Ivan Naumov - Balkanska medja

– Duga priča.
– Šteta, jer već smo stigli.
Zaustaviše se kod kapije. Iza ograde se video krov kuće.
– Inače, tako se govori kad nešto ne želiš da ispričaš – reče Jasna. – Znači, ne želiš?
– Bojim se da ću ti pokvariti san – tiho odgovori Šatalov.
– Ne boj se – nežno reče Jasna. – Ili hajde ovako, zatvoriću oči kao da sam zaspala.
Onda će sve što ispričaš biti san u snu. A ako mi se ne dopadne, jednostavno ću otvoriti oči
i probuditi se. Može?
Jasna stade nasuprot Šatalovu, stavi mu prste na grudi. Zatvori oči i široko se osmehnu.
– Spremna sam! Spavam!
Šatalov je s nežnošću i patnjom posmatrao njeno lice.
– Moj mlađi brat – progovori on s naporom. – Valentin. Ja sam otišao u vojnike, a on u
inženjere. Mene su na duže poslali u Avganistan, nisam čak ni primetio kako je on porastao.
Onda sam putovao po čitavom Sovjetskom Savezu, uopšte nisam bio kod kuće.
Osmeh je lagano sišao s Jasninih usana.
– Zatim sam saznao da je sve ostavio i nestao. Ostavio je poruku roditeljima: „To je tako
nepošteno. Mora im se pomoći“. Valentin je devedeset treće otišao za Srpsku Krajinu i više
ga nismo…
Jasna je prebledela, ali nije otvorila oči.
– Ako ti je lakše, nastavi na ruskom. Ja razumem… pomalo.
– Grob mu je negde tamo – nastavi Šatalov na ruskom. – I počeo sam da učim srpski.
Sanjao sam da stupim u mirovni kontingent, po tri puta godišnje sam slao izveštaje. Mislio
sam, doći ću, naći ću Valjkin grob. Nisam čak ni shvatao da je Republika Srpska ovde u
Bosni, a da je Srpska Krajina sada u Hrvatskoj. Ispada da nisam došao na pravo mesto!
Tupan, jel’ da?
Jasna jače pritisnu prste na njegove grudi, otvori oči. Govorila je na srpskom kratkim
odsečnim rečenicama.
– Došao si na pravo mesto! Ovde ste potrebni. Previše je krvi. Mnogo umiranja. Malo
milosti. Vrlo malo pravde. Na koga još možemo da računamo? Devedeset četvrte su nam
obećali mir u zamenu za razoružanje. Kada su krenuli da nas razoružane ubijaju devedeset
pete, UN su se jednostavno pomakle i stopile se sa okolinom. Da su tada ovde bili Rusi, sve
bi bilo drugačije.
Jasna nije primećivala sopstvene suze. Šatalov ih oprezno obrisa malim prstom. Ona na
tren zaustavi disanje, i nastavi odsutno i poslovno:
– Oko traženja groba mogu da pomognem. Preko naše linije. Šta ti je poznato?
Šatalov iz novčanika izvadi malu nejasnu fotografiju. Brdo, na brdu drveni krst, na
pločici samo dva slova i vreme: „V. Š. 1969 – 1994“. Jasna je pažljivo pogledala fotografiju i
klimnula glavom:
– Potrudiću se.
Šatalov je uhvati za rame. Ona se ne odmaknu.
– Imaš li nekad predah? Slobodne dane?
Jasna ne odgovori, samo upitno podiže obrve.
San je bio suviše tužan objasni Šatalov. – Želim drugi…
Ona mu prstom pokri usne, a zatim pređe preko njegovih obraza.

– Andreju… Najzad sam dobila dozvolu za premeštaj. Čekala sam od jeseni. Vrlo brzo
ću otići za Jugoslaviju, na Kosovo.

– Tamo je rat – reče on, ošamućen, jer jednostavno nije znao šta da kaže.
Jasna se podiže na prste, privuče ga sebi i poljubi, zadržavajući dugo svoje usne na
njegovim. Zatim se odmaknu i reče veoma jednostavno i odlučno:
– Upravo tako! Tamo je rat.

Sve bi bilo u redu da Sanja Zujev, koji se tokom dugog dana natezao na utovaru
avionske gvožđurije, nije osetio da ga nešto vuče i ne da mu mira! Napio se brzo i
nezgodno. Opruga koju su u duši navili poslednji događaji, napad na Jugoslaviju,
nemogućnost da ikako odgovori, težila je da se odmota.

Zujev pređe pogledom preko američkih vojnika koji su iskretali limenku za limenkom,
pa se nasmeši. Pošto je uhvatio pogled jednog od njih, on namesti prste u obliku aviona, pa
pokaza kako ovaj leti, a zatim naglo ponire. Amerikanac nije reagovao, samo se okrenuo.
Zujev ponovi, proprativši let aviona zvukom „fijuuu“, imitirajući zvuk reaktivnih motora.
Razgovori za američkim stolom su zamrli, sada su već svi gledali Zujeva. On opet pokaza
avion u padu, razvlačeći usne u osmeh.

Primetivši da preti sukob, Rodžers prekide razgovor sa Šveđanima, pa priđe stolu
pripadnika ruskih desantnih jedinica. Cibulja ispod stola šutnu Zujeva u nogu.

– Ima li nekih problema? – hladno, ali mirno upita Rodžers.
– Nou problem, Kapetane Amerika! Sori! – prijateljski odgovori Cibulja, radujući se
svojoj dosetljivosti i mogućnosti da tako elegantno podbode predstavnika armije
potencijalnog neprijatelja.
Zujev ščepa za lakat konobaricu koja je prolazila pored njih, uze od nje prazan okrugli
podmetač sa amblemom Crvene zvezde, postavi ga u pravcu Rodžersa kao štit. Samarcev i
Konovalov zadržavali su disanje da ne prsnu u smeh.
Ali Amerikanca taj performans nije oduševio. Njegov pogled se zakovao na komad
oplate „stelta“ koji je ležao na sedištu između Cibulje i Zujeva. Rodžers zakorači prema
stolu, nagnu se preko Zujeva i uze trofej u ruku:
– Mogu li da bacim pogled?
Zujev munjevito poskoči, iščupa komad iz Rodžersovih ruku, ali ovaj ga uhvati za
zglob, pa mu podiže ruku uvis. Pošto je od Zujeva bio viši za čitavu glavu i teži za
dvadesetak kilograma, Rodžers ga je bez teškoće držao i zajedno s njim se izmakao od
ruskog stola.
– Džimi, šta se dogodilo? Čini mi se da ta stvar nije tvoja?
Iza Rodžersovih leđa stajao je Šatalov. Kapetan je slobodnom rukom iščupao krhotinu
iz Zujevljevih prstiju i odgurnuo ga nazad ka stolu.
– Džimi, nemaš ništa protiv? – Šatalov pruži ruku, nedvosmisleno zahtevajući da ovaj
vrati ono što je uzeo.
– To moramo da raspravimo, Andreju!

Rodžers skloni krhotinu iza leđa, pa preteći ispruži ruku. Ne stupajući u raspravu,
Šatalov dohvati kapetana za ispruženu ruku i uz zamah ga odbaci od sebe. Rodžers pade
na drveni sto, koji se raspade uz tresak. Fragment „stelta“ odlete Samarcevu pred noge.

– Brzo sklanjaj! – viknu Šatalov, dok se Rodžers podizao i zauzimao stav za borbu.
Gosti za središnjim stolovima razbežaše se prema zidovima. Samo se švedski oficiri
nisu ni mrdnuli i, ne ispuštajući iz ruku krigle s pivom, sa interesovanjem su pratili šta se
dešava. Američki vojnici su poskakali sa svojih mesta. Cibulja prevrnu sto na njihovu
stranu, odvajajući ih tako od oficirskog dvoboja.
– Odbij! – izdra se Rodžers na potčinjene. – Ne mrdaj!
– Bez tuče! – naredi Šatalov svojim vojnicima. – Brzo napolje!
Rodžers zamahnu blefirajući, pa udari Šatalova pravo u vilicu, onda još jednom, ovaj
odstupi, strese glavom, promeni stav. Treći napad Amerikanca ode uprazno, a Šatalov
uzvrati i od udarca nešto krcnu. On se podvuče pod Rodžersa, koji se zaljuljao, i
standardnim sambo manevrom baci ga preko ramena prema američkim vojnicima.
Veliko telo proizvodi mnogo buke. Kada se kapetan „vratio u bazu“, njegovi borci su se
smušeno osvrtali oko sebe. Šatalov im pripreti prstom – ne mrdajte! Vojnici su se zbili iza
leđa svoga komandira.
– Cibulja – kroz zube procedi Šatalov – jeste li platili večeru?
– Nama uvek beleže, druže majore.
– Brišimo odavde, kao metak!
I dok su se vojnici jedan po jedan izvlačili na vrata, Šatalov se na srpskom obratio
gostima koji su sedeli skamenjeni:
– Izvinite! Opustite se! Laku noć!
Rodžers se podiže s poda, držeći se za razbijeni nos, pa doviknu za Šatalovom.
– Odgovaraćeš ti za ovo! Govorim ti kao pravnik!

Deveto poglavlje

Vojnici su se brzim korakom vraćali u svoju jedinicu.

– Ko je to đubre dovukao ovamo? – preteći upita Šatalov.
– Izvinite, druže majore! – skrušeno odgovori Cibulja.
„Izvinite” ovde ne radi. Popričaćemo u jedinici.
– Mislili smo da će vas oboriti, druže majore! – oprezno mu dobaci Sanja Zujev. –
Bogami je jak.
– Šatalova još niko nije oborio! – smrknuto odgovori Šatalov. Atmosfera se nije
raskravila.
– Druže majore – upita Konovalov – i šta će sad biti?
Šatalov se okrenu, pogleda ga popreko, ispljunu krv pored puta.
– Biće ribanja! I to velikog. A ždranje ima da bude u menzi do kraja milenijuma.

U sobi komandanta bataljona bilo je hladno kao u grobnici – Platov je uvek spavao sa
otvorenim prozorima.

– Pitam se jesi li ti čitav, majore?!
Šatalov se namesti na hoklici i mahinalno poče da u rukama vrti nesrećni komadić
„stelta“. Pukovnik je u majici i pantalonama od uniforme sedeo pored njega na
razmeštenom krevetu.
– Specijalci su pročešljali sve unaokolo, pa nisu primetili, a ovaj idiot ispade okat.
– Molio sam te da svi budu odgovorni.
– Ukori me, Sergeju Grigorjeviču. Ajde, reci. Sve mi je jasno, nisam pazio.
Platov poraženo obori glavu.
– Šatalov, Šatalov… Nisi ti baš sve razumeo kao što misliš, Andreju Ivanoviču.
Pukovnik ustade, navuče bluzu, pogleda na sat:
– Stići ćeš. Dakle, odletećeš kao ptica na aerodrom. Avion će te sačekati. Oklopni
transporter je već utovaren. Svi otvori su zapečaćeni. A ti razmisli kako ćeš da u transporter
ubaciš svoj materijalni dokaz. Nikakvi ne evidentirani predmeti nisu otišli s mesta nesreće.
Samo će general Somov biti u toku. To je sve što mogu za tebe da učinim. Za prostačku tuču
ćeš sam odgovarati u Moskvi.
– Kakvoj Moskvi, Sergeju Gri…
– Majore Šatalov! Mirno! Nalevo krug! Petnaest minuta da se spremiš. Postupi po
naređenju!
Ostalo je samo da se izvrše izgovorene komande.
Stisnuvši pesnice, Platov je slušao kako koraci njegovog prijatelja zamiču hodnikom.

Koliko će trajati odlazak? Kako će se sve to odvijati u Moskvi? Šta da ponesem?
Kontingent – iako je vojna misija, ipak je inostranstvo. I redovni sastav i oficiri primali
su kakve-takve iznose u devizama i po ćoškovima i kasetama sakupljali su nekakve kutije
sa aparatima za domaćinstvo, kese s farmerkama, modernim krpicama – neko za sebe i
rođake, a neko za prodaju i po narudžbini.
A Šatalov se nekako nije lepio za stvari, ili se stvari nisu lepile za njega – za tri godine u
kontingentu ništa nije nabacio. Umesto predviđenih petnaest minuta, priprema je trajala
samo pet. Nije trebalo mnogo vremena da se isprazne police i odeća smesti u kofer, a sve
ostalo da se ubaci u ranac.
Od onog trenutka kad ga je Jasna obavestila o odlasku na Kosovo, stvarnost koja ga ja
okruživala nije se mnogo doticala Šatalova. Zaronio je u gustu maglu sopstvenog bića, a na
spoljne podražaje reagovao je automatski, refleksno. Glupi Cibuljin lopovluk, sukob s
Rodžersom – koji po svoj prilici predstavlja međunarodni sukob, opoziv za Moskvu – sve je
bilo zamagljeno, van centra pažnje. Misli su se neprestano vraćale Jasni.
„Pravi vojnici sada su na Kosovu“, reče onda u januaru. I, kao pravi vojnik, htela je da
ide tamo, u opasnost, u krv i bol.
Šatalov je opšte uvek stavljao ispred ličnog, tako su ga vaspitali u detinjstvu, pa i vojna
služba, taj ogroman složeni mehanizam koji čoveka uči da svoje želje i težnje uklapa u okvir
zajedničke akcije, učvrstila je u njemu usmerenost ka postizanju opšteg cilja. Šta bi mu Jasna
mogla odgovoriti? Kako bi oni mogli da uklope međusobnu žudnju s centrifugalnom silom
koja ih je odvlačila na različite strane?
Oproštaj s Jasnom ispao je nekako na brzinu, ne onako kako dolikuje. Šatalov se pozvao
na potčinjene – dobar izgovor, krčma s devojkama! – a u suštini je zbrisao, ne odgovorivši
ništa na vest o njenom odlasku. A šta je očekivala? Podršku? Oduševljenje? Molbu da ne
ide? Mogao je da joj da i jedno, i drugo, i treće…
Poručnik Bražnjikov donese kesu s dokumentima, na njegovom licu čitalo se
saosećanje. Oni nisu bili bliski, ali je Šatalov odlučio da ga zamoli za pomoć.
– Roma, spasavaj…

Turbine avionskih motora su podrhtavale, a vreli vazduh iza njih treperio je. „Il-76“ je
čekao na rulnoj stazi aerodroma „Ugljevik“ sa otvorenim zadnjim vratima sa rampom.
Šatalov se popeo na rampu, s rancem i malim koferom, bacio pogled na uzletište, betonsku
ogradu s prstenovima bodljikave žice, i na ružičaste planine iznad njega.

Trebalo je zakoračiti u utrobu transportnog aviona, zadnja ulazna vrata su počela da se
zatvaraju, razdvajajući Šatalova od Bosne, Balkana, od samog sebe. Neko od posade
pokazao mu je sedišta na obaranje koja su se nalazila duž aviona i odmah otišao u kabinu.
Pričvršćen čeličnim užadima, u polumraku teretnog dela stajao je oklopni transporter pod
brojem „019“. Šatalov obiđe oko njega, prstima napipa prorez za osmatranje, gurnu kroz
njega fragment „stelta“, a ovaj uskoči unutra skliznuvši bešumno preko oklopa.

