Сеоска архитектура и руризам

';//Ј^аач 7 Ј*Ш =ачМ

СЕОСКА АРХИТЕКТУРА И РУРИЗАМ ТЕОРИЈА И ЕЛЕМЕНТИ

Решењем ректора Универзитета у Београду бр. 06-963/1 од 23. јуна 1971. године, на предлог Универзитетске комисије ова књига је примљена као стални уџбеник. По решењу Републичког секретаријата за културу СРС бр. 413 23/73-02 од 18. I 1973. године ова књига је ослобођена пореза на промет производа. За предузеће: Љ. ЈУРЕЛА, главни уредник Д. ЛАЗИН, уредник Ј. РИСТИЋ - ПРШЕНДИЋ, технички уредник В. ЛЕБОВИЋ, коректор Штампа: Штампарско-издавачко предузеће „СРБИЈА” — Мије Ковачевића 5, Београд

УНИВЕРЗИТЕТ УБЕОГРАДУ БРАНИСЛАВ Ђ. КОЈИЂ СЕОСКА АРХИТЕКТУРА И РУРИЗАМ ТЕОРИЈА И ЕЛЕМЕНТИ ДРУГО ИЗДАЊЕ ИЗДАВАЧКО ПРЕДУЗЕЋЕ ГРАЂЕВИНСКА КЊИГА БЕОГРАД 1973.

РЕЦЕНЗЕНТ ИНЖ. АРХ. ЂОРЂЕ СИМОНОВИЋ ВАНРЕДНИ ПРОФЕСОР АРХИТЕКТОНСКОГ ФАКУЛТЕТА ГРАФИЧКА ОПРЕМА И СВИ ЦРТЕЖИ АРХ. ЗОРАН Б. ПЕТРОВИЋ

С А Д Р Ж А Ј Предговор увод...................................................................................................................................1 Организациони елементи Село и град ’ ’ \ 2 Архитектонске дисциплине ’ 3 Из архитектонске историје 3 Задатак сеоске архитектуре и руризма 4 ЧИНИОЦИ генезе и развоја 5 Геолошки састав тла 5 Вегетација ’ 5 Клима 5 Конфигурација тла 6 Пољопривредне гране 6 Структура породице 6 Социјални системи g Историјско-политички чиниоци 6 Миграције становништва 7 Саобраћај ’ 7 Јавна безбедност 8 Градитељи 8 Документација о југословенском селу 9 ПРЕГЛЕД СЕОСКЕ АРХИТЕКТУРЕ И СЕОСКИХ НАСЕЉА У ЈУГОСЛАВИЈИ Опште карактеристике ^4 Категорије и типови насеља и кућишта 15 Првобитна насеља Примитивни облици ’ ' 18 Архитектура сеоске куће 23 Просторни развој куће 24 Приморје и кршевито Загорје 27 Горењско у Алпима 36 СЈлавонија 44 Војводина 46 Централна Босна 52 Шумадија и Подриње 55 Поморавље 60 Косово 64 Метохијска кула ' ’ 69 Шар-планина ' i ' ' 75 Јужна Македонија 79 Унутрашње уређење куће 83 Поглед на инострано село 90 Румунско село 90 Бугарско село ’ ’ Грчко село Албанско село 92 Руско село 92 Село Средње и Западне Европе 93 ПОСТОЈЕЋЕ СТАЊЕ И ПРОБЛЕМИ СЕОСКЕ АРХИТЕКТУРЕ И РУРИЗМА У СРБИЈИ увод............................................................................■;■;■; Физичко-географска средина Из историје Пољопривреда 95 95 96 97 98

Социјално-економски положај сељаштва..................................................98 Миграције............................................................................................................... 99 Становништво.........................................................................................................99 Економско стање................................................................................................101 КУЋИШТЕ................................................................................................ .102 Разбијено кућиште................................................................................................ 104 Збијено кућиште................................................................................................ 106 Плански основано кућиште........................................................................... 107 Типични примери кућишта изван Србије................................................109 Проблеми новог кућишта.................................................................................. 110 КУЋА ............................................................................................................................117 Постојећи стамбени фонд.................................................................................. 117 Проблеми сеоског становања.....................................................................121 Просторије за спавање.....................................................................122 Трпезарија, кухиња, успрема..............................................................123 Спољне везе и летња кухиња..............................................................125 Санитарни уређаји.................................................................................. 126 Складишта................................................................................................ 126 Пољопривредне зграде.................................................................................. 127 Грађење и материјали......................................................................................... 128 Композиција.......................................................................................................129 СЕОСКО НАСЕЉЕ....................................................................................................... 132 Постојеће стање................................................................................................ 132 Величина насеља................................................................................................ 136 Густина насељености......................................................................................... 151 Разбијено насеље................................................................................................ 156 Спонтано збијено насеље.................................................................................. 158 Специфичне врсте насеља............................................................................160 Планско збијено насеље Војводине..............................................................162 ПРОБЛЕМИ УРЕЂЕЊА СЕОСКОГ НАСЕЉА....................................................... 186 Организациони принципи............................................................................187 Диференцијација села.................................................................................. 187 Нова садржина насеља...................................................................................188 Анализа елемената насеља............................................................................189 Огамбена зона......................................................................................... 189 Сеоски центар ................................................................................... 190 Задружно-економски центар..............................................................191 Забава и одмор......................................................................................... 191 Саобраћај ................................................................................................ 192 Композиција насеља......................................................................................... 194 Проблеми реконструкције и уређење постојећих насеља . 197 Разбијена дасеља...................................................................................197 Полузбијена насеља............................................................................198 Спонтано збијена насеља.....................................................................200 Војвођанска насеља............................................................................201 Примери..............................................................................................................204 СЕОСКИ АТАР..............................................................................................................210 Спонтано настали атари.................................................................................. 212 Плански основани атари.................................................................................. 214 Проблеми уређења атара............................................................................216 СЕОСКИ ПРОСТОРНИ РЕГИОН........................................................................... 218 Регионалне појаве у прошлости.....................................................................218 Утицај саобраћаја......................................................................................... 221 Проблем регионалног плана........................................................................... 223 Центар заједнице села.................................................................................. 225 Основе регионалног плана насеља старог Гружанског среза . . 227 Општина Горњи Милановац.................................................................................. 231 ЗАКЉУЧАК.....................................................................................................................244 Поступак у решавању................................................................................................245 НАВОДИ И БЕЛЕШКЕ УЗ ТЕКСТ.....................................................................247 БИБЛИОГРАФИЈА.......................................................................................................249 ИЗВОРИ ИЛУСТРАЦИЈА.........................................................................................254 ИЗВОД НА ФРАНЦУСКОМ ЈЕЗИКУ.................................................................... 255

Стари амбар из околине Лознице ПРЕДГОВОР Студије сеоске архитектуре и руризма представл>ају нов предмет у делокругу научних испитивања, архитектонског стваралаштва и наставе. За нашу земљу оне имају нарочити значај због велике заосталости нашег села у прошлости услед чега оно још и данас не може да прати општи друштвени развој. У склопу разних чинилаца сеоска архитектура и руризам, као ужи и шири оквир сеоског живота и деловања, такође треба да допринесу културном и привредном уздизању села и повећавању пол>опривредне производње. После значајних етнографских и антропогеографских студија народног живота, насеља и становништва, студија које су обухватиле и испитивања и приказ сеоских кућа и насеља, стручно испитивање сеоске архитектурс започето је у Србији оснивањем Семинара за пољопривредну архитектуру на Архитектонском одсеку Техничког факултета Универзитета у Београду 1939. године под руководством аутора. Већ тада многи студенти показали су интересовање за ова испитивања радећи на терену на скупљању грађе. После рата учињен је значајан корак напред увођењем предавања на Архитектонском одсеку из облисти Уређења села на којима будући архитекти добијају основе из познавања постојећег стања и нових захтева и прмнципа за даљи развој наше сеоске архитектуре и руризма. До недавно сеоска архитектура се развијала спонтано, стварана од самог сеоског становништва и сеоских занатлија без интервенција стручњака. Сопствена спонтана еволуција текла је мирно својим путевима и средствима све до краја XIX века а од тога времена почиње да се осећа утицај савремене градске архитектуре и на сеоској кући. Тек после другог светског рата јасно се јавља значајна промена у ставу према начину

компоновања и грађења у сеоској архитектуре: јављају се просторно нове концепције куће и јавља се жеља за стручним саветима. Дефинитивно је прекинута стара традиција развоја и створени су услови да се приђе непосредној интервенцији у стварању савремене сеоске архитектуре. Ова интерпенција је утолико пре нужна што је у селу већ давно прекинута еволуција традиционалне архитектуре. Даљи развој села ће све оштрије постављати проблем његове планске изградње. Последње административне групације великих општина које повезују у једну управу, привредну и културну целину више старих мањих општина, постављају одмах проблем изградње нових комуналних центара са новом садржином, а то значи и теоријске и конкретне проблеме уређења насеља у коме се налази будући комунални центар и регионалног плана целе општине. Стална изградња пољопривредних економских дворишта за задруге и за остала добра укључује се у нову проблематику изградње села. Будући да сви ови проблеми спадају у делокруг архитеката и да они за нашу земљу имају специфичну важност, заснована су предавања о сеоској архитектури и руризму под заједничким називом „Уређење села“ на Архитектонском факултету у Београду. Овај рад има као циљ да читаоца уведе у проблематику савремене сеоске архитектуре и руризма. С обзиром на врло разнолике одлике које ове архитектонске и урбанистичке дисциплине имају у разним земљама, па и у разним крајевима једне исте земље, били смо приморани да већ у замисли ових излагања ограничимо задатак на разматрање првенствено територије СР Србије, у мањем ипсегу неких других карактеристичних крајева Југославије, а из иностранства смо навели само мали број примера ради илустрације све разноликости и комплесности проблема посматраног у ширем опсегу. Сеоека архитектура и руризам су нове научне и практичне дисциплине. Стручна литература о овим проблемима је код нас и у иностранству доста оскудна, нарочито ако се ради о будућем развоју. Стога је садржина овог рада највећим делом оригинална и заснована на конкретним истраживањима и решаваним задацима у нашој земљи. Извесни проблеми, изазвани последицама рата, ипак су више проучавани у разним крајевима Југославије па су резултати ових студија и конкретних предлога коришћени такође у раду. У ове спадају поглавито проблеми сеоске куће и насеља док су сеоски атар и регион најмање расправљани. У раду се не расправља о општим принципима и потребним знањима из области архитектуре, урбанизма и пољопривредне архитектуре за које је претпостављено да су читаоцу већ познати. Разноликост чинилаца који делује на сеоску архитектуру и руризам као и релативно кратко раздобље њиховог проучавања, нужно изазивају потребу за сређивањем библиографије. Стога смо учинили покушај да саставимо попис литературе на основу дела и радова који су нам познати мада свесни да ова библиографија није потпуна. Захваљујем арх. Фројденрајху (Загреб), арх. Шорлију (Љубљана), арх. Василићу (Сремска Митровица), арх. Ј. Крунићу (Београд), канд. арх. Финдриху (Београд), као и својим асистентима Ђ. Симоновићу и 3. Петровићу, на љубазно уступљеној необјављеној документацији. ПРЕДГОВОР ДРУГОМ ИЗДАЊУ У овом другом издању задржане су садржина и структура књиге. Чињенице и идеје изнете у књизи нису се битно измениле од изласка првог издања па није била нужна прерада. Тако су у тексту и у илустрацијама извршене потребне исправке и знатније допуне. Марта 1971, Београд Бранислав Којић

У в о д ОРГАНИЗАЦИОНИ ЕЛЕМЕНТИ Посматрана са архитектонско-урбанистичког становишта структура села показује логичку повезаност од једне елементарне жиже преко неколико комплекснијих састава до сеосе целине. (1) ОГЊИШТЕ у сеоској кући, као средиште око кога се окупља породица, представља зачетак друштвеног организама села. (2) КУЋА за становање је први виши степен у сеоском саставу са функцијом животног оквира сеоске породице, тог основног елемента у сеоском организму. (3) КУЋИШТЕ са двориштима и окућницом представља наредни виши степен у сеоском саставу, површински елемент са сложенијом структуром на коме се организују разне функције сеоског домоћинства: становање, смештај и обрада приноса са земље, држање и гајење домаће животиње и сл. Наредни саставни степен је (4) НАСЕЉЕ. Кућишта су основне јединице у склопу насеља, али уз њих се јављају као битни елементи и установе друштвеног и привредног карактера које нужпо употпуњавају насеље, решавајући потребе села као социјалне и економске заједнице. Најзад, највиши ступањ у комплексном саставу сеоске целине је (5) АТАР, територија коју село искоришћује у свом раду и који најчвршће дефинише село као заједницу у односу на суседне јединке, друга села. 1. Архитектонско руристички организам села 1

