Темнићски Зборник Прва књига

127

Још у почетку овог рата изгнани ја-
ничари из других места скупљаху се у
Ћуприји. Њима се стави на чело чувени
старешина над београдским пашама Дели-
Ахмед1, који доби од цара реп са два туга.
Али после рата Султан забрани повратак
јаничара у пашалук, те новом београд-
ском везиру Бећир-паши прва дужност
беше да уклони Дели-Ахмеда. Бећир га
позове у Ниш и први пут га прими лепо.
Али кад му Ахмед дође по други пут, Бе-
ћир нареди својим људима да га погубе.

Непријатељство између званичне Пор-
је и јаничарских самовољника није преста-
јало. Њему даваше озбиљан карактер чу-
вени Пазван-оглу, видински одметник,
који се стави на чело свих незадовољних
јаничара. Пазваноглу је често долазио са
Портом у сукоб. Значајан је сукоб 1797 го-
дине. Те године једну Пазван-оглову вој-
ску поведе Тосун-бег на Београдски па-
шалук, за којим су јаничари највише жа-
лили. Тосун пређе преко Источне Србије,
узе Ћуприју, па оде у Јагодину. Но овде
би лоше среће. Из Јагодине је морао по-
бећи гоњен левачким војводом Стеваном
Јаковљевићем. Тосун се задржи у Ћу-
прији, око које је имао неколико сукоба са
ресавским кнезом Петром из Гложана2).

1) Дели-Ахмвц се овако зове код Вука, код Баталаке
Осмаи-паша.

2) Вук Караџић каже да је био из Црквенца.

128

Најзад почетком 1798 године и одавде
буде изгнан.

Ипак јаничари победе и Порта им до-
зволи да уђу у Београдски пашалук. За
Србе је ово било неподносив удар, јер су
знали да јаничари не могу да ограниче
своју дивљачку обест. Кад је Србима стрп-
љење и трпљење достигло последњу меру,
устанак је био неминован.

Још пре отвореног устанка Срби су се
договарали о претстојећем раду. Јаничари
то дознају, па уместо да попусте, они уда-
ре у крајња зверства: почну сечу свих ви-
ђенијих људи и кнезова. Тада један од че-
творице београдских зулумћара, Кучук-
Алија, похита у Јасеницу, Паланку и Бато-
чину, секући све сумњиве му људе; одавде
оде са сејменима у Ћуприју. Овде домами
ресавског оборкнеза Петра, кнеза Рајицу
из Забрђа у Млави, Станишу и попа Мило-
сава и свима поодсеца главе1). То дело ја-
ничара било је почетком 1804 године. Али
за устанак ово беше само повод, јер је све
већ било спремљено и чекао се погодан
час. Сили се одговорило силом. Устанак
плану почетком фебруара и целу Шума-
дију обузе пламен...

Ћуприска нахија у време стварања нове
српске државе

У почетку борбе за слободу Ресавци
су били раме уз раме са Шумадинцима.

1) Миленко Вукићевић, Карађорђе 1, 275.

129

Чим је пукла прва пушка у Јасеници, глас

је допро и преко Мораве. Антоније Про-
тић, савременик и учесник у тадањим до-
гађајима, овако прича:

„У почетку дизања народа јави се
неки Стојко Кривокућа, који је имао под

собом више од 1000 душа. Био је из села
Аџибеговца у Смедеревском округу. Па-
лећи ханове, он пређе у Ресаву, а оданде
на Параћинску границу.1) Овде изађу Тур-
ци и побију се с њим. Онај први дан он се
добро држао и ону ноћ вратише се натраг

и настанио се у Грабовачком Потоку у по-
друмима. Ту га Турци затекну и опколе.
Док су имали барута, Срби су се бранили,

а кад је барута нестало, онда куд који. Ту
погине Стојко и с њим много другова. Јед-
нога Србина из Аџибеговца ухвате Турци
жива, садеру му кожу на плећима гово-
рећи му: „То је за Србе чепкен“. И овако

бедан дође у Аџибеговац и умре.2)

Ако је нестало Стојка, који није био
Ресавац, појавили су се други и то из саме
Ресаве: Милован и славни Стеван Синђе-
лић из села Војске, који су такође били у
Стојковој војсци. Сад они узму воћство и

поведу свој крај у борбу. Марта месеца
Ресава је била већ слободна од Турака,

који се повукоше у Пожаревац, Јагодину
и Ћуприју.

*) Граница Београдског пашалука пролазила је северно
■од Параћина.

2) Анта Протић, Повесница од почепса времена вожда

српског Карађорђа Петровића; Споменик СКА 19, ст. 1.

Темнићски Зборник 9

130

Ипак крај о коме говоримо није био
сав ослобођен. Остала је само Ћуприја,
затим све према Параћину и Параћин, који
је био изван Београдског пашалука. За
неко време борба на овој страни била је
престала. Тако је прошла прва година во-
јевања устаника. За другу годину спре-
маху се нови догађаји, који ће довести до
сасвим другог стања ствари. — Устаници
су вазда уверавали Порту да ратују само
против дахија, а Султан је врховни госпо-
дар. Али везе Срба са Аустријом и Руси-
јом изазваше сумњу код Порте у ис-
креност њиховог уверавања. Ово се на-
рочито појача почетком 1805 године, кад
устаници спремаху молбу Султану, у
којој траже широку аутономију Београд-
ског пашалука са гаранцијом неке стране
силе.

Порти је ово било довољно, те, пре
него и стиже српска молба у Цариград,
она нареди нишком Хафис-паши да угуши
буну раје у Београдском пашалуку и по-
врати старо стање. Срби дознају за Пор-
тину намеру, и одмах стану припремати
отпор. Половином 1805 године Миленко
Стојковић и Петар Добрњац се укопају на
Иванковцу источно од Ћуприје, где су
имали сачекати Хафиса. Са собом су има-
ли 2500 људи и један топ, који су неки
прангијом звали. Карађорђе је стајао на
Гиљу више Јагодине са 5000 људи и три
топа. Покуша ли Хафис Ресавом, покуша

131

ли преко Мораве: дочек му је спремљен
на обе стране!

Хафис-паша сиђе у Параћин са 15.000
војника, више олош него прави војници.
Било му је јасно да ће насести, те покуша
преговорима и обећањима код Миленка.
Тај покушај не успе му. Стога се реши си-
лом да покуша, и пође према Иванковцу.
Срби су Хафиса дочекали храбро 6 авгу-
ста и задржали док не стигне Карађорђе.
Међутим, Хафис се бојао „Црног Ђорђа“
са његових 5.000 војника, те се истог дана
увече врати у Параћин. Карађорђе стигне
исте вечери, па сутрадан оде на Параћин.
За идући дан спремао се одлучан бој. Али
сутрадан, 8 августа, турска је навала била
слаба, и Хафис нареди повлачење према
Нишу. На овај начин устаници освоје све
до границе Нишког пашалука, а Параћин
остане и даље Турцима.

Бој на Иванковцу има вишеструки
значај. Прво, ту су се Срби први пут суко-
били са војском званичне Порте и успро-
тивили се Портиној вољи. Тако је створен
јаз између Порте и устаника. Затим, самгт
победа устаника над Султановом војском
улила је овима много наде и самопоузда-
ња. Напослетку, Срби су овом победом
учинили извесно проширење границе, до-
прли су до самог Нишког пашалука, али у
који нису хтели заћи, да би тако понова
показали своју лојалност према Порти и
потврдили своју изјаву: да желе мир и ред

9*

132

само у Београдском пашалуку, а да их се
други пашалук ништа не тиче.

Овим поступком Срба Порта је била
сасвим наљућена, те за идућу годину ста-
де спремати велику војску против бун-
товне раје. Срби се ни сада нису дали збу-
нити, већ и сами се стали спремати за от-
пор. Срби, сем тога, нису чекали да их
Турци нападну, већ још у почетку 1806 го-
дине отпочну на свим странама проди-
рање у Турску.