Šatalov stavi dlan na otvor za vozača-mehaničara:

– Šta kažeš, brate „nula devetnaest“? Izgleda da smo otpisani!
Šatalov se smestio na klupu za pripadnike desantne jedinice i naslonio slepoočnicom na
prozor. Odatle se video čitav put kojim tek što su ga dovezli, kao i plato ispred rampe.
Naglo se razdanjivalo i sa svakim minutom bivalo je jasnije da na putu nema nikoga.
Gde si, Bražnjikove? Da li se nešto desilo na putu? Jesi li je našao? Šta je rekla? Nije
mogla da dođe? Nije želela? Pitanja su se gomilala, odjekivala i rađala nova.
Ona je Srpkinja, podseti se Šatalov. Strankinja! Tradicije, kultura, navike, pravila – sve
je drugačije, nije kao kod nas. Šta je značio taj poljubac? Ta usputna nežnost? Šta je to bilo?
Utešna nagrada – ili poziv u pomoć? Jer muškarac treba da kaže: neka bude tako! Uzmeš je
za ruku i povedeš. I trebalo je nešto da se učini – a umesto toga ti si pobegao u kafanu… I
jedva si stigao da sprečiš nešto na šta je užasno i pomisliti…
Turbine motora zapevaše glasnije. Avion se zaljulja i krenu napred. Prošao je rulnom
stazom i lagano zaokrenuo ka pisti. Do poslednje sekunde Šatalov se obrazom oslanjao na
staklo prozora i čekao da na putu zasvetle farovi Bražnjikovljevog terenca. Zatim put
nestade iz vidokruga, delovi konstrukcije se zatresoše i „nula-devetnaest“, kao konj u
boksu, povuče remenje koje ga je držalo.
Avion ubrza, prope se i vinu u nebo. Bosanska brda zaploviše iza prozora, postajući sve
sitnija, promičući i pretvarajući se u fotografiju snimljenu iz vazduha.
„Il-76“ se digao iznad lanca oblaka koji su klizili sa Jadrana, a u visinama iznad njih
Šatalov opazi pet crnih trouglova. Grabljivice su se vraćale iz lova.

Deseto poglavlje

Sevastopolj, Krim

Oktobar 1920. godine

Rat se neumoljivo bližio kraju. Zaboravljene su nade i težnje osamnaeste, čitave

devetnaeste tasovi na vagi su se klatili u klimavoj ravnoteži, a sada kao da je neko na jedan
od njih bacio ogromni teški teg. Za dve i po godine crveni su se od loše obučenog
protivnika koji je pobeđivao odlučnošću pretvorili u pravu utreniranu vojnu silu, raširili su
krila i osetili ukus pobede. Svaki njihov sledeći udar bio je precizniji, sračunatiji, razorniji.
Beli su odstupali, vršili pregrupisavanje, išli besno u kontranapade, ali ishod je već bio
predodređen i svakom pametnom čoveku vidljiv golim okom.

Oružane snage juga Rusije napuštale su poslednje utvrđene granice Tavrije i Kubanja,
povlačile se na Krim iza nepristupačnih nasipa Perekopa. Za svakog ko je s kopna stigao da
se dokopa poluostrva ključne reči bile su: „Stigao sam!“

Taj rat nije onakav kakvi su bili drugi pre njega, bio je posebno nemilosrdan i porazan.
Krim je bio privremeni spas za Belu armiju i – konačna klopka. Preko mora bile su tuđe
zemlje. Rusija se ovde završavala, na Grafskom pristaništu grada Sevastopolja. Tuđina ili
pogibija – izbor nije bio veliki.

Plitki zalivi Jalte, Feodosije i Kerča nisu mogli da prime brodove sa ozbiljnijim gazom,
ono najvažnije događalo se u Sevastopolju. Pristaništa nisu uspevala da se izbore s teretom
koji je pristizao, na sidrištu je vladala anarhija, a redovna prodaja putničkih karata je
obustavljena, jer su u opticaj ušle malo drugačije putne isprave – naredbe, novac i zlato.

Georgije Lukič Barahin, penzionisani konjički oficir, invalid posle ranjavanja, a sada –
smešna igra sudbine! – službenik morske luke, nije spavao već više od trideset šest sati.
Okruglog lica, brkat, gromoglasan, jurio je po magacinima i kejevima, kancelarijama
parobrodarskih društava, udruženjima nosača, dogovarao se, dodvoravao se, pretio,
odobravao, a tereti za koje je odgovarao lično Barahin dospevali su u brodska spremišta
nešto pre drugih.

Otmeni štap morao je da zameni običnom vojničkom štakom, jer se na drvenoj nozi ne
bi baš naskakao. Uzavrelo vreme! Od neispavanosti glava mu je bila lagana, u njoj je
odzvanjalo, želeo je samo da se stropošta pod neki žbun. Ipak je to pedeset godina – nisu to
više mladićke godine, čas mu se maglilo pred očima, čas bi sevnulo u slabinama.

Na prilazu kancelariji put su preprečile taljige bez zaprege. Čovek sa svežom, još
nezaraslom opekotinom na jagodici i slepoočnici snuždeno je sedeo ukraj puta, ispod rude
od kola. Na taljigama je stajao sanduk.

– Dragi moj! – izdaleka doviknu Barahin. – Ja mislim da nam niko nije umro! Sklanjaj se
s puta, uskoro će proći vojna kolona, za tren ćeš se naći u jarku. Čuješ li ti?

Čovek lagano ustade.
– Žorž! – reče. – Ukrali su mi konja, razumeš li?

„Žorž“ – to je bilo nešto iz prošlog života. Sada je sve više „Georgij Lukič“. U neznancu
Barahin poznade konjičkog kapetana Majevskog – bivšeg saborca iz puka. Četrnaeste oni su
skakali jedan pored drugog u onom napadu u kojem je nemačka ručna bomba eksplodirala
njegovom konju pod stomakom i ostavila Barahina bez noge.

Barahin uvede Majevskog u kancelariju, posadi ga na gostinsku stolicu ispred stola
natrpanog papirima, počasti ga vrućom vodom i dvopekom. Gost je na mahove pričao
svoju zamršenu priču. Pravo govoreći, za dokone razgovore nije bilo vremena – telefon je
zvonio bez prestanka. Barahin se obradovao susretu sa starim prijateljem, ali posao mu nije
dozvoljavao da se udubi u ono o čemu Majevski govori.

– Barahin pored telefona! Kakva kudelja?! Šta „Georgij Lukič“? A, čekaju? Pa neka
mirno čekaju, a ne da menjaju kurs! Obećano je, znači biće!

Samo što spusti slušalicu, telefon zazvoni opet.
– Bara… Kako da ti sad nađem konja, Koškine? Idi kod raznosača! Idi kod zlatara!
Razmišljaj, Koškine, razgovaraj s ljudima, uči se, dogovaraj se! Imaš jedan sat! I to je to!
Barahin tresnu slušalicu na držač, pa maramicom obrisa čelo.
– Shvataš li ti, Majevski, da su svi nerazumni kao deca! Vojska sve tupani, mornarici
sve moraš da pokažeš prstom, a štabni, ti kao da su se spustili s nebesa na anđeoskim
krilima. Hteli bi da se sve samo sredi, da sve bude kako su zamislili, a ovo je luka! Tako da
im od jutra do večeri brišem noseve. A onda mi još i ti sedneš na glavu!
Sa izrazom izvinjenja, Majevski nastavi da insistira.
– Žorž, ako mi ti ne pomogneš, nemam više kome da se obratim. Vidim šta se čini oko
nas.
– Hajde još jednom, redom. Gde su rođaci? Čuvaju li sanduk? Zašto sami ne mole?
Majevski ispravi leđa, pa obori pogled.
– Na putu iz Jekaterinburga crveni su se probili do železničke pruge i izvršili napad na
voz. Gađali su iz poljskog oružja. Sofija Nikolajevna, Kelerova udovica, poginula je na licu
mesta. A njihovog sina sam čitav mesec pokušavao da izvučem. Nisam uspeo.
Barahin se zamisli, zatim se pobednički zavali u naslon fotelje.
– Čekaj. Hoćeš da kažeš da je porodica tog tvog Milera putovala zajedno s tobom, ali da
sada niko nije ostao, da su pokopani po šumama i poljima. I ti se spremaš da vučeš sanduk
sa sobom u Srbiju? Je si li ti pri sebi, kapetane?
– Dao sam obećanje, Žorž. Kakve veze ima njegova porodica?
Barahin ustade, nagnu se preko stola brkovima skoro dodirujući obraz Majevskog.
Govorio je tiho, ali sa svakom rečju kao da je zakucavao ekser.
– Evo šta ću ti reći. Iz Tavrije svakoga dana dolazi kompozicija. I svakoga dana vagon.
Nekad i dva. U gomilama. Sanduci. Razumeš li? Kakva je zverka bio taj tvoj? Hajde da
porazgovaram s kime treba, da mu izaberemo lep grob na vojnom groblju. Sada mi nije do
sentimentalnosti, Majevski!
Kapetan odmahnu glavom.
– Ne dolazi u obzir, Žorž.
Zazvoni telefon, Barahin ščepa slušalicu.
– Na telefonu! Jasno, gospodine pukovniče! Vagon je stigao, stoji na rezervnom
koloseku, vašem vodu za obezbeđenje ja sam kao pojačanje dodelio stražarsku patrolu.
Utovar? Utovar se očekuje u nedelju. Nikako, na „Gaskonju“ ne može… A zašto vi na mene
vičete, gospodine pukovniče? Ja vam nisam intendantski podoficir, već predstavnik

kompanije za utovar robe, i molim vas da se pridržavate… Da me streljate? To je baš
odlično rešenje, gospodine pukovniče! Petar Nikolajevič će vam se lično zahvaliti za
osujećenu evakuaciju. Čekam komandu za streljanje!

Tresnu slušalicu na držač, procedi kroz zube nerazumljivu psovku.
– Žorž, dok te ne prislone uza zid, pomoći ćeš, a?
– Eto sanduka s muzikom i vergla s labudovima! Hajdemo.
Barahin ustade od stola, uputi se ka vratima, čukajući o pod drvenom nogom i
gunđajući kroz zube:
– On će da me strelja, krpa jedna, moljac štapski!
Majevski dohvati s poda mali pohabani kofer, pa pođe za njim. Izađoše na naheren
trem zadnjeg dvorišta. Konjički kapetan se skoro spotaknu o glomaznu kantu od livenog
gvožđa, do vrha napunjenu opušcima cigareta. Između šupa za drva, iza golih grana
žbunja pucao je pogled na Sevastopoljski zaliv. Desetine brodova čekale su na sidrištu, a na
svim pristaništima odvijao se utovar. Luka je vrela, reagujući na veliki odlazak Bele armije.
Barahin je odveo Majevskog u stranu pored trema.
– Kakvo je prezime tvog pokojnog-neupokojenog? Miler?
– Keler – još jednom ponovi kapetan.
– Ne sećam se takvog prezimena.
– Artiljerac, znam ga još od Rusko-japanskog rata. A ovde je kod Aleksejeva pri štabu
bio njegova desna ruka. Topovske granate, municija, obezbeđenje puteva i još mnogo toga.
Barahin se namršti:
– Još jedan štapski…
Majevski ga uhvati za lakat, pa ga prodrma:
– Nije to važno, Žorž!
Barahin namerno otegnuto uzdahnu, zaškilji i ispitivački osmotri kapetana.
– Generalno, može da se uredi. Brzo kao u bajci. „Gaskonja“ ide prema Bosforu,
otploviće danas pre sumraka. Ubaciću te tamo kao specijalni teret, zajedno s tvojim
Milerom. Ali to je… generalno…
Majevski žurno položi kofer na zemlju, otvori ga, izvadi svežanj novčanica uvezan
konopcem.
– Sve razumem, Žorž. Evo.
Barahin zaklima glavom iz strane u stranu, uzdahnu još teže.
– Ne, kapetane. Ðavola ti razumeš. Kome će te sličice biti potrebne za jedan mesec? Za
njih sad ne možeš da kupiš ni truli krompir.
Majevski se nije predavao:
– Onda, evo još.
Iz nedara izvadi duvankesu od baršuna, istrese na dlan nekoliko komada nakita i tri
brilijanta. Barahin dohvati monokl, prouči kamenje na dlanu Majevskog, namršti se, pipnu
prstom.
– Ništa se ne razumem u ta staklašca.
Razgrnu prstom gomilicu lančića, ispod njih se ukaza mali zlatni medaljon s gravurom.
Barahin se zainteresova:
– Gle ovo! Sveti Georgije! Fina stvarčica.
Uze od Majevskog duvankesu. Zgrnu s njegovog dl ana sve dragocenosti. Malo
razmisli, pa uze i svežanj novčanica. Posle toga reče, skrenuvši pogled:

– Nemoj me pogrešno razumeti, Majevski! To nije za mene. Tu su i komanda, i nosači, i
lučki nadzor, ni muva ne može da promakne. I vremena su gadna. Iza Perekopa već počinje
da tutnji. Sve gubi vrednost. Ne zameri, kapetane. U pet po podne budi na gatu broj pet.

Barahin potapša Majevskog po ramenu, pa se vrati u kancelariju bez osvrtanja.

Gladni galeb ispisivao je krugove i osmice, gledajući iz svojih visina kako se talasa
more, a u moru – drugo more. More ljudskih glava. Beli oblačići – zavoji, zamotane glave
ranjenika – onih koji su bili u stanju da stoje na nogama.

Paluba „Gaskonje“ bila je dupke puna – nije imalo gde da se sedne. Nasred mora ljudi
stajalo je tamno ostrvo – mrtvački sanduk, okačen pomoću koturača umesto čamca za
spasavanje. Konjički kapetan Majevski je ležao preko njega na boku, privukavši kolena ka
stomaku.

„Draga Lida!
Nepredviđene okolnosti su zadugo produžile vreme misije čije mi je izvršavanje bio
povereno. Put me vodi van granica otadžbine. Nemam mira, nisam siguran u srećni ishod.
Izdajničke misli besno peckaju, kao muve u jesen: možda da se vratim? Da li ću ponovo
videti obale zavičaja? Samo zadatak koji mi je poveren pomaže mi da sačuvam pribranost
duha.
Ne čudi se mojim jadikovkama. A teško i da ću poslati ovo pismo. Bolje da ga
prepišem, kad se smiri bura u duši. Zašto da tebe i Andrjušu brinu još i moji strahovi.
Nadam se da ste se srećno smestili i da vam ništa ne nedostaje. Sanjam o sreći!
Voli te tvoj Arsenije.“

Pojas obale iza krme sasvim se istanjio. Galeb načini oproštajni krug, prodorno kriknu i
polete nazad ka Sevastopolju.

