Забрега и Петрушка област

Николић-Милосављевић: ЗАБРЕГА И ПЕТРУШКА ОБЛАСТ

Већање је завршено. Пресуда једногласна. Командир чете осуђује се на
смрт стрељањем.

И док је лако било спровести процедуру суђења и доношење одлуке,
наступи најтежи тренутак када се треба пресуда извршити.

Ко he извршити стрелљње?

Да би се оставио што бољи утисак иа борце чете донета је одлука да
извршење смртне казне учине најбољи другови командира Димитријевића -
“Јанкова” - саборци из Ћуприје: “Џуџа”, Санда Станковић или други. И опет
се одлука прихвати без поговора. Нико не зна шта им се врзма по глави.
Стрељаће друга са којим су били блиски, са којим су организовали чету, друга
најбољег међу њима, јер су га они изабрали за вођу. Зар је он толико крив, да
ми његови другови до сада нисмо видели његове грешке? Ако је он крив, где
смо били ми остали, па све смо одлуке договорно доносили? Зар нисмо и ми
допринели да он погреши ако је уопште грешио. Да ли је одлука правилна ?
Није ли престрога?

Узеше пушке. Али дилема оста: Да ли је одлука добра или није. Можда
he неко ко преживи умети да све ово објасни. Ми све и не морамо да
разумемо, и даље им је бучало у глави. Ако они не разумеју, то исто не
разуме ни овај народ који се на збору скупио. Зашто моли да се не изврши
стрел>ање. Да ли они више и боље виде од чланова Главног штаба. Ако народ
није за стрељање, што то ми радимо у име тог народа. Ваљда се и ми боримо
за боље тог пстог народа. Вероватно је народ у праву. Народ скоро никад не
греши.

Можда би извршиоце све то поколебало да не паде оштра команда.

- На извршење!
Борци чете су се лагано удаљавали погнутих глава. Завладала је нака
потиштеност у људима. Повукли су се у себе. Данима he преживљавати ову
трагедију и не проговоривши о њој ни речи.

Дуго година очевици догађаја nehe проговорити али осећање кривице
he их пратити као усуд до краја живота.

145

Николић-Милосављевић: ЗАБРЕГА И ПЕТРУШКА ОБЛАСТ

Чета ће добити новог командира у лпку гиздавог и кицошког изгледа,
официра југословенске војске Боре Петровића. Према њему ће “Мала” па п
неки други, изражавати дивљење. Можда је “Мала” баш то и прижељкивала.
Доћи he нови комесар чете. Чета ће се омасовити новим борцима из околних
села. Извсшће се нове акције. Одржаће се нови политички говори, али ћс у
главама бораца остати осећање да је можда учињена неправда. Можда he их
то осећање пратити као зла коб и довести до њихове кобне судбине и судбине
чете. Дуго he над њима лебдети дух стрељаног командира “Јанкова”, можда
најбољег међу њима.

Овај догађај he оставпти трага и на касније односе између партизана п
групе Илије Узелца. Партизани су сарађпвали са групом Илије Узелца, јер се
и он декларисао као борац за слободу. Његова група је била састављена махом
од војника старе војске и избеглица и није се декларисао као четнички
елемент, барем не у почетку. Носили су кокарде обележје старе југословенске
војске и изјашњавали се као борци за ослобођење од Немаца.

Узелчева група је заједно са партизанима извела неке акције на терену
Рудника али су партизанн били мало неповерљиви према команданту Узелцу,
па су често у његову групу убацивали своје кадрове, првенствено радп
контроле и како би имали утицај на његово понашање. Колико је то за
партизане било од користи, исто толико је код Узелца стварало одбојан однос
и отпор утицају “комесара”, а поготово што је комесар уз све то још и била
жена. После стрел>ања “Јанкова”, Узелац се са групом био потпуно одвојио
од партизана, наводећи да они убијају своје најбоље људе. Можда стари војник
није могао да поднесе команду жене, што и није у природи српског војника.
Кренуо је својим путем.

Зла судбина је и даље пратила чету. Несналажење у командовању
четом је и даље било присутно. “Мала” као комесар чете, уместо да на
терену политички делује и објашњава циљеве борбе, и уместо да самој чети
посвети више политичког деловања, она је чешћс пратила командира Бору
Петровића, склоног лагоднијем животу. У редове партизана ступају и неки
којима ту није било места. У руководству чете стварао се лажни ocehaj да
новопридошли борци, па и сељаци из околних села, верују само њима. Имали
су утисак да је одзвонило старом поретку и да они уводе нову власт.

146

Николић-Милосављсвић: ЗАБРЕГА И ПЕТРУШКА ОБЛАСТ

Код старих комуниста и бораца опет настаје сумња. Да ли је баш све
тако? Да ли је лед пробијен и поверење сељака потпуно задобијено? Верују да
јесте! Ствара се ситуација, можда сумњива, да се чета може омасовити те да
чета прерасте у одред. Стварањем одреда би руководство прерасло у команду
одреда, а то се све уклапало у абиције руководства чете. Сматрало се да се
Ћуприја и Параћин морају заузети и у њима успостави народна власт. Свуда се
ствара утисак о великој снази и моћи партизана. И опет необазривост код
пријема људи у чету. Не проверава се из којих се све разлога у чету долази. И
док руководство чете запоставља политички рад, непријатељ не мирује. Он се
припрема и у чету убацује своје људе.

После саветовања у Главном штабу у Дуленима, командир чете врши
процену да треба да се изврши потпуна мобилизација у крају кога чета
покрива. Доноси одлуку да се мобилишу сви мушкарци од 18 - 40 година
старости. Ова одлука је била кобна за чету, поготово после прогласа
командира чете:

“Ко се не одазове мобилизацији биће стрсљ>ан, а кућа he му бити
спаљена”.

“Куља” не издржа па рече:

- Ово је аполитичан проглас. Овај проглас се не разликује од прогласа
које издају четници. Па зар смо и ми као они? Наша борба је борба патриота
и добровољаца. Нико силом не треба да буде у чети. Многи сељаци нам неће
ову акцију одобрити и код народа he изазвати супротан ефекат. Није ово
добро. Није на линији партије. Нису још сазрели услови за општу
мобилизацију.

- Ово је војничко питање а не политичко, пресече командир Петровпћ.
Hehy да слушам колебљивце у чети. Ја сам мислио да смо са таквим
рашчистили, а видим да их још има. Ја наређујем да се проглас и мобилизација
спроведу у свим околним местима без поговора, заврши командант пе
мењајући оштар тон.

- У оваквој ствари не смемо бити тврдоглави и неодговорни. Ова
акција нам nehe донети добро, упоран је био “Куља”. Још једанпут
размпслимо. Сада је у чети добро. Морал је на висини. Борцп махом
проверени. Акције се успешно спроводе. Чети приступају добровољци, а

147

Николић-Милосављевић: ЗАБРЕГА И ПЕТРУШКА ОБЛАСТ

нарочито из редова радника који су јасно опредељени за борбу. Нисмо сигурни
шта he нам ова мобилизација донети. Могуће да се убаце непријатељски
елементи, па he бити већа штета од користи, настави “Куља”, кога већ поче
да обузима бес. Само га гвоздена дисциплина обуздава да не плане и да се
поново види да у чети нешто шкрипи. У глави му је све било збркано. Зна да
одлука о општој мобилизацији није добра. А опет, размшњља, можда је то
одлука Главног штаба о којој не треба јавно расправљати.

- Шта ли мпсле другп? Што упорно ћуте? Можда и они мисле као
командир, а можда се солидарпшу са мојим мишљењем али се због неке
дисциплине не изјашњавају. Ако мобилизација успе па све испадне добро, биће
добро и за њих. Ако испадне наопако, они неће бити одговорни. Неће проћи
као “Јанков”. Мудри су наши људи, даље размшњља “Куља”. Види да борци
ћуте. Не истрчавају се, не морају. Меркају ситуацију, па се опредељују према
већпни. Није ваљда да не познајем своје борце. Није ваљда да само ја овако
мислим? Сви ћуте. Можда ја нисам у праву! Када ћуте вероватно више верују
командиру. Он је официр. Школован човек. Носи чин југословенске војске.
Носи терет командовања. Он је командпр.

Мисли му се измешаше. Сети се бившег командира чете “Јанкова”,
кога због неодлучости стрељаше. Био је убеђен да је та одлука другова из
Штаба била исправна. Да је смртна казна била одговарајућа казна.

А шта сада?

Овај нови командир хоће да мобилише. Хоће да створи од чете одред.
Хоће да нападне оба суседна града. Хоће ...

Можда је све то добро. Можда...

Докле те сумње. Нека време покаже ко је у праву. Али, да ли ће време
бити добар судија ? Како проверити да ли се мобилизација врши у целој земљи
како командир прича.

И опет сумња!

Ако мобилизација није у целој земљи сељаци ће бити обманути. Како
ће онипроверити да ли се мобилизација врши и у другим срезовима или не.
Шта ако не?

148

Николић-Милосављевић: ЗАБРЕГА И ПЕТРУШКА ОБЛАСТ

Није ли ово производ командирове болесне сујете да командује већом
јединоцом. Да буде Карађорђе. Илија Барјактаревић или чак Живојин Мишић.
Можда себе види на белом коњу, кицошки, са заставом, а иза себе велику
колону бораца који га без поговора следе!

И опет сумња.

У таквом размишљању тргну га команда командпра чете:

- Ти “Џуџо” крени са групом по горњим селима. Прво у Извор, па све
до Бошњаиа. Мобилиши све од 18 до 40 годипа. Све мобилисане доведите у
Козји Рог. Ту је зборно место.

Изворци се одазваше али доста невољно. Горњомутничани пођоше алп
се видело да нису одушевљени. У главама су им одзвањале речи њиховог
посланпка: “ Они нас мобилишу да се боримо против нашег Краља. Ми смо
под заклетвом датој Краљу и отаџбинп. Шта сада ови хоће? Повелики број
није из наше околине. Сећате ли се да су нас и опи други хтели да мобилишу.
Нпје ли ово нека подвала? Зашто скидају кокарде?

- Они врло ружпо говоре о Кости Пећанцу а он је стари борац против
окупатора. Зар се он није борио увек испред југословенске војске у прошлом
рату? - додаје други.

- Ко зна код кога је командир Бора Петровић био на договоре. Можда
је био на договору са Немцима. Ако пођемо Немци ће нам попалити села,
умеша се трећи.

- Море људи где сте видели да жена командује! То код нас Срба се није
десило. Ова жена код њих је чак и главна. Где то иде? - јави се неко из групе.

- Ја никако не схватам зашто се они зову партизани. Зашто се не зову
југословенска војска? Зашто не носе кокарде, већ пришили неку црвену чоју
па капе, кажу петокраке. Кажу да то носе наша браћа Руси. Ја не видех овде
пиједног Руса па да у то поверујем. Код њих су све самп голаћи и избеглице,
огласи се један омањи човек.

