Сеоска архитектура и руризам

По свом положају комунални центар .мора задовољити првснствено услов лакс везе са свим селима која сачињавају нову општину. Уколико у близини пролази важна јавна саобраћајница, комунални центар се мора добро везати и за њу, јер он у суштини чини спону општине са насељима вишег реда. ЗАДРУЖНО-ЕКОНОМСКИ ЦЕНТАР Задружно-економски центар представља средиште колективног рада сељачке радне задруге. Он је у ствари пољопривредно двориште задружног газдинства и програм му је самим тим одређен.47 Међу разним врстама пољопривредних дворишта које задруга може имати за потребе целокупног газдинства у састав насеља улази само централно двориште које окупља општу службу, ратарску службу и делове сточарске службе. Према величини села може се дссити да се развије и више задруга тако да се јави потреба за више економских центара у склопу насеља. Сваки од њих представљаће посебну зону уз насељс. Основни проблем ових је њихов положај, с једне стране, према обрађиваној земљи коју опслужују, с друге стране, према насељу и с треће стране, према најближој јавној саобраћајници. С обзиром на неке релативно нечисте погоне у дворишту зона са економским центром се поставља ван насеља на одстојању од 200—500 м од најближих кућишта. Због тесне везе са обрадивом земљом положај цснтра се одређује у смеру ратарског дела задружног атара. Саобраћајпе везе како са атаром тако и са саобраћајницом треба, по могућству, да обилазе само насеље због тешког транспорта који се њиме креће. У зеленом појасу између цснтра и насеља налази се погодно место за смештај јасла и обданишта за децу оних радница које су запослене у економском центру. насељу. Збориште за овакве састанке је тзв. „коло". Оно треба да сс налази у близини сеоског центра, да буде пријатно урсђено са много зелеЈгила, по типу данашњих одговарајућих површина које још видимо у многим шумадијским селима. Зеленило, паркови, скверови, шуме, немају исту улогу у селу као у граду. Сеоски становник у свом раду тесно је везан за слободан, отворен простор, његов рад се развија у самој природи. Али ипак зслснило треба да се увлачи у ткиво насеља, у све њсгове елементе, да би одржао однос који данас постоји у већини наших сеоских насеља и који представља једну од гвегових основних позитивних одлика. У стамбену зону укључује се зеленило воћњака који чине, као што смо видели, приближно трећину сваког кућишта. Тиме су аутоматски обезбеђени довољни резервати зеленила. У овој зони треба још испунити зеленилом и игралишта за децу. У центрима и на забавном зборишту зеленило he имати више декоративну и освежавајућу намену. У задружно-економском центру оно he имати и намену изолационих појаса. У всћем селу поједине зоне се одвајају појасима зсленила која се правилно постављају у природно одређеним теренима. ЗАБАВА И ОДМОР У постојећем насељу забава и одмор нису имали одређено и организовано решење. То су најчешће импровизацијс за које је омладина бирала слободне терене у склопу насеља, утрине и ледине уколико се радило о спортској игри и забави. За игранку о сеоским свечаностима, за скуповс на којима се састаје становништво из већег броја суседних села у одрсђене летње дане, ради забаве, одмора, вођења пословних разговора, а у извесној мери и трговања занатским производима, постоје у већини села одређенс слободне површине, обично у склопу или у близини сеоског центра. Данас је организовани фискултурни живот дубоко зашао у наше село. Њему се мора посветити одговарајућа пажња а у сеоском насељу дати одраз кроз спортска игралишта. Сам по себи овај живот нема више ништа специфично сеоског. Старе спортске народне игре су напуштене. Савремени спорт осваја све више наше село и чини једну од карика у широкој организацији фискултуре. Спортске дисциплине имају своје утврђене нор.мативе тако да сеоско спортско игралиште мора одговарати општим принципима. Други један вид сеоске забаве има специфичан карактер. То су широки скупови на сеоским свечаностима, игранке за омладину, састанци и договори за старије, у одређене дане у години. Тај вид забаве представља дубоко укорењену навику у нашем народу, која има позитивне одлике и данас и којој се мора дати одговарајуће решење у сеоском 260. Сеоски фискултурни центар, (према типском пројекту атељеа) „Спорт-пројект" 191

261. Саобраћајна схсма всза нассља са ближом околином САОБРАЋАЈ Саобраћај у сеоском насељу, са малом апсолутном величином, са релативном једнообразношћу, не поставља неку нарочиту проблематику. У њему нема интензивног јавног саобраћаја, у њему нема транзитног саобраhaja (уколико транзитна саобраћајница тангира насеље она га мора обилазно проћи); нема проблема брзине и густине саобраћаја; село не садржи концентрисане установе које врше промет великих количина материјала или изазивају већи саобраћај људи. У том погледу једино комунални центри, у седиштима нових општина, имаће неке карактеристике сличне граду због којих ће и саобраћај у њима бити јачи него у самом селу. Па ипак у сваком селу постоји одређени саобраћај људи, теретни промет, сезонске концентрације, којима треба правилно да одговори схема прометних улица и веза. Спољне везе села усмерене су ка будућем центру заједнице села и ка насељима вишег реда: варошицама и градовима. У насељу постоје два елемента који су непосредно заинтересовани за ове везе: сеоски центар и задружно-економски центар. Саобраћај људи са спољним светом одвија се преко сеоског центра, јер су у њему окупљене друштвене установе села. Промет терета вршиће се преко задружно-економског центра у коме ће се окупљати главна сеоска роба, тј. приноси од рада на атару. Ова два елемента морају бити удобно и директно везана за најближу саобраћајницу. У пролазу кроз насеље особне и теретне саобраћајнице не треба да се поклапају због својих различитих намена. Уколико село нема развијен задружни радни систем теретни промет добија други вид и правац. Он ту није концентрисан већ је највећим делом расут по индивидуалним газдинствима тј. његови се танки пипци пружају до у економски део сваког појединог кућишта. У оваквој организационој ситуацији главни теретни промет мора се значи одвијати кроз све улице насеља. Будући да се овај саобраћај развија колима и лаким моторним возилима и да је расут, нема никакве сметње да иде улицама. Ипак је пожељно да му главне саобраћајнице не пролазе кроз сам сеоски центар. Количина теретног промета упућена ка спољашњости као извоз вишкова или као увоз индустријске робе може се проценити на основу величина атара и врсте култура које се на њему подижу.88 Друга важна саобраћајна веза насеља је са атаром као главном радионицом сеоског становништва. У одељку о атару биће више расправљано о овом саобраћају. Овде ћемо навести његово главно разврставање и одредити однос према насељу. Целокупни саобраћај са атаром се дели на три врсте: саобраћај људи ради обраде земље, промет терета при увозу приноса и извозу семена, ђубрива и оруђа за рад и у кретању стоке од стаја до испаша. 192

У случају индивидуално организованог села саобраћај са атаром мора се провлачити кроз цело насеље додирујући свако кућиште. Ситуација је врло неповољна нарочито кад улице и путеви нису уређени као што је данас нормалан случај у нашим селима Целокупно насеље се загађује пролазом сточних возила и стоке и ово је загађивање утолико теже уколико је насеље збијеније. Повољно решење се тешко може наћи на рационалан начин. Један од излаза би био у разлучивању мреже за саобраћај људи и за теретни промет и кретање стоке, — али он значи удвостручавање целокупне мреже. Секундарне мере у композицији насеља и кућишта морају тежити да кућу, као породични стан, што боље заштите од неповољног утицаја сеоског пута. У томе погледу данас је најтеже стање у јако збијеним насељима Косова, Метохије, Поморавља и Војводине, а релативно повољно у полуразбијеним Шумадије и Западне Србије. У разбијеним насељима утицај промета на сеоским путевима и не допире до самих кућа јер су оне дубоко изоловане у пространим кућиштима. У индивидуално организованом селу, где се саобраћај са атаром мора раширити по целом насељу, ипак се извесне тачке у насељу морају потпуно заштитити од неповољног утицаја овог промета, а то су: школе, здравствени дом и по могућству главни центар. У случају задружно организованог села проблем се поставља једноставније, уколико се тиче самог насеља, јер се највећи део поменутог саобраћај развија преко задружног економског центра, тј. преко пољопривредног дворишта, па будући да се ово не налази у склопу насеља одговарајући саобраћај не тангира директно насеље. Везе са деловима атара који се налазе са супротне стране насеља, морају се тражити обилазним путевима јер тешка моторна возила и машине разарају уређене коловозе, а сточна возила и стока загађују улице. Унутрашња саобраћајна схема представља резултат анализе претходних саобраћаја. Свакако да ће се у схеми саобраћајне мреже самог насеља и поред све једноставности и једнообразности, појавити потези разне саобраћајне важности: унутарњи прилазни путеви, стамбене улице, сабирнице и главни саобраћајни потези који спајају најважније елементе, као: центар насеља, задружно-економски центар, комунални центар, атар и спољну саобраћајницу. Профили и успони унутрашње саобраћајне мреже морају одговарати општим техничким нормативима за јавни саобраћај, јер ту нема нечег специфично сеоског. Густина саобраћаја у појединим правцима се може процењивати директним прорачунима, пошто је састав саобраћаја и промета донекле одређен. Као пример можемо навести да при данашњем стању агротехнике у једиом селу са мешовитом ратарско-сточарско-воћарском привредом, каквих је највише у ужој Србији, густине саобраћаја људи и терета су следеће: просечан број излазака радника преко целе године за обраду једног хектара износи око 60 тј. укупно 120 одлазака и повратака. Тежина транспорта у износи на земљу и уносу жетве, просечно са једног хектара износи око 130.000 кг годишње. У случају теоријске претпоставке малог села од 100 домова са 550 хектара атара обрадиве земље квадратног облика око централно положеног насеља, укупна дужина пређених путева преко целе године износи око 52.000 км а укупан теретни промет између насеља и атара износи око 5600 тонакилометара.89 Унапређењем пољопривредног рада и повећањем производње по хектару, количине теретног транспорта ће се са временом у нашој земљи повећавати за око 5О°/о. Саобраћај људи ће се на против знатно смањити већом применом механизације рада. Један од основних задатака при уређењу села биће конструкција исправних коловоза и провлачење комуналних уређаја кроз њих, у првом реду електричне и водоводне мреже. Ово намеће и строго рационално компоновање саобраћајне мреже, односно оно има непосредног утицаја на густину изграђености: велики неизграђени терени у виду слободних површина ма које намене, развлаче саобраћајну мрежу и постављају повећане захтеве у одржавању и експлоатацији. 262. Табела преноса терета у сеоском атару (приближне количине) К у л г у р а Тежина приноса у мс/ха Тсжина ђубрива Укупни промет по ха Излазак , радника 1 « g u 5 спорсдни Жито 15 30 100 141 60 Кукуруз 20 60 100 177 80 Репа 30 300 460 280 Поврће 60 400 460 400 Луцерка 36 36 30 Ливаде 17 30 47 25 Bohe 13 100 113 90 Грожђе 80 125 205 346 13 Сеоска архитектура 193

КОМПОЗИЦИЈА НАСЕЉА Основи за композицију сеоског насеља су програмски захтеви, анализа елемената програма и анализа постојећег стања уколико се ради о реконструкцији села. Најважнији програмски захтеви оснивају се на всличипи и квалитету атарске земље а из ових произлази и перспектива развоја села. Други важан основ за композицију је карактер села у односу на суседна села и на насеља вишег реда. Према данашњој организациопој схеми, управној, просветно-културној и привредпој, видели смо да се сва села могу разврстати као село, село са седиштсм бившс општине и село са ссдиштем нове општине. Карактер ссла има непосредног одраза на програм а преко већег или мањсг броја установа које свака од ових врста села обухвата. Композиција постојскег насеља представља посебан проблем с обзиром на разноликост његових типова у нашој земљи. Будући да су програми изградње нових сеоских нассља ретки задаци и да ће се најпре радити о реконструкцији и уређењу постојећих, ми ћемо у паредном поглављу посебно посматрати могућности промепс руристичких принципа у реконструкциЈи. Композиционс поставке за насеље савремсног села морају одговарати у потпуности општим поставкама саврсменог урбанизма у границама програмских захтева, теренским условима и рсалним могућпостима остварења. Схема функционалне поделе површина по намени, саобраћајна мрежа, композиција стамбсних блокова и центара, зеленила и др., све су то проблеми који се на сличан начин појављују у сеоском насељу као у градском. Блокови стамбене зоне могу се слободно третирати поштујући индивидуалност појединих кућишта. Савремсни систе.м образовања мањих групација одговара всћ постојсћем систему у многим од наших села посебно у насељима разбијепог или полузбијеног типа. Природа у композицији ссоског насеља има посебан значај. Релативно мала изграђепост ло јсдиници површинс, садржина кућишта која уноси знатан проценат зсленила, постојеће стање и суштинска одредба сеоског занимања, пружају могућности да се елементи природе у односу на техничке творевине које нужно повлачи изградња и уређење насеља доведу у склад са широким могућностима да природа доминира у спољњем изразу и у композицији. Величина села може наложити поделу стамбене зоне у јединице суседства које би чиниле посебне целине. Систем је добро познат у многим нашим спонтано образовним селима чија се насеља деле на махале. Истина база њиховог образовања била је друге врсте али ипак су то у суштини савремене јединице суседства. Савремена садржина овакве јединице у великом селу имаће и неке установе које he је обједињавати као на пр. школу, јасле и обданиште, спортско игралиште и сл. У композицији стамбене зоне поставља се питање како посматрати однос станова сеоског становништва према становима стручњака и службеника. Постоје две могућности: (1) издвојити их у посебне групације или (2) укључити их потпуно једне у друге. Потпуно издвајање није прихватљиво са друштвеног гледишта, међутим разлике у величинама кућишта отежавају потпуно укључивање у једнообразан систем обе ове врсте. Изгледа да се најправилније решење може наћи у провлачењу једне зоне кроз другу у слободној композицији. Систем композиције сеоског центра намеће се у слободној, разуђеној диспозицији. Симетричпа поставка која нужно изазива утисак монументалног и свечаног не одговара сеоском центру јср ои пема такву садржину и не би се складно повезивао са укупном композицијом сеоског насеља чија осповна карактерпстика, произашла из садржине, јесте пепосредна всза са природом. Слободно третирање центра у хоризонтали пужно се намеће и због запреминске разноликости објеката који се окупљају на тргу. Задружно-економски центар, као чисто функционална целина, која није нспосрсдно укључсна у ужи састав насеља, компонујс се на основу принципа који управљају устројством пољоприврсдних дворишта. Саобраћајна мрежа и у сеоском насељу представља потку на којој се оснива целокупно ткиво насеља. Њена функција је анализирана међу еле.ментима а њсна композиција нема разлога да сс обзире на неке спсцифичне сеоске поссбности. При компоновању сеоског насеља мора се стално имати у виду чињеницу да село не представља концентрат великих производних снага, којс својим значајним потенцијалом захтевају и омогућују и одговарајуће инвестиције. Изградња нових насеља, преуређење постојећих сеоских нассља постављају оштро услове рационалних диспозиција и уређаја које и у инвестицијама и у експлоатацији неће значити преоптерећсње за скромне скономске снаг? једног села. У прелазној фази наредног развоја села, у којој оно треба да изиђе из опште заосталости, рационалност у свим акцијама за уређење села нужан је услов за остварење напретка. Општа заосталост села и сеоског становништва има свог одраза на сеоску архитектуру и руризам. Видели смо да угледање на градску архитектуру већ утиче непосредно на став сељака у односу на архитектонске облике. Проблем се посебно намеће у размерама архитектуре где је објекат блиско приступачан посматрачу а овај може заузимати свој став према њему. У размерама урбанистичког третирања психолошко-естетски ефекати се не јављају непосредно код нестручног посматрача. Тако се и у композицији сеоског насеља може поступити без обзира да би одређени систем могао наићи на негативан став код сеоског становништва. Али изузимајући ове психолошко-естетске ефекте, сва остала функционална и изведбена проблематика кроз решења, мора бити подвргнута увиђајима и критици становништва и његов став узимати врло озбиљно у разматрање. Супротни поступци би били кобни по извршење постављеног решења. На следећим страницама показаћемо неколико послератних покушаја решавања сеоских насеља, у којима су, као што ће се видети, на разне начине примењиване композиционе поставке. 194