Drugi deo
UNUTRAŠNJA BALISTIKA

Jedanaesto poglavlje

Noć je mirisala na mošus, barut, spaljeno meso. Noć se uvlačila u bolnicu kroz

mreže za komarce, uz grlene povike, histerične krike, rafale iz automatskih pušaka. Kigali je
sa svoje tri hiljade stanovnika uzavreo u trenu, tek što je pristigla vest o pogibiji
predsednika Habijarimane. Bolnica, prizemna straćara pod zastavom Crvenog krsta i
Crvenog polumeseca, činila se svetlim ostrvcem mira u crnom okeanu panike i mržnje koji
je zapljusnuo glavni grad Ruande.

Operacija je trajala čitavu večnost. Kada je znoj počeo da kaplje s profesorovih obrva,
on kratko zapovedi: „Čelo!“, a Jasna mu tamponom od gaze pokupi znoj s lica. Na
operacionom stolu ležao je postariji stočar iz plemena Tutsi. Profesor je šav po šav zatezao
krajeve užasne razderotine od uboda bivoljeg roga. Dve medicinske sestre, jedna iz
plemena Tutsi, a druga iz plemena Hutu, asistirale su mu nemo i usklađeno.

Pošto je vezao poslednji čvorić, a konce isekao, profesor je umorno svukao hirurške
rukavice.

– Preživeće. Samo me poštedite razgovora sa zahvalnim rođacima.
Izašao je kroz zadnja vrata, koja su vodila direktno u zajedničku bolničku sobu,
smrdljivu salu sa šezdeset ležajeva, gde su bili izmešani muškarci i žene, deca i starci,
bolesnici i ranjenici. Jedna od medicinskih sestara uputi se za profesorom po slobodna
kolica. Druga strogo pogleda Jasnu.
– Pripazi na pacijenta. Ja idem da razgovaram s porodicom – reče na francuskom skoro
bez akcenta i izađe na hodnik sobe za prijem.
Jasna ostade sama sa uspavanim stočarem. Monitor je, potvrđujući profesorove reči,
pokazivao normalan srčani ritam: preživeće.
Jasna priđe prozoru. Bolnica je stajala na vrhu brda, odatle je pucao panoramski pogled
na građanski rat koji se razbuktavao. Stubovi dima, osvetljeni plamenim jezicima, sukljali
su ka nebu u predgrađima. Ispaljeni meci ostavljali su bleštavi trag nad horizontom. Evo
me sad ovde, tata, reče ona tiho. A pre samo pola godine o Africi nisam ništa znala – ili
skoro ništa, kao i svi drugi oko mene. Kome je od nas do Afrike, do stotina naroda koji ovde
žive? Bezmalo milijarda ljudi osuđenaje na bedu, glad i lišavanje. Kako malo vidimo iz
oslepele Evrope i kako se ljubomorno trudimo da ne pokvarimo svakodnevni mir! Ali ja
sam ovde, tata! Biću kao i ti, otvorenih očiju!
Iza vrata sobe za prijem nešto je lupnulo, palo, a zatim su se začuli teški koraci.
Očigledno su rođaci ipak pokušali da se probiju do pacijenta, pretpostavljala je Jasna.
Ustala je i pred ulazom u operacionu salu prekrstila ruke i strogo se namrštila. Bolesnik
mora da se odmara, zar ne razumete?
Vrata se otvoriše. Na pragu je stajao vrlo visok Hutu zamućenog pogleda. U rukama je
držao mačetu. Sa oštrog kraja ogromne mačete kapalo je nešto crveno.
Hutu je s teškoćom fokusirao pogled na Jasnu, na crveni krst koji joj je bio našiven na
mantil, rekao je nešto na kinjaruanda jeziku, a zatim ponovio na francuskom:
– Gde je vlasnik bivola?

– Ne smete ovamo – mahinalno reče Jasna, shvatajući već da se pred njom uopšte ne
nalazi zahvalni rođak. – Bolesnik tek što je operisan, moramo mu pomoći da se osvesti, da
mu obezbedimo mir…

– Ne možeš mu pomoći, bela madmoazel – umorno odgovori Hutu, grubo odgurnu
Jasnu u ugao i priđe operacionom stolu. – Njemu se ne može pomoći, jer on je Tutsi!

Jasna ustade i jurnu ka ulazu u zajedničku sobu. Trudila se da ne gleda, ali je ipak
videla kako je na grlo uspavanog Hutua prislonio sečivo mačete i bez žurbe ga potegao
prema sebi.

Sanjivi ljudi su sa čuđenjem gledali kako mlada bela medicinska sestra pokušava da
zatvori vrata operacione sale labavom mesinganom rezom.

– Bežite! – viknu Jasna iz sveg grla. – Bežite odavde!
Radoznale crne oči, belozubi osmesi, došaptavanje, smeh. Ovde niko ne razume
francuski, doseti se ona, obamirući od straha.
Okrenula se ka vratima, iz sve snage je krila poduprla rukama. Neću ga pustiti! Ne
dam čudovištu da uđe ovamo!
Udario je nadljudskom snagom, i vrata joj doleteše pravo u lice…

Jasna prvo protrlja udarenu slepoočnicu, zatim otvori oči. Verovatno je zadremala, pa
joj je podbradak poskočio s pesnice. Ili se jednostavno autobus zaljuljao.

Svetlost farova je na sekundu iz mraka izbljuvala oznaku „Kosovo“. San više nije
dolazio, na sreću. U tom snu Jasna je poznavala svaki zvuk, svaku mrvicu. I uopšte nije
želela da se vraća u april devedeset četvrte.

U naselju blizu Prištine autobus sa zaustavio kod benzinske pumpe. Putnici su
uglavnom spavali. Vozač objavi pauzu od petnaest minuta i ode. Kroz otvorena vrata
uvukao se hladni noćni vazduh.

Trudeći se da na uznemiri uspavanu saputnicu, Jasna se probila do prolaza i izašla iz
autobusa. Pored benzinske pumpe svetlela je reklama, a ispod nje je zabrađena starica
trgovala nes kafom iz termosa raznih veličina.

Na drugoj strani puta stajala je polurazrušena kuća. Dugačka pukotina presecala je
fasadu. Na nivou sprata u zidu se zaglavila neeksplodirana avionska bomba. Na njenoj
sjajnoj crnoj površini šepurio se natpis ispisan rukom: „Do you still want to be Serbian?“ –
„Još uvek želiš da budeš Srbin?“

Kakve veze oni imaju sa Srbima? Jasna je osetila kako joj krv nadolazi u glavu. Šta oni
znaju o Srbima? O Bosancima? Hrvatima? Kosovarima? Ko im je dao pravo da bacaju
zlobne poruke na jugoslovensku zemlju? Šta oni umeju, osim da seju razdor, da dolivaju
ulje na vatru, da huškaju brata protiv brata? Za njih, bez stida i milosti, mi smo samo Hutu i
Tutsi, divlji domoroci, apstraktna plemena, kolone s ciframa u bilansu uspeha.

Jasna oseti drhtavicu, pa požuri da se vrati nazad u zagušljivu toplotu kabine. Ali, pre
nego što se popela na prvi stepenik, baci još jedan pogled na crnu telesinu bombe i tiho
izgovori naglas:

– Yes I do.

Okolina grada Glogovca, Autonomna pokrajina Kosovo i Metohija,
Jugoslavija

April 1999. godine

Ulaz na teritoriju bolnice čuvali su vojnici. Desetar rumenih obraza prelistavao je sve
stranice u Jasninom pasošu, zatim na brzinu pogledao propratno pismo od Crvenog krsta.

Dugačka dvospratnica nalazila se u dubini parka. Jasna je s malim koferom prošla
neravnim stazama ka centralnom ulazu.

Nekoliko prozora na prvom spratu imalo je rešetke. Na jednom od njih pušio je
tamnoputi muškarac u bolničkoj pidžami. Kada je primetio da Jasna gleda u njega, iskezio
se i polako prešao jezikom preko gornje usne.

Na ulazu u bolnicu dokumenta su prošla ponovnu proveru – ovog puta bila je to
policija.

– Gde da nađem načelnika hirurškog odeljenja Jovana Slovića? – upita Jasna.
Policajac je nešto promrmljao u radio-stanicu i posle nekoliko minuta na prijavnicu je
došao punački riđi muškarac srednjih godina, škiljeći kroz okrugle naočari:
– Vi ste Blagović? Stigli ste baš na vreme! Bolnica je prepuna, a broj osoblja je smanjen,
da vam odmah kažem. Odlaze. Od početka bombardovanja broj onih koji odlaze povećava
se iz dana u dan.
Uopšte ne liči na hirurga, pomisli Jasna. Nežan, nekako sav drhti.
Načelnik odeljenja je povede pored prazne kartoteke i zatvorenog kioska apoteke
prema glavnom stepeništu. Sleva i zdesna nalazili su se hodnici, po kojima su bili poređani
dodatni ležajevi. Jasna nije opazila slobodne krevete. Mirisalo je na dezinfekciono sredstvo,
stare zavoje, prženu ribu.
Na prvom spratu preko puta sobe dežurne medicinske sestre, dvojica policajaca sedela
su s leve i desne strane zatvorenih vrata. Jasna je osetila njihove ispitivačke poglede.
– Ovde je „specijalna“ soba za uhapšene – objasni Slović. – Uglavnom su Kosovari, ali
ima i Albanaca. Čak i jedan Arapin.
– OVK? – upita Jasna.
Unutra kao da je neko okinuo žicu bez zvuka. OVK! Nije ni u vestima, ni na stranici
novina, gde će izgledati kao slika iz nekog dalekog sveta, već ovde, iza ovih običnih vrata.
– Ko bi drugi! – slegnu ramenima Slović. – Vi nećete morati da se bavite njima, među
osobljem imamo Kosovarke.
– Ako nešto treba, ja malo razumem albanski – reče Jasna.
– Nadam se da neće biti potrebno. Upoznajte se…
Iza stola dežurnog izašla je medicinska sestra – tamnoputa Kosovarka vatrene lepote,
kojoj bi se po izgledu dalo trideset pet godina.
– Onda, dobro došli! – reče ona na albanskom.
I nastavi na srpskom:
– Zovem se Veton. U „specijalnoj“ sobi publika je specifična, tamo ne treba da se
pojavljuješ.

– Jasna Blagović, Crveni krst. Radila sam Africi, a zatim u Bosni. Sa svačim sam morala
da se suočavam.

Medicinska sestra malo podiže obrvu:
– Ovde i bez ranjenih pripadnika OVK ima dovoljno posla. Samo dovoze. Rane od
vatrenog oružja, šrapnela, opekotine, barotraume i kontuzije.
– Veton radi u noćnoj smeni – reče Slović. – Danas je specijalno došla ranije da vas
upozna.
Jasna ljubazno klimnu glavom Veton:
– Drago mi je što smo se upoznale.
I upita Slovića:
– Na dužnost stupam sutra?
– Da. Danas se smestite, razgledajte, odmarajte se. Dođite da vam pokažem gde ste
smešteni.
Načelnik odeljenja poveo ju je stepenicama nagore, gde je deo drugog sprata bio
odvojen pregradnim zidom i pretvoren u zonu za smeštaj osoblja. Na zategnutoj žici sušili
su se mantili, a iza otvorenih vrata ka kuhinji svetlela su plavičasta svetla plinskih rešoa.
– Direktor bolnice je dozvolio da se odvoji mesto za stanovanje – objasni Slović. – Da se
makar nekako zadrži osoblje. Ranije je bolnica bila višenamenska, u sistemu ministarstva
odbrane, savremena aparatura, najbolji lekari, dobro finansirana. A sada samo moje
odeljenje i radi, sva ostala su prebačena za Niš.
Načelnik odeljenja otvori jedna od nekoliko vrata i predade ključ Jasni:
– Ako ustreba, rezervni je u sefu kod direktora bolnice. Zato pazite da ga ne izgubite.
– Potrudiću se! Je li strog?
Soba je bila mala i čista. Jasna stavi kofer na stolicu, osvrnu se. Slović se zaustavi na
pragu.
– U razumnim granicama. Revnosno vodi računa o redu. To je u ovo haotično vreme
baš ono što treba… Vidite, ovde svega ima, čak je i toalet zaseban. Ako treba da ispeglate
odeću ili pripremite jelo, možete u zajedničkim prostorijama, snaći ćete se. U prostoriji za
odmor su televizor i kaučevi. Kolektiv je uhodan. Nadam se da će vam se svideti.
Jasna pokaza na zidni kalendar s logom fondacije „Od srca srcu“:
– A odakle vam ovo? Da li vam dolazi doktor Štern?
– Dešavalo se! Kod nas su istorije bolesti, zdravstveni kartoni za sve vojne jedinice
Kosovskog okruga. Ozbiljan čovek, radi važan posao. Znate se?
– Imala sam to zadovoljstvo. Imam čak i olovku s logom.
Načelnik odeljenja se nasmeja.
– Smestite se. Posteljinu i radnu odeću ćete dobiti na kraju hodnika kod nadzornice. Sve
najbolje! Sutra u osam očekujem vas u ordinaciji.
Kada je ostala sama, Jasna je prišla prozoru. Iza bolničke kapije prostirala se livada,
uspinjala se ka brdima i izbijala na crnu liniju šume. Oklopni transporter nije mrdao od
glavnog ulaza. Vojnici sa automatima šetali su na svakom uglu parka i kod glavne kapije.
Vojska je na straži jer je neprijatelj u blizini. OVK! Ovde, iza vrata na prvom spratu i tamo
iza bolničke ograde. Verovatno vrlo blizu.
Jasna opet baci pogled na zid. Očigledno je prošli stanar otišao na samom početku rata
– na kalendaru je još uvek bio mart. Tako skoro i tako nepojmljivo davno glas je dopro iz
tame, i život se preokrenuo naglavačke, kao da ionako nije sve bilo dovoljno zamršeno…

– Jasna! Jasna Blagović! – nepoznati glas s ruskim akcentom dozivao je iza ograde usred
noći. – Jasna! Probudite se! Andrej odlazi!

Obukla se na brzinu, zgrabila baterijsku lampu i istrčala u dvorište. Iza kapije čekao je
ruski oficir sa dve zvezdice na epoletama. On joj reče da je Andrej hitno pozvan u Moskvu.
Da bi se oprostila makar malčice, trebalo je odmah da otrči za „Ugljevik“, odakle poleću
vojni avioni.

Kako – da se „oprosti”? Ne može se opraštati, bez dogovora! Ne može se rastajati u
pola reči, u pola uzdaha, bez objašnjenja! Nedavno je Jasna rekla Šatalovu za predstojeći
odlazak na Kosovo, ali to je bilo nešto sasvim drugo. Jedna stvar je razgovarati o budućem
rastanku, a sasvim druga – jednostavno nestati u trenu…

Oficir sam sede za upravljač i oni pojuriše na aerodrom. Sa svakim kilometrom Jasna je
sve više shvatala koliko je važno da stigne. Andreja još nije dobro ni poznavala, ali laki i
radosni predosećaj sličnosti, srodnosti ispunjavao ju je sve dublje.