„У исто време кад Миленко Стојко-
вић заузе Пореч и покушавао да Крајину
и Кључ очисти од Турака, Петар Добрњац
са Синђелићем, Илијом Стошићем, Пау-
љем Матејићем, Илијом Барјактаревићем
и црноречким кнезом Милосавом Ђорђе-
вићем пође на Параћин, у коме је запове-
дао некакав ајан Алибарча, који се није
хтео тући, већ се предао под погодбом да
се њему и осталим Турцима допусти да
мирно отиду у Ниш'4.1) Петар пристане
на ово, а Срби пођу даље на југ. Више
се није пазило да ли је то Нишки паша-
лук, већ се ишло даље и даље. Са ула-
ском у Нишки пашалук Срби су узели Па-
раћин и његову околину- Тако је била
ослобођена и Параћинска нахија.

После ослобођења, кнез Ћуприске на-
хије био је Ђурица, који је седео и у Са-
вету. Њега замени Милија Здравковић,

!) Миленко Вукићевић, Карађорђе II, 356.

133

отац познатог Милосава Здравковића Ре-
савца. 1804 године синодски секретар Бо-
жа Грујовић саставио је списак села, цр-
кава и манастира у Србији, где налазимо
и ове податке: ћуприска нахија има 93
села, 9 „појушчих“ цркава и 15 пустих1).
Овај број села заиста је велики ако је та-
чан, јер и данас је тек нешто већи од сто-
тине. У Ћуприји је за време Карађорђа
била и школа. Параћин је имао трг, а 1813
године нареди Карађорђе да се премести
у Делиград. Ћуприска нахија остала је по-
сле 1806 године ван домашаја државне
границе, те су и даљи догађаји били
ван ње.

1809 године међутим, кад наступи ка-
тастрофа на Чегру и Синђелић са својих
триста другова одлети у ваздух, десном
обалом Мораве навале Турци и допру до
Ћуприје. Шанац у Ћуприји чували су Пе-
тар Буљубаша и капетан Радич. Таман Ка-
рађорђе стиже на Гиље, а они запале ша-
нац у намери да га напусте. У том ето ти
и Карађорђа, па их запита: зашто су ово
чинили. Петар стаде бежати, али Кара-
ђорђе потеже пиштољ и рани га, док се
Радич прикри негде. Затим се повуку сви
из Ћуприје2). Познато је да је тада Србију
спасла интервенција Русије. Но ако ју је
спасла 1809 године, 1913 године наступи

1) Мита Петровић, Финансије и Установе I. 765.
2) Антоније Протић, Повесннца од почетка времена
вожда српског Карађорђа Петровића; Споменик СКА 18, ст. 7.

134

потпуна катастрофа и пропаде све стече-
но за 9 година.

После септембра 1813 године Ћупри-
ску нахију стиже оно исто што и осталу
Србију. Била је раздвојена, јер граница
пашалука прође куда је пролазила и пре
1804 године. Народ је много настрадао, а
делом је пребегао у Аустрију. Кад Хаџи-
Продан диже буну и Шумадија поче да се
комеша, Ресава је остала мирна чекајући
згоднији тренутак. Поновна турска власт
не остаде дуго, јер већ у пролеће 1815 го-
дине поново се разви барјак слободе. Шу-
мадију опет захвати пожар, који се брзо
рашири на све стране. У Ресави Милосав
Здравковић беше већ на ногама и спре-
ман за борбу.

Турци из Пожаревачке нахије упуте
се Ћуприји да се састану са тамошњим
Турцима. Пред њих изађу Милосав Реса-
вац са 100 и Павле Цукић са 50 људи. Док
су их ови задржавали, пођу у Ресаву Тур-
ци из Ћуприје, али у путу чују да су они
из Пожаревца сузбијени, те се врате на-
траг у Ћуприју. Ресавац и Цукић, да би
били сигурнији од Турака из Ћуприје,
утврде се у селу Миливи. Али Турци их
победе, шанац растуре, село попале, па се
врате у Ћуприју. Устаници се склоне у
Манасију, те кад се Турци врате, опет се,
али боље, утврде у Миливи. Кад се у Ћу-
прији накупи Марашлијина војска на

135

20.000, Срби поново буду разбијени у Ми-
ливи а турска војска крене низ Мораву.1)

Међутим, настану преговори између
Турака и Срба. Вођ устанка Милош Обре-
новић хтео је с пушке прећи на перо и пре-
говарање. Марашлија је седео у Ћуприји,
српски табор био је на Белици. После кра-
ћег преговарања, Марашлија и Милош се
погоде да овај уђе у Београд, али и Сул-
тан да опрости Србима што су се побу-
нили. Познато је да је Порта дуго одби-
јала да једном коначно одреди положај
Србије у Турском царству. Али најзад,
1830 године, и то је учињено. Кад је Ми-
лош преговарао са Марашлијом, под Ср-
бијом се подразумевао само Београдски
пашалук. Остали делови што их је имала
Карађорђева Србија остали су изван гра-
нице Милошеве Србије, тако је присаје-
дињење тих делова Србији, рекли смо још
у почетку, било предмет многих дипло-
матских разговора на Порти. Граница па-
шалука пролазила је између Ћуприје и
Параћина. Тако Ћуприска нахија остаде
умањена.

Ћуприска нахија, као један срез
Ресава, још 1815 године доби свога кнеза.
То је био истакнути борац Милосав Здрав-
ковић Ресавац. Другог децембра 1815 го-
дине Милош је издао указ у коме се каже
за Ресавца: „Обрјетох и изабрах Нахие

9 Сима Милутиновић Сарајлија, Историја Србије, 132.

136

ћуприске оборкнеза способна бити“?) Ре-
савац је имао кућу у Свилајнцу, стога му
је Свилајнац био седиште као кнезу, те је
Ћуприја једно време била запостављена.

1824 године Свилајнац постаде седи-
ште нахиског суда, који је овде остао до
1833 године, кад је пренет у новозадоби-
јени Параћин12). 1815 године сем Јагодине
и Остружнице у целој Србији само је још
Ћуприја имала основну школу. Школа је
била као и друге: народна, приватна, а
учитељ у њој беше неки Константин Јан-
ковић. Школска зграда била је под истим
кровом са неком механом. Доцније доби
школу и Свилајнац, 1833 године и Пара-
ћин. 1835 године постале су све три др-
жавне школе3).

После ослобођења живот је кренуо
другим током. Турака више није било. До-
душе нису били далеко, у Ћуприји, али
њихова је власт бледила, почели су се и
они обраћати молбама на Милоша. У Ре-
сави број домова је стално растао. Насеља
су била скоро иста као и данас. 1820 го-
дине било их је 72, са 2.753 куће, 3.017
ожењених лица и 7.157 харачких глава4).
Трговина се стала развијати у народу. У
Ћуприји се број радњи и занатлија стално
увећавао. У њој живе Арнаути и Турци,

1) Мита Петровић, Финансије и устанке I, 54-1
2) Мита Петровић, Финансије п установе Ј, 605.
з) ПшЈет, 827.
4) П>к1ет, 172—3.