СТАРО СЕЛО КОД ВЕЛИКЕ ПЛАИЕ Атар Старог Села простире сс од Велике Мораве преко прве речне терасе до развођа на западној страни. Ниски алвујални део је изразито ратарски тсреп, тсраса је погодна за разне културе а страно развођа представљају воћарски и виноградарски потес. У подножју терасе пролазе правцем север—југ државни пут Плана—Лапово и главна пруга за Ниш, са жслезничком станицом приближно у средишту атара. Површина атара износи око 34000 ха од чега је највећи део под ораницама. Село има око 900 домова са преко 4000 становника. Насеље је разбијеног типа што је необична појава за села у моравској долини. Главни део насеља расут је по атару дуж реке. Други део пассља је друмско. типа и основао се касније поред пута Плана—Лапово и у близини желозничке пруге. Одстојања кућа је и у овом делу доста велико: по 30—40 м. Трећи и најмањи део насеља расут је по западном делу атара на тераси. Од зграда намоњених јавној употреби у селу су постојале 1947. године: две школе. стара судница више кафана и неколико занатских радњи и продавница. Од задружних организација село има општу земљорадничку задругу и сточарску, пчсларску и пољопривредну подружницу. Свакако да је село за време Турака било чифлик, јер му негдашњи назив гласи: „Стари Хаџибеговац1*. Података о старом насељу нема, али оно је морало бити збијено па је после укидања чифлика дошло до разбијања села, кад су поједине породице пришле ближе својој обрадивој земљи. Структура атара показује да је око 70% под ораницом, 4% под ливадама и пашњацима, 7,5% под воћњацима и виноградима, 8% под ситном шумом а остатак је некорисно земљиште. Најплоднији део атара под органицама лежи на алувијалној равници. Тераса на западној страни пута даје приближно два пут мање приноса са ораница изузев пшенице, а коса је погодна само за воћњаке и винограде. Допунска привреда је виноградарство и пчеларство. Услед недостатка шуме подигнути су гдегде мали забрани багрема који корисоно служи и за пчеларство. Највећи број кућа налази се релативно близу Мораве која их често плави и својом несталношћу угрожава опстанак многим домаћинствима. Услед тога се јавила потреба за оснивањем новог насеља које би постепено заменило старо. Положај будућег насеља изабран је на првој тераси ради дефинитивне заштите од поплава, из хигијенских разлога предности бољег проветравања и ради ослобађања најплоднијих делова атара од кућишта. Однос насеља према атару је доста повољан јер је ово на вишој коти, релативно близу саобраћајног тежишта, и близу пруге и пута. Техничке тешкоће представљају везе новог насеља са пољем због прелаза преко пруге и пута. Главни прелаз код будућег центра морао би се решавати подвожњацима. Снабдевање водом би такође било отежано јер су главна изворишта испод новог насеља. 263. Студија за реконструкцију Старог Села у Србији 1 стари центар 6 здравствени дом 11 ауто-станица 2 нови центар 7 пивнице 12 обданиште 3 економски центар 8 гробље 13 радионице 4 фискултура 9 фарма за свиње 14 стара црква 5 школа 10 станица 15 инд. зона 003-091 264. Групације кућишта се могу вршити према савременим урбанистичким принципима, у геометријској схеми или у слобод ном распореду 13’ 195

265. Hodo колонистичко нассл.е у Бачкој из 1947. (Пројектни Запод АП Војоодипе) 268. Ором, ново колонистичко село у Бачкој (1947) (Пројектни Завод АП Војводине) НОВА КОЛОНИСТИЧКА СЕЛА У БАЧКОЈ За време другог светског рата неколико села у Војводини је до темеља порушено од стране Немаца у казненим експедицијама. Одласком немачких колониста пред крај рата отворенс су могућности насељавања нашег живља из пасивних крајева. У плану нове колонизације предвиђена је обнова порушених села на потпуно новим основама и основање нових насеља на неким претерано великим атарима у Бачкој где се наметало организовање нових села. Пројекти нових сеоских насеља, рађени током 1947. године, одржавају јасно утицаје традиције код постојећих војвођанских насеља у репродукцији основне ортогоналне схеме и у правилној парцелацији кућишта. Коректуре у овој схеми вршене су у регулационим линијама које су оживљаване смицањем поретка кућа. Нови пројекти. међутим, садрже нове елементс које захтева програм савременог села. Тако је оформљен сеоски центар са главним друштвеним, просветним и културним установама, најчешће третиран слободно у зеленилу. Одређена су места за задружно-економски центар, за фискултуру и др. Уколико би се основна ортогонална схема могла прихватити с обзиром на традиције, типична стара диспозиција куће на суседној граници није оправдано репродукована. Маколико да су навике о оваквом положају куће на кућишту у Војводини укорењене, то би се морало мењати, ради омогућавања попречне вентилације и ради слободније диспозиције просторија у новој кући. Величина кућишта је правилно одмерена на приближно 1500 м 2. Облик и основна диспозиција кућишта замишљени су слично оним које показује и постојеће старо кућиште. У диспозицији кућишта потребно је било такође вршити коректуре постојећег стања, најпре искључењем стаја из кућњег дворишта, а затим издвајањем колског и сточног пролаза. 196

ПРОБЛЕМИ РЕКОНСТРУКЦИЈЕ И УРЕЋЕЊА ПОСТОЈЕЋИХ НАСЕЈБА РАЗБИЈЕНА НАСЕЉА Потпуно разбијена насеља су најмалобројнија на територији СР Србије. Као општа појава она се могу још наћи у југозападним крајевима, јужно од Златибора, у брдским крајевима Западне Србије и у планинама јужног Поморавља. Њихов прелаз ка полузбијеним није још одређен и ова села показују разне развојне фазе и разне облике мањег или већег прерастаља у следећи тип. Осим ових крајева где су разбијена села још и данас општа појава има и у другим крајевима разбијених насеља, мада је тамо општи тип збијено или полузбијено насеље. Ова су насеља најновијег порекла и развијају се и данас као раселице. Овакве појаве типова разбијених насеља су локалне природе и изазване су по правилу претерано великим атарима. Реконструкција и уређење разбијених насеља представља најтежи проблем јер је њихова почетна развојна фаза најудаљенија од поставке за тип, облик и садржину савременог села у виду збијених насеља. Прва мисао је свакако да се примени организација новог насеља на погодно изабраном месту, у средишту атара и да се изврши постепено пресељавање и скупљање разбацаних кућишта у нов организам.90 Оваква мера административног карактера, наилази на отпор код самог становништва, јер данашње раселице имају инвестирано у своја кућишта знатне, често дугогодишње напоре, (на раселицама има и новијих кућа и економских зграда од опеке), организацију рада на земљи која је у непосредној близини куће (подигнуте воћњаке, винограде и т. сл.). Негдашња лака покретљивост нашег сеоског народа данас не постоји, јер су општи услови други, јер нема акутних нужности које су некад гониле на пресељавање, јер је веза за одређено тло много чвршће. Ближа анализа разбијених насеља показује извесне тенденције ка постављању кућишта, ма колико растурених, ипак на одређеним ограниченим територијама. Ове се територије бирају из привредних и саобраћајних разлога. Ове тенденције са оправданим захтевима указују на могући поступак да се постигне што пре наредна фаза релативног окупљања људи. Убрзање поступка окупљања може се најпре постићи изградњом, на истим територијама, првих привлачних установа: школе, продавнице, дома културе, и довођењем исправног пута из долине. Образовање ма и скромног привлачног центра, према досадашњим искуствима, позитивно делује на окупљање становништва, које се тада врши постепено и спонтано. Потези у решавању проблема разбијених села не могу обухватити пуну садржину проблема савремених села, јер за ово не постоје претходни услови. Разбијена села се по правилу баве више екстензивном привредом те стога њихов потенцијал није довољан да би она у догледно време могла остварити радикалне реформе у свом организму. 267. РазбиЈсно насеље Рановац у Млави. ПостоЈеће стање и идсЈни прсдлог за постепено локално збијање кућишта 197

Стога се проблем разбијених села мора ограничити више на регионални проблем њихових атара и његових веза према најближим збијеним насењима, према најближим јавним саобраћајницама и према насељима вишег реда, поред напред наведених покушаја постепеног окупљања око неких привлачних центара. ПОЛУЗБИЈЕНА HACEJbA Полузбијена насеља представљају значајан проблем јер их има највише, развијена су у многим напредним крајевима и својим развојем зраче у даљу околину разбијених села. Она су својим данашњим стањем у основи на позитивном путу развоја, па је њихов проблем и привлачан јер се решење може сагледати у реалним, остварљивим интервенцијама за догледно време. Овај тип насеља простире се данас на сву Шумадију, Западну Мораву, Посавину осим Мачве. На истој територији брдска села нису још довољно еволуирала и показују више одлике разбијених, док су нека напреднија показала више тенденција ка збијању. Но у сваком случају ова села су одредила територију у свом атару где се врши постепена концентрација насеља и у односу на ову територију може се лако утврдити које су раселице и из каквих разлога се оне јављају. Облици територија на којима се оформљују ова насеља су различита али по правилу се јављају две врсте: (1) затворени облици више концентрисани, који у многоме подсећају на облике збијених насеља и (2) разуђени облици који се протежу дуж одређених праваца и више подсећају на друмска насеља. Различите облике изазивају најчешће локални услови пластике терена и спољне привлачне тачке за које се насеље везује путевима. Положај ових насеља у атару (види стр. 212) зависан је од опште конфигурације земљишта на коме лежи село. Територија по којој су распрострањени ови типови, изузев Посавине, заталасана је. Насеља се по правилу налазе на средини између поља и планине. Нема насеља која заузимају поља у речним долинама или ниске делове уз бочне потоке. Уколико ту има насеља то су само његови посебни делови, центри: школа, канцеларија, црква и слично. Овакав положај је потпуно исправан у односу на атар јер лежи приближно у његовом средишту а изнад ратарских површина. Хигијенски положај је не мањс повољан јер је оцедан, добро проветрен и пуно осунчан. Психолошко-естетски ефекти ових насеља су изузетно пријатни како за становнике насеља тако и за спољњсг посматрача. Становништво их богато користи нарочито приликом постављања и оријентације кућа, које увек лежс на најистакнутијим тачкама кућишта, окренуте су својим тремовима ка широким видицима. Извесни крајеви као околина Космаја, долина Западне Мораве, Доња Гружа, пружају у овом погледу изванредне могућности и реализације. Тенденције расслица ка спуштању у поље на јавну саобраћајницу која пролази долином постоје гдегде доста јасно изражене. Појава заслужује да се у сваком конкретном случају испита да би се утврдило уколико је узрок генералан и можда наговештава ипак потребу и могућност свлачења будућег насеља из свог данашњег положаја у долину. У највећем броју случајева испитивање показује да силазак на саобраћајницу, представља појединачне околности домаћинства које се оријентише на допунску привреду у вези са насељима вишег реда за које га саобраћајница добро везује, или сс приближава главним деловима обрадиве земље која лежи у пољу. Начелно посматрано, свлачње насеља у поље није исправно из више разлога: заузимање најплоднијег тла у атару, ексцентричности у односу на атар, неизводљивост јер не представља општу тежњу. Једино преимућство оваквог новог положаја било би непосредна веза са саобраћајницом, али се она може остварити добрим путем који не би био сувише дуг, јер су насеља према данашњем положају удаљена најчешће свега по 2—3 км од јавне саобраћајнице. Структура постојећих полузбијених насеља представља добру савремену, органску подлогу за даљи развој. Збијеност није велика, јединице суседства су спонтано оформљене, између њих се простиру широке слободне површине које дају могућност постављању нових елемената села и ширењу стамбених зона. Зеленило пространих воћњака и заосталих шумских забрана обезбеђује одличне хигијенске услове. Интервенције немају потребе да задиру у структуру, напротив њихов циљ мора бити да се она развија на истој основи, односно да се спречи њено деформисање. Начелни задаци у студији и планирању сеоских насеља овог типа, како се они данас постављају, могу се ограничити на решавање само неколико истакнутих проблема чије би 198

запостављаље и спонтано решавање могло довести до основних грешака. Међу овим задацима на првом месту стоји општи зонинг површина и саставпих делова насеља без тренутне потребе детаљног решавања а са јединим циљем да се чврсто фиксира рејон насеља и да се определи намена површина. Следећи задатак, који се у суштини укључује у претходни, састоји се у изналажењу и одређивању најповољнијих положаја за нове елементе садржине насеља: просветнокултурне установе, привредне и управне једиоице, резерват стамбених нових рејона. рекреационе површине главне саобраћајне потезе и сл. Као допуна ових планерских мера, за правилно упућивање развоја полузбијених села потребно је допуњавати студије и нацрте прописима чија би главна сврха била да спрече негативне појаве а убрзају позитивне. Међу оваквим мерама прописи за изградњу насеља би морали да садрже: 1) норме о минималном и максималном кућишту, 2) забрану подизања нових кућа ван одређеног рејона, 3) експропријацију терсна за резервате нових кућишта итд. У суштини поступак за уређење полузбијених насеља би се ограничавао за догледно време на претходном испитивању, планирању зонинга и на основним прописима. Продубљавање проблема и израда регулационих основа у данашњој развојној фази нашег села није потрсбна и не би била изводљива због недостатка средстава, кадрова, нерешених привредних основа итд. Основни недостаци постојећих полузбијених нассља су првенствено техничке природе. Неизграђсна и неуређена саобраћајна мрежа са рђавим или никаквим коловозом, тсшкоће у снабдевању водом, и сл., свс су то још увек редовне појаве у селима СР Србије. На томе сектору руристичко планирање не може да да никакав допринос. Усвојивши да је постојећа структура насеља исправна, изградња главних саобраћајних праваца и сви комунални сервиси који прате ову мрежу могли би се извршити без опасности сукоба са каснијим руристичким интервеницијама у насељу. Ове техничке мере представљају јсдан од првих најважнијих општих задатака у уређењу полузбијених насеља. 268. Полузбијено насеље Пансиона испод Аиале 1 границе насеља 2 махале 3 зелснило 4 центар 5 економски центар 6 школа 7 аутобуске станицс 8 железничка станица 199

СПОНТАНО ЗБИЈЕНА НАСЕЉА Као што је приказано у претходним поглављима и овај тип насеља развија се на великим пространствима територије СР Србије: у свим ниским крајевима Источне Србије, Косова и Метохије, и у неким брдским деловима нарочито Косова и Метохије. Густина изграђености је у овим насељима различита. Ми ћемо у следећој анализи посматрати типична јако збијена насеља, јер разрађена насеља су слична полузбијеним тако да је њихова проблематика слична оној коју смо претресали у претходном одељку. Положај у локалној теренској конфигурацији збијених насеља није идентичан у разним крајевима. Најчешће она леже у долинама, у подножју бочних страна, често на излазу бочног речног тока у главно поље. Нека заузимају прве терасе изнад долине. Планинска и брдска насеља постављају се на разне начине: нека у уским долинама а друга на косама. Код многих збијених насеља има појаве раселица са сличном мотивацијом и одразом на терену као и код полузбијених. Кад је привлачност нових положаја велика, раселице се код неких од њих развију у права сателитска насеља. То је нарочито случај ако је речна долина широка и плодна, тако да се већи део интензивно обрађиване земље налази у пољу и ако кроз долину пролази нова жива саобраћајница. У таквим околностима се на саобраћајници испод главног насеља, које лежи на првој тераси на одстојању од 2—3 км образује ново друмско насеље истог села. Истина, по правилу увек има раселица и у супротном правцу, ка брдском залеђу села, где одлазе породице чији се главни делови имања налазе испод планине. О положају збијених насеља, без обзира на његове повољне или неповољне околности осунчавања, проветравања, боље или горе саобраћајне могућности у спољним везама, беспредметно је, реално гледано, расправљати, јер је њихова изградња толико велика да би свако пресељавање било практично неизводљиво у догледном времену. Основна карактеристика збијеног насеља одговара поставкама за развијање саверменог села у погледу његовог типа. Међутим, проблем се за многа од ових насеља јавља у претераној збијености. Густина изграђености за нека села у долини Тимока, у долини Јужне Мораве, у Метохији, је тако велика да су кућишта сведена на свега неколико стотина квадратних метара и густо постројена једна уз друга. Услед таквог стања нема довољно зеленила, стаје и ђубришта нису довољно удаљена од кућа, бунари су махом загађени, улице су нечисте, осунчавање а нарочито проветравање је недовољно итд. Претерана збијеност често отежава и изналажење повољних места за постављање друштвених, управних и просветно-културних установа. Искуство са ситуирањем многих задружних домова у скученим срединама села, у непосредном додиру са суседним кућиштима, доказује то довољно. 269. Идејна схема за реконструкцију збијеног насеља у долини Тимока: А—D стамбене зоне 1 центар, 2 економски центар, 3 фискултурни ценатр, 4 резерват, 5—6 обилазна саобраћајиица 200

