци. Можда ће
најбоље бити ако нешто оставимо само у домену претпоставки.

1. Петрус на Чокоћу (Цокотини)

У Зборнику радова “Петрушка област у Средњовековној Србији”, Сава
Ветнић, археолог из Завичајног музеја у Јагодини, наводи да је Петрус на брду
Чокоће (Цокотииа) изграђен, па самим тим и насељен у току прелаза из
бронзаног у старије гвоздено доба, негде од 1.200 до 800. године пре нове ере.
Та заједница је наставила да живи током старијег гвозденог доба од 800. до
400. године пре нове ере. Није познато шта је навело народ да напусте ово
заштићено место, јер наступајуће године нису биле мирне. Остаци насеобина
овог живља типа “градине” нађени су на улазу кањона реке Црнице, на десној
обали, наспрам манастира Св. Јована Главосека, као и на самом врху брда
Чокоће. Нађени камени бушени чекићи и уломци земљаних судова особених
облика говоре доста управо о том времеиу. Неколико других пронађених
предмета приписани римском периоду, као што су врхови стрела, сечива
ножева, метални клинови, новчићп, поткрепљује ову тврдњу.

Ветнић даље каже да је једно време, на прелазу из позноримског у
рановизантијски период, Петрус био напуштен, али су га обновили

31

Николић-Милосављевић: ЗАБРЕГА И ПЕТРУ1ИКА ОБЛАСТ

Остаци средњевековпог града Петруса у коме је столовао војвода Цреп
византијски цареви, нсгде око 408. до 518. године, иарочито у доба цара
Јустинијана I. Много пронађених предмета ово поткрепљује. После
Јустинијанове владавине Петрус бива поново порушен и уништен, па је све до
X и XI века Пструс био порушени град. Обнавл>ају га Словени током
повременог боравка у овим крајевима и у мери која је њима одговарала,
користећи га за збег народа током немирпих времена.

Када се властелинство жупапа Вукослава, владара Петрушке области
дели иа два дела, те када северне и источне делове добија иајстарији
Вукослављев син Цреп, он своје столовање од Петруса на Баби преноси у
Петрус, на брдо Чокоће. Значи да се град Петрус поново обнавља и постаје
седиште властелипске породице војводе Црепа.

После Косовског боја име властелина Црспа се вшпе не помиње,
вероватно гине у Косовској бици. Сам град Пструс у турском времену нема
неки значај, те се запоставља и постепено зарушава. Данас су то само остаци
зидина, доста урушених п од експлозије у каменолому Фабрике цемента “Нови
Поповац”. Има покушаја да се заштити и сачува од заборава.

32

Николић-Милосављевић: ЗАБРЕГА И ПЕТРУШКА ОБЛАСТ

2. Топлик
Испод самог брда Чокоће, на коме је изграђен град Петрус, на западној
страни налази се великп извор звани Топлпк. Први помен овог локалитета
палазимо joni у доба војводе Црепа и доласка кнсза Лазара у ове крајеве.
Наиме, Лазар да би саградпо манастир Раваницу морао је од властелина Југа
на северу и властелина Црепа на југу да откупи извесне пределе, па и цела
села. Између осталих Лазар 1376. годипе од војводе Црепа откупл>ује села
Доња и Горња Сена из стубичког атара, села Керлевци, Бестревац Доњи и
Горњи, Буљани, Буковицу Доњу, а из атара села Забреге откупљује од Црспа
село Шумице и ссло Рибнпк на Топлику. Цреп у свом власништву задржава
Горњу Буковицу и Стубицу. На Топлику не продаје се село Рибник, већ само
воденице на Топлику, јер Лазар дотле нема пи једну воденицу.

3. Село Рибнпк

Од извора Топлика у удолипи малог потока према садашњем гробљу
села Забреге, налазило се село Рибник. Село се први пут помиње 1376. годинс
када војвода Цреп нске прсделс продаје, а неке поклања кпезу Лазару.

У чувеној Раваничкој Хрисовуљи из 1381. године ово село се поново
помиње.

4. Село Шумице

И ово село се први пут помиње 1376. године и посебно 1381. у
Лазаревој повељи. На мапп сада успоставл.еног Лазаревог властелинства
уцртано је село Шумпце јужпо од садашн.ег Забрешког гробља, скоро на
Карађорђевом путу Иванковац - Сење - Стубица - град Петрус - Буљане -
Света Петка у Извору.