Dve skitnice. Skitnica – ratnik i skitnica – medicinski radnik. Loše je to što služba i
obaveze samo što ih nisu rastavili jedno od drugoga. U njoj je raslo uverenje, iracionalno i
penušavo kao šampanjac, da bi nekako mogla da se zaobiđu sva ta „ali“, nešto bi moglo da
se smisli, da neprestano budu jedno pored drugog, sasvim blizu…

Ispred bezimene rečice, koja ni na karti ne bi mogla da se nađe, oni stigoše na začelje
kolone vozila koja su stajala. Most koji nije popravljan sto godina iz nekog razloga nije
izdržao baš danas i baš sada. Natovareni austrijski šleper prednjim točkom upao je kroz
asfalt, prevrnuo se na stranu i po mostu su se rasula raznobojna pakovanja.

Obilazak je odneo nekoliko minuta više nego što su imali na raspolaganju. Još se ni
aerodrom nije ukazao, kad se odozgo začu duboki zvuk turbina avionskih motora. Oficir
zaustavi vozilo, Jasna je podignute glave stajala pored ivice puta, dok se gvozdena ptica nije
pretvorila u tačku, a onda je tačka nestala i videle su se samo beličaste trake koje je za
sobom ostavljao mlazni motor.

Toje bilo tako bolno, tako nepravedno! Jasna je zadržavala suze pred ruskim oficirom
samo zato što je jednom već uspela da zadrži suze pred nepoznatim ljudima – devedeset
četvrte u Kigaliju, kada je preneražena koračala preko lepljivih bara između iskasapljenih
tela.

Opruge i klatna – II

– Gospodine Staut! Kao predstavnik administracije Bele kuće, smatrate li da su protekli
pregovori bili uspešni?

Ova konferencijska sala ministarstva inostranih poslova nije bila predviđena za toliki
broj novinara. Raznobojni mikrofoni ruskih i stranih novinskih agencija skoro su zaklonili
postolje sa dve zastavice – trobojkom i onom sa zvezdicama i trakama – koje je stajalo na
stolu.

Savetnik predsednika SAD milo se osmehnu, škiljeći pomalo od fleševa:
– Današnja razmena mišljenja daje nam povoda za oprezni optimizam…
U prostoriji do konferencijske sale bio je priređen koktel. Stautove reči su se odlično
čule i odande. U prevodu s diplomatskog jezika na jezik običnih ljudi, to što je rečeno nije
najavljivalo ništa dobro.
Kosarjev priđe Gladiševu:
– Šta je, dobili smo korpu za tranšu?
U pitanju nije bilo ni ruganja ni panike. Dogodilo se nešto očigledno, samo to i ništa
drugo.
Gladišev besno pogleda kolegu. Hteo je da ga ugrdi, ali se suzdržao:
– Računao si da će oprostiti?
Ljutito uze šolju kafe i izađe na balkon. Vetar i buka koji su dopirali sa Sadovog koljca
nisu se stišavali. Iz sale se čuo završni aplauz.
Šta da se radi, neprestano je razmišljao Gladišev. Privreda ja pala na tako niske grane
da je, poput bolesnika u terminalnom stadijumu, primala svaku finansijsku potporu bez
pozitivnog efekta. A u nedostatku iste… novi defoult? Ili jednostavno raspad države?
Na balkon izađe Staut s čašom vode. Sa zadovoljstvom razveza čvor na kravati. Obrati
se Gladiševu na engleskom:
– Baš ste se rastužili, prijatelju! Razumem vaše brige! Znate, obožavam ruske poslovice
– tako su pune smisla, precizne.
Zatim nastavi na ruskom:
– Što poseješ, to ćeš i požnjeti! Ili ovo: Neće seno samo konju!
– Impresioniran sam vašim znanjem – odgovori Gladišev na engleskom.
Savetnik nastavi na ruskom:
– Ovo nije za zapisnik, prijatelju… Evo seno…
Staut spusti čašu na ogradu i, pridržavajući je levom rukom, malo sa strane postavi
desnu ruku na četiri prsta, praveći figuricu životinje. Srednji prst, glava – ispružila se u
pravcu čaše.
– Taj konj – to je napaćena Rusija. Ona samo treba da pređe preko mosta… – savetnik
poče da pomera prste, ruka se pomeri prema čaši – i da uzme seno. Ali na pola puta jahač
okreće konja…
Staut odvoji desnu ruku od ograde, izvrnu „konja“ s kopitima nagore. Osmehnuvši se
na američki način, samo usnama, uze čašu i vrati se stolu za koktel.

Dvanaesto poglavlje

Šatalovljev put je bio određen i jasan. Predah, slobodno veče, a ujutru – borba. Dok

se ne pokrene administrativni zamajac, trebalo je pobrinuti se za boravak u Moskvi. Pošto
se prijavio u službeni samački hotel i ubacio stvari, Šatalov se uputio u grad.

Dve godine, skoro dve godine Šatalov nije bio u Rusiji. Koliko se samo ona promenila
za to vreme! Moskva koja je žurila da sve stigne zbunila ga je svojim pomamnim ritmom.
Neki naročiti polutrčeći hod ljudi u podzemnim prolazima sugerisao je: požuri, ili ćeš
zakasniti! Napadne bleštave reklame šire se kao plesan na svakom slobodnom metru ulice,
divlje se navlače sloj preko sloja – na zidovima, trotoarima, nad glavom i pod nogama, na
stubićima, razapete preko ulica i bulevara, u novinama i časopisima slučajnih saputnika, na
kontejnerima za smeće…

Grad kao da je udvostručio broj obrtaja posle prošlogodišnje krize. Mikser se okretao
drugom brzinom, a pena se mutila kako treba.

Zbunjujući se u brojevima, Šatalov je sa štedne knjižice skinuo novac za tekuće
troškove. Dugo je razgledao novčanice bez uobičajenih nizova nula. Pokušao je da potraži
svog školskog druga Ljerika, koji se doselio u Moskvu, ali na sva tri telefonska broja
odgovarali su monotoni automatski glasovi. Jedan mu je predložio da ostavi poruku,
Šatalov pozdravi neuhvatljivog prijatelja i ostavi kontakt.

Kupio je peljmene i, uz dozvolu suseda prekomandovanog sa Urala, skuvao ih u
njegovom loncu u zajedničkoj kuhinji. Sitost, umor i očajanje koje ga nije napuštalo učinili
su svoje – Šatalov je pao u san čim se sa stola prebacio na uzani ležaj s propalom mrežom.
Čvrsto je zaspao kao vikendaš u ležaljci, nije stigao čak ni da se skine.

Sutradan ujutru počeli su dugi dani s gustim rasporedom. Raporti, pravdanja, izveštaji
– koliko li će sve različitih reči birokrate izmisliti za praktično ista dokumenta! Ubrzo su se
priključili vojni istražitelji izduženih lica i ravnodušni, kao sveci na starim ikonama.
Smenjivala su se ispitivanja i isleđivanja. Izgleda da je između termina bilo neke razlike
koja mu je izmicala.

Najkomplikovanije mu je bilo da smisli šta je toliko pogrešno uradio odvažni kapetan
Rodžers da izazove Šatalovljev bes. To što je stupio u razgovor s ruskim vojnicima? Ili to što
se s nepoštovanjem poneo prema Vazdušnodesantnim jedinicama?

Istražitelji su klimali glavama, beležili iskaze majora izgrednika, razmenjivali poglede
između sebe, mršteći se jedva primetno. Ni ja ne bih poverovao nijednoj reči, pomisli
Šatalov, obasipajući ih narednim izmišljotinama. Eto im posla!

Ko zna koliko je dana otišlo na davanje iskaza. Ali završili su s najvažnijom posetom u
dugoj i skoro besprekornoj karijeri vinovnika čitave te ujdurme.

Zgrada komande Vazdušnodesantnih jedinica, Moskva

April 1999. godine

Stakla u prostranom hodniku lagano su podrhtavala od bliske tutnjave pneumatskih
čekića po asfaltu. Major Andrej Ivanovič Šatalov, koji je bio bled i još se nije sasvim ohladio
od poslednjeg razgovora sa islednikom, uputio se na kraj beskrajno dugog sprata, noseći
tanku fasciklu pod miškom. Pored njega su iz suprotnog pravca prošla dva oficira
sanitetskih jedinica, raspravljajući tiho o nečemu.

U prijemnoj kancelariji iza širokih dvokrilnih vrata stariji poručnik ustade u susret
Šatalovu i otprati ga do kabineta:

– Uđite, vas čekaju!
Šatalov se isprsi, pa zakorači preko praga. Vrata se lagano zatvoriše za njim. Pozdravio
je po propisu, gledajući pred sebe.
– Druže general-potpukovniče! Major Šatalov javlja se po vašem naređenju!
General Somov je ustao iza velikog radnog stola i pokazao mu na mesto za goste.
– Sedi, majore!
Kada je Šatalov prišao, Somov mu pruži ruku. Generalov stisak bio isti kao i pre, bez
obzira na godine i rad u štabu.
– Čitao sam tvoje iskaze, a sada hajde svojim rečima.
Prvi put posle dosta vremena mogao je da govori sve onako kako je bilo. Šatalov nije ni
primetio kada je završio priču.
– Eto tako, Viktore Iljiču – reče, pokušavajući da stavi tačku na sve. – Bio sam
nesmotren, pa sam morao da se snalazim prema situaciji.
Somov, koji je do tog trena bio spokojan, pažljiv i smrknut, razbesne se prilično
ozbiljno:
– Nemaš ti prava na takvu nesmotrenost, majore! O svakome, o svakom čoveku mora
se voditi računa!!! Vidiš li šta se čini u svetu! Jugoslaviju su osam godina komadali, a sad
hoće da je dotuku! Baš njih briga za Ujedinjene nacije, a još manje ih briga za nas, i to
odavno! Zašto? Zato što pucamo po šavovima. Imamo mi svojih nevolja napretek. Sve će u
državi uskoro biti pokradeno, odvučeno u jazbine, neće imati ko to da spreči! A onda još i…
– Jasno. Kriv sam.
Somov se malo ohladi, mršteći se.
– Moraću da te izvučem iz kontingenta i da te gurnem negde dalje, daleko od očiju.
Naći ću ti normalnu jedinicu, složnu, perspektivnu. Odradićeš nekoliko godina, utegnućeš
disciplinu, uključujući i sopstvenu. A tamo će se sve slegnuti, pa ćemo videti šta ćemo dalje
s tobom.
– A šta će biti s Bosnom, druže generale?!
– Bosna – ljutito odgovori Somov – neće ni primetiti tvoje odsustvo. Da je onaj fragment
ostao u rukama Amerikanaca, svi biste išli na sud: i ti, i Platov, i tvoj tupavi narednik –
lovac na suvenire. Našao sebi magnet za frižider, možeš misliti!
– Razumem…
– Ne prekidaj! Što se „stelta“ tiče, Amerikanci ne mogu ništa da dokažu. A zbog
prebijanja oficira navalili su ozbiljno na komandanta bataljona. Napravili su gomilu
fotografija tog kapetana: anfas, profil i rendgen polomljenog nosa. To su mirovnjaci, sunce
mu žarko! Andreju Ivanoviču, svom si komandantu propisno smestio!
– Kriv sam, druže generale!
– Mnogo li je vajde od toga što si kriv! Platov bi zbog tebe mogao da izleti iz
kontingenta!

– Ni slučajno!
– Nema ti tu „ni slučajno“, Šatalov. Ne odlučuješ ti o takvim stvarima! Čak ni ja!
– Pukovnik Platov i ja smo od Kandahara zajedno. Ja sam skuvao, ja ću i pokusati.
Svalite sve na mene.
Osećajući kako su mu ruke izdajnički zadrhtale, Šatalov otvori fasciklu. Mislio je da će
proći bez toga. Ali nije. Na ivicu stola on stavi izveštaj koji je nedavno na jedvite jade
napisao.
– Zaštitite Platova! Vi to možete, Viktore Iljiču!
Somov uze list u ruke. Pročita ga, pa podiže pogled na Šatalova.
– Šta si namislio, majore? Ne trebaju meni ovde lepi plemeniti postupci! Ni plemeniti,
ni glupi! Gde ćeš, u civile?! Ti si ratni oficir, imaš dužnost! Ili si možda rešio da se cenkaš sa
mnom? Za mesto u kontingentu? To neće proći!
– Ne dolazi u obzir! – ravnim glasom odgovori Šatalov. – Molim vas da pročitate
izveštaj. Minuli staž mi dozvoljava da okončam službu.
Pneumatski čekići koji su na tren ućutali zabrektaše ponovo.
– M-da… – Somov otvori fioku stola i odloži izveštaj u nju. – Nadam se da shvataš šta
radiš… Tvoj ugovor će biti raskinut sporazumno. Sedi tamo u pisarnici, pa ćemo sve
regulisati s današnjim danom. Amerikance ćemo pokušati da umirimo lažnim papirom
kako si kažnjen za ponašanje i isteran iz jedinice… i tako dalje. Platova im neću dati.
– Hvala, druže generale – reče Šatalov kroz koprenu koja ga je namah obavila. –
Dozvolite da se udaljim.
Somov ga očinski pogleda:
– Kako si se tako uvalio, sine? Idi.
Šatalov je ustao, pozdravio ga i izašao. Somov je otkopčao gornje dugme bluze, pa
povukao okovratnik potkošulje, nedostajalo mu je vazduha. Iz ormara je uzeo bocu s
konjakom i sipao ga u čašu. Ispio je u jednom gutljaju.

Mrtva tišina okružila je Šatalova kao kokon. On se kretao s mesta na mesto, od kabineta
do kabineta, odgovarao na pitanja, davao i uzimao dokumenta, stavljao potpise. Očekivao
je poslednji pečat, stajao pored prozora, prislanjao na staklo vrelo čelo, posmatrao kako
radnici s narandžastim kacigama brzo i bešumno razbijaju trotoar na komade i u sanduk
kamiona ubacuju crne ploče.

Zatim se spustio do prijavnice, dao propusnicu naredniku iz obezbeđenja, izašao ka
telefonima i okrenuo broj.

– Skinuo sam se, Ljerik – reče Šatalov. – Vodi me odavde.
Izašao je na široki granitni trem. Hteo je da sedne na stepenik, ali se ustručavao. Na
sreću, nije morao dugo da čeka.
Ljerikovo usput dato obećanje „Dočekaću te kad se skineš!“ ispunilo se, ali ne baš
onako kako je Šatalov mislio. Pored trotoara škripnule su gume nečeg crnog i uglancanog
što se ne bi baš lako moglo nazvati vozilom. Kroz vozačka vrata, kao pajac iz kutije, iskoči
momak u godinama za vojsku. Bela košulja, kravata, kožni sako.

– Andreju Ivanoviču? – doviknu on Šatalovu preko haube. – Valerij Dmitrijevič mi je
poručio da vas pokupim i dovedem do njega, uđite!