137

свакако и Цигани. Срба има мало. На Мо-
рави је према Ћуприји стари турски мост,,
који је доцније срушен. 1826 године Јоа-
ким Вујић је посетио Ћуприју и у свом
„Путешествију“ овако је описује:

„Ова варош лежи на једном равном
месту, далеко од планина, при реки Мо-
рави, која може имати до 230 домова, и
житеља више имаде Турака, Арнаута неже
ли Србаља. При крају ове вароши јест је-
дан мали градић у којему Турци, Арнаути
обитавају и по караулама стражу чувају.
Овај је градић свуда с палисади ограђен и
у њему војническа муниција, како то ба-
рут, топови и пр., обдержавају се. Овде
наше цркве нема, него једна мала школа,
спојена с једном механом. У овој школи
нашао сам петоро деце и учитеља, који се
зове Никола Кулунџић, родом из села Ре-
ковца. Знаменија достојно јесте овде
једна дрвена ђуприја, која је преко Мо-
раве начињена, коју је неки везир из Азије
ради преступљенија његовог за каз’н мо-
рао правити и толико стотина хиљада
гроша потрошити. Ово је Ћуприја преко
60 клафтери дугачка, а 4 широка. А по-
неже да у овој вароши више Турака неже
ли Србаља има, тако нисам се смео даље
упуштати осматравати ову варош, јербо
како би преко сокака прелазио, тако би
турска деца за мном трчала, језик плазила
и зубе кезила, а тако би исто и матори
Турци радили, што сам био у немачким ха-

138

љинама. Зато овде се нисам хотео ни ба-
вити, него с мојим содружеством кренем
се одавде и пређем ћуприју. Обаче тек
што сам био прешао преко ћуприје а ни-
сам био једну дуж њива от ње удаљен, али
Турци повикаше на мене: „Ха врадинак
ћаур. Немчи ћопек!“ После и друге пору-
гателне речи викаше за мном.“

Интересантно је да је број домова
опао са 300 из 1818 године1) на 230 домова.

Видели смо ко живи у Ћуприји, али
ко живи у селима? Тамо нема Турака, мо-
жда има који Циганин. То су све Срби, до-
сељеници са Косова и Метохије. Овај крај
је био запустео нарочито половином XVII
века и за време сеобе под Арсенијем Чар-
нојевићем. Али после се стање брзо по-
правило, број насеља нарочито расте у
XX III веку, досељеника је све више. Прво
су стигли они са Косова, па они из Мето-
хије. То је косовско-метохијска струја.
Поред Мораве и око Ћуприје има мало и
Вардараца. Овај напредак у XVIII веку
био је прекинут за време „Кочине краји-
не“, када је народ у масама бежао у „пре-
ко“. После овог устанка опет поче досеља-
вање, но 1813 година заустави га. Од по-
новног ослобођења под Милошем досеља-
вање нових није прекидано и траје до по-
следњих дана. Видели смо статистику из
1820 године. По другој, из 1831 године,

’) Тихомир Ђорђевић, Из Србије кнеза Милоша II, 147.

139

број насеља у Ћуприској нахији је 75 са
2762 дома, 3890 ожењених лица. 1833 го-
дине нахи ја је имала 8815 пореских глава1.
Ћуприја пак 1829 године има 1500 турских
душа2. Из исте године приложићемо и је-
дан опис Ћуприје.

„Варош је отворена, ниске ограде ба-
шта, пред којима је неколико преплану-
лих ливада, то је лице вароши с те стране
(са истока). У извесној даљини варош из-
гледа пријатна и угодна, али чим се уђе у
улице, види се да је то обмана. Ниски ду-
ћани, много прљавштине, једна главна
улица, доста широка, и криве побочне
улице, то је све. Куће хришћана и овде су,
као и у Београду, повучене унутра. Одо-
смо у једну такву кућу, али ону ведру еле-
ганцију, коју нађосмо код оних великих
трговаца, не могосмо овде захтевати. Ћу-
прија нема никаквих других привредних
извора, до оно што донесе главни друм за
Цариград и нешто мало земљорадње око
вароши. Тек кад смо стигли на западни
крај вароши, продужујући пут, видесмо
утврђење. То је био отприлике четворо-
уганик са ниским обичним бедемима, плит-
ким рововима, доста опао, нешто више од
мостобрана за овај главни прелаз преко
Мораве. На бедемима био је низ гвозде-
них топова. У унутрашњости видела се го-

П Мита Петровпћ. Финансмје и установе I. 172—з.

Тихомир Ћорђевић. II-; Србнје киеза Ми.тоша 11. 174.

140

мила дрвених опалих кућа, са кулама по-
гдегде, и високим, шиљатим димњацима.
Варошке куће долазе близу ровова. Близу
утврђења начињен је дрвени мост, 460 ко-
рачаја дуг, који води преко Мораве; по
ваљаној и искусно изради својој јако пада
у очи према околним зградама и утврђе-
њима. Тај је мост дао име самој вароши.
— Кјупри значи у турском мост, отуда се
после образовало њено српско име1'1.

Овај Пирхов опис Ћуприје је веома
интересантан као опис једног странца. Са-
мо Ћуприју није похвалио, као што ће то
учинити са Крагујевцем. Као Вујић, и Пирх
помиње мост, затим и турско утврђење
при мосту. Кад је 1833 године извршено
присаједињење шест нахија Србији, кад
је Параћинска нахија спојена с Ћупри-
ском, онда је у Ћуприји срушен овај тур-
ски град. Срушен је 23 и 24 децембра, чему
су били присутни Милосав Ресавац и иза-
сланик београдског везира Ахмет-ага. То-
пови и муниција из утврђења однети су у
Београд. Турци, пак, напустили су Ћупри-
ју тек месеца јула идуће 1834 године2. Та-
ко Ћуприја занавек постаде српска.

При спајању Ћуприске и Параћинске
нахије 1833 године, Параћинска нахија,
без ражањског среза, имала је 28 насеља.
У њима су били насељени такође Косовци;

*) Пирх, Путовање по Србији, 110—111.
2) Мил. Ђ. Милићевић, Кнежевина Србија, 1130—1.

141

у Параћину по одласку Турака остадоше
Срби и Цигани. Параћин одмах доби шко-
лу и суд, који пређе из Свилајнца овде.
Тек тада је Параћин, заједно са Ћупријом
и Свилајнцем, почео да се развија и напре-
дује, да данас постане једно од првих ин-
дустријских и трговачких места у пре-
дратној Србији.

Јеремија Д. Митровић

студ. фил.

ЛИТЕРАТУРА И ИЗВОРИ

1. Вујлћ Јоаким, Пугешествије по Србији I.
2. Вукићевнћ М. М., Карађорђе.
3. В.улић Ннкола, Наше земље у старо ноба. Братство 15 и 17.
4. Ђорђевић Тихомир, Из Србије кнеза Милоша.
5. Ердељаповић Јовап, коментар Вујићевог „Путешествија".
6. Ердељановић Јован п Николић Р. Т., Трговачки центри и путе-

ви по српској земљи у средњем веку н у турско доба.
7. Јиречек Конетантин, Историја Срба.
7а. Јиречек Константин, Г)1е НеггаНакке уоп ВД"га<1 паећ

Соп81а.пНпоре1.
\ Караџић Вук, „јванпца" за 1527 и 1828 годину.

9. Караџић Вук, Грађа за српску историју.
10. Ковачевић Љ. и Јовановић Љ., Псторија српског народ к
11. Костић К. Н., Трговачки центри и друмови по Србији у сред-

ње.м и новом веку.

12. Матковић Петар, Путовања по Ићлканском Полуострву. »КаЈ«
Југословенске академије знаности и уметности 42, 84, 100,
112, 116 И 129.

1,3 . Мијатовић Чедомиљ, Пре триста година. „Гллсник" Српског
ученог друштва 36.

14. М1к1об1е Егапја, Мопптеп1а Бегђјса.
15. Милићевић Милан Ђ„ Поменик знаменитих Срба.
16. Милићевић Милан Т>., Путничка писма.
17. Милићевић Милан Ђ., Кнежевина Србија.
18. Милутиновић Сима Сарајлија, Историја Србије.
19. Новаковић Стојан Турско царство пред српскп устанак.
20. Новаковић Стојан, Законски гпоменици.
21. Новаковић Стојап, Путннчке белешке о Валканском Полу-

острву XVII и XVIII века. „Годишњица" Н. Иупића 17.