33

Николић-Милосављевић: ЗАБРЕГА И ПЕТРУШКА ОБЈЈАСТ

О величини овог села не зна се много али се претпоставља да је било
мање село од десетак кућа заплатњача и кровињара. Данас се овај предео и
даље зове Шумице и углавном је то обрадиво земљиште.

5. Село Соколари

Први помен о селу по имену Соколари налазимо у књизи
“Средњовековна архитектура петрушке области” од Радослава Прокића. Он
каже да је 1516. године постојало село под именом Соколари али га лоцира на
два места што уноси забуну. Прво каже да је то неко мало село на источној
страни брда Чокоће, преко реке. Затим говори о селу Соколари са два
маиастира посвећена Светом Николи. По свим доцнијим описима
највероватније је ово село лежало јужно од манастира Намасије, преко реке,
где је сада горњи део села Забрега. Ово село треба да је касније добило име
Прњавор и коначно Забрега.

6. Село Орашје

Када се ради о овом селу мештани га, са правом, лоцирају северно од
некадашњег села Шумице, на место које се и сада зове Орашје. Остаци
гричарије на овом простору и дапас видљиви, указују да је овде било насеље.
Када је основано и када се губи, није тачно утврђеио. Што се тиче самог
имена, село Орашје, претпоставка је да је место било у дрвећу - орасима.

7. Орпице

Орнице су предео који заузима плато на око 350 метара надморске
висине. То је обрадиво земљиште западно од села Забреге према поповачком
I атару. Име Орнице всроватно долази због тога што је то ораћа земља,
погодна за гајење свих врста иољопривредних култура.

34

Николић-Милосављевић: ЗАБРЕГА И ПЕТРУШКА ОБЛАСТ

8. Дрл»авица

То је каменити предео североисточно од села Забреге са највишом
котом од 676 метара надморске висине. Њом доминира велика стена звана
Маснп Камен испод којег постоји пећина.

9. Вршпћ

То је шумовити предео на котп 737 метара на граници према
Бул.апском атару. Место шумовито, а некад су то бпле ливаде.

10. Кошући врх

Дуго су Забрежани веровали да је то највише место у сеоском атару.
То је само привид, јер је од љега вшшви врх на Смрданској коси, Кошући врх,
којп има впсину од 726 метара и сада је обрастао шумом.

11. Бел.еш

Бељеш је предео у малој удолини окружен стеновитим кршем. Сада је
то пошумљени део планипе. Године 1941. ту су логоровали партизани, а 1943.
године на Бељешу је бпо штаб четиичког корпуса.

12. Змијипе Баре
Некада мочваран и крчевит део, претежно у ливадама, а сада предео
обрастао растињем. Из баре вода пс отиче, а познато је по станишту великог
броја змија.

35

Њжолић-Милосављевић: ЗАБРЕГА И ПЕТРУШКА ОБЛАСТ

13. Бупар

Код бунара је предео на 600 метара надморске висине јужно од Масног
Камена. Место је познато по томе што је ту бунар са чпстом планинском
водом.

14. Тсовица

Теовица је област која се од Бунара благо спушта југозападно према
месту званом Рупчевац. Данас је то пошумљени део са пропланцима п
ливадама.

15. Црвсни брег

То је каменита стена која се издиже јужпо од реке Црнице према брду
звапом Чукар.

16. Лојзе

Лојзе јс обрадиво земљпште на коти 380 метара, западно од села
Забрега. Место је познато по лојзима - виноградима.

17. Вртаче

Вртаче су можда најлепши предео забрешког атара. Место погодно за
лов. Лсжи на надморској висини од око 660 метара југоисточно од Кошућег
Брега. На њему има неколико пропланака и вртача. Мештани знају да на овом
терепу има више од 13 дубоких вртача.

36

Николић-Милосављевић: ЗАБРЕГА И ПЕТРУШКА ОБЛАСТ

18. Нова Колонија

То је стамбено насеље Фабрике цемента, а у последње време и
појединих Забрежана, који се из села пресељавају. Изграђено је око 1956.
године. Лежи на крајњем западу забрешког атара, северно од Топлика.
Стамбено насеље чине спратне зграде са по четири стана, а има и малих
зграда, кућица за једно породично домаћинство.