Šatalov nije želeo da ga neko pokupi, a nije bilo potrebno ni da ga dovodi, ali to je
Ljerik, s njim je sve uvek naopako. Mada je mogao i on sam da ga dočeka, razume se.

Suvozačko mesto bilo je do kraja pomereno unapred, iz čega se nametao zaključak da je
ovde uobičajeno da se sedi nazad. Pa, kad je uobičajeno, neka bude.

– Prvo do samačkog – zapovedi Šatalov i stiže da u retrovizoru opazi zbunjeni pogled
vozača.

Adrenalin mu je zvonio u glavi, nadirao u talasima, zvonio na uzbunu. Bilo bi bolje da
se zavuče u neku jazbinu da svari situaciju, da se umiri – ali sada nije želeo to „bolje“,
naprotiv.

Nekoliko sati kasnije Šatalov je, već u civilu, predao jaknu nadmenom garderoberu
noćnog kluba. Gorila na ulazu u salu pogledao ga je sumnjičavo, kao da je procenjivao da li
da neznanca odmah opomene za dres-kod ili da prvo s njim razmeni nekoliko rečenica, a
onda da ga premlati.

Na sreću, vrata raja se otvoriše iznutra, hol zapljusnu pulsiranje basa, graja gostiju,
zveckanje posuđa, mahniti zraci lajt-šoua – i Ljerika. Samouverenog, veselog, u skupoj
odeći i namerno neurednog. On razmaknu omladinu koja se gurala na ulazu kao stabljike
trske i ispusti pobedonosni usklik:

– Šataj!
Prišao mu je, nakratko ga zagrlio, pa se odmah odmakao, ščepao ga za ramena,
okrenuo levo-desno, zagledajući ga sa svih strana. Cimnuo je Šatalova za bradu, povukao
prstima kapak, savio mu glavu, hvatajući ga za potiljak. Šatalov je pokorno sačekao
završetak egzekucije. Najzad, Ljerik ga pusti, pa izreče presudu:
– Ne, u suštini sve je normalno! Nema vidljivih rupa, ruke i noge po propisu, sjaj u
očima umeren, bez fanatizma. Održavaš se u dobroj formi, Šataj!
Šatalov ga privuče i lupi par puta po leđima.
– Zdravo, matori! Čuj, koliko vidim, nije ova kriza tako loša! Šta slavimo?
– Život! Život slavimo, Šataj! – zažmurivši kao mačak, radosno odgovori Ljerik. –
Hajde, idemo. Nisam te video sto godina. Sećao sam te se malo češće, ha-ha!
Ljerik ga povede preko čitave sale ka balkonu sa stolovima. Lajtšou je Šatalovu bleštao
pravo u oči, a od kugle sa ogledalima mu se vrtelo u glavi. Školski drug im je krčio put
preko plesnog podijuma, a Šatalov je u mraku lovio svetle mrlje lica, bezbrižne osmehe,
fragmente rečenica i vesele povike.
– Hoćemo li da se smestimo u ovoj sali? – doviknu on iza leđa Ljeriku.
– Vređate me, druže majore! Pratite me!
Ljerik sprovede Šatalova u zasebni kabinet, gde ih je dočekala relativna tišina i malo
društvo. Za stolom koji se nalazio blizu izlaza zgurio se tipični kancelarijski službenik pred
penziju – bar je Šatalov tako zamišljao kancelarijske službenike – masna kosa, iznošeno
odelo, kožna tašna. Umakao je komad hleba u tanjir sa ostacima salate. Igla nije mogla da
padne na sto od količine jela i pića. U fotelji koja se nalazila u uglu spavala je pijana
devojka.
Ljerik je sa zadovoljstvom pokazao na nju:
– Upoznajte se, Šataj, ovo je Rita! Rita… Ne, neću je buditi, brbljiva je, ta ne zatvara
usta. A ovo je naš Semjon Arkadjevič…

Umorni službenik stavio je tašnu pod mišku.
– Mogao bih da pođem, Valerije Dmitrijeviču! Imate ovde goste, razgovore, šta ću vam
ja. A o šemi sa zalogom razmislite, stvar je dosta izgledna.
Nespretno se izvukao od stola, klimnuo Šatalovu, stisnuo Ljeriku lakat i probio se
pored njih ka izlazu iz kabineta. Ljerik posadi Šatalova za sto, pruži ruku da bi dohvatio
čiste čaše i bocu. Zatim klimnu u pravcu Semjona Arkadjeviča, koji je izašao.
– Avetinja! Znaš, kao onaj tupan Duremar iz dečjih filmova, sav nekako pogrbljen,
šmrkav. Ali je dobro što je naš! Sovjetska škola, završio na Plehanovu, čarobnjak, takve
treba naći. A ja ih imam čitav vod, ha-ha! Sede kao Tupoljev u konstruktorskom birou i
delaju!
– Pa šta rade? – Šatalov je gledao kao Ljerik iskusnim pokretom naliva sadržinu
zamagljene boce najpre u jednu, a zatim u drugu čašicu.
– To ti je nagradno pitanje, Šataj! Meni se ponekad čini da uopšte ne razumem šta rade!
Hiljadarku zelenih, na primer, donesu u kljunu, a koliko pri tome stave u džep – muka mi je
čak i da pomislim! – pruži mu čašicu. – Uzmi, za susret! Topli pozdrav od meksičkih
Indijanaca. Jesi li probao meskal? Hit sezone: pije se s limunom i solju, pokazaću ti kasnije.
A na dnu crvić umesto oznake za kvalitet – divota! A sada, hajde!
– A možda bez crvića? – reče Šatalov.
– Nemoj da vrdaš, Andreju, ne nudim ti ništa loše! Računaćemo to kao zdravicu –
kucnemo se i ispiješ.
– Znači, skinuo si se – Ljerik se namesti s druge strane stola, primaknu sebi činiju sa
salatom. – Pravo da ti kažem, nisam to očekivao! Mislio sam da ćeš još dvadesetak godina,
dok ne doguraš do generalskih lampasa.
– Ma nije meni do lampasa…
– O! A do čega ti je stalo, Šataj? Do metka u zadnjicu, jel’?
Šatalov skrenu pogled, slegnu ramenima. Ljerik vešto dopuni čašice.
Družili su se od prvog razreda i pritom su bili sušta suprotnosti jedan drugome. Posle
škole život ih je odveo na različite strane, ali su se prijatelji ponovo našli devedeset četvrte –
ovog puta u Moskvi. Godinu kasnije Šatalova su poslali u bosanski kontingent. Još nekoliko
godina kao da je u zemlju propalo. Devedeset sedme Ljerik se sam pojavio, pomogao je
mnogo Šatalovu oko očeve sahrane. Sada evo opet sedi pored njega. Ludira se, zbija šale, ne
smiruje se. Uopšte, bez Ljerika bi bilo nepodnošljivo.
Sat kasnije na stolu se umesto meskala našla votka. Ljerik je jeo, gledajući pripitog
druga iz razreda. Šatalova je, prema lucidnom izrazu kapetana Voronova, „udario
patriotizam“:
– Ti se, Ljerik, nikada nisi zapitao kako počinju ratovi? U početku izgleda kao da će se
sve rešiti mirom. Mislim, sukob je tu, ali zar da jedni druge ubijamo zbog toga? A onda –
tras! – i eto ti rata! A dok mi dođemo, već je kasno. Borimo se s posledicama, a ne s glavnim
uzrokom.
Rita je nešto mrmljala u snu. Ljerik se osmehnu gledajući je:
– Zgodna, a, Šataj? Dvadeset dve, poslednja godina – ne sećam se samo čega. Igra…
kao vatra.
– Razumeš li, tamo su bile tri strane. Na verskoj osnovi, a to je najgore. Hrvati – katolici,
Srbi – pravoslavci, a Bošnjaci – muslimani. I dogovoriše kako da žive zajedno. Ostalo je
samo da stave potpise. Onda je jedan otišao u ambasadu kod onih što su preko velike bare,

sa zvezdicama i trakama. Vratio se, i… kao da su ga zamenili. Razumeš li? Predomislio se!
Sledećeg dana u Sarajevu snajperista skida dva civila.

Ljerik odmahnu glavom:
– Nikakve romantike kod tebe, majore Šatalov… Ali meni takav čovek i treba – da
nadgleda avetinje. Odgovoran i tvrdoglav…
– A onda – tri godine! – Šatalov udari dlanom po ploči stola. – Tri godine svi protiv
svih. Natopiše zemlju krvlju…
– Slušaj, matori, nemoj da se ljutiš! Dodijao si više s tim tvojim Balkanom. Razumej me,
rode, svi su mi oni isti, i Srbi, i Turci, i sivi vuci.
Šatalov s pijanim sjajem u očima pogleda prijatelja.
– Ti si neverovatan, Ljerik! Nekom drugom bih već razvalio uvo, a s tobom evo mirno
sedim i jedem žilijen.
– Samo ti jedi. Navali. Ko-no-bar!
Zbog tog povika Rita se promeškolji u fotelji.
– Ljolječkine, ne viči!
Konobar uđe nečujno.
Ljerik zaškilji:
– Mladiću! Čime nam preporučujete da podvučemo votku rastvorenu u meskalu?
– Šta mislite o rakiji? Ograničena serija, lično doneta, samo za poznate. I sami znate
kako je sada u Jugoslaviji.
Ljerik odobravajući mahnu rukom – odgovara! Konobar nestade.
Šatalov se zlovoljno nasmeja:
– Vidiš, Ljolječkine, čak i osoblje ovakvih bordela prati međunarodnu situaciju. Samo ti
kao da si pao s Marsa.
– Radim, Andrjuša! – nije se ljutio Ljerik. – Svako se brine za svoju kožu. Evo, ti si
završio sa svojim mahanjem sabljom, a sad si u civilu na suvom hlebu. Gde ćeš i šta ćeš sad?
Veruj mi, neće ti biti do gledanja „Međunarodne panorame“. Dakle?
Šatalov se zbuni:
– Potražiću neki posao, jasno. Ti si nešto govorio o poslu…
Ljerik ustade s naporom, obiđe sto, uhvati Šatalova za potiljak, prisloni obraz na
njegovo teme.
– Ispravno razmišljaš, Šataj! Treba se držati svojih. Sposobnih avetinja ima mnogo oko
nas, a bliskih ljudi – na prste jedne ruke… Bolje se ti priseti kako se vezuje kravata. Imaćeš
sve što ti treba, ne brini, ne dam ja tebe! Uzmi vazduha i ostavi više taj tvoj Balkan. Dug si
odužio, Andrjuša, sad treba da se baviš poslom. Broj pare i raduj se! Uživaj u životu!
Šatalov je želeo da izađe na vazduh. Nesigurnim hodom izašao je u veliku salu.
Stroboskop je bleskao loveći zamrznute kadrove iz neprekidnog niza pokreta igrača:
iskežene njuške, bezumni glasovi, neprirodno izvijena tela. Životni sokovi ovde su vrcali u
izobilju.
Pored toaleta pronašao je otvorena vrata izlaza u dvorište iza zgrade. „Evo ti! Evo ti!“ –
spolja su dopirali promukli glasovi potpomognuti gitarskim rifom. Šatalov izađe u
prohladni aprilski mrak, skoro se saplevši na metalnom stepeništu koje je odzvanjalo. U
dubini dvorišta nazirali su se obrisi dečjeg igrališta.
Iz grupe tinejdžera s gitarom izdvojila se devojčica u pocepanoj jakni od teksasa, bez
žurbe je prišla tremu.

– Čiko, daj jednu cigaru.
Maloletnica od oko četrnaest godina. Iznad uveta izbrijan simbol mira, oko ruke neke
đinđuve.
„Kad nisi protiv, ti si za! Ti nisi pastir njihove sudbine“, neskladno, ali svojski pevali su
njeni prijatelji. „Okreni se, zatvori oči. Te bombe nisu za tebe!“
– Ne pušim – reče Šatalov.
– Pa što si onda izlazio? – uvredi se devojčica i požuri do svojih.
Šatalov pogleda uvis. Između pročelja od opeke i šiljatih krovova nazirao se Veliki
medved. Isti onakav kao u Bosni. Samo Jasna nije bila tu – i apsolutno nije znao šta će s tim.

Trinaesto poglavlje

Carigrad, Osmansko carstvo

Decembar 1920. godine

Razvodnik otvori oči. Dugo je gledao u polumrak, dok bledi obrisi nisu počeli da

se pretvaraju u ljudske figure.
– Žedan sam! – zamoli on jedva čujno.
I za svaki slučaj ponovi:
– Žedan sam!
Najstrašnije je bilo kada bi progovorio glasnije – onda bi se kašalj vraćao.
Na stolu sklepanom od dasaka pukovnik Duljov, kozački kapetan Mnjicki i

podnarednik, koji je iz susedne barake došao u goste, udubili su se u karte iz iskrzanog i
izmašćenog špila. Razvodnika niko nije čuo. Kozački kapetan je upravo od pukovnika
izgubio Mesopotamiju. Novca, dragocenosti, bilo čega što bi imalo ikakvu vrednost niko
nije imao, zato su igrali u zemljinu kuglu.

– Žedan sam! Žedan sam!!! Smilujte se, braćo! – povisi glas razvodnik i istog trena
razdade se promukli kašalj, od kojeg mu se činilo da će mu pluća ispasti.

Ljudi za stolom se okrenuše. Razvodnik je za jednu noć potpuno zanemoćao: crvene
mrlje na licu, znoj, izgubljeni pogled.

Kozački kapetan pokupi karte, pa uze da ih meša za novo deljenje.
– Vi ste na redu, gospodine pukovniče.
Duljov ustade s naporom, u uglu zahvati vodu kutlačom iz drvenog vedra, priđe
bolesniku, pa izruči vodu u limenu šolju koja je stajala na podu. U vodi su plivali komadići
leda. Pomogao je razvodniku da se pridigne i prineo šolju njegovim usnama.
– U malim gutljajima, dragi moj. Nemamo čime da grejemo, a hladno vam sada…
Desetar grozničavo otpi zaredom tri velika gutljaja.
– Sporije, dragi moj, ne otežavajte stvar!
Pukovnik sačeka da razvodnik odloži čašu, pa odnese kutlaču i vrati se stolu.
– Neće dugo, po svemu sudeći – tiho reče podnarednik.
– Jezik pregrizli! – umorno uzvrati Duljov. – Sedmorica ove nedelje. Dosta više.
Otvoriše se vrata. Ušao je konjički kapetan Majevski s vunenom maramom preko
šinjela.
– Dobar dan, gospodo!
Duljov ustade prekidajući kartanje i srdačno pozdravi pridošlicu:
– Zdravo, Arsenije Andrejeviču! Ako ste mislili da se zagrejete, danas smo bez drva.
Naš dobrotvor Ahmet se negde izgubio, ne znamo šta da mislimo. Artiljerci su otišli na
pijacu, iz blagajne im je dato pet kuruša i čekamo.
– Hteo sam da pitam za poštu, gospodine pukovniče!