Велико збијено насеље дели се по правилу на махале, али јбихово разлучивање није увек спроведено у структури насеља, тако да се не осећа подела насеља у мање суседне јединице. У саобраћајној мрежи улица постоји одређена интерна и спољна логична диференцијација. У мрежи се, као посебност структуре, јављају многи слепи огранци (,,ћор сокаци") око којих се групише мањи број, обично сродничких, кућа. Ова спонтано настала карактеристика у постојећој организацији збијеног насеља, представл>а позитивну појаву у смислу савремених урбанистичких схватања. На основу оваквог стања, уређење пуно збијених насеља захтева у реконструкцији озбиљније интервенције него код полу збијених и непотпуно збијених насеља. Најважнија од интервенција морала би да захвати проблем разређивања насеља повећавањем површине кућишта. Даља мера би морала да се састоји у провлачењу кроз насеља већих трака и површина зеленила, чиме би се касније постигло диференцирање суседских јединица, махала. Ове интервенције, на жалост, нису изводљиве без знатних поремећаја у постојећој структури, тако да измене постојећег стања представљају тежак проблем. Задатак првих интервенција које су изводљиве, мора се ограничити у овом погледу на спречавање продужавања и погоршавања данашњег стања. Ефикасна таква мера била би забрана оснивања нових кућишта уколико неМаЈУ одређену минималну површину. ПаралелНО са овом мером морају бити одређене стамбоне зоне у непосредној околини постојећег насеља под резерватом за оснивање нових кућишта. Места нових центара, спортских игралишта и сл. из истих разлога морају се тражити у непосредној околини. Међутим, ако програми ових центара нису велики, онда ипак првенствена тежња мора бити да се за њих нађу погодна места у постојећем насељу ради правилнијег односа са свим стамбеним зонама. Решавање саобраћајне мреже може се ограничити на проблеме правилне везе центра са деловима насеља, са атаром и са најближом јавном саобраћајницом. Технички недостаци исти су у збијеним као и у полузбијеним насељима, с разликом што у збијеним њихово отклањање захтева мање инвестиционе напоре, јер је улична мрежа мања због веће густине изграђености. У суштини, збијена насеља налазе се у тешком и нерешивом стању, као и многи стари градови, тако да се задаци морају ограничавати на решавање неколико основних потеза у размерама зонинга, а постојећи стамбени делови могу наћи своје решење само у дужем временском року после дотрајалости раније извршених инвестиција. ВОЈВОЂАНСКА НАСЕЉА Проблем војвођанских насеља представља се на различит начин од проблема села на југу Саве и Дунава. Њихова општа структура, било да су плански основана или само ушорена по наређењу, има неке опште заједничке карактеристике које предодређују потребе и могућности војвођанских села на својствен начин. Положај већине села у Војводини није настао спонтано већ административним мерама у току прегруписавања старих насеља, устројства Војне Границе и нове колонизације. Није још јасно какви су мотиви руководили осниваче приликом избора места за насеља. Но данас се за многа од ових може констатовати да им положај није исправан у односу на атар. Геоморфолошки сва насеља Војводине су у сличном равничком положају изузев припланинских села Фрушке Горе, насеља на ободу Телечке у Бачкој и још неких, која су за свој положај искористила разлике у пластици терена и нанизала се дуж подножја терасе или дуж негдашњих обала. За многа равничка насеља неповољност положаја види се у подводности тла, у тешкоћама каналисања површинске воде и тешкоћама снабдевања чистом пијаћом водом. 201

Но без обзира на ове недостатке не може се ни помишљати на промене положаја због њихове величине и компактне и пуне изграђености. Исправке у односу на екцентричност положаја на атару, тамо где је ова била изузетно претерана, извршене су већ преко секундарних радних центара, салаша, који су временом прерастали у раселице односно и у нова насеља. Недостаци положаја на сувише равном и ниском терену морају се одстрањивати само техничким мерама. Густина изграђености и планских и ушорених села одговара приближно поставкама повољне густине за савремено село јер су просечне величине кућишта данас око 2000—3000 м2. Дубина блокова одређена још при оснивању, ретко где је мењана, тако да је подела кућишта вршена само по ширини и тиме је она била ограничена. Интервенције у структури такође се не би могле вршити, нити утицати на постојеће стање због чврстог облика насеља постављеног још при оснивању села. Међутим, данас неоправдано широке улице, чије одржавање представља оптерећење комуна и које остављају доста неискоришћеног тла, могу се кориговати свођењем на нормалну ширини а преостале траке доделити кућиштима. На тај начин би се постигла аутоматски и друга коректура: повлачење кућа са регулационе линије. Но ова интервенција не би смела да доведе до уништавања старих дрворсда јер ови су данас, са нешто дрвећа по двориштима, једино високо зеленило у насељу. Најтежи проблем у уређењу војвођанских насеља представљаће изналажење погодно положених и довољно всликих зона за постављање друштвеног центра, разних просветно-културних установа, фискултурног центра и зеленила. Без усиљеног решавања путем експропријација изграђених терена, овакви положаји могу се наћи само на периферији насеља. Ако насеље није велико и ако је издуженог облика овакав периферни положај може се кратким продором везати за постојеће средиште насеља. Ако је пак насеље велико и компактног облика, изгледа да се периферија не може узети у обзир и тада остаје ипак само могућност да се отварају слободни терени у постојећем ткиву насеља. У насељима која су још при оснивању имала резервисане средишне слободне површине за тргове, њиховом накнадном обрадом, може им се дати и нова садржина смештањем извесног дела програмских објеката савременог сеоског центра. Али у оним насељима где је првобитна схема била крајње упрошћена, сличне тешкоће јављале су се већ раније кад су се постављали први специјални објекти као школе, цркве, управне зграде. 270. Могућности за образоваше нових центара у постојећим војвођанским, А — насеље издуженог облика. в — нассље центричног облика 1 нови центар, 2 економски центар, 3 стари центар потпуно планским насељима 202

Корисне и изводљиве мере за поправљање постојећег стања, путем дуге и сталне реконструкције, односе се на стари систем устројства кућишта и положаја зграда у њему, посебно куће. Њен првобитни положај на граници суседа са једностраном оријентацијом морао би се прописима изменити и установити попречни положај на истој регулационој линији. Сужавањем улица зграда би била повучена од тротоара. Друга потребна мера односила би се на минималну дозвољену ширину кућишта од приближно 20 м тј. са могућом поделом првобитних ширина само на два једнака дела. Најзад прописима би требало утицати на правилнију поделу површина и на распоред зграда на кућишту. Данашњи систем, по коме се у кућњем дворишту налази и стаја за крупну стоку и кроз које пролазе сва возила и сва стока, није повољан. ЗАКЉУЧАК У закључку можемо извести неколико основних принципа који се морају имати у виду при уређењу постојећих насеља односно при њиховој реконструкцији. С обзиром на велику заосталост нашег села и на оправдану тежњу да се село што пре изведе из ње, да се унапреди и да му се створи, у садржини и облику, вид савременог насеља на основу принципа савременог урбанизма, руризма и савремене архитектуре, лако се скрене у нереалност идејних поставки и конкретног планирања. Развој нашег села мора се оснивати на његовим сопственим економским и културним снагама, њихово унапређење захтева одређено време и извесну етапност. Руристичко уређење села у смислу унапређња његовог насеља може ићи само упоредно са економским и културним унапређењем. Због тога се у реалном посматрању проблема реконструкције постојећих насеља, њиховом уређењу као једном бољем, савременијем виду, мора поштовати принцип поступности. У најзаосталијим селима основна идејна поставка мора бити убрзавање наредног развојног ступња, а у развијенијим ићи ка вишој фази. Покушај прескакања етапа носи у себи велику опасност неизводљивости, тренутних локалних напора у смеру даље перспективе, које сеоска заједница не може да издржи, често ни да схвати, — и тада целокупан труд остаје узалудан, можда и штетан за правилан развој. Наше је село у сталном динамичном развоју и оно покушава да нађе решење својим основним проблемима спонтаним путевима. Тежње које се осећају у томе развоју кроз ближу прошлост и у данашњици морају бити сматране датим смерницама које указују на проблеме, на тенденцију решавања. Но ове тенденције не смеју се прихватити без пуне анализе њихове појаве, узрочности, размера и последица које оне носе у себи. Познавање општих чинилаца који делују у развоју сеоских архитектонских руристичких елемената добија, при овој анализи одређених тенденција које се констатују на терену, своју пуну примену. Испитивање појава на терену са продубљеном анализом утврђених чињеница представља реалну основу за програмске идејне поставке у решавању сваког конкретног проблема. Ово уочавање датих развојних тенденција на терену надовезује се на претходни принцип схватања уређења села као поступног и етапног задатка. Уколико анализа покаже да су тенденције суштински и широко засноване, уколико не прете да доцније имају неповољне последице, оне указују нз смерове којима се може брже поћи напред, јер су, значи, већ створени предуслови. Задатак је тада само правилно уобличавање решења које се већ оцртава у својим основама и спречавање да се она не извитопере и да постану негативна у овом или у оном виду. Најзад обим задатка уређења постојећих насеља, с обзиром на њихову бројност у односу на расположиве кадрове. нужно поставља и принцип поступности у решавању проблема појединих случајева. Израда потпуних регулационих основа може се поставити само у неким изузетним случајевима. Наше село нема још ни економских снага да изведе ову предрадњу у целини. Успех би био знатан кад би наша села добила решене основне елементе усмеравања будућег развоја у виду поделе површина на зоне, избора положаја центара и одређивања главних потеза саобраћајног система. Ови би били праћени прописима о кући и кућишту. У овом погледу свакако he бити најпре захваћени као конкретни задаци уређења села у близини великих градова и села која су постала седишта нових општина. Прва села се органиски, привредно и културно, везују уз градове и она морају постепено улазити у проблематику самих градова. Седишта пак нових општина имаће у својој блиској будућности задатке инвестиција за градњу управних, привредних и културних установа целе општине, па се нужно за њих поставља ма и овакав сужени програм решења насеља. На сличан начин у први план активности морају ући и центри заједница села. 203

ПРИМЕРИ ЗАКУТА Закута је једно од три села која су заједнички чинила стару општину. Налази се у Доњој Гружи на приближно 30 км јужно од Крагујевца. Теренски положај села, његова величина, структура и садржина типични су за Шумадију а у многоме и за села у крајевима Западне Србије. Извесни подаци говоре да је на атару Закуте постојало старо насеље, можда из доба Србије за време Бранковића, али о њему нема материјалних заостатака. Данашње насел>е развило се последњих 200 година насељавањем из југозападних крајева. У првим фазама село је било старо-влашког разбијеног типа. Сталним досељавањем новог становништва и природним прираштајем вршило се постепено збијање, тако да данас горњи крај има већ кућишта густо постројена једно уз друго. Али у целини посматрано, насеље још показује своју првобитну структуру. Атар села се протеже од реке Груже до развођа према Гледићу на планини Брзаку. Бочно, атар је ограничен потоцима који га одвајају од суседних села, са којима је чинио исту стару општину, са Сибницом и Петропољем. Поред реке је потес поља у коме су ливаде и оранице; средњи део атара заузимају воћњаци и оранице, а у горњем потесу планине некад су биле високе шуме и пашњаци, док су данас многе њиве захватиле и овај потес. Насеље је постављено у средњем појасу, на повијарцу који силази од планине ка реци. Гребеном иде главни сеоски пут, а кућишта се нижу у његовој близини на јужној падини. У подножју планине, у рачви између два потока налази се сеоски центар у коме су: школа, црква, задружни дом са месним одбором и продавницом. Центар је удаљен од главних саобраћајница, пута Крагујевац— Краљево и железничке пруге око 3 км. Величина атара је око 800 ха, а структура се види из следећих података: око ЗО°/о ораница, око 8% воћњака, око 16°/о ливада, око 42°/о шума и пашњака, око 4% пољопривредно неискоришћеног земљишта. Привреда је типично мешовита: ратарско-сточарско-воћарска. У првим фазама развоја села она је била првенствено сточарска, али је касније ратарство, као интензивнија привреда преовладало уз воћарство шљива које представља значајну допунску привреду. Село броји око 100 домова и око 500 становника. На једног становника долази око 1 ха пољопривредне површине, што чини аграрну општу насељеност од око 100 становника по квадратном километру, а то je приближно србијанска просечна насељеност. Закута је раније била изван непосредних утицаја града, јер се налазила на великоЈ удаљености и од Крагујевца и од Краљева. У близини нема ни индустрије ни рудника, тако да нема индустријских радника или службеника који живе стално у селу. Релативно велика насељеност изазива одлазак са села и смањење природног прираштаја. С обзиром на мали атар нема секундарних насеља. У прошлости било је малих сточарских станова у планини. Село нема ни друмске раселице мада је саобраћај долином реке врло жив. Разлог је што је пут постављен са друге стране Груже, кроз атар села Губеревца, тако да становници Закуте нису имали земље непосредно дуж друма. Реконструкција насеља се не поставља конкретно. Решење је постављено као тсоријски проблем испитивања.91 Данашњи положај насеља је повољан у односу на атар и на распоред култура јер лежи на средокраћи, а главни ратарски појас је на нижој коти. Снабдевање водом је решено каптажом извора на високој коти и мрежом чесама која се развија главним сеоским путем. У хигијенском погледу насеље лежи на оцедном терену, добро је сунчано и проветрено. Положај му је сликовит а са свих тачака из насеља се развијају широки видици на околна поља и планине. Положај сеоског центра такође је повољан јер није удаљен од стамбене зоне, а исти центар служи и суседном селу Петропољу. Уосталом, у њему су знатне инвестиције уложене у изградњу школе, и премештање би било нерационално. Основна мисао при реконструкцији села Закуте била је: сачувати што више позитивне карактеристике сеоског насеља спроводећи свс потребне мере комуналне хигијене и технике, етапне обнове стамбеног фонда, новоградње и евентуално трасирање нових саобраћајница. Од интереса је истаћи постојање остатака старе храстове шуме, која је у непосредној близини села и исто повезује са његовим старим средиштем. Шума је задржана у будућем плану села, проширена и намењена рекреацији и фискултури. Садржај реконструкције обухвата: 85 сеоских кућишта, површине сса 3000 ма, 14 службеничких кућишта, површине сса 800 мг зграду месне канцеларије, здравствену станицу, продавнице животних намирница и других потреба, дом културе, нову зграду школе, дечје јасле. обданиште и занатск радионице. 204

271. Идејни предлог за реконструкцију касеља Закуте у ШумаднЈИ. (Из дипломског рада арх. 3. Б. Петроиића) 205

272. Цсктар ссла Враћсвшницс у СрбиЈи На путу Крагујсвац — Горњи Милановац развила сс ссоска, друмска варошица као цснтар зајсдницс за 10 околних ссла. (Види слику 273) Програм се састоји из три главна дсла: — друштвено-културног центра; — стамбене зоне и — приврсднс зонс. У каснијем развитку биђе потребно предвидети обилазну вариЈанту главног пута која nehe пролазили кроз цснтар насеља. (Студија израђсна у Заводу за уиапрсђсње комуналних дслатности СР СрбиЈс, Бсоград, 1969) 273. Центар заједнице села Враћсвшница у СрбиЈи. Враћевшница лежи у близини пута Крагујевац — Горњи Милановац. На самом путу образовала се сеоска, друмска варошица коЈа служи као културни, привредни и саобраКаЈни центар за већи броЈ околних села која су удаљена од пута. НаЈудаљениЈе село лежи на око 5 км од центра. (Види слику 272). (СтудиЈа израђена у Заводу за унапређење комуналних делатности СР Србије, Београд, 1969) 206

274. Нацрт рсконструкциЈе Средње Васи на Бохињу. (Аутор арх. Шорли, Љубљана) СРЕДЊА ВАС Средања Вас лсжи у Горњој Долини изнад Бохињског Језсра и представља тилично горењско село. 1947. годинс, несрсћним случајевима, изгорео је цснтрални део насеља па јс у всзи са обновом изграђена нова рсгулациопа основа.” Старо нассље је спонтано настало збијено нассље на излазу речице у мало поље. Принципске поставке новог решења нису задирале у постојећу структуру насеља. Решење се састојало у планирању нових слемената, и то просветно-културног цснтра, економског центра и нове мале, стамбенс зоне за проширсње. Решење такође правилно премсшта прометни пут јер он сад пролази кроз најгушћи дсо постојсћег нассља. Предвиђене двојне куће нису овде наишле на повољан пријем код становништва, које је ипак жслело потпуно индивидуално двориште. У обликовању нових кућа правилно је тражен ослонац у наслеђу. 207