Општи појам СЕЛО подразумева целокупни друштвено-економски организам чији су архитектонско-урбанистички елементи напред дати. Иначе оно обухвата и становништво. пољопривредне културе, живи и мртви инвентар, разне установе, постројења и уређаје који чине организовану заједницу и једни другима служе. Каткад у свакодневном говору појам СЕЛО се изједначује са појмом СЕОСКО НАСЕЉЕ но у нашој проблематици они се не подударају; сеоско насел>е је само један од елемената села. Облици сеоских елемената могу бити различити. Они произлазе из разних околности које делују у осниван>у и развоју села. У нашем народу под појмом ,,село“ подразумева се свако људско станиште, чак и минимално, са само једном једином кућом и кућиштем? Од овог елементарног облика, који у ствари представља само зачетак села, развијају се временом виши облици, јединствени или сложени. На пример, јединствен облик сеоског насеља се јавља као чврсто груписана целина братственичких кућишта. Сложенији облик насеља има више саставних делова, раздвојених већим или мањим одстојањима, који носе назив ЗАСЕЛАК. Каткад чврсто груписана целина има своје засеоке као сателитска насеља. Најзад, један од важних развојних облика јесте насеље код кога није опште оформљена груписана целина, већ су кућишта растурена по атару. Сличне варијације у облицима показују и кућа и кућиште. Једино атари остају у свом саставу увек јединствени, они представљају стално исту целину са јасно одређеним границама. Развој села утиче и на развој и сталну промену облика куће, кућишта и насеља. Међутим код атара таквих промена нема или оне немају онај значај и динамику коју имају развоји осталих елемената. Релативно једноставна структура села, посматрана са архитектонско-урбанистичког становишта, има разнолике одразе на терену. Касније ће разни облици ове структуре бити детаљније приказани. СЕЛО И ГРАД Упоредна анализа села и града намеће се из више разлога, а за архитектонско-урбанистичко испитивање стога што је град много више анализиран и студиран, што су његове одлике, потребе, начини решавања одређених проблема много више расправљани и много боље познати. Већ при самој дефиницији села поставља се питање на којој основи ће се она одредити. Постоје за то две могућности: по занимању становништва и по величини, односно по броју становништва. Други метод примсЊУЈУ урбанизоване, земље, као што је на пример Енглеска. Тамо се службено сматра као село она групација људи која не броји више од 1500 становника. (Као заселак сматра се групација мања од 150 становника).2 За нашу привредну и културну структуру зсмље логичнији је први метод дефиниције, јер код нас постоји још увек Јасна разлика у занимању и животном стандарду становништва села и града тако да је његова примена реалнија пошто боље одговара суштинским одликама села и града. С обзиром на велику разноликост наших села у погледу величине, дефиниција према броју становника дала би нсодређене резултате јср би мање варошице биле сврстане у села а већа села у градове. Међутим, дефиниција по занимању и код нас ствара извесне тешкоће и нејасности и то код неких градова у којима се велики део становништва (Ћуприја) каткад и већина (Суботица) бави пољопривредом. За њихову категоризацију служи значај осталих друштвених и привредних служби које они садрже. Но то су ипак изузеци који не би могли спречити примену логичног метода дефиниције према занимању становништва односно према основној и карактеристичкој функцији села. Са архитектонско-урбанистичког становишта, између села и града постоје у мање урбанизованим и технички мање развијеним земљама, каква је још и данас наша земља, одређене суштинске разлике. Међу њима се истиче густина насељености која је у селима и најзбијенијих групација мања него у граду. Ово произлази из друге суштинске разлике: у селу се станује индивидуално тј. свака породица има своју одвојену кућу и кућиште,3 док у граду преовлађује као систем колективно становање. У погледу организације живота и рада постоји даља битна разлика која се одражава и на структуру кућишта а састоји се у повезаности становања и рада у селу. У селу, индивидуалном газдинству,4 већи део рада обавља се у дворишту, које је непосредно везано са станом,5 док је у граду стан одвојен од радног места. Комунална опрема сеоског насеља у многоме заостаје иза опреме градских насеља. Ова заосталос, због својих размера, неће се моћи брзо и лако одстранити и са њом се мора рачунати као са реалном чињеницом. Посматрано у ширим размерама региона и целе земље, градови су распоређени на појединим тачкама погодним за развој функционално концентрисаног и језгровитог ор2

ганизма, док села покривају сву територију и представљају непрекидну мрежу са атарима који се непосредно наслањају једни па друге. Градови показују велике варијације према њиховој функцији, садржини и величини. Сличне разлике уочавају се и у другим секторима културног и економског стања на селу и у граду. Карактеристика свих тих разлика је да село не ужива још резултате научних, техничких, уметничких и општекултурних достигнућа у оној размери у којој је то постигнуто у граду. Извесне разлике између села и града су дубоко укорењене, или су суштинске, и остаће такве за догледни период развитка. Међу ове спадају занимање становништва пољопривредом, пространство сеоске мреже, навике индивидуалног становања. Али постоје друге разлике које су већ данас само рззултат економске и техничке заосталостг; и које се могу отклонити без далеких временских перспектива само на основу улагања потребног труда и довољних средстава, као што су на пример: недостатак комуналне опреме, здосталост агротехнике рада, недостатак неких културних установа и др. Последњих година све више људи само станује у селу а бави се радом у непољопривредним занимањима у селу или у оближњем граду. И то је један од путева савремене урбанизације села. АРХИТЕКТОНСКЕ ДИСЦИПЛИНЕ У архитектонско-урбанистичкој делатности на проучавању проблема и решавању конкретних задатака за село, јавља се више дисциплина међу којима су карактеристичне: сеоска архитектура, пољопривредна архитектура и руризам.6 Сеоска архитектура проучава и решава проблеме изградње свих типично сеоских зграда, а међу њима најважније место заузима стан сеоске породице: кућа. Организација кућишта је такође архитектонски проблем села, јер оно представља први шири оквир породичног становања и рада. Руризам, као посебна грана урбанизма схваћеног у ширем смислу, проучава и решава општу проблематику уређења и изградње села, тј. комплексни проблем једног насеља чија је карактеристика одређено занимање становништва.7 Пољопривредна архитектура решава проблематику стручног, радног сектора села, тј. пољопривредних зграда, уређаја и комплекса. Она се укључује у сеоску архитектуру преко економских зграда у сеоском дворишту, а у руризам преко задружних економских дворишта као једна од његових компонената. Све су ове три дисциплине програмски тесно повезане. Ипак пољопривредна архитектура представља функционално посебну стручну грану, док су сеоска архитектура и руризам више органски спојени у целину. Везно односно гранично место у којем се ове две дисциплине спајају налази се у кућишту, које је подједнако проблем архитектонски и руристички. Грађење у селу обухвата и објекте друштвене намене који нису специфично сеоски. Просветно-културни и задружни домови, здравствени домови, школе, продавнице и сл., као архитектонски објекти, не садрже неке специфично сеоске одлике, које би требало да их обележе и да их уврсте у проблеме посебне сеоске архитектуре. Изградња ових објеката на основу схватања опште савремене архитектуре представља прве и важне архитектонске успехе у решавању задатака уклањања разлике између села и града. Руризам у својим задацима прелази оквире самога насеља и решава основне урбанистичке задатке уређења атара. У општем регионалном планирању он решава проблеме ширих размера који имају своје основе у сеоској и пољопривредној проблематици. ИЗ АРХИТЕКТОНСКЕ ИСТОРИЈЕ Село као објекат проучавања или као конкретни задатак није се налазило у редовном делокругу архитеката у прошлости. Тек од краја XIX века почиње да се јавља интересовањс за село и то више у циљу освежавања еклектизмом заморених духова него у циљу правог научног испитивања, изналажења и постављања сеоских проблема и њиховог конкретног решавања. Прво су етнографи и антропогеографи у својим проучавањима материјалне културе народа систематски испитивали сеоску архитектуру и руризам својим методама и у своје сврхе. Резултати ових испитивања, без обзира што они долазе индиректно, од велике су важности и за стручно познавање сеоске архитектуре и руризма у прошлости. То је још и данас основна научна литература за ове дисциплине код нас. Испитивања објављена у Српском Етнографском Зборнику, у Насељима Српских Земаља, у издањима Српске академије наука,8 обухватила су врло велики број разних крајева земље. Синтезу антропогеографских проучавања сеоске куће 3

и сеоских насеља дао је Јован Цвијић у свом „Балканском полуострву”. У стручној архитектонској делатности у Србији јавили су се први покушаји да се реши проблем сеоске куће као породичног стана већ почетком овог века, и то на инипијативу Друштва за чување народног здравља. Касније су појединци и хигијенске установе чинили даље напоре у истом смеру обухватајући поглавито проблем куће. Проблеми насеља као целине, атара и сеоског региона нису до сад били расправљани и решавани у нашој научној и стручној литератури изузев неких фрагментарних прилога. У иностранству ситуација са сеоском архитектуром и руризмом била је врло слична а у неким земљама и тежа. У Средњој Европи се можда нешто раније почело са научним и стручним интересовањем за проблеме села. У урбанизованим земљама Западне Европе сеоска архитектура и не представља прави специфични проблем. Она се тамо у многоме изједначила са стамбеном архитектуром градских периферија. У Источној Европи где село има још увек карактер правог села, проблематика сеоске архитектуре и руризма налази се у стручном погледу на истом ступњу првих развојних фаза као и код нас. Позитивна је чињеница свакако што се у свим развијеним земљама ова проблематика данас расправља научно и што се решавању проблема приступа са потпуним стручним апаратом којим располажу савремени архитект и урбанист. ЗАДАТАК СЕОСКЕ АРХИТЕКТУРЕ И РУРИЗМА Задатак архитеката у решавању проблема сеоске архитектуре и руризма не разликује се ни у колико по методици рада од осталих задатака архитектуре и урбанизма. Ипак, потребно је упозорити на чињеницу да програмски захтеви нису уобичајени, да они много зависе од локалних услова и да према томе архитектонски рад за село захтева претходне студије на терену. Већ при првом постављању задатака архитект мора да се упозна што дубље са локалном архитектуром, са условима њеног развоја у блиској прошлости и у данашњици. Иначе, само на бази искустава стечених на раду за градску архитектуру, могу се лако, радећи за сеоску архитектуру, починити програмски, композиционо и конструктивно, капиталне грешке. Обим конкретних задатака архитектонских за наше село стално ће расти. С обзиром на јасне појаве да је и тамо сазрело сазнање да је стручна интервенција потребна и корисна, с обзиром да је последњих година грађење на селу врло активно, народне власти у многим крајевима поставиле су административне захтеве са циљем да се заведе стручна контрола у томе грађењу и да се мере за унапређење савремене сеоске архитектуре што шире и што потпуније примене. Први међу овим задацима је даља студија сеоске куће и организације комплекса зграда и површина које сачињавају сеоско кућиште. Први руристички задаци ће бити програмске студије и конкретна решавања регулационих основа за изградњу сеоских центара и центара заједница села који су добили нове функције из којих произилазе и потребе за новим инвестицијама. У каснијој фази поставиће се и проблеми регулације и уређења самих насеља, атара и читавих региона. Оквирно посматрано, задатак архитектонско-руристичког уређења села је да на основу постојећег стања и његових позитивних вредности, на основу утврђених потреба и могућности, решава даљи развој села. Архитектонске и руристичке појаве у том развоју следе променама и захтевима општег привредног и друштвеног развоја. Негдашњи патријархални режим који је преовлађивао у већини наших села, одражен у старом систему великих породичних задруга и у привредној аутархији овакве породице на релативно великом газдинству, напуштен је већ давно. Велика иситњеност поседа као последица разбијања породичних задруга, до које је довео негдашњи наследни систем у нашем народу спојен са снажним природним прираштајем, по коме се непокретна имовина делила на све мушке наследнике, — не омогућује развој пољопривредне производње по савременим агротехничким методама. Привредна и социјална еволуција води нужно ка задругарству у виду кооперације као вишем организационом систему. Но сеоско задругарство као нови привредни облик устројства села у целини, захтева претходну еволуцију разних других услова и лагани поступак. При решавању неких задатака савремене сеоске архитектуре и руруризма мора се имати у виду перспектива задругарства, јер организација рада по колективном систему повлачи одређене измене у структури кућишта и насеља. Неке од последица прелаза на задружни систем могу се предвидети и плански оформити већ у планирању за село у коме преовлађује систем индивидуалног газдовања. 4

ЧИНИОЦИ ГЕНЕЗЕ И РАЗВОЈА Развој сеоске архитектуре врши се под дејством извесних чинилаца које треба познавати пре сваког озбил>ног проучавања и испитивања или решавања конкретних задатака. Сви чиниоци нису исте природе и не Делују истом јачином. Неки од њих су узајамно везани и делују само једни преко других или једни уз друге. Јачина дејства истог чиниоца може се мењати са временом или према крају где се јавља према тренутним или локалним околностима. Цео комплекс чинилаца је врло сложен због узајамне повезаности, посредног деловања и временских и локалних варијација. Сврха познавања чинилаца и њиховог дејства је да се објасни начин настајања датих појава, да се утврде њихове законитости, ради познавања прошлости и постојећег стања и ради правилног усмеравања развитка у будућности. У области руризма јављају се такође разни чиниоци од којих је већина слична онима који делују на архитектонске појаве, али неки су специфични за структурне елементе насеља, атара и региона. Сви чиниоци могу се сврстати у две велике групе: (1) групу природних, односно физичко-географских и (2) групу друштвених чинилаца, према томе да ли произилазе из околности које владају на датом терену или произилазе из односа људи и под дејством људских заједница које живе у проучаваном крају и у његовој ближој или даљој околини. Кад човек гради себи станиште у ненасељеном или ретко насељеном крају он је приморан да се користи само грађевинским материјалима које му пружа природа у непосредној околини. Он те материјале може наћи у тлу на коме гради и тако ГЕОЛОШКИ САСТАВ земљишта представља један од чинилаца који непосредно делује у сеоској архитектури. Због саобраћајних тешкоћа за превоз великих количина грубог грађевинског материјала овај чинилац активно делује и данас у многим крајевима. ВЕГЕТАЦИЈА, растиње из непосредне околине пружа такође погодан грађевински материјал. Нарочито изобиље шума непосредно делује на начин грађења у селу. Будући да је конструктивно и технички лакше градити дрветом него каменом, у случају да се оба материјала могу наћи у непосредној околини, преовладаће примена дрвета. Јасно је, међутим, да се разни материјали не искључују и да се напротив могу корисно комбиновати, као што се дрво и земља спрегнуто користе у бондручном систему. У сваком случају грађевински материјали које пружа околина јављају се као важан чинилац у конструкцијама сеоских зграда. Геолошки састав тла има потпуну сталност у времену. Међутим, вегетација је променљив чинилац и у зависности је од густине насељености. На пустој или ретко насељеној земљи шума осваја терен. Међутим, људи стално искоришћавају шумско растиње за грађење зграда, за израду покућства, разних оруђа. Или им је потребна слободна површина за гајење пољопривредних култура: ради чега крче шуме и уколико се густина становништва повећава утолико се шума на истој територији повлачи и смањује. Кад изобиље шуме падне испод одређеног минимума, сеоско становништво бива присиљено да материјал за грађење тражи у другим изворима. Типичан пример ове еволуције пружа Шумадија у XIX веку где се од чисте брвнаре, преко полубрвнаре-получатмаре, прешло на бондручни систем и на крају доспело до зграде зидане од опеке. КЛИМА, изразити физичко-географски чинилац, делује на просторни састав и на конструктивне облике кућа. Он се одражава и на структури целог дворишта. У крајевима са топлијом климом и са жарким летом, као што је случај у Македонији и Источној Србији, трем се појављује као функционални елемент куће где он не служи само као приступни простор него и као животни простор преко лета. У крајевима са дугим снежним зимама разни објекти који сачињавају комплекс сеоског дворишта концентришу се у архитектонску целину да би се у одељења могло у свако доба несметано саобраћати. Развој куће у алпским крајевима (Горењско у Словенији) и у Северној Европи показује овакву структуру дворишта, потпуно различиту од структуре у Јужној Европи где је ово више разуђено. У крајевима са мало падавина кровови су равнији или чак потпуно равни као на пример на грчким егејским острвима. Климатски утицаји постају изразити тек на великим удаљењима на којима је и сама клима различита. На територији Југославије, а поготову на територији СР Србије, ови утицаји су стога релативно слабо изражени у сеоској архитектури. 5