– A, pošta! Svi čekate poziv od srpskog princa regenta? Na papiru s grbom i vodenim
žigovima? – besneo je Mnjicki. – Šaljemo vam fregatu sa orkestrom i crvenim tepihom!

Majevski ga pogleda hladno:
– Jesam li vas nečim uvredio, kapetane?
Pukovnik priđe polici ručne izrade koja je visila na zidu i poče da prebira po
poštanskim kovertama.
Mnjicki takođe ustade od stola i načini par koraka prema Majevskom.
– Vi lično, kapetane, niste. Već takvi kao što ste vi – fanatici. Venčali ste se sa svojim
sandukom! Umislili ste da ste predodređeni, pa vas baš briga za nas. Je li vam zelenaš
nudio osam zlatnih lira za sanduk? Je li nudio?
Majevski slegnu ramenima:
– Glasine! Davao je samo šest.
– Pa neka je i šest! To je šeststo kuruša! A koliko ste vi priložili za blagajnu?
– Ovamo sam došao bez novca, vi ste odlično upoznati s tim! – ledenim tonom
odgovori Majevski.
Mnjicki mu priđe sasvim blizu, reče tišim glasom:
– U naše vreme čistunstvo vodi u propast. Evo, sad je razvodnik na redu. Mislite na
žive.
Pukovnik je razgledao naslagane koverte, imena i adrese, rukopise, žigove.
– Nikako ne znam šta da radim s neuručenom poštom. Da šaljem nazad – nema novca,
a i besmisleno je. A ne da mi se ni da ih zapalim.
– Nema ništa za mene? – upita Majevski.
– Nažalost.
– Zahvaljujem.
Majevski se okrenu, pažljivo obišavši kapetana koji je tražio svađu, izađe iz barake.
Pukovnik se zgrbi i utihnu nad kovertima.

„Draga Lida!
Poštanska marka je odnedavno postala nedopustiv luksuz. Nestalo je i mastila, ali
sveprisutni Ahmet, poput dobrog duha, nabavio mi je celu mastiljavu olovku…“

Iz barake je pucao pogled na široku jutarnju carigradsku panoramu. Sneg je svetlucao
na krovovima. Iznad gusto načičkanih kućica izdizala se čitava šuma minareta. Pramenovi
dima iz dimnjaka izvijali su se ka nebu. Izdaleka su dopirali nerazumljivi povici na
turskom.

Majevski čvršće prigrnu šinjel i zaškilji pod bledim zimskim suncem.

„…Kažu da treba da se prebacimo do Galipolja – jedinice barona Vrangela koje su
napustile Krim dobile su dozvolu da postave logor. Tamo bi trebalo da je više reda i više
mogućnosti za nastavak mog putovanja. Ali do Galipolja ima oko trista vrsta, uz to naša
dokumenta nam ne dozvoljavaju da se krećemo van granica Carigrada.

Ali sama pomisao da, bez obzira na pad ruske države, njena armija održava borbenu
gotovost, daje nam snage i budi nadu…“

Četrnaesto poglavlje

Jedna od obaveza komandanta je da očuva duh u bilo kojoj situaciji, čak i kada se

nađe u kapetanskoj kabini broda koji tone. Ako se neki vojnik uspaniči, drugi borci pored
njega će ga sprečiti da učini neki nepromišljeni postupak. Ako se oficir izgubi, i jedinica
koja mu je poverena naći će se pred propašću i uništenjem.

Dešavalo se i da ne bude tako, umirivao je sebe pukovnik Bregić kada se rat protiv
OVK, koji se naizgled već bližio kraju, odjednom razbuktao novom snagom kada je
neprijatelj našao moćnog saveznika, a dugo očekivana pobeda postala veoma daleka.

Tako je, dešavalo se! Kada su devedeset pete Bošnjaci prešli u ofanzivu, čim bi se
požalili NATO-u – tu nam je loše, tamo nas Srbi vređaju – odmah bi doleteli crni anđeli da
Bošnjacima raščiste put. Bregić se lično nije borio u tom ratu, ali je pomagao Republici
Srpskoj u svojstvu savetnika i mnogo toga je video i zapamtio.

Zato ga čak ni urođena vedrina nije spasavala od mračnih misli. Prvih dana agresije
Jugoslovenska narodna armija izgubila je nebo. Zastareli sovjetski lovci nisu mogli da se
ravnopravno bore s „nevidljivim“ avionima. Protivvazdušna odbrana praktično je u
potpunosti savladana. A ko gospodari vazduhom, taj diktira i uslove.

I sada su sa OVK morali da se bore s pogledom uperenim u nebo. Da maskiraju
tehniku. Da grupišu jedinice. Da zavaravaju, skrivaju i da se kreću. Da stisnu zube i da se
bore.

„Stelt“ koji je oboren nad Šimanovcima veoma je pomogao – agresor je postao pažljiviji
i oprezniji, tako da je manevarskog prostora još uvek bilo.

Nisu izneverili ni izviđači. S teritorije koju su osvojili pripadnici OVK i dalje su dolazile
informacije o pokretu terorističkih odreda, o svađama između njihovih komandanata i o
mnogim drugim stvarima, što je omogućavalo da se koliko-toliko predviđaju dejstva
protivnika.

Od najboljih specijalaca Bregić je još jesenas formirao „Crni vod“, mobilnu
diverzantsku grupu, i pobrinuo se da o njoj počne da se priča. Udarom na udar, terorom na
teror, da bi se jedinicama OVK uzdrmalo tlo pod nogama.

Čim bi se završile velike operacije jugoslovenske vojske, teroristi bi polako počeli da se
izvlače iz jazbina i klanaca na operativni prostor, u gusto naseljene oblasti s mrežom
puteva, poljima i livadama – na ona mesta gde oklopna vozila mogu u potpunosti da
manevrišu.

Trebalo je samo da stvore utisak da ih nema, da izmame neprijatelja na otvoreno i da
mu preseku odstupnicu. Ostajalo je da „Crni vod“ zatvori klopku za Smuka.

Autonomna pokrajina Kosovo i Metohija, Jugoslavija

April 1999. godine

Grudobran se zatresao od bliske eksplozije. S plafona je pocurio pesak. Busen trave je
tresnuo s neba pred puškarnicu, terajući Smuka da se odmakne.

Utrčao je Beza – kurir, polubrat i lice od poverenja. Ako se, naravno, reč „poverenje“ ne
shvati previše ozbiljno – čak i unutar porodičnog klana.

– Loše vesti, Fatime! – Beza je bio siv od prašine, kao da su ga zasuli cementom. –
Zbrisali su nam gornju kotu. Izviđačka grupa, dvadeset cevi. Samo dvojica naših su se
izvukla.

Smuk stisnu zube, čekao je da ga prođe nastup besa. To nisu bile „loše vesti“, već
katastrofa. Brdo na kojem se do jutros nalazila Smukova osmatračnica visilo je iznad dve
staze kojima bi odred mogao da se povuče u planine. Sa ostalih strana su reke, kameniti
ogranci, tuda se nije moglo – naročito pod vatrom.

– Onda je povratite! – hladno reče Smuk, mada je znao Bezin odgovor:
– Nemamo čime. Sve padine tamo su brisani prostor. Pokosiće nas!
Smuk pogleda kroz puškarnicu. Zaklon se nalazio na ivici šume, ispod gustog šiblja.
Na udaljenom kraju polja lagano su milele gvozdene kutijice. Da njega, Smuka, ubiju.
– Bez panike! – zapovedi.
Kliknu na radio-stanicu.
– Kuštrim! Ovde u pozadini su džukele. Ućutkaj ih mitraljezom ispod borova! Odmah!
Kuštrim, nadmeni Albanac iz Antverpena, koji je zbog rata ostavio porodični biznis sa
otkupom kradenih automobila, kod Smuka je komandovao minobacačkim posadama.
Među njegovim borcima bilo je nekoliko školovanih vojnih lica iz albanske, bosanske, pa
čak i iz jugoslovenske armije.
Pod Smukovom komandom okupilo se nekoliko odreda boraca. Svako je imao svog
komandira – „predvodnika“ – sa sopstvenim ambicijama i predstavama o tome kako treba
voditi rat. Smuku je dosta truda trebalo da natera na poslušnost ratnike raznih fela, da
predvodnike nauči da međusobno sarađuju, dele zadatke i da se makar malo oslanjaju
jedan na drugog.
Sam Smuk nije računao ni na koga i ponekad bi ga baš to spasavalo. Izašao je iz zaklona
u rov s koferčetom za satelitsku vezu oproštajnim poklonom zagonetne Robin. Smuk ga je
samo jednom koristio – samo je proverio da li uređaj radi. Izbegavao je situacije kad nekoga
treba moliti. Ali sada je došlo to vreme.
Negde na drugom kraju Evrope verovatno se začulo zvono. Ili se upalila lampica. Ili se
na ekranu kompjutera pojavio prozor „prihvati/odbaci“. Digni slušalicu, Robin. Digni
slušalicu. Odgovori.

Bor je dobro drvo! Gde ima borova, tamo je i pesak – milina za ukopavanje.
Poručnik Lepčić je pažljivo izvirio iza grudobrana i analizirao retku šumu u dnu
padine, rupe između krošnji i put koji zamiče za predgorje. Zatim je uzeo radio-stanicu:
– Isterali smo ih, Slobo! Daj pojačanje, pokrivaj vatrom po obodu. Odatle imamo
pregled čitavog predgorja. Put je pravo ispod nas, održaćemo položaj – nijedan nam neće
pobeći!

Lepčićevi borci radili su ašovima, šireći i produbljujući zemljane utvrde. U dva gnezda
smestile su se mitraljeske posade. Novajlija ovde nije bilo i svako je znao da će teroristi
pokušati da odbrane poziciju po svaku cenu.

Iz krivudave jaruge u daljini začuo se karakteristični pucanj. Nekoliko sekundi kasnije
začuo se ništa manje karakteristični fijuk, a zatim je u podnožju brda eksplodirala mina.
Svaka sledeća će padati sve bliže. Mora se požuriti.

Vijugavim rovom Lepčić je otpuzao na drugu stranu brda. Odatle je pucao pogled na
bojno polje. Jugoslovenska oklopna vozila su u širokom frontu napadala linije OVK,
ustremljujući se ka utvrdama na ivici šume. Artiljerija je besnela sa obe strane, nad poljem
su plovili oblačići barutnih gasova, i po njima se moglo videti da se udaljenost između
protivnika postepeno smanjuje. Deo ivice šume bio je u plamenu. Bregićevi tenkisti peglali
su iz svih kalibara.

– Slobo, prijem! Čuješ li me, Slobo? Potrebna nam je podrška vatrom, po nama dejstvuje
minobacač. Petsto do sedamsto metara jugozapadno, minus sto po visini.

Iz radio-stanice se kroz krčanje začuo glas pukovnika:
– Crni, prijem! Bravo, Zlatane! Sad ćemo da odredimo cilj, koriguj!
Na šumskom proplanku rascvetaše se tri prašnjava cveta, začu se grmljavina
eksplozija.
– Tri desno, šest napred – javi Lepčić. – I minobacač nije sam.
Teroristi su korigovali vatru, čitav vrh brda obavio se dimom i koprenom peska.
Zastenjaše borovi. Lepčićevi borci zavukoše se u zaklone. To nije baš svima pomoglo.
Eksplozija u blizini bacila je Lepčiću na leđa telo mrtvog pripadnika OVK.
– Koriguj! – naredi Bregić.
Lepčić se izvukao ispod leša i izvirio iz rova. Preko obronka su puzeći išli pripadnici
OVK. Rafal iz automata izrešetao je stablo bora na nekoliko stotina metara iznad poručnika.
Ali je stigao da vidi ono najvažnije: jaruga je vrila od eksplozija.
– To, Slobo! – povika Lepčić, padajući na dno rova. – Još jednom po istim
koordinatama!
Sa brda su udarili minobacači, čisteći obronak od gostiju. Bregićevi tenkovi izašli su na
udarni položaj i kao gumicom brisali vatrene tačke po ivici šume, jednu za drugom.
Lepčić pogleda kroz dvogled. Kroz krošnje se videlo kako borci OVK beže u šumu.
Neka, obeća im on, nećete mi se sakriti.
– Povlače se, Slobo! Sad će im biti vrelo!
Bez obzira na smetnje, Lepčić odmah shvati da s pukovnikovim glasom nešto nije kako
treba.
– Zlatane – umorno reče Bregić – naređujem da odmah napustite položaj. Idite ka
istoku. Potrudi se da sačuvaš ljudstvo. Potvrdi izvršenje!
– Šta sa dešava, Slobo?! Držimo ih za gušu!
Lepčić promeni položaj, pogleda ka mestu gde se odvijala glavna borba i ostade bez
reči. Tenkovi i oklopni transporteri okrenuli su se i u punoj brzini jurili dalje na različite
strane.
– Zlatane, potvrdi izvršenje naredbe! Odvedi ljude odmah!
I tada Lepčić ugleda. Dve crne tačke na nebu bez oblaka. Dve muve. Dve ptice.
Eksplozije – jedna za drugom. Rakete vazduh-zemlja lansirane su sa letelica. Dimni lukovi
savijaju se i bez greške se zarivaju u ciljeve. Kao konzerva rascvetava se oklopni

transporter. Leti u vazduh tenkovska kupola, vrteći svoju cev. Iz zapaljene gvozdene kutije
ispadaju ljudi u plamenu.

Jurišni bombarderi proleteli su iznad brda, uz zaglušujuću buku turbina motora.
Poručnik se uspravio i osmotrio položaj zbog čijeg je osvajanja ostala da leži polovina
„Crnog voda“. Krvavo korenje borova. Tela njegovih vojnika pomešana sa telima
pripadnika OVK. Podigao je pogled ka tragovima iscrtanim na nebu i avionima koji su se
udaljavali.

– Crni – reče u radio-stanicu poručnik Lepčić. – Odlazimo.
Jedan od njegovih boraca naciljao je u pravcu aviona koji su odlazili i s besnim krikom
ispraznio iz automata čitav šaržer.

U zaklon upade Kuštrim rasečenog obraza, garav, gnevnog pogleda. Iskrivi se u
osmeh, pa se sruči na sećiju.

Smuk se udalji od puškarnice ka limenom umivaoniku, pljusnu se vodom po licu i
pogleda se u malom mutnom ogledalu. Zagladio je bradu, proverio čekinje na obrazima i
vratu. S radoznalošću je pogledao Bezu kako spaja dlanove, prinosi ih nosnoj kosti u gestu
zahvalnosti i miče usnama.

Smuk nije bio religiozan.
– Ispratite Srbe minobacačima.

Opruge i klatna – III

Sa rejndža – poligona za uvežbavanje udarca – doprlo je zvonko i oštro škljocanje.
Snežnobela loptica poletela je idealno ravnom putanjom i prizemljila se iza kote za dvesta
jardi, podigavši iz trave vodoskok kapi.