Itllllllllllll 275. ИдеЈни пројекат села ЂурНепца у СлапонскоЈ Подра. пини. (Из докторскс дисертациЈе арх. М. Видаковиђ, Загреб) ПОДРАВСКИ ЂУРЂЕВАЦ Ђурђевац је пелико ссло оформљено још пре рата као средиште за више села. Његова структура и прсдлог за регулацију били су прсдмет теоретско-научнс студије у предратном периоду.1" Услед тога извесне од прихвађеппх програмских поставки не одговарају данашњим условима. Преувеличана је могућност развоја села без нове раднс садржине. Величина атара не даје основа за пораст становништва од 7.251 на 10.779. Претпоставка да сс граде кућишта за безземљаше такође је данас искључено као и претпоставка да се у зони В могу градити нова куђишта разбијеног типа. Међутим, правилно је замишљена садржина будуђег развоја са задружпо-економским елсментима, са развијањем просветпо-културних установа и сл. Пожељно би било да је главни пут Вировитица—Копривница проведен варијантом изван насеља. СТАРО СЕАО 27С. Старо Село у Србији (код Велике Плане). Предлог за реконструкциЈу насеља. (Види слику броЈ 264). СтудиЈе рађене у екипи бившег Повереништва грађевина НР Србије под руководством аутора) Аутор урбанистичког предлога за реконструкцију насеља Је арх. Милорад Мацура. 208

277. Село Меленци у Банату. УрбанизациЈа великог банатског села захтева реконструкциЈу централне зоне у насеље градског типа. У предложеном решењу ова зона се простире дуж главне саобраНаЈнице коЈа пролази кроз насеље. Остали делови нзсеља као стамбене зоне урбанизовани су Још приликом оснивања насеља у XVIII веку. Привредна зона ситуирана Је ван постојећег насеља, на његовоЈ перифериЈи. (Студија рађена у Урбанистичком заводу општине Зрењанин) 14 Сеоска архитектура 209

278. Атар села Неоаде код Горњег Милановца СЕОСКИ АТАР Атар је битан елеменат сеоског организма. Као одређена територији земље, коју сеоско становништво користи за свој рад, атар је најсигурније обележје индивидуалности датог села. За наша села, нарочито она разбијеног типа код којих насеље има неодређен и недовољно повезан облик, атар најбоље дефинише село као друштвену јединицу. Још Вук Караџић у свом речнику испод речи СЕЛО наводи: ... „па се све зове једно село (докле год његова земља држи, које се врло добро зна,...)“. На незаузетој, неискоришћаваној земљи која није била приведена пољопривредној култури, атар настаје од тренутка кад први насељеници почну заузимање земљишта око својих кућа. Група насељеника у суседству јавља се као заједница и она ствара сеоски атар у виду везане територије земљишта које обрађује. Извесни делови земље су били индивидуална својина а други су се јављали као својина сеоске заједнице која је, под одређеним условима, искоришћавана од свих становника, али све је скупно представљало јединствен сеоски атар. У крајевима где постоје већи шумски комплекси, народна заједница, преко државне власти, јавља се у улози сопственика територије под шумама и пашњацима а ради њихове заштите и правилног искоришћавања. Атари суседних села се непосредно додирују. Тако је сва територија земље издељена у атаре, највећим делом сеоске, а мањим и градске. Сеоски атари су данас потпуно одређени катастарским документима по величини, положају на терену и садржини главних култура. Пре установе катастра границе атара биле су такође утврђене разним ознакама на самом терену, које су становници суседних села добро познавали и обнављали. Катастарски подаци разликују територију сеоског атара према пољопривредним културама на: оранице, ливаде, пашњаке, вртове, воћњаке, винограде, баре и трстике, шуме, неплодно земљиште итд. На основу њих се сазнаје и главна структура пољопривреде одређеног села. Основна јединица катастарске поделе је сеоски атар. У службеној геодетској терминологији сеоски атар се назива „катастарска општина“ (скраћено К. О.). Управна подела земље се углавном поклапа са поделом на катастарске општине. На територији СР Србије постоје два главна типа атара: (1) спонтано настали и (2) плански основани атари: Разлике се огледају у облицима, положају на терену, у структури, а произишле су из потпуно различитих услова генезе као што то наговештава и само насловно обележје које смо им дали. 210

278.а Плански организована рурална тсриторија у Војводини 278.6 Спонтано настала рурална територија у околини Прокупља

СПОНТАНО НАСТАЛИ АТАРИ Спонтано настали атари налазе се на територији јужно од Саве и Дунава и само делимично у Војводини. Његова генеза је примарна како смо је у претходном ставу приказали. У овим крајевима сеоски атара били су утврђени још у доба српске средњевековне државе, што нам сведоче наводи у сгарим владарским хрисовул>ама.95 Ови атари су свакако били одређени и у доба Турака, али да ли су били претрпели какве измене и које, није нам познато. Исто тако није нам познато да ли су се атари мењали приликом обнављања насеља на територијама које су биле опустеле или скоро опустеле за време Турака, али је највероватније да је континуитет у највећем броју случајева био одржан. Најважнија одлика спонтано образованих атара јесте њихово ограничавање према природним, теренским, географским елементима. Појединачно посматрани, само у хоризонталној пројекцији, они имају потпуно неправилне облике границе. Међутим, ако се скупно посматрају и у вези са пластиком тереиа види се да постоји извесна логична законитост на основу које су постављене њихове границе и произишли дати облици. Основни географски елементи који су одређивали границе атара су вододелнице и речни токови. Ово одређивање облика према географским условима одражава се у више разних комбинација од којих су ове четири најизразитије. а) Ако атар лежи уз већу реку која има пространу долину, као што је то, на пример, случај са Великом и Западном Моравом, Доњом Гружом, Лугом у Шумадији, тада се један атара протеже од реке до вододелнице на планинском венцу који ограничава речни слив, а скупно се нижу један уз другог дуж речне долине, с обе стране, у два реда. Бочне границе оваквих атара обично су потоци или мање речице које се уливају у главну реку. б) Значајни планински венци су увек граница атара између суседних села. Изразит пример оваквог распореда и положаја атара види се око планинских венаца: Медведник —Јабланик—Повљен—Маљен—Сувобор, на Котленику. в) Око значајних планинских стожера атари се зракасто распоређују тако да се види тежња суседних села да досегну својом територијом што дубље у планину. Јасне примере оваквих међусобних распореда на терену и одговарајућих облика видимо око Рудника и Јешевца у Шумадији где по 7—10 села окупља своје атаре око истог планинског стожера. г) Сеоски атари каткад заузимају изворишни део слива реке тако да су му горње границе оивичене венцем који обележава слив. Овако положених атара има у мањем броју. На границама атара који су ограничени географским елементима има често неправилности. Делови атара појединих села каткад прелазе преко речних токова или вододелнице и захватају земљишта преко природних граница. Међутим ова одступања нису таквог значаја ни по броју ни по размерама прекорачења, да би доводила у сумњу закључке о општој законитости природно географских граница. Она су последица локалних захватања земље од стране раније основаног и снажнијег села које је у својој привредној експанзији успевало да прекорачи општу природну границу. Географски чинилац није био једини који је деловао на спонтано обликовање атара. У њиховој генези налази се као основ економски чинилац. То је логична последица функције атара у сеоском организму, а јасан доказ нам пружа пољопривредна структура спонтано образованих атара у овим областима. У положају атара према пластици терена види се да при спонтаном образовању постоји тежња да се у једној заједници обухвате разнолика земљишта односно да се обезбеде могућности за развијање разноликих култура. Сваки атар на нагнутом терену показује тенденцију захватања делова из најнижих региона, из средњег региона и из највишег региона. На тај начин сеоска зајденица обезбеђивала је себи највишу могућу аутархичност привреде кроз разноликост култура а то је значило, у доба оснивања ових атара сигурнију економску базу за становнике. Ова тенденција ка образовању економске базе атара са разноликим привредним могућностима врло је жива и данас у селу. Разноликост пољоприврдене структуре атара одредила је и његове главне делове: „потесе“. По правилу они имају три основна дела: „поље“ у најнижем региону уз речни ток „село“ у средњем региона у коме се налази само сеоско насеље и ,,планину“ тј. највиши регион атара, уз вододелницу односно на граници према суседном атару. Природа тла јасно је определила и намену поједини потеса. Ова намена се мењала са временом односно са порастом броја становника и са преласком од екстензивне сточарско-земљорадничке на интензивнију земљорадничко-сточарску привреду. у првим фазама средњи потес, „село , привођен је култури оснивањем ораница и воћњака у 212

279. Генеза и подела на потесе атара у речноЈ долини Шумадије 280. Распоред сеоских атара дуж планинских венаца (Повљен, Маљен, Сувобор, Рајац) 282. Групација сеоских атара око планинског стожера 283. Сеоски атар смештен у изворишту мање реке 281 Типичан распоред атара дуж речне долине 213

близини кућа и на самим окућницама. У планини су били пашњаци и шуме а у пољу постепено је крчена шума ради стварања ливада за сено. У каснијим фазама оранице освајају и поље поред ливада а у најновијим фазама развоја атара, њиве излазе и у највише регионе, и у планински потес. Код спонтано насталих атара главно сеоско насеље заузима по правилу средишни положај, између поља и планине, у потесу ,.село“. Овакав положај економски је био потпуно оправдан, јер тако насеље лежи на средокраћи и путеви су до удаљених делова атара сведени на минимум. У ранијим развојним фазама, кад је сточарство било више развијено, у доба породичних задруга и док поседи нису били иситњени, — села су имала у атару и секундарне радне центре: 1) сточарске станове (,,бачије“) у планини и (2) сезонске станове у пољу (,.трла“ и „салаши”). Данас се секундарна насеља одржавају само у пространим атарима, где удаљеност летњих пашњака и њива ириморава становништво да привремено оорави близу искоришћаваног тла да би уштедело у некорисном ходању. Саобраћајна мрежа по атарима је неправилна, спонтано настала од првобитних пешачких стаза и коњских пролаза. Данас је она већ издиференцирана у важније комуникационе линије: сеоски путеви који везују најближу јавну саобраћајницу са насељем, поље са насељем и планину са насељем. Из ових сеоских путева рачвају се по целом атару пољски путева који опслужују сваку поједину парцелу земље. Пољски путеви су нетрасирани и нерегулисани а сеоски путеви су у извесним селима уређени али најчешће не довољно и не на правилан технички начин. ПЛАНСКИ ОСНОВАНИ АТАРИ После заузимања Војводине од стране Аустрије, као што смо раније видели, сва земља прелази у сопственост цара односно државе, јер се ранији сопственици, старо племство из доба пре Турака, изгубило. Мањи део освојене земље додељен је или продат неким новим племићима највише у Срему, а већи део је држава задржала ради сопствене експлоатације преко својих кметова, сељака. Настојање аустријске државе да се земља привредно искористи и тиме појачају финансијски приходи било је врло јако и спровођено је енергично и плански, преко колонизације српског, немачког и другог становништва, нарочито током друге половине XVIII века. Тако је дошло до оснивања великог броја нових села и устројства нових сеоских атара. Претходно снимање терена и обележавање граница нових атара вршили су стручни геометри или инжењерски официри. Пошто у највећем делу Војводине терен није пластички изразит, ови стручњаци нису водили обзира о мањим природно-географским елементима у равници, већ су границе атара обележавали праволинијским потезима трудећи се при томе да обухвате одређену територију. Структура површина у плански образованим атарима Војводине потпуно се разликује од структуре спонтано образованих атара. У њима нема оне правилности у подели на три основна потеса и у њиховој једнообразној поставци на терену. Планинских потеса нема ПОТЕСИ разпореа културд РЛ2ПОРЕА Ш2ЕЛА -------- ПОЛ>Е ---------- — Н>ИВЕ И ЛИВААЕ — -----------ТРЛА-------------- ---------- е е л о ------------- — Н>ИВЕ И ВОПНАЦИ------- -----ГЛАВНО НЛ?ЕЛ>Е----------- -------------------- П Л Л Н И Н А -------------------------- _______ш YME и П Л Ш Н> Л Ц И_________ Н> И В Е и ш Y ЛА Е ------------------- 5 Л Ч И Ј Е ----------------------------- 284. Геоморфолошки распоред атарских елемената на пскренутом терену између речне долине и вододелнице 214

уопште а шуме су, уколико и има, распоређене само дуж већих река и на водоплавним теренима. Плански образовни атари дељени су даље на саставне делове који су произлазили из тадашњих пољопривредних метода рада, а ти главни делови су били: (1) насеље као скуп кућишта са баштама, виноградима и гувнима која су се налазила непосредно око насеља; (2) оранице; (3) ливаде за сено и (4) пашњаци односно утрине. Оранице су биле подељене у три потсеа према тропољном систему, негдашњехм методу коришћења ораница у три фазе. Изузев пашњака који су били сеоска заједница, сва остала земља била је правилно издељена у парцеле које су имале ширину око 380 м. Касније, нарочито током друге половине XIX века кад су сељаци постали сопственици земље ова примарна подела атара је разбијена, али подела на табле и на „дужнице** од 380 м задржала се углавном све до данас. Мрежа сеоских и пољских путева у војвођанским селима такође је предвиђена планским оснивањем атара. Она показује правилну, геометријску често ортогоналну схему. Диференцијација не постоји уколико није настала уређењем неких од сеоских путева за путеве вишег рада интервенцијом државе. Секундарни радни центри су били врло развијени. Величина атара, чији су делови знатно били удаљени од главног насеља, интензиван сезонски летњи рад, често и чисто сточарске потребе, изазвале су појаву многих „салаша“, који су представљали право секундарно кућиште. Комасације су, груписавањем земље појединих газдинсгава такође изазвале појаву салаша. Салаши се нису разликовали по намени као у спонтано насталим атарима, јер је у Војводини атар скоро потпуно једнообразан. Они су се разликовали само по величини. Систем салаша је нарочито много био развијен у Бачкој, где се често и прелазило преко његове основне намене, па су оснивани и у близини главних насеља. 285. Плански оснооан атар једног села у Ванату 215

ПРОБЛЕМИ УРЕЂЕЊА АТАРА Проблеми уређења атара су првенствено агрономске и мелиорационо-техничке природеде. Руристички задатак се ограничава на одређивање броја, намене и положаја секундарних радних центара и на постављање основне саобраћајне мреже. Основу за решавање ових задатака морају дати претходне агрономске студије о намени површина атара за одређене пољопривредне културе, а за дату природу тла. Према климатским условима и другим агротехничким захтевима одређују се нови сеоски потеси према основној намени, а из ових се могу закључити потребе за оснивањем секундарних радних центара, величине будућег промета које ће дати податке за решавање саобраћајне мреже. Пашњачки потес, воћарски, виноградарски и др. постављају сваки за себе различите захтеве за задатак уређења атара. Посебне проблеме у атару представљају мелиорациони задаци исушивања и наводњавања равничарских крајева и поља. Решења овог проблема, везана за агрономске студије, предодређују у суштини руристичке задатке. Мрежа иригационих канала у атару стоји у одређеној вези, на пример, са мрежом пољских путева. Најзад за многе брдске крајеве поставља се у уређењу атара и проблем ерозије која узима све више маха услед разоравања стрмих страна, због којег настаје двострука штета: спирање хумуса са брегова и засипање плодног тла у пољу. Пошумљавање и бујичарска техника су у оваквим случајевима посебни задаци, чије решење мора претходити решавању атара са чисто руристичког становишта. Врло велики атари, чији су већи комплекси намењени интензивном искоришћавању и који леже на већој удаљености од 4—5 км од главног насеља, постављају проблем оснивања новог насеља а не само секундарних радних центара. Уколико је овако удаљени комплекс довољно велики да се на њему може основати село које ће оправдати самостално постојање, онда проблем уређења атара мора решавати и овај задатак. Примери спонтано насталих нових насеља од раселица на удаље286. Атар села Рипња, изузетне величине, изазива појаву спонтаног оснивагка horoi1 насеља Бошњака у природно издвојено.м делу 216

ним теренима атара представљају путоказ за решење. У Војводини је у прошлости било више сличних случајева а јужно од Београда у атару села Рипња постоји заселак Бошњаци који је удаљен од главног насеља око 7 км и где данас постоји више десетина кућа расутих у разбијено насеље, све раселица из Рипња чији број постепено расте. Проблем оформљења раселица у посебно село поставља одмах и један основни проблем: која је величина насеља која одговара потребном минимуму за постојање самосталне јединице: СЕЛО. Многе околности утичу на решење овако постављеног проблема, но на првом месту свакако стоји питање које су минималне друштвене потребе овакве самосталне заједнице и како их она може задовољити Развој задругарства ће такође постављати извесне проблеме код уређења атара. За већа села чији атари прелазе површине од више хиљада хектара поставља се питање да ли се таквим производним јединицама мои:е правилно управљати и да ли би она одговорила сеоској радној заједници. Искуство је већ показало да постоји у овом погледу један максимум који зависи од природе обрадиве земље и култура које се на њему гаје а он се креће приближно између једне и две хиљаде хектара. У великим селима правилно ће бити ако се организује више заједница са одређеним површинама за обрађивање, што ће значити да укупну површину атара треба изделити. Уколико је атар релативно једнообразан, подела би се сводила на одређивање само величина појединих делова атара које ће обрађивати поједине задружне заједнице. Но ако је атар по својој општој структури разнолик, као што је случај код спонтано насталих, тада се при подели мора имати у виду економска потреба и исконска жеља пољопривредника да располаже разним могућностима у пољопривредном газдовању. Тако би правилном поделом свака заједница морала имати одговарајући део планинског, сеоског и пољског потеса. Оваква подела може довести и до, чисто плански посматрано, нелогичних облика за делове атара, сувише издужених што у одговарајућој мери повећава саобраћај. Међутим, овакво, на први поглед нелогично решење, намеће економски фактор могућности разнолике производње, на коју је наш земљорадник навикао и за коју има оправдања. 288. Проблем арондациЈе суссдних неправилних атара 217

289. Жупа Средска код Призрена као гсографски рсгион ужих размера одређен првснстпено природним и саобраћаЈним условима СЕОСКИ ПРОСТОРНИ РЕГИОН Ма како да је село индивидуалан организам јасно одређен у крактеру и границама, ипак блиска села окупљена у датом региону чине известан шири организам који има такође своје заједничке карактеристике и који се може релативно тачно ограничити у простору. Значај сеоског региона постаје у новије време све већи, јер повезаност села међусобно и у односу на градове постаје иве тешња преко развијене саобраћајне мреже, појачаних економских односа, допуњазања у културној служби, административно-управних односа итд. Савремени развој градова и њихова све већа и одређенија територијална улога, помаже чврстој повезаности сеоских региона. У прошлости све те везе биле су знатно слабије или нису ни постојале. Границе сеоских региона постајале су у даљој прошлости на основу датих географских одредница које су уоквиривале извесну територију. Јединство територије огледало се највише у релативно лакој унутрашњој саобраћајној повезаности, сличној привреди и једнаким етничким особинама становништва. Границе су најчешће биле вододелнице које су одређивале слив неког речног тока. У средњевековној српској држави оваквој територији одговарала је жупа, која се поклапала и са тадашњом управом и војном поделом земље. У савременој административној подели земље сеоски региони се ближе, по својој величини и према својим границама, бившим срезовима. Приликом одређивања старих срезова међутим, извршних у XIX веку, није се увек држало географских одредница већ су каткад због секундарних разлога деформисани природни фактори који обједињују сеоски регион. Савремено посматрање регионалних проблема са урбанистичко-руристичких становишта рашчлањује појам региона у више степена и на бази разних фактора. Први степен региона обухвата већи број појединачних села и представља т. зв. заједницу села. Даљи степен региона окупља неколико првостепених сеоских региона и одговара приближно новим општинама. Преко овог степена долази се даље до обласних региона, (нпр. Војводина, Косово и Метохија) до земаљских у оквиру република итд. Проблематика села одржава се најјаче у првостепеном региону и ми ћемо је посматрати само у томе оквиру. РЕГИОНАЛНЕ ПОЈАВЕ У ПРОШЛОСТИ Посматрајући раздобље последња два века, доба које нам је оставило данашња села после релативно непрекидног развоја, може се констатовати да је и у сеоским регионима, мада у скромним размерама, било извесних појава регионалног карактера у којима се огледају одлике заједничке за више сеоских јединица. Неке од ових појава су настале спонтаним развојем а друге на бази административно-управних мера. С обзиром на разноликост услова под којима су настала и развијала се села у разним областима СР Србије и регионалне појаве нису биле свуда идентичне. У Војводини су већ током XVIII века управним одлукама извршена регионална диференцирања села.90 Тако су нека од њих била „трговишта** са специјалним функцијама и привилегијама, на основу којих су се и њихова садржина и значај постепено увећавали. Друга су била „шанчеви1* тј. имала су посебну војну намену. Но највећи број била су обична села али релативно велика и са карактеристикама организованости које смо раније видели. Посебних регионалних, спонтано насталих појава није било у Војводини, пошто су планске поставке већ приликом оснивања села предодредиле и регионалну структуру. Скоро свако село било је довољно велико да је имало своју сопствену стару општину. Стари срезови били су административно одређени. Географско-природни чинилац, због изразите једнообразности Војводине одразио се само у ширим размерама по218

290. Пожареоачка област чини природно заокругљену целину као регион ширих размера називану Браничево. Она представља регион у коме се окупља више суседних општина 219

291. Образопање општина окупљсњсм nitiuc ссла делом на Бачку, Банат и Срем. Тако данашња сеоска регионална структура у Војводини одговара оној која је била постављена јошу XVIII веку. На територији јужно од Саве и Дунава, у Шумадији и у Подрињу, кнез Милош је чинио прве покушаје да изведе извесно регионално планирање,97 истина у малим оквирима појединих села, и са ограниченим успехом, али с обзиром на мисао коју је тај покушај представљао, да је успео довео би вероватно и до правих регионалних резултата. Он је наређивао ушоравање разбијених насеља на потпуно новим местима, очигледно подстакнут на ово, угледањем на војвођанска насеља. Акција је поведена најпре у Мачви, између 1825. и 1830. и тамо је имала успеха, што се огледа и на данашњој структури (страна 116, сл. 291) мачванских насеља. Акција је проширена касније и на Јасеницу али ту није успела и поред строгих наредби.08 Не292. Сваки сеоски региои гравитира датом насељу вишег реда у привредном, културном и друштвеном погледу сталност и несигурност власти кнеза Милоша, није му допустила да оствари пресељавање и збијање села јер је народ овој акцији био оштро противан. Права регионална трансформација у структури села уже Србије настаје тек административно-управним мерама о оснивању сеоских општина, чија је сврха била организовање више суседних села у једну зајденицу која ће моћи преузети извесне управносудске функције и решавати основне комуналне потребе. Од овог времена почиње диференцијација села јер село, Koje је постало средиште општине, добија нову садржину, нове установе и нови елемснт насеља: општински центар. Потреба за оснивањем старих општина наметала се у ужој Србији нужно, јер су многа села била мала те нису била способна да преузму функције које су постале неминовне за развој управе, културс и привреде у новооснованој држави. На Косову и у Метохији за време Турака села су била основне јединице са мало или нимало развоја у оквиру феудалног друштвеног система, тако да није било ни посебних регионалних појава, ни спонтаних ни административних. Тек после првог светског рата и тамо су основане сеоске општине по узору на северне крајеве. Извесна села у ужој Србији имали су посебну улогу у регионалном развоју претварајући се у варошице. После Турака остало је мало насеље са значајем градова и варошица. После устројства срезова било је потребно повећати број седишта управне власти и културних и привредних установа. Тада је извршен избор неких села, саобраћајно погодно положених, уз која су се развијала нова средишта срезова. Такав је случај био са Сопотом који је настао уз село Ропчево, Аранђеловцем који је настао уз село Врбицу, Петровцем на Млави уз село Вране и др. Тако се током XIX века извршила знатна диференцијација насеља у односу на стање какво је било на почетку века. Поред села као основне јединице, у сваком регину, административно оформљеном у старом срезу, било је примарних села, села са седиштем општине, и варошице као насеља вишег реда. А крајем века дошло је спонтано до појаве још једног потпуно новог елемента у сеоском региону, до сеоске друмске варошице о којој ће бити касније речи после приказа развоја саобраћаја. На Косову и у Метохији развој после 1918. године, ишао је сличним прогресом као и развој у ужој Србији, изузев што није било потребе ни покушаја ушоравања јер су тамо насеља већ била збијена. 220

УТИЦАЈИ САОБРАЋАЈА 293. Стари и нови правци кретања у региону Доње Груже Саобраћај је имао знатног утицаја у сеоском региону. Изградња савремене мреже путева и провлачење железничких пруга изазвале су потпуно нову оријентацију села у њиховим односима према својој ближој околини и према насел>има вишег реда. Ове промене су биле нарочито изразите на територију уже Србије а одиграле су се током друге половине XIX века и продужавају се све до данашњих дана. Стара мрежа путева наслеђена из времена Турака била је врло неразвијена, неуређена и неизграђена. Осим неколико основних праваца који су од Београда водили моравском долином преко Ниша за Цариград, преко Обреновца и Шапца за Босну, за Крагујевац и Ужице, и који су били једини проходни за кола, остало су били више пољски путеви којима се саобраћало на коњима и пешице. Трасе старих путева чешће су ишле по узвишицама. дуж вододелница, а ређе кроз долине дуж река. Поља су била обрасла густим луговима и честарима па је безбедност била мања а узвишени крајеви су били под старом проређеном шумом или под пашњацима. Сеоска насеља су била у индиферентном односу према мање живим саобраћајницама, а са живљих, дуж који су Турци и странци често пролазили, села су се склањала и избегавала додир са њима. Просецање првих крчаника кнеза Милоша није у многоме изменило ову ситуацију, јер су се они држали углавном старих путева. Али изградња модерних трасираних путева са тврдом подлогом, у народу названих „насипи", уноси нову оријентацију. По насипима се развија жив саобраћај и стварају се удобне везе са насељима вишег реда и са тржиштима. Нова путна мрежа ствара се од средине века и поклапа се са установљењем све сигурније јавне безбедности. Сличну улогу ће касније одиграти и железничке пруге. Трасе модерних саобраћајница по правилу иду долинама речних токова. Оне сад привлаче насеља а не одбијају их и дају им нову оријентацију више ка пољу а не ка планини као у прошлости. Овај преокрет даје потпуно нов смер развоју сеоских насеља стварајући друмске варошице о чему је било раније говора. Крајем века на модерним путевима настају спонтано нова насеља која опслужују околна села и представљају потпуно нов елемент у сеоском региону. То су сеоске варошице," везане непосредно за пут или железничку станицу, са првенствено привредном и саобраћајном садржином. Њихови зачеци су биле старе друмске механе, које су грађене дуж насипа и служиле за одмор и као коначишта за путнике тада јединог колског саобраћаја. Уз механе јављају се најпре занатске радионице ковача, опанчара и сл. а затим и мање трговине. Уз извесне од ових друмских варошица развиле су се и пијаце. Распоред ових нових насеља вршио се спонтано, а приближно одстојање им је данас око 10—12 км. 221

294. Гравитациони круг сеоске. спонтано образоване, ,,варошице". Губеревац у Дои.ој Гружи окупља села: Губеревац, Закуту, Сибницу, Врбета, Лесковац Појава сеоских варошица дошла је као последица великог растојања правих варошица у којима су првенствено биле концентрисане занатске радње и трговине. Међутим, наглим повећањем сеоског становништва током XIX века, постепеним напуштањем чисто аутархијске домаће радиности и привреде, групе суседних села пружиле су могућности и изазвале потребу за спонтаним оснивањем нових привредних центара, који су нашли своје логично место на трасама нових саобраћајница, ка којима сада стално усмерава оријентција села. Сеоске варошице опслужују приближно 10.000 сеоских становника у кругу од око 10—12 км пречника, што значи да је удаљење овог новог центра до сеоских насеља просечно око 5 км мера која се свуда јавља у сеоском схватању као рационално дозвољени максимум за одстојање између насеља и тачке са којом се често мора саобраћати.’00 Ово одстојање од једног сата хода дато је у мерилу пешака, са којим се код нас мора још да рачуна за саобраћај у ужем кругу сеоског региона. Појава друмских насеља са регионалном функцијом решава у многоме проблем малих разбијених села у Шумадији и Западној Србији. У Војводини ње нема јер тамо су довољно велика села па су могла свако у свом сопственом насељу и према својим потребама да развију и одржавају саобраћајну и занатско-трговинску службу. Појава сеоских варошица мање је изразита у Источној Србији, у крајевима са већим, збијеним насељима, чији сеоски центри имају већ садржину сеоске варошице. 295. Распоред сеоских друмских варошица на главном путу Крагујевац — Горњи Милановац, на приближном одстојан>у од 8 — 12 км 222

ПРОБЛЕМИ РЕГИОНАЛНОГ ПЛАНА Регионално планирање је урбанистички рад који се у савремено.м друштву намеће као нужност. с обзиром на све развијеније односе у ширим регионима једне народне заједнице. Негдашњи задаци урбанизма односили су се првенствено на уређење градова. Данас они обухватају читаве крајеве који показују одређену заједницу основних карактеристика и интереса и у којима постоје чвршђе везе. узајамни односи и утицаји на приврсдном, друштвено-културном, административном плану. Урбанистички регионални план има за задатак да функционално среди привредне, друштвене, администартивне и другс елсменте датог региона. да синтетички укомпонује у организовану целину све техничке и архитектонско-урбанистичке саставне делове који се на датој територији јављају као средства за решавање одређених потрсба. Садржина регионалног плана је врло комплексна. У њему се јављају решсња за разнолике задатке, а претходне студије и документацијс специјалистичких грана, захтевају дуг аналитички и синтетички рад. Међу најважнијим елементима регионалног плана Јављају се решења за проблеме: броја, карактера, величине и структуре свих врста насеља; мреже свих врста саобраћаја; водопривреде; привредних површина и центара (пољопривреде. индустрије, рударства итд.); енергетских извора; природних лепота, споменика културе, туризма и сл. Недостатак регионалног плана доводи до несагласних, програмски нерационалних инвестиција, сукоба у индивидуалним тежњама појединих насеља итд. Као пример једног од савремених задатака који се морају регионално решавати а који се тиче непосредно села, можемо навести проблем млекарства. Велики градских центри троше велике количине млека које се морају убирати са велике пољопривредно-сеоске територије на којој се производи млеко. Потрошња млечних производа ггрелази границе датог региона, уколико је овај активан у млекарству, и њихова производња прелази све више из индивидуалног у задружни и привредно-индустријски систем који има своје радне центре. Организација система зависи од многих локалних услова. Она може бити чврсто централизована, од производних мсста до велике централне млекаре преко низа посредничких јединица, или разуђена, у којој има вишс малих, прсрадних центара. У сваком случајуорганизација производње, прераде и промета млека и млечних производа захтева регионално решавање. које врло много зависи од локалних услова. Оеоска проблематика представља само један од разних ссктора рсгионалног планирања и њене основне карактеристике ћемо сад приказати. Стални развитак нашег села, интензивно грађење после рата, потреба да се пољопривредна производња подигне квантитативно и квалитативно, потреба за приближавањем културних установа селу, захтевају нову организацију, јер данашња концентрација ових установа у градовима и варошицама, због велике удаљености од самих села, не одговара савременим потребама. Старе општине, настале пре више од сто година, не могу да одговоре захтевима који се постављају данас. Оне су сувише мале да би могле издржавати нове привредне и културне установе које се морају увести у села а не би биле ни довољно велике да их запосле у пуној мери. Агрономска станица, ветеринска амбуланта, здравствени дом, осмогодишња школа итд. имају већи делокруг и опсег акције него што је то било код већине наших старих општина. Али с друге стране постављао се проблем организације нових јединица које ће бити веће од старих општина али мање од старих срезова. Нове јединице би требало да броје око 5.000 становника и да захватају територију од око 5—10 хиљада хектара, тако да одстојање појединих насеља не буду већа од будућег седишта заједнице од 4—6 км. Ново друштвено-комунално уређење наше земље спроведено током 1955. године, решило је овај проблем оснивањем нових сеоских општина чији је задатак да образују само296. Савремена производња млека чији су производни центри распоређени по селима, поставља проблем регионалне мреже сабирних станица, млекара за прву прсраду и централна млекара. Локални услови у сваком поједином крају одређују систем мреже и принцип устројства 223

297. Нова општина Рашанац у Млави обухватила је старе општинс Рашанац, Лчбочку. ПоповиК. Црљенац, Старчсво и Орљсво. Тако 6 етарих општина ca броЈе.м становника од 1000 до 20 000 и површинама атара од 800 ха до 2000 ха. поедстављају данас нову упрапну. друштвсну и привредну Јсдиницу од укупно 11 000 становника и са атаром од 9000 ха. Први проблсми новс општинс су опганизашиа n изградн.а комуналниг центра који jc поставл.сн порсд пута Пожаревац—Петровац. приближно у тежишту свих насеља 298. Студија за збијан.с већег разбијспог села \ јсдн> целину новог збијеног насеља сталну јединицу која he бити довољно снажна да решава своје и опште-народне проблеме. Реорганизација општина представљала је значајну регионалну реформу која је конкретно извршена на основу предлога који су израсли на самом терену, из дискусија самог становништва. Према тој новој организацији данашња регионална схема сеоских насеља разликује три врсте села: 1) примарно село настало у даљој прошлости чија се садржина у развоју није битно мењала, дефинисано и даље својим индивидуалним атаром, именом, ужом заједницом интереса; 2) село са седиштем старе општине, са мање или више развијеним центром у коме су се окупљале основне друштвено-културне и привредне установе (основна школа, задруга, месни одбор и сл.) и 3) село са седиштем нове општине у коме ће се развијати нови комунални центар, већи, сложенији и потпунији него што је био центар старе општине. Примарно село остаје као заједница првенствено у привредном погледу. Развојем задругарства оно ће својом величином бити погодно да образује једну јединствену самосталну задругу. Структура његовог атара, нарочито ако је спонтано настала, задовољава основне услове за јединствену производну јединицу. Уколико је довољно велико и привредно активно, оно може имати од културних установа своју основну школу, фискултурно друштвено, пожарни дом и сл. Село, седиште старе општине, задржава своје постојеће установе са старим функцијама. Актуелни проблем архитектонско-урбанистички јавља се у селима која су постала седишта нових општина. У општој регионалној схеми јављају се даље насеља вишег реда, варошице са седиштима старих срезова, градови у средиштима нових срезова, — но она излази из оквира руристичке проблематике. Све нове општине немају исту структуру. Издиференцираност схеме је највећа у ужој Србији с обзиром на одлике насеља која су релативно најмлађа и најмања. У Војводини су примарна села ређа. Такмо је већина села имала своју стару општину. На Косову и у Метохији ситуација је слична као у ужој Србији јер поред старих већих села која сама сачињавају старе општине, има већи број мањих примарних села која су била груписана. Уколико се изиђе из чисто руристичког оквира проблема, извесна села т. зв. приградска села, су тангирана у регионалном плану њиховим односом према градовима и индустријским и рударским центрима. 224

Градови постављају околним селима посебне производне задатке који утичу на привреду села и на саобраћајну мрежу која их везује са градовима. Индустријски и рударски центри, с друге стране, стварају запослење за вишак радне снаге околних села. Сељак-индустријски радник представља за нашу земљу прелазну фазу друштвеног развоја, која ће се угасити кад се постигне равнотежа између индустријске и пољопривредне радне снаге. Али како процес изградње стручних индустријских радника траје релативно дуго, села која леже у близини великих индустријских и рударских ценатара представљају посебан регионални проблем у оквиру ових центара. ЦЕНТАР ЗАЈЕДНИЦЕ СЕЛА 299. Схематски приказ односа насеља у Једној општини у региону разбијених села. Садржина новог центра је комплексна јер он треба да окупи разне друштвено-културне, привредне, просветне, административно-управне, саобраћајне и др. установе. Комунални центар треба да одигра нову спону између града и села, да у многоме замени стару улогу варошице. Детаљни програм центра, зависиће од општих услова постојећег стања и перспективног развоја општине. С обзиром да је седиште заједнице села најчешће у неком селу које је већ било седиште старе општине и које има свој центар, програм новог центра зависиће у извесној мери од садр1 аутобуска станица 2 чесма 3 бензинска пумпа 4 гостионица 5 здравствена станица 6 управна станица 7 услужна радионица 8 продавнице 9 дом културе 10 самци и менза 11 расадник 12 воћшак 13 агрономска станица 14 повртжак 15 машинско-тракторска станица 16 сабирна станица за млеко 17 прерада воћа 18 резервисано место за индустрију 19 ветеринарска станица 20 школа за пољопривредне курсисте 21 основна школа и обданиште 22 свлачионица 23 фискултура 24 стмбено насеље 25 могућност проширења насеља 300. ИдеЈни предлог за решење центра заједнице села (Студентски рад. арх. Рад. Марковића) 15 Сеоска архитектура 225

жине и функције установа и капацитета старог центра. Најзад, овај центар, обратно, у свом програму мора водити рачуна о потребама села, јер он није изолована јединица, већ саставни део тога села. Ако посматрамо, као пример, неку заједницу села Шумадије, средње величине, са мешовитом пољопривредом ратарства, сточарства и воћарства, активном у све три гране и под претпоставком да седиште нема развијен стари центар већ само основну школу, стару судницу и задругу, онда би потпуни перспективни програм центра садржавао следеће установе односно следеће архитектонско-урбанистичке објекте. I. Насеље Насеље за стручњаке, службенике и раднике, запослене у центру а који нису домородци. II. Административно-управне потребе: Управна зграда нове општине, Пошта, Милиција. III. Просветно-културне потребе: Основна школа за становништво центра (уколико постојећа школа не може да прими и децу насеља центра), Осмољетка за децу оближњих села комуне, Просветно-културни дом, Здравствени дом. IV. Привредне установе: Агрономска станица са школом за курсеве, са расадником и воћарском станицом, Ветеринарска амбуланта, Складишта зрнасте хране, Складишта за откуп воћа и поврћа, Складишта за прерађевине воћа, Прихватна млекара, Машинско-тракторска станица. V. Трговина: Продавница индустријске робе, Занатске радионице са продавницама, Пијаца за локалне потребе, евентуално и за вишкове производа. VI. Разно: Аутобуска станица, Гостионица, Фискултурни центар за потребе целе комуне, Скверови, зеленило, дечја игралишта итд. Резервно место за мању локалну индустрију. Положај центра мора одговарати одр ђеним условима да би правилно одговорио свом задатку. Идеално посматрано најповољниЈе место би се налазило у саобраћајном тежишту односно на средокраћи свих насеља Koja сачињавају заједнице села водећи рачуна и о величини појединих насеља и о односу центра према најближој јавној саобраћајници. Међутим овакав одређени положај могао би пасти негде у празан неизграђен простор удаљен од сваког постојећег насеља, што ниуком случају не би било исправно решење. Изградња центра ће се свакако продужавати за дужи низ година до његове дефинитивне формације, па би се десило да прво изграђене установе стоје дуго усамљене. Осим тога изоловани центар не би могао користити ништа из постојећег насеља свог седишта, нити би он могао послужити свом седишту. Зато је правилније да центар лежи непосредно уз постојеће насељ (евентуално и у његовом саставу ако има расположивог земљишта), уз јавну саобраћајницу или добро везан са њом, али не на самој саобраћајници. Приликом избора места мора се водити рачуна и о потреби да његов положај треба да тежи ка саобраћајном тежишту целе комуне. Најзад у вези са композицијом и положајем будућег центра може се поставити питање разједињавања центра с обзиром на различите функције у његовом програму које нису радно везане. По нужди оваква подела на издвојене зоне је могућа, ако избор места то налаже, али је свакако пожељно да сви делови буду на окупу ради ближег додира свих установа и стручњака који имају у основни један заједнички циљ: културно и привредно уздизање села. Материјално оличење овог циља кроз центар биће снажније истакнуто ако он буде јединствен. Композиција центра треба да се равна према савременим урбанистичким схватањима а сходно намени, садржини, амбијенту нове сеоске установе, јер ће нови центар, својом садржином функцијом, претстављати велики корак у приближавању села и града а својим издвојеним положајем он се може компоновати на слободан, савремен начин. Уосталом и архитектонски елеменат новог центра могу се слободније, с времено третирати. Површина коју би покривао овакав ко^У нални центар износила би више Десет хектара. 226

ОСНОВЕ РЕГИОНАЛНОГ ПЛАНА НАСЕЉА СТАРОГ ГРУЖАНСКОГ СРЕЗА101 ПОСТОЈЕТхЕ СТАЊЕ (Види слику 301) У Гружанском срезу данас постоје углавном две врсте насеља: села и сеоске друмске варошице. Као необична појава мора сс одмах констатовати да овај велики и стари срез нема свог среског места, већ се ibcroBo средиште налази у КрагуЈевцу, далеко од центра среза. 1) Села су распоређсна по цслој територији среза. Једино граничне ордске области су слаоије насељсне. По броју домова она су релативно мала: највећим дслом то су места са 80—200 домова. Насеља су средње-збијеног типа. Некад потпуно разбиЈеног типа, она су временом образовала извесне своЈе дслове у полузбијена насеља. Положај ових делова насеља је по правилу у средишгу атара, на косама између планине и сеоског поља, што је повољно у саобраћаЈном и привредном погледу. 2) Сеоске друмскс варошице су новијег порекла. Оне су настале као привредно-саобраћаЈни цснтри на главним друмовима. Ту су смсштене занатске радионице, гостионица, разне продавнице и т. сл. и то је засад њихова једина садржина. Ова насеља су распоређона доста правилно по целој територији среза а па мсђусобним одстојањима од приближно 10—15 км. Међу њима се истичу својим значајем: Кнић и Гружа. Постанак ових варошица јс логична појава распореда и величиие самих села. С обзиром да су она мала и разбијсна, у њима није било услова за стварање пословних и културних центара. Тако је и дошло до појаве да се измсђу већег броја села, негде на средокраћи, створи друмска сеоска варошица, јер овако постављена и са оваквом намепом она има услова за живот и развој. ПостоЈеће друмске варошице не припадају сеоским нассљима иако често носе њихова имена, јер су ова насеља удаљена од друмова по 2—5 киломстара. Укупна површина износи 72.500 ха од чега је 50.000 ха тј. 65°/о пољоприврсдна површина а остатак је под младом и старом планинском шумом и под сеоским забранима. Срез обухвата углавном слив реке Груже који је оивичен планинским венцима чије висине иду и преко 1000 м па су високи региони на вододслницама још и данас под шумама. Структура пољопривредне површине показујз овај састав: преко 60% ораница, око 25°/о ливада и пашњака, прско 13% воћњака и винограда. У структури се истичс изузетно велика повришна под воћњацима: у срезу има преко 700.000 стабала шљива. Пољопривреда је мешовита: ратарско-сточарсковоћарска. Потребе у житарицама се задовољавају сопственом производњом, а вишкови се добију од сточарске а нарочито воћарске производње. Значаније индустрије и рударства нема у срезу. Године 1948. срез је имао 49.463 становника и то сеоског, јер несеоско прсдстављају само службеници по селима и на саобраћају. Прираштај становништва није ишао континуивно због утицаја губитака у ратовима. Он је ипак стално позитиван али са јасном тенденцијом опадања у односу на прираштаја у XIX веку. Од 1905. укупни број становника креће се око 50.000. Прираштај одлази стално ван среза. Апсолутна насељеност је 62 становника на км. Аграрна насељеност је око 80 стаповника на км2. што представља знатну пренасел>еност јср је зем.ља слабог квалгитета да би могла са мале површине да пружи условс пристојне саврсмене егзистенције. Срез је био подељен на 28 старих општина са око 9700 домова што даје просечан број чланова породице од 5,1. Запажа се да овај број стално опада што показујс тежњу сталне деобе задруге и одласка прираштаја из куће. ПРЕДЛОГ РЕГИОНАЛНОГ ПЛАНА НАСЕЉА Гружански срез би требало да има више врста нассља. 1. На првом месту истиче се потреба образовања посебног среског цснтра као средишта културног и приврсдног живота срсза. Раније су већ чињени покушаји да сс образуЈе такав центар у Книћу али без успеха, а Крагујевац и Краљево су сувишс удаљени од гружанских села. ПоложаЈ будућег срсског центра трсба да буде изабран тако да сс оп налази приближно у средишту територије срсза и на укрсницама главних друмских и жслезничких комуникација. Такав положај није тсшко одредити у овом случају, јер се он jaсно оцртава у кругу између данашњег нассља Кнића и болнице у Равном Гају. Пово среско место не би требало да се поставља у самом оближњсм насељу села Кнића као што се некад намеравало, јер би тиме било отежано постепено изграђивање новог среског места које треба основати на слободном терену али у непосредној близини Кнића. Будућс срсско место, према своји.м функцијама. садржавало би следећс установе: (1) Потпуну гимназију, нижу пољопривредну школу, занатску школу, основне школе, обданишта и томе сличне; (2) За опште потребе среза и самог среског места: сале за скупове и приредбе, биоскопе и т. сл.; (3) Болнице. амбуланте, здравствене домове и т. сл.; (4) Фискултурне и друге забавне центре; (5) Ауто-саобраћајнс установе; (6) Хотелс, гостионице и т. сл; (7) За потребе привреде: индустрију прераде воha, централну млекару, лаку индустрију, складишта пољопривредних производа, трговачке сервисе и магацинс, сајмишта, разне градске сервисе итд. Овако замишљено среско место представљало би временом варошицу од око 4—5.000 становника. У месту се предвиђа и оснивање неке прсрађивачке индустријс ради при.мања вишка становништва са села и привредног активирања среза. 2. Измсђу села и среског места потребно је успоставити специјалну мрежу пословно-привредних и културних центара. Потреба за оваквим центрима произилази из чињенице да су постојећа села па и старе општине мали и разбијени по целој површини среза. Мрежа би сс састојала од десст центара на које би била упућена оближња села положена У кругу, тако да најудаљенији делови села не буду на већем одстојању од 5—6 км. Укупан број домова који би садржавао овакав круг износио би око 1000, а брј становништва око 5000 људи. Центар заједнице села би се морао налазили на главној саобраћајници и не би био укључен ни у једно сеоско насеље. Његова садржина би била углавном следећа: (1) Основна школа за насеље и осмољетка за цео круг, (2) Сала за приредбе са биоскопом. 25’ 227

еттлглги jf ЈешЕвлц ВЛЦ, РЛНОИ1 Ј/Њ Frcfwi ЛШЛНО 1витлгеолц 2.гсллчицл ЗгуБЕгевлц 4.ггужл 5.5ymsvebo srao б.книн 7воелч Вегпицл Q лтлгогтлгл 1О.ВГЛђЕбШГИЦЛ 11.6VE 12кут/\ово ® РЛЕГИ ГЛЈ ЖЕЛ£5ницл ЈХДДРуИОВИ РЕКБ ©оооддмИНИОТРЛТИВНЛ ГР' ХХХХХПРИРСЛГЛ ГРЛНИЦЛ. п етлге спштине •ЦЦеЕоеко т?ЕЛ£ *8 W 301. Регионални план насеља бившег Гружанског среза који данас спада у заЈедницу хомуна Крагујевачко-Гружанску. Предлог представл.а идејне поставке реорганизације сеоских насеља среза као део студије о перспективном плану развоја среза израђеном пре него што је извршена стварна организација нових општина током 1955. године. Стари Гружански срез био је један од ретких срезова који није имао свој центар Јер су се све среске установе налазиле у КрагуЈевцу, ван територије среза 228