- Параћинци поручују да се не одазивамо мобилизацији и да не ступамо
у њпхове редове, на крају се огласи посланик Вучковић. Треба се спремити.
Ако се мора ми ћемо поћи на мобилизацију, јер ако не одемо могу нас

149

Николић-Милосављевић: ЗАБРЕГА И ПЕТРУШКА ОБЛАСТ

стрељати. Када све ово прође ми ћемо се са њима оружјем обрачунати.
Договорићемо се горе шта ћемо даље радити, рече посланик на крају. Они
кажу да треба да се боримо против Немаца. Па Немци су у градовима, ми
тренутно немамо од њих велпке штете. Више су пам досађивали ови наши,
рече бркајлија.

Одмах му сину: “који то нашп” ? Па зар и ови нису наши? Бог ће га
знати коме се царству прпволети?

Ту је близу Узелац са групом п он врши неку мобилизацију. То се
изгледа не свиђа партизанима, већ хоће само они да мобилишу. Можда и због
тога је Узелац ометан, па мобилизација у Буљану, Забрези, Стубици и Сењу
нпје ни успела, размишљају Изворци.

Мобилизацији се одазва Клачевица, Доња Мутница, Лешје, а такође
дођоше и нски из оближње Плане.

У Бошњану отпор. Неки хоће, а неки се устежу. Један већ мобилисанп
Изворац рече: “Каква је то мобилизација када пеко мора да пође одмах, а
неко када он хоће? Шта се овде ради? Ово нису чиста посла! Није општа
мобилизација. Вас треба убити!, и подиже пушку према ”Џуџи".

Изворци видеше отпор “Џуџине” групе, одусташе од препирке речима,
“Још ћемо се ми срести. Нисмо завршили.”

Мобилизација је како тако спроведена. Сви се нађоше на падинама
испод Црног врха. Било их је више од хиљаду. Командант је од мобилисаних
сељака формирао једанаест чета. Сада паста нови проблем. Које борце треба
поставити за командире чета? Да ли проверене борце, чланове партије или
резервисте из околних села? Одлучи се за другу варијанту. И опет грешка.
Посташе командири чета неприлични људп. За командира Лешјанске чете
постави, кога другог до брата Драгог Петровића. Доњомутничани за
командира добише Рашу Црногорца, Изворци “Џуџу” али за његовог
заменика Борику Кафеџију.

У међувремеиу хватају курпра из Параћина којп је носио писмо за
Илију Узелца. Из писма дознају да he сутра Немци напасти Буљане и
Шалудовац. Курпри разпеше обавештење командирима чета по околним
селима са наређењем шта која чета треба да ради.

150

Николић-Милосављевић: ЗАБРЕГА И ПЕТРУШКА ОБЛАСТ

Око подне наредног дана поче артиљеријска паљба са бошњачког брда
ка сслу Шалудовцу. Гранате су рушиле кућу по кућу малог и сиромашног
села. Са западне стране према Буљану кретала се Немачка пешадија.
Доњомутничка чета их храбро дочека. Прискочише и Бошњачани. Наста
пушкарање и повика. Шалудовци се повукоше изнад села и ту укопаше.
Чекају да прпстигне прва и друга Горњомутничка чета.

Узалуд. Они не дођоше.
Пренесе се глас у Изворској чети: “Ми идемо да бранимо Шалудовац, а
Немци хоће да запале Извор, по свему судећи,”, огласи се Борпка.
- Море да се ми окренемо и идемо да бранимо наше село, сложи се
један са Бориком.
- Окрећн, и правац Извор. Немци већ крећу на наше куће, огласи се
трећи и скоро сви напустише борбени положај.
- Где оно одоше Иаворци, упиташе се Горњомутничани?
- Па да бране Извор, јер Немци тамо крећу, одговори један из шанца.
- Па ако иду па Извор они he кроз наше село, него да се и ми
повучемо, рече Шутић.
- Окрећи, па за Изворцпма што пре, командује неко из позадине.
Испод Шалудовца борба. Доњомутничка, бошњачка и Лешјанска чета
напредују. Разбили су немачку колону. Заробили шест камиона, три
аутомобила и иеколико бицикла. Око 70 бораца прве и друге Доњомутнпчке
чете са 36 бораца из Лешја и мањом четом из Бошњана разбили су Немце.
Непријатељ је имао 17 погинулих и више рањених.
Још се чула артиљеријска паљба када се из правца Параћина појавише
три тепка. Иза њих наступа повећа група Немаца. На тенковима су присилно
поставили сељаке из доњих села. У исто време прену се вест да су
Горњомутничани и Изворци напустили положај.

- Повлачи се према Грзи. Наста пометња. Командири средише редове,
па узеше погинулог друга кренуше пут брда.

151

Николић-Милосављевић: ЗАБРЕГА И ПЕТРУШКА ОБЛАСТ

Тенкови уђоше у село. Попалише преостале зграде. Од села оста
згариште. Истог дана Немци напустише бојиште и вратише се у Параћин.
Чете се некако прикупише на Црном Врху. Међу партизанима и мобилпсаним
сељацпма завлада нетрпсљивост. Поче одвајање и прегрпрегруписавање.
Сељаци уз сврје. Стари борцп, рудари и радници некако осташе самн. Борика,
Вучковић и Шутићи одвојишс њихове у грабар изнад осталих група. Изворци
им се придружише, стварајући круг око групе у којој су били комесар “Мала"
II остали. Клачевци су се већ повукли на косу изнад њиховог села.

- Зашто сте напустпли положај. Вас треба све пострел>ати, поче да
сикће комесар “Мала”.

- А зашто ви гурнусте омладинце против тенкова када је договорено да
то омладина не ради?

- Где је сада онај кицош од команданта да све ово објасни. Сада се
показало да је он можда био у договору са Немцима. Где је “Џуџа”, зар не
треба да буде овде? Ви сте нас издали, а не ми вас, рече неко од Шутића.
Обруч око “Мале” се све више сужавао. Погледи упућени од селлка нпсу
наговештавали ништа добро.

- Морс све њих треба побити, огласи се неко са десног крила.

“Мала” осети опасност. Крену према грабару. Назад, чула је одсечан
глас. Са једном групом крену на дсспо али их засу пушчана и митраљеска
ватра.

- Све их побијте, гласом надјача паљбу Борпка!

На левом крилу неки партизани бацише оружје и предадоше се.
“Мала” се под кишом куршума некако дочепа шипражја. Сада је већ боље,
помисли, док су јој меци фијукали изнад главе. Изнемогла, уморна и каљава
дође до села Извора. Код неке старице мало се окрепи и настави даље.
Сутрадан се пребаци преко Мораве и успостави везу са Беличком четом.

За то време командир Бора Петровић у Доњој Мутници дознаде шта се
десило са четом, односно одредом. Сазна да је одред разбијен и да је један
број партизана заробљен и спроведен у Горњу Мутницу. Свп су затворени у
неком подруму.

152

Николић-Милосављевић: ЗАБРЕГА И ПЕТРУШКА ОБЛАСТ

Један од старих чланова партије предложи: “Ми смо доста сада јаки. Са
нама су три чете из Доње Мутнице, Бошњана и Лешја. Да извршимо напад и
ослободимо другове. Борци ових чета се сагласише. Али наста тајац.
Командир је мислио, шта ако не успемо. И опет неодлучост. Опет процена
која краси неодлучне и колебљиве. Одлучи да спасава што се да спасити
може, првенствено мислећи на своју главу. одлучи да се са остатком одреда
пребаци преко Мораве и повеже са Левачком четом. Објасни да је тамо
сигурније, јер he сада на њих навалити Немци са већим снагама. Један део
старијих бораца то прихватп док се скоро сви мобилисани вратише кућама.

Заробљене партизане сутрадан предадоше Немцима. Ови их
спроведоше у Ћуприју, неке позатвараше, а једну групу стрељаше на пијаци.

У свим наведеним акцијама партизанксе чете учествовали су и мештани
села Бошњана као што је Драги Марић, Градимир Марић, Дамњан
Милошевић, Милан Радосављевић, Милан Јовановић , Чеда Јовановић, Сава
Јанићијевић, Радосав Јанићијевић, Милош Илић и Милан Симић. Из Буљана,
Радомир Милојевић, Михајло Тодоровнћ, Милован Илић, Стоја Пепшћ,
ЈорданПешић, Стојадин Илић, Светислав Миловановић и Драга Николић. Из

Вучковић Милутин умро у Драгомир Цветковић и
болници за време рата Милојко Милутиновић
1941.-1945.

153

Николић-Милосављевић: ЗАБРЕГА И ПЕТРУШКА ОБЛАСТ

Шалудовца су учествовали Миленко Милетић и Крстивоје Радовановић. Из
Доње Мутнице, Милија Крстић, из Давидовца Коча Циганин. Из Клачевице
Војислав “Кицош” и Милан Марковић. Из Доње Мутнице Божа Балотић,
Бора Петровић, Драга Петровић, Никола Рајковић, Милија Вемић, Никола
Живановић и Милија Петровић. Из села Забреге учествовали су: Никола
Тодоровић, Богомир Живковић и Милоје Живковић, они су и стрељани у
Ћуприји од стране Немаца.

На ратиштима по босанским планинама живот су дали: Станоје
Тодоровић, Милић Ж. Живковић и Милосав Д. Трифуновић.

У току рата 1941. године једап број Забрежана, као војници
југословенске војске, заробљепи су и одведени у заробљеништво: Милија
Вучковић, Радосав Матић, Радојко Матић, Љубисав Николић - Ром, Милеп
Стојић, Милосав Радеиковић, Милап Радуновпћ

Партизапска чета у којој је био јсдан број Забрежана

154

Николић-Милосављевић: ЗАБРЕГА И ПЕТРУШКА ОБЛАСТ

УЧЕСНИЦИ РАТА 1941-1945.

Антонијевић Милосав Вучковић Милојко
Голубовић Драгутин Ђурић Радојко
Илић Милош Јоцић Михајло
Милетић Живојин Милетић Јован
Милетић Стојан Милосављевић Голуб
Милосављевић Миливоје Милосављевић Живадин
Милошевић Тихомир Милошевић Петроније
Милојковић Милан Милутиновић Борисав
Милутиновић Милојко Милутиновић Голуб
Милутиновић Тома Николић Божидар
Радивојевић Алекса Радојковић Милун
Радосавл>евић Милија Стојановић Драгаљуб
Стојановић Радосав Стајић Борисав
Стајић Миодраг Стајић Милосав
Томић Станисав Тодоровић Живадин
Цветковић Драгомир

155

Николић-Милосављевић: ЗАБРЕГА И ГГЕТРУШКА ОБЛАСТ

3.4. 1942-1945. година

Канцеларија помоћника команданта Српске државне страже у
Јагодини. У једном крају невелике просторије Михо је горела ватра у
примитивној пећи. За столом, налакћен, замишљени мајор, зурио је кроз
замагљено стакло. У глави му је све зујало, 'од збрканих мисли и од
пристиглих информација.

Мислио је, Партизани су се повукли са овог терена после растурања
одреда на Црном врху. То мало што је остало, није опасно. Крију се по
врлетима Кучајских и Хомољских планина. Ако се нека група и појави у овом
крају, то су махом са сокобањског и тпмочког терена. Левачка и Јастребачка
чета су одавно по беспућу Босне.