Sitna kiša pokriva okolinu Londona od prošle večeri. Golf klub je bio pust – igra bi po
takvom vremenu mogla da ošteti teren.

Ovde ženama nije bio dozvoljen pristup – stara ustanova ponosila se tradicijom. Robin
je laskalo to što je šef za nju isposlovao izuzetak, makar i radi sopstvenog komfora. Pod
ogromnim crnim kišobranom hodala je popločanom stazom ka rejndžu, trudeći se da se ne
oklizne, da ne izvrne štiklu, da ne stane u baru, i brojala je vreme između šefovih udaraca.
Četvrt minuta plus-minus par sekundi. Mlati kao automat.

Robin priđe nadstrešnicama upravo pred sledeći udarac. Sedi slabački starac na tren se
umiri, koncentrišući se na lopticu. Okret, zamah, glava štapa uzlete visoko iza leđa, vrati se
nazad, srete se lopticom uz čarobni zvuk preciznog udarca i, gubeći brzinu, u širokom luku
vrati se s druge strane iza leđa starca.

Njegova silueta je bila besprekorna. Lepo bi bilo kad bih i ja mogla da u sedamdesetoj
zadržim takvu formu, pomisli Robin.

– Dobar udarac, ser!
Šef se okrenu, kratko je pogleda, pa postavi novu lopticu na postolje.

– Belo ili crno jedro?
– Belo, ser! Jugoistočno od Prištine avijacija je, uz našu pomoć, gađala tenkovsku
jedinicu Srba. Dobro su ih udesili!
Zamah, udarac. loptica nestade u izmaglici.
– Odlično, pun pogodak! A kako ti je taj tvoj štićenik, komandant? Podseti me: Udav?
– Smuk. To je na srpskom vrsta zmije. Živ i zdrav – ne bez naše pomoći.
Šef klimnu glavom, uzvrte se nad lopticom, popravljajući nožicu.
– Danas smo se na završnom sastanku najzad dogovorili ko će se gde stacionirati na
Kosovu. Četiri sektora: Amerikanci, Francuzi, Nemci i mi. Pripremamo dokumenta za
ratifikaciju.
Štap nežno zviznu, raseče vazduh, pa posla lopticu u let.
– Koji sektor ste odredili Rusima? – upita Robin.
Šef se osvrnu na nju s milim pokroviteljskim osmehom:
– Šta će im sektor?
– Neće li se Rusi uvrediti zbog takvog pristupa?
– Progutaće, nije im prvi put.
Šef izvede poslednji udarac, opet bliže oznaci za dvesta jardi. U korpi je nestalo loptica.
Od odloži štap, skide rukavicu, uze sa stočića bocu s vodom. Načini dva koraka ka Robin,
ali joj ne ponudi da uđe pod nadstrešnicu. Zatim pređe na glavnu stvar:
– Amerikanci su vršili pritisak koliko su mogli, ali mi smo zadržali aerodrom „Slatina“
za sebe. Možda će biti bolje ako Albanci koje poznajemo preuzmu kontrolu nad objektom.
Tvoj Smuk, ima li dovoljno ljudi, iskustva? Možemo li računati na njega? Možemo li ga
kontrolisati u daljim zadacima? Da li će veze s njim naškoditi našem imidžu?
Robin, kojoj je pod kišobranom postepeno bivalo sve hladnije, klimala je glavom kao
kineska lutka.
– Odgovara po svim karakteristikama, ser! Smuk nije fanatik, on je sasvim umerena
opozicija. I mi ga čvrsto držimo.

Petnaesto poglavlje

U kupatilu iznajmljene garsonjere Šatalov se smrknuto i usredsređeno posmatrao u

ogledalu. Uštirkani okovratnik urezivao mu se u grlo. Čvor kravate izgledao je kao neka
izraslina na vratu. Sako koji je kupio na tržnici nabirao se ispod pazuha, a ni rukavi baš nisu
bili na mestu. Ionako drugi nema.

– Zamenik direktora za bezbednost… – Šatalov je probao kako mu zvuči neobična
sintagma. – Možeš misliti! Kao politički komesar – iz profila!

U predsoblju obuče kaput, na nekoliko sekundi se vrati ogledalu. Krajnji rezultat ga
nije usrećio. Kao mačku samar.

Šatalov krenu na novi, đavo bi ga znao kakav posao.

Tesni plato na izlazu sa stanice metroa „Baumanska” podsećao je na buvljak. Tezge,
radnjice, kiosci ekspres lutrija, skitnice u zapljuvanom ćošku, treperave reklame
prodavnica. Šatalov čak zaškilji od obilja boja. Usred raznobojne vreve kao usamljeni crno-
beli spomenik savremenom poslovnom čoveku uzdizao se lepotan Ljerik: crni uvozni sako,
bledosivi šal od kašmira otkrivao je snežnobeli okovratnik i trougao tamne kravate sa
srebrnom iglom. Srdačni osmeh na licu prijatelja svetleo je kao svetionik, i Šatalov zaplovi
ka njemu kroz gomilu.

– Čestitam ti prvo jutro novog života, Andreju Ivanoviču! – bombastično ga pozdravi
Ljerik. – Nije baš najsrećnije mesto za randevu – uhvati Šatalova podruku, pa ga povuče
preko Baumanske nadesno – ali moj ti je savet: ne izbegavaj metro! Špicevi su sada kod nas
kao i u svim glavnim gradovima civilizovanog sveta: ni pešice ni kolima ne možeš da
prođeš. Kad ne bi bilo metroa, pola sastanaka moralo bi da se otkaže. Kolima bez
rotacionog svetla ništa ne može da se uradi! A ovako – fiju! – evo Dume, i Moskovske
gradske dume, i SEV-a, i MIP-a.

– Jel ’ ti to iz nekog razloga čak i MIP treba? – čudio se Šatalov.
– Pa kako – jel’ treba? – zbuni se Ljerik. – Kazahstanci su nam stisnuli akreditiv. Mi
njima robu, a oni nam ne puštaju novac – zavrću nas. Pa sam morao da povučem razne
poluge. Više nismo Sovjetski Savez, tako da sad sve moramo kao matori, preko ministarstva
inostranih poslova. Inostrani poslovi sa Alma Atom! Smejurija, jel’ da?
Šatalov uzdahnu. Skrenuše na Jelohovski trg. Dugački red prosjaka različitog pola i
godina priđe im s kapama, konzervama, drhtavim dlanovima. Dobroćudno uzvikujući,
Ljerik ih je odgurkivao u stranu, probijajući put.
– Odakle ovi? – Šatalov odmahnu glavom. – Dobro, stare žene, invalidi, svačega ima,
ali ove glavonje što pucaju od zdravlja… Pa, nije bilo rata.
– Kako nije bilo? – otegnuto uzvrati Ljerik. – Ti si verovatno stalno rmbačio po
inostranstvu, pa jednostavno nisi ni primetio. Bilo je rata, još kakvog! S malo krvi, ali s

velikim bitkama! Prvi postsocijalistički! Preraspodela državnih resursa na ograničeni broj
džepova i štekova. Ko reskira, profitira. Činjenica je da je SSSR crkao od deformacija
nespojivih sa životom. A šta se na njegovom mestu podiglo, to je pitanje. Neka druga,
sasvim drugačija država. Sa svojim atavizmima i porođajnim mukama, ali zato vitalna i
čvrsta.

Na pešačkom prelazu, pridržavajući se rukom za semafor, prepotopska starija dama u
kaputu s krznenim okovratnikom i šeširom s velom čekala je zeleno svetlo. Ljerik na
sekundu uspori, kao fakir izvadi iz vazduha novčanicu od sto rubalja i s dva prsta tutnu je
starici u džep s klapnom.

– Uzmi, majko! Mleko, kupi mleko!
I, ne čekajući reakciju, nastavi put. Šatalov ne izdrža, okrenu se. Starica je stajala
spuštene glave i novčanicu koju je stiskala u ruci razgledala tako pažljivo, kao da tako nešto
nije nikada videla ili je sumnjala u njenu originalnost.
– Nekako mi je to ružno – reče Šatalov.
– Ma nije! – Ljerik se nije slagao. – Danas to nije ništa. Pa šta da radiš? Novcem ne
možeš usrećiti celu zemlju, propao bi. Izabereš mali krug onih do kojih ti je stalo i koji za
tebe mare. I brineš se o njima. Sad ćeš videti kako je u našoj kancelariji sve uređeno, skoro
svi su došli.
A ostali?
– Ostalih ima na milione, Andrjuša. Jedino što treba da uradiš, to je da skreneš pogled.
Da se ne zagledaš, ne udubljuješ, ne uživljavaš u njihovu kožu, jer kakva je vajda od toga –
nikakva. A nekad i manje od toga. Manje refleksija, gospodine zameniče direktora za
bezbednost!
Ljerik gurnu široka hrastova vrata tek restaurirane kuće iz vremena pre revolucije i
propusti Šatalova napred.

Pored namrgođenog čuvara u uniformi nalik policijskoj – „Dobar dan, Valerije
Dmitrijeviču!“ – „Zdravo, Tolja, on je sa mnom!“ – popeli su se širokim mermernim
stepeništem na prvi sprat. Ljeriku zapeva mobilni telefon, on pogleda na ekran, požuri,
gurnu Šatalova prema glavnim dvokrilnim vratima:

– Uđi, uđi! Tamo će da te dočekaju i sprovedu i da ti pokažu šta treba. Smesti se,
kasnije ćemo se videti!

A on ode u bočni hodnik, dajući kratke, jednosložne odgovore sagovorniku u slušalicu.
Šatalov je ušao u prostranu salu, izdeljenu niskim pregradama na boksove, u svakom je
bio jedan radnik, a ispred svakog od njih glomazni monitor. Na ekranima – tabele,
grafikoni, zaglavlja pisama. U susret Šatalovu već je žurio jučerašnji mokri drug.
– Da, da, Andreju Ivanoviču! Znamo se, znamo… Ne trudite se da me se setite: ja sam
Semjon Arkadjevič, rukovodilac finansijske službe, neobično mi je drago!
Semjon Arkadjevič povede Šatalova preko sale, pridržavajući ga ovlaš za lakat. Šatalov
je sa interesovanjem posmatrao zaposlene. Plavuša završava s lakiranjem noktiju. Nacifrani
mladić s kosom zalizanom gelom nešto tiho govori u slušalicu, pokrivajući je rukom.

Nafrakana „podmlađena“ žena penzionerskih godina servilno se osmehuje i klima glavom
Šatalovu.

– Pločica je već naručena, vizitkarte su vam već naručene – referisao je Semjon
Arkadjevič – dodeljena vam je direktna linija, i lokal radi, sve je tip-top.

Tipični ekonom s preostalom kosom zalizanom preko ćele žurno je tastaturom prekrio
listove s tabelama. Mršavi muškarac niskog čela, srednjih godina, zalupio je knjigu koju je
čitao pod stolom.

Kod vrata izdvojene sobice, čiji je prozor gledao na zajedničku salu, hitro je poslovala
mršava devojka sa visokom štiklama. Na pločicu „Zamenik direktora za bezbednost
Pečonkin P. M.“ preko Pečonkina ona je lepila pravougaonik od papira s velikim slovima
„Šatalov A. I.“.

Semjon Arkadjevič značajnim pokretom počisti devojku u stranu i raširi vrata ispred
Šatalova:

– Izvinjavam se, sve zaboravljam da vas pitam, šta ste vi izvoleli završiti?
– Rjazansku vojnu akademiju. Vazdušnodesantne jedinice.
– Oho! To je ozbiljno! „Niko kao mi!“ Ne bih smeo da vas zadržavam, smestite se!
Šatalov se osvrnuo po kabinetu. Seo je u stolicu i provozao se napred-nazad. Onda je
provukao prste između proreza venecijanera i pogledao na salu. Tamo se odvijao njemu
nepoznati život. Iza staklenih vrata na stepeništu mladić u kožnoj jakni predao je jednom
od zaposlenih mali koverat. Starija radnica knjigovodstva hranila je šreder debelim
svežnjem dokumenata. Semjon Arkadjevič je razgovarao s ćelavim ekonomom, mašući
glavom u pravcu Šatalovljevog kabineta. Sagovornik se lupnuo s dva prsta po ramenu i
zakolutao očima.
Vrata se otvoriše i utrča devojka koja je menjala pločicu:
– Andreju Ivanoviču, dobar dan! Ja sam Veronika, vaš referent, dugme „jedan“, ako
nešto ustreba. Ako bilo šta treba, samo se meni obratite. Da vam napravim kafu?
– Da… Veronika.
Devojka je poletno klimnula glavom i iskočila iz kabineta.
Zazvonio je telefon. Šatalov se malo promeškolji, pa podiže slušalicu.
– Major Šatalov!
– Andrjuša! Isključi više majora! – veselo zarza Ljerik. – Preplašićeš ljude! Pa, kako ti se
čine moje avetinje?
– Pa tek sam…
– Ovako, na prvi pogled? Dakle? Razumeš li moju brigu?
Šatalov se osmehnu:
– Mogu da pretpostavim.
– Ti si, Šataj, dosetljiv, na to i računam. Bez žurbe, upoznaj se, pozivaj ih kod sebe, neka
sami referišu, tačno prema sistematizaciji radnih mesta, ko za šta odgovara. To je to, hajde
da se čujemo za nekoliko dana, pa da razmotrimo!
Kratki signali u slušalici.
Uđe Veronika, svečano noseći ispred sebe na malom poslužavniku minijaturnu šoljicu i
posudu sa šećerom:
– Vaš espreso! Nikaragvanski maragodžip, srednje krupnoće, slabo pržen.
– Šta-šta? – zaprepasti se Šatalov.

– Svideće vam se, Andreju Ivanoviču! – osmehnu se Veronika, spusti poslužavnik na
sto i u trenu iščeznu.

Šatalov uze šoljicu s dva prsta, zbunjeno je pogleda. Gusta crna tečnost ljuljuškala se na
dnu. Isturenih usana, s podignutim malim prstom, Šatalov sruči kafu. Malo se namršti, pa
se strese.

Upoznavanje s kolektivom upamtio je kao niz slajdova ili pozorišnih minijatura. Ispred
Šatalova su prolazila neobična stvorenja kakva u svom ličnom svetu nije sretao.

…Službenica knjigovodstva penzionerskih godina naslanjala se grudima na sto i
gledala u oči kao da gata:

– Bogami, Polikarp Moisejevič nikada nije imao primedbe na našu službu. Radimo kao
u apoteci. Sve se slaže u cifru. Finansijski izveštaji se od prošle godine rade na kompjuteru,
tako da su greške isključene!

…Mladić koji se preziva Pinjugin – onaj koji je doneo koverat od momka u kožnoj odeći
– meškoljio se na stolici i dizao obrve kao uvređeno dete:

– Ima, ima problema. Evo, recimo, bonusi – kod „Transfinansa“ imamo totalni
bezobrazluk! Ja sam pola godine pratio njihovog zamenika službe nabavki, tražio sam
pristup. Odmah sam se učlanio u klub ribolovaca, a uopšte ne jedem ribu. Stekao poverenje,
dao preporuke, pritisnuo, kad odjednom taj Seljatin, koji je juče došao, poče da priča svuda
kako nam je on doveo „Transfinans”. I recite mi, kakve veze tu ima Seljatin?