(3) Здравствена станица и апотека, (4) Ветеринарска станица и сточна амбуланта, (5) За потребе привреде: машинска станица, прва прерада воћа, сабирна станица за млеко, сабирна станица за пол>опривредне производе, агрономска станица, мала индустрија, (6) Продавнице и занатске радионице, (7) Аутобуска станица, гостионица, и т. сл., (8) Стамбено насел>е за службенике и раднике центра, (9) Фискултурни центар, збориште, сајам, и т. сл. Кружни центри би у ствари преузели, прилагодили и проширили функције постојећих друмских варошица, према савременим потребама. 3. Суседна села образују управну и културну заједницу: ова he садржати свој центар који he служити заједничким потребама свих делова општине а налазиће се у оквиру једног од централно положених села. Ови центри су у ствари даље развијање старих и недовољно формираних центара. Општински центар би у будуће требало да садржи: 1 — Месну општинску канцеларију 2 — Основну школу 3 — Задружни тј. просветно-културни дом 4 — Продавницу малог значаја 5 — Сабирну станицу за млеко 6 — Фискултурни центар 4. Основна насеобинска јединица у срезу је село. Оно представља стамбену и радну заједницу. Села у Гружанском срезу имају своје од давнина утврђене атаре који he перспективно постати јединице сеоског задругарства, јер просечне величине сеоских атара од око 1000—1500 ха одговарају нормама за величине производних јединица. Поједина села имају оформл>ену стамбену зону као основни и најважнији део насеља. Од друштвених објеката јавиће се потреба само за јаслима и обдаништем, евентуално и за ватрогасним домом. Од привредних објеката село he морати добити све елементе које захтева развијени задружни живот и рад, међу њима на првом месту задружна економска дворишта. 5. Овако распоређена основна мрежа насеља којом се обезбеђују: становање, рад и културне потребе. треба да буде употпуњена и мрежном насељу која he служити за разоноду, одмор и туризам како становника среза тако и становника изван среза. Ова насеља могу у исти мах да представљају и изворе прихода. Положаји ових насеља могу се бирати на основу разних услова према њиховој намени и значају: 1) историјска знаменитост, 2) природне лепоте, 3) погодност за летовање. Од историјских знаменитости у Гружи се могу искористити: Борачки град, средњевековни манастири Враћешница и Честин; природно погодна места за летовалишта и туристичке центре налазе се на планинским венцима: Јешевац. Бело поље испод Рудника, Суморовац, Липар и Котленик; будућа језера која he створити водојаже могу бити искоришћена као летовалишта за купање. Гружа је позната као природно леп крај, у коме постоји велики број места погодних за туристичке центре. Њихов дефинитиван број и положај би се морао изабрати на основу детаљније теренске студије. 6. У Гружанском срезу се за сада нису још јасно оцртали услови за интензиван рзавој индустрије и рударства услед недостатка сировина. Уколико би се накнадним истраживањем створиле овакве перспективе, створиђе се и одговарајућа индустријска насеља на извориштима сировина или на саобрађајницама у њиховој близини. ПРОБЛЕМИ САОБРАЋАЈА У ОДНОСУ НА РАСПОРЕД НАСЕЉА Гружа је доста добро снабдевена друмском саобраћајном мрежом. Горњу Гружу пресеца магистрала Крагујевац—Горњи Милановац, средином пролази магистрала Крагујевац—Чачак а кроз Доњу Гружу пролази магистрала Равни Гај—Краљево. У подужном правцу пролази пут Кнић—Баре—Страгари и Кутлово—Страгари. Најзад кроз средину Груже пролази и пут Драгобраћа—Брњица—Борач. Карактеристика ове мреже је да је она сва усмерена ка Крагујевцу и у томе се oceha њен недостатак. Гружа, а преко ње Ибарска долина и Косово имали би бољу везу до Београда кад би постојала директна веза у северном правцу. Стога се намеће потреба за изградњом једне подужне магистрале Равни Гај—Страгари—Топола. Од секундарних путева потребна би била можда кратка директна веза Кнић—Гружа и неке варијанте постојећих траса. Као важан задатак за употпуњење саобраћајне мреже предстоји изградња локалних путева од свих сеоских центара до најближе јавне саобраћајнице. У том погледу постојећа мрежа је врло оскудна јер се данас само у мали број гружанских села може доћи по тврдом, увек сигурно пролазном путу. Изградња туристичких центара и летовалишта захтеваће обавезно и изградњу одговарајуће мреже путева за њихову везу с јавном саобраћајном мрежом. Гружански срез просеца данас само једна пруга нормалног колосека и то кроз центар територије и кроз Доњу Гружу, тако да Горња Гружа лежи потпуно ван сваке железничке комуникације. Потребно је предвидети један крак нормалне пруге од Кнића у правцу Београда преко Страгара, јер је он оправдан и због тога што he представљати најкраћу везу Косова са Београдом и пролазиће кроз крај који има рудних налазишта. Потреба за цивилним ваздушним саобраћајем у Гружи не поставља се за догледно време. У нацрту су означена nocToieha сеоска насеља према географској карти у 1:50.000. центри са приближним захватом сво1е територије и предвиђено среско место у Равном Гају. У првој развојној фази изградње не предвиђају се битне измене у структури сеоских насеља. Она he наставити свој постепени ток природног збијања који he се свакако потенцирати после електрификације главних делова насеља, увођења водовода и уређења основних комуникационих потеза у насељу. Насилно ушоравање — које ни у историјским покушајима кнеза Милоша није успело — данас би било неизводљиво због инвестиција у постојећем грађевинском фонду и огромних средстава које би захтевало премештање односно изграђивање нових насеља. Али сеоска насеља би ипак требало да и.мају основни перспективни план изградње којим би се регулисало природно развијање села. У ње.му he нарочито бити потребно да се добро проучи положај за опште привредне и културне установе као што 229

су: задружна економска дворишта, задружни дом, школе, месни одбор итд., — да се утврди будући основни распоред насеља која he управљати изградњом путева, електрификације и водовода у селу. Оваква студија перспективне изградње свзкој* села требало би да стоји у првом плану рада јер he она послужити за правилно постављање заједничких, напред поменутих објеката, уколико се њихова изградња започне већ у првој фази. Исте студије мораћс да обухвата техничко уређење атара, јер he из њега произићи и решење многих проблема у нассљу. Због тога свака урбанистичка студија села треба да обухвати у основним линијама и смернице развоја атара у пољопривредном погледу и пошто се територије атара определе за одређене културе. Перспективни идејни план изградње једнога села требало би да реши следеће проблеме: 1) Границе грађевинског рејона; 2) Основну диспозицију стамбених насеља; 3) Локацију и урбанистичко решсње друштвеног центра; 4) Локацију задружног економског дворишта; 5) Положај главних управних, културних и привредних објеката; 6) Основне саобраћајне потезе у атару и у насељу са везама за спољње саобраћајнице; 7) Правилник за спровођење у живот Уредбе која замењује генерални урбанистички план. Најважнији проблем у првој фази изградње среза биће студија центара зајнедница села. По својој садржини они треба да буду главно упориште за привредно и културно уздизање целокуппог среза. У приложеном нацрту дајс се идејни ириказ распореда ових центара и њихове тсриторије. Основни услов за правилно решсње проблсма мреже центара јесте да се одреди минималпа величина територије коју опслужује и минимални број становника којима he служити. Територија he одредити и приврсдну подлогу, а број стаповника указаће на културне потребе које треба да реши кружни центар. У датом предлогу ми смо усвојили следеће услове: 1 — територија 7000—10 000 хектара 2 — број становника око 5.000 3 — највсће удаљење периферних делова територије од кружног центра 5—6 км. Овако одређене територије представљаће довољно јаку подлогу и оправдање за инвестиције и одржавање установа предвиђених у центру. Предлог регионалног плана показујс начелну поделу среза на 10 кружних територија и центара. Дефинитивна подела ћс свакако захтевати подробније студије и на терену и у кабинету, али предлог већ показује да је она могућна и логична. Ссло Кнић издваја се из кружних територија због свог специјалног односа прсма будућем среском месту које лежи у његовој непосредној близини. Они he у многоме чинити заједницу. Многе културне установе среског места служиће и Книћу. Кнић he бити привредно оријентисан и на снабдевање среског места. Програмски и пројектно Кнић и будућс сеоско место мораћс се решавати као једна целина. 302. Схема организацијс месне заједницс четири села са више заселака у региону разбијених села 230

ПРОСТОРНИ ПЛАН ОПШТИНЕ ГОРЊИ МИЛАНОВАЦ СЕОСКИ РЕГИОН102 I. ПОСТОЈЕЋЕ СТАЊЕ УРБАНИСТИЧКА СТРУКТУРА СЕОСКИХ НАСЕЉА Урбанистичка структура сеоских насеља на целокупној територији ове општине спада у категорију потпуно разбијених насеља која су у антропогеографској науци названа „старовлашки тип“. Само извесни делови насеља показују знаке збијања али групе тако збијених кућишта су малобројне а у свакој групи број кућишта је релативно мали (3—6) тако да ови знаци збијања још не показују праве промене у урбанистичкој структури. Групе кућа образују сродници. Основне карактеристике овакве структуре су следеће. Раздвојена дворишта за кућу и за стаје имају велике димензије (2000—3000 кв. м), око дворишта налазе се простране окућнице најчешће са воћњацима а између суседних кућишта леже пољопривредне површине. Прелаз из окућнице у пољопривредне површине није јасно одређен. Свако двориште испуњено је већим бројем одвојених зграда. У кућњем дворишту стамбеним објектима а у стајском дворишту економским објектима. Оваква садржина кућишта и ове димензије површина из којих се оно састоји су већ један разлог да се јавља урбанистичка структура разбијеног насеља. И у случају да се образовала група збијених кућишта ипак је растојање кућа велико (100—150 м) а у деловима насеља где се кућишта нису груписала растојање су знатно већа (300—500 м). У новије време постоји јасна тенденција ка смањивању кућишта: мањи је број зграда у дворишту, мање су димензије дворишта, окућница покрива мање површине. Појава смањивања кућишта показала се јасно између два светска рата а после другог светског рата правило је да свако ново кућиште има смањене површине. Утицај ове појаве одражава се првенствено на гушћој збијености кућа у појединим групама. Међутим између група кућа не показују се тенденције збијања јер нема досељавања а природни прираштај се смањује тако да и број оснивања нових кућишта није велики. Целокупно сеоско насеље дели се на засеоке или крајеве којих има обично по неколико (5—10). Засеоци имају разне величине али су то по правилу релативно мање целине са по 10—20 домова. Сваки засеок чини целину за себе и одвојен је од суседног засеока најчешће географско-топографским елементом: речицом или потоком, вододелницом. Поједине засеоке обједињује сеоски атар чије су границе тачно одређене. Иначе бива да су засеоци два разна села. Ипак у оваквој урбанистичкој структури заселак чини један од важних структуралних елемената. Напред приказана структура односи се на најважнији саставни део насеља, на стамбену зону. Међутим у већини села ове општине постоји и специфични део насеља који се по садржини и функцијама потпуно разликује од стамбене зоне а то је: „сеоски центар“. Негде у приближном средишту, најчешће поред школе као зачетка оформљен је скроман друштвени центар у коме су смештене неке друштвено-јавне службе. Осим школе у сеоском центру се налази месна канцеларија, продавница индустријских производа, задружни дом, гостионица. У већим сеоским центрима постоји и пошта, милицијска станица, аутобуска станица. Сеоски центри су новијег порекла. Настали су после првог светског рата а више се развијају тек после другог светског рата. Око њих се засад није развијала посебна стамбена зона. Ма колико скромних размера по садржини и по функцији сеоски центри су врло важни као појава и одиграће значајну улогу у даљем развитку сла и сеоског насеља. 231

■ СЕ/1А /СРДГА 50 СЕЈТА/ ■ СЕОСКЕ ЈАРОШЦЦЕ КАМЕЦЦЦА БРЕЈНА SEPuJLIfSU ■ РЕЈОНСКЦ ЦЕНТРЦ ПРАНАНИ , PZAHLIk /ђАРОШИЦЕ/ ■ CHAUliLTE ОПШТРНЕ РЕЈОЧОКЦ ЦЕНТАР ГОРНзИ MUJIAHO^ALl, /P)APOLd/ 303. Систем насеља у општини Горњи Милановац (Види слику 299) 232

ПОЛОЖАЈ НАСЕЉА Стамбена зона има један топографски положај а сеоски центар други положај. Сеоска кућишта ове општине леже на зарављеним косама које се најчешће спуштају правцем од севера к југу. Уколико је повијарац релативно узан кућишта заузимају благо нагнуте стране које силазе ка увалама. Уз потоке и речице, — у уским пољима по правилу нема кућа. Међутим сеоски центар, који је новија појава, настао много касније од формирања стамбене зоне, — често се налази у низини, негде у близини речне долине. Овакав положај је нарочито типичан у случајевима кад долином кроз село пролази јавна саобраћајница. С обзиром на урбанистичку структуру напред описану и с обзиром на геоморфолошки јако разуђене облике земљишта, — разни засеоци истог села заузимају разне повијарце тако да је и ова геоморфолошка конфигурација помогла да се образују села разбијеног типа. У новије време, после другог светског рата, јавља се појава оснивања нових кушићта у пољу и поред саобраћајница. То су углавном она домаћинства која живе и од допунског непољоприврденог рада. ВЕЛИЧИНА СЕЛА И СТРУКТУРА НАСЕЉА Величина села карактерише се најчешће на основу два критеријума: (1) броја становника односно домова и (2) величине атара. И једна и друга величина су врло различите за разна села у општини. По броју становника највећа су села Дружетићи (3154), Прањани (4087), Коштунићи (4736), Гојна Гора (2970) а најмања су Лочевци (354), Љевоја (466), Синошевићи (401), Брезовница (375), Церова (506). Ова необична појава да се у сличним природним и друштвено-економским условима образују села чије се величине разликују у размери 1:10, овде се релативно лако објашњава јер су мала села постала у новије време цепањем старих већих села и образовањем већег броја мањих аутономних јединица. Тако су се од некад великог села Такова одвајала села Љеваја, Синошевићи и Лочевци, — док су друга већа села одржала своје старо јединство. Чињеница је да урбанистичка структура разбијеног села на засеоке омогућује релативно лако цепање и одвајање мањих села. Процес настаје у тренутку кад се већи заселак временом осети способним за самосталну егзистенцију и самоуправљање. Али ако у датом великом селу у коме је обједињено више заселака нема тенденције за цепањем онда оно задржава своју целину па се тако налазе истовремено а на сличним теренима и велика и мала села. Међутим овде је нужно закључити да су разлике у величинама села у ствари само привидне јер оне немају никаквог одраза на урбанистичку структуру. Велико село не представља битно чвршћу и јачу организациону јединицу јер се оно састоји из већег броја мањих јединица, заселака, које су растурене широко по терену. Исто тако може се констатовати да мало село, тиме што се издвојило из старе целине, није променило своју урбанистичку структуру. Оно је и даље остало разбијено са изолованим или груписаним кућама обједињеним у засеоке али сваки заселак издвојен од другога, све исто онако организовано као и у великом селу. Једина разлика је у томе што мало село има мањи број заселака. У суштини појам ,,мало село“ и „велико село“ у овој општини је фиктиван јер посматрано у целини нема урбанистичке разлике између једних и других. Ова констатација има своју важност у односу на проблем организације села са становишта њиховог перспективног развитка. Конкретан закључак као последица ове констатације, јесте чињеница да у овој општини нема проблема малих села већ има само проблема разбијених насеља. Разматрањем односа величине атара појединих села и урбанистичке структуре дошло би се до истих закључака. 304. Схема урбанистичке структуре разбијеног села у општини Горњи Милановац 233

АТАР Сеоски атари у овој општини оформљени су спонтано у даљој прошлости а дефинитивно утврђене границе крајем XIX и почетком XX века. Њихови облици су неправилни и врло различити али границе су обележене сходно географским детерминантама. Оне се крећу најчешће правцима речних токова или вододелница. Приликом оснивања атарске заједнице једног села доминирала је тежња за обухватањем разних врста земље: поља, побрђа и планине. Тако се и данас то огледа у саставу атара мада је аутархијски систем пољопривредне производње одавно напуштен. Тако на пример атари села која су наслоњена уз северни планински венац имају правац ширења од севера ка југу тј. од планинског гребена ка низијским пределима. У вези ове старе тежње, која је била последица аутархијског система производње, и данас се још у структури сеоских атара види врло разнолик садржај. Већина села ове општине има у саставу свог атара и шумске површине и ратарске површине и пашњаке и воћњаке и оранице. Величине атара су врло различите. Оне су данас одређене према катастарским општинама. Али ту треба имати у виду да су и простране површине под државним шумама ушле у састав атара припланинских села услед чега ова имају привидно велику површину. Иначе величина атара одговара доста добро броју становника односно домова. Јер, као што су мала села по броју становника настала цепањем већих села тако су се и одговарајући атари смањивали па се и овде може закључити, на критеријуму величине атара, да појам „малог села” у ствари и не постоји. ОДНОС НАСЕЉА И АТАРА По правилу типично је за села разбијеног типа да имају насеље и атар нераздвојно спојене. Засеоци односно групе кућа или индивидуалне куће расути су по целом атару или по већем делу атара. Пољопривредне обрадиве површине као карактеристични елементи сеоског атара распоређене су између кућишта. Као што смо раније навели, прелаз између окућнице и пољопривредне површине није уопште одређен. За доказ оваквог односа насеља и атара довољно је испитати географску секцију размере 1:50.000 на којој се јасно огледа расутост кућа по атару и одсуство густо образоване агломерације. Саобраћајна мрежа која пролази кроз атарске делове истог је карактера као и она која повезује кућишта међусобно. То су обично пољски путеви, неуређени, неизграђени, спонтано настали првенствено као пешачке путање и коњске стазе, које су се временом претварале у путеве којим пролазе и возила са сточном запрегом. ГЕНЕЗА ПОСТОЈЕЋИХ НАСЕЉА И ПОГОДНОСТИ ЗА ОРГАНИЗАЦИЈУ ПОЉОПРИВРЕДНЕ ПРОИЗВОДЊЕ Из наше антропо-географске науке познат је процес настајања разбијених насеља старовлашког типа. Овде је нужно констатовати неке околности које диференцирају опште природне и друштвено-економске услове генезе од данашњих одговарајућих услова. У другој половини XVIII века сва територија општине била је покривена густим шумама. У вишим пределима, на косама и повијарцима шума је била стара, висока, ретка (,,гај“). У ниским пределима, поред водотока и по увалама владале су ниже шуме али густо испуњене шипражјем коме је погодовала влажност терена (,,луг“). Због оваквих природних околности, — која је произашла из чињенице да је земља била врло слабо насељена па се вегетација слободно развијала, — први насељеници су заузимали узвишене крајеве. Овакав топографски положај кућишта одржао се до данас, као што смо видели раније. Умножавањем становништва шуме су брзо крчене, најпре у гајевима а касније и у луговима, што је довело до данашње слике огољених значајних површина са којих се ерозијом спира хумус и наносе познате многоструке штете. У доба оснивања насеља владао је систем породичне задруге које су обједињавале више индивидуалних породица са великим бројем чланова (по 10—15 одраслих). Оваква снажна радна и одбранбена јединица могла је оснивати и развијати себи изоловано станиште. На незаузетој земљи насељеници су тежили да искрчену обрадиву земљу имају око куће што је са претходним условом погодовало за оснивање разбијеног типа насеља. 234