21а. Ото Дубиелав плем. Пирх. Путовање по Србији 1829 године.
22. Павловић Драг. М., Ауетрпјска владавнна у Северној Србији

ОД 1718—39.
23. Павлопић Драг. М., Србија за време аустро-турског рата 1788-91
24. Петровић Вукашин и Никола Ј„ Грађа ■',& историју Краљевине

Србије.
25. Петровић Мита, Финансије и установе обновљене Србпје.
26. Протић Антоније, Повесница од почетка времена вожда сри-

ског Карађорђа Иетровића. ,,Споменик“ Срп. краљ. акад. 19..

143

27. Ратковић Максим, Извештај о стању цркава из 1733. „Глаеник"
Српског ученог друштва 56.

28. Руварац Димитрије, Београдска Митрополија око 1735. „Спо-
меник“ СКА 42.

29. Станојевић Станоје, Народна енциклопедија.
30. Стојановић Љуба, Стари српски заииси и натписи.
31. Хаџи-Калфа, Путопис. Приказ у „Споменику" Срп. краљевске

академије 18.
32. Цвијић Јован, Метанастазичка кретања. — Пздано у „Српском

етнографском зборнику" 24 — „Насеља" 12.

БОЈ НА ИВАНКОВЦУ

Кад су се Срби дигли на оружје 1804
године под воћством Карађорђа Петрови-
ћа, нису имали намеру да се боре за потпу-
ну самосталност и независност од Турака,
већ су устали једино против зулума бео-
градских јаничара, царских одметника.
Срби су о томе стално уверавали Порту
и говорили да желе само миран живот,
личну и имовну безбедност- Истина, Пор-
та није могла тако лако поверовати овом
тврђењу устаника и стално је сумњала у
њихову искреност.

Кад се устанак рашири и узе већи за-
мах него што се могло предвидети, уста-
ници су долазили полако на идеју само-
управности и стали се обраћати за помоћ
и савет прво код Аустрије а затим и код
Русије. Ово већ појача сумњу код Порте,
а тим пре што су Аустрија и Русија биле
вековни непријатељи Турске. Најзад, Ср-
би, пошто су преко нарочите делегације
добили из Русије крајем 1804 г. савет о
даљем раду, стану припремати молбу за
Султана, у којој отворено затраже ауто-
номију за Београдски пашалук. То је би-

145

ло у пролеће 1805 године. Па и тражење

аутономије било је можда само привидно
у овај мах, јер код Срба је већ почела по-
мало хватати корена мисао о општој сло-
боди и сједињењу све потлачене браће.
Наравно, све то — ако Русија буде стални

заштитник и помагач.
На Порти је било већ јасно да је

устанак у Београдском пашалуку ствар

озбиљна, да се из њега може развити на
Балкану шира револуција, чије би после-
дице по Турску биле недогледне и судбо-
носне. А кад и дипломатски покушај за

измирење пропаде, би донета одлука у
војном савету: да се покори непослушна

раја. Пре неголи и стиже српска молба

у Цариград, Порта стави у дужност ни-
шком паши Хафису да уђе у Београдски
пашалук и да заведе ред. Али и Срби сад
не презаху да се успротиве и самој Порти.

Они изађу с војском на Иванковац и ту 6
августа 1805 одбију Хафиса. У том боју
побуњена раја одби званичну Султанову
војску сукобивши се први пут с њом, на-
несе Порти срамоту и направи између се-
бе и ње велики јаз.

Да би тај тако значајан догађај при-
казао што потпуније и верније, потрудио
сам се да прибавим што више података,
нарочито најновијих и најпоузданијих.

Великим делом служио сам се и нашим
изворима, причањима очевидаца и учесни-

ка у самом догађају. Али овде се морала

Темнићски Зборник 10

146

обратити пажња на њихова често пута
произвољна и неистинита излагања- Од
извора употребио сам ове'

Антоније Протић, Повесница од по-
четка времена вожда српског Карађорђа
Петровића, Споменик СКА 19.

Петар Јокић, О догађајима и људима
из првог српског устанка (1804—1813),
Споменик СКА 14.

Прота Матеја Ненадовић, Мемоари,
изд. д-р В. Ћоровић, Библиотека српских
писаца, Београд 1929.

Вук Стефановић Караџић, Грађа за
српску историју нашега времена, Београд
1898.

Лазар Арсенијевић-Баталака, Истори-
ја српског устанка, Београд 1898.

Јован Хаџић, Устанак српски под Цр-
ним Ђорђем. Н. Сад 1862.

Јован Станишић, Бој на Иванковцу,
Гласник Друштва српске словесности III.

Петар Радовановић, Војна Срба с
Турцима, Београд 1852.

Милован Павловић, Појединости о
боју на Иванковцу, Гласник Друштва срп-
ске словесности III.

Сима Милутиновић Сарајлија, Срби-
јанка, Лајпциг 1826.

А од литературе:

Миленко М Вукићевић, Карађорђе,
II, Београд 1912.

147

Гргур Јакшић, Европа и васкрс Срби-
је, Београд 1927.

Леополд Ранке, Србија и Турска у
XIX веку. Београд 1892.

Стојан Новаковић, Васкрс државе
српске. Београд 1914.

Милан Ђ. Милићевић, Кнежевина Ср-
бија III, Београд 1876.

Наведени извори и литература често
пута у многоме се не слажу. Наравно,
овога има више код извора него у лите-
ратури. Најмање има поузданости у лите-
ратури код Ранке-а и Милићевића, јер док
је први о првом устанку писао само пр
Вуку, те није могао да довољно провери
изложене чињенице, дотле је други углав-
ном само скупио причања очевидаца и
учесника у боју. Зато је његово дело на
граници између извора и литературе.

Причања, пак, Петра Јокића и Анто-
нија Протића, то су причања људи који су
стварали догађаје о којима говоре, али
људи из народа, коме машта не зна за
историску истину. Стога је у овом случа-
ју доста оправдано, ако се каже да су при-
че с похвалама и с јуначким одушевље-
њем везане за стварност. А затим, ко мо-
же веровати у свему њима, кад они после
толико времена, после пола века, говоре
о боју у коме су Срби показали силна ју-
наштва одбивши царског везира и саму
Султанову војску? Затим, они су и непа-
жљиви, јер Петар Јокић, на пример, за

10*

148

руског посланика у Цариграду Италин-
ског каже „неки пријатељ“. Дакле, по-
требно је с њима бити опрезан и резер-
висан.

Што се тиче Вука, проте Матеје и Ба-
талаке, ствар стоји друкчије, јер су то би-
ли учени људи, те су били и обазривији у
изношењу историских чињеница.

Остали извори су мањег или никаквог
значаја, јер су, или сасвим нетачни, или
садрже исто што и горњи.

Тим изворима података, затим и мно-
го чиме што није овде забележено, послу-
жио сам се у свом раду о боју на Иван-
ковцу.

*
**

Поменута депутација (Прота Матеја
Ненадовић, Јован Протић и Петар Нова-
ковић Чардаклија), која је ишла крајем
1804 у Петроград да моли руског цара за
помоћ, врати се у почетку 1805 и рефери-
са кнезовима о своме успеху. Наиме, Ср-
бима је одобрена новчана помоћ од 3.000
дуката и уз то посаветовани су: да и даље
држе на окупу 5.000 војника, да се при-
премају за даљу акцију, али да не предузи-
мају ништа до идуће наредбе. Нека Срби
не сумњају у Русију; њен посланик на
Порти радиће свим силама за српску
ствар. Дакако, Срби има одмах да поша-

149

љу изасланике на Порту са јасном мол-
бом, без које руски посланик не би мо-
гао ништа ни предузимати.

Одмах је издана наредба руском кон-
зулу у Јашу Иполиту Балкунову, да одр-
жава сталне везе са устаницима.