– Da… – Šatalov klimnu glavom. – Šta će tu Seljatin?
…Seljatin pažljivo popravi frizuru zaglađenu gelom, pa procedi kroz zube:
– Uzgred, pitanje „Transfinansa“ je otvoreno. Bilo bi vrlo korisno ako biste se vi
uključili. Gledajte, jesam li leteo za Kogalim? Jesam! Jesam li njihovog zamenika vukao po
bordelima? Jesam! Zabavljao, hranio, nagovorio… Je li na dokumentima njegov potpis?
Jeste! I za šta se ovde pita Pinjugin?
– Da… – složi se Šatalov. – Šta će tu Pinjugin?
Prst ide sam ka tasteru „jedan“.
– Veronika, kafu, molim vas.
… Semjon Arkadjevič skupi dlanove, kao da se moli:
– Andreju Ivanoviču, mili moj, hoćemo li na ručak? Sve ćemo stići, sve ćemo pogledati,
sve ću vam ispričati – ali ja imam gastritis, i obroci su mi tačno određeni po satu. Možemo li
ipak na koju ćufticu?
… Gutljaj espresa peče usne. Plavuša kucka po stolu vrlo dugačkim noktima, nehotično
pokazujući manikir.
– Ipak… ne možemo misliti samo na posao… Postoji i privatni život, jel’ tako?
Interesovanja, hobiji… Baš je dobro što ste nam došli. Sve će biti sigurnije. Uravnoteženije…
… Neki gorki ukus pali grlo. Šoljica espresa, koja li je već po redu? Ćelavi ekonom se
osmehivao bez posebne naklonosti, poveravajući svoje brige:
– To je pitanje poverenja. Poslovna tajna, shvatate li? Ja ne kažem da nemam poverenja
– jednostavno uzimam sve s razumnim oprezom. Imam milion poslova u različitim fazama

realizacije. A ako, recimo, danas otkrijem gde, šta i kako… Kome ću onda sutra biti
potreban? Evo, tamo su mladi vukovi, Pinjugin, Seljatin… Ako im samo prst daš – ode cela
ruka. Pratite li me, gospodine zameniče direktora?

… Ljubitelj čitanja s niskim čelom bio je uporan i otvoren za saradnju:
– Zovite u bilo koje vreme i kažite: „Jaroslave, potreban si mi! – i eto mene za tren oka.
Ako treba da ostanem uveče, da dođem u subotu – nema nikakvih problema. Ako treba
nešto da se sazna od kolektiva, da kažem, preko nezvaničnih kanala, opet se meni obratite.
Jednostavno zovite u bilo koje vreme i kažite: „Jaroslave, potreban si mi!“
…Od kafe mu je već bivalo gorko u ustima, a u glavi mu je bučalo.
– Ma-ra-go-džip – podseća Veronika. – Da. Rekla sam da će vam se svideti. I uopšte,
dobro pogađam želje. Na broju „jedan“, već ste naučili, jel’ da?
Pruža se preko stola, skida nešto sa Šatalovljevog rukava:
– Končić! Znate li kako se kaže?
Veronika namotava konac na prst, broji koliko je puta ispalo:
– A… B… V… Joj, kako je ispalo smešno! Andreju Ivanoviču, vama u početku neće biti
lako, ali ću vam ja pomoći. Vi verovatno niste baš nešto vični finansijama?
Šatalov zavrte glavom.
– A čime se zapravo bavite u životu?
Veronika se milo osmehnu. Šatalov pogleda uprazno…

Šta je to ona tačno pitala? Da li je uz njenu slučajnu pomoć odjednom shvatio nešto
drugo – prošlo, ali i sadašnje? Kako on između stena beži od zapaljenog helikoptera na
obronku planine dok ga duhovi uzimaju na nišan sa okolnih stena… Kako se jedna za
drugom otvaraju kupole desantnih padobrana… Kako šušti dnjestarski ševar kada po
njemu vučeš ranjenog prijatelja… Kako Jasna nehotice dobacuje: „Pravi vojnici…“

– Andreju Ivanoviču? – Veronika zbunjeno upre pogled u Šatalova, na shvatajući da li
da još malo sačeka ili da neprimetno izađe iz kabineta.

– Zaista, Veronika – odgovori novopečeni direktor za bezbednost – čime se ja ovde
zapravo bavim?

Šatalov razveza čvor i svuče kravatu s vrata. Ustade, pažljivo privuče stolicu ka stolu i
zauvek napusti kabinet.

Prođe kroz salu, ignorišući neblagonaklone poglede Ljerikovih avetinja, spusti se
stepeništem i prođe pored prijavnice. Jedan sat kasnije ušao je u stan koji još nije stigao da
mu postane dom. Spremanje je odnelo oko pet minuta. Pozvao je vlasnika stana i skrenuo
pažnju da će ključevi ostati ispod otirača. S druge strane je čuo očekivano upozorenje:
kapara će propasti. To mu je već unapred padalo na pamet, pa se nije ni začudio.

Došlo je vreme da pozove Ljerika. Šatalov se pribra, okrenu broj. Mehanički glas
automatske sekretarice ponudi mu da ostavi poruku. Tako je bilo čak i jednostavnije.

– Izvini, matori – reče Šatalov. – Nisam ja baš za pastira. Odoh kući. Srećno ti bilo!
Pozdrav za Ritu, ako je to još aktuelno.

Oko Pavelecke stanice tumarali su gosti glavnog grada, purnjali autobusi svih mogućih
fela iz polovine ruskih gradova. Objavljivači polazaka su u trenerkama i kožnim jaknama
lutali kroz gomilu, mameći putnike koji su odlazili.

– Lipeck, Jelec, Tambov, Voronjež!
– Volgograd – Mahačkala, priđite, ne stidite se!
– Orel, Kursk, Harkov!
Nije dugo trebalo čekati. Šatalov naskoči na stepenik starog „ikarusa“. Smestio se pored
prozora i protrljao rukavom zamagljeno staklo. Autobus je krenuo, nespretno se izvezao na
ulicu, zakrčao menjačem i muknuo s naporom. Pored prozora su promicale kuće i
raskrsnice. Kući, pomisli Šatalov. A gde je to – kući?

Šesnaesto poglavlje

Kroz prozor su se nazirali obrisi šume – okrugle krošnje listopadnog drveća, šiljati

vrhovi jela. Autobus je s naporom ječao na usponima i odmarao se na spustovima.
Povremeno su promicali bledi pravougaonici seoskih prozora s namaknutim zavesama.
Ponekad bi na lica palo udaljeno svetlo iz suprotnog pravca. Mučna pop muzika sa sto
dvadeset udaraca u minuti odmeravala je vreme.

Šta sad da radim, zapita se Šatalov, i nije pronalazio odgovor. Ko sam ja sad? Zašto ja?
Intuicija mu je govorila da momentalno rešenje nema odakle da mu dođe. Samo da se
isključim, da se smirim, da podnesem sve. Nasloni se čelom na hladno staklo.

Autobus zakoči ispred semafora. Unutrašnjost autobusa osvetli uznemirujuće crveno
svetlo. Oko raskrsnice se smestila prljava ulična pijaca. Šatalov se seti Bosne. Ovde barem
nije bilo američkih automata. U kioscima se pod svetlom slabih sijalica trgovalo povrćem,
mesom i robom široke potrošnje. U dubini niza tezgi videla se nadstrešnica, pod njom se na
nekakvoj prečki na vetru ljuljalo nekoliko lustera sa staklenim ukrasima.

Šatalov zatvori oči, ali su mu odblesci sunca i dalje igrali pred očima, a iza njih iskrsnu
zamagljen Jasnin lik.

– Vreme je za vesti! – u niz muzičkih numera ubaci se energični spiker, što je bilo
neuobičajeno za veče. – NATO snage nastavljaju da bombarduju infrastrukturne objekte u
Jugoslaviji. Tokom poslednja dvadeset četiri sata bombardovani su Beograd, Niš, Novi Sad,
Čačak, Sombor, Priština i druga naseljena mesta. Potvrđene su žrtve među civilnim
stanovništvom.

– Ej, majstore! – sa zadnjih sedišta začu se nezadovoljni pištavi glas. – Dojadiše više s
tim tandrkanjem o Kosovu! Nađi sport, budi drug! Danas je fudbal, Liga šampiona.

Vozač se proteže prema radiju:
– Oho! A ko igra?
– Još pitaš! Mančester s Juventusom, a naš kijevski Dinamo – s Bavarijom. Ne znaš šta
bi pre!
Radio zakrča, počeše da se ređaju fragmenti rečenica s raznih stanica. Vozač napokon
nađe pravu frekvenciju.
– …sastavi timova. Dinamo iz Kijeva: na golu je…
– E, hvala! – obradova se putnik. – Takve utakmice, a mi u vožnji!
Šatalov je držao oči zatvorene da Jasna ne nestane. Gde li je ona sad? Da li je još u Bosni
ili je već tamo?
A tamo daleko, na njemu nepoznatom Kosovu, njemu nepoznati jugoslovenski radnik
po imenu Gojko predosećao je veliku sreću. Sreću običnu, smešnu: upravo je uključio drugi
televizor koji je jutros kupio. Sada su pred kaučem bila upaljena dva televizora, na oba se
igrao fudbal, istovremeno su se četiri tima suočavala na terenu, komentatori su u dva glasa
objavljivali početne sastave.
– …Na golu kijevskog tima je Aleksandar Šovkovski… Bekovi su Vladislav Vaščuk,
Kaha Kaladze…
Gojkova žena je s rukama na bokovima stajala na vratima:

– Čuješ li ti uopšte o čemu govorim? Isključi taj svoj vergl i briši u podrum. Zar ne čuješ
sirene? Vazdušna opasnost! Šta ti uopšte čuješ?!

Ona priđe prozoru, ljutito ga otvori, a zavese zalepršaše kao ptičja krila. U sobu se
uvuče monotono zavijanje sirene.

Ne odvajajući se od televizora, Gojko spusti na pod praznu konzervu od piva, pa
dobaci ženi preko ramena:

– Ajde zatvori prozor. Nešto duva. Možeš li da doneseš još neko pivo iz frižidera?
Ovde je već počelo.

– Kažem ti, isključuj sve! – viknu ona. – Ajmo u podrum.
Gojko se s čuđenjem okrenu prema ženi:
– Jel’ ti shvataš šta govoriš? Koliko sam se samo trudio da razvučem drugu antenu, sve
spremao i podešavao. U podrum! Ma nemoj. Razmisli samo, kome smo mi ovde potrebni.
Sirenu uključuju jer tako treba. Kod nas nema ni mostova, ni fabrika, ni vojnih jedinica. Ako
hoćeš da sediš u mraku s paradajzom – srećan ti put. Ti imaš rat, a ja fudbal.
Žena zatvori prozor, pa neko vreme ostade neodlučno da stoji. Zatim izađe iz sobe i
vrati se s dve limenke piva. Sede na kauč pored muža.
– Možda se stvarno preterano plašimo? A ko tu igra?
Gojko je čvrsto zagrli, cmoknu je u čelo.
– Ti si pravi ratni drug! A sad da se pozabavimo tvojim obrazovanjem…
Autobus je prolazio gradom. Svetlost uličnih svetiljki je poput brzih poteza četkicom
prelazila preko Šatalovljevog lica.
Jasna je išla između lustera. Oni su se u ritmu palili i gasili.
– Toliko je svetla ovde, prava čarolija – reče Jasna.
Crna senka aviona precrtala je krilom grupicu svetala daleko dole.
– Kao da iz aviona gledaš Jugoslaviju noću.
Ispod krila aviona skliznu avionska bomba. Dugo je padala, a vazduh je silovito
zviždao u stabilizatoru. Na svetlom polju pod njom počela su da se razaznaju pojedinačna
svetla, venci ulične rasvete i kvadrati dvorišta.
– …Oliver Kan uvodi loptu u igru… Igrači Dinama preuzimaju loptu! – vatreno povisi
ton komentator. – Duga lopta ka levom krilu…
Sve ono tamno što je ispunjavalo prostor između svetala bili su krovovi kuća. Crna
silueta bombe izgubila se u tom prostoru.
Šatalov naglo otvori oči.
Gojkova kuća pretvorila se u hrpu zapaljenog šuta, samo je jedan zid ostao ceo i
ponosno stajao nad ruševinama. Na nivou sprata visila su dva televizora. Jedan je bio
razbijen i iznutra je goreo, a na drugom se i dalje odvijala utakmica.
– Goooool!!! – iz sveg glasa vikao je komentator. – Ševčenko! Nenadmašni Andrej
Ševčenko je u šesnaestoj minuti poveo svoj tim.
Dole je buknulo i drugi televizor se isključio.

Oblasni centar, Rusija

April 1999. godine

Šatalov nije ništa osećao prema tom domu. Detinjstvo je proteklo na drugom kraju
grada. Preselili su se ovamo kada je on završavao školu. Otac je unapređen, pojavila se
mogućnost da zameni mali stan koji je dobio od kombinata za pravu kuću u privatnom
sektoru. Čitav deseti razred je morao da putuje autobusom. A zatim je Andrej otišao za
Rjazanj. Ovamo je navraćao samo usputno, uvek nakratko, nikada ozbiljnije.

Spremajući se za odsustvo, svojim drugovima iz vojne škole ili jedinice Šatalov je češće
govorio da ide „kod svojih“ nego „kući“. Kuća je tamo gde je porodica. A sada više nije bilo
ni roditelja ni Valjke. Zidovi, pod i krov nikako ih nisu mogli zameniti. Privremeno,
slučajno utočište, prazna čaura.

Za izbledelom ogradom u žbunju jorgovana i jasmina skrivala se prizemna kuća s
krovom na dve vode. Zapuštena bašta zarasla je u koprivu i svakakav korov. Popločana
staza ulegla se i rasklimala. Šatalov još nije ni na prag stupio, a već je shvatio da će ovde
teško moći da živi.

U kući je mirisalo na stare stvari, na ustajalu prašinu. Šatalov obiđe sve sobe, otvori
prozore, pusti čist jutarnji vazduh. Našao je i odvrnuo čvrsto zategnuti ventil za gas, koji je
s vremenom bio zapekao. Upalio je ringlu, stavio čajnik. Frižider koji je uključio u utičnicu,
poput zveri probuđene iz zimskog sna, zakreštao je, zagroktao, zakašljao se, ali je
postepeno došao sebi. U bojleru na gas buknuo je plamen, iz slavine je potekla voda puna
rđe, ali se uskoro očistila i postala providna.

U sobi svojih roditelja Šatalov se kratko zadržao ispred ormara s knjigama. Na
policama ispred raznobojnih rikni knjiga stajalo je desetak fotografija iz različitih godina.

Tata u tamnom odelu nosi na rukama mamu u snežnