Темнићски Зборник Прва књига

151

1. Да Срби сами бирају себи врховног
■старешину и његовог наследника, а он ће
имати ону власт коју имају кнезови оних
царских области, где народ сам бира себи
старешину (на пр. Јонска острва).

2. Да народни кнезови са врховним
кнезом купе сами порезу и отсеком је да-
ју Султану преко једног царског чиновни-
ка, који ће седети у Цариграду.

3. Да турска војска и турски војни чи-
новници напусте Србију; а Срби се обаве-
зују да ће добро чувати заостале Турке,
као своју браћу, и борити се против цар-
ских одметника1.

Уз ову молбу био је још приложен и
рачун о утрошку новца у досадашњем ра-
товању, за откуп Бећир-паше од Гушанца
и др.

Изасланство које ће однети у Цари-
град молбу састављаху: Алекса Лазаре-
вић, прота из села Шопића Београдске на-
хије, Стеван Живковић, трговац и Јован
Протић. Овај последњи имао је да иде до
Букурешта, где ће остати, а на његово ме-
сто поћи ће даље Петар Чардаклија, који
је чекао изасланство у Букурешту-

Међутим, речено је да Порта више
није отезала и реши да рашчисти терен и
да прекине са овом нејасном и мучном си-
туацијом. И одмах се поче правити ком-

*) Садржина ове молбе налази се у депеши Балкунова
Александру Чарторијско-м од 15 маја, а наводе је Гргур
Јакшић и Миленко Вукићевић у својим делима.

152

бинација са Хафисом нишким пашом, који
се већ беше и сам понудио, да умири по-
буњену рају. Овде је свакако и новац по-
средовао, како извештава Италински,
руски посланик у Цариграду, крајем 1805
године. О овој акцији Порте дознадоше
устаници баш кад су одржавали скупшти-
ну у Пећанима.

Али пре него што би се употребила
сила, покушала је Порта да спор реши
мирним путем. Она наложи влашком кне-
зу Ипсилантију и молдавском Мурузију да
предузму потребне кораке код устаника,
да ако би се могло успоставити стање као
што беше за време Хаџи-Мустафе-паше.
Посланици Мурузијеви, Василије Калига-
ра и зоографски архимандрит Серафим, и
Ипсилантијеви стигоше у Србију још за
време скупштине у Пећанима. Но како се
устаници спремаху да лично преговарају
са Портом, то одговоре овима: да од мира
који Порта предлаже ништа нема, и да ево
они сами спремају на Порту посланике
„ради тога посла“.

Мало затим дознадоше на Порти за
неуспех њеног предузећа, и одмах би са-
зван војни савет. И, наравно, би одлучено
да се поведе свети рат за покорење непо-
слушне раје. Хафис-паша беше постављен
царским ферманом за београдског везира
и нареди му се да спреми улаз у Београд-
ски пашалук. — Тако су претрпеле не-

153'

успех Аустрија, прво, и Русија потом у
својим заузимањима за Србију.

За ову последњу одлуку Порте Срби
нису дознали одмах, и наставе започети
рад. Првог маја, заједно са изасланицима
влашким и молдавским, крене српско по-
сланство за Цариград. Али како ће посла-
ници морати у путу да показују своју
молбу „недоброжељатељима“, то им се
спреми друга измењена, рашчлањена и не-
потписана молба, која је била дата на чу-
вање њиховим сапутницима1. Ову су мол-
бу могли сваком показати, а ону праву са-
мо Ипсилантију, јер је он био наклоњен
устаницима, чак је сањао и о неком уједи-
њењу Србије, Влашке и Молдавије.

Осмога маја посланство стиже у Бу-
курешт; ту се придружи Чардаклија на
место Протића; 12 продужи за Цариград,
где стигне 24 маја2.

Но још пре доласка српског изаслан-
ства у Цариград, Порта је била донела ко-
начну одлуку о начину решења питања
Београдског пашалука- А како се није
хтело изнети то на јавност, са Србима се
имала вршити, тобоже, преговарања по
њиховој молби. Дакако, то беху само голе
формалности. Но Срби су увидели да ни-
је све у реду и осетили да се нешто при-

*) Ова се молба налази у „Голубици" V, 277—285.