КОНФИГУРАЦИЈА тла на коме се гради изазива посебне диспозиције у просторном распореду запремина. На нагнутом терену, уколико се зграда развија по линији највећег пада, настаје полуспратна зграда посебне композиције као у динарској брвнари грађеној „на ћелицу“. Уколико се зграде развијају по изохипси тада се цело двориште терасасто разлучује у више нивоа као у Приморју. У збијеним насел>има на стрмом терену главне фасаде кућа окрећу се низ падину, а кућишта имају издужен хоризонталан облик и нижу се дуж улица које се крећу по изохипси. Геоморфолошки облици такође утичу на положај и структуру насеља и атара.9 Разне ПОЉОПРИВРЕДНЕ ГРАНЕ којима се сеоско становништво бави стварају различите услове за развој одговарајуће сеоске архитектуре. Ови услови се не одражавају на кући као породичном стану, јер породица у својој структури не зависи од врсте занимања, али се зато одражавају у комплексу дворишта. При изразито сточарској привреди екстензивног типа, какава се води у планинским пределима Босне, Старог Влаха и Македоније још и данас, сеоско двориште има најјсдноставнији састав, јер се економија води изван самог дворишта па чак и изван самог насеља, лети у планини а зими у пољима. У мешовитој привреди ратарства и полуинтезивног сточарства, каква је данас у већини крајева, наше земље, двориште је комплекс већег броја разних зграда, које у многоме предодређују решење целог проблема куће, дворишта и окућнице. Привредни чинилац је динамичан и стоји у зависности од основних историјско-политичких и друштвених чинилаца. Са променом ових мења се често и привреда па следствено и еволуција дворишта. СТРУКТУРА ПОРОДИЦЕ програмски се непосредно одражава у сеоској кући и дворишту. Величина породице и њен састав утичу на организацију становања и на структуру куће. У овом погледу нарочито је био изразит развој у Шумадији током XIX века где су се у релативно кратком раздобљу сменила два разна социјална устројства сеоског домаћинства: од породичне задруге патријархалног типа прешло се на инокосну породицу. Систем велике породичне задруге од 10—20, па често и већег броја чланова захтевала је једну организацију становања, а инокосна породица од 5—7 чланова захтева другу. СОЦИЈАЛНИ СИСТЕМИ у прошлости снажно су деловали у настајању и развијању сеоске архитектуре и насеља. У феудалним системима господар земље је по правилу тежио да сељаци који обрађују његову земљу буду на окупу, коицентрисани у збијена насеља, око центра који је представљао седиште феудалца тј. његов замак, конак или личну економију. На такав начин он и његови овлашћеници вршили су непосредан надзор над радом и животом сељака. Оваква структура насеља била је свуда одраз развијеног феудалног система, по целој Европи од Енглеске до Русије и Турске. С обзиром па знатну разноликост феудалних система у разним земљама и у разна доба и њихов одраз је био различит. Каткад он је јасно видљив а каткад је ублажен секундарним факторима. Утицај овог социјалног чиниоца ишао је и до сеоске куће. Понекад је феудални господар наметао одређени тип куће својим сељацима, забрањивао да сељак сме градити велику кућу, чиме је директно спречавао развој и напредак сеоске архитектуре за дуже периоде времена. Ови утицаји су се нарочито осећали у великим равницама где је ратарство било основна привредна грана, јер су ту била концентрисана велика феудална имања од којих су господари имали највише користи и за која су се највише интересовали. Планинска сточарска села била су или насеља слободних сељака или су била под мањим надзором феудалних господара. Зато оваква насеља чешће имају различиту структуру од равничарских, а настајање и развој куће су били далеко слободнији него у равницама. У нашој земљи у прошлости у разним крајевима владали су разни феудални режими. Видне трагове су нам све до данас оставили турски режим у Македонији и Метохији у остацима чифчиских насеља и кућа, и аустријски у структури многих сеоских насеља, дворишта и кућа у Војводини и у Славонији. Они су се одражавали кроз XVII, XVIII, XIX све до почетка XX века кад су последњи остаци феудализма укинути у крајевима Македоније, Косова и Метохије. ИСТОРИЈСКО-ПОЛИТИЧКИ ЧИНИОЦИ представљају посебну групу која делује директно на извесне појаве или делује индиректно изазивајући промене у другим чиниоцима. У доба ненародних држава, кад су границе биле резултат завојевања једних народа или режима над другим, територије насељене истим народом бивале су под дуго6

трајном окупацијом разних народа и под утицајима различитих култура и социјалних система. Услед тога су произишли и различити чиниоци који су на разне начине деловали на образовање друкчијих појава, облика и састава у сеоској архитектури и разних структура насеља код истог народа и на физичко-географски сличним територијама. Типичан пример оваквог дејства насилне границе била је подела српских земаља између Аустрије и Турске током XVII, XVIII и XIX века на рекама Сави и Дунаву услед чега је дошло до потпуно различитих појава у селу са једне и са друге стране ове границе. Дуготрајни ратови који се каткад воде између држава као последица њихових историјско-политичких односа, утичу да се на неким територијама, погођеним оваквим ратовањима, изазову промене које повлаче за собом наглу или тиху смену становништва, а овакве МИГРАЦИЈЕ СТАНОВНИШТВА увек повлаче за собом измене у положају, структури и саставу насеља. Исто тако сеоска архитектура коју ново становништво развија у новом крају ослања се на постојећу архитектуру старога краја из кога миграције долазе па тек после дужег прилагођавања новим условима ова добија нове облике који одговарају новој средини. Чинилац миграције у настајању и развоју извесне сеоске архитектуре утолико је изразитији уколико је већа удаљеност миграционих струјања и уколико је већа разлика општих физичко-геграфских и привредних услова између територија са које полази миграција и на којој се она завршава. Овај чинилац је специфичан за српско село, јер се српски народ врло много кретао од пропасти своје средњевековне државе па до организације нове државе у XIX веку. Миграциони утицаји у сеоској архитектури су пролазног карактера. Успомене и навике које пресељено становништво доноси из свог старог краја брже или касније се бришу под непосредним дејством локалних чинилаца новог краја. Међутим у структури насеља ови утицаји су сталнији јер се структура насеља, једном установљена, тешко мења. Дејство чиниоца миграције зависи од бројног односа досељеног и затеченог становништва. Ако је досељеника релативно мало према развијеном и устаљеном старом становништву, чинилац не делује уопште јер се досељеници брзо прилагођавају новој средини. САОБРАЋАЈ са даљом и ближом околином представља један од снажних чинилаца у развоју сеоске архитектуре и насеља. У разним крајевима и разним земљама разни претходно приказани чиниоци изазваће разне функционалне и конструктивне облике. Међутим, међусобни додир становништва оваквих крајева уколико између њих постоји живљи саобраћај, чини да се врши узајамно углсдање и да развијенија архитектура једног краја представља путоказ за архитектуру мање развијеног краја. Оваквим угледањем могу се преносити појединачни делови или целинска решења у конструктивним или просторним проблемима. Утицаји угледања су снажнији ако у крају који прима ове утицаје има претходно створених услова. Ако на пример, на извесној територији нестаје изобиља неке грађс па се мора прелазити на другу, а у суседној области је тај прелаз већ раније извршен и већ су нађена решења за грађењс у новом материјалу, онда ћс утицаји бити непосредни уколико се нови материјали могу наћи и на територији где се прелаз тек почиње да решава. У анализи чиниоца угледања потребно је вршити обазрива испитивања и закључке доносити на основу јасних доказа међусобних утицаја у живом саобраћају и у провери да је сличних утицаја било и на другим секторима сеоског живота и културе а не само у архитсктури. Ово из разлога што врло чзсто сличне појаве, тј. у архитектури сличнп облици, начини грађења или просторне диспозиције настају у два разна краја и бзз икаквог међусобног угледања а на основу закона да исти захтеви у истим условима изазивају сличне појаве. У Поморављу се последњих деценија, на примср, јавља тип нове куће која у основној диспозицији потсећа на војвођанску типичну старију кућу. Међутим, различити конструктивни и обликовни елементи говоре да међусобних утицаја није било.11 Чинилац саобраћаја јавља се и у могућности већег или мањег промета грађевинским материјалима. Овакав утицај добија значај тек у новије доба савремених техничких саобраћајних средстава, нарочито железнице. Промет грађевинског материјала примитивним средствима није ишао на већа одстојања од неколико десетина километара. Данас се нарочито лакши материјали индустријске производње примењују и у селима услед чега извесни конструктивни облици добијају други вид. Примена црепа, салонита и цемента за израду бетонских делова и др., брзо се шире у крајевима који су добрим путевима везани за блиске железничке пруге. Тако провођење савремених саобраћајних средстава непосредно утиче на сеоску архитектуру. Најзад, саобраћајни чинилац се одражава и у положају и структури насеља. Жива сао7

браћајница може привлачити или одбијати сеоско становништво, према томе да ли се она везује за интересантно привредно подручје на које се извозе вишкови приноса или напротив представља опасност за оближње становништво због недостатка безбедности. Данас је нормална појава да постоји спуштање на савремену саобраћајницу раселица из оближњих села или се на њој образују секундарна друмска насеља пословне садржине. За време Турака многа села у Србији су се расељавала и удаљавала од прометних путева. Тако са овквим карактером саобраћајница стоји у тесној вези чинилац ЈАВНЕ БЕЗБЕДНОСТИ и он се одражава како у положају тако и структури насеља. Уколико је ова безбедност недовољна, а то је био чест случај у прошлости, сеоска насеља су се повлачила далеко од прометних путева и склањала у скровита места, и обратно, са дуготрајном чврстом јавном безбедношћу сеоска насеља се поново приближавају ка саобраћајницама. Услед недовољне безбедности у крајевима који су били изложени опасностима непријатељских пљачкашких упада, сеоска насеља су се у прошлости нужно развијала у тесно збијена да би становници били на окупу у случају опасности ради ефикасније одбране. Многа Шар-планинска села су тесно збијена само из ових разлога, јер су остали фактори омогућавали и разбијени тип насеља. Грађење на селу изводе мајстори ГРАДИТЕЉИ који потичу из одређених крајева и који овај свој занат обављају као помоћну допунску привреду. По правилу они потичу из пасивних крајева и своју радиност преносе са колена на колено кроз много генерација тако да постепено изграђују свој систем рада, своје начине грађења са одређеним обележјима, који се каткад могу карактерисати као стилска градитељска школа. За сеоску архитектуру на територији Србије били су од нарочитог значаја мајстори Осаћани из Источне Босне и мајстори из околине Пирота и са Власине.12 Они се крећу у мањим групама као печалбари у пролеће у поједине крајеве, граде сеоске зграде а с јесени се враћају кућама. Радећи дужи низ година у неком крају ове групе печалбара мајстора дају печат свог занатства, својих просторних и конструктивних концепција сеоској архитектури читавог краја за извесно раздобље. У новије време посебни утицаји печалбара се све мање осећају. С једне стране, методе рада разних група се приближавају и уједнаЧУЈУ ЈеР се модерним саобраћајним средствима врши њихово међусобно прожимање, а на све групе подједнако се врши утицај угледања на градски начин грађења. С друге стране, утицај печалбарских група је квантитативно све мањи јер су данас у многим селима образоване локалне групе градитеља који раде у сопственом крају. Уз све предње чиниоце делују још и многи други који су или секундарног значаја у свом дејству или су опште природе и очиглсдни у свом дејству. На пример, плодност тла је већа привлачна снага за насељавање, па со на таквој територији јављају већа села и веће густине насељености, што временом утиче на структуру насеља и на бржи развој као на пример у Поморављу. Повољно економско стање целог села и појединих породица утиче на бржи просторни развој куће и дворишта. Она омогућује и примену сложенијих конструктивних начина грађења па тако условљава општи напредак у развоју. Близина питке воде представља први од основних услова за оснивање сталног људског станишта, сеоске насеобине и насеља. Врло често се у средишту, у најстаријем делу сеоског насеља, налази извор живе воде, што доказује улогу овог физичког елемента за оснивање села. Међутим, овај услов је каткад деформисан привредним чиниоцима, оскудицом експлоатисане земље, па тако има нассља у карстним пределима која су безводна али омогућују привредне услове. У савремено доба дејство појединих чинилаца се мења у складу са општом еволуцијом села и и целе друштвене заједнице. Промене њиховог дејства не одигравају се на исти начин у свим крајевима, јер сва села нису на исти начин обухваћена општом еволуцијом. Ове промене се мање осећају и теже јављају у крајевима где је заосталост из прошлости већа, у крајевима који још нису прожети савременим саобраћајем и чија је привреда још екстензивна. Напреднији крајеви брже еволуирају, у њима се појављују нова решења у сеоској архитектури и руризму па на тај начин представљају путоказ који угледањем делује на заостале крајеве и повлачи их за собом.1’ Најсталнији су у свом дејству физичкогеографски чиниоци и то клима и геолошки састав. Сви остали су мање или више променљиви, било сами по себи било да их остали чиниоци надјачавају у свом дејству. У савре8