Можда још треба навести и остале топониме у забрешком атару као
што су Корита, Полом, Врчић, Лаз и Вукова Ливада. О овим местима нешто
више he се рећи у поглављу о путној мрежи у атару села Забреге. Треба
поменути Горњу и Доњу Пећину, како их народ зове.

19. Смрдап или Смрданска Коса

Смрданска коса се наставља источо и јужно од Дрљавице. Углавном је
каменито са мало ниског растиња. Доминира кота од 741 метра.

Легенда каже да је некада одржаван сабор код манастира Свети Сисоје
у Сисевцу управо на такозвани “Бел>ански петак”. Ко зна колико би се дуго
окупл.али да их није ухода издао Турцима. Јаничари су се са брзим коњима
убрзо нашли на бреговима изнад манастира. Одједном, та разуларена војска
дивља и сулуда хорда, са исуканим сабљама насрнула је на голоруки народ и
секла га пемилосрдно. По обављеном гнусном послу повукоше се на косу
југозападно од манастира. Заноћише уз пир, обиље ђаконија и самозадовољни,
падоше у сан.

То стање опуштености користе хајдуци који су били у близини, на
Текућој Бари. Изненада ударе на Турке и све их посеку. Ошвачкају им сво
благо, које и иначе није било њихово, оставише унакажена турска телеса и
повукоше се попово у Текућу Бару. Дуго времена су се турска тела распадала
и од звери била разношена. Силни смрад се осећао по буљанској и забрешкој
странп. По том смраду коса доби име Смрданска Коса.

37

Николић-Милосављевић: ЗАБРЕГА И ПЕТРУШКА ОБЛАСТ

Каменолом Фабрике цемента "Нови Поповац" лежи у атару села
Забреге: И поред многобројне савремене техпике неопходна је п људска

рука забрешког рудара Тодоровића
38

Николић-Милосављевић: ЗАБРЕГА И ПЕТРУШКА ОБЛАСТ
39

Николић-Милосављевић: ЗАБРЕГА И ПЕТРУШКА ОБЛАСТ

1.5. Куд год пођеш у Лозовац дођеш
(Путна мрежа)

Забрега није пролазно место. Кроз њега не пролазе главне општинске
саобраћајнице, нити је село где се стичу многи иутеви. Главни прилаз селу је
асфалтни пут Параћин - Поповац - Забрега.

Кроз атар села Забреге пролазе п два пута добро позната у историји.
Један, који се помиње 1380. године, је пут: село Главица, Бошњачко Брдо,
Буковичо Брдо, Лесковачка Страна, Латовица (атар села Стубица), Вавило,
па у Кучајну.

Други нут, такођс иознат је Раваиички пут. Он полази из Боставе код
Иванковца, преко Сења и садашње Стубице избија на некадашње село

У Забрези обале реке Црпице спаја безброј мостова
40

Николић-Милосављевић: ЗАБРЕГА И ПЕТРУШКА ОБЛАСТ

Шумице. Од Шумица иде јужно на бивше ссло Рибник, па преко Топлика
долази до прелаза реке испод Цркве Петруше. Пут даље иде преко Буљана,
Шалудовца, Горње Мутнице све до цркве Свете Петке у Извору.

Од старих путева треба навести неколико. Један пут је Намасија -
Сисевац који повезује цркве Један и Два у клисури и преко Запотка долази до
манастира Свети Сисоје. Пут није више у употреби. Он се користио све док се
кроз клисуру на Стубичкој страпп иије пробио Паунов пут а нарочито пут
звани “Божииов пут”.

Дрвени мостић одолева зубу времена
Постојао је још један пут у стара времена. То је пут град Петрус -
Забрега, прско брда Чокоћс. Он од Петруса иде до Грбља, па преко Литице
све до камена пзнад Милосављевића кућа, па силази у реку. Даље иде низ реку
све до цркве Светог Јована Главосека. Овим путем су доња села долазила до
забрешких воденица. Један део пута до реке је затрпан а део према гробљу и
даље је у употреби.

41

Николић-Милосављевић: ЗАБРЕГА И ПЕТРУШКА ОБЛАСТ

На путевима у атару села Забрега може се видети још само попека
воловска запрега

Познат је и пут град Петрус - Забрега. Овај пут је од града Петруса
ишао северном страном и даље се спуштао до девојачког камена па се спајао
са путем који води до цркве Св. Јована Главосека. Средњовековни пут је био и
пут који је водио од цркве Св. Јована до манастирског комплекса Намасија
који је претходно прешао преко Лаза. Пут даље иде до Сисевца, кога смо већ
поменули.