Наше Поморавље је махом чисто. Нема чак ни партизанске
пропаганде. Немци имају успеха на фронту. Додуше не баш спектакуларних
алн пх имају, размишљао је мајор.

Беше то мајор Љуба Михајловић. мајор поробљене југословенске
војске. Избегао је заробљеништво и ево га по команди Недића у Јагодини.
Постао је помоћник команданта Српске државне страже.

Његове мисли даље лутају. Где су официри југословенске војске? Нису
сви заробљени! Неки су још код Недића. Где су други који преживеше рат?
Информације долазе да је пуковник југословенске војске Драгољуб
Михајловић, са једном групом официра на Равној Гори и да /е командант
целокупне краљеве војске у земљи. Није капитулирао. Није у заробљеништву.
Почиње да организује борбу против окупатора.

Четнички покрет!
Мисли му се вратише у прошла времена, у другу половину 19. века.
Тада се, због борбе против Турака јавише добровољци под називом четници.
Учили смо, присети се мајор, да су то били борци са чврстом дисциплином,
обично одевепп у народну ношњу и наоружани за претежну борбу на близини.
Напрегну се да се присети часова из псторије. Сети се да је говорио професор

156

Николић-Милосављевић: ЗАБРЕГА И ПЕТРУШКА ОБЛАСТ

о балканским ратовима као и о учешћу четника у њима. Увек су били испред
војске, а у позадини су будно мотрили да неко не подкопа темеље династије
Карађорђевића.

Запамтио је из предавања да су четници у Првом светском рату већ
имали формиране одреде. Сети се Косте Војиновића, првог четничког
команданта и његове храбрости при ослобођењу топличког краја. После рата,
четничка организација постаје службена установа и почиње да шири своју
организацију у целој земљи.

Па зар није, крајем 1941. године, Влада у Лондону и службено
прихватила четнике као своје снаге у земљи. Даље је размишљао Љуба. Некп
честнички одреди већ имају некакав договор са Недићем и његовом Српском
стражом. Ти одредн су сада легализовани и немају проблеме са окупатором.
Српска стража и четнички одреди! Можда he једног дана бити једно? Можда
he се потпуно ујединити?

Свашта је Мајору Михајловнћу падало на памет. Ако остане у Стражи,
а четнички одредп ојачају, можда he погрешити? Дражини већ делују као
војска у отаџбини. Влада и краљ he га сигурно подржати. То he сигурно
прерасти у главне Краљеве снаге у земљи, досети се Љуба. Па ја сам офпцпр
Југословенске војске! Под заклетвом сам коју сам дао Краљу, прену се Љуба и
погледа еполете на раменима.

Вести са радија, даље размишља мајор, стално говоре да је Краљ
прогласио четнике за “Југословенску војску у отаџбини”, а пуковника Дражу
је унапредио у чин генерала. Штаб на Равној Гори је постао Врховна команда.

Време је да напустим Српску државну Стражу и потражим везу са
четницима, тамо је перспектива закључи мајор.

То треба извести. Како отказати Недићу? Није то баш безазлено.
Мутна су времена и за час оде глава. То мора бити изведено тако да обе
стране буду задовољне, стално пребирајући по глави. Ипак, на крају преломи.
Повезаћу се са четничким покретом и прећи у илегалу.

Где ли су сада официри југословенске војске? Да ли hy успети да их на
терену повежем? Па нпсу баш свп ступили у Српску државну стражу! Сети се

157

Николић-Милосављевић: ЗАБРЕГА И ПЕТРУШКА ОБЛАСТ

он капетана Миајла Ћаћића. Он је командант одреда Српске државне страже
у Сењском Рудннку и ту се запослио као чиновник.

А Бора Станисављевић, па и он је негде у Параћину. Беше то капетан
прве класе југословенске војске. Он није ступио у Српску стражу. Зашто он
нпје приступио Недићу, као многи други? Није ли то неки договор између
Драже и Недића? Шта се то нза брда ваља? Није баш све билојасно. Закључи
Љуба да ће му бити потребно доста среће и тактике да оствари циљ. Преко
својих канала он ступи у везу са четнпчким покретом. Доби сагласност да
формпра групе у Поморављу, Кучају и Хомољу, које ће бпти саставни део
југословенске војске у отаџбини.

Његов рад није био непримећен. Крајем 1942. године Гестапо му улази
у траг и почнње јурњава. Но, канали мајора Љубе добро функционишу. До
њега допре информација да је на Црној листи Гестапоа те да треба негде да се
склони. Најбоље је да то урадн одласком на варварински терен где је већ
функцинисао један четнички корпус. Његов рад на организацији се овде
наставлл и под будним је оком четничког врха. Команда добија информацију
да је најбољи терен за развој четничке идеје управо Поморавље и мајор Љуба
добија налог да своју активност пренесе на терен око Ћуприје, те да на терену
раваничког и параћинског среза формира четнички корпус. За седиште
корпуса одабрано је село Иванковац у раваничком срезу. Локацкија добра.
Село је близу града Ћуприје. Недалеко су Сењски Рудник, Равна река и
Сисевац. Јужно је параћински срез. Терен са великим бројем села смештених
испод Бељанице и Кучаја.

Са собом поведе још два официра, истих убеђења и кренуше пут
Мораве. Заобиђоше Параћин и Ћуприју и стигоше на означен терен. Мајор
Љуба је сада у чину потпуковника.

Почетком јануара 1942. године Немачке окупационе трупе су
напустиле Параћин и Ћуприју. Ћуприја је уступљена Бугарској окупацпоној
војсци. Из Ћуприје се одселила чак и ортскоманда да би ту зграду заузела
бугарска команда места. Ипак, Немци оставллју једну малу јединицу,
величине вода, углавном фолкадојчера из Баната.

Смена Немачких окупационих трупа бугарским, није у почетку донела
неке промене. Али житељи поморавског краја бојали ли су се неће ли Бугари

158

Николић-Милосављевић: ЗАБРЕГА И ПЕТРУШКА ОБЛАСТ

поповити иста зверства као у Првом светском рату. Запосели су Бугари целу
десну обалу Велике Мораве, која је била граница њиховог утицаја. На терену
Ћуприје и Параћина била је распоређена цела једна бугарска дивизија под
комапдом пуковника Ивана Маринова.

Но, не треба се заваравати да су Бугари били потпуно самостални.
Напротив, били су увелико одговорни немачкој команди, а њихови
обавештајци су у први план стављали борбу против комуниста као заједнпчког
непријател>а. За Бугаре је било карактеристично да су се скоро сви бавили
црном берзом и шпекулацијама сваке врсте. Обично су продавали дуван и
пиринач. Ни крађа им није била страна.

Те, 1942. године, на овом терену вршл>але су групе Косте Пећанца.
Њихова појава није била случајна, јер је после разбијања партизанског
покрета, за њпх овај терен био погодан. Један број становништва се
прикључује овим јединицама. Главна идеја њиховог прпкључења је била
несметана могућност пљачке и крађе. Скоро никакве акције нису изводили
сем што су вршили кретања и пропаганду махом по селима. На ћупријском
терсну деловала је група Блашка Михајловића са тежиштем на деспотовачком
терену. Он је био пријатељ и заштитник богатијег слоја становништва.
Такође, он успоставл>а врло блиске односе са Београдом и посебно са
Недићем и његовом Српском стражом. Од Српске страже добија одела и
опанке и облачи скоро све своје трупе на терену. Његова војска је једно време
чак п плату примала.

Добро обучени и обувени деловали су на становнштво, те им се један
број из тих разлога и прикључује, у првом реду гола и боса сиротиња. У то
време, један број српских официра бнва пуштен из заробљеништва. Сада на
слободи имали су само један циљ - борба за слободу. Ступали су у скоро све
групе које су деловале на овом терену, у Српску државну стражу и у
Блашкове четнике. На терену Босне они приступају покрету Драже
Михајловића.

Једне вечери, крајем 1942. године, потпуковник ЈБуба Михајловић
позва свог официра Димитријевића, званог “Змај” и нареди:

- Змај, узми перо и пиши?

159

Николић-Милосављевић: ЗАБРЕГА И ПЕТРУШКА ОБЛАСТ

Овај послуша и после неколико тренутака објави да је спреман за
писање.

- “Поштовани пријатељу!
Налазим се на терену села Иванковца код Ћуприје, са јасном наредбом
команде Југословенске војске и команданта Генерала Драже Михаловића, да
па овом подручју формирам четнички корупс за ослобођење земље од
окупатора. Меии је познато да ви нисте приступили четницима Косте
Пећанца. Нисте се ни компромитовали, јер нисте били припадник
Ћупријско-параћинске партизанске чете нити њихов присталица. Остали сте
пеутрални као сваки поштен официр југословенске војске.
Дошла су времена, наставлљ да диктира потпуковник ЈБуба, која пе
дозволлвају неутралност. Ми официри се морамо определити за борбу, јер
смо положили заклетву нашем Краљу.
Зато Вас позивам на договор код мене у село Иванковац код Ћуприје.
На крају рече:
- “С леве стране ставп - новембар 1942. године, село Иванковац. Са
десне стране нашппи ЈБубомир Михајловић, п.пуковиик југословенске војске”.
Затим нареди:
- Једно писмо пошаљи у Параћин, капетану прве класе Борнвоју
Станисављевићу. Друго адресирај на руке капетана друге класе Михајла
Ћаћића, чиновника у Сењском Руднику. Одабери поуздане официре који ће
лпчо доставити писма. Састанак код мене за три дана.
“Змај” запечати писмо и даде се на посао да одабере сигурне курире. У
офпцире које је одабрао имао је неограничену веру да ће писма предати. Још
пм рече да са своје стране п они припомогну око објашњења и потребу за
борбом, те да их приволе да се одазову позиву.
Официри примајући писмо обећаше да ће сигурно пронаћи
Станисављевића и Ћаћића и да ће писма битп уручена. Рекоше, чак, да су
спгурни да ће се они одазвати позпву.

160

Николић-Милосављевић: ЗАБРЕГА И ПЕТРУШКА ОБЛАСТ

После неколико дана сусретоше се у Иванковцу - п.п. Љуба
Мпхајловпћ, капетан прве класе Бора Станисављевић и капетан друге класе
Мпхајло Ћаћић. Ступивши испред п.п. салутирајући у име обојнце, Бора рече:

- Господине потпуковпиче, капетан прве класе Бора Станисављевић и
капетан друге класе Михајло Ћаћић, јавллју се по вашем позиву!

Потпуковник Љуба прими рапорт, отпоздрави и рече:

- Господо офицпри, добро дошли. Са нестрпљењем сам очекивао ваш
долазак. Хвала Богу да још има одапих официра југослвоенске војске. Након
тога представи им присутне официре: Обавештајног официра Драгољуба
Димитријевића - званог “Змај”, капетана Чедомира Петровића - званог
“Либаде”, Димитрија Гавриловића као и учитеља Чедомира Јовановића -
званог “Чеда пропаганда” и Божидара Илића, званог “Узун”.

До танчина их упозна са покретом Драже Михајловића. Нагласи да је
дошао тенутак да се одвоје од Српске страже, јер ова ништа не предузима у
циљу ослобођења земље, да су се чстници Косте Пећанца доста
компромитовали, јер су пљачкаши и повезани са окупатором. Такођс
потепцпра да је Љотићева Добровол>ачка пољска стража већ одавно у службп
окупатора.