Истина, Русија није могла обећати
Србима ништа конкретно односно самог
уређења Београдског пашалука, јер њој
није дозвољавала тадања њена спољна
политика да се меша у унутрашње ствари
Турске. А тим пре што тражење Срба
беше управо тражење аутономије. Но и-
пак, сав овај одговор Русије ули устани-
цима још већу наду на успех, јер су они
мислили да их Русија хоће штитити у сва
ком случају. Међу устаницима са насту-
пањем пролећа настаде живље кретање, а
њихов успех био је већ истакнут и на
страни. Европску јавност интересовало је
српско питање све више, јер оно почиње
да губи локални карактер и добија ка-
рактер међународни, нарочито после ова-
квог одговора Русије. Тако француски
»МопПеиг«1, доносећи стално вести о дога-
ђајима у Србији, пише 31 марта и 16 апри-
ла 1815 г., да ће 1805 година бити крвава,
јер ће Карађорђе имати посла са самом
Султановом војском. Како то беху тачна
предвиђања!

У Србији заиста беше велика живост
и ужурбаност. Веровало се да је Русија

*) Вукићевић, Карађорђе II.

150

сигурна, и није се имало чекати николико.
Припреме су вршене на свим странама
Па ипак, купио се порез за Султана — али
и народ бодрио за рат. Настаде и проле-
ће, и рад се све више развијаше. Порта је
о свему овоме добијала тачне податке. Кад
се томе додају и званични извештаји окол-
них паша о раду и намерама устаника, на-
рочито извештаји босанског Бећир-паше,
онда је у Цариграду било сасвим јасно да
Срби не мисле онако како уверавају, већ
да имају друге прикривене жеље. — Ако
су се у Београдском пашалуку побунили
против дахија, лепо: дахија нема више! —
шта је ту требало звати у помоћ Аустри-
ју, па сада и Русију? — С тога се Порта с
правом забрину, њој ово не иђаше у ра-
чун и она одлучи да своје ствари са побу-
њеним Србима реши сама, без икакве
стране интервенције.

Срби, пак, добивши преко Чардаклије
који се био задржао у Русији, поруку да
похитају са молбом Султану ,сазову скуп-
штину. Скупштина се састаде 17 априла у
Пећанима, засеоку Остружнице. На ску-
штини беху сви кнезови, затим беше све-
штеника и виђенијих људи из народа. На
скупштини су се имали договорити о свом
даљем раду и одредити изасланство за
Цариград, "које ће једном молбом тачно
изнети Султану захтеве устаника. Једном
се, дакле, треба видети на чему се стоји!

У молби устаници су тражили ово:

151

1. Да Срби сами бирају себи врховног
старешину и његовог наследника, а он ће
имати ону власт коју имају кнезови оних
царских области, где народ сам бира себи
старешину (на пр. Јонска острва).

2. Да народни кнезови са врховним
кнезом купе сами порезу и отсеком је да-
ју Султану преко једног царског чиновни-
ка, који ће седети у Цариграду.

3. Да турска војска и турски војни чи-
новници напусте Србију; а Срби се обаве-
зују да ће добро чувати заостале Турке,
као своју браћу, и борити се против цар-
ских одметника1.

Уз ову молбу био је још приложен и
рачун о утрошку новца у досадашњем ра-
товању, за откуп Бећир-паше од Гушанца
и др.

Изасланство које ће однети у Цари-
град молбу састављаху: Алекса Лазаре-
вић, прота из села Шопића Бебградске на-
хије, Стеван Живковић, трговац и Јован
Протић. Овај последњи имао је да иде до
Букурешта, где ће остати, а на његово ме-
сто поћи ће даље Петар Чардаклија, који
је чекао изасланство у Букурешту-

Међутим, речено је да Порта више
није отезала и реши да рашчисти терен и
да прекине са овом нејасном и мучном си-
туацијом. И одмах се поче правити ком-

Ј) Садржина ове молбе налази се у депеши Балкунова
Александру Чарторијском од 15 маја, а наводе је Гргур
Јакшић и Миленко Вукићевић у својим делима.

152

бинација са Хафисом нишким пашом, који
се већ беше и сам понудио, да умири по-
буњену рају. Овде је свакако и новац по-
средовао, како извештава Италински,
руски посланик у Цариграду, крајем 1805
године. О овој акцији Порте дознадоше
устаници баш кад су одржавали скупшти-
ну у Пећанима.

Али пре него што би се употребила
сила, покушала је Порта да спор реши
мирним путем. Она наложи влашком кне-
зу Ипсилантију и молдавском Мурузију да
предузму потребне кораке код устаника,
да ако би се могло успоставити стање као
што беше за време Хаџи-Мустафе-паше.
Посланици Мурузијеви, Василије Калига-
ра и зоографски архимандрит Серафим, и
Ипсилантијеви стигоше у Србију још за
време скупштине у Пећанима. Но како се
устаници спремаху да лично преговарају
са Портом, то одговоре овима: да од мира
који Порта предлаже ништа нема, и да ево
они сами спремају на Порту посланике
„ради тога посла“.

Мало затим дознадоше на Порти за
неуспех њеног предузећа, и одмах би са-
зван војни савет. И, наравно, би одлучено
да се поведе свети рат за покорење непо-
слушне раје. Хафис-паша беше постављен
царским ферманом за београдског везира
и нареди му се да спреми улаз у Београд-
ски пашалук. — Тако су претрпеле не-

153.

успех Аустрија, прво, и Русија потом у
својим заузимањима за Србију.

За ову последњу одлуку Порте Срби
нису дознали одмах, и наставе започети
рад. Првог маја, заједно са изасланицима
влашким и молдавским, крене српско по-
сланство за Цариград. Али како ће посла-
ници морати у путу да показују своју
молбу „недоброжељатељима“, то им се
спреми друга измењена, рашчлањена и не-
потписана молба, која је била дата на чу-
вање њиховим сапутницима1. Ову су мол-
бу могли сваком показати, а ону праву са-
мо Ипсилантију, јер је он био наклоњен
устаницима, чак је сањао и о неком уједи-
њењу Србије, Влашке и Молдавије.

Осмога маја посланство стиже у Бу-
курешт; ту се придружи Чардаклија на
место Протића; 12 продужи за Цариград,
где стигне 24 маја2.

Но још пре доласка српског изаслан-
ства у Цариград, Порта је била донела ко-
начну одлуку о начину решења питања
Београдског пашалука- А како се није
хтело изнети то на јавност, са Србима се
имала вршити, тобоже, преговарања по
њиховој молби. Дакако, то беху само голе
формалности. Но Срби су увидели да ни-
је све у реду и осетили да се нешто при-

*) Ова се молба налази у „Голубици" V, 277—285.

2) Прота Лазаревић, пак, каже да су из Букурешта по-
шли 3 маја, а у Цариград стигли 28 маја („Голубица“ V,
стр. 286).

154

према. Стога се они, онако усамљени у Ца-
риграду, збуне и нису се могли снаћи у
таквој незгодној и мутној ситуацији. Ипак
руском посланику Италинском би понај-
горе. Јер: има налог да ради код Порте за
што повољније решење српског питања,
ситуација је заплетена, а ови се изаслани-
ци збунили и сплели, па ни да кроче сами.
Уз то још, да би изглед на потпун неуспех
био сигурнији, Чардаклија се никако не
слагаше са Живковићем, јер није имао у
њему поверења. Једва их Италински ма-
ло умири и упути у ствари; па тек 20 јуна
предадоше своју молбу Ћехај-бегу — ми-
нистру унутрашњих послова!