2) Прота Лазаревић, пак, каже да су из Букурешта по-
шли 3 маја, а у Цариград стигли 28 маја („Голубица" V,.
стр. 286).

154

према. Стога се они, онако усамљени у Ца-
риграду, збуне и нису се могли снаћи у
таквој незгодној и мутној ситуацији. Ипак
руском посланику Италинском би понај-
горе. Јер: има налог да ради код Порте за
што повољније решење српског питања,
ситуација је заплетена, а ови се изаслани-
ци збунили и сплели, па ни да кроче сами.
Уз то још, да би изглед на потпун неуспех
био сигурнији, Чардаклија се никако не
слагаше са Живковићем, јер није имао у
њему поверења. Једва их Италински ма-
ло умири и упути у ствари; па тек 20 јуна
предадоше своју молбу Ћехај-бегу — ми-
нистру унутрашњих послова!

Са молбом беше свршено. Изаслани-
цима су дата нека обећања; али добро је и
то, ако је њихова молба нашла бар место
у архиву. Портино држање беше одлучно,
српски изасланици недорасли предузетом
раду — и заузимања Италиског беху
осуђена на потпун неуспех. Рђав лични
однос међу Чардаклијом и Живковићем
погорша се, и Чардаклија затражи од Ита-
линског да врати Живковића у Србију.
Али то се није могло учинити без одобре-
ња турског Министра спољних послова.
Стога Италински замоли министра да по-
шаље Живковића у Србију, да јави тамо о
доласку Хафис-паше — о чему се већ беше
дознало. Истом да препоручи устаницима,
да лепо приме новог везира, пошто он до-
лази у доброј намери: да истера Гушанца

155

из београдске тврђаве, да мирно и на леп
начин среди све ствари и да остане у Бео-
граду као паша Београдског пашалука.
Тако и би. 30 јула Живковић стиже у Бу-
курешт, а 3 августа продужи за Србију.
Али он и не стиже кући, а Хафис-паша би
одбијен1.

Оној, пак, другој двојици посланика
нареди Порта да дођу Хафису у Ниш, да
му помгну при уласку у Београдски паша-
лук. Но они се цобоје за своје главе у слу-
чају Хафисова неуспеха, те замоле Ита-
линског да их спасе некако. 14 августа
кришом их Италински пошаље лађом за
Одесу- Одатле 8 октобра стигну у Петро-
град, па тек друге, 1806, године вратише
се кући. На тај начин Италински се опро-
сти ове тројице, који беху тако неспретни
и немогући за икакав посао овако знача-
јан и деликатан21.

Међутим, док су српски изасланици
уверавали у Цариграду, како Срби не ра-
тују против Султана већ против његових

1 Причања наших извора о овом доласку Живковића у
Србију нетачна су и немогућа, јер се у њпма говори, како је Жив-
ковић преварио Турке да га пусте да би вративши се брзо у Ср-
бију наговарао Орбе да лепо прими Хафиса; а у ствари хтео је
само да потстакне Орбе против Хафиса, који тобоже и против
воље Оултанове спрема покорење Београског пашалука. Истом
у изворима се говори да је Живковић то учинио, ма да је
управо стигао после боја на Иванковцу, те тако није могао ни на
шта наговарати Орбе.

2) О раду и понашању српских изасланика у Царигра-
ду говори Италински у своји.м извештајима Чарторијском —
Архив Министарства иностраних дела у Петроградуг М. Ву-
кићевић, Карађорђе II.

156

одметника и насилника мирне раје, овамо
у Србији устаници нису седели скрштених
руку. Они су били предузели да заокругле
Београдски пашалук, док очекују крајњи
резултат предузете акције у Цариграду.
А тако су били одлучили још у Пећанима.
— Раније су освојили девет нахија, али
три су били још неосвојене: ужичка, по-
жешка и соколска. Хтели су, дакле, и њих
да освоје, али како отпочети? Јер тамо су
изјавили своју оданост, а овде без икаквог
узрока напасти незаузете турске градове:
Карановац, Ужице и Соко! Но и томе се
нађе решење.

Чим је Хафис-паша, постав београд-
ским везиром, стао припремати улазак у
поверени му пашалук, о свему је обаве-
стио Турке у незаузетим градовима па-
шалука и поручио им да су увек спремни и
на опрези. У Смедерево и Београд, како
прича Антоније Протић, послао је Хафис
много пиринча. Услед свега овога наста-
де живље кретање код Турака у незаузе-
тим градовима и изазивање од стране њи-
хове. То устаницима добро дође, те од-
мах прикупе војску око ових градова, да
и њих освоје пре неголи и приспе Хафис-
паша.

У исто време устаници добише тачан
извештај од нишког владике о Хафис-па-
шином постављењу за београдског управ-
ника. Он је имао, по наређењу Порте, ја-
ви владика, да уђе у Београд са 2000 љу-

157

,ди, да уклони крџалије с Гушанцем, који
се био затворио у београдски град, и Ср-
бе да умири. — Али истом Срби дознадо-
ше праву Хафисову намеру: уклањање
свих народних војвода, купљење оружја
од народа и постављање стања какво је
било пре устанка.1)

Зато Срби, додајући ту и ону прву
одлуку са скупштине у Пећанима, одлуче
да се боре, без обзира ко је тај Хафис-
паша. Главно је да он има намеру, да им
одузме слободу — онда ће преко мача
прећи границу, друкчије никако! — Одмах
устаници нападну поменуте незаузете гра-
дове, да их освоје пре Хафисова доласка.
После краћег отпора паде прво Краљево,
тада Карановац- То је било 29 јуна. Затим
паде Ужице 20 јула (а мало после овога и
Соко).

Сад су Срби имали цео Београдски
пашалук у својим рукама, а ево тих истих
дана тог нежељеног Хафис-паше да им
га отме! Зар су се Срби толико борили,
патили и крв проливали, па сад да им се
све стечено узме? Зар истерати царске
одметнике и спасти цео један пашалук,
што не имаде моћи да учини ни сам
Султан, па сад доћи на готово и го-
сподарити по старом? Овако крвљу сте-
чену давно изгубљену слободу тако мир-
но поклонити, и то опет свом непријате-
љу и душманину! — Али успротивити се

*) Извештај Домбаја тумача у Земуну: М. Вукићевић, Кара-

ђорђе II.

158

Султановој жељи баш у ово време и ста-
ти на пут његовом везиру Хафис-паши!
Зашто да не?! Борба је за слободу и
права човека! Ко год дирне у добро наму-
чене и побуњене раје, које је крвљу сте-
чено, крвљу ће га и платити. — Затим,
Султан није примио устаничке захтеве и
ево хоће слободу да им узме. Он хоће да
се заведе у Београдском пашалуку стање
као што је било у време Мустафа-паше, а
на то се није могло пристати. Хафис иде
даље. То ће баш бити добро-дошлица
устаницима, јер ће своје противљење Сул-
тановој жељи баш овом Хафисовом злом
намером оправдати, те ће моћи и даље
уверавати Порту о својој оданости и по-
корности, док не дође време да се и пред
Султана изађе с отвореном жељом.

Тако су устаници мислили и оправда-
вали свој поступак. Ова њихова одлуч-
ност и тврда решеност да истрају у запо-
четом предузећу довела их је у сукоб и
са самим Султаном, са њиме су сада има-
ли отпочети игру и то много тежу и опа-
снију. Имало се доћи у сукоб дакле и са
званичном Портом.

За то време Хафис-паша био је већ
спремио улазак. Сакупио је око 15000 вој-
ника — а и не беше то богзна каква војска
— и крајем јула пође из Ниша к Параћи-
ну1 Хафису је било наређено да поступа

0 Што се тиче броја Хафисове војске, наши се извори не

■ слажу, а често и претерују. Иду чак на 30000—40000. Међутим
Балкунов јавља да је било 15000 војника.

159

што лепше са Србима; а да се не би јани-
чари бунили, говорило се да он иде само
против Гушанца и Србе да умири. Гуша-
нац је у Ово време стајао лепо са Србима,
јер се био побратимио са Карађорђем, Ја-
ковом и Јанком Катићем, те им је у овом
случају Хафис био заједнички неприја-
тељ. — Уз то било је наређено и околним
пашама да поведу војску у помоћ Хафису.
Али како су били сви спречени да поступе
по царској заповести, то Хафис оста-
де сам.

Врховни вожд српског народа Кара-
ђорђе поступаше по учињеном плану.
Спремао је што јачи отпор и прибављао
доста хране. Морало се устати свом сна-
гом и стати одлучно на пут новопостав-
љеном везиру. Прво, вожд нареди Милен-
ку Стојковићу и Петру Добрњцу да изве-
ду свој део војске на Иванковац, село
сат источније од Ћуприје, и ту да се утвр-
де што боље. Са њима беху од истакну-
тијих: Стеван Синђелић, Илија Стошић,
Пауљ Матејић, кнез Милосав Ђорђевић и
хајдук Милован из Плане. А сам, пак, Ка-
рађорђе, свршив брзо са Карановцем и
послав војску на Ужице, сиђе с крагује-
вачком, смедеревском и јагодинском на-
хијом на Гиље, јужније од Јагодине. Није
се стајало, већ се стално радило и припре-
мало за одбијање Хафис-паше. Морали су
Срби бити неотступни, јер Хафис „хоће
на наш вилајет да удари да роби“ — како

160

писаше још 13 јула Миленко Стојковић
Реџеп-аги, који је у ово време био Портин
референт о раду устаника. Баш у овој
највећој журби стиже и порука од Ипси-
лантија, да се Хафис пошто-пото одбије,
управо заустави-

Срби су тада имали укупно до 40000
војника, а главни део војске био је према
Хафис-паши, док је остала војска била
распоређена поред границе. На Иванковцу
беше 2500 војника, код Карађорђа 5000,
а једна добра резерва стајаше на Црном
Врху, северније од Јагодине. На Иван-
ковцу беше један предњи слабије утврђе-
ни шанац, а други позади много јачи.
Имали су Срби ту и један топ, који су не-
ки и прангијом звали. Карађорђе пак, по-
ред два пут веће војске, имао је три топа.
Тиме се имао дочекати нови везир. Најзад,
све је било спремно и чекао се само от-
судни час.

31 јула стиже из Ниша Хахис-паша и
задржа се у Параћину, који тада не при-
падоше Београдском пашалуку. Са собом
је био понео конопце за народне вође,
бритвице као дар робљу место сабаља, и
неке капице место фесова. Чим је стигао,
дознао је за положај српске војске, и би
му јасно какав су план направили Срби.
Ако удари на Миленка: Миленко ће га за-
држати док не стигне Карађорђе; ако уда-
ри на Карађорђа: Карађорђе је имао ви-
ше војске, био је на згодном и шумови-

161

том месту, затим доћи ће Миленко с леђа
и ту нема спаса!

И овако и онако — не иде. Стога
нови везир науми да преговорима и обе-
ћањима реши питање. На Карађорђа није
смео ни мислити, те посла Миленку Смаил-
агу бањског, да га наговори да пусти Ха-
фиса Ресавом преко Пожаревачке нахије.
А Хафис, као дар за учињену му услугу,
порадиће код Султана да да Миленку бе-
рат врховног кнеза над целим пашалуком.
Али Миленко одговори: „Кад је Хафис по-
шао са царским ферманом, нека иде цар-
ским друмом, преко Мораве, Јагодине и
даље Београду, куда су од Косова па до
сада везири у Србију улазили и излазили.
А што ми берате и кнештва обећава, знајте
да више волим над овим крајем командант
српски бити, него бератом над свим па-
шалуком кнез бити. А Хафису преко По-
жаревачке проћи не дам.“ На ово Турци
одговоре, како је Миленкова војска мала,
а у Хафиса је силна, па ће Хафис и на си-
лу проћи. Миленко се ослони на ашов ко-
јим је копао шанац, и рече да ће Хафис
проћи, „али преко моје и мојих војника
мртвих глава; али док један жив траје,
проћи му овуда не дам.“ Рече им затим да
тако поздраве свога пашу, па заврши:
„Више нема разговораГ1)

Ч Сав овај разговор између Милежа и Турака узет је
из „Мемоара" Проте Матеја Ненадовића.*

Темнићски Зборник 11

162

Кад Хафис-паша доби овакав одго-
вор од Миленка, одлучи да силом про-
дре. Одмах ће напасти Миленка, јер је у
њега мало војске, и биће брзо с њим го-
тов, пре него и стигне Карађорђе. Кара-
ђорђе, пак, чим доби вест од Миленка да
ће Хафис ударити сутра, крете војску и
поче је преводити преко Мораве.

Сутрадан у недељу, 6 августа, на дан
Преображења, удари турска војска. Пр-
во се појави коњица преко Краљева По-
ља, с којом Срби прављаху само чарке.
Окршаја још нема, јер српска је снага
била у пешадији, а не у коњици. Тек кад
се турска коњица примаче близо првог
српског шанца, Срби излете напоље и
опале први плотун, па се поврате назад.
Турска коњица и даље бесно налеће, али
к шанцу никако не може од силних срп-
ских плотуна. Тако потраје неко време, па
видев да се не могу пробити кроз српске
плотуне, врате се Турци коњаници назад.
Били су јако проређени. Сад је имала да
наступи турска пешадија. Навала беше
дивља, али Срби не попуштају. Турци
стално налећу и крв прска на све стране.
Српски топ не престаје да дејствује. Два-
пута су га освајали Турци, но опет буде
повраћен. Најзад се од велике употребе
распрсну, а хајдук Милован, који је њи-
ме руковао, погину; док Кара Стева, који
га је повраћао од Турака, допаде тешких
рана од којих доцније и умре.

163

Борба се водила на живот и смрт.
Турци помамно ударају, али Срби остају
на месту. Назад никако! Јер знају да пред
собом имају опасну звер, која се див-
љачком упорношћу држи свога плена, не
дајући му да се извуче из страшних канџа
и да умакне у слободан живот. Научила
је бездушна монголска хорда да лено и
глупо проводи живот у туђем зноју, те се
сада, као са неким правом, очајнички бо-
ри да сачува мастан залогај који ће ево
изгубити. Али вековима цеђена раја зна
то добро, зато се и бори, јер хоће сама да
буде господар своје земље, дома и живо-
та свога. А не рече ли зар Миленко да ће
Турци ући у Пашалук, али само преко
мртвих глава бораца за право и слободу!

Међутим турска навала беше неодо-
љива, те Срби, знајући да за собом има-
ју тврђи укоп, а да им затим и Карађорђе
хита у помоћ, реше да се повуку из пред-
њег шанца у задњи. Били су јако малак-
сали, али ипак тек пред вече Турци сасвим
освојише напуштени положај. Клање је
било језовито и врућа крв потопи још је-
дан комад отаџбине, казујући куда води
пут к слободи и јединству.

У најжешћем, пак, окршају Србима
пође за руком да увуку један део Турака
у шуму где их потуку и узму им оружје,
те су тако могли успешније бранити дру-
ги шанац. Одбрана његова беше храбра и
Турци буду задржани. У том и вече пола-
ко се спушташе.

164

Непријатељ доби први шанац, али га
скупо плати. Само је на четири стотине
турских хата пало, а ко зна колико људи;
међутим, Срба паде до стотине, а можда
само и четрдесет, како нам приповеда Јо-
ван Станишић. Хафис виде да није тачно
водио рачун, и да ће га много скупље ста-
ти овај насилни покушај отимања слобо-
де, него што је он то срачунао. Сутра је
имао опет окушати своју срећу, стога на-
реди да се заноћи ту на освојеном шанцу.

Али мало затим дођу му уходе с Мо-
раве и јаве да Карађорђе долази са 10000
војника.

— Шта ће сад? Не освојише ову ша-
чицу људи, а да сачекају Црнога Ђорђа са
толиком војском! Нема другог спаса, већ
бекство к Параћину: Место пободених за-
става наместе Турци по шанцу грање, те
се тако маскирају и повуку у Параћин.

Вожд, пак, са свега 5000 људи и три
топа, истога дана, позније у вече, стиже на
Иванковац. Али деси се нешто нежељено
и жалосно. Кад се примаче близо до бо-
јишта, посла Вожд напред коњанике да
јаве долазак помоћи. Кад чују топот ко-
ња они у рову, помисле да их то Турци
хоће мучки напасти, те припуцају. Ови се
одовуда збуне, неколицина погину. Ипак
се брзо приберу, залупају у добоше и та-
ко се распознају. Дочек беше веома
дирљив-

165

Сутрадан Срби су имали шта и виде-
ти: Турци побегли! Стога они брзо уко-
пају своје мртве, а турске главе натакну
на коље, те похитају за Турцима и стигну
до Параћина, у коме беше Хафис са сво-
јом војском. Ту се одмах Срби стану при-
премати за одлучан бој, и тај други дан
прође им само у спремању и постављању
новог положаја.

Карађорђе намести своје топове у
неком винограду више Параћина. Истог
дана, како прича Петар Јокић, дође Ка-
рађорђу у помоћ са 200 људи и Илија Бар-
јактаровић, трговац из села Извора, ма да
село Извор не припадаше Београдском
пашалуку.

Кад је било увече тога дана, 7 авгу-
ста, Срби су посматрали све што се ради
доле у осветљеном Параћину. Петар Јо-
кић овако каже: Ноћ је била дивна, кроз
разбацане беле облаке, који су тромо лу-
тали преко неба, месец је пробијао слабе
зраке. Тамо, пак, Параћин беше сав у све-
тлости и покрету, а пашин двор осветљен
многобројним свећама. „Свирају свирале,
бију бубњи и чини се необично весеље“-

Срби су све ово посматрали са свог
положаја. Карађорђе је био поред својих
топова, јео је погачу и пио ракију, дајући
и осталима. Наједном наиђе са стране пи-
сар Стева, мало напит, и замоли Вожда за
дозволу, да опали једно ђуле на пашин
двор. После краћег опирања, Вожд му

166

дозволи. Писар нанишани, топ пуче и у
пашином двору све занеме у мраку. —
Ђуле је погодило! Али не само то, већ и
Хафис би рањен у ногу једним комадом
шрапнела, и од те ране доцније умре.1)

Идућег дана, 8 августа, чим се зора
заблиста са истока, Карађорђе нареди да
коњица стане у фронт. Имало се отпоче-
ти одмах. Мало затим, појавише се и Тур-
ци. Наједном Хафис командова јуриш, а
„бесна исламска пашчад навалише као
гладни вуци“, али беху заустављени. За-
тим понова ударе и окоме се на Миленка,
верујући да ће му се бар сада осветити за
ону срамоту на Иванковцу- Но бедем је
био тврд и непомичан: полумесец је мо-
рао да пободе своје рогове у земљу и да
отступи назад. Уз то сунце беше силно
припекло и умотане турске главе хтедоше
проврети. Стога се Турци повуку из боја и
потраже хладовине са још мало јалове
наде на успех. — А кад би око 4-—5 ча-
сова после подне, понова се заметну бој.
Турци опет, али с последњом снагом, на-
вале, но узалуд! Јер српска војска још и
не осети умор, беше силна, а затим њено

1) Тешко ,је рећи колико у овом Јокићевом причању
има истине. Јер док једаи говоре о смртној рани Хафисо-
вој, дотле други говоре да се Хафис отровао, као што каже
Баталака; или прецркао од муке и стида, због пораза код
Иванковца, као што каже Вук Караџић, Зна се да је 1805
године у октобру била поверена Хафису нова војска против
Срба, по извештају Италинског и Балкунова Чарторијском
од 17 октобра и 5 новембра 1805, али о Хафисовој смрти не
зна се најзад ништа тачно и поуздано.

167

одушевљење беше изнад свега, јаче од
сваке силе. — Заједљиво се судба осмехну
Хафису у лице.

Хафису тек сада би јасно, колика је
моћ и снага пробуђене раје. Виде он да
ово више није обичан трзај притиснутог
раба, већ силан замах новог времена, које
потреса све старе средњевековне устаја-
ле баре у апсолутистичким, отимачким и
пљачкашким државама и у старом уко-
ченом и неправичном друштвеном порет-
ку. Но, ако је знао за ово тај надувени
паша! Али увидео је бар то, на велику сво-
ју жалост, да је себе грдно обмануо кад
је говорио и веровао: како ће лако разби-
ти ове српске „хајдуке“. Морао је да при-
ми велику срамоту и за себе и за Порту,
коју тако сјајно понизи пред осталим ев-
ропским државама, њеним сестрама, које
су заслуживале исти дар. Нарочито спу-
сти Портину величину у очима устаника
до прашине и слабости. Ето са таквим
успехом, са таквим везирским даровима
добијеним од раје, са таквим чемерним
искуством Хафис-паша, несуђени везир
Београдског пашалука, нареди срамно по-
влачење према Нишу.