- Господо, рече дал>е; на нама је да на овом терену формирамо један јак
четппчки покрет и војну снагу, јер су сви условп за то сазрели. Ја сам од
Врховне команде већ постављен за Команданта корпуса и његово седпштс ће
битп у селу Иванковцу. Корпус hc, за почетак, пмати двс брпгаде: Равапичку
четничку бригаду и Параћинску четничку бригаду

Територија деловања Раваничке четничке бригаде биће срез равапичкп
са ослонцем на Сењски Рудник, Равну реку и Спсевац као и на поткучајска
села: Супска, Крушар, Бигреница, Иванковац, Сење и Стубпца.

Параћинско четничка бригада дејствоваће на територији параћинског
среза са ослонцем на села: Забрега, Поповац, Бошњане, Булљне, Шалудовац,
Горња и Доња Мутница, Извор, Клачевица и Лешје.

Затим прочпта нарсдбу:

161

Николић-Милосављевић: ЗАБРЕГА И ПЕТРУШКА ОБЛАСТ

- За команданта Параћинске четничке бригаде поставља се Бора
Станисављевић, капетан ппрве класе;

- За команданта Раваничке четничке бригаде поставља се Михајло
Ћаћић, капетан друге класе;

- За војно судског иследпика Иванковачког корпуса поставља се
капетан Чедомир Петровић - “Либаде”.

- За другог иследника и члана преког Суда поставља се Гавриловић
Димитрије;

- Обавештајни официр је Драгољуб Димитријевић - “Змај”.

- За шефа пропаганде се именује Чедомир Јовановић.

Именовани команданти се одмах ангажоваше на ширењу идеја
четничког покрета. Они су формирали своје мање оружане групе, од строго
поверљивих људи и дају се на пропаганду. Станисављевић по горњим селнма
параћинског, а Ћаћић такође по подкучајским селима раваничког среза. Врло
тактично се повезују са председпицнма села п богатим породицама.

Тежиште пропаганде је било усмерено на остваривање што већег
утицаја код народа и представл>ању њих као јединих бораца за ослобођење од
окупатора. Други циљ им је био да искомпромитују четнике Косте Пећанца
представљајући их као лопове, насилнике и сараднике окупатора.

Са Српском стражом скоро и да нису имали проблема, јер су они
деловали махом по градовима. Љотићевце, у почетку нису трпели, јер им се
ннсу уклапали у намере да загосподаре ситуацијом.

Главну борбу, борбу против комуниста, не остављају по страни. У
суштини све је било управо томе подређено.

Идеје четничког покрета полако освајају наша села и богатије слојеве у
градовима. Станисављевићу и Ћаћићу прилазе председницп сеоских општина и
писари по овим општинама. Кулаци такође у четничком покрету виде заштиту
од комунистичке теорије “једнаких стомака”. Сењс, Супска, Бигренпца и
Стубица у раваничком срезу, преко својих председника и писара изражавају
приврженост Ћаћићевој пропаганди. Горња села параћинског среза - Забрега,
Поповац, Бошњане, Булдше, Горња и Доња Мутница као и Извор, свесрдно

162

Николић-Милосављевић: ЗАБРЕГА И ПЕТРУШКА ОБЛАСТ

прихватају идеје Боре Станисављевића. Разбијачи прве партизанске
Параћинско-Ћупријске чете у њему виде заштитника од партизанских група
које су се повремено појављивале на теренима овог среза.

У то време на овом терепу појавнла се једна партизанска група под
вођством чувеног “Тимошенка”, из Озренског одреда. Његова група, преко
Скорице, Плане и Лешја, пребацује се на терен села Буљана. Група је наводно
тражила “везу” са Бором Станисавл>евићем. А намера им је била да
обезглаве параћипску брпгаду.

Уз пут сретоше неког Буљанца:

- Пријатељу, да лп можеш тачно да нам кажеш у којој је кући
командант Бора - упита “Тпмошенко” знајући да је Бора у Буљану.

Бора се стварно налазпо у кући једне жене код које је често свраћао у
Буљану.

Буљанац, незнајући “Тпмошепкове” намере, одлучи да им покаже
кућу. Бул>анац није могао да претпостави да су ово партизани, јер нису носили
ннкакве озпаке. Показа кућу.

“Тимошенко” дође до кућс. Позва да се неко од укућапа појавп. На
вратима се појави средовсчна жена врло лепог изгледа. Посету није очекивала
нп она, а ни њен гост Бора. На питање да ли је Бора Станисављевић ту, јер
треба по наредби комапде да се са њпм повежу.

Женп цела ситуација постаде сумњива. Шта ако ово нису Борпнп
симпатизери. Боље је и за Бору и за њу ако пе открије Борино присуство.
Тако и учини.

- Ја вас не познајем. Никада Вас нпсам видела. Ово је домаћинска кућа
а домаћин није код куће. Бора никада овде није долазио па не може ни сада да
буде овде. Народ прича да се он креће горе изнад села и вероватно је сада
тамо, одговори жена.

Бора је све време пратио ситуацију са машинком у рукама, одмах је
схватио који су непознати гости. Меркао је прилику да се некако извуче п
дочепа своје групе.

163

Николић-Милосављевић: ЗАБРЕГА 11 ПЕТРУШКА ОБПАСТ

“Тимошенко” поверова прпчи лепушкасте жене, окрете групу и крену
уз село.

Пређоше село и упутише се према шуми. Бора се искраде и одмах
крену да се састане са својом групом. Прпкупише се и према обавештењу о
кретању “Тимошеика” пођоше у потеру. Но, “Тимошенко” је био стари и
лукав борац. Он са групом учини маневар и крете у супротном правцу.
Поново у село. Спустише се до Грз,е па истим путем поново у Озренски
одред.

На овом терену деловала је и група под командом потпоручника Илије
Узелца. Да би објаснили његову појаву морамо се вратити на период јул 1941.
године када Немци долазе у Равну Реку, да би похватали партизанске групе
које су у то време дејствовале на терену Сењско-ресавских рудника. Тада је од
Немачкс мањине био створен “културбунд”. Они су од Немаца добили
униформе и оружје и преузели власт у Равној реци. Они почињу да праве
спискове свих сумњивих и симпатизера партизанског покрета. Претња и
хапшење је основа система држања власти. Међу радницима је завладао страх
и несигурност. Пада одлука да радници напусте Равну Реку и да оду у шуму.
Одлучују да формирају рударско-партизанску чету.

Истовремено, једна група рудара полази из насеља са већ поменутим
Илијом Узелцем. У свом прогласу он је истакао борбу против Немаца, будући
да је под заклетвом. Формира се група који су себе назвали просто “Шумци”.
Одбегли радници, обе групе, састају се на Бигру, месту изнад Равне Реке,
јужно. Ту је формиран и привремени логор. Од обе групе формирана је
рударска чета. Већ на почетку деловања чете долази до неспоразума.
Неспоразум је наступио око избора командира чете. Рудари, чланови партије,
за командира су предлагали једног од најстаријег међу њима Петра Жалца.
Рудари из групе Илије Узелца, а и сам ои је сматрао да он треба да буде
командир, с обзиром да има чии потпоручника југословенске војске. До
договора није дошло. Већи број радника формира групу у којој су скоро сви
чланови партије и узпмају назив “партизанска чета”. Илија са својима
формира, додуше мању, групу и нису желели да промене име већ су и даље
себе називали “шумцима”.

И поред неслагања договорено је да заједнички изводе акције, јер им је
циљ заједничка борба против окупатора.

164

Николић-Милосављевић: ЗАБРЕГА И ПЕТРУШКА ОБЛАСТ

Свесрдну помоћ овим групама пружио је Макарије Милетић, игуман
манастира Раванице, поготово што је седшпте групе било на манастирском
имању.

Касније командант Пећанчевих четника Блашко Михајловић, хвата
Макарија и предаје га Немцима, а ови га шаљу у бањички логор где је и
стрељан.

Са својом групом Узелац је, средином августа напао Равну Реку. Том
приликом је ухватио петоколонаше и на Пасуљанским ливадама стрељао их.

У заједници са партизанима Узелац је водио преговоре са Српском
стражом Генерала Недића, да им ови доставе извесну количину оружја и
одеће. Пошто су били на терену Сењског Рудника и Равне Реке, они те
преговоре воде са капетаном друге класе Михајлом Ћаћићем, командантом
Српске страже у Сењском Руднику. Пада договор да партизани и “Шумци”
Илије Узелца нападну рудник, кога стража неће бранити и тако да дођу до
оружја.

Било је време борбе али и време превара.

Ћаћић овај уговор изигра тако што нареди да се поставе страже око
Рудпика и по сваку цену 6paini Рудник.

Узелац са “Шумцима” да би сам дошао до оружја и другог посла,
нападне Рудник пре уговореног времена. Напад није успео, јер су се
припадници Српске страже добро бранили, где Узелац оста без плена али и
навуче подозрење код партизана као непоуздан партнер.

Исту судбину је доживео и његов напад на Равну Реку са истим циљем.

На крају Узелац пеславно завршава. Он се сели на територију
Озренског одреда, по разбијању партизанске чете на Грзи. Тамо је ухваћен је
од партизана и стрељан.

Зима 1942/43. године била је јака. Четничке групе и даље по селима
врше пропаганду и придобијају све већи број присталица. Потпуковник Љуба
Михајловић са групом од неколико официра целу зиму проводи у Бељешу. То
је један пропланак са потпуно неприступачним прилазима, изнад села Забреге.

165

Николић-Милосављевић: ЗАБРЕГА И ПЕТРУШКА ОБЛАСТ

На територији Ресаве формира се четничка бригада чији је командант
био Сипиша Оцаковић, командант поставл>ен од стране Драже Михајловића.
Он коначно ликвидира Одред пећанчевих четника под командом Блашка
Михајловића, а код Гиља ликвидира и њега. Истовремено се формира још
једна четничка бригада под командом Вукашина Петковића. Он ће касније
истиснути све Дражине четничке команданте у Ресави, постаће главни, а
учествоваће и у чувеној бнци на планипи Буковик.

Иванковачки корпус са својим руководством је углавном на месту
званом “Бељеш” изиад села Забреге. Раваничка бригада овај штаб прво
поставља у село Бигреницу, а касније се селе на место звано “Летовиште”
изнад рудника Сисевац, јужно од Пасул>анских ливада. Параћинска бригада
углавиом се држи села параћинског среза и скоро да нема стално боравиште
штаба. Стално се командант Бора Стаписављевић сели из села у село, вршећи
четничку пропаганду.

Тих година на овој територији није било партизанских група.
Повремено су се јављали из тимочког и Озренског региона. Комунистичка
пропаганда није била потпуно угушена. Нарочито утицај комуниста се још
иекако оссћао у Ћуприји и Параћину. Но запамћени су симпатизери
партизапског покрета и сада је са њима требало да се коначно обрачуна
четничка власт.