Пут село Забрега - Лаз. Овај пут полази од доњег брода, па преко Лаза
до Горњег Кавалука. Један крак одваја десно и иде преко Равна и то је пут
звани “Рубпн пут” и долази до Вуковпх ливада. Од Вукових ливада, такође,
одваја десно и иде све до Змијине баре. Од Змијине баре даље иде на Бељеш и
ту се састаје са левим краком главног пута. Од Кавалука лево иде други крак
главног пута који такође иде од Вукових ливада до Бељеша где се краци
састају. Када се путеви на Бељешу састану онда један крак иде на Лозовац.
Други крак пута одваја десно уз Бељеш и долази на Пљош и састају се поново
на Лозовцу.

42

Николић-Милосављевић: ЗАБРЕГА И ПЕТРУШКА ОБЛАСТ

Познат је пут који иде од Мале баре уз Рупчевац све преко Кошућсг
врха, па се и овај пут у Лозовац састаје са главним путем.

Од главног пута, од места звана Царина, један пут одваја се лево те иде
преко Круглице па све до Теовице, да би поново изашао на Рупчевски пут код
места званог Стамисаћ, те иде у Рупчевац.

Од Стамисаћа се лево одваја пут који иде на Вртаче па продужава дал>е
за Смрдан, па преко Лозовачке пољане и он се у Лозовац састаје са главнпм
путем.

Од Лаза крећс пут који иде уз Теовачку падину па излази у Вртаче и он
се састаје са главним путем. Од овог пута у Теовици се одваја крак који иде на
Црвени брег и Дрљавицу, а од Дрљавице иде преко Мељара, Смрдана и враћа
се на Лозовац где даље продужава на Масину ливаду у буљанском атару.

Од Лозовца пде пут на место звано Јаворје па избпја на место звано
Полом и спушта се у Бивољачки поток.

Куд год пођеш у Лозовац дођеш, па од Лозовца па Смрданску Косу

43

Николић-Милосављевић: ЗАБРЕГА И ПЕТРУШКА ОБЛАСТ

Од места зсаног Бупар такођс иде пут преко Мељара, долази до
подстране, те даље силази према Јазу Јовапових воденица.

На западној страни забрешког атара, такође има велики број путева.
Један пут иде од садашње фабричке колоније, преко забрешког гробља, низ
Петку спушта се у село Забрегу. Други пут иде од Петке, преко Коловоза, па
избија и спаја се са асфалтним путем.

Од Петруса града, пут пде брдом преко гробља па се спаја са
асфалтним путем. Овај пут нрелази асфалт па преко Доља и Лојза иде на
Стублину, а један крак иде на Буковичко брдо.

Постоји пут од пекадашњег ссла Шумица који преко Бубана излази на
асфалтни пут. Један пут иде из Држице па преко Доља излази на стубички
пут. Карактеристичан је и пут од места званог Вратнице, па преко Лештера и
Плетињака састаје се са чувеним путем Главица - Вавило.

Из центра села креће један пут који иде уз Вузарник, па преко
Митровака и Лештера састаје се са путем који води па Латовицу.

Један пут полази од горњег спруда, иде па цркву Св. Петку, па даље уз
брдо преко Крушара и Мптровака и он се спаја са путем који води до
Латовице.

Постоји пут који иде из центра села па Ђуровски Лаз, па преко
Лесковца састаје са са путем Главица - Вавило. Постоји пут који иде од
Ђуровског Лаза, па уз Косу излази на жути крш, па у Кусом потоку састаје се
са стубичким путем Стубица - Сисевац.

Треба на крају поменути још једап пут који иде кроз село све до
воденице Петра Стојића.

Намера нам је била да колико је то било могуће опишемо целокупну
путну мрежу у атару села Забрега. Из описа нека чпталац сам оцени да ли
одговара наслов ове области и коју пазвасмо “Куд год пођеш у Лозовац
дођеш”, а можда је више одговарало да ову област назовемо “Куд год пођеш у
Забрегу дођеш”, ако се посматра обратним путем.

