Из овог основног типа развијале су се варијантне врсте за веће програме. Тако се са супротне стране веже и кухиње додаје још једна собица и велика остава. У поткровљу се такође, истина доста ретко, издваја посебна соба за спавање. У највећим програмима над типским приземљем надграђује се права стамбена етажа са неколико соба. Степениште за поткровље, уско и неугодно, смешта се у вежи. Грађа је еволуирала са временом као и просторни састав. Свакако да су најстарији типови били грађени искључиво дрветом. Доказ видимо у чињеници да и касније главна просторија у кући, хиша, увек се гради брвнима. Вероватно да образовањем посебне кухиње са засведеном таваницом и зиданим димњаком почиње примена камена и то за попречни блок: вежа и кухиња. Новије куће из XIX века често имају цело приземље грађено од камена а поткровље од дрвета. Покривач је вероватно у најранијим фазама био од сламе. Али је типичан систем дашчани покривач са стрмим нагибом. 46. Kyha у селу Студору на Бохишу из 1786. год. 41
47. Богатстпо облика горен.скс архитсктуре. Чешњица, Средња Вас и Студор леже у Горњој долиии Бохип.а 48. Интеријери алпске куће: (1) каљсва neh (2) главни сто (3) кухиња У обликовном изразу горењска сеоска кућа је врло сликовита са својим просторно разуђеним облицима, разним материјалима и разумно обрађеном декорацијом у дрвету и кованом гвожђу. Нарочито сликовито делује високо поткровље са чеоним и подужним галеријама, које су служиле за сушење приноса који нису могли бити остављени на пољу, због кишовитог лета. Довратници и прозорски оквири на каменим зидовима обрађени су у стилским профилима. Дашчане ограде галерија и калканске зидне испуне профилисане су геометријском композицијом. Разноликост маса и површина дугом мирном еволуцијом нашла је пун стилски израз не напуштајући основни закон сеоске архитектуре: функционалну оправданост и конструктивну рационалност. Унутрашњи уређај главне просторије има не мање стилски изграђену диспозицију и обраду: у једном углу велика пећ од каљева ложена из кухиње, у дијагоналном супротном углу између два прозора сто са сликама и украсима на зиду, по обиму просторије уграђене клупе, дашчана облога зидова и таванице, стварају пријатан животни амбијент. Структура ове просторије слична је руској изби а у многоме и аустријској алпској кући. 42
49. Стара Фужина лежи близу источне обале Бохињског језера на излазу триглааске речице Воје у долину. Као што му име говори, село је рударског порекла у коме се, у даљој прошлости налазиле топионице гвоздених руда вађених из планине Руднице која се диже изнад села. Рударство се угасило тако да је данас главна привреда села сточарство и ратарство. НајстариЈи део насеља је неправилно збијеног облика и лежи на падини уз леву обалу речице Boje. Неколико обЈеката, вероватно Још из XV1U века, у оригиналноЈ диспозициЈи куha и економских зграда, са неизмењеним унутрашњим уређењем и покућанство.м, пружа оригиналну слику насеља, куђишта и архитектуре тога доба на Горењском. (снимак 1954) 43
50 Стара кућа од набоја у intcкој Подравини СЛАВОНИЈА 51. Схема друмских насеља у околини 'Вурђеоца А. Чепслопац, Б. Пруговац Y A И Ц. А 1.-ИЖА’ 2. КУХИ1+А 3. KOMOfA 4. ПЕБ 5. 5АЕНАЦ 6 ЖИТНИЦА 7 КОМОРЛ 8 ГНОЈНИЦА 9.ГНОЈ 1 0. ВИРЈЛН 11. етопв 12. ПЛРЛЛЛ 13. гувно 14-плрмип 1 5. ПЛЕВНЛК 16. КРЛВЕ 17. кон,и 18. евин>е 19. ТОР 20. ПЧЕЛЕ 52. Типична диспозиција кућишта у Подравини Славонија је потпала под турску власт средином XVI века; ослобођена је 150 година касније. Пошто је била гранична област најдубљег турског продирања ка севсро-западу, она је била запуштена и опустела област са обе стране тадашње аустро-турске границе. Села су била и разбијеног типа а куће мале и примитивно грађене. Према описима Павла Ровињанина’0 куће су биле дрвене а дворишта су била пространа и са више зграда, што значи да су и она била тада разбијеног типа. Колико је био, у доба Турака, низак стандард живота у крајевима Славоније види се из истог описа у коме Ровињанин наводи да је стаја била припојена уз кућу и да је стока у њу улазила кроз саму кућу у којој је боравила породица и налазило се и само огњиште. Прекретницу у развоју славонског села представљало је повлачење Турака јужно од Саве. Тада се југоисточни крајеви Подравине ослобађају а североисточни удаљавају од границе, што у потпуности мења услове њиховог живота. Плодна долина Драве привлачи многе досељенике из пасивних крајева са Запада и Југозапада. Они ту оснивају нова насеља или обнављају стара постављајући се поглавито дуж подножја Било Горе и Папука. Густе шуме дуж реке у првим фазама служе им као сточарски станови (,,конаци“) а касније се ови станови услед умножавања становништва претварају у самостална села.31 Војна граница имала је одлучујући утицај на образовање многих данашњих насеља. Стари тип разбијеног насеља напушта се па се и старо и ново становништво смешта у ушорена насеља која међутим нису плански основана као насеља у Војводини (специјално у Бачкој и Банату), већ остају у слободној, спонтаној композицији, али су збијена. Кућишта, обликована као издужени правоугаоници и тесно поређана једно уз друго, теже да одрже праволинијски потез сеоских улица. 44
Кућа је у Подравини еволуирала од једнодељне приземљуше у дводељну са издвајањем кухиње а касније у тројну кућу у којој средиште заузима кухиња са приступом у кућу а бочно се налазе две собе. У још каснијим фазама у склопу куће развија се трем и то у два вида: (1) као подужни „гањчец“ или (2) као истурена покривена веранда.32 У ниским плавним крајевима западне Славоније појављује се и издигнута кућа слична кући Посавља и Покупља.33 У посавским крајевима Славоније сеоска насеља и архитектура развијале су се на сличан начин као и у Подравини. У крајевима удаљенијим од Драве и Саве, у брдима Папука и Било Горе, као грађевински материјал, после напуштања дрвне грађе, јавља се чешће и камен.34 Славонска сеоска архитектура и насеља нарочито у источним крајевима имају доста сличности са архитектуром и насељима у Срему. Налазећи се у истој управној области после Турака, под истим утицајем Војне границе и колонизације, у сличним физичко-географским, привредним и друштвеним условима, дошло је до сличних основних појава у структури насеља и у развоју кућа јужног Срема имала је инак своју сопствену карактеристику декоративности која се одразила нарочито у дуборезу на трему и чеоној фасади.35
55. Планинско нассљс Качарспо у Банату из 1972. год. 58. Ушорано село Прогар у Срему (стање у 1954. год.) 57. Поглед на трг око цркве у Врачев Гају, Ванат ВОЈВОДИНА У свој разноврсности југословенске сеоске архитектуре војвођанска представља посебан случај. Једино у Војводини дошао је до пуног одраза политичко-друштвени чинилац. Државна и феудална власт поставила је основе насеља, обликовала кућишта и предодредила развој куће у широким размерама које карактеришу цео овај крај преко тзв. „ушорених села“. Током XVI и XVII века (од 1526. до 1699), за време турске владавине, вођено је преко територије Војводине неколико аустро-турских дуготрајних ратова. У то доба она је била запуштен, слабо насељен крај. Проређено становништво живело је углавном од сточарства, на огромним пустарама, на привредно и културно ниском ступњу. Смена турске владавине аустријском била је одлучујућа за даљи развој војвођанског села а нарочито насеља и архитектуре. Земља и после ове смене није припала сељацима. Њоме је руководила непосредно државна власт, цивилна (Дворска комора)30 или војна (Војна граница)” и разни племи46
ћи. Супротно турској, привредно неактивној власти, Аустрија енергично настоји да плодно тло Војводине приведе култури и привредном искоришћавању. У ту сврху она стално фаворизује досељавање Срба из јужних крајева и врши колонизацију другог страног становништва. Уз колонизацију спроведена је и потпуна евиденција земље, извршени су премери и одређене су нове сеоске јединице. Многа постојећа српска села су премештена и реорганизована, одређене су нове границе атара и постављена су у њима нова села. Радикалну реорганизацију постојећих српских села није било тешко извршити јер ни становништво није било апсолутно фиксирано, није било много инвестирало у своја станишта нити је било развило неку интензивнију пољопривреду. Развој војвођанске куће ишао је континуивним путем од времена оснивања данашњих насеља. Првобитна српска кућа тога доба била је дводељна са подужним тремом слична у основној диспозицији са старом косовском приземљушом (стр. 65) одакле су многи досељеници дошли током XVII века. Прва колонистичка кућа била је такође дводељна са малом кухињом и великом собом али без трема. Даљи развојни ступањ тројне куће представља основни тип у свеколикој војвођанској сеоској архитектури. У следећој фази колонистичка кућа уводи трем српске куће у своју композицију па даље развој иде заједничким путем. Најстарија колонистичка кућа била је нешто укопана у земљу али у наредним фазама њено приземље се издиже изнад околног терена. Повећавање куће врши се даље низањем стамбених одељења по дужини и стварањем мале собице на рачун уличног дела трема. Затим следује у већој кући оформљење уличног крила које у крајњој фази иде до изграђивања целог фронта дворишта. 58. Развој српске куће у Војводини. Од краја XIX века, заједнички са немачком кућом 47
59. Стара српска кућа. са почстка XIX аска. код цркое са. Луке у Купинову 60. Оригинална немачка колонистичка кућа, Карааукоао, Бачка Обликовно посматрана зојвођанска куђа ноказује стандардне слсмонте који јс јасно карактеришу: двоводни стрми кров са калканом на уличној регулационој линији, два прозора на соби и два мала отвора у калкану. подужни трсм на дворишноЈ фасади. Обрада калкана је пролазила разнс фазс од дашчанс облоге која је у Срсму и Бапату била предмст декоративне обраде прско равнс глатко олспљене површине до богато обрађених облика барокног карактсра који су настали под утицајима са ссвсрозапада при крају XIX и током XX века. Мада типизирана по свом положају и у основној структури, војвођанска куђа показује извесне варијетете локалног карактера. Мсђу овима јс најинтересантпија куha јужног Срсма, развијсна у Војној граници и у крају који је био добро пошумљен. Ту се јавила богата дскорација дуборезом у дрвсту. обрађена на трсму и на чеоној фасади. На истој куђи јавља се трсм и са чеонс стране. према улици, а не само на подужној дворишној фасади. У осталим крајевима трем је био каснија појава и обрађиван је најчешђе као чист гредни систем на стубовима или је засвођен плитким луцима. Повољни економски услови који су створени у другој половини XIX века, после гашења феудалног система и укидања Војне границе, после изградње железнице и пловних и иригационих канала, утицали су да извесни сеоски друштвени слојеви просторно развију кућу до великих размера. Интересантно је да је она ипак при томе остала увек само приземна зграда. У техници грађења од бондручног система и набоја са покривачем од сламе, који су дуго били примењивани, током XX века прешло се на опеку и цреп. У развијенијој тројној кући собе имају типичан распоред уређаја и покућанства. На унутрашњем зиду наслоњена је велика зидана пећ ложена споља из кухиње. У угловима код спољнег зида леже две постеље и између њих сто са две клупе. На дворишном зиду поред прозора је чивилук а данас ту често стоји орман градског типа. Не мање типизиран је и простор кухиње. Он је тако малих димензија да никад није 48
ЛЛЖНИ OTBOfVI ПА ОГРАДПОЛЛ зиду ТИПИЧНЛ "МОДЕРНЛ" кукл 61. Нооија бачка кућа, почетак XX, са утицајима сецесије могао служити и као животни простор. У ствари то је један пространи камин квадратне или блиске квадратне основе, засведен опеком у облику манастирског свода и завршен широким димњаком. У средишту простора налазило се некад у српској кући отворено огњиште а зидано огњиште у колонистичкој. Лево и десно поред зидова изграђени су ниски банци за остављање судова. У дну у плиткој кружној ниши стоји мали полукружни сто. Кухиња није никад ограђена према приступном простору. Она са њим чини просторну целину и само их раздвајају два стуба и ниска греда која ту служи за ношење четврте стране свода. Неки привредни објекти у војвођанском селу значајни су за његову архитектуру. На првом месту стоје складишта за зрнасту храну: амбари и кошеви („салаши” или „котобање”). На њима сеоски градитељи показују максимум своје декоратерске вештине. На сремским амбарима од брвна декорација је изведена дуборезом и остала је у правилном односу на све конструктивне елементе. Сеоска архитектура 49
-.-»kOvvz У новије време декорација кошева постаје скоро барокна у својој неумерености. Од ранијих геометријских мотива логичних за примитивну технику дубореза, она прелази на примену флорних мотива а обликом и поставл»агвем деформише првобитну конструктивну функцију елемента. О насељу, атару и дворишту војвођанског села биће још речи у поглављу о СР Србији. GOEA 62. Кухиња-огњиште у војвођанској куђи је типизирана, функционално и конструктивно. Само УРеђаји варирају 50
63. Млин сувача у Великој Кикинди из 1890. године 64. Новији кош у Банату, Врачев Гај, из 1938. године 51
G5. Пејзаж из источне Босне са разбиЈсним насељем 66. Нагиби тсрена детерминишу композицију куће 67. Муслиманска сеоска кућа из околиис Горажде ЦЕНТРАЛНА БОСНА Важно обележје физичко-географске средине Босне је њена велика пошумљеност. Она спада у тзв. апсолутни шумски терен на педолошки и климатски погодном тлу, и док су сви остали крајеви Југославије током прошлих деценија и векова, како где, нагло губили свој драгоцени вегетациони покривач он се у Босни одржао до данас са врло високим процентом нарочито у њеном централном делу. Сеоска привреда Босне је мешовита али претежно сточарска. Многи планински комплекси пружају повољне услове за сточарење док је ратарство и воћарство више заступљено у северним крајевима у Посавини и у пољима доњих токова река Врбаса, Босне и Дрине. Географски положена изван главних струјања између Средње Европе и Мале Азије. Босна је после освајања од Турака постала једно од њихових снажних упоришта. Мада удаљена од центра империје више него Србија у њој су се турска власт и феудални режим чврсто одржали све до краја XIX века, чак и после аустријског протектората од 1878. Тако је у Босни и сеоско становништво великим делом било муслиманске вере док у иначе сличним околностима, у Србији, у истом раздобљу међу сеоским становништвом није било уопште муслиманског живља. 52
оеновл ПРИ5ЕМЛЛ оеновл подкровлл 68. Оригинална концепција проширења кућњег простора високом тавану. Околина Сарајева У таквим општим условима сеоска архитектура Босне носи својствена обележја. Основни грађевински материјал је дрво. У ранијим фазама свуда а уновијим у планинским пределима још увек преовлађује грађење брвнима, док у равничким крајевима преовлађује бондручни систем. Кровни покривачи су слама и даска. Просторно посматрана босанска кућа је пошла од једнодељне просторије са отвореним огњиштем у свом средишту, а у наредној фази добила је још собу са таваницом и пећ. Тако је образована типична дводељна кућа. Основна обликовна карактеристика босанске куће је њен врло висок кров, који се развио из стрмог крова покривеног сламом а у конструктивном саставу без везача, основног само на склопу парова рогова са распињачом.’8 У новије време јавило се у централним крајевима Босне оригинално, просторно и конструктивно решење за повећање животног простора куће. У високом тавану, на ужој страни, над таваницом приземне собе, дограђује се таванска собица са фасадним зидом постављеним тачно над приземним зидом. 53
69. СтаЈа брвнара под diicokiim крвом од шиндре, са препустом иад улазом ради повећања висине 70. У Босни се Јавља испуна зидова вертикалним ступцима што се иначе не виђа у ЈугославиЈи По ширини собица је сужена према основној ширини куће тако да подужни зидови собице пролазе између косих грбина крова које остају конструктивно неизмењене. Горњи делови кровних равни се продужавају напред и постављају изнад новог таванског зида тако да се целокупни кровни систем у ствари не мења већ само његов горњи део истура напред. Тако је створено једно духовито просторно и конструктивно решење, које и обликовно, у колориту белих зидова и сурог дашчаног покривача, оставља неусиљен и сликовит утисак. Различита верска припадност босанских сељака, православној, католичкој или муслиманској вери, није у сеоској архитектури оставила никакве нарочите особености. Тип босанске дводељне брвнаре био је распрострањен и по суседним крајевима од Лике и Баније до у Шумадију и у Стари Влах. С обзиром да јој је средиште у Босни етнографи су је назвали „динарска брвнара”.39 54
ШУМАДИЈА И ПОДРИЊЕ Положена у тежиште српских земалза, у непосредно залеђе Београда, поред главне саобраћајнице Балканског полуострва кроз Моравску долину, Шумадија је играла посебну улогу у историји српског народа. У њој је поведена народна револуција за време првог устанка и она је била прва ослобођена у националну државу. Феудални режим се укида већ 1833. На слабо насељену територију, током XVIII и XIX века, у новоствореним повољним условима врши се нагло досељавање из југозападних крајева. Цео ток опстанка народа у последњим деценијама турског режима у XVIII веку, за време револуционарних промена у току прве две деценије XIX века, нови услови у националној држави, све се то врло интензивно одразило и на сеоској архитектури и на еволуцији насеља у Шумадији. Архитектонски и урбанистички развој следе по правилу еволуције општих друштвених услова са извесним већим или мањим временским застојем, јер овај развој захтева промене у инвестицијама које се у сеоској архитектури и руризму врше у зграде, насеља и у обрадиву земљу. Уколико су ове инвестиције веће, уколико је у њих стављено више труда и средстава, утолико је њихов век дужи а утолико је и развој тежи и спорији, и обратно. У Шумадији кроз цео XIX век архитектонски и руристички развој ишли су релативно брзим темпом, јер инвестиције у стара и нова остварења нису биле велике па је и њихова смена могла да се врши без нарочитих губитака и жаљења. Динамизам у развоју куће и насеља одговарао је општем динамизму народног живота из тог времена. У то доба није за сеоску породицу био нарочит подухват градити. 55
.АЛАЛА ВРАТА 73. Kyha Кнеза Милоша из села Горн»ег Црнућа под Рудником из 1813. године, представл,а аутентични тип развијене дводелже брвнаре из времена кад је изобиље храстове грађе омогућавало и оправдавало, као основни чинилац, примену овог конструктивног система. Брвнара се у Шумадији није просторно развијала даље од дводељне куће јер Је национално ослобођење довело до наглаог повеКања становништва у ШумадиЈи коЈе је убрзо затим искрчило старе шуме. Доксат на МилошевоЈ куђи није типичан део брвнаре „оса_ ћанке" и вероватно да Је касниЈе био дограђен. Потпуно реконструисана 1954. год., зграда и данас стоји у селу као заштиђени споменик народне архитектуре 56
Дрвене грађе било је у изобиљу свуда, помоћну радпу снагу је породична задруга имала у изобиљу, а објекти су били малих размера тако да их је било лако саградити. Те старе динамичне појаве у сеоском градитељству одржале су се у неколико и до данас нова кућа истискује стару иако ова још служи али у помођне сврхе; каткад се у истом дворишту могу наћи и три куће из три генерације којс су сс стекле у исти мах, стара. нова и најновија, све различитог типа. Уколико ближе анализирамо развој сеоскс кућ? у Шумадији и Подрињу лако сс констатујс да је оп прогресивно у просторној еволуцији од примитивног станишта насељеника кружног и правоугаоног облика преко јсднодељних куђа из доба Турака, до издиферснциране стамбене јединице од четири одељен.а, свс са јасно одраженим стапним ступњевима. Временско смеп.ивање разних типова било је условлоено веком једнс генсрације, тј. сваки потомак сматрао је за нужно и могао је да гради нову кућу, пространију и технички бољу од свог претка У тој еволуцији најјасније стилски изражени тип била јс дводељна куђа, „осађанка”, кућа из прве половинс XIX века која је била врло широко распрострањена у свим крајсвима Шумадије и Подриња. Име јој долази по Осату, крају Источпе Босне, из кога су долазили мајстори градитељи, у бројним скипама, вични грађењу брвнара од храстове грађе. Порекло мајстора везује осађанку за босанску сеоску архитектуру односно за динарску дводељну брвнару. 74. Центар села Закуте у Доњој Гружи: 1) цркпа 2) споменик, 3) школа, 4) црквена кућа, 5) негдашње собрашице, 6) бунар, 7) задруга, 8) одбор, 9) нужник, 10) ставови 57
75. Новија сеоска кућа у Шу.мадији из доба после првог светског рата 76. Млекар и вратнице, грађени од дрвета, у Шумадији, XIX век 77. Типови старијих ограда око дворишта у Шумадији, XIX век 58
Шумадиска осаћанка се обликовала у посебну категорију зато што је масовно и стандардно била примењивана и што је на овом задатку, већ раније изграђено икуство мајстора Осећана, дошло до концентрисаног и пуног израза. Осаћанку карактерише архитектонски првенствено концепција њеног крова. Чистота линије и форме, изванредан однос висине према запремини главног тела зграде, ритмичко равномерно низање шиндре у хоризонталним слојевима супротног смера према вертикалном узлету кровне запремине, пластични димњачки ,,капић“ на оштро завршеној слеменској ивици, све повезано истим сурим тоном храстовине, дају осаћанки уједначен, миран, сређен, стилски завршен, строг и скоро монументалан израз и поред смерних апсолутних размера. Овај утисак оставља осаћанска архитектура било да се изразила на кући, цркви, вајату или економској згради. Брвнара у Шумадији и Подрињу није прешла скромне размере ни по просторној структури ни по апсолутним величинама. Концепција крова није допуштала велике распоне а организација породичне задруге налагала је издвајање чланова у појединачне стамбене објекте који, у тадашњем једноставном животу сељака, нису имали веће програмске захтеве. Уосталом развој брвнаре ових крајева заустављен је нагло и пре него што је програмска и просторна еволуција куће захтевала веће запремине: искрчене шуме и престанак изобиља грађе осујетили су даљи развој брвнаре. Без ових појава Осаћани би свакако нашли нова решења за нове захтеве у истој логици архитектонских концепција какву су показали у дводељној кући и у малој сеоској цркви. Насеља и дворишта у Шумадији и Подрињу била су у XVIII веку, у доба своје обнове или оснивања, потпуно разбијена, положена на косама између речних токова и планинских развођа. Током XIX века новим досељавањем и природним прираштајем ова су већ добила у неколико облик полузбијених спонтано развијених насеља. (Мачванска села чине ту изузетак јер су она била збијана, ,,сашорена“, утицајем власти кнеза Милоша). Тако сеоска архитектура ових крајева чини органски повезану целину са организацијом кућишта и насеља: велики број мањих слободно стојећих објеката у пространом, ретко изграђеном, кућњем дворишту између којих се развијају воћњаци и њиве тако да је и само насеље широко постављено и утопљено у зеленило и природу. 78. Полузбијено насеље Закута у ДољоЈ Гружи 1 КуКА 4 АЛАГА5А 7 Р/НЛР 10 АМБАР 13. КЛ5ЛН 2 K\FA 5 куЈНА И КЛЧЛРЛ 8 ПОЈИЛО 11 КОКОШЛР 14 МЛЕКАР 79. Разбијено двориште већег индивидуалног газдинства 80. Шумадијски вајат од брвана 59
81. СтариЈа кућа „моравског" типа из Темнића 1830-1870 82. Развој моравских типова од колибе преко чеоне и подужне куће ПОМОРАВЉЕ Иако непосредно суседна област са Шумадијом, Поморавље и источни крајеви уже Србије показују друге концепције сеоске архитектуре и различиту структуру дворишта и насеља. Основни узрок тој појави је порекло становништва. Док су Шумадију и Подриње населили становници из југозападних планинских крајева, у Поморавље је мигрирало становништво са Косова и Метохије а делимично и из Македоније. Оно је пренело собом навике становања у збијеним насељима и начин грађења у бондруку а не дрветом од брвана. Примитивна станишта била су у овим крајевима правоугаоног или полигоналног облика. Карактеристични облици на кружној и овалној основи из западних крајева Србије овде се не виђају. Прве куће из турског времена биле су једнодељне плетаре под сламом. Досељеници преносе пољску чифчиску кућу са два одељења и подужним уским тремом. Овај се касније предваја у два дела: ,,ајат“ остаје при земљи и задржава функцију заштите приступа у кућу, а доксат се издиже над тлом и служи као животна просторија за летње дане. У другој половини XIX века доксат се постепено све више ограђује да би се могао што дуже времена преко године искоришћавати док се најзад не би претворио у треће одељење куће. Крајем XIX века ајат се потпуно гаси и претвара у типичан угаони трем какав се види у кућама још и данас. Тако је у просторном развоју моравске куће трем био елемент који је служио за оформљење нових просторија слично као и у војвођанској кући. Моравска кућа има извесне сличности са кућом у граничним крајевима источне Бугарске. Бугарски аутори40 објашњавају Тр0_ дељни тип куће са тремом на углу као развој 60
ВЗ. Конструктивни и обликовни развитак моравских тремова од гредног система на старијој до барокних облика на кући са почетка XX npira Ј на основу првобитног мегаронског типа на који је бочно додато једно веће стамбено одељење које је касније подељено. За овакав развојни ток кроз другу половину XIX века недостаје нам довољно доказа да је мегаронски тип био широко распрострањен. Напротив, основни развојни тип је правоугаона дводељна кућа са подужним тремом и са главним улазом на подужној фасади а не на чеоној фасади. Трем је на моравској кући био не само елемент просторног развоја него у завршној фази и елемент обликовне композиције који је дао карактеристичан печат њеном спољнем изгледу. Све до пред крај XIX века трем је био грађен у нормалном гредном систему са ступцима, гредама и јастуцима од дрвета. У то доба се јавља обрада трема у лажним аркадама које се на нормални гредни систем додају путем рабицираних облога од летава или прућа олепљених блатом. Облици лукова су различити но најчешће су полукружни. Зачетак овог мотива није довољно јасан. Да ли је он сопствена творевина неких мајстора, или је инспирисан са тремова неких цркава из XIX века које су имале сличну обраду, или је покушај угледања на неоренесансне градске куће из тог доба? У сваком случају овај полукружни лук је дошао у време кад се и у сеоској архитектури јављају посебне тежње за естетским ефектима, а начин како је примењен није у складу са основним законитостима сеоске архитектуре док се она развијала само на правилном односу функције и конструкције. Брвнара „осаћанка” и старија моравска кућа су чистији представници правог народног духа у решавању проблема, и са скромнијим претензијама дале су боља решења него овај последњи развојни тип моравске куће. Мотив лажне аркаде је свакако врло сликовит, али није архитектонски оправдан. После првог светског рата, у доба кад је сеоска архитектура узела други ток у свом развоју, он је напуштен. 84. Kyha моравског типа са подужним тремом 85. НовиЈа моравска кућа са средњим тремом 61
87. Структура збијеног нлссља у ИсточноЈ СрбиЈи 88. Доориштс збиЈсног нассља у Јужном Помораољу Насеља су у Поморављу и у целој Источној Србији збијена. Ова збијеност одразила се у једном јединственом дворишту у коме су распоређене стамбене и економске зграде. Ово су последице првенствено ратарског занимања становништва. Највећи део досељеника долазио је из равничарских крајева Косова, Метохије и Македоније. Тамо су они били чифчије чији се главни задатак састојао у обради земље, а сточарство им је била помоћна привреда. Сличне услове нашли су досељеници у Поморављу и ту су пренели своју стару организацију дворишта и насеља. Породична задруга није никад била јако развијена у овим крајевима. Зато је инокосна породица решавала задатак свог становања у једној згради релативно мањих димензија. У неким брдским крајевима југоисточног Поморавља задруге су решавале проблем стана импровизацијама према потреби: уз главну дводељну кућу дограђивана су мања одељења „ћилери”, за становање брачних парова задруге. Но систем није био разрађен и није добио своје оформљено решење, јер и сама породична задруга није била општи социјални систем као у Шумадији и Подрињу. Нормално је правило у сеоској архитектури да после куће најважнији објекат коме се посвећује пажња буде складиште хране. Кошсви и амбари су у житородним крајевима Војводине, видели смо, обрађивани не само функционално него и обликовно и декоративно. У Поморављу то није био случај у ранијим периодима. Складишта показују само функционална решења у примитивним облицима мада је и овај крај првенствено житородан. И овде се одразио чинилац порекла становништва, његовог негдашњег социјалног положаја и привредног стања. Насељеници су у старом крају били поглавито чифчије, што значи да су масовне приносе са земље скупљали феудалци. док сељак није имао могућности ни потребе да складишту хране посвећује нарочиту пажњу, па је и у нове крајеве дошао без традиције и развијеног решења за овај проблем сеоске архитектуре. Насупрот овоме видећемо да су Албанци на Косову у другој привредној и социјалној ситуацији остваривали оваква решења. Конструктивни систем сеоске архитектуре у Поморављу и Источној Србији је бондрук, мада је брвнара и ту била позната. У шумским североисточним крајевима она је у ранијој прошлости била примењивана и звала се „дурунгача", али ни технички ни композиционо она није никад достигла ону висину до које је брвнара била дошла у Босни, Подрињу и Шумадији. 62