И Срби су могли мирно да гледају
Турке, како одлазе преко Црвенога Бре-
га: напред пешадија, па за њом коњица.
Милован Павловић каже да је Карађор-
ђе узвикнуо тада: „А Хафису, псето три-
пут; срамота је, море, вратити бритвице и
капе, но подај твојој војсци море, подај!“

168

Кад оде Хафис, Врховни Вожд се са-
стаде са Турцима из Параћина и рече им
да се ничега не боје. Јер Срби ратују про-
тив својих зулумћара, субаша и свих оних
насилника, који им не дају да живе мир-
но. Исто тако и Хафис кад је прешао гра-
ницу, морао је бити сузбијен. Ово је ина-
че други пашалук, и ту Срби немају посла.

Ова Карађорђева изјава, као и она
молба упућена Султану 30 новембра исте
године, јасно говоре да су устаници све-
сни свога положаја: да би им огорчење
Султана ипак могло грдно штетити. Стога
се морало и после пораза царског везира
— под изговором да је он имао рђавих на-
мера према устаницима, те је морало и
бити овако — водити иста политика по-
слушности и оданости Султану. Саме при-
лике гониле су Србе устанике на ово, а
они су још пре доласка Хафисова били
сасвим свесни опасности, које може да
производе њихово противљење царској
вољи-

Истог дана, после одласка Турака,
устаници се поврате својим кућама. Ка-
рађорђе оде у Тополу.

Бој на Иванковцу догађај је првокла-
сног значаја, један од најзначајнијих до-
гађаја у првом српском устанку Срба
од 1804 до 1813 године, па и читаве исто-
рије стварања нове српске државе. Није
се могло тако лако допустити да се до
њега дође. Много се труда уложило да се

169

избегне сукоб, или бар само од стране
Русије и устаника, ако не и од стране Пор-
те. Управо, он је дошао после скоро једно-
годишњег неуспелог преговарања између
Русије и Срба с једне и Порте с друге
стране. За Иванковачки догађај везане су
многе дипломатске преписке и многи зва-
нични дипломатски извештаји.

Велики пожар националне борбе би
потстакнут, преливен крвљу и још јаче
обасја небо над Балканом црвеном свет-
лошћу, која се неће дуго гасити. Велики
успех постигоше устаници на Иванковцу,
и питање њиховог ослобођења постаде
питање општег значаја, питање којим ће
се све више занимати Аустрија и Русија,
на првом месту, затим и остале европске
силе. Доцније ће ово питање, проширено
и увећано, постати питање о које ће се уз
силну хуку ломити копља европске ди-
пломације. — На Порти се после Иванко-
вачког догађаја обистинила сумња у вер-
ност устаника, и она је, гледала како пи-
тање Београдског пашалука постоје жива
рана на турском царству. — Срби однеше
на Иванковцу праведну и јуначку победу
над војском званичне Турске и показаше
новом везиру куда води пут за Београд.
Уз то стекоше велико самопоуздање и
уверење, да се и сами могу борити чак и
против царских везира. Тако се њихова
обична буна против дахија претвори у
борбу народа са народом, како рече Ми-

170

ленко Вукићевић. А после две године та
ће борба добити свој прави смисао, отво-
рено ће се признати прави њен циљ, чему
се већ и тежило, кад устаници буду кра-
јем 1807 године отсечно казали царском
човеку: Ми смо независни и не знамо ни
за какву Султанову власт!

Јеремија Д. Митровић

студ. фил.

С А ДРЖАЈ

Предговор..................................................... 5
Јагодински округ ......................................... 11
Ћуприски округ.............................................. 83
Бој на Иванковцу.............................................144





ЦЕНН 20 — ДИН.