мено доба саобраћај се јавља као један од значајних чинилаца, јер он чини да многи локални чиниоци губе од јачине свог дејства. Приказ чинилаца генезе и развоја показује сву њихову комплексност услед узајамне повезаности и променљивости. Слажући дсјства на истом терену и у исти мах, чиниоци имају разне утицаје у интензитету према датим околностима. Каткад су дејства разних чинилаца опречна и тада се одрази само онај који је јачи. Извесни чиниоци су променљиви током времена према промени сскундарних фактора који на њега делују. Услед овакве сложености и узајамне повезаности разних чинилаца није могуће поставити једну општу и једноставну законитост за настајање и развијање сеоске архитектуре, насеља и атара. Свака територија и свако раздобље захтевају посебну анализу којом сс може објаснити одређена појава или синтетички утврдити одређени закон. Ипак извесне карактеристике ове законитости могу се утврдити као опште. Главни покретачи у развоју сеоске архитектуре јесу: прираштај становништва; повољни опште друштвени услови, који омогућују економски успон; мир и сталност, који омогућују да се појаве постепено развијају и дођу до пуног израза. Уколико ови покретачки фактори сагласно делују утолико је развој бржи. Опште карактеристике развоја могу бити прогресивне или регресивне, према томе да ли покретачки фактори делују позитивно или негативно. Негативно могу деловати најпре историјско-политички чиниоци који изазивају пустошења, расељавања, снижење општег економског стања. Исто тако социјални системи који тешко оптерећују сељаштво могу представља негативни чинилац у развоју села и сеоске архитектуре. Дејства двају основних група чинилаца, физичко-географских и друштвених, одражавају се мање више на све појаве у сеоској архитектури и руризму делујући директно или посредно. Ипак се може констатовати да прва група делује нарочито на конструктивне облике који произилазе из примењених материјала и начина грађења, док друга група делује првенствено на просторни развој куће, на састав и склоп кућишта и на структуру насеља. Познавање дејства разних чинилаца генезе и развоја блиске прошлости нужно се намеће у студијама сеоске архитектуре и руризма јер интервенције се морају вршити на бази постојећег стања, а подлога за даљи развој мора се ослонити на познавањ дејства савремених чинилаца. ДОКУМЕНТАЦИЈА о југословенском селу Општа слика о стању југословенског села које условљава развој сеоске архитектуре и руризма, у блиској прошлости и данас, може се утврдити са извесиом поузданошћу на осповм анализа бројних података које пружају општа државна и посебне пољоприврдне и друге статистике. Поред ових података многе чињенице утврђене су у архитектонским, агрономским, етнографским и антропогеографским истраживањима. Површина Југославије износи 25,563.200 хектара. Од тога је, према прописима од 1931. у пољопривредне сврхе била искоришћена површина са уделом од око 54%. Према прописима од 1953. овај проценат је нарастао на око 56%, а у 1970. години износио ie око 58%. Пораст пољопривредне површине је појава која доказује да Југославија нема довољно обрађене површине у односу на број становника који живи од рада на земљи и да стога сеоско становништво тежи да што вишс тсрена приведе култури. Међути.м великих расположевих терена који би се рационално могли искористити у пољопривредне сврхе нема. У прошлости такве терене представљали су пространи шумски комплекси и водоплавни терени, но они су највећим својим делом већ искоришћени. Општа карактсристика структуре пољопривредних површина у Југославији је њена велика разноликост. Ратарство има најповољније услове у низинама на ссверу и североистоку земље (Војводина, Посавина, Поморавље, Подравље) као и у извесним пространим пољима осталих крајева (Полог, Овче поље и др.). При.морје и други крајеви карсног карактера не пружају могућност за ратарство али пружају за специјалне културе. Широки средњи појас земље који се протеже од северо-запада ка југо-истоку пружа услове за мешовиту пољопривреду ратарства у алувијалним долинама, воћарства на брдским, и сточарства у планинским регионима. Распоред и густина шумског вегетационог покривача приказани су на слици 2 приближно пре.ма предратном стању. Зона стабилних шума налази се само у Босни. Ту је у извесним деловима проценат тла покривеног шумама и пашњацима и данас остао висок. Међутим остали крајеви, посебно источни, изгубили су свој шумски покривач током XIX века и првих деценија XX века мада је и тамо он раније био врло интензивно развијен. Изванредни прираштај становништва изазвао је крчење шума и привођење зе.мље пољопривредним културама. ТТроређивањс шу.ма у многим крајевима прешло је допуштене границе. и стручњаци сматрају да је, напротив, потребно многе терене вратити под шумски покривач. Огољеност оваквих терена наноси велике штете ерозији тла поред других штетних последица претераног проређивања шумских терена. Број сеоских домова у предратној Југославији износио је у 1921. години 1.741.092. До 1931. нарастао је на 1.963.403 што чини прираштај од око 22.000 новооснованих сеоских домаћинстава годишње. Према попису од 1953. год. број домова за стару територију износио је око 2.200.00014, а 1961. години. било је 2,618.000 пољопривредних газдинстава. 9

2. Распоред густина шума и пашн.ака у Југославији. Истичу сс: Босна као апсолутни шумски терсн м источнс. обешумљспе териториЈС са релативно мало влагс Овако велики број нових домаћинстава у селу резултат је снажног природног прираштаја нашег становнишлва у недавној прошлости. Међутим овај прираштај није у свим крајевима ззмље био једнак. Највсћи је био у Босни, Црној Гори и Македонији док је у Србији и Хрватској био близак општем просску а у Словснији најмањи. Структура сеоскс породице у 1931. години показује да је просечни број чланова соских породица био око 5,25 а у 1953. год., овај број је опао на 4.25 чланова просечно, а у 1961. на око 4,10. Бројно највише је породица са пет чланова, што показуј да је огромна већина породица инокосна. По истом попису види се да је у Црној Гори, у Босни, на Косову највише породица са већим бројем чланова породице од просечног. То значи да сс у овим крајевима још задржао породични задружни систем. У овим односима се огледа опште правило да је величина породица, односно природни прираштај већи у крајевима који су на нижем техничком и културном нивоу, у мање урбанизованим земљама. Међутим на природни прираштај у аграрним земљама од утицаја је и недостатак земље, односно густина насељсности. Такве појавс се већ осећају и код нас, на примср у Поморављу, где је просечна величина породице мања од југословенског просека. Општа аграрна насељеност земље цени се према односу броја становника и пољопривредне површине коју то становништво обрађује. У Југославији 1931. године овај однос износио је око 77, 1953. око 70 становника а 1961 око 63 по квадратном километру. До смањења опште аграрне насељености дошло је услед одласка вишка сеоског становништва у друге привредне гране и службе. Мсђутим, јаснију слику о аграрној пренасељсности Југославије даје одпос броја сеоског становништва према површипи ораница. Он је у Југославији изванредно висок јер је 1931. године износио 130 људи на један квадратни километар док је исти однос био у Румунији 97, у Мађарској 72, у Аустрији 64, у Немачкој 52.15 Овај број износио јс у 1953. око 140. Велика густина аграрне насељености у всзи са немогућношћу да се рационално повећа пољопривредна површина указује на потребу да се у нашој земљи повећа производња по јсдиници обрађене површине вишом агротехником. Расположива пољопривредна површина у предратној Југославији није била равномерно распоређена на сеоска домаћинства. Мада је у предратној Југославији вршсна делимична аграрна реформа, која је имала за циљ да отклони остаткс феудалних односа заосталих у покрајинама бившс Аустрије и негдашње Турске царсвине, неравномерност величина поссда била је и даље велика. Статистика јасно показује да већина сеоских породица нема довољно велики посед за нормалну егзистснцију, јер се сматра да минимални посед треба да износи око 5—7 ха по домаћинству према категорији плодности поссдоване земље.10 Таквих породица са сувише малим поседом има око две трсћине. Године 1960. извршен је попис изградње на индивидуалнм сеоским газдинствима. (Петар Марковић, Изградња стамбених и привредних зграда на југословенском селу 1900—1960, издање Југословенске пољопривредне банке, Београд, 1965). 10

У југословенским селима на индивидуалпим попољопривредним газдинствима било је 1960. годинс 2,721.346 стамбених и 4.077.506 привредних зграда. У стамбеним зградама живело је 12,507.000 становника или 68% од укупног југословенског становништва. Бруто површина горњих зграда била је (у милионима м2) грађсних од опеке, камена и бстона 147 (55%), од дрвета 89 (24%), од ћерпича или земље 71 (21%). За становање је служило 35%, за смсштај стоке 46% а за смештај производа и оруђа 19°/о укупнс површинс зграда. На јсдног пољоприврсдног становника долазило је просечно 8,5 м2 површипе за становање (највише у Војводини 12,1 м8 а најмање у Босни и Херцеговини 5,5 м-’). Ова површина је свакс годипс у порасту за око 1%. У недостатку детаљних описа грађсвинског фонда на селу морамо се ослонити на директна опажања и делимична испитивања која врше стручњаци разних установа приликом паучно-истраживачких радова. Општи закључак који се можс извести из ових опажања указује да стање сеоског грађсвинског фонда у Југославији није задовољавајуће. И поред извссног прогреса који се јасно види, ипак скупно посматрано, тај фонд не задовољава ни просторно ни технички. Пре свега оп је застарео а то значи да носи још у себи многе одлике негдашњс заосталости села и негдашње заосталости културе становања. У многим крајсвима стање сс погоршало током XX века у односу на стањс из XIX вска, кад је био изграђен известан систсм становања који је одговарао породичном устројству и кад је поједина породица економски боље стајала тако да је могла лакше задовољити потребе за изграђеним стамбсним просторијама. Тако данас сувише велики број породица станује у скученим просторијама недовољнс квадратуре и кубатуре, недовољно осветљеним и проветреним, са рђавим унутрашњим уређењем. Нарочито новооснована домаћинства се налазе у тешкој ситуацији. Услед скучености није ни диференцијација просторија по намени правилано извршена. Овакво опште стање нсповољно се одражава на хигијенске услове живота и на удобност и задовољство становања. При коришћењу општих статистичких података за анализу села, сеоске архитектуре и руризма, треба имати у виду да се стварно стање у појединим крајевима Југославијс могло знатно разликовати од просека који дају глобалне анализе. Врло различити физичко-географски а нарочито историјско-политички и друштвсно-привредни чиниоци створили су различите појаве, одлике, видове сеоских слсмсната. За студије у појединим крајевима или у појединим селима треба документацију скупити, обрадити и анализирати. објаснити њене карактеристике, испитивањсм на локалним изворима. Опште стање села у предратној Југославији, које се у многоме још и данас огледа, представљало је регрес у односу на стање са краја XIX века. У другој половини истог века, после социјалног ослобођсња, на бази још довољних пољопривредних површина погодних за обраду, после провлачења железпичке мреже која јс изазвала и живљу трговину, опште економско стање на селу развијало се релативно прогресивно иако су се већ били појавили знаци иегативних појава. Тај прогрес је био заустављен услед аграрне пренасељености, услед свс всћс дифсренцијације у друштвеним слојевима самога села као и услед неспособности сељаштва да се снађс у новим условима новчане привреде. После другог свстског рата у општем стању југословенског села одиграле су се многс промене. Најважнија је била аграрна реформа која је. на основу у уставу постављеног принципа да земља припада ономе који је обрађује, свела максимуме индивидуалних поседа начелно на 10 хектара. На тај начин нема вишс никаквих заостатака феудалне прошлости по коме је било још много латифундија великих по неколико стотина хектара, не постоје више велика газдинства која сс обрађују давањем под закуп всћ су задржана само газдинства која може сеоска породица самостално обрадити. С друге стране општедруштвена и задружна газдинства обрађују површине којс су износиле у 1970. години 16,84% од укупнс пољопривредне површине. Друга важна промсна је у смањењу односа сеоског и градског становништва које је дошло као последица појачане индустријализације земље и тако утицало на смањење аграрнс пренасељености. Тако је 1961. године у селима становало око 70% од укупног југословенског становништва а око 51% укупног становништва имало је главни извор прихода у пољопривредном раду. У послератном периоду. сеоско становништво је у опадању у свом процентуалном одпосу према градском стаповништву које је привукло целокупан прираштај и још одуеззло известан број од сеоског становништва. Измена ових односа поставља важан проблем повећавања пољопривредне производње пошто се пољопривредна површина не може више повећавати у осетним размерама. 11

3. Вајат од бргзана у Шумадији ПРЕГЛЕД СЕОСКЕ АРХИТЕКТУРЕ И СЕОСКИХ НАСЕЉА У ЈУГОСЛАВИЈИ У РАЗНОЛИКОМ АРХИТЕКТОНСКОМ СТВАРАЊУ ЈЕДНОГ НАРОДА ИЛИ ОДРЕЂЕНОМ КРАЈУ НЕКЕ ЗЕМЉЕ СЕОСКА АРХИТЕКТУРА УВЕК ПОКАЗУЈЕ ИЗВЕСНЕ СПЕЦИФИЧНОСТИ КОЈЕ ЈЕ ИЗДВАЈАЈУ ИЗ ОПШТЕГ АРХИТЕКТОНСКОГ ЛИКА ДАТЕ ЕПОХЕ И ДАТОГ КРАЈА. СВИ ОСНОВНИ ПРИНЦИПИ КОЈИ ВЛАДАЈУ ПРАВИЛНИМ АРХИТЕКТОНСКИМ СТВАРАЊЕМ ВЛАДАЈУ И У СЕОСКОЈ АРХИТЕКТУРИ. АЛИ ОНО ШТО ПОСЕБНО КАРАКТЕРИШЕ СЕОСКУ АРХИТЕКТУРУ ТО ЈЕ ЊЕНА ФУНКЦИОНАЛНА И КОНСТРУКТИВНА ИЗРАЖАЈНОСТ КОЈА ЈЕ ЧИНИ ОБЛИКОВНО ЈАСНОМ, ЧИСТОМ И БРАНИ ОД ПРЕТЕРАНОГ АРТИЗМА. ОВАКВЕ КАРАКТЕРИСТИКЕ СЕОСКЕ АРХИТЕКТУРЕ У ПРОШЛОСТИ РЕЗУЛТАТ СУ ОДРЕЂЕНИХ УСЛОВА ПОД КОЈИМА СЕ ОНА СТВАРАЛА А МЕЂУ ЊИМА СУ НАЈИЗРАЗИТИЈИ: (1) БОГАТО ЗАНАТСКО ИСКУСТВО КОЈЕ СУ СЕОСКИ ГРАДИТЕЉИ КРОЗ ДУЖЕ ВРЕМЕНСКЕ ПЕРИОДЕ ПРЕНОСИЛИ НЕПОСРЕДНО ЈЕДАН ДРУГОМ НА САМОМ ГРАДИЛИШТУ И ТАКО ДО ТАНЧИНА ОБРАЂИВАЛИ ПРОБЛЕМЕ И НАЛАЗИЛИ ИМ ОДГОВАРАЈУЋА РЕШЕЊА И (2) СКРОМНА СРЕДСТВА КОЈИМА СУ ИСТИ ГРАДИТЕЉИ РАСПОЛАГАЛИ ЗА ОСТВАРЕЊЕ СВОЈИХ ЗАДАТАКА СРЕДСТВА ОГРАНИЧЕНА ПО РАЗНОВРСНОСТИ И ПО КОЛИЧИНИ. 12

У ПРОШЛОСТИ АРХИТЕКТИ НИСУ ПОКАЗИВАЛИ ВЕЋЕ ИНТЕРЕСОВАЊЕ ЗА СЕОСКУ АРХИТЕКТУРУ ЗБОГ ЊЕНИХ ОБЛИКОВНИХ КАРАКТЕРИСТИКА КОЈЕ СЕ ОГЛЕДАЈУ У ОДСУСТВУ НАРОЧИТИХ ПРЕТЕНЗИЈА У ИЗРАЗУ, У ОДСУСТВУ ДЕКОРА, У НЕДОСТАТКУ РАЗВИЈЕНЕ ТЕХНИКЕ И У СКРОМНИМ РАЗМЕРАМА ЊЕНИХ ДЕЛА. СЕОСКА АРХИТЕКТУРА ЈЕ БИЛА СМАТРАНА БЕЗВРЕДНОМ, НЕУМЕТНИЧКОМ, НИЖОМ ТВОРЕВИНОМ. МЕЂУТИМ, ОТКАКО СЕ САВРЕМЕНА АРХИТЕКТУРА ОСЛОБОДИЛА РАЗНИХ ПРЕДРАСУДА ИЗ ПРОШЛОСТИ, ОТКАКО СУ АРХИТЕКТИ ПРИШЛИ РЕШАВАЊУ СВОЈИХ ЗАДАТАКА НЕПОСРЕДНИЈЕ, ЧОВЕЧАНСКИЈЕ, ОТКАКО АРХИТЕКТОНСКА УМЕТНОСТ У ПЛАСТИЧНОМ ИЗРАЗУ ТРАЖИ БОЉУ РАВНОТЕЖУ ИЗМЕЂУ ФУНКЦИЈЕ, КОНСТРУКЦИЈЕ И ОБЛИКА, СЕОСКА АРХИТЕКТУРА, КАО НАСЛЕЂЕ У КОМЕ СУ ОВА ТРИ ОСНОВНА ОБЕЛЕЖЈА ИЗРАЖЕНА БАШ У ОДГОВАРАЈУЋЕМ ОДНОСУ, ДАНАС СЕ МНОГО БОЉЕ СХВАТА, ЦЕНИ, ПА СТОГА И ПРОУЧАВА, И ТО СВУДА У СВЕТУ, НЕ САМО КОД НАС. ЈУГОСЛОВЕНСКА СЕОСКА АРХИТЕКТУРА ПОСМАТРАНА У ЦЕЛИНИ ВРЛО ЈЕ РАЗНОЛИКА. НА НАШЕМ ТЛУ РАЗВИЈАЛА СЕ ДО ПУНОГ СВОЈСТВЕНОГ ОФОРМЉЕЊА СЕОСКА АРХИТЕКТУРА У ДРВЕТУ (СРБИЈА, БОСНА, СЛОВЕНИЈА, ДЕЛОВИ ХРВАТСКЕ), У КАМЕНУ (У ЦЕЛОМ ПРИМОРЈУ ОД УЛЦИЊА ДО ТРСТА, У ЦРНОЈ ГОРИ И ХЕРЦЕГОВИНИ), ОД ЗЕМЉЕ И ОПЕКЕ (ВОЈВОДИНА И СЛАВОНИЈА) И У МЕШОВИТИМ МАТЕРИЈАЛИМА (МАКЕДОНИЈА, КОСОВО, МЕТОХИЈА И БОСНА). ОВИ СИСТЕМИ СУ СЕ ВРЕМЕНСКИ СМЕЊИВАЛИ ЈЕР СЕ СЕОСКА АРХИТЕКТУРА СТВАРАЛА ПОД РАЗНОЛИКИМ ОКОЛНОСТИМА ПОЛИТИЧКИХ, СОЦИЈЛНИХ И ПРИВРЕДНИХ УСЛОВА КОЈИ СУ СЕ МЕЊАЛИ СА ВРЕМЕНОМ. БОЉИ ИЛИ ГОРИ ПРИВРЕДНИ УСЛОВИ ЧИНИЛИ СУ ДА ЈЕ СЕОСКА КУЋА БИЛА ВИШЕ ИЛИ МАЊЕ РАЗВИЈЕНА. А КАКО СУ УЗ ОВЕ УСЛОВЕ И ГЕОГРАФСКЕ СРЕДИНЕ БИЛЕ РАЗНЕ, ТО ЈЕ УЧИНИЛО ДА ЈЕ У РАЗНИМ КРАЈЕВИМА ЈУГОСЛОВЕНСКА СЕОСКА АРХИТЕКТУРА У ПРОШЛОСТИ СТВОРИЛА СТРУКТУРАЛНО И ОБЛИКОВНО ЧИТАВ НИЗ РАЗНИХ АРХИТЕКТОНСКИХ КОНЦЕПЦИЈА РАЗРАЂЕНИХ ДО СТИЛСКОГ ИЗРАЗА А СА МНОГИМ ЛОКАЛНИМ ТИПОВИМА И ВАРИЈЕТЕТИМА. ТАКО НАМ ЈЕ У МНОГИМ КРАЈЕВИМА ИЗ РАЗНИХ ЕПОХА НАШЕ СЕЛО ОСТАВИЛО У КУЛТУРНО НАСЛЕЂЕ АРХИТЕКТУРУ СА НАПРЕД ОЦРТАНИМ ПОЗИТИВНИМ ОДЛИКАМА. ТРАДИЦИЈЕ САМОСТАЛНОГ АРХИТЕКТОНСКОГ СТВАРАЛАШТВА У НАШИМ СЕЛИМА СЕ ПОСТЕПЕНО ГАСЕ. МЕЂУТИМ ОВО БОГАТО НАСЛЕЂЕ ОДРАЖАВА МНОГЕ ЛОКАЛНЕ ЧИНИОЦЕ ВЕЋЕ СТАЛНОСТИ КОЈИ ЋЕ УТИЦАТИ И НА ДАЉИ РАЗВОЈ СЕОСКЕ АРХИТЕКТУРЕ ТАКО ДА ОНО НИЈЕ САМО ИСТОРИЈСКИ И КУЛТУРНО ЗНАЧАЈНО НЕГО МОЖЕ БИТИ И КОРИСНО. 13

ОПШТЕ КАРАКТЕРИСТИКЕ Разноликост југословенске сеоске архитектуре огледа се у свим основним архитектонским категоријама: у конструкцијама, у просторној концепцији, у обликовном изразу. Физичко-географски чинилац је различит у разним крајевима Југославије: од карстних предела Приморја и Динарског система преко босанских планина покривених стабилним шумама он се у Војводини одражава у полустепском амбијенту. Док на крајњем северозападу словеначко Горењско припада правим Алпима на крајњем југоистоку природа у Македонији показује већ и неке знаке тропског карактера. Геополитички положај југословенских земал»а доводио их је у прошлости под утицај три различите културе: западне, средњеевропске и источне. Историјско-политички чинилац се нарочито јасно одражавао у југословенској сеоској архитектури, јер су народи Југославије вековима били подељени и приморани да живе под власти туђина: Аустрије, Мађарске и Венеције с једне стране и Турске империје с друге стране. Свака од ових држава имала је посебне карактеристике државног уређења и феудалног система и они су се на разне начине одражавали у животу сељака па следствено и у сеоској архитектури. Економска и социјална политика Аустрије према селу, на пример, била је сасвим друкчија од исте политике у Турској империји. На судару империјалистичких тенденција Венеције, Аустрије и Турске према југословенским народима и змљама извесни крајеви Југославије били су деценијама поприште ратовања и услед тога били расељавани и поново насељавани док су други, више склоњени, успевали да одржавају континуитет у животу сеоског становништва. Па ипак нешто је заједничко за све те различите видове југословенске сеоске архитектуре. Скоро свуда је она творевина самог народа, сељака и сеоских занатлија, са изузетком Војводине где се на широкој основи изразила планска колонизација и где је у свом зачетку дат прототип сеоске куће, али који се касније ипак развијао слободно у облику чији су творци сами сељаци. На тај начин у југословенској сеоској архитектури одразили су се дух, воља, борба за културни напредак и смисао за естетско изражавање у архитектури народа који су је стварали. Развојно посматрана југословенска сеоска архитектура у свакоме крају пролазила је кроз разне фазе условљене еволуцијом локалних чинилаца. Њен развој је за последња два века, у већини случајева врло динамичан. Најчешће он је прогресиван и показује већи или мањи успон у овом раздобљу, али у извесним крајевима, било услед неповољних историјских или привредних услова, извесне фазе су биле регресивне. Развојне фазе старије од XVIII вска тешко можемо пратити са сигурношћу јер нам недостају позитивни извори. Споменика сеоске архитектуре из ранијих времена сачувано је мало и само у неким крајевима. Непостојаност грађевинских материјала, релативно слаба техника грађења, а понајвише снажне промене у утицајима историјских, друштвених и привредних чинилаца узрок су што немамо довољно, а у већини крајева, немамо никаквих материјалних споменика за непосредно проучавање архитектуре југословенског села у даљој прошлости. Уколико их има по гдегде, на пример у Словенији или Приморју, они и тамо не задиру у дубљу прошлост од XVI века. Међутим од XVIII века развој се може пратити у већини крајева било непосредно на сачуваним објектима било на основу грађе коју СУ наши етнографи, антропогеографи и историчари скупили радећи почев од друге половине XIX века. Грађа која се односи на XVIII век и у овим исггитивањима оснива се на исказима старијих људи који су саопштавали сазнања од својих предака. Извесна несигурност и непотпуност овако скупљене грађе из области архитектуре могла се, а може се још и данас, успешно контролисати и попунити проучавањем помоћних привредних објеката и објеката који се граде за сточарске станове изван сеоског насеља. Сви ови објекти представљају реминисценције из грађења најкарактеристичнијих објеката сеоске архитектуре, тј. сеоских кућа из ранијих развојних фаза. Аутохтони развој југословенске сеоске архитектуре текао је релативно непрекидно све до XX века на основу архитектонских остварења која су решавали сами сељаци и сеоске занатлије локалним средствима, домаћим оруђима и у својој сопственој техници. Међутим, већ од првих деценија XX века, а нарочито после првог светског рата, сеоска архитектура подлеже постепено све јачем утицају градске архитектуре. Ови утицаји одразили су се најпре у формалном угледању уношењем неких фасадних мотива са градских стамбених објеката или са објеката 14