Бондручна зграда се конструктивно диференцирала према начину испуљавања зидних платна. Најчешће се шупљина између конструктивних елемената стубаца, греда и косника испуњавала плетером олепљепим земљом са две стране, — начин који је директно преузет од приммтивне плетаре. Други начин се ослања на вертикални палисадни систем грађења: шупљине се испуњавају кратким комадима цепаног дрвета, који се такође облажу земљом са обе стране. Испуна непеченом опеком, „ћерпичем“, у ширини саме дрвене конструкције је често примењиван систем. У новије време преовладаво је систем „прековаца“ код кога се са обе стране бондуручног костура прикивају цепане гране на одстојању од 3—4 цм, у шупљину набија земља мешана са сламом, а спољне стране облажу земљом. Кровни покривач је по правилу био ћерамида за све врсте зграда. Он се раширао по Поморављу, а касније и по Шумадији и Подрињу, из југоисточних крајева где је то традиционални покривач од најстаријих времена. У односу на оближње крајеве Шумадије и Војводине сеоска архитектура у Поморављу не показује потпуно јасну развојну нит, њена решења нису једнообразна и прочишћена, а у новије време била су извесним појавама деформисана. Па ипак она је довољно својствена да представља одређени израз у општем погледу на југословенску сеоску архитектуру. Њене чвршће везу иду ка архитектури Косова, Македоније и источних области Бугарске. 90. Разрађеност обликовне композиције моравске куће 91 Димњачке капе биле су у касниЈој фази под утицаЈем градске куће 63
92. Појзаж са Kocona Поља косово 93. Коиструкција колибс у Горњем Ибру »4. Коиструкција у дрвеном бондруку Косово је благо заталасана равница на надморској висини од око 500 м, оивичена са свих страна планинским венцима који прелазе местимично и 2000 м али који се благим падинама спуштају у косовску висораван. Тло је погодно за ратарство па је стога шума већ давно потпуно искрчена а на ивичне планине у својим нижим регионима су такође огољене. Старија насеља леже по ободу поља на најнижим косама и сва су збијеног типа. Средином поља има насеља новијег порекла која су мало разређенија. После добијене битке на Косову Турци тамо заводе режим свог феудалног система, који је представљао снажан чинилац у развоју сеоске архитектуре и чији се трагови још и данас осећају. Б. Нушић приказује косовско село са краја XIX века као потпуно заостало, са пољопривредним радом на врло ниском ступњу, без икаквих културних установа.41 Земља је припадала највећим делом држави, вакуфима или великопоседницима, а сељак, чифчија, био је само несталан обрађивач земље који је увек могао бити одагнан са ње ако се није свидео господару. Више од половине приноса сељак је морао давати у разним видовима поседнику земље, верским установама и држави. Овакав социјални режим одражавао се на привредном стандарду који није омогућавао сељаку никакав напредак. Нешто повољнији је био положај планинског становништва, нарочито у жупама Шар-планине, које се бавило поглавито сточарством и чији су многи мушкарци одлазили у печалбу па тако у извесној мери допуњавали недовољну привреду локалних извора. Режим Албанаца, муслимана био је нешто бољи. Многи од њих били су сопственици земље и могли су у повољнијим условима развијати своју привреду. 64
После 1918. показује се знатан напредак у сеоском животу на Косову, мада сви трагови тешке заосталости нису још избрисани. Општа карактеристика сеоске архитектуре Косова је њена велика разноликост настала услед разноликих социјалних услова под којима је живело српско и албанско становништво, као и услед разлике природних чинилаца између самог поља и околних планинских крајева. Најстарија чифчиска кућа била је једнодељна плетара под сламом са огњиштем у средини просторије. Према Нушићевом опису у њој је био одређен известан стандардни распоред површина по намени. Испред куће се већ давно образовао трем. Наредни развојни тип је дводељна кућа некад намењена стану и стаји а касније соби и ,,кући“. Једнодељна и дводељна приземљуша биле су типске чифчиске куће турског времена. После ослобођења измењени услови дали су могућности и полета развоју српске косовске сеоске куће. Тај развој у равничким селима ишао је једноставно додавањем нових одељења по дужини са упоредним продужавањем и трема. Приступ у собе решаван је само споља из трема, што јасно доказује да су нове собе развојно само додаване. У суштини, раније издвојене зградице које су служиле за спавање ожењених задругара, по систему шумадијских вајата, сад су припојене уз главну кућу, а потребна издвојеност просторија решавана је независним улазима. Тако је образован грачанички тип42 издужене правоугаоне куће оријентисане само на једну подужну фасаду. Карактеристично је на овом типу да се трем завршава бочно пуним зидовима. Косовска насеља су концентрисана али не претерано збијено. По броју кућа она су релативно мала. Пошто су спонтано развијана, структура им је потпуно неправилна, са типичним кривудавим сокацима који гдегде остављају слободне проширене просторе. Кућишта су релативно пространа и садрже увек само једно двориште са мало баште и воћњака. Облици су им неправилни, као што су неправилни и блокови и улична мрежа, али се у општој диспозицији зграда у дворишту могу уочити два типа: периферијско и издужено двориште. Нормална тежња сељака је да организује двориште по периферијском ситему тако да све зграде буду 95. Косовска приземљуша издужене основе 96. Дводељна чифчиска приземљуша 97. Једнодељна старија приземљуша 5 Сеоска архитектура 65
S»8. Стара спратна куНа са стајом у приземљу лицем окренут ка средишној слободној површини, систем који је логична последица нсдостатка јавне безбедности и потрсбе сталног надзора над зградом. Код всћег збијања дворишта, послс поделе браће, долази до издуженог правоугаоног типа код кога је нормално улаз на ужој страни а зграде постројене у два низа једне према другима. У сваком случају, и куће и економске зграде окрећу према улици и према суседу своју слепу полеђину. Због овакве концепције дворишта долази до познате спољне слике насеља у бившој турској империји где су у стамбеним блоковима улице образоване из низова слепих фасада и високих оградних зидова. Ова изолованост домаћег живота од уличног промета, концентрација ка унутрашњем средишту и страх од јавног живота, нарочито су изражени у албанским насељима. Они су ту потпуни док у српским насељима су мање изражени. 100. Амбар старијег типа у већем газдииству, оише развијен ход Шиптара него код Срба, негдашњих чифчија 66
Уосталом, после 1918. он се напушта код Срба, и њихова дворишта, оријентације кућа, систем постављања објеката уопште, представљају све више слободан систем у коме се не показује никакав страх од улице нити жеља за изолацијом од друштвеног живота. Различите концепције дворишта, улице и насеља код Срба и Албанаца показују како и верски чинилац има свој одређени утицај у сеоској архитектури и руризму под извесним околностима. Албанско двориште покушава да реши и даљу изолацију породичног стана од самог приступа у двориште, а у жељи да женске просторије и унутрашње двориште заштити од непосредног погледа странца који улази. То се најчешће решава путем коша за кукуруз који се поставља попреко испред куће тако да својом великом површином може згодно да послужи као параван. Паралелно са приземном кућом јавља се у косовској области и спратна кућа. То је кућа брдских и планинских крајева из којих је сишла и у поље. На извесне типове спратних кућа, нарочито новије, свакако да је била GHPAT £ I.KOHAK Ч ДРВААНИК с 2 KYAA б.СТАЈЕ 36ПОМ- ЗГРАДА 101. „Конак". гостинска зграда у шиптарској кући, у селу сојеву код Ги.илана 103. Српска махала у Штимљу на Косову 67
104. Стара кућа у селу Кметовцу са краја XIX века од утицаја и градска кућа, коју је у развијеном облику имала увек приземље и спрат.43 Данас је спратна кућа дубоко обухватила сву област Косова и измешана је са грачаничким и другим приземним типовима. Ипак се, у том преклапању спратне и приземне куће, може утврдити да су у прошлости спратне градили чешће Албанци а приземне Срби као директни одраз социјалног и привредног положаја једног и другог становништва у истој средини. Данас та диференцијација више не постоји пошто су и положаји једног и другог становништва изједначени после 1918. године тако да је приземна или спратна кућа данас одраз прс свега потреба и економских могућности него националне припадности породице. Албанска спратна кућа носи каткад карактеристике утврђеног стана који је нарочито био развијен у Метохији. У склопу комплексних утицаја на образовање спратне ссоске куће најважнији чинилац била је ипак збијсност насеља и коцентрација дворишта и зграда у што мање објеката који су се могли лако контролисати и бранити а све под утицајем нсгдашњег недостатка безбедности. Спратна кућа у свом зачетку садржала је породични стан, сточне стаје и главна складишта хране, тј. уз стан су непосредно везане и просторије у којима се чувају основна добра сеоске продице: храна и домаћа животиња. Старија спратна кућа имала је у приземљу стају и подруме, а на спрату стан. У кућу се улазило само кроз затворено приземље. Спрат је осим основних стамбених просторија, кухиње и соба имао и чардак као отворени простор за живот и рад на ваздуху. У каснијим типовима, који показују прелазну фазу, кухиња, тј. „кућа“ спушта се у приземље уз стају и подрум. У исти мах кућа постаје нешто отворенија према дворишту. У приземљу је по правилу један трем, ,,ајат“, а на спрату изнад њега је други трем, ,,чардак“. У новије време има чешће случајева да се у спрат може прилазити и спољним степеницама преко чардака. Новије спратне куће грађене после 1918. године показују све више тенденцију да се стаја искључи из састава куће и да се цело приземље претвори у стамбене просторије. 105. Примитивне плевње у селу Чабру у Горњем Ибру 68
106. МетохиЈска кула из ссла Јуника код Ђаковице МЕТОХИЈСКА КУЛА У многим метохијским селима а нарочито у селима око Дечана развила се током XIX века посебна форма сеоске куће звана „кула“.44 Њена основна карактеристика која је предодредила њену структуру, облике, начин грађења и унутрашње уређење, последица је специфичних услова сталне опасности за мушке чланове породице да могу изгубити живот. У шиптарским племенима развијена је од давнина крвна освета као правило да једна породица, братство или племе сматра за дужност и неписану законску одговорност да за сваког свог убијеног члана мора одузети живот једном члану убилачке породице, братства или племена. Крвна освета је позната поглавито код сточарских народа и племена. У Европи у XIX веку она је још била врло развијена на Корзици, у северној Албанији, у Метохији а у мањој мери код српских динарских племена. Нопча45 бележи да је нашао у северној Албанији случај да два брата дванаест година нису смели изићи из своје куле због очекиване крвне освете. Породица или братство које очекује освету живи стално у посебном режиму који је обележен непрестаном бригом за заштитом и за одбраном. У недостатку организоване и чврсте јавне безбедности у доба турске империје у Метохији, установа крвне освете представљала је тешко оптерећење живота сеоске породице па је стога представљала одлучујући чинилац у изградњи сеоске куће која се, силом оваквих околности, претворила у утврђен стан. У непосредној близини већих центара власти види се мања појава кула као на пример око Призрена. Али у усамљеним местима као што су Дреница и Метохија има читавих нассља изграђених само у виду кула и утврђених кућа. 107. Ochodc троспратнс типичне куле 108. Запремински склоп куле 69
109. Разни типични облици кула Утврђени стан имао је разне облике. Најпримитивнији се огледао у изградњи једног малог одељења, у склопу куће, обзиданог масивним зидовима, покривеног каменим плочама, без иједног отвора, у који су се склан>али мушки чланови породице за врсме спавања?0 Већа породица морала је да гради целу кућу као утврђени стан. Каткада је њен положај био такође одређен утицајем опассности. Она се гради у непосредној близини обрађиване земље тако да с мушки чланови породице могу брзо склонити у кућу кад угледају осветнике и из ње бранити. Главно нападачко и одбрамбено оружје била је пушка. Зато се утврђени стан одликује масивним зидовима, првенствено од камена а у његовом недостатку појављује се у новије време и опека, одсуством правих прозора који су сведени на уске прозоре сличне пушкарницама, каменим покривачем који не може пробити метак нити се може запалити, укључењем нужника у састав куће без обзира на његов потпуно нехигијенски уређај и сл. Најразвијенији облик утврђеног стана је права кула. Њено порекло има основе у феудалним средњевековним кулама које су биле свуда распрострањене и имале у разним земљама и у разним епохама разне видове. Метохијска кула има непосредно везе са кулом у северној Албанији. Сличних кула, насталих под сличним условима, има у нашим приморским селима специјално у Паштровићима и у Боки Которској47 где су људи живели такође под немирним околностима и бринули се за одбрану породице и имовине од нападача. Просторна карактеристика куле је њена мала основа а велика висина. Метохијска кула има по правилу три спрата, ређе четири. Кула са два спрата спада више у тип утврђене куће него праве куле. У типичној кули приземни спрат лежи у нивоу тла и у њу се смешта сточна стаја (,,ар“). Средњи спрат намењен је породичном стану а највиши спрат садржи гостинску собу (,,мусафир-ода“) и полуотворен чардак. Свака кула садржи нормално двоје степенице: једне које воде у породични стан из приземља и друге независне које воде споља до првог спрата а даље кроз КУЛУ У други спрат. Издвојеност горњег спрата за гостинску собу и за чардак долази од прописа муслиманске вере да странац; мушкарац, нема приступа у породични стан где се налазе жене. У последњем спрату осим гостију бораве и мушки одрасли чланови породице. Приземље је једнодељна просторија. Средњи спрат је данас диференциран на кухињу и собе са средњим ходником све врло скучених димензија. Некад је и овај спрат био једнодељна просторија по типу једнодељних приземљуша. Спрат је дводељна просторија. Гостинска соба у спрату је најлепше уређена просторија, али је задржала при томе скромни, непромењени, давнашњи уређај: мало огњиште за грејање и кување кафе, долап за ситно посуђе, ниске широке постеље на поду и неколико ћилима. Конструкција куле је одраз истих настојања да ср зграда може користити и као тврђава: масивни зидови, приземље и спрат без правих прозора, на мусафир-оди врло мали прозори и пушкарнице на свим странама куће. Међуспратне конструкције, као унутрашње, само су дрвене. Хигијенски животни услови у кули су врло тешки услед малих висина (око 2,00 м) и скучених димензија просторија и услед недостатка дневне светлости и проветравања. Сточна стаја у приземљу кроз порозну таваницу и преко унутрашњег степеништа загађује атмосферу горњих просторија. 70
Чардак, који би у суштини требало да будс спона интеријера стана и природе, такође није потпуно отворен. И на њему су зидни отвори сведени на низ малих рупа иза којих се са унутрашње стране налази широки банак за седење. Мада врло стална у својим основним, просторним и конструктивним елементима, метохијска кула показује ипак неке еволуционс облике. Они су одражени поглавито на чардаку. Старије куле имају чардаке грађене од тесаних брвана се релативно широким отворима. Конзоласти препусти износе чардак ван зидне равни као да се хоће да тој јединој, релативно удобној, животној просторији да више светлости, ваздуха и простора. Овај дрвени чардак на старијим кулама има везс са сличним елементима на старијој кући брвнари, којих је било у давнини знатно више, нарочито у непосредној подгорини планинских венаца око Метохије. Новије куле имају чардаке израђене од камених плоча са аркадом која се дегенсрисала на један низ врло малих отвора. Дрво се није показало као довољно отпоран матсријал за случај озбиљне борбе око куле: запаљив је, велики отвори не пружају довољну заштиту од метака. Тако је и овај једини пријатан простор морао бити жртвован тврђавској намени куле. Кула никад није усамљен објекат. Њу најчешће прати и кућа нижа за једну етажу, али са развијенијом основом. Мало већа породица не може да се смести у кули и тако настаје потреба и за кућом. Каткад је ситуација обрнута: најпре породица оснује дефинитивно своје станиште, организује привреду, изгради кућу, па онда помишља и на евентуалну потребу у случају страха од крвне освете. Кућа је увек у непосредном додиру са кулом и за њу директно спојена. У случају изненадне опасности цела породица може да се концентрише у кули ради одбране и спасавања јер је ова увек безбедније грађена него кућа. Веза између куће и куле каткад се остварује и путем дрвенога потпуно затворепога моста. Поред куле у Метохији постоји и кућа као нормално породично станиште. Многи Албанци немају кулу. Њихова кућа је чешће спратна, раније грађена од дрвта (сл. 111) а у новије време од камена. Срби, због свог негдашњег социјалног положаја, градили су само приземљуше типа чифчиске куће са подужним тремом (сл. 95). Кућа у Лоћану је, по предању код мештана, врло стара. Њен оригинални део, грађен од брвана, састојао се од једног одељења подељеног ниском преградом у „кућу” и стају. 110. Кула спојена са кућом у сслу Ђураковцу 111. Старија кула са дрвеним чардаком у Дечанима 112. Кула у селу Скивјану код Ђаковице 71
оеновл ПРИ?ЕМЛА 114. Стара шиптарска бронара у селу Истоку Касније је дограђен део (5 и 6) а од трема су створене нове просторије (3 и 4). У Метохији су се одржале све до најновијег времена породичне задруге патријархалног типа. Оне су бројније и веће код Албанаца него код Срба. Њихово је порекло из планинских крајева са првенствено сточарским занимањем. Живот до 1918. године у привредној и културној заосталости турског режима, учинио је да се систем породичне задруге још и данас одржава мада његова перспектива у савременој друштвеној организацији није позитивна. Задруге од око 20 чланова нису ретка појава. Међутим, чувене су две задруге: Бујари У ДуљУ код Суве Реке и Геге у Ћураковцу, од којих прва има око 50 а друга око 80 чланова. Овако бројна задруга захтева поссбно решење становања и организацију дворишта. У Шумадији, у првој половини XIX века организација се огледала у већем броју индувидуалних стамбених објеката. У Метохији се поново одражава чинилац недостатка безбедности и страха од крвне освете: спаваље за све чланове задруге концентрисано је у једној кући у којој свака ужа породица има своје одељење. Ради равноправности ова одељења су иста без обзира на разлику у броју чланова појединих ужих породица. У великој задрузи Ђураковца стамбена зграда има хотелски тип: собе су нанизане дуж ходника у спрату. Како се задруга развијала тако је кућа етапно дограђиван по дужини. 72
115. Кућиште велике породичне задруге Гега у Ђураковцу са кулом која се истиче у насељу као донжон старих замкова и са истом функциЈом. 1 кула, 2 кућа, 3 кухиња, 4 амбари, 5 кошсви, бкупатило, 7 бунар, 8 испуст, 9 стаЈа, 10 складишта и оставе, 11 сењак 73