После разбијања Ћупријско-параћписке чете и њеног преосталог дела
после пребацивања преко Мораве и коначно у Босиу, овај крај па и село
Забрега ушли су у скоро трогодишњу окупацију и период извођења нечувених
терора и убијања. Читаво то време протекло је у убијању, прогонима и
депортовању у логоре и затворе.

Немачка и Бугарска војска ретко су залазиле у села. Тамо су власт
приграбилп Недићевци, Љотићевци и Четнпци. Сем њихових сеоскпх чета п
војпих једипица, временом су настали и равногорски одбори, а најподлију
улогу имали су четнички доушници, обично запослени у окупаторској управи.
Сви они су на одређен начин доприносили да становништво ове три године
проведе у вечитом страху.

Када се ради о равногорским одборима треба рећи да јс њихово
формирање уследило негде крајем 1943. године, а највише их је формирано у

166

Николић-Милосављевић: ЗАБРЕГА И ПЕТРУШКА ОБЛАСТ

првој половини 1944. године. Они су формирани на основу наредбе четничке
врховне команде од 22. децемба 1943. године. У тој наредби дато је упутство:
у сваком селу формира се сеоски, у општини општински, а у седишту среза,
срескп равногорски одбор. Ретко где су ови одбори бирани, чешће су их
именовале четничке команде. У упутству за формирање четничких одбора
пише да: “сеоским, општинским и среским равногорским одборима непосредно
управљају команданти срезова”.

У околним селима, скоро одмах по доношењу наредбе формирају се
равногорски одбори.

У селу Стубици председник равногорског одбора је био, дошљак из
Сењског рудника, Миодраг - Миле Марјановић. Он је био трговац и у његовој
кући је био смештен равногорски одбор страх и трепет за село.

У Забрези је такође формиран равногорски одбор на чијем је челу био
Радоје Јовановић.

Те године биће запамћене по најсвирепијим ликвидацијама свега онога
што није било српско. Довољно је било да се укаже да неко није из ове
околипе, па да буде ликвидиран од стране четника Драже Михајловића. Основ
за ликвидацију је био сумња да је неко сарадпик илп помагач партпзанског
покрета или сумња да шпијупира за окупаторску силу, па да од стране
иследиика у четничкој команди или од саме команде буде осуђен на
ликвпдацију.Из тог разлога биле су формиране групе познате под називом
“Црне тројке”, које су изводиле људе на стратишта и ликвидирале их -
најчешће клањем.

Маја 1944. године четници Иванковачког корупса врше општу
мобилизацију. Мобилизација је била изнуђена, јер су се јединице
народноослободилачке војске већ пребациле преко Мораве са тенденцијом да
избију на велику реку Дунав и ту успоставе контакт са деловима Руске армије
која је већ почела да форсира Дунав.

Раваничка четничка бригада врши мобилпзацију на свом терену у
селима Паљану, Иванковцу, Бигреници, граду Ћуприји, Сењу, Стубици,
Сењском Руднику, Равној Реци и Сисевцу. Мобилише се све за војску
способно рођено 1920., 1921., 1922. и 1923. године. Ћупричани и сељаци из
околних села се окупљају у седишту бригаде на Летовишту. Седам дана су сви

167

Николић-Милосављевић: ЗАБРЕГА И ПЕТРУШКА ОБЛАСТ

На територији Ресаве формира се четничка бригада чији је командант
био Синиша Оцаковић, командант поставл>ен од стране Драже Михајловића.
Он коиачно ликвидира Одред пећанчевих четника под командом Блашка
Михајловића, а код Гиља ликвидира и њега. Истовремено се формира још
једна четничка бригада под командом Вукашина Петковића. Он he касније
истиснути све Дражине четничке команданте у Ресави, постаће главпи, а
учествоваће и у чувеној бици на планипи Буковик.

Иванковачки корпус са својим руководством је углавном на месту
звапом “Бељеш” изнад села Забреге. Раваничка бригада овај штаб прво
поставља у село Бигреницу, а касније се селе на место звано “Летовиште”
изиад рудника Сисевац, јужно од Пасул>анских ливада. Параћинска бригада
углавиом се држи села параћинског среза и скоро да нема стално боравиште
штаба. Стално се командант Бора Стаписављевић сели из села у село, вршећи
четничку пропаганду.

Тих година на овој територији иије било партизанских група.
Повремено су се јављали из тимочког и Озренског региона. Комунистичка
пропаганда није била потпуно угушена. Нарочито утицај комуниста се још
пекако оссћао у Ћуприји и Параћину. Но запамћепи су симпатизери
партизапског покрета и сада је са њима требало да се коначно обрачуна
четничка власт.

После разбијања Ћупријско-параћинске чете и њеног преосталог дела
послс пребацивања преко Мораве и коначно у Босну, овај крај na и село
Забрега ушли су у скоро трогодишњу окупацију и период извођења нечувених
терора и убијања. Читаво то време протекло је у убијању, прогонима и
депортовању у логоре и затворе.

Немачка и Бугарска војска ретко су залазиле у села. Тамо су власт
приграбили Недићевци, Љотићевци и Четници. Сем њихових сеоских чета и
војних једипица, временом су настали и равногорски одбори, а најподлију
улогу имали су четиички доушници, обпчно запослени у окупаторској управи.
Сви они су на одређен начин доприносили да становништво ове три године
проведе у вечитом страху.

Када се ради о равногорским одборима треба рећи да је њихово
формирање уследило негде крајем 1943. године, а највише их је формирано у

166

Николић-Милосављсвић: ЗАБРЕГА И ПЕТРУШКА ОБЛАСТ

првој половини 1944. године. Они су формирани на основу наредбе четничке
врховне команде од 22. децемба 1943. године. У тој наредби дато је упутство:
у сваком селу формира се сеоски, у општини општински, а у седишту среза,
срескп равногорски одбор. Ретко где су ови одбори бирани, чешће су их
именовале четничкс команде. У упутству за формирање четничких одбора
пише да: “сеоским, општинским и среским равногорским одборима непосредно
управљају команданти срезова”.

У околним селима, скоро одмах по доношењу наредбе формирају се
равногорски одбори.

У селу Стубици предссдник равногорског одбора је био, дошљак из
Сењског рудника, Миодраг - Миле Марјановић. Он је био трговац и у његовој
кући је био смештен равногорски одбор страх и трепет за село.

У Забрези је такође формиран равногорски одбор на чијем је челу био
Радоје Јовановић.

Те године биће запамћене по најсвирепијим ликвидацијама свега онога
што није било српско. Довољно је било да се укаже да неко није из ове
околипе, па да буде ликвидиран од стране четника Драже Михајловића. Основ
за лпквидацију је био сумња да је неко сарадшгк или помагач партизанског
покрета или сумња да шиијупира за окупаторску силу, па да од стране
иследпика у четничкој команди или од саме команде буде осуђен на
ликвидацију.Из тог разлога бпле су формиране групе познате под називом
“Црне тројке”, које су изводиле људе на стратишта и ликвидирале их -
најчешће клањем.

Маја 1944. године четници Иванковачког корупса врше општу
мобилизацију. Мобилизација је била изнуђена, јер су се јединице
народноослободилачке војске већ пребациле преко Мораве са тенденцијом да
избију на велику реку Дунав и ту успоставе контакт са деловима Руске армије
која је већ почела да форсира Дунав.

Раваничка четничка бригада врши мобилизацију на свом терену у
селима Паљану, Иванковцу, Бигреннци, граду Ћуприји, Сењу, Стубици,
Сењском Руднику, Равној Реци и Сисевцу. Мобилише се све за војску
способно рођено 1920., 1921., 1922. и 1923. године. Ћупричани и сељаци из
околних села се окупљају у седишту бригаде иа Летовишту. Седам дана су сви

167

Николић-Милосављевић: ЗАБРЕГА И ПЕТРУШКА ОБЛАСТ

били заједно. Након седам дапа одабирају се по 10-15 људи из сваког села,
који су били јаки и добро обучени и опи се задржавају, а остали се пуштају
кућама. Ћупричани су задржали скоро све мобилисане. За све не одабране
паде команда:

“Ко се код нас задржп дуже од три мипута остаће са нама заувек. Зато
за све важи команда разлаз кућама”.

Наста неописив кркљанац. Одјсдном Летовшпте је било празно.
Остадоше само добровољци и они одабрани. Од свих осталих поново се
преформира раваничка бригада под командом капетана Михајла Ћаћића док
му је заменик био капетан Жикић.

Бригада је имала обуку скоро трп месеца.

Скоро идентичне радње извођене су па терену који је држала група
корпуса поморавских четника. Бора Станисављевпћ, командант параћинске
четничке бригаде врши мобилизацију у параћинском срезу. Варварински
четнички корпус је у мобилном стању, док Рссавци под командом Вукашина
Петковића показују нестрпљење за бој.

Мобилизацпјом је обухваћсн већи број Забрежана, али су се у
коначном одбору у четппчкој јединицп задржалн:

- Живадин Милосављевић - Душап Стајић

- Милан Трифуновић - Миленко Ђурић

- Радосав Тодоровић - Станисав Томпћ

- Борисав Стајић - Миодраг Стајпћ

- Тихомир Милошевић - Тома Милутиновић

- Живадин Стајић - Миловап Милошевић

- Владимир Живковић - Радомир Миленковић

- Милун Радојковић - Живота Николић - Ром

- Боривоје Цветковић - Станимир Радосављевић

- Петар Радосављевић - Михајло Јоцић

168

Николић-Милосављевић: ЗАБРЕГА И ПЕТРУШКА ОБЛАСТ

- Живадин Вучковић - Станоје Вучковић, (активни)

- Гвозден Милојковић - Милан Радивојевић

- Радојко Ђурић - Милија Николић - Ром

- Милија Миленковић - Миломир Ђурић

- Светомир Живковић - Милен Јанковић

- Костадин Стефановић - Радисав Јовановић

- Драгоје Николић - Ром - Живадин Јоцић, (заменио сина)

- Станимир Богојевић, (поднаредиик)

Партизанске јединице, 23 дивизије већ се групишу за пробој према
Неготинској крајини. Уколпко се споје са руским јединицама биће то крај за
четнички покрет у Србији. Они he коначно освојити власт, размпшљали су
четници и за њих неће бити места. Свесни су да предстоје битке за власт.
Више се није борило под паролом “За краља и отаџбину”, јер су крал> и влада
у Лондопу већ признали партизански покрет. Немци су скоро непустили
Србпју. Зашто се даље борити ако не само из једног разлога - не изгубити
власт.

Одлучује се да се ствар рашчисти на планини Буковик код Соко Бање.

По наредби, да се четници ту окупе, Ћаћић са раваничком бригадом
креће из Летовишта, путем изпад Сиссвца и Горње Мутнице, па преко
Клачевице п села Скорице па Буковпк.

Параћинска брпгада Иванковачког корпуса под командом Боре
Станисављевића, чини то исто.

Командант ресавског корпуса капетан Вукашин Петковић креће из
Ресаве према Буковику, преко Ивапковца, Сења, Стубице, Поповца п Буљана
и стпже у Доњу Мутницу. Ту се одмара, поново учвршћује организацију и
мобилише. Мобилизацијом обухвата и дувачки оркестар из Доње Мутнице.
Маршевском музиком пратпли су четпике до Буковика. Beh 19. јула Ресавци
стижу на Буковик и заузимају положај.

169

Николић-Милосављевић: ЗАБРЕГА И ПЕТРУШКА ОБЛАСТ

Снаге Великоморавске групе корпуса, под командом потпуковника
Тодора Гогића, сачињавало је људство јурипншх батаљона: Иванковачког
корпуса, Варваринског, Ресавског и Делиградског. Са око 3.000 људи, а са
људима из резерви око 5.000 укупно. (Неки извори ову бројку дуплирају).

Очекивало се да ће јединице 23. партизанске дивизије покушати да
продру преко Буковика, да заобиђу Ртањ са леве стране, да се пробију у
Кучајске планине и даље до Дунава.

Снаге 23. партизанске дпвизије чиниле су седма, девета и четрнаеста
српска бригада са негде око 1.600 бораца. Нешто је ова бројка увећана
мобилизацијом уочи битке.

Четничке снаге, већ 20. јула запоседају Буковик. На терен Буковика
стиже и четнички командант за Србију Мирослав Трифуновић - “Дроња”.

Укопавање је трајало све до 24. јула. Тај дан је забележен као дан
отсудне битке. Јутро као да је наговештавало злу судбину. Иако је било лето,
Буковик је био обавијен маглом. Већ око 10 сати магла је била најгушћа.

Изненада поче пуцњава. Прво на левом крилу, па редом до десног
крила. Грувају минобацачи п пуца се у целом Буковику. Предвече у борбу се
активније укључује и Вукашип Петковић и са звуком минобацачких мина и
машинки мешају се звуци плех музике. Општи кркљанац.

Партизани у борбу уводе дивизијску резерву - Трећи батаљон седме
бригаде. Осујетили су маневар Ресаваца и четпици се укопавају. За то време
главни пробој на фронту чини 14. бригада НОП-а и успева. Партизани ускачу
у четничке ровове, код четника пастаје паника и почињу да одступају. То
доводи до општег партизанског јуриша на целом буковнчком фронту. Негде
око 21 час Буковик је од партизанских јединица био заузет. У расулу четници
напуштају бојно поље.

Забележено је да су четници у овој бици имали прско 450 мртвих и око
5о заробљених. На Великом врху су четници оставилн 250 мртвих.

Од преосталих снага углавном добровољаца, по наређењу Мирослава
Трпфуновића, формира се нови комбиновани јуришни корпус, под командом,
сада мајора, Боре Станисављевића. Заменик команданта је био Михајло
Ћаћнћ, а када Бора гине он преузима команду.

170

Николић-Мплосављенић: ЗАБРЕГА И ПЕТРУШКА ОБЛАСТ
Мобилисани борци се враћају кућама, а део снага са Гогићем прелази
Мораву и одлази на Јухор.
Ново формирани комбиновани јуришни корпус води борбу са
партизанима на Липару изнад Горње Мутпице. Борба се наредних дана
преноси према Бољевцу и руднику Боговпни. У тим биткама гине командапт
јуришног корупса, мајор Бора Станисављевић и корпус се коначно распада.
Поново бег. Али сада потпуни крах. Партизани се сусрећу са
јединицама Црвене армије и креће се у коначпо ослобођење земље.
Слобода стиже 1945. године.
Навели смо битку на Буковику нз разлога што је један велики број
мобилисаних сељака из околпих села учествовао у њој. Међу њима је и
тридесет пет Забрежана који су се, на срећу, из ње сви живи вратилн.

171

Николић-Милосављевић: ЗАБРЕГА И ПЕТРУШКА ОБЛАСТ

3.5. 1991. - 1994.

На теренима бивше Социјалистичке Федеративне Републике
Југославије у периоду борбе српског народа за очување свог идентитета, скоро
пепрестано се водила борба са непријатељима српског народа. Историја је
забележила борбе по бившој Републпци Босне и Херцеговине, на теренима
Српске Крајине, Посавине и Бараљи.

У тој борби за спас српства, по било ком основу учествовали су и
Забрежани:

Јаков Ђурић Јовица Миленковић

Љубиша Томић Предраг Милосављевић

Драгомир Томић Бојан Тодоровић

Иван Раденковић Мирослав Никодијевић

Ранко Марковић Зоран Стајић

Милан Трифуповић Топлица Милутиновић

Живојин Милетић Милосав Томић

Драган Вучковић Зоран Стајић и

Славиша Матић

Иван Раденковић је у току рата био и заробљен и одведен у
заробљепиштво у Хрватскуј.

У овпм борбама живот јс изгубио Жпвадин Милетић, мајор
југословенске војске у Сарајеву.

172

Николић-МилосавЈвевић: ЗАБРЕГА И ПЕТРУШКА ОБЛАСТ

4. ЕКОНОМСКИ РАЗВОЈ СЕЛА

4.1. - Пољопривреда и сточарство

Из досадашњег разматрања може се закључити да су се први
стаповници села Забреге бавили претежно сточарством. Постепено, крчењем
шума и разоравањем утрина и пашњака почели су да се стварају услови да се
становништво почне да окреће другој привредпој грани, ратарској
производњн. И даље задржавају огромап сточни фонд. Када се ради о
сточарењу, мора се истаћи чињеница да је велики број фамилија у Забрези
живсо од гајења оваца, коза, говеда и свиња. Данас многи Забрежани са сетом
говоре да се некада места Лозовац, Вртаче, Смрданска коса, Лесковачка
страна на северу, белеле од непрегледног броја оваца. У томе нису само
предњачили Дивл>ановићи, већ су и другс фамилије биле у такмичењу по броју
оваца са суседним селом Буљапем, где су предљачили Видовићи. Многи од
Забрсжапа кажу да су по колибама са стоком често боравиле и читаве
породице. Нско је био задужен за чување оваца, пеко коза и говеда, а било је
и доста свпњара. Код колпбе увек је била по пека жена - плашшка, чији је
задатак био да за чобане спрема храну, да чисти и што јој је био најглавнији
посао, да припрема сир.

Планинке су се као и редуше смењивале најчешће на петнаест дана.
После чега на колибу долази нова планинка, обично јетрва претходнс и
наставља посао. Како су фамилије биле многобројпе, то за овај посао се увек
морала наћи радна снага.

Осим сиром и месом, из планине се обезбеђивало и вуном. У време
стриже оваца плашша је одјекивала од песама и дозивања као при косидби.
Вуиа се допремала до села, прала у Црници и потом од ње правила пређа од
које су ткана сукна за одела, плели џемпери и грудњаци. Од фине вуне су се
плеле сукње и чарапе. Овце, козе и свиње су обичо и продаване од чега су се

173

Николић-Милосављевић: ЗАБРЕГА И ПЕТРУШКА ОБЛАСТ

Ончарен.е је било основно занимање Забрежана
обезбеђивала новчана средства за пабавку осталих потребштина за кућу.
Обично су то били опанци, мараме, со, зејтин, пиринач и друге намирнице
које се нису производиле на селу.

Велики број говеда био је на испаши преко лета. Обичај у селу пије
био да се говеђе месо користи за псхрапу. Скоро да није био забележен случај
да је неки од домаћина заклао неко говече. Говсда су се неговала и спремала
за вучу кола, јер других превозних средстава није било. Трудили су се да
одгаје велике и јаке волове, способне да извуку највећи терет уз Забрешке
гудуре, а и да поору посну и каменнту земљу.

Тек у новије време, када се јављају трактори као вучна снага, престаје
потреба за јаким воловима, Забрежани се тада окрећу гајењу крава. Оне
потискују овце тако да се сада на прсте могу избројатп стада оваца у планини.
Понека крава је довољпа да задовољи потребу за сиром п млеком, а вуну је
одавно заменила трикотажа.

1.74

Николић-Милосављевић: ЗАБРЕГА И ПЕТРУШКА ОБЛАСТ

Једна од производних грана било је и пчеларство. Не у неком
нарочитом обиму али су се кошнице могле наћи у много већем броју него
данас. Најчешће су то биле кошнице вршкаре, односно трмке. Из њих је мед
вађен на тај начин што је цела кошница била наднета над велико корито и
онда наглим трзајем био стрешен садржај из трмке. Са саћем је изашао и мед
али је и велики број пчела том приликом угинуо. Пчеларење на овај начин је
било непродуктивно и за људе и за пчеле, јер су сада пчеле морале све од
почетка да раде, од прављења саћа до скупљања меда. У новије време јављају
се модериије кошиице тпна Дадан-Блата, те је пчеларење једноставнији али
уноснији посао.

Када се ради о пољопривреди Забрежани су у почетку, на сваку
искрчену парцелу садили жито, овас, јечам и просо. Тек средином XVII века
у све крајеве стиже кукуруз. Све што су произвели могли су да прерадс у
брашио у великом броју водепица па Црници. Од кукуруза су нарочито гајили
осмак, шећерац и моравац.

Врша пшенице се обављала дрешом кога је покретала парпа машина:
Моба за вршу у Забрези.

175

Николић-Милосављенић: ЗАБРЕГА И ПЕТРУШКА ОБЛАСТ
Радна акција на пзградњи пута Поповац - Забрега
176

Николић-Милосављевић: ЗАБРЕГА И ПЕТРУШКА ОБЛАСТ

Кромпир у Србију стиже крајем XVII века, одмах после разбијања
чувене “Кочине Крајине”. Брдски терен и састав земљишта погодовали су
кромпиру да се брзо запати и постане практично незаменљива намирница у
исхрани становника. Река Црница је у многоме допринела да се на њеним
обалама формирају баште - градине. И данас се одржао велики број, а у њима
се саде лук, купус, парприка, боранија, краставци, а у новије време ротквице,
кељ и келераба.

У брдским и планинским пределима гајила се конопља и само по негде,
лап.

Из неких података у извештајима лекара о исхрани становника
Параћина и околине, закључујемо да је пројни хлеб био главна храна на селу,
затим кромпир, овчије и свињско месо и посебно риба. Исхрана је била
оскудна, а пољопривредпа производња екстензивна. Елементарне непогоде,
чести ратови и болестп утицали су на укупну пољопривредну производњу,
тако да се становници Забреге сећају тешких и гладних година.

Данас Забрега има 4.992 парцеле. У приватној својини су 4.591
парцела. Цела Забрега укњижена је у 714 поседовна листа. Има укупно 1.821
хектара земље што је довољно за овај број становника Забреге.

4.2. Водепице на Црници

Река Црница као да је створена и од Бога дата да Забрежанима чини
добро. Можда је и сам Господ утицао на далеке забрешке претке да се укотве
баш на овом садашњем месту. Вероватно је до тога довела и сама горштачка
интуиција да насеобину постави на обалама ове прекрасне реке.