које су градили школовани архитекти и инжењери по терену нпр. мање железничке станице и путарске куће. Убрзо затим овај утицај се проширио и на друге више конструктивнс елементе а најновији утицај се огледа у новој техници грађења: опека у крсчном лепу, армиранобетонски натпрозорници, серклажи и плоче. После другог светског рата јављају се јасно и знаци утицаја града у функционалној намени просторија, у увођењу нових елемената у програмском саставу сеоске куће. У извесним технички више развијеним крајевима, већ раније, сеоски занатлија почео је да уступа делокруг грађења школованом градитељу. Ову појаву помагале су и административне мере тако да се данас већ јасније оцртава дефинитивна, такорећи револуционарна појава у развоју наше сеоске архитектуре у већини крајева: прелаз од занатског система у коме је преовлађивала домаћа радиност на бази само сопственог искуства на плански систем у коме ће постепено преовлађивати методе техничког рада. Оваква прсоријентација у начину решавања у остваривању у нашој сеоској архитектури представља у исти мах и крај једне еволуције која је текла више векова у прошлости. Ова преоријентација односно крај раније еволуције не јавља се у свим крајсвима Југославије у исти мах. Она се уосталом врши свуда постепено, али извссни крајеви, удаљени од живих саобраћајница и привредно слабије развијени, још се држе старог начина рада док је у неким другим преоријентација већ дефинитивно завршена. Али и плански решавана сеоска архитектура задржава своје посебно обележје у склопу широке проблематике савремене архитектуре код нас због своје садржинске посебности, основане на функционалним захтевима сеоског живота и рада, на многим локалним условима који ће доминирати и у будућем систему планског решавања сеоске архитектуре. Сврха сажетога прегледа југословенске сеоске архитектуре јесте да, поред њеног општег приказа, илуструје битне чиниоце који делују у њеном настајању и развијању у одређеним крајевима, без потребе и могућности улажења у њену пуну анализу на овом месту. Изнети примери треба да укажу на достигнућа која је народ сам остварио у решавању своје архитектуре до завршне фазе у њеној еволуцији. Познавање сеоске архитектуре, њене блиске прошлости и постојећег стања, нужно се намеће као основ и за њено даље планско решавање. КАТЕГОРИЈЕ И ТИПОВИ НАСЕЉА И КУЋИШТА Антропогеографска и етнографска наука о југословенским земљама и народима утврдила је основне категорије сеоских насеља и кућишта. За извесне од њих утврђени су чиниоци настајања и развоја са довољно сигурности, за неке тумачења се постављају хипотетично, а за нске проблеми остају нерешени. Тешкоћс у анализи услова настајања и у утврђивању законитости налазе се или у недовољном познавању чинилаца или у тешкоћи да се процени јачина међусобног дејства појединих чинилаца. Свакако да и сама истраживања нису увек довољно продубљена и проширсна да би се досегло до потпуног упознавања све научне грађе потребне за овакву анализу, поготову у случајевима кад чиниоци нису лако уочљиви и кад њихово дејство није категорички изражено. Основни типови југословенских насеља су: разбијено и збијено насеље, у разним варијантама и са више прелазних врста између ова два основна и крајња типа. У разним крајевима преовлађује један или други тип, ова или она врста, али је мало крајева где сз јавља само једна одређена категорија. Према томе узроци генезе и развоја морају се тражити често пута у локалним чиниоцима који у многоме могу променити неке опште узроке који важе за ширу географску целину. Цвијић у делу о Балканском полуострву даје сажете приказе основних типова насеља и њлхових положаја на терену. Говорећи о узроцима настајања одређених типова он ставља на прво место географски чинилац и то у рзљефу терена и у већој или мањој пошумљоности. Уз ове основне узроке по њему се јавља као чинилац и друштвени систем, миграције, општи културни појаси и др. Типови разбијених насеља јављају се најчешће као млада насеља настала у крчевинама шума, у ненасељеним крајевима путзм миграција или као раселице старијих села, која су постала пренасељена прираштајем, што представља неку врсту локалне миграције. Највише су била распрострањена по централним брдским областима Југославпј? од Босанске Крајине до Поморавља, у областима стабилних или релативно стабилних шума. Типови збијених насеља се јављају најчешће у равницама и она су по правилу или врло стара насеља, или насеља настала утицајем феудалних режима, или најзад као последица миграција из крајева где су збијена насеља од давнина постојала. Међутим, има збијених села и у планинским крајевима 15

која имају врло велику старост. Збијена насеља распрострањена су нарочито у Македонији, Источној Србији, Војводини, Хрватској, Словенији и по Приморју. То су првенствено ратарска села док су разбијена насеља првенствено сточарска села, мада занимање и привреда нису увек одлучујући фактор. Цвијић објашњава узроке настајања разних типова на следећи начин.18 „Несумњиво је да су географске прилике утицале па положај и тип ове две врсте села. На првом месту рељеф. затим шуме. Даље је од значаја патријархални начин живота са задругама. Ссла са рустурени.м кућама јављају се поглавито у северозападном делу Полуострва, где је зе.мљиште најразноврсније вертикалне разуђености, сплет од венаца коса и побрђа, између којих су махом уске долине; ту су, помињано је, узвишења и њихове стране, махо.м згодније за настањивање него долина. Друкчијег су рељефа доњо-дунавска плоча, марички басен и многобројне потолине јужног и централног дела Полуострва до Рогозне. У рељефу превлађују простране ниске површи и котлине, између којих су врло високе планинске масе; овде је било згодније настањивати се по равницама или по дну и ивицама котлине. У Косову и Метохији, које припадају овом рељефу, села су збијеног типа мада је њихово становништво често истог порекла са становништвом северо-западних динарских области. где превлађују села са растуреним кућа.ма. Обрнуто, где се у овим областима јави рељеф сличан рељефу села разбијенога типа, одмах и.ма села са растурени.м куђама, као у Осогову, Родопима и централном Балкану. И у северозападним областима се промени тип села са променом рељефа. Најбољи су примери Босна и Херцеговина, предели села поглавито разбијеног типа; али где превлада карст и карстни облици, села у вртачама, увалама и карстним пољима постају збијенија, често сасвим збијена из познатих економских узрока. Рељеф, дакле, има утицај на типове села, али нити је то једини утицај, нити увск најодсуднији. Тако на при.мер у потпуно равној ваљевској Посавини села су разбијеног, махом правог старовлашког типа. А обрнуто, у побрђу око Београда. села торлачких досе- .љеника су збијеног типа, мада су свуда око њих и даље шумадијска села са растуреним кућама. Да су шумс од утицаја на тип села види се по томе што се граница из.међу опа два типа села углавно.м поклапа са границом између шумовитих и голих области Полуострва. Даље знамо да су готово сва села старовлашког типа постала у крчсвинама; то вреди и за насеље овога типа у долинама и равницама, као на примср за ссла поменуте вал.евске Посавине и за она у долини Западне Мораве. И сада приликом настан.ивања у крчсвина.ма, поједине породицс искрче за ссбе известан део земљишта, другс. свој део много даље, и тако постаје село разбијеног типа. Напослетку, несумњиво су од значаја за распрострањење типова села културни нојаси То сс најјасније види на територијама патријархалног режи.ма. Оне су главна област села разбијеног типа, док у свим остали.м културни.м појасевима превлађују села збијеног типа. У прсделима патријархалног рсжима тип села са растурени.м кућама наспорен је тиме што су те области биле мање насељене и што се у њима практикује екстензивна земљорадња и сточарство. Под таквим приликама људи желе да и.мају више простора око своје куће. Даљс, поједини крајсви, кашто и цсла села су нассља задруга или братства. који имају склоност да живе за себе, у нарочитим цслинама, а појсдине породицс у ти.м цслинама жсле да имају око својс куће више простора. због напред поменутих занимања. Услед тога се на тсриторијама, чије је становништво дуго остало у патријархалном стању, развила тежња, као етничка особина, да праве разбијен тип ссла. Напротив, у области села збијенога типа стекли су се, поред рељефа и гола земљишта, и остали утицаји који наспоравају развитак тога типа, нарочито византиска цивилизација и чврста турска управа или медитеранскоро.манска култура. Услед тих вековних утицаја у становништву се развила готово етничка тежња за збијени.м селима. Може се и нато мислити да су оваквс етничке прсдиспозиције још старије и проузроковане угледањем на пресловенско романизовано становништво, које је било различно у северозападном и југоисточно.м делу Полуострва, и које су досељени Јужни Словени асимиловали. То је могућно, али ја не видим да се то може научно доказати. А довољни су напред поменути узроци које можемо прсцизно утврдити, да нам објасне различне типове и положаје села на Балканском полуострву”. ПРВОБИТНА НАСЕЉА Развој сеоске архитектуре и насеља кроз старију историју Југославије, тешко се може пратити због недостатка, раније поменутог, материјалних споменика и малог броја археолошких налаза. Писана документа су такође сувише оскудна и често нејасна. Стога за представу првобитних облика насеља у нашој земљи морамо се послужити општим сазнањима о овим облицима на основу налаза у другим земљама. Прва сеоска насеља настала су у тренутку кад је човек напустио номадски живот и почео да развија земљорадњу. Археолошка истраживања показују да су прве насеобине биле збијена насеља неправилних облика, скуп спонтано постављених примитивних 16

склоништа без организованог дворишта и одређеног система насеља. Преисторијска насеља су често била ограђена ради веће безбедности. У развијенијем ступњу оцртавају се извесни облици који показују изграђене системе структуре насеља. Уколико сеоско насеље настаје и развија се релативно слободно, без притиска и страха, онда се првенствено ствара разбијени тип у коме свака породица тежи да уз основно станиште заузме и извесну земљу у непосредној околини ради обрађивања, тако да су поједине куће удаљене једна од друге. То су најчешће насеља чије се становништво још увек бави највише сточарством тј. планинска села и села у пошумљеним крајевима где се земљиште крчењем постепено приводи земљорадничкој култури. Други облик насеља, који се врло рано јавио, јесте округло насеље: куће се нижу око једне средишне површине, лицем окренуте ка њеном центру.19 Негде у низу остављен је пролаз којим се приступа насељу. Облик централне површине је близак кругу или је копитаст. Јасних остатака оваквих насеља има и данас у извесним крајевима Европе, а има их још и код примитивног становништва Африке. Овај тип насеља развијао се нарочито у равницама са изразито ратарском привредом. Затворени облик насеља објашњава се жељом за лакшом одбраном у случају спољних непријатељских и пљачкашких напада. Међу првобитним облицима насеља било је и таквих који се не могу сматрати општим јер настају под одређеним локалним околностима. Такав посебан систем јавља се као специфичност услова насеобина у мочварним пределима. Оваква насеља имају изразит технички облик јер су настала грађењем у нужно разрађенијој техници. Склоп оваквих насеља оснива се на ортогоналној схеми. У суштини ова насеља су низови систематски постројених кућа у низу, које су морале бити у одређеном праволинијском систему постављене јер је то наметао начин грађења у дрвету и нужност да се на најмањем могућем простору постави што већи број кућа. Код извесних заосталих народа у Полинезији овај тип насеља на кољу у примени је још и данас. Међу најстаријим насељима у нашој земљи су она која су откривена у Винчи.20 Код Панчева је откривено насеље из доба досељавања Словена на Балкан.21 Код Мошорина, у Војводини, делимично је откривено једно насеље из XI века.22 У Истри има трагова округлих насеља а у Босни и у ЈБубљанском пољу нађени су трагови насеља на сојеницама. 4. Три основна типа наЈстариЈих сеоских насеља Насеље на мочварном терену код Бискупа у ДољскоЈ. слично насељу на соЈеницама, ограђено одбранбеним зидом, грађено од дрвета (археолошка реконструкција). Копитасто збиЈено нассље, на основу постоЈећих примера у пределима северо-источне Немачке. Издужени облик насеља касниЈег порекла (пример из Средње Европе). 2 Сеоска архитектура 17

ПРИМИТИВНИ ОБЛИЦИ ■ ЛАГУМИЦА- КЛРЛОБЦИ 5. Укопани станови за људе или за домаће животиње Прво људско станиште, грађсно основним оруђима и у примитивној техници, на територији Југославије показује врло различите облике, основане првенствено на пспосредно расположивим материјалима а затим на задатој функцији. Они се данас врло ретко виђају на терену у својој негдашњој функцији стана али им сигурне одразе налазимо најчешће у постојећим провизорним конструкцијама сточарских станова и малих привредних објеката. Расути по готово свим крајевима земље они нам материјално илуструју научно истраживачке закључке које су утврдила старија етнографска и антропогеографска испитивања. Укопавање станишта у тло своди вештачки конструисани део на најмању могућу меру. Уколико тло пружа могућности, укопавање је потпуно. Такве облике су људи обилато примењивали у панонском лесу, на стрмим негдашњим речним обалама Дунава и Тисе или на обронцима Фрушке Горе, у стаништима названим „лагумица” и „земуница”. Издубљени простор, полукружно засведеног пресека, у распону од 2,00 — 3,00 метра, чврсто се држи без икаквих вештачких подргађивања. На спољној страни прекопани су само приступни отвор и мали прозор. Човек најпростијим оруђима, укоповајући се у терен „као кртица”, релативно брзо ствара заклоњен животни простор. Извесне лагумице састоје се из више одељења: кухиње, собе, оставе и, што изгледа свакако чудно, али је чињеница, животни услови у оваквој лагумици нису много тежи него у ниској надземној кући грађеној са дебелим зидовима од набијене земље.23 На обали Неретве и данас се види начин искоришћавања природних погодности за стварање станишта у слојевима конгломерата који остављају простране слојевите шупљине које треба само са спољне стране затворити преградом. 18

На равном терену укопавање се вршило непосредно у тло и над јамом је грађен само кров. Земуница је некад била распрострањена у свим равничким крајевима. Имала је кружну, четвртасту или издужсну основу па је следствено и кров био купаст ил двоводан.24 Надземно примитивно станиште имало је најчешће кружну основу, јер кровна купаста надградња самим троугластим пресеком у сваком правцу обезбеђује најрационалнији статички склоп и добро одводњавање. У планинским пределима Старог Влаха и Босне и данас још, кад човек нужно мора брзо да створи заштићсн простор, он примењује овај облик. Негдашње куће овога типа импровизоване од младих стабала покривених сламом или бусенима од земље називане су „шиља" и ,,савардак“. У Војводини чувари стоке или воћа граде себи купасте ,,еведре“ од трске. Последњи номадски сточари у Македонији, Саракачани, који се сезонски крећу са свим својим сточним благом и кућним инвентаром између високих планина и дојранских поља, граде себи станове од трске на кружној основи али нижег пресека него што је еведра: у Јужној Македонији има знатно мање воденог талога него у Војводини. И каменом се примитивно станиште рационално гради на кружној основи. Она омогућује да се кров изведе у виду куполе са хоризонталним спојницама, да се вода лако слива са нагнуте површине и да цео облик статички буде сигуран. У Истри, на острвима Средње Далмације и око Шибеника још и данас се могу видети по виноградима колибе прастарог облика, грађене плочастим каменом у суво. У неким крајевима Јужне Италије овај систем развио се до правих кућа.25 Овална основа у примитивним облицима произилази као логично повећање скучене кружне основе. Човек је за удобније смештање породице и скромног покућанства тежио да истим примитивним и ограниченим средствима реши проблем. Колиба од дрвета покривена сламом у Старом Влаху има издужен облик, у коме само крајеви подужне осовине задржавају кружну или полигоналну основу. Први облици грађеног станишта представљају у суштини само кров над одређеном површином ради заштите огњишта од кише као и људи и инвентара. Али троугласти пресек овако оформљеног простора није рационалан, јер приземни ниски делови тешко се искоришћују. Део површине на коме човек може усправно стајати је ограничен само на средишни део. Јавила се нова концепција вертикалног зида који диже кров увис. Сточарски Привремени летњи станови у Македонији Колиба покривена кровином у Хомољу Сточарски летњи стан у планинама северне Црне Горе 6. Примитивне зграде од лаког материјала на кругу 19

■ EYH>A ОД KAMEHA ■ КСЛИБА • ВЕАИ БРЕГ- ГОРН>И ИБАР ■ СТОЧАРОКИ СТАН Y ОРЕЛАУ 7. Примитивне зграде од дрвета и камена на кругу стан у шумама јужног Срема комбинуЈе овалну основу са вертикалним зидовима од прошћа. Духовито решење удобнијих услова становања лети и зими постигнуто је двоструким низом прошћа: лети довољан је прозрачни зид једног низа кроз који струји ваздух а зими се додаје још један низ и шупљина испуњава сламом што пружа повољан топлотни изолатор. Покретни стан решава један посебан проблем сточарског живота. Чобанин своје стадо сели по планини са пашњака на пашњак. Градити увек ново станиште, макако оно примитивно било, захтева времена и труда. Логично решење је лаки покретни стан монтиран на саоницама које могу да клизе по трави. Димензије се крећу од минималних могућих размера при којима се цело станиште састоји само од крова над постељом па до праве зграде са зидовима од плетера и кровом од сламе. Оваквих ,,кућерака“ има на Шар-планини на Златибору, у Херцеговини и другим крајевима. Заштита од кише неке мале површине постиже се и градњом нагнуте равни покривене сламом, бусењем или кором од дрвета. Такве полуотворене заклоне подижу и данас у Хомољу као привремено летње станиште у пољу или у шуми. Из овог првог решења лако се долази до облика двоводне колибе ако се дода и друга нагнута раван. Тако настају примитивна станишта над правоугаоном осноеом. Проблем укрућења конструкције у подужном правцу решавао се на два начина: (1) укљештењем двеју соха у тло преко којих лежи слемњача а на ову се наслањају косе облице или (2) теме крајњих парова облица се подупире косницима у правцу подужне осовине правоугаоне основе. Колибе су биле врло распрострањене по свим крајевима од мора до Тимока а нарочито у источним крајевима. У кршевитим крајевима Црне Горе и Приморја на стрмим падинама где кречњачке стене пружају окомите денивелације настаје примитивно станиште простим наслоном косе равни на горњу ивицу стене. Додавањем и затварањем три нове стране потпуно се ограђује простор. Специјалан стамбени проблем решава ,,троњ“ у македонским пољима. За жарких летњих врућина пријатно је ноћу спавати напољу кад са оближњих планина силази ветар ,,ноћник“. А зато је довољно имати један под мало дигнут од тла испод себе и сламни кров над собом. Још једно функционално оригинално решење у примитивним облицима сеоског становања. 20

И примитивна техника грађења сеоских станишта зна да комбинује више разних материјала. У брдима Црне Горе сточарски станови имају ниске зидове на кружној основи, грађене од камена у суво, а изнад њих се подижу купасти кровови од дрвета са покривачем од сламе. Већина примитивних облика није посебна оригинална творевина југословенских народа. Цвијић, у делу о Балканском полуострву, закључује свој одељак о примитивним и привременим облицима куће речима: „Као што је поменуто, овај најпростији облик куће нити је специфично јужнословенски нити словенски уопште већ је минимум простора и сувоте потребног за живот који се јавља у почетку настањивања код многих народа.”20 Посматрана са становишта народне сеоске архитектуре територија Југославије се разлучује у секторе који показују извесну унутрашњу једнообразност и јединство. Границе ових сектора се не поклапају са административним или политичко-историјским и етничким границама прошлости. Испреплетеност и комплексност чинилаца који делују у образовању сеоске архитектуре и насеља ретко где познају ове створене границе. Територијална подела југословенске сеоске архитектуре не може се извршити према томе на основу републичких граница јер су међусобна прожимања или слични услови довели до сличних архитектонских резултата на територијама разних народа. Та подела произлази из компромиса компонената које су деловале у одговарајућим секторима и у датој епохи а само мали број и слабих компонената може имати чисто етничко обележје. Стога се наш следећи приказ оснива на територијалној подели која произилази из својствених одлика саме архитетуре. Тако смо издвојили следеће крајеве наше земље који показују извесна карактеристична обележја у сеоској архитектури: Приморје од Улциња до Трста, Црна Гора и Херцеговина, Горењски алпски регион, Подравина, Војводина, Шумадија и Подриње, Босна, Поморавље, Косово, Метохија, Шар-планина, и Македонија. За сваки од ових крајева биће дата основна типична обележја архитектуре и насеља, а о крајевима који улазе у састав СР Србије расправљаће се детаљније у посебном поглављу. 8. Примитивне зграде на правоуганим основама 21

9. Југославија показује знатну разноликост у сеоској архитектури као резултат различитих природних и друштвено-историЈских услова под коЈима Је ова настаЈала и развиЈала се у појединим краЈевима. Типичне карактеристике разврставају се у многе локалне варијантс коЈи овде не могу бити приказани. Осим ове разноликости по краЈевима, сеоска архитектура ЈугославиЈе била Је, у скоро свим краЈевима, и динамична у времену следећи променама чинилаца коЈи су условљавали н»ен развој. Приложена карта приказује неке од карактеристичних врста у разним краЈевима о којима се говори у поглављу: Преглед Југословенске сеоске архитектуре а за доба друге половине деветнаестог века. 22

АРХИТЕКТУРА СЕОСКЕ КУЋЕ КЛАСИФИКАЦИЈА ПО МАТЕРИЈАЛУ Основне карактеристике сеоске архитектуре одржавале су се у прошлости на сеоској кући, згради за становање сеоске породице укључујуђи уз кућу и друге стамбепе објекте. Први утисак који сеоска архитектура оставља на посматрача и испитивача долази од материјала за грађење зидова и за покривање крова. Овај утисак је толико упечатљив да по овим материјалима народ даје називе зградама: брвнара, чатмара, кровињара итд. Видели смо да сеоски градитељи бирају само локалне материјале и да је тек у новије време развијени саобраћај унео извесне промене у ово правило. Класификација у сеоској архитектури по материјалима не остаје иста кроз дуже временске периоде, чак ни у истом крају, због промсна које настају у расположивим изворима материјала. На територији Југославије јасно се издвајају четири основна типа куће по примењеним материјалима за зидове: камена, дрвена, земљана и комбинован дрвено-земљана кућа. Камен је у примени у јужним деловима Црне Горе, у Хер_ цеговини, у целокупном Приморју, у залеђу динарског Приморја и у Истри. Камен je ту једипи материјал од давнина, мада има историјских података да је нскад и дрво било употребљавано. Техника грађења у камену је била „у суво", у блату или у кречном лепу. У најновије време набијени бетон гдегде смењује камен. Појас дрвене куће обухватао је знатне територије Југославије: од алпских предела преко централне Хрватске и целе Босне до Шумадије и северне Црне Горе. Има доказа да се некад градило дрветом и у Источној Србији, у Метохији и у планинским пределима Македоније. Систем грађења је била брвнара од хоризонталних, нетесаних, притесаних или правилно тесних дебла. По правилу брвнара уступа место бопдручној згради од тренутка кад у одређеном крају или епохи нестане изобиља грађе. Данас се још само у Босни и југозападној Србији, у планинским пределима, може нађи нова брвнара. Иначе свуда брвнара припада прошлости. На развијенијим кућама, у крајевима где порсд дрвета има и довољно камена, комбинује се примена: за ниже етаже камена а за више дрвета. Систем грађсња од дрвета са вертикалним ступцима, какав се нормално срета у нордијским крајевима, у Југославији се врло рстко налазе.27 Земљана куђа је типична сеоска зграда у Војводини и Барањи већ од XVIII века. Она јс ту ушла као систем грађсња у виду набоја путем колонизације. Паралелно са набојем градило се у истим крајевима и ђерпичом а у најновије време преовлађује опека. У пољима Македоније, на Косову и у Метохији, у Поморављу и у Источној Србији примењује се од давнина бондручни систем у комбинацији носеће конструкције од дрвета и испуне од земље. Услед недостатка шуме односно дрвене грађе поред бондрука у овим крајевима примењује се често и грађење каменом. Кровни покривач је не мање изразит елемент у категоризацији куђе по спољнем изгледу. Најраспрострањинији примитивни материјл је кровина, тј. слама, трска, сено и слично. Он је био примењиван на свим врстама зидова. Стални материјали за покриван>е одговарали су основним материјалима за грађење зидова. Тако на камену кућу се стављала камена плоча, а на брвнару дашчани покривач, на бондручну кућу ђерамида. Све ове покриваче све више смањује раван цреп у свима крајевима изузев у Приморју, где се стално одржава ћерамида. Смењивање покривача је често доводило до реконструкције самих кровова услсд разних нагиба У еволуцији која настаје услед промене чинилаца, носилац прогреса је увек стамбена зграда. Привредна зграда најдуже задржава стари систем гађања и у њој се могу ови погодно истраживати. Извесни од привредних објеката, на пример амбари за зрнасту храну, грађени од брвана најдуже задржавају старе облике. У Срему, у Шумадији, на Косову амбари од брвана су преживели фазу бондручне градње и одржавају се још и данас, у фази кад грађење опеком и црепом преовлађује за кућу и стају. ■ БОСАНОКА • ДРВО ■ ВОЈВОДИНА ■ НАБОЈ ■ МАКЕДОНИЈА • БОНДРУК 10. Разни типови кућа по материјалу 23

■ ХЕРЦЕГОВАЧКА НА GOXAMA ■ ЈЕДНОДЕЉНА БРВНАРА ■ ВОЈБОбЛНОКА 11. Једнодељна кућа и дводељна кућа са подужним тремом ПРОСТОРНИ РАЗВОЈ КУЋЕ Просторни састав, величина и број одељен>а, њихова диференцираност по функцији најбоље карактеришу културни степен и привредно стање сеоског становништва у датом крају и у одређеној епохи. Прогрес или регрес у просторној еволуцији куће означава и прогрес или регрес општег стања у селу. Просторна архитектонска композиција сеоске куће одражава се независно од примењених конструктивних система. У свима крајевима Југославије просторни зачетак куће била је једнодељна просторија скучених размера у којој се диференцијација по намени најосновнијих стамбених потреба сводила на функционалну поделу исте просторије и одговарајући распоред уређаја: огњиште, постеља, припрема хране, вбдник, полица за посуђе итд. Отворено огњиште разливало је дим по целој просторији услед чега је просторија била чађава па је народ овај тип куће сликовито називао: ,,димница“, „угљеница”, „огњеница” итд. У извесним крајевима Македоније, Метохије и још неким другим, у прошлости, примитивна једнодељна кућа пружала је склониште и домаћој животињи, одељеној од праве стамбене површине само ниском оградом. Следећи ступањ је оформљење друге потпуно одвојене просторије која настаје дељењем првобитне или додавањем нове просторије са посебном функцијом. Ова нова просторија служи или за спавање, за оставу, или као кухиња и дневна просторија. Трем, класично позната просторија, прати једнодељну КУ^У У сврху њеног проширења и преношења живота из тескобе затвореног простора на слободан ваздух. У Југославији је познат већ у раним ступњевима нарочито у Македонији 24

12. Тродељна кућа са тремом код Београда оеновл епрлтА и на Косову. Ту је трем послужио и као прелазно средство за даљу еволуцију куће и стварање нових просторија. Даље развијање у броју просторија и у њиховој диференцијацији ишло је у сличном смеру додавањем нових просторија. Композиционо посматрано кућа је расла хоризонтално у већини крајева. Вертикални развој добио је свој пуни израз само у приморској кући где се она у неким крајевима једноћелично диже у вис. Иначе спратна кућа са развијеном основом у хоризонталном смеру распрострањена је у многим деловима Македоније, Косова и Метохије, Хрватске и Словеније. Однос стана и стаје, овог другог по важности објекта у комплексу сеоског дворишта, решава се на разне начине. У многим крајевима, нарочито сточарским, стаја је потпуно издвојена чак и у посебно двориште. У алпским пределима, у Подравини и Војводини стаја је наслоњена на кућу али као засебан објекат. У Приморју, каткад у Македонији и на Космету, стаја се налази у приземљу испод спратних стамбених просторија. Правац развоја сеоске куће, њена већа или мања концентрација у спратној згради или у припајању стаје стану, у зависности је од структуре насеља. У збијеним групацијама дворишта кућа се развија по висини и прикључује стају у свој склоп из два разлога: због недостатка површина или недостатка безбедности. Начин оформљења развијених типова кућа, конструктивна и просторна решења, пружају богатство разноликих облика и структура, произишлих на основу различитих утицаја осталих чинилаца. 13. Дводељна спратна кућа на Косову 14. Тродељна кућа без трема на Копаонику 25

LSJste 15. Kyha ca припојсним економским просторима у околини Бледа СИТУАЦИЈА 16. Четвородељна кућа развијена по висини у Црногорском Приморју 26

ПРИМОРЈЕ И КРШЕВИТО ЗАГОРЈЕ Од Бојане до Трста, на острвима, при обали и у брдском загорју нижу се разнолики изгледи географске средине али сви у истом основном обележју крша. Западна приморска страна динарског венца слабо је пошумљена. Оваква општа природна средина кршевитог тла обележила је и општу слику целокупне архитектуре Приморја од најскромније сеоске буње до градске палате у примени камена за грађење. Као што је сељак у Шумадији у XVIII веку крчио густе храстове шуме ради стварања обрадиве земље а оборена стабла одмах користио за грађење, за покућанство и за ограде, тако је и Приморац крчио голи терен од сувишног камена и одмах га искоришћавао у исте сврхе. Развој приморске сеоске куће може се пратити у његовим главним линијама. Прастара буња није пружала услове просторног развитка због свог кружног облика и система пресвођења шупљина. Међутим, од примитивног склоништа правоугаоне основе наслоњеног на стену израстала је у висину једноводна кућа и данас још постојећа у Паштровићима. Од двоводне колибе на равном тлу развијала се на сличан начин спратна двоводна кућа, данас општи тип у Приморју. 17. Просторни развоЈ приморске куће на косом и равном терену 27