116. Кула и стамбена зграда породичне задруге Гега у Ђураковцу У центру великог дворишта налази се нова задружна кухиња и трпезарија. Раније ова „кућа“ је била у приземљу стамбене зграде али је данас постала сувише мала за укупни број чланова породице. Кула је такође задружна и непосредно је везана за главну стамбену зграду. Цело кућиште ограђено је великим зидом и подељено на четири разне површине према намени. Уже двориште издвојено је распоредом зграда које су све оријентисане ка његовом центру. Карактеристично је како општа слика кућишта подсећа на типичну структуру старих замкова и тврђава: спољни одбрамбени зид, ужа тврђава и на једном њеном углу главна кула „донжон“. Исте потребе изазивају слична решења. 74
117. Распоред сеоских насеља на Шар-планини: (1) села у пољу, (2) села на ободу поља и (3) села у планини ШАР-ПЛАНИНА Планински масив Шаре протеже се на југ од Качаничке Клисуре обележавајући свој почетак Љуботеном. На североистоку ослања се на Скопску Црну Гору а на југу продужава се у благом луку преко Кораба, Бистре и Стогова све до Охридског Језера. Ширина масива износи око 50 км. Са северозападне стране испод Шаре леже Косово Поље и Призренска Подрима а са источне стране Полог, све равна, плодна пол>а. Западна страна припада Албанији и граничи се Дримом. У масив Шаре увлаче се речне долине, више или мање дубоке, које образују посебне географске целине, у средњевековној српској држави називане „жупе”. Изразити представници овакве формације су Сиринићска жупа везана за Косово, Средска жупа и Гора везане за Призренско Поље. Ове жупе су насељене и кроз њих се сеоски живот увлачи високо у планински масив. Нижи и виши региони Шаре, све до 2 500 м надморске висине, покривени су пространим пашњацима прошараним местимично и шумским комплексима. Обиље воде разлива се по падинама и спушта у поља. Тло и клима изузетно су повољни за сточарску привреду и она је на Шари традиционално развијана вековима. Систем сточарења је полуномадски: стада су лети у планини на испашама а зими у ниским пољима. Пространоство шарских пашњака у ранија времена привлачило је лети сточаре и из удаљених крајева а не само са сопственог тла и из околних долина и поља. 75
118. Збијсно плапинско село Лисац ма Шари 119. Село Брезно под Коритником 120. Брод, једно од највиших села на Шари Сеоска насеља Шаре могу се сврстати у две групе прсма свом положају у односу на масив и на његове главне огранке. Најстарија и привредно најповољније смештена села леже на ивицама масива уз околна поменута поља. Она воде мешовиту пољопривреду пољског ратарства и планинског сточарства, основну тежњу сеоског становништва да има разнолике изворе који су му у прошлим временима пружали могућности аутархиске привреде. Ова припланинска села по правилу развијају се на самом излазу неке попречне брдске реке у поље. На тај начин она користе обилну воду за наводњавање башта и њива у близини насеља. Касније су настала планинска села смештена високо нод околним пољима, на терасатим заравнима или на странама брдских река, оријентисана још увек ка дољим пољима. Ова насеља су у суштини раселице припланинских села, настале по правилу на ранијим сточарским летњим становима. У жупама увученим у планински масив постоји такође низ села од којих су најнижа слична припланинским а висока су планинског типа. Извесна од њих леже на великој надморској висини, као на пример Брод у Гори на 1 200 м и Галичник под Бистром на 1 400 м. Сва насеља Шар-планине су збијеног типа. Припланинска су груписана у једну целину већих размера док су планинска каткад груписана али их често има разбијених у мање махале. У суштини принцип групације кућа је исти, само у планинском региону више блиских махала образују једно село. Шар-планине је од давнина насељена. За Средачку жупу се зна, према Душановој повељи манастиру св. Аранђела48 да су постојала нека од данашњих села још у његово доба. Међутим, многе махале и мања планинска села су сигурно настала касније кад су доња пољска села постала пренасељена. 76
121. Kyha у селу Штрпце у Сиринићској жупи ■ ОПРАТ ■ ПОДРУАЛ ■ ПРИ5ЕМА>Е 122. Новија кућа у планинском селу Јажнице (на Шари) епглтв 77
ABAEGAHA 124. Муслимански а.мбар са чардаком на спрату 125. „Кућер" за чобанина и кош са тремом (на Шари) Систем екстензивног сточарења49 захтева секундарне радне центре удаљене од насеља, тј. сточарске станове зване „бачила“. То су зграде привременог карактера, удешене само за летњи живот и рад па стога имају облике примитивних станишта: у првом реду колибе за становање и прераду млека као и за складишта готових производа. У једном делу колибе импровизовано је и станиште за чобане и прерађиваче. У другом реду зграде су намењене стоци у виду импровизованих заклона од невремена и тора у коме стока проводи ноћ под заштитом ограде. Извесна стада се не враћају редовно на бачила већ се стално и постепено крећу преко пашњака. У таквом систему не постоји сточарски стан већ само колиба као минијатурна покретна зградица, монтирана на санкама, која се превози по терену са пашњака на пашњак. Овакву покретну колибу прати и покретни тор. И разне помоћне зграде у селу још увек су сличан одраз примитивног схватања конструкције, али облици који су произишли на основу захтева функције и основних конструкционих средстава представљају неоспорно пластички живописна решења, па се могу по тим својим одликама уврстити у мала архитектонска дела. 126. Спратна кућа са стајом у приземљу 78
ЈУЖНА МАКЕДОНИЈА 127. Горн>с Село у допини Бистрице Својим географским положајем Македоније припада басену Егејског мора према коме је отварају речне долине Вардара и Црне Реке. Утицај климе Егејског мора а такође и утицај старих култура осећају се снажно у областима јужних крајева Македоније. Прекид са центром Балканског полуострва није оштар и границе разних уплива нису одређсне тако да се јужна Македонија у многоме везује за њене северније покрајине, па и даље за Косово, Метохију и јужно Поморавље. Али већ сама вегетација у околини Ђевђслије, Дојрана, Битоља и Охрида указује на близину Средоземног мора. У сеоској привреди још се налазе заостаци прастарих начина газдовања, нарочито у сточарству. Непосредна близина високих планинских масива са бујним пешњацима и пространих поља која и зими због благе климе пружају стоци добру испашу, чини да се ту од давнина развија номадско сточарство, које практикују читаве групе породица живећи у сталном покрету између планине и поља без сталног станишта. Некад врло широко развијен систем, данас је он сведен у јужној Македонији још само на једну групу Саракачана од неколико десетина породица. 119. Чмфлук посебног тила Вардовце код Скопља 128. Затиорсно чифличко насељс Паликура 79
130. Плсвн>а на Прсспанском Јсзсру (1952) са оградним зидом поставл>сним иза стуба Ови сточари немају стална нассља и rpaђене куће. Они импровизују своја обитавалишта и у планини и у пољу групишући их у збијене целине. Каткад су то чак само велики шатори, у околини Дојрана се служе трском из језера за грађење кружних колиба, у планини граде дрветом и сламом бачила. Начин становања, привреда и друштвена организација ових сточарских заједница у многоме подсећају на сточаре Средњсг вска тада зване „Власи”, који су живели по читавом Балканском полуострву.50 У Македонији уопште, а нарочито у пољима јужне Македоније, био је за врсме Турака врло развијен кметски систем. Земља је припадала појединцима, привилегисаним, феудалцима, пашама и беговима или верским установама, а сељак је био само обрађивач земље и то под изузетно тешким околностима. За смештај сељака велепоседници су градили на имањима чифлучка51 нассља, која су имала извесне нарочите одлике које 131. Тродељна кућа од камена под сламом 132. Дводељна кућа са стајом из села Кожског 80
1 кућа 2 торањ 3 кош 4 сто 5 кревет G бунар 7 корито 8 кокоши 9 neh 10 складиште 11 амбар 12 плевња 13 башта 133. Кућиште из чифчиског насеља Бардовца код Скопља (Види слику број 129. на 79 страни) су их карактерисале као посебан израз социјалне и привредне организације. Насеље је имало затворену диспозицију а каткад је било потпуно ограђено великом приступном капијом. По ободу насеља низали су се бедни станови чифчија, а средиште су заузимале економске зграде сопственика и конак у коме је боравио он лично или његов управник. Само то устројство је пуни одраз друштеног режима у насељу где је поседник био апсолутни господар имања и људи и који је тежио да све држи непосредно под својим надзором.52 Касније, током XIX века, јављале су се и неке отворене диспозиције при којима су чифчиске куће постављане у низу а не у круто затвореном оквиру. Иначе сеоска насеља која нису правог чифличког типа слична су збијеним насељима, потпуно неправилног облика, спонтано настала, каква видимо и у другим крајевима Македоније, Косова, Источне Србије. ПЕР(?ПЕКТИВНА GKHl^A еитулционА екицд 134. Чифчиске куће у низу (у селу Ораховцу код Струге) грађене су као систем за мање чифлуке од свега неколико кућа • Сеоска архитектура 81