У свом току, од изворишта у Сисевцу па до спајања са Великом
Моравом, она није само ратовала са усекама и кањонима у вешггој жељи да их
пробије уз хук који одзвања њеним клисурама. На свом мукотрпном пробијању
кроз љути камен она је увек, по мало, губила снагу, застајкујући да мало
предахне. И баш у тим њеним предасима и малим застојима, житељи Забреге
видеше срећу за свој будући живот на реци. Пошто су још од предака
наследили неимарско зпање да реку преграђују, они усавршише и знање да од

177

Николић-Милосављевић: ЗАБРЕГА И ПЕТРУШКА ОБЛАСТ

Од всликог броја воденпца у функцији је воденица Љубншс
Миловаповића и Борисава. Стајића. У позадипи је базеп за купање.
дрвета праве дивне зграде. Вероватно, њихови далеки преци из својих
постојбииа, далеке Мораче или са брзе реке Бистрице, донеше сазнаља да се
на овој реци могу саградити чскетала, витла и камеље који ће ситнити овас и
шпеиицу, а касније и кукуруз.

Скоро на целом току реке Црнице никоше воденице Стубичана,
Бул»анаца, Поповчана, Бошљачана и Главичана.

У стара времена, још много пре Косовског боја, такмичиле су се
водепице на реци Црници са воденицама Војводе Црепа на Топлику.

У том Цреповом властслииству беху воденице које опслуживаше
житеље шире околинс. По броју, превазиђоше потребе Цреповпх дворова, те
их је овај могао и поклаљати. Доласком Кнеза Лазара Хребељаиовића у ове
крајеве, он откупи од Црепа села и имаља али и доби на поклон неколико
водепица. Црсп се одрече скоро свих воденица на Топлику у корист
новодошлог комишјс, “брата” Лазара али за себе задржа све водепице иа рецп

178

Николић-Милосављевић: ЗАБРЕГА И ПЕТРУШКА ОБЛАСТ
Црници. То учини из спознаје да воденице на Црници за Петрушку област и
за само његово властелинство живот значе. Оне ће очувати народ, исхраниће
децу и обезбедпти некима стални извор прихода. Но, воденице не сагради само
Цреп. Неке наследи од првобитпих власника манастира и цркава. Наследи их
од староседеоца, тог народа који се некад настањива око манастира Намасија
и у селу по имену Прњавор. Опи саградише прве воденице на Црници у атару
садашњег села Забреге.

Говорићемо о тим воденицама по неком нашем произвољно узетом
редоследу. Редослед описивања није по старости грађења, већ no локацији,
почевши од западног дела атара па све уз брзаке ове прскрасне рске.

Забрежани кажу, а материјални остаци потврђују, да је међу првим
њиховим воденицама саграђена она код цркве Петруше. Водом се напајала са

179

Николић-Милосављевић: ЗАБРЕГА И ПЕТРУШКА ОБЛАСТ

Кошеви морају увек да буду пуни: Детаљ из Томића водеиице.
извора званог Паклеш. Сама зграда је направљена на забрешкој страни реке
Црнице.

Са сигурношћу се може тврдити да је ова воденица саграђена у време
када и Црква Петруша за потребе цркве и нотребе становника града Петруса.
На месту где је била водегагца данас се налазе остаци камених стубова на
којима је лежала дрвена конструкција воденице, као и камена од којих је
подизан воденични јаз.

Идући све уз реку долазимо до цркве Светог Јована Главосека, где
наилазимо на остатке још двеју водеиица. Обе су биле сазидане на забрешкој
страни, а покретала их је вода из реке Црпице. Лежале су између цркве
Петруше и цркве Светог Јована Главосека. Водеиице су вероватно служиле за
потребе становника и монаштва цркве Светог Јована. И данас су видљиви
остаци јазова ових воденица.

180

Николић-Милосављевић: ЗАБРЕГА И ПЕТРУШКА ОБЛАСТ

Јоцићска воденица. Воденица је саграђена на левој страни реке Црнице,
одмах испод садашње Забреге. За ову воденицу везана је једна легенда, која се
у Забрези годинама препричава:

Некада, Забрежанин Јоца имао је лепу жену, жену о чијој се лепотн
причало нашироко. Прича о њој и њеној лепоти допре до набуситог Турчина
из овдашњег тимара. На све могуће начине Турчин је меркао прилику да ово
дивно створење има у свом харему. Све је чинио али му намера није успела.
Јоца је своје благо љубоморно чувао. Турчин не би био Турчин да не употреби
превару и силу. На превару отме Јоцину лепотицу и одведе у свој харем. Дуго
је Јоца туговао и надао се, не би ли је некако повратио. Знао је за обичаје да
се отета жена поново не враћа каурину, Јоца пристаде на трговину са
Турчином.

У замену за жену Јоца доби велико имање на месту званом “Мрчевац”
код села Батинц,а на домаку Ћуприје, а као приде Турчин му подари и

Једипа воденица која је и дапас функцијиа у свом првобитном изгледу

181

Николић-Милосављевић: ЗАБРЕГА И ПЕТРУШКА ОБЛАСТ

воденицу на Црницн. Оц тада се ова водеппца по Јоци зове Јоцићска. Дуго
годпна је ову воденицу држала Јоцићева фамплија, а свака породица од велике
Јоцићевс фамилије је држала воденицу на део.

Не зна се када је воденица порушена. Дуго година није радила. Тек
после рата, негде 1948. или 1949. године, Голуб Милосављевић, прави молбу и
добија сагласност да обновн воденицу.

Зграда воденице је сачувана. Воденпчно камење, мучњеви и кошеви н
данас стоје, чекајући нека бол>а времена да поново проради или he је стићи
судбина старијих водеиица.

Изнад Јоцићске воденицс на око 400 метара уз реку, на левој страни
реке Црнице, сазида неки Циицарин воденицу налик на Јоцићску. Зидови су
јој били од камена док је сама воденица била од дрвета. Није утврђено докле
су Ципцарин и његови држали воденицу. Записано је да су касније ову
водепицу држали и њени власници били фамилије Тодоровића и Мплошевића
и ортачки са њом располагали. Водснице одавно иема. Од ње је остала само
јаруга.

Бурмазска воденица (I). На левој страни реке Црнице, на око 300 - 400
метара од Цинцарске водеиицс, Бурмези, тп горштаци са границе Скадарског
језера, сазидаше своју прву воденицу. Сада ове воденице нема, а док је радила
користили су је чланови велике фамилије Бурмаза.

Бурмазска воденица (II). Током времена Бурмази напуштају своју прву
воденицу, јаз нешто скраћују и граде нову воденицу такође на левој обали
реке. Воденица је породшшо власнитшво велике фамилије Бурмаза. Нешто
касније ову воденицу је држао Радован Раденковић, а од њега је преузима
Богојсвић Милан. Воденпца ради и данас. Њу ортачки држе две иородице -
породица Богојевић и породица Милетић.

Морачка воденица I. Морачани, ти горштацн из брдовитог цриогорског
крша са собом донесоше обичаје па и жељу да имају своју воденицу. То
велико црногорско племе на Црници нађе погодно место за воденицу. Сви
Морачани из села Забреге, Буљана и Стубпце су махом ову воденицу
користили. Морачани воденицу саградише на левој обали реке Црнице, на
почетку садашњег села гледајући са источне страпе. Изабраше место за

182

Николић-Милосављевић: ЗАБРЕГА И ПЕТРУШКА ОБЛАСТ

Уз воденицу Љубиша Миловановић је паправио кафић и базеп
воденицу супротно од места где се Лесковачки поток улива у реку. Од ове
прве Морачке воденице сада нема скоро никаквих остатака.

Морачка водеиица (II). Ова воденица је нешто новијег датума.
Саграђена је 1935. годипе. Морачани за своју другу воденицу пзабраше место
где се налазио шљивар. Сазидаше је три брата Томића - Станисав, Драгоје и
Милија. Њу су касније држали ортачки Станисављеви и Драгојеви унуци,
Радомир и Миле. Поред воденице ту је штала п кућа. Воденица и сада ради.

Перина воденнца (I). У самом цептру села, код цркве Свсте Петке,
неки кажу пре 100-150 година саграђена је једпа воденица. Не зна сс ко је био
њен први власник алп од како Забрежани знају н>ом је управљао пеки Милош
Маринков. После Милоша воденицу паслсђују сел>ацп из села Извора, а од
љпх водсницу купују Пера Стајић п Тимотпје Милошевић. Дапас ову воденицу
држи Бора Стајић, а већински власпик је Лзубиша Мпловановић. Воденица и
сада меље квалитетно брашно.

183

Николић-Милосављевић: ЗАБРЕГА И ПЕТРУШКА ОБЛАСТ

Друга воденица Пере и Милоја. На источној страни села Забреге према
Сисевцу, на десној страни реке Црнице Пера Стајић и Милоје Миловановић
саградише нову воденицу. Воденица је почела да ради негде 1935. године.
Воденица и данас ради. Воденица има четири камена.

На крају треба рећи да је постојала једна воденица у манастирском
комплексу Намасија или испод њега. О томе сведочи јаз, а воденично камење
се и данас може видети у рестаурираним манастирским зидинама. Када је она
направљена нема података али засигурно је служила манастирском братству.
Чињеница да је овај комплекс био врло жив и логично је да су, поред осталог,
имали и воденицу.

Ваљавица
Људи овог краја, а посебно мештани Забреге су били познати сточари.
Гајили овце, козе и свиње. Вуну би најпре добро опрали у Црницу, а затим
испрели. Испредену вуну, на разбојима су ткали у сукно, тканину потребну за
шивење панталона (чакшира) и антерија (капута). Да би тако добијено сукно
било што квалитетније, мекше али густије, потребно је било изваљати га.

За ту потребу на Црницу направљен је велики број ваљавица,
првенствено у стубичком атару, као што су Јабланове ваљавице, ваљавице
породице Миленковић и Радојкова ваљавица. Главни део ваљавица била су два
велика дрвена маља са ступом у који се ставља сукно. Маљеви су се клатили
напред - назад, и предњом страном, која је била клинастог облика ударали по
сукну, уједно га окрећући. Тај поступак је дуго трајао, уз стално додавање
воде сукну у ступи. Изваљано сукно би се осушило и тек је тада постајало
погодни материјал за одећу.

Забрежани су имали само једну ваљавицу која је направљена негде око
1949-1950. године код Јоцићке воденице. Н>ен градитељ и власник био је
Голуб Милосављевић.

Временом, сукно излази из употребе, јавзвају се бољи, индустријски
израђени штофови. Нестадоше и буљуци оваца, па нестаде и потреба за
ваљавицама. О њима оста прича, а ми је бележимо за незаборав.

184

Николић-Милосављевић: ЗАБРЕГА И ПЕТРУШКА ОБЛАСТ

Забрешки кречари

Када се пође путем од Лаза па према Вуковим Ливадама, пажљивом
посматрачу пашће у очи остаци великог броја кречана. Те кречане имале су
облик као и данашње понегде, кречане, округле рупе у земљи, обложене
великим каменовима, а понајвише облепљене блатом. Некада су често имале
дугуљасти, скоро правоугаони облик и за разлику од садашњих кречана, имале
су по неколико отвора за ложење ватре. Верује се да су ове кречане старе
колико и град Петрус. Ако не као први Петрус онда бар као овај којег је
обновио војвода Цреп Вукославић. Такође се сматра да је креч печен управо
за градњу града Петруса, а нарочито за његову обнову. Претпоставити је и да
су стари Забрежани производили креч за зидање већег броја манастира у
долини реке Црнице. Обзиром да је у околини само овде био врло
квалитетног камена за печење креча, то су забрешки кречари овај производ
продавали и широм Поморавља.

Једна кречана се налазила и у Ђуричиној Падини, а познато је да су
кречане биле зидане и у клисури изнад села.

60 година водепичар
Из плејаде забрешких водепичара тешко је неког издвојити. Скоро и да
нема ни једног помељара из Забрешке околине који неће за забрешке
воденичаре наћи лепу и пуну хвале реч. Скоро сви ће напоменути да се у
Забрези млело најбоље брашно и да су их воденичари увек добро дочекивали
и још боље испраћали. Сваки од њих са којима смо разговарали радо се сећају
тих добрих воденичарских дана и доживљаја. Велики број њих ће се посебно
сетити воденичара, сада најстаријег у Забрези, Борисава - Боре Стајића.
Заинтересовало је и нас да пронађемо Бору Стајића, човека у добрим
годинама. То и учитшсмо.

185

Николић-Милосављевић: ЗАБРЕГА И ПЕТРУШКА ОБЛАСТ

Било је то једне јулске

вечсри 2000. годиие. Целог

дапа је била велика врућииа,

каква иијс запамћена. Зато се и

могло кретати и иешто

порадити само у касним

послеподпевним сатима. Ималп

смо жел,у да разговор са

старпном Бором обавимо у

његовој воденици која још увек

радп. Али љегово здравствено

стање му није дозволило да се

покрене од куће, те га ми код

куће пронађосмо. Ваљда због

тога што смо о Бори, барем ја,

мало знао, тек тај сусрет, по

свему судећи могао је да будс

доста патегнут. Међутим, већ

код упознавања смо стекао

утисак да прсд собом имамо

ссду главу, која је много чега у

животу претурила, човека

оропулог здравл>а али бистра и

чпста ума и разума. Присност јс Борисав Стајић

одмах успостављена. У томе је

и он сам помогао, јер као да је желео овај разговор.

Није то била жеља старца да се само исприча, већ напор богатог
искуством, да та прнча пма и смисла и да одрази његов и живот осталих
Забрежана. На свако наше питањс у спонтаиом разговору, Бора није одмах
одговорао, већ је после малог размишл>ања течно и повезано износио
чињенице. То никако није био разговор глувих, свако прича своју причу. Чика
Бора је схватио да то што каже неће отићи у ветар већ ће негде бити
записапо. А то што се записујс мора бити тачно и промишл>епо. Скоро кроз
цео разговор то се осећало код овог доброћудног, разумног човека. Пред

186

Николић-Милосављевић: ЗАБРЕГА И ПЕТРУШКА ОБЛАСТ

собом имамо правог саговорпика, доброг иа језику и одговорног за изговорену
реч.

Ради увода у разговор напоменусмо да нас интересује првенствено
настанак и број воденица у Забрезп и, наравно, неки доживљај. Проверисмо
код Борпсава све што смо до тада знали о воденицама на Црници, а много
чусмо и новога. Овде први пут чусмо да је у оквиру мапастирског комплекса
Намасија радила једиа воденпца можда и најстарија. Објаснисмо се и око
настанка прве Перине воденице, а посебно око изградње друге воденице
чувеног Пере Стајића и Милоја Миловановића 1935. годинс.

Заокружисмо сазнаше о Морачким воденицама којих беше две.

Највише детаља записасмо о двема Бурмазским водепицама, а тема нам
је била и Цинцарска. И наравно на крају нсшто више дознадасмо о Јоцићској
водепици и воденици код цркве Петруше.

Бора каже: “У моју воденпцу долазили су људи чак из Бигренпце.
Скоро половина Бигреничана је млела код мене. Сталне муштерије сам имао
и из Сења, а наравно највпше из Стубице и Забреге. Сада највише долазе
Поповчани, Буљанцп па чак и Бошњачани. На пример по неколико кола
дневно је долазило пз околпих села, посебно из Стубице. Такође је било
карактсристпчио да су и по двадесеторо Стубичана дневно допосили жито и
кукуруз за мсЈваву у бпсагама. Самељуједнс бнсаге и после неколпко дана ето
их опет са бисагама и увек су имали свеже брашно. И данас се сећам
Стубичана Милорада Митиног, Миле Ицпног, Милаиа Петровог, скоро свих
Цветковпх и другпх. Од Ссњана у сећању мп је остао Миливоје Снашицки,
Гркић Милен и његов брат. Ту су долазили и Бигреничани. Стари Паун и сии
му Жика, па Јован Магарановић и други, чпјих се имеиа нс могу сститп. Оип
дођу колпма увече. Воловс вежемо у штали и нахранимо донетом шумом и
цслу ноћ мељсмо. Скоро сви којп донесу мливо на воденицу са собом попесу
ракију, сланину п меса. Направпмо качамак, спремимо пржено месо и уз добру
ракију обедујемо свп.

Од сваког смо узималп ујам. У почстку смо узимали 2 багаша на 100
кплограма, а када се јавпла конкуренција ми смо узимали и по један багаш, а
то је око 1 до 1 и 1/2 килограм.

187

Николић-Милосављевић: ЗАБРЕГА И ПЕТРУШКА ОБЛАСТ

Дешавало се да су људи из околних села уз жито и кукуруз доносили и
вуну. Док се мливо млело они су у реци прали вуну и на спруд сушили. Некада
сам по неколико дана био у воденици, нисам ишао кући на спавање. Тако је то
било некада", - заврши Бора овај део приче, мало застаде, па настави:

“Било је разних доживљаја у воденици, било је покушаја пљачке али не
би о томе причао. Има живих којп he се тога сетити, а ја не бида на онај свет
одем, а да се некоме замерим. Нека то остане за нека друга времена. Можда
је интересантно да кажем да сам 1944. годипе био мобилисан од стране
чстнпка и учесник сам чувене битке на Буковику код Соко Бање."

Сети се Бора свог имењака Боре Станисављевића за кога каже да је
био официрчина, врло храбар и који никада у борби није залегао. Присети се
Мајора Терзића и потпоручника Вукашина Петковића, команданта Ресавске
четшшке бригаде. Исприча и сећање на догађај када је погинуо, тада већ
мајор, Бора Станисављевић, са напоменом да га код Валакоња уби његов
ривал за командантско место - Кентић.

Одлазећи од Боре у касне сате те вечери обећасмо да ћемо део
разговора записати и вероватпо у књизи објавити. На опроштају сам му дуго
задржао руку у знак поштовања и захвалности на испричапом. Можда ће то
млађим људима изгледати прозаично али то је време било управо тако како
пам старина Бора Стајић исприча. Нека се не заборави.

Забрешки самоуки песник Драги Стојановић у свом опусу дао је и
простора воденицама и воденичару. Сматрамо да се после представљања
воденичара Борисава Стајић може наћи и ова песма, која каже:

Воденица стара на планинској реци
броји своје дане из прошлости давне
у младост се враћао кад се живот стиче
њен стари камен причао ми је приче.

188

Николић-Милосављевић: ЗАБРЕГА И ПЕТРУШКА ОБЛАСТ
Водсничар стари крај камсна дрема
и његов мачор крај огњпшта преде
Чекетала воденица стара
За свој умор никад није знала.
Од јутра до мрака стари деда меље
седа коса, а лице му бело
воденица пуна, живот сиоро тече
све је прошло, ннкад више оно сретно вече.

У најезди електричних млинова, воденице иа реци Црници join увек
одолевају. Брашно испод љихових камсна је неупоредиво квалитетније у
односу на производ електричних млпнова. Никада их неће техпика истиснути
и увек ће се наћи неки деда, белс од брашна косе који ће се са сетом сећати
дана проведених покрај воденице.

189

Николић-Милосављевић: ЗАБРЕГА И ПЕТРУШКА ОБЛАСТ

4.3. Привреда - трговина и занатство

У Србији задругарство почиље да се јавља средином прве половипе
овог века, односно у перподу између 1923. п 1925. годинс. То је перпод када
почињу да се формпрају прве задруге, одиоспо продавнице мешовите робе.

У Забрези иије записапо
које је годпне први пут формирана,
отворена задруга, односно
продавпица колопијалпе робе. У
сећању је мсштаиа да је прва
продавница била у згради где је на
једној страни био сеоски кош, а иа
другој одељење у коме је радила
задруга.

У сећању су и људи који су
међу првима радили као продавци.
То су Милан Раденковић, Деспот
Стајић, Пстар Стајић и Радуп
Радојковић.

После ослобођења 1945. Кројачнца Слађана TomiiIi
године, отвара се продавпица у
згради где је била стара општина.
Као председник задруге помпњу сс
имена Мплована Милошевпћ
Милоша, Илић и других.

Године 1948. одређује се да из села Забреге пође на књиговодственп
курс у Јагодину Борисав Стајић. Међу 56 полазника из скоро свих села
Поморавља, Забрежашш Борисав Стајић завршава курс као најбољи у групи,
са одличним успехом. Као књиговођа задруге у Забрези радио је само три
месеца и то волонтерски, без плате. Када су почели да му плаћају за рад то је
било толико мало да је Борисав морао да напусти овај посао и посвети се
земљорадњи.

190

Николић-Милосављевић: ЗАБРЕГА И ПЕТРУШКА ОБЛАСТ

Такође је познато да је у
Забрези у приватним кућама било
отворено неколико продавница.
Њпхови власници бпли су Станимир
Мплошевић, Богољуб Тодоровић,
Милија Томић, а нарочито добро
памте продавпицу Радисава
Вучковић - Диде.

Забрежани нису много

заостајали за другим селима када се

ради о отварању кафаиа. Зна се да

су кафеџије били Живојии

Милепковић, Радоје Јовановић и

Богољуб Тодоровић, Риста Бугарин,

Мнлија Томић, Станимир

Милошевић.

Кројач Милић Раденковић У "државној продавници"
радили су Милан Раденковић, Радун

Радојковић, Милан Ђурић,
ЖивадинТодоровић - “Зуја”,

Миленковић Радомир, Радуновпћ
Добривоје, Милојко Вучковић - “Миче” и Радош Јоцић.

Развој приватног предузетништва у земљи имао је одраза и у Забрези.
Велики број Забрежана отвара приватне трговипе, приватна предузећа и
занатлијске радње.

У могућности смо да неке набројимо.

Трговинске радње:
- Златан Милосављевић
- Ранко Матић
- Новица Миленковић

191

Николић-Милосављевић: ЗАБРЕГА И ПЕТРУШКА ОБЛАСТ

- Радомир Радојковић
- Горан Милосављевић
- Миле Никодијевић
Трговином се још баве:
- Мирко Ђурић
- Видан Радивојевић
- Мирко Стајић, рибарница

Кафић у Забрези држи Радивојевић Зоран.

Велики број запатлијских радтви радило је или и данас ради у Забрези,
као што су:

Ковачи: - Сава Николић
- Љуба Николић
- Љубисав Николић
- Славко “Гребенар”
- Радован Николић

Поткивачи - Љуба Милојковић
- Михајло Милетић
- Милован Милошевић

Столари: - Радовановић Раденко
- Ђурић Звонко

192