44

Николић-Милосављевпћ: ЗАБРЕГА И ПЕТРУШКА ОБЛАСТ

2. Забрега кроз векове

2.1. Петрушка област

Петрушка област је добила име ио називу Петрас или Петрос, што на
грчком језику треба да значи, у слободном преводу, камеи или стена. У
латинском језику такође налазимо реч петрус, што такође означава област
врло кршевиту, препуиу разног стења. Ако би се данас посматрао терен у
оквиру ове области, онда би ово друго тумачење, кршевити терен, више
одговарало.

Иначе Петрушка област обухватала је терене на десној обали реке
Велике Мораве, северно од града Параћина. Граница ове области ишла је од
града Равно (садашња Ћуприја), према истоку реком Раваницом, избијала на
брдо звано Црвена Јабука, одаклс силазп на Тополовац, па даље према
Добрим Водама. Од Добрпх Вода граиица скреће према југу и излази на место
Бигар, na даље на Троступице и Срнећег Брда. Од Срнећег Брда, граница
Петрушке области, скреће према југозападу и силази на предео звани
Папратна, одакле се спушта све до изворишта реке Грзе. Оставивши Грзу,
граница се поново пење, до Честобродице, све на југ. Благом Косом обилази
данашње село Клачевицу, опкољава брдо Бабу, па скоричком косом,
Јовановачком Реком (Шупељак), поново се састаје са Великом Моравом.

Нешто пре формпрања ове областп у паведеним границама, на десној
страни реке Велике Мораве, у сливовима Раванице, Црнице и Јовановачке
Реке, егзистирала је област - жупа Крушилтшца која ће се у каснијим списима
помињати као Реке. Временом, ова жупа у целости постаје Петрушко
властелинство.

За наше даље разматрање значајан је период када у област Црничке
жупе пристижу витезови велпког српског жупана Стефана Немање, негде
после 1183. године. Цео простор деспо од Велике Мораве за њих постаје врло

45

Николић-Милосављевић: ЗАБРЕГА PI ПЕТРУШКА ОБЛАСТ

Границе Петрушке области и у оквиру њих граиице Цреповог
властелинства
46

Николић-Милосављевић: ЗАБРЕГА И ПЕТРУШКА ОБЛАСТ

значајан са стратешког аспекта због односа према Угрима, па и према
Византији. За ову област је од значаја XII век када Жупан Немања води
борбу за учвршћење српске владавине на овим теренима.

После битке у околини места Равно, 1190. године када је поражен од
Исака Анђела, он спас налази у иределима источно од Мораве. Саве Ветнић,
археолог Завичајног Музеја Јагодина то овако описује:

“Остави села Исаково или Паљаие, где би могла да сс налази спаљеиа
привремена Немањина владарска столица, потом се преко извора, у коме се
окупа, оболелп жупап, крену у принудни егзил у пустињу над пустињама,
петрушку.”

После овог догађаја судбина Петрушке области остаје непозната, све
до појаве Дрмана и Куделина, који освајају и заноседају област Браннчева и
Кучева. Они формирају освајачки центар у клисури реке Млаве, одакле врше
упаде у земље Краља Драгутина прелазећи чак и реку Мораву. Нешто касније

Плап града Петруса (према А. Дероку)

47

Николић-Милосављевић: ЗАБРЕГА И ПЕТРУШКА ОБПАСТ

Крстата стена на брду Чокоће - орјентир за све локалитете у Петрушкрј
области

Драгутин, удружен са братом Милутином освајаче протерује на север и
запоседа жупу Крушилницу. После смрти краља Милутина не зна се судбина
ове области и под чију власт припада.

Доласком на власт Цара Стефана Душана 1332. године ова територија
остаје у описаним границама. Петрушка област постаје гранична област
Душановог царста. А нешто пре доласка Душана на овим просторима,
односно на теренима садашњих села Горње и Доње Мутнице, настанио се
властелин Вукослав, по неким изворима, дошавши из Херцеговине. Душан ову
област, после 1346. године (крајиштну област), даје Вукославу и овај постаје
жупан, а Петрушка област поново постаје значајна погранична зона, бедем на
моравском путу. Пре стицања титуле жупана - царског намештеника,
Вукослав је имао два сина - Црепа и Држмана. Са јужне стране његово
властелинство се граничило са Витомировим поседима, док је граница са
северне стране била са имањима властелина Југа. Жупан Вукослав своје
столовање из Градка премешта у град Петрус на брду Баба источно од града

48