135. Нооија кућа у Скопском пољу грађена 1926. год. оеновл епрлтл оеновл приземлл Чифчиска приземљуша састоји сс од „куће" као основног животиог простора и „пондиле”, тј. сточнс стаје која је у ранијим фазама од стана била одвојсна само ниском прсградом. У таквој концепцији куће стан и стаја су у ствари чинили исту просторију. Испод куће сс развијао трем, који је убрзо послужио за образовање нових малих просторија и то још једне собице и једнс оставе, тако да је трем био сведен само на приступни простор заједнички за људе и за стоку. Унутрашњи уређаји су били свсдени на елементарне животне минимуме. Грађење је најчешће било од камена или плетером а ређе и непеченом опеком. OGHOBA ОПРАТА Приземљуша је кућа поглавито равничких крајева. Она је сличног типа почев од Косова па кроз Македонију, северну Грчку до Тесалије на југу, кроз јужну Бугарску и Тракију ка истоку. Упоредно са приземном кућом у Македонији постоји и спратна сеоска кућа, која најчешће има у приземљу стају са подрумом и оставом а на спрату самбене просторије. Порекло спратне куће није увек довољно јасно. С обзиром да је она поглавито распрострањена у брдским крајевима претпостављамо да је настала због нагиба терена, најпре као кућа са доњим полуспратом, касније прерасла у праву спратну кућу. Међутим, могла је и суровија клима планине са много снсга утицати да се насеља збијају те да настане потреба да се кућа развија у вис. Најзад спратна кућа је вероватно дошла и као одраз веће економске моћи а њу су пре постизали сељаци планинци који нису били чифчије, али бар нису живели у строгом чифчиском режиму, који је онемогућавао људима сваку личну инцијативу. У дворишту македонске куће поред главне згдаде постоји обично само још кош за кукуруз. Плевње за сено се групишу ван насеља и као предострожност због опасности пожара у јако збијеном насељу. У планинским селима где су сељаци имали више стоке, ова је обично држана ван насеља, на сточарским становима. 136. Дводељна кућа на нагнутом терену у долини Радике 82
УНУТРАШЊЕ УРЕЂЕЊЕ КУЋЕ 137. „Кућа” у селу Чаглавица на Косову Унутрашњост сеоске куће у Југославији носи све опште архитектонске карактеристике сеоске архитектуре. Опрема уређаји, покућанство све је то функционално, обликовно и конструктивно и чини органску целину са простором у коме се налази и целом концепцијом зграде, задржавајући скромне размерс и једноставну технику израде. Сви главни чиниоци који су утицали на опште архитектонско сеоско стваралаштво изражени су и у интеријеру. Природна околина која преко локалних извора материјала детерминише систем грађења налази снажан одрза и у опреми и покуђанству. У динарској брвнари сав намештај, посуђе и опрсма су од дрвета док се у каменој кући Приморја виде многи судови за уље, за воду, столови и клупе грађени од камена. Уколико је економско стан>е и социјални положај допуштао ссљаку да изгради већу и по намени више издиференцирану кућу, утолико је и интеријер њен боље опремљен по броју и по квалитету уређаја и покуђанства. У интеријеру, у намештају, алатима и оруђима изразила се до танчина она иста логична и функционална карактеристика која се види у целој сеоској архитсктури. Каткад она задивљује духовитошћу са којом самоук занатлија решава неке проблеме и како им са примитивним средствима даје потпуно функционално и одговарајуће обликовно решење. Довољно је анализирати разне облике седала од једноставног трупчића преко троношца исеченог из природног дрвета, троношца са наслоном, који најпримитивнијим средствима решавају задатак, до црногорске столоваче која оснивајући се развојно увек на троношцу даје седалу и репрезентативан карактер, — па утврдити да и уметност унутрашљег уређења сеоске куће почива првенствено на добром складу функције, конструкције и облика који произлази из јбих. Еволуција унутрашњег уређења куће ишла је паралелно са општом еволуцијом архитектуре и материјалне културе. У првим фазама примитивних станишта и једнодељне куће преовлађује т. зв. ниски животни ниво. Овај се одражава у постављању свих уређаја и основних елемената покућанства на тлу: огњиште, трпсза и постеља леже пепосредно на поду. У наредној фази огњиште је још увек на тлу, постеља се диже на примитивне кревете а трпсза и седела су још ниски али су дигнути од тла за 23—30 цм. Ова фаза се дуго одржавала у већини крајева Југославије. У даљој еволуцији огњиште се диже на радну висину, трпеза сс ставља на ниво нормалпог стола, седала се претварају у праве столице и клупе. У свим овим фазама, изузсв у најновијој, целокупни уређај, опрема, намештај и посуђе били су производ самих сељака или сеоских занатлија. Али у најновије врсме у сеоски интеријер нагло продиру индустријски произовди и потпуне репродукције градског намештаја. Данас већ у многим крајевима млади брачни парови труде се да имају намештај спавађс собе исти каква се у граду употребљава. Најмање еволуције показивале су шкриње, сандуци за чуванх* одећс, накита и ствари од врсдности. Beh од примитивних фаза па свс до увођења савремених облика градског намештаја сандуци су остали увек исти у својим основним облицима. ОГЊИШТЕ је свакако најважнији и први елемент уређаја у интеријеру ссоске куће. Његова еволуција је разнолика у разним крајевима. Но у сваком случају она се крсће од потпуно отвореног огњишта бсз икаквих уређаја за хватање и одвод гасова ка затворсном огњишту у виду пећи и штедњака у којима су ватра и дим потиуно искључсни из додира са унутрашњом атмосфером простора. Трострука функција ватрс у кући: спремањс хране, спремање хлеба и грејање у првим фазама није разлучивана у разна ватришта. Међутим, даљи развој показује јасну тенденцију да се свака потреба решава на одвојеном месту. Међутим, примењивана су у неким селима духовита решења у жељи да се ложење ватре ипак концентрише на једноме месту али да њено коришћење буде разлучено као, на пример, у Војводини. 83
138. Покућанство прати стандард саме куће и производ је истих услова и стваралачких могућности 84
ПОСТЕЈБА је имала сличну сволуцију уздизања на виши пиво. У источним и југоисточним карјевима, у Босни, под утицајем источњачке стамбенс културс, постеља је лсжала на поду још и у XIX вску. У тој фази она се састојала од обичне ниске ограде висине 10—15 цм која је држала наслагу сламе од растурања и преко које су били бачени застирачи и покривачи од кожс, поњава и ћилима. Таквс постеље видимо још и данас у мусафирској оди метохијскс куле. Следећи степен еволуције био је одмах висока нормална постеља, али у изградњи кревста техника, облик и димензије пролазили су кроз разне видове. Заједпичко спавање на поду прснело се и иа уздигпуту постсљу која јс у неким крајсвима све до данас широка по l.GO—2,00 м. У северним и севрозападним крајевима. под утицајем свропске стамбене културе, нормална постеља јс већ одавно уобичајена. СТОЛИЦА у сеоском интеријеру источних, јужних и централних области. које су се највише аутохтоно развијале, показује врло разрађсну еволуцију како у погледу облика тако и у погледу техникс. Врло дуго, све до XX века, она се држала на ниском нивоу од око 30 цм. Техника је била увек јсдноставна: тссање из јсдног комада са углављивањем само три ножице, јер на нсравном поду од земље или камепа седало са четири ноге не може да сс фиксира. Обликовно столице показују врло богату и разрађепу серију. СТО за обедовање се разнолико развијао у разним крајевима. У северним и ссверозападним крајевима сто већ давно има уобичајени вид уздигнуте плочс. Међутим у средишним, источпим и југоисточним крајевима сто је низак у виду „софре ” са висинод од свега 25—30 цм. По правилу софра је округлог облика и покретна тако да се поставља на под само ради обеда иначе виси о зиду. Ниска софра одговарала је ниском седалу троношца. Посебан вид у Шумадији и Старом Влаху имала је нарочита софра за свечаност. Она је имала издужен облик са наглашсним местом за најстарије лице, обрађивана је и декоративно а постављена је на ногаре нормалнс висине. У новије време свечапу софру заменио је нормалан сто у гостипској соби а мала округла софра још увек је у употреби у многим селима и породицама и поред нормалних столова за обедовање. Декорација у интеријеру сеоске куће у Југославији је ретка појава као што је била ретка и у екстеријеру на зградама. Она се одразила само на неким покретним^ елементима покућанства а највише на шкрињама и столовима. То је најчешће дуборез геометријског цртежа у бојама са мотивима флоре и фауне. 139. Псрионица и полицс за посуђе уграђсни у прозор 140. Софра за обсдовање са троношцима 141. Долап од тесанс дрвене грађе 85
142. ,,Kyha” je основни простор у свакоЈ сеоској кући са ватриштем као главним елементом уређења око кога се окупља породица. 1. Шумадијска брвнара, 2. Горњи Столив — Бока Которска, 3. Љутоглав — околина Призрена, 4. Поморавље, 5. Банатска Паланка, 6. Љутоглав 86
Посматрана у светлости савремених архитектонских принципа, сеоска архитектура није примитивна каквом је некад била сматарна. Она је само природна, неизвештачена, без претензија на стварање „архитектуре ради архитектуре“, него архитектуре ради човека и у томе је њена величина. Савремена архитектура није створила нова схватања и оригиналне методе. Она је рсволуционарна у односу на стилске архитектуре али за сеоску архитектуру она није револуционарна, јер савремена архитектонске поставке су од увек биле општи закон у сеоској архитектури. ЗАКЉУЧАК Сеоска архитектура има своје апсолутне вредности у комплексу свеколиког архитектонског наслеђа и савремене архитектуре. Све до њеног потпадања под утицај модерних техничких метода грађења, под утицај угледања на градску архитектуру, — а то је настало тек недавно, — ова архитектура се развијала, тражила и налазила решења која су била у суштини потпуно различита од свега онога што се стварало у стилским архитектурама, познатим у званичној, академској историји архитектуре. Дуги развојни период ове архитектуре завршио се на почетку овог века. Савремена архитектура, реагујући оштро на декадентна лутања у стилским архитектурама градова, посебно током XIX века, поставила је нове принципе архитектонског стваралаштва. Међу њима је најважнији и најефикаснији принцип слободе у композицији, у тражењу најбољег решења само на основу потреба изражених у постављеном задатку и средстава којима се располаже. Ови основни принципи значе захтев да се у савременој архитектури постигне правилан однос функције, конструкције и израза. Сеоска архитектура није ту законитост напуштала све до потпадања под утицај градске архитектуре, који је постао општа појава тек почетком овога века. Процес стварања сеоске архитектуре одликује се извесним чињеницама које су му својствене у односу на процес стварања у стилским архитектурама. Она је дело дуге, мирне еволуције у којој се искуства постепено преносе са генерације на генерацију а нова остварења искушају и онда задржавају. Уколико се у извесним тренуцима развој убрзава онда се види да и резултати нису прочишћени ни завршени у облику, конструкцији и функцији. Сеоска архитектура је, у неку руку, потсвесно дело великог колектива занатлија и самих сељака и то преко колективног рада у простору и у времену. У њој нема хтења усмереног ка тражењу извсеног ефекта. Овај ефекат произилази сам од себе садржан у решењу функције и технике. У њој нема изражене воље и настојања појединаца мајстора који су утицали својим остварењима на извесне епохе или крајеве и тако давали одређене правце ма само и у значајним варијантама једне опште линије. Најзад у процесу стварања сеоске архитектуре потпуно недостаје оно помоћно средство којим се претеходно у већој или мањој мери предвиђало будуће дело, тј. недостаје план и цртани пројекат. База за ново предвиђање налазила се у ономе што је претходно већ било остварено, у конкретном угледу који је имао бити поправљен у недостацима или измењен у нови квалитет на основу нових потреба и других могућности. Тај метод је спречавао мајсторе да брзо еволуирају али је за њих значио и чврст ослонац у реалности постојеће технике и економике и остварених облика. 87
Сеоска архитектура садржи у себи исконску суштину вештине грађења чији је основни задатак задовољење једне потребе. У прошлости у стилским архитектурама ова исконска суштина изгубила је своју улогу а преовладала је претензија за обликовним изразом. Архитектура је била искоришћена као средство за друге циљеве па је разним трансформацијама била сведена на суштински лажпе поставке. Исконска суштина сеоске архитектуре најјасније је изражена у љеним почетним стварањима, у примитивним облицима. Ови облици доказују својом великом разноликошћу, својим оригиналним облицима како богатство израза не мора увек да захтева развијену технику, претерану декорацију ни велика економска средства. Истина та достигнућа нису импресионантна у својој снази, у размерама и зато нису била цењена у прошлости. Битна карактеристика сеоске архитектуре је економичност у којој је она налазила потребна функционална решења и постизавала у исти мах изразите, оригиналне облике. И стан и привредна зграда и црква у селу били су одраз рационалне архитектонске мисли. Кућа и стаја за сељаке значе решење једне животне потребе а не предмет за демонстрацију друштвене премоћи, економске снаге и естеских претензија. Међутим, у новије време, изменом друштвених и економских услова а под утицајем лоше градске архитектуре, ова одлика престаје да се јасно одражава. Друга карактеристика сеоске архитектуре огледа се у њеној хуманости, њеној блискости човечијим потребама и њеној прилагођености мери човека. Она је међу многим архитектонским творевинама најчистији представних народне архитектуре у демократском смислу те речи. У односу на стилске архитектуре чији су се утицаји међусобни преносили на огромна одстојања и у којима су национална, локална обележја тек само варијантне врсте, сеоска архитектура везана за сопствено тло прави је и најбољи израз народног схватања архитектуре, у њој се најбоље одржава народни дух и способност за решавање архитектонских проблема. Карактсристика народности сеоске архитектуре не сме се разумети у етничком зпачењу неке одређене људске заједнице оболежавање терминима народ и нације. Она би се у том смислу боље обележила као демократска архитектура одређеног региона а без обзира који народ или који народи насељавају одређени крај. Опа је резултат првенствено локалних услова и представља резултате напора народних сеоских групација у одређеним природним и друштвеним условима датога краја и дате епохе. Односе савремене архитектуре и сеоске архитектуре из блиске прошлости, из врсмена пре њеног потпадања под утицај града; огледа се у истоветности принципа (1) функционалности у служби човека и друштва (2) рационалности конструкција и (3) у подвргавању естетских настојања и жеља за импресијом, претходним принципима. До истоветних принципа дошла је савремена архитектура рационалном мисли као реакцијом на деформације у стилској архитектури. Сеоска архитектура се држи истих принципа од свог почетка, тј. од тренутка кад је архитектура постала архитектура. Постављајући нове, архитектонски исконске и суштинске принципе савремена архитектура је пречистила са старим схватањима да је архитектура садржана само у репрезентативној, свечаној, официјелној т. зв. монухменталној архитектури и њеним дериватима кроз разне стилове који су до недавно били главни предмет службене историје архитектуре, а да све остало није архитектура него „грађевина“. Савремена архитектура је на тај начин скинула са позиција једних архитектонских вредности стилске архитектуре а уврстила као пуну архитектонску категорију грађанску и сеоску архитектуру и неке друге секторе архитектонског стваралаштва. Овај процес у новоме ставу према сеоској архитектури развијао се последњих деценија релативно брзо. И у Југославији и у другим земљама интресовање за познавање сеоске архитектуре је велико мада њено научно испитивање није још завршено. Но ово интересовање носи у себи већ и неке негативне, опасне знаке. Заморени историјом, у бризи за остварењем новог, у нервозном смењивању покушаја да се оно установи, изненађени 88
откровењима исконских квалитета у делима сеоске и грађанске архитектуре. — архитекти се каткад нађу у духовном расположењу које их може завести на погрешан пут ако добро не схвате како и зашто су ова дела настала и остварена, ако подлегну сентименталним утисцима или каткад само жељи за оригиналношћу која терети често савремена настојања. Откровење сеоске архитектуре је потврда, експериментални доказ истинитости принципа савремене архитектуре што за њу представља изванредан значај, али оно не сме да буде непосредни путоказ за решавање савремених проблема. Она може садржати делимично и ову улогу али само ако се докаже да чиниоци који су изазвали одређене појаве у старој сеоској архитектури делују и данас у истом виду и значају. О сеоској архитектури нису у прошлости биле развијане никакве теорије или уколико их је било биле су врло оскудне. Ако у овим општим цртама сеоске архитектуре погледамо остварења на територији Југославије можемо с правом закључити да су она садржајна, богата облицима, са пуним карактер11Стикама демократске регионалне архитектУРе, остварене снагама и вештином самог нар°Да а тек изузетно је понегде била под иностраним утицајем. Брвнара ,,осаћанка“ развијена на тлу Шумадије, Подриња и Босне, камена кућа Приморја, алпска кућа на Горењском, спратна кућа на Шар-планини и у Македонији, као целинска остварења или у многим појединачним примерима економских објеката, цркава и унутратњих уређаја, сведоче о овим квалитетима југословенске сеоске архитектуре. Познавање сеоске архитектуре и руристичких појава какве се данас јављају, познавање услова и путева којим је ишао развој који је довео до данашњег стања, представља нужну подлогу за студије даљег развоја и за тражење решења која постављају проблеми нове сеоске архитектуре и новог руристичког устројства. Свака промена израста на промењеним условима. Архитектонски посматрано, све појаве у развоју настајале су на основу одређених чинилаца. Познавање ових појава и утврђивање одговарајућих чинилаца доводи до извесних законитости које је потребно познавати ради правилног решавања разних проблема у сеоској архитектури и у руризму. „Чим будете боље познавали све оно, што се на људе и земљу, која вас је родила, односи, тим ћете боље умети да примените оно, чему се у школама или књигама научите, тим ћете зрелије моћи да судите, шта је од светских устнова, од важних изналазака науке и вештине за народ потребно и корисно, шта ли прерано и штетно“. (Уводна реч Јосифа Панчића, ректора Велике школе у Београду, на прослави 14. јануара 1869. године, пред студентима а у вези са предавањем о Копаонику) 89
143. Збијено насеље у централној Бугарској 144. Грчка острвска кућа са равним кровом ПОГЛЕД НА ИНОСТРАНО СЕЛО СЕЛО БАЛКАНСКИХ НАРОДА Прошлост балканских народа била је слична са прошлошћу већине југословенских народа. Сви су они у неколико прошлих векова били под влашћу Турака у сличној политичкој, социјалној и привредној ситуацији. Географске карактеристике земаља које насељавају балкански народи такође имају неке сличности са одликама које налазимо на југословенској територији а нарочито разуђеност на планинске и равничарске крајеве која је преодређивала данашњу поделу пољопривреде на првенствено сточарску или првенствено ратарску привреду у једним и другим крајевима. 145. Двориште румунског равничког насеља РУМУНСКА СЕОСКА НАСЕЉА53 сврставају се у два основна типа. Катунска села са претежно сточарском привредом су брдска и планинска села северо-западних крајева распрострањена по Карпатским планинама. Њихово насеље је већином разбијеног типа и мањих је размера. Архитектура куће носи одраз пошумљених крајева. У Буковини се развила типична брвнара под сламом са врло високим крововима. У Ердељу се види такође брвнара, под сламом и шиндром. Равничка села заузимају јужне крајеве поред Дунава. Она имају други вид јер се у љима више одразио бојарски феудални режим. Насеља су друмског типа, настала путем колонизације те показују неке одлике ушораних села. Тако су кућишта релативно правилног облика а куће имају извесне сличности са панонском тројном кућом. Грађење је у овим крајевима од давнина било од дрвета 90