Данас је ситуација потпуно измењена. Еволуцијом друштвено-економских услова задруге је нестало и данас преовлађује инокосна породица са просеком од око 4,3 члана породице. Процес индивидуализације породице ишао је знатно брже него процес збијања насеља па је несклад између типа насеља и породичног система акутан. Стари аутархијски систем производње који је био могућ у породичном задружном систеМУ» — данас је замењен системом поделе рада. Познато је да данас већ и најзаосталија најзабаченија брдско-планинска села широко користе индустријску производњу. Систем негдашњих породичних задруга које су у овој општини угашене тек између два светска рата, — аутархијска привреда која је напуштена тек после другог светског рата изазвали су оснивање и развијање старих кућишта са великим инвестиционим улагањима. Већина ових има у свом саставу већи број солидно грађених објеката за становање и за привреду, — уз кућу су одгајени воћњаци и уређена обрадива земља, — тако да старо развијено кућиште у овим селима представља и данас, по правилу, значајну инвестициону вредност. 305. Просторна структура разбијеног села Брезна у општини Горњи Милановаи 235

3232 ГОЈНД ГОРА ssotaahhlaa И— коштуниби И^ИИЦ ■-, ЛЕушИРТЦ ТБСчин ■ ■рретчаЗООО огез^еЗирм ■ i ПРАЊАНИ — 70'^GO синошерипи ВРНЧАНИ ШАВАНИ НАК/ЧАНИ КАЛИМАНИРТИ руиини AEfJOA ОЕМЕДРЕЖ ■—■еН5АНи2222-------------------------- пригтрлеи^а , СВАА. СЕСКЖИ ЦЕ-Ш в^ЕОСКЕ ПРИГР ■ ■ РЕЈ. 1±ЕНТРИ НТРИ РЕЈП РррОШИАЕ СЕЛА ■-^АРСШИиЕ '|О<§03;СГ|АНОдникА ОПШТИНСКИ Ц,ЕР^Рј- Ц 306. Схема система насеља у општини Горњи Милановац. (Види слику 303) 236

II. ПРИНЦИПИ ЗА РЕШАВАЊЕ ЗАДАТКА УСЛОВИ ОКУПЉАЊА И ЗБИЈАЊА РАЗБИЈЕНИХ НАСЕЉА Један од основних проблема у регионалној организацији сеоских насел>а ове општине јесте питање којим методам постићи да се данашња још увек разбијена насеља, окупе на мањој површини, да се постигне да исти број кућишта буде повезан у чврсту целину, — будући да постојећи систем не одговара перспективном развитку интензивне пољопривредне производње. Један од метода био би да се одреди ново место за оснивање и организовање новог збијеног савременог насеља, — да се административним мерама изврши пресељавање постојећих домаћинстава. Историјски је познато да је овај метод био некад са успехом примењиван али само у доба феудалног друштвеноекономског система под потпуно различитим условима од савремених услова. Данас није могуће извршити овакав подухват из више разлога. Економски би било неоправдано планирати и захтевати напуштање постојећих кућишта с обзиром да она представљају велика инвестициона улагања. Друштвено би било неизводљиво захтевати да породице напуштају своје станиште у коме су организовале свој живот и пресељавати их у друго насеље уколико не постоји духовна и материјална припремљеност за овакав подухват. Други метод би био да заједница изгради нова насеља по савременим принципима, да нова кућишта уступи власницима у замену за стара и да их пресели административним мерама. За већину становника разбијених насеља овај метод би био прихватљив. Он би био и најефикаснији јер би се могао извести у одређеном року. Али, он је на жалост, неизводљив јер би захтевао огромна средства. Реалан метод за окупљање је онај у коме би се користиле снаге самих становника и довољно дуги рокови да би се поступак изводио спонтано, без посебних мера, али користећи и правилно примењујући оне мере за које постоје знаци да ће бити прихваћене. У конкретним околностима, за села ове општине, требало би применити следећи поступак. (1) Изабрати погодно место за развијање новог насеља. Оно мора да лежи близу саобраћајног тежишта обрадивих површина и да је добро везано за најближу јавну саобраћајницу. Оно мора да испуњава и друге опште урбанистичке, техничке, комуналне и сличне услове за оснивање насеља. Уколико у датом селу већ постоји сеоски центар треба испитати могућности да се ново насеље развија у његоговом додиру тако да чине целину. Развијенији сеоски центар може представљати инвестиције па изналажење погодне локације за ново насеље логично треба почети од њега. Повољан развитак постојећег центра по правилу доказ је да је место на коме се он налази исправно одабрано. (2) Изабрано место треба фаворизовати у погледу комуналне опремљености, концентрације сервиса и служби, привлачења јавног саобраћаја и т. сл. Формирање и развијање постојећег центра и места за будуће насеље као једне целине представљаће главну привлачну силу која ће деловати да се окупљање развијеног насеља врши спонтано, временом, постепено. С обзиром на постојеће појаве на терену може се с правом очекивати да ће многи од становника разбијених заселака, кад се нађе у ситуацији да оснива ново кућиште или да гради нову кућу, вроватно одлучити се да напусти старо место. (3) Избор места за нова насеља представља посебан задатак за свако село уз посебан поступак. У вези са избором места требало би настојати да се за изабрано место изради и генерални урбанистички програм и план са осталим елементима који прате ове елаборате. (4) Извођење предложеног метода садржи и једну тешкоћу, уосталом познату у урбанистичкој пракси. Терени који буду изабрани за ново насеље налазе се најчешће у приватној својини. Њихова вредност постаје знатно већа без икаквог доприноса сопственика. За јавне површине будућег насеља морала би се вршити постепена експропријација а откуп терена за индивидуална кућишта може постати предмет неоправданог повећања цена. ПРОБЛЕМ МАЛИХ СЕЛА Упоредна анализа урбанистичке структуре и величине села у претходном поглављу показала наЈ*1 је да је у овој општини појам велиичне сеДа основан било на броју становника или на Површини атара, релативан и да су многа пр0ВиДно мала села настала цепањем 237

великих села а да су велика у ствари састављена из већег или мањег броја ситних заселака, група кућа и изолованих кућа. Суштински посматрано, — постоји само проблем забачених, удаљених, усамљених заселака без обзира да ли су они део административно „малог” или „великог села”. Детаљна студија појединих села одредиће који су његови делови предодређени за напуштање, за постепено гашење. Метод за њихово гашење на старом месту и окупљање на другом поЕољнијем положају приказан је у претходном ставу. Паралелно са проблемом „малог" села мора се уочити и проблем „великог села“ тј. села које обједињује и велики атар. Окупљањем свих становника у једно ново збијено насеље дошло би до ситуације да се људи нађу сувише удаљени од својих радних места на обрадивој земљи. Ово значи да се за велика разбијена села може тражити решење окупљања и у два или више нових насеља а не само у једном. Сличним посматрањем може се доћи до закључка да се и два суседна ,,мала“ разбијена села могу окупљати на једном месту тј. поново објединити уколико су се некад налазила у заједници. ОРГАНИЗАЦИЈА СИСТЕМА НАСЕЉА И УЛОГА САОБРАЋАЈА Постојећа урбанистичка структура сеоских насеља на територији ове општине, — чињенице да су одговарајући стари релативно велики по једном становнику што значи да имају и велике димензије, — геоморфолошка формација јако заталасаног брдског земљишта, — доводе до нужности да се и у перспективи има поставити као база у систему насеља већи број сеоских насеља мале и средње величине. То би биле јединице чији би се број становника који живе првенствено од пољопривредне производње кретао између 500 и 2000 (120—500 домова) а којима би одговарале величине атара приближно између 600 хектара до 3000 хектара. Велики број релативно мањих села захтева посебну организацију система надградње насеља виших категорија. Неколико села организују, заједнички искоришћавају одређене сервисе, службе и установе у центрима заједнице села које ћемо назвати „сеоске варошице“. Сеоске варошице постоје већ на терену као спонтана појава. Њих треба чврсто организовати и даље развијати. Целокупна територија општине подељена је на три рејона који представљају надлежности вишег реда и имају центре у две варошице и у центру општине. Центар општине има вишеструке функције сеоске варошице за групу приградских села, функције рејонског центра за већи број сеоских варошица и одговарајућих села и најзад врши функције општинског центра за сва насеља у општини. Правилно функционисање оваквог система насеља условљено је добром мрежом саобраћајница која ће својим крајњим огранцима досезати свакако до сеоских центара а и до заселака. Сеоске варошице свакако би морале лежати на јавним саобраћајницама тако да се до њих може увек у нормалним околностима да одржава моторни путнички и теретни саобраћај. Приступ сеоским центрима такође трсба да буде обезбеђен и то од сеоске варошице. Изградња и одржавање ове всзе падају у надлежност самих села којима служе. Довољно разграната мрежа саобраћајница, организација уредног и густог саобраћаја, — чврсто везаних за одређене тачке у систему насеља омогућују да овај буде довољно разуђен тако да разни сервиси буду брзо и лако на услузи и сеоском становништу, — да техничке и привредне службе буду приступачне пољопривредним радним местима. Разуђен систем насеља и разграната саобраћајна мрежа омогућују смењивање физичког растојања села и града, — делују у смислу бржег привредног и културног уздизања села, — решава проблем неоправданог напуштања села и нерационалног притиска на град. ОДНОСИ КАТЕГОРИЈА И ФУНКЦИОНАЛНЕ САДРЖИНЕ Центар општине има вишеструке функције у целокупном систему. Он врши функције највишег центра на територији општине. У њему се окупљају управне, економске, друштвене, просветне и друге установе и службе највишег реда које служе свим насељима свим становницима општине. Он нема пољопривредно-производне функције, он нема значајан атар али има развијену индустрију, снабдевачке центре и представља саобраћајно средиште. Рејонски центри су насеља мешовитог карактера чија је ипак првенствена функција да окупља непољопривредне службе и сервисе. Они врше посредничку улогу између града 238

вишег реда у систему и села преко сеоске варошице. У н>има се организују такође и мањи индустријски погони као филијале великих предузећа или мања самостална предузећа. Но како су рејонски центри развијени из сеоских варошица које улазе у састав значајних села то и рејонски центри имају развијену пољопривредно-производну функцију на пространом атару, коју су наследили од свог села. Варошица треба да опслужује најмање око 10.000 становника. Сеоске варошице представљају центре за неколико села у којима се окупљају оне службе и устнове које служе редовно у животу и раду пољопривредних произвођача а које не може рационално да користи једно само село. Сеоска варошица мора да организује најмање око 3000 сеоских становника, Будући да опслужује становнике који се баве пољопивредном производњом у њој ће наћи места службе и сервиси који служе унапређењу ове производње. Међутим оне су сувишг удаљене од важнијих комуникација да би могле садржати и индустрију. Али у даљој прспективи требало би имати у виду и овакве могућности. ПРОСТОРНИ ОДНОСИ НАСЕЉА И ЈАВНА САОБРАЋАЈНА МРЕЖА Нормативи одстојања насеља у разним кателоријама система под претпоставком да је јавна саобраћајна мрежа изграђена и саобраћај организован, јесу следећи. Сеоска варошица у односу на сеоске центре треба да буде тако постављена да најудаљенија значајнија сеоска насеља која спадају у надлежност дате варошице не буду на већем одстојању од 4—5 километара. Норматив од 4—5 километара одстојања познат је у народу као мера одстојања од ,,један сат хода" која се сматра као још увек допуштеном за рационалну удаљеност. Међутим ова мера је у многоме резултат искуства из старих условљености организације привреде и друштвених односа. Она се може данас сматрати као максимална а тежња треба да буде да се она смањује на 2—3 километра. Варошица као рејонски центар може опслуживати различите величине територије, — разни број сеоских варошица па према томе разни број села. Овде се може посматрати максимално дозвољено растојање рејонског центра и најудаљенијег сеоског центра коме служи. Ако се усвоји норматив да ово одстојање треба да буде тако одмерено да оно може превалити у оба правца највише за 2 часа онда то за нашу општину, за њену мрежу саобраћајница и теренске услове представља одстојање око 15—20 километара (делом моторним возилом, делом пешице). Значај саобраћаја за развитак савременог друштва порастао је у новије време и у сектору сеоских насеља. Засад су само насеља градског типа решила углавном проблем јавног унутрашњег и међуградског саобраћаја. Међутим успостављање удобних веза између сеоских насеља и насеља виших категорија за која су она везана представља у овој општини посбно важан проблем. Решење јавног саобраћаја којим би се могло лако достићи свако насељено место, — представљаће једно од основних средстава за решење многих регионалних проблема. Један од предлога за успешно решење саобраћаја међу насељима представљају просторни односи у систему. У време постављања соских насеља овај проблем није имао никаку важност јер у привредном аутархијском систему и у друштвено-политичким условима безвлашћа људи су чак избегавали саобраћај и повлачили се у изолована подручја. Данас је ситуација управо обратна. Саобраћај, повезивање људи, установа и служби представља неопходан услов за развитак заједнице и у сектору сеоских насеља и пољоприврдне производње. 307. Схема окупљања разбијених заселака и нова збијена насеља. Пример села Синошевиhe у општини Горњи Милановац 239

ДЕФИНИЦИЈА ГРАЂЕВИНСКОГ РЕЈОНА Грађевински рејон представља површину на којој лежи одређено насеље. Рејон је карактеристичан са два своја елемента: (1) величином површине испод насеља и (2) границама које уоквирују површину под насељем. По правилу површина грађевинског рејона је хомогена и састоји се само из елемената који припадају насељу: зградама, двориштима, јавним површинама, зеленилом и сл. Границе грађевинског рејона код оформљене, компактне агломерације насеља су јасно одређене. Међутим у сеоским насељима ове општине одређивање грађевинског рејона представља знатне тешкоће због њихове урбанистичке структуре разбијеног насеља у којима нема хомогено оформљене површине испод насеља. Знатне пољопривредне површине које се преплићу са кућиштима и јавним површинама чине да нема уопште оформљеног насеља па нема ни грађевинског рејона ни граница рејона. Уколико се пређе преко карактеристике да је површина грађевинског рејона састављена хомогено из насељских површина па се задовољимо дефиницијом да границе грађевинског рејона обухватају све насеобине одређеног села онда бисмо у нашој општини имали изванредно велике грађевинске рејоне чије су величине мало мање него цео атар а на којима живи становништво са изванредно малом густином (1—2 становника по хектару). III — РЕШЕЊЕ ЗАДАТКА СИСТЕМ НАСЕЉА Предложени систем састоји се из четири категорије. На врху пирамиде стоји један општински центар, насеље, градског типа ранга вароши. Прва нижа категорија састоји се из два рејонска центра, једног насеља градскорударског типа и другог насеља мешовитог типа, обадва у рангу варошице. У следећој категорији налази се неколико сеоских варошица мешовитог сеоско-градског типа. Најзад као базична категорија јављају се бројна села. Сваки поједини члан система има више функција у систему. Тако је варош седиште целе општине, — она врши функције рејонског центра тј. варошице за свој круг и исто тако врши функције сеоске варошице за низ приградских села, као што смо раније навели. Варошице су центри својих рејона а у исто време имају улогу сеоских варошица за најближа приградска села и најзад врше функције сеоских центара за села на која се директно наслањају. Сеоске варошице су центар за мањи круг села у околини али су у исти мах и центар за села у чијем се атару налазе. Табеларни преглед у прилогу приказује припадност појединих насеља одговарајућим вишим категоријама, број становника и величине територије која спадају у надлежност одговарајућег члана система. ПРЕНАСЕЉЕНОСТ СЕЛА Густина насељности зависна је од квалитета и обрадивости земље која се испитује. На територији општине Горњи Милановац нема много земље која је нарочито погодна за интензивну пољопривреду. Тако је и дошло до неповољне ситуације да је после одређене густине становништва дошло до привођења култури много земље која се данас претворила у деградирано тло са кога услед ерозије настају познате штете. Општа густина насељености целе општине износи око 57 људи по квадратном километру која изгледа повољна у погледу пренасељености јер је знатно мања од густине насељености других крајева Србије. Међутим поређење је привидно због горе наведених разлога лошег квалитета. 240