Са молбом беше свршено. Изаслани-
цима су дата нека обећања; али добро је и
то, ако је њихова молба нашла бар место
у архиву. Портино држање беше одлучно,
српски изасланици недорасли предузетом
раду — и заузимања Италиског беху
осуђена на потпун неуспех. Рђав лични
однос међу Чардаклијом и Живковићем
погорша се, и Чардаклија затражи од Ита-
линског да врати Живковића у Србију.
Али то се није могло учинити без одобре-
ња турског Министра спољних послова.
Стога Италински замоли министра да по-
шаље Живковића у Србију, да јави тамо о
доласку Хафис-паше — о чему се већ беше
дознало. Истом да препоручи устаницима,
да лепо приме новог везира, пошто он до-
лази у доброј намери: да истера Гушанца

155

из београдске тврђаве, да мирно и на леп
начин среди све ствари и да остане у Бео-
граду као паша Београдског пашалука.
Тако и би. 30 јула Живковић стиже у Бу-
курешт, а 3 августа продужи за Србију.
Али он и не стиже кући, а Хафис-паша би
одбијен1.

Оној, пак, другој двојици посланика
нареди Порта да дођу Хафису у Ниш, да
му помгну при уласку у Београдски паша-
лук. Но они се побоје за своје главе у слу-
чају Хафисова неуспеха, те замоле Ита-
линског да их спасе некако. 14 августа
кришом их Италински пошаље лађом за
Одесу- Одатле 8 октобра стигну у Петро-
град, па тек друге, 1806, године вратише
се кући. На тај начин Италински се опро-
сти ове тројице, који беху тако неспретни
и немогући за икакав посао овако знача-
јан и деликатан2.

Међутим, док су српски изасланици
уверавали у Цариграду, како Срби не ра-
тују против Султана већ против његових

1 Прнчања наших извора о овом доласку Живковића V
Србију нетачна су и немогућа, јер се у њима говори, како је Жив-

ковић преварио Турке да га пусте да би вративши се брзо у Сј-

бију наговарао Србе да лепо прими Хафиса; а у ствари хтео је
само да потстакне Орбе против Хафиса, који тобоже и против
воље Султанове спрема покорење Београског пашалука. Иетом
у изворима се говори та је Живковић то учипио, ма да ,;е
управо стигао после боја на Иванковцу, те тако није могао ни на
шта наговарати Орбе.

2) О раду и понашању српских изасланика у Царигра-
ду говори Италински у својим извештајима Чарторијском —
Архив Министарства ипостраних дела у Петрограду: М. Ву-
кићевић, Карађорђе II.

156

одметника и насилника мирне раје, овамо
у Србији устаници нису седели скрштених
руку. Они су били предузели да заокругле
Београдски пашалук, док очекују крајњи
резултат предузете акције у Цариграду.
А тако су били одлучили још у Пећанима.
-— Раније су освојили девет нахија, али
три су били још неосвојене: ужичка, по-
жешка и соколска. Хтели су, дакле, и њих
да освоје, али како отпочети? Јер тамо су
изјавили своју оданост, а овде без икаквог
узрока напасти незаузете турске градове:
Карановац, Ужице и Соко! Но и томе се
нађе решење.

Чим је Хафис-паша, постав београд-
ским везиром, стао припремати улазак у
поверени му пашалук, о свему је обаве-
стио Турке у незаузетим градовима па-
шалука и поручио им да су увек спремни и
на опрези. У Смедерево и Београд, како
прича Антоније Протић, послао је Хафис
много пиринча. Услед свега овога наста-
де живље кретање код Турака у незаузе-
тим градовима и изазивање од стране њи-
хове. То устаницима добро дође, те од-
мах прикупе војску око ових градова, да
и њих освоје пре неголи и приспе Хафис-
паша.

У исто време устаници добише тачан
извештај од нишког владике о Хафис-па-
шином постављењу за београдског управ-
ника. Он је имао, по наређењу Порте, ја-
ви владика, да уђе у Београд са 2000 љу-

157

,ди, да уклони крџалије с Гушанцем, који
се био затворио у београдски град, и Ср-
бе да умири. — Али истом Срби дознадо-
ше праву Хафисову намеру: уклањање
свих народних војвода, купљење оружја
од народа и постављање стања какво је
било пре устанка.1)

Зато Срби, додајући ту и ону прву
одлуку са скупштине у Пећанима, одлуче
да се боре, без обзира ко је тај Хафис-
паша. Главно је да он има намеру, да им
одузме слободу — онда ће преко мача
прећи границу, друкчије никако! — Одмах
устаници нападну поменуте незаузете гра-
дове, да их освоје пре Хафисова доласка.
После краћег отпора паде прво Краљево,
тада Карановац- То је било 29 јуна. Затим
паде Ужице 20 јула (а мало после овога и
Соко).

Сад су Срби имали цео Београдски
пашалук у својим рукама, а ево тих истих
дана тог нежељеног Хафис-паше да им
га отме! Зар су се Срби толико борили,
патили и крв проливали, па сад да им се
све стечено узме? Зар истерати царске
одметнике и спасти цео један пашалук,
што не имаде моћи да учини ни сам
Султан, па сад доћи на готово и го-
сподарити по старом? Овако крвљу сте-
чену давно изгубљену слободу тако мир-
но поклонити, и то опет свом непријате-
љу и душманину! —- Али успротивити се

*) Извештај Домбаја тумача у Земуну: М. Вукићевић, Кара-

ђорђе II.

158

Султановој жељи баш у ово време и ста-
ти на пут његовом везиру Хафис-паши!
Зашто да не?! Борба је за слободу и
права човека! Ко год дирне у добро наму-
чене и побуњене раје, које је крвљу сте-
чено, крвљу ће га и платити. — Затим,
Султан није примио устаничке захтеве и
ево хоће слободу да им узме. Он хоће да
се заведе у Београдском пашалуку стање
као што је било у време Мустафа-паше, а
на то се није могло пристати. Хафис иде
даље. То ће баш бити добро-дошлица
устаницима, јер ће своје противљење Сул-
тановој жељи баш овом Хафисовом злом
намером оправдати, те ће моћи и даље
уверавати Порту о својој оданости и по-
корности, док не дође време да се и пред
Султана изађе с отвореном жељом.

Тако су устаници мислили и оправда-
вали свој поступак. Ова њихова одлуч-
ност и тврда решеност да истрају у запо-
четом предузећу довела их је у сукоб и
са самим Султаном, са њиме су сада има-
ли отпочети игру и то много тежу и опа-
снију. Имало се доћи у сукоб дакле и са
званичном Портом.

За то време Хафис-паша био је већ
спремио улазак. Сакупио је око 15000 вој-
ника — а и не беше то богзна каква војска
— и крајем јула пође из Ниша к Параћи-
ну1 Хафису је било наређено да поступа

]) Што се тиче броја Хафисове војске. иаши се извори не

• слажу, а често и претерују. Иту чак на 30000—40000. Међутим
Балкунов јавља да је било 15000 војника.

159

што лепше са Србима; а да се не би јани-
чари бунили, говорило се да он иде само
против Гушанца и Србе да умири. Гуша-
нац је у Ово време стајао лепо са Србима,
јер се био побратимио са Карађорђем, Ја-
ковом и Јанком Катићем, те им је у овом
случају Хафис био заједнички неприја-
тељ. — Уз то било је наређено и околним
пашама да поведу војску у помоћ Хафису.
Али како су били сви спречени да поступе
по царској заповести, то Хафис оста-
де сам.

Врховни вожд српског народа Кара-
ђорђе поступаше по учињеном плану.
Спремао је што јачи отпор и прибављао
доста хране. Морало се устати свом сна-
гом и стати одлучно на пут новопостав-
љеном везиру. Прво, вожд нареди Милен-
ку Стојковићу и Петру Добрњцу да изве-
ду свој део војске на Иванковац, село
сат источније од Ћуприје, и ту да се утвр-
де што боље. Са њима беху од истакну-
тијих: Стеван Синђелић, Илија Стошић,
Пауљ Матејић, кнез Милосав Ђорђевић и
хајдук Милован из Плане. А сам, пак, Ка-
рађорђе, свршив брзо са Карановцем и
послав војску на Ужице, сиђе с крагује-
вачком, смедеревском и јагодинском на-
хијом на Гиље, јужније од Јагодине. Није
се стајало, већ се стално радило и припре-
мало за одбијање Хафис-паше. Морали су
Срби бити неотступни, јер Хафис „хоће
на наш вилајет да удари да роби“ —■ како

160

писаше још 13 јула Миленко Стојковић
Реџеп-аги, који је у ово време био Портин
референт о раду устаника. Баш у овој
највећој журби стиже и порука од Ипси-
лантија, да се Хафис пошто-пото одбије,
управо заустави-

Срби су тада имали укупно до 40000
војника, а главни део војске био је према
Хафис-паши, док је остала војска била
распоређена поред границе. На Иванковцу
беше 2500 војника, код Карађорђа 5000,
а једна добра резерва стајаше на Црном
Врху, северније од Јагодине. На Иван-
ковцу беше један предњи слабије утврђе-
ни шанац, а други позади много јачи.
Имали су Срби ту и један топ, који су не-
ки и прангијом звали. Карађорђе пак, по-
ред два пут веће војске, имао је три топа.
Тиме се имао дочекати нови везир. Најзад,
све је било спремно и чекао се само от-
судни час.

31 јула стиже из Ниша Хахис-паша и
задржа се у Параћину, који тада не при-
падоше Београдском пашалуку. Са собом
је био понео конопце за народне вође,
бритвице као дар робљу место сабаља, и
неке капице место фесова. Чим је стигао,
дознао је за положај српске војске, и би
му јасно какав су план направили Срби.
Ако удари на Миленка: Миленко ће га за-
држати док не стигне Карађорђе; ако уда-
ри на Карађорђа: Карађорђе је имао ви-
ше војске, био је на згодном и шумови-

161

том месту, затим доћи ће Миленко с леђа
и ту нема спаса!

И овако и онако — не иде. Стога
нови везир науми да преговорима и обе-
ћањима реши питање. На Карађорђа није
смео ни мислити, те посла Миленку Смаил-
агу бањског, да га наговори да пусти Ха-
фиса Ресавом преко Пожаревачке нахије.
А Хафис, као дар за учињену му услугу,
порадиће код Султана да да Миленку бе-
рат врховног кнеза над целим пашалуком.
Али Миленко одговори: „Кад је Хафис по-
шао са царским ферманом, нека иде цар-
ским друмом, преко Мораве, Јагодине и
даље Београду, куда су од Косова па до
сада везири у Србију улазили и излазили.
А што ми берате и кнештва обећава, знајте
да више волим над овим крајем командант
српски бити, него бератом над свим па-
шалуком кнез бити. А Хафису преко По-
жаревачке проћи не дам.“ На ово Турци
одговоре, како је Миленкова војска мала,
а у Хафиса је силна, па ће Хафис и на си-
лу проћи. Миленко се ослони на ашов ко-
јим је копао шанац, и рече да ће Хафис
проћи, „али преко моје и мојих војника
мртвих глава; али док један жив траје,
проћи му овуда не дам.“ Рече им затим да
тако поздраве свога пашу, па заврши:
„Више нема разговора!111)

‘) Сав овај разговор између Миленка и Турака узет је
из „Мемоара" Проте Матеја Ненадовића.

Темнићски Зборник 11

162

Кад Хафис-паша доби овакав одго-
вор од Миленка, одлучи да силом про-
дре. Одмах ће напасти Миленка, јер је у
њега мало војске, и биће брзо с њим го-
тов, пре него и стигне Карађорђе. Кара-
ђорђе, пак, чим доби вест од Миленка да
ће Хафис ударити сутра, крете војску и
поче је преводити преко Мораве.

Сутрадан у недељу, 6 августа, на дан
Преображења, удари турска војска. Пр-
во се појави коњица преко Краљева По-
ља, с којом Срби прављаху само чарке.
Окршаја још нема, јер српска је снага
била у пешадији, а не у коњици. Тек кад
се турска коњица примаче близо првог
српског шанца, Срби излете напоље и
опале први плотун, па се поврате назад.
Турска коњица и даље бесно налеће, али
к шанцу никако не може од силних срп-
ских плотуна. Тако потраје неко време, па
видев да се не могу пробити кроз српске
плотуне, врате се Турци коњаници назад.
Били су јако проређени. Сад је имала да
наступи турска пешадија. Навала беше
дивља, али Срби не попуштају. Турци
стално налећу и крв прска на све стране.
Српски топ не престаје да дејствује. Два-
пута су га освајали Турци, но опет буде
повраћен. Најзад се од велике употребе
распрсну, а хајдук Милован, који је њи-
ме руковао, погину; док Кара Стева, који
га је повраћао од Турака, допаде тешких
рана од којих доцније и умре.

163

Борба се водила на живот и смрт.
Турци помамно ударају, али Срби остају
на месту. Назад никако! Јер знају да пред
собом имају опасну звер, која се див-
љачком упорношћу држи свога плена, не
дајући му да се извуче из страшних канџа
и да умакне у слободан живот. Научила
је бездушна монголска хорда да лено и
глупо проводи живот у туђем зноју, те се
сада, као са неким правом, очајнички бо-
ри да сачува мастан залогај који ће ево
изгубити. Али вековима цеђена раја зна
то добро, зато се и бори, јер хоће сама да
буде господар своје земље, дома и живо-
та свога. А не рече ли зар Миленко да ће
Турци ући у Пашалук, али само преко
мртвих глава бораца за право и слободу!

Међутим турска навала беше неодо-
љива, те Срби, знајући да за собом има-
ју тврђи укоп, а да им затим и Карађорђе
хита у помоћ, реше да се повуку из пред-
њег шанца у задњи. Били су јако малак-
сали, али ипак тек пред вече Турци сасвим
освојише напуштени положај. Клање је
било језовито и врућа крв потопи још је-
дан комад отаџбине, казујући куда води
пут к слободи и јединству.

У најжешћем, пак, окршају Србима

пође за руком да увуку један део Турака
у шуму где их потуку и узму им оружје,
те су тако могли успешније бранити дру-
ги шанац. Одбрана његова беше храбра и
Турци буду задржани. У том и вече пола-
ко се спушташе.

164

Непријатељ доби први шанац, али га
скупо плати. Само је на четири стотине
турских хата пало, а ко зна колико људи;
међутим, Срба паде до стотине, а можда
само и четрдесет, како нам приповеда Јо-
ван Станишић. Хафис виде да није тачно
водио рачун, и да ће га много скупље ста-
ти овај насилни покушај отимања слобо-
де, него што је он то срачунао. Сутра је
имао опет окушати своју срећу, стога на-
реди да се заноћи ту на освојеном шанцу.

Али мало затим дођу му уходе с Мо-
раве и јаве да Карађорђе долази са 10000
војника.

— Шта ће сад? Не освојише ову ша-
чицу људи, а да сачекају Црнога Ђорђа са
толиком војском! Нема другог спаса, већ
бекство к Параћину: Место пободених за-
става наместе Турци по шанцу грање, те
се тако маскирају и повуку у Параћин.

Вожд, пак, са свега 5000 људи и три
топа, истога дана, позније у вече, стиже на
Иванковац. Али деси се нешто нежељено
и жалосно. Кад се примаче близо до бо-
јишта, посла Вожд напред коњанике да
јаве долазак помоћи. Кад чују топот ко-
ња они у рову, помисле да их то Турци
хоће мучки напасти, те припуцају. Ови се
одовуда збуне, неколицина погину. Ипак
се брзо приберу, залупају у добоше и та-
ко се распознају. Дочек беше веома
дирљив-

165

Сутрадан Срби су имали шта и виде-
ти: Турци побегли! Стога они брзо уко-
пају своје мртве, а турске главе натакну
на коље, те похитају за Турцима и стигну
до Параћина, у коме беше Хафис са сво-
јом војском. Ту се одмах Срби стану при-
премати за одлучан бој, и тај други дан
прође им само у спремању и постављању
новог положаја.