18. РазбиЈсно нассљс ибарског тнпа у брдима у Боки КоторскоЈ 19. Спонтано збијена група кућа у Боки КоторскоЈ (1952). Ссло Богдашићи породица ЈаноаиНа 28

Развој није ишао додавањем још горњих спратова изнад првобитне куће већ издизањем ове над новом етажом. Тако се основни животни простор („кужина") нашла у поткровљу. Систем отвореног огњишта са испуштањем дима кроз покривач изазвао је ову необичну појаву. Најнижа етажа („коноба“) служи за смештај стоке и за складиште неких производа. Данас је кужина враћена у приземље у дограђену просторију а стаја искључена из куће те коноба служи само за складишта. Једноћелични развој по висини касније је измењен утолико што је стамбена етажа дељена у мале просторије за спавање. Концентрација куће и њен развој по висини у обалском појасу Приморја последица је претераног збијеног насеља и тесне групације кућа. У удаљенијем загорском појасу приморска кућа је остала мање развијена због неповољнијих економских услова и остала је приземна јер овде и насеље није јако збијено. 21. Гувно у Грабовици (1939) 29

24. Група од седам кућа спонтано спојсннх у целину, у обалском зассоку Пржну, у Паштропићима 24a. Село Бајићи у Паштровићима У приморским и загорски.м сслима врло су карактсристичне групације кућа („двори*') једне породице. Браћа живс у кућама постројеним у низу, као јсдна урбанистичка целина. Кућа по броју има најчешће од двс до шест, али их има каткад и прско десет. Низ настаје нарастањем: братске и рођачкс новс куће додају сс у правилној диспозицији по спонтано усвојеној регулационој линији. Систем представља мсшавину индивидуалног и задружног породичног система, јер братскс породице остају на окупу, чврсто се помажу и бране, али лични живот сваке породицс и њихова имовина су потпуно издвојсни. за разлику од система великс породичне задруге шумадијског типа, где и урбанистичко решење одговара односу појединих породица које чине задружну јединицу. Збијеност групације кућа чини да су и дворишта мала. Она једва постојс у с.мислу слободнс површине око које се групишу грађени објекти потребни сеоском домаћинству. Уосталом, овде је и привреда једноставна, скучена, тако да је и програм дворишта минималан: стан, стаја и у новије време летња кухиња. Право двориште сведено је на комадић земљишта широк колико и кућа и у не већој дубини. Назив дворишта ,,тараца“, тј. тераса добро га карактерише по величини и по положају. Дворишта братственика код кућа у низу често чине јединствену површину са правом пролаза за све ако је приступни 30

25. Групације куИа у низу, повезаие са индивидуалним (А) Брусје на Хвару, (Б) Горн>а ластва у Боки летњи.м кухињама и стајама пут бочно положен. Двориште наткрива ,,одрина“ од винове лозе. На тај начин оформљено двориште представља у ствари проширење животног простора куће. Породица проводи већи део дана у дворишту. Ту се ради, одмора, дочекује гост, ужива у видику који се развија испред куће и надзире обрадива земља испод насеља. На нагнутом терену главно лице низа са двориштима окренуто је ка падини као слободном простору. Овај услов преовлађује над условом оријентације по странама света и над климатским утицајима. На разуђеном терену групације се слободно оформљују без обзира на геометријску композицију целине.28 Сеоска кућа се најчешће састоји од приземља, спрата и поткровља. Главни улаз у кућу налази се у приземљу и кроз њега се ступа у конобу. Уске дрвене степенице воде на спрат са главним стамбеним просторијама. 31

nrn^EAVoE 27. Истарска кућа Даље степеницама излази се у високо пространо поткровљс, које је некад служило за кухињу и дневни боравак породице а које је данас напуштено због неугодне везе ове просторије са двориштем. Насеља при обали и на осгрвима су врло збијена. То су најчсшће врло стара нассља, а стални страх од гусарских пљачкашких упада нагнао је људе да се гушће збију једни уз друге. Загорска села су нешто мање збијена а има их која су се развијала и као типична разбијсна насеља. Старо село Богдашићи на планини Врмцу у Боки Которској има чист ибарски тип: породичне групе кућа су врло збијене, али породица од породице је удаљена по више стотина метара. Села у Приморју су спонтано настала. Стога је схсма њихових блокова и уличних мрежа потпуно неправилна. У општем ткиву насеља истичу се само мала пристаништа и тргови најчешће постављени око главне 26. Kyhe на Хвару. Bpaha често граде симетричну двојну Kyhy 32

цркве. Острвска и обалска насеља су каткад толико збијена да се куће постављају и преко улица тако да ове пролазе као кроз тунеле испод сводова (улица „на клобучине”). У приморским селима транспорт се не врши возилима. Цео саобраћај обавља се пешице дуж мање или више широких стаза, које се гранају кроз село без обзира на успоне и падове. Ман>е терете носе људи на леђима а жене најчешће на глави. Већи терети се преносе на магарцу или брдском коњићу. 29. Ссоски центар и пристаииште у селу Ораховцу у Боки Которској Осим старих кућа у овим селима остале су нам из прошлости интересантне старе цркве. То су у исти мах и једини елементи урбанистичког карактера, изразити за село као целину. Једноставне у свом облику и скромне по размерама, ове црквице делују највише својим положајем. Оне се по правилу налазе на истакнутим тачкама у пејзажу тако да се могу сагледати из далека и да се са трга испред цркве може имати широк видик. Ако таквог места нема у центру насеља онда је оно изабрано негде изнад насеља на узвишеном ћувику или на отвореној страни брега. У општој слици многих села у Приморју, негде више негде мање, показује се и једна жалосна појава, која је имала непосредног одраза и на сеоску архитектуру, а то је њихово изумирање. Многе рушевине кућа, које су давно оставили негдашњи становници, већ покрива бршљан, неке су касније опустеле па тек почињу да се претварају у рушевине, а неке, затворених врата и прозорских капака, са двориштем које постепено обраста у траву и шибље, показују да се у њима још недавно живело. Процес је давнашњи. Људи су напуштали своје домове и силазили ближе морској обали где су економски услови били повољнији или се потпуно исељавали из свог краја. Узрок изумирања села је јасан. 30. Ситуација збијсног нассља Подхум у Хрватском ПриморЈу 31. Горњи Столив у Боки Которској, диспозиција детерминисана нагибом 3 Сеоска архитектура 33

32. Карстно поље мспод Комова Јужни крајеви Црне Горе и Херцеговине, у кршу сличном Приморју, у сталном додиру са Паштровићима, Боком и Дубровником, оријентисана ка мору, показују у својој сеоској архитектури знатне сличности са архитектуром и насељима ових крајева али са извесним посебностима. Насеља су полузбијена и нижу се дуж обода карстних поља у којима се налази обрадива земља. Овакав положај насеља, ослоњен једном страном на поље а другом на планину, најбоље одговара двоструком занимању ратара и сточара. Групација кућа по родовима и овде постоји, али нема онај изразит карактер као у Приморју. Овде су то најчешће само две-три куће спојене у једну целину, али рођаци су ипак настањени у непосредној близини. Куће су приземне или са полуспратом који настаје услед нагиба у терену. Спратна кућа је ређа и јавља се тек у новије време. Развијенија приземљуша има велику дужину па стога слеме подржавају једна до две сохе. 33. Групација кућа у насељу Очинића код Цетиња 34. Типови кућа из околиие Цстиња 34

Задружни породични систем није био развијен у овим крајевима. Он је ипак дошао до израза у организацији и устројству неких економских зграда: плевња за сламу и гувна. Више сродничких плевња прикључују се истом заједничком гувну при чему се вешто користи нагиб терена за упрошћење рада. Поплочана површина гувна налази се у висини поткровља плевње тако да се слама директно баца у ову. У Поповом пољу кош за кукуруз има нарочит облик као функционално решење у комбинацији камена и дрвета, а у односу на заштиту од јаких киша у време јужног ветра. 35. Стара кућа приземљуша на сохама у Кривошијама, села Мандићи 36. Kyha у селу више Херцег-Новог 37. Kyha у сслу Грмљану на Поповом пољу у Херцеговини (арх. Р. Финдрик) 3* 35

38. Алпски псјзпж Горсн.ског дстсрмшшшу планински масив, писоки пашњаци и ускс долинс 39. Пресек кроз алпску долину 40. Конструктивни и обликовни мотиаи на Горењском ГОРЕЊСКО Горењско обухвата алпске крајеве Бохиња, бледску котлину и долину Савице од Јесеница до Ратеча. Свеколика природа и физичко-географски елементи су чисто алпског карактера. Уске долине релативно погодне за земљорадњу наткриљују високе планине на којима је преко лета врло жив сточарски живот. Снежне зиме и влажна лета су изразите особине климе. Привреда је поглавито сточарска чему погодује планина са увек свежим пашњацима и долина са увек богатим ливадама освежаваним са много воде. Због кратког и влажног лета ратарство је сведено на ограничену меру. Горењско село је било у прошлости подвргнуто изграђеном средњеевропском феудалном систему који је на њему оставио многе до данас видљиве утицаје. Они се огледају нарочито у диспозицији кућишта делимично и насеља. 36

По својим најважнијим карактеристикама горењска сеоска архитектура и насеље припадају опште^м типу алпске архитектуре и руризма који обухватају све крајеве од Француске преко Швајцарске, Северне Италије и Аустрије до Југославије. Али они имају у том општем типу неке својствене карактеристике које их издвајају у оригиналну врсту. Положај насеља је одређен најпре пластиком терена. У уској речној долини насеље је прибијено уз окомите планинске стране да не би покривало оскудно земљиште погодно за обраду из истих разлога како се то чини и у карстним пољима. Најстарији део насеља обично лежи на излазу бочне долине у главну, тј. на споредном речном току на коме се налазе воденице и ваљавице и око кога се најчешће налазе и изворишта живе воде. Уз исту бочну долину обично води и излаз у планину са којом је горењско село тесно привредно везано. Типичан пример оваквог положаја пружа село Средња Вас у Бохињској Горњој Долини и Поткорен у долини Савице више Крањске Горе. Насеља су давно основана и развијала су се спонтано. Неправилног су облика и збијена. Кућишта се распоређују дуж путева чија мрежа показује основни трокраки облик: један правац иде изохипсом дуж поља а други управно на њега уз бочну долину. На раскршћу ових путева налази се најстарији и најзбијенији део насеља. Каснијим развојем образовало се данашње насеље са сложенијом схемом помоћних улица. У тој каснијој фази на даљи развој насеља утицале су трасе савремених путева дуж којих су се низала новија кућишта. Облик кућишта је у основи увек издужени правоугаоник. У нижим деловима Словеније овај облик произишао је под интервенцијом више власти и феудалаца још у XVI и XVII веку приликом постављања друмских насеља. Тако установљени облик вероватно је деловао индиректно угледањем и на формирање кућишта на Горењском. У густо збијеним деловима насеља двориште је потпуно концентрисано у виду једног јединственог архитектонског блока, који садржи све елементе потребне за живот и рад планинца сточара: породични стан, сточне стаје, велика плевња и сењак, мала складишта. Овакав систем произишао је не само због збијености насеља већ је функционалан према климатским захтевима: при изненадним великим снежним наносима рад у дворишту је знатно лакши него у разбијеном типу дворишта. 41. Центар старог села Студора код Бохињског језера 42. Схеме насеља (А) Средн.е Васи и (Б) Поткорена Општа диспозиција зграда је различита према облику кућишта. Најчешће је то издужени правоугаоник са кућом према улици и стајом и плевљом у продужењу према дворишту. Други склоп показује диспозицију слова Г а трећи диспозицију у виду слова П. 37

ПЛЕВНЛ И ОТАЈЛ 43. Четири типа кућишта на Горељском 1. Загорица код Бледа 2. Средња Вас на Бохињу 3. Млино код Бледа 4. Загорица код Вледа 38

Најређа је слободна диспозиција у два наспрамна паралелна низа. Концентрација зграда у двориштима извршена је не само по хоризонтали припајањем објекта уз објекат него и по вертикали: у приземљу се налазе породични стан и стаје а у високом поткровљу плевња, таван и каткад помоћне стамбене просторије. Материјалних споменика из најстаријих фаза у развоју горењске куће нема. Данашњи објекти датирају најдаље из XVII века. Етнографска истраживања, допуњена заостацима примитивног становања у неким забаченим брдским крајевима пружају извесне податке, можда из доба од пре XVI века.29 У средњем веку кућа је по овим истраживањима била једноделна „димница" без таванице, грађена масивним облим брвнима. Вероватно у XVI веку кућа добија нову знатно измењену структуру. Врши се предвајање функција кухиње и дневног простора односно спаваћих простора у две разне просторије. Испред кухиње јавља се још и „вежа“ са улогом претсобља. Основна просторија, „хиша“, добија типичну диспозицију унутрашњости која се одржала све до данас. У слично доба вероватно се оформљује и концентрисана диспозиција економских просторија, тј. прикључење стаје и надградња високог поткровља за сењак и таван. У овој тродељној кући није било функционално решено одељење за спавање. Стога је уз прву хишу дограђивана мала собица, „камра“, а касније она се потпуно укључује у композицију куће као засебна просторија. На тај начин образује се срж горењске куће, јасно очувана у свим старијим објектима, која садржи четири одељења са издиференцираним и јасно одређеним наменама: спавање, дневни боравак и трпезарија, спремање хране и приступ у кућу. 44. Развојна схема алпскс куНе на Горењском 39

евло лллино-блед оеновл ПРИ^ЕМЉА 45. Типови кућа у непосредној близини Бледа 40