Карађорђе намести своје топове у
неком винограду више Параћина. Истог
дана, како прича Петар Јокић, дође Ка-
рађорђу у помоћ са 200 људи и Илија Бар-
јактаровић, трговац из села Извора, ма да
село Извор не припадаше Београдском
пашалуку.

Кад је било увече тога дана, 7 авгу-
ста, Срби су посматрали све што се ради
доле у осветљеном Параћину. Петар Јо-
кић овако каже: Ноћ је била дивна, кроз
разбацане беле облаке, који су тромо лу-
тали преко неба, месец је пробијао слабе
зраке. Тамо, пак, Параћин беше сав у све-
тлости и покрету, а пашин двор осветљен
многобројним свећама. „Свирају свирале,
бију бубњи и чини се необично весеље“-

Срби су све ово посматрали са свог
положаја. Карађорђе је био поред својих
топова, јео је погачу и пио ракију, дајући
и осталима. Наједном наиђе са стране пи-
сар Стева, мало напит, и замоли Вожда за
дозволу, да опали једно ђуле на пашин
двор. После краћег опирања, Вожд му

166

дозволи. Писар нанишани, топ пуче и у
пашином двору све занеме у мраку. —
Ђуле је погодило! Али не само то, већ и
Хафис би рањен у ногу једним комадом
шрапнела, и од те ране доцније умре.1)

Идућег дана, 8 августа, чим се зора
заблиста са истока, Карађорђе нареди да
коњица стане у фронт. Имало се отпоче-
ти одмах. Мало затим, појавише се и Тур-
ци. Наједном Хафис командова јуриш, а
„бесна исламска пашчад навалише као
гладни вуци“, али беху заустављени. За-
тим понова ударе и окоме се на Миленка,
верујући да ће му се бар сада осветити за
ону срамоту на Иванковцу- Но бедем је
био тврд и непомичан: полумесец је мо-
рао да пободе своје рогове у земљу и да
отступи назад. Уз то сунце беше силно
припекло и умотане турске главе хтедоше
проврети. Стога се Турци повуку из боја и
потраже хладовине са још мало јалове
наде на успех. — А кад би око 4—5 ча-
сова после подне, понова се заметну бој.
Турци опет, али с последњом снагом, на-
вале, но узалуд! Јер српска војска још и
не осети умор, беше силна, а затим њено

П Тешко ,је рећи колико у овом Јокићевом иричању
има истине. Јер док једни говоре о смртцој рани Хафисо-
вој, дотле други говоре да се Хафис отровао, као што каже
Баталака; или прецркао од муке и стида, због пораза код
Иванковца, као што каже Вук Караџић. Зна се да је 1805
године у октобру била поверена Хафису нова војска против
Срба, по извештају Италинског и Балкунова Чарторијском
од 17 октобра и 5 новембра 1805, али о Хафисовој смрти не
зна се најзад ништа тачно и поуздано.

167

одушевљење беше изнад свега, јаче од
сваке силе. — Заједљиво се судба осмехну
Хафису у лице.

Хафису тек сада би јасно, колика је
моћ и снага пробуђене раје. Виде он да
ово више није обичан трзај притиснутог
раба, већ силан замах новог времена, које
потреса све старе средњевековне устаја-
ле баре у апсолутистичким, отимачким и
пљачкашким државама и у старом уко-
ченом и неправичном друштвеном порет-
ку. Но, ако је знао за ово тај надувени
паша! Али увидео је бар то, на велику сво-
ју жалост, да је себе грдно обмануо кад
је говорио и веровао: како ће лако разби-
ти ове српске „хајдуке“. Морао је да при-
ми велику срамоту и за себе и за Порту,
коју тако сјајно понизи пред осталим ев-
ропским државама, њеним сестрама, које
су заслуживале исти дар. Нарочито спу-
сти Портину величину у очима устаника
до прашине и слабости. Ето са таквим
успехом, са таквим везирским даровима
добијеним од раје, са таквим чемерним
искуством Хафис-паша, несуђени везир
Београдског пашалука, нареди срамно по-
влачење према Нишу.

И Срби су могли мирно да гледају
Турке, како одлазе преко Црвенога Бре-
га: напред пешадија, па за њом коњица.
Милован Павловић каже да је Карађор-
ђе узвикнуо тада: „А Хафису, псето три-
пут; срамота је, море, вратити бритвице и
капе, но подај твојој војсци море, подај!“

168

Кад оде Хафис, Врховни Вожд се са-
стаде са Турцима из Параћина и рече им
да се ничега не боје. Јер Срби ратују про-
тив својих зулумћара, субаша и свих оних
насилника, који им не дају да живе мир-
но. Исто тако и Хафис кад је прешао гра-
ницу, морао је бити сузбијен. Ово је ина-
че други пашалук, и ту Срби немају посла.

Ова Карађорђева изјава, као и она
молба упућена Султану 30 новембра исте
године, јасно говоре да су устаници све-
сни свога положаја: да би им огорчење
Султана ипак могло грдно штетити. Стога
се морало и после пораза царског везира
— под изговором да је он имао рђавих на-
мера према устаницима, те је морало и
бити овако — водити иста политика по-
слушности и оданости Султану. Саме при-
лике гониле су Србе устанике на ово, а
они су још пре доласка Хафисова били
сасвим свесни опасности, које може да
производе њихово противљење царској
вољи-

Истог дана, после одласка Турака,
устаници се поврате својим кућама. Ка-
рађорђе оде у Тополу.

Бој на Иванковцу догађај је првокла-
сног значаја, један од најзначајнијих до-
гађаја у првом српском устанку Срба
од 1804 до 1813 године, па и читаве исто-
рије стварања нове српске државе. Није
се могло тако лако допустити да се до
њега дође. Много се труда уложило да се

169

избегне сукоб, или бар само од стране
Русије и устаника, ако не и од стране Пор-
те. Управо, он је дошао после скоро једно-
годишњег неуспелог преговарања између
Русије и Срба с једне и Порте с друге
стране. За Иванковачки догађај везане су
многе дипломатске преписке и многи зва-
нични дипломатски извештаји.

Велики пожар националне борбе би
потстакнут, преливен крвљу и још јаче
обасја небо над Балканом црвеном свет-
лошћу, која се неће дуго гасити. Велики
успех постигоше устаници на Иванковцу,
и питање њиховог ослобођења постаде
питање општег значаја, питање којим ће
се све више занимати Аустрија и Русија,
на првом месту, затим и остале европске
силе. Доцније ће ово питање, проширено
и увећано, постати питање о које ће се уз
силну хуку ломити копља европске ди-
пломације. — На Порти се после Иванко-
вачког догађаја обистинила сумња у вер-
ност устаника, и она је, гледала како пи-
тање Београдског пашалука постоје жива
рана на турском царству. —• Срби однеше
на Иванковцу праведну и јуначку победу
над војском званичне Турске и показаше
новом везиру куда води пут за Београд.
Уз то стекоше велико самопоуздање и
уверење, да се и сами могу борити чак и
против царских везира. Тако се њихова
обична буна против дахија претвори у
борбу народа са народом, како рече Ми-

170

ленко Вукићевић. А после две године та
ће борба добити свој прави смисао, отво-
рено ће се признати прави њен циљ, чему
се већ и тежило, кад устаници буду кра-
јем 1807 године отсечно казали царском
човеку: Ми смо независни и не знамо ни
за какву Султанову власт!

Јеремија Д. Митровић

студ. фил.

С А ДРЖАЈ

Предговор.......................................................... 5
Јагодински округ ............................................. 11
Ћуприски округ.................................................. 83
Бој на Иванковцу................................................. 144





ЦЕНН 20 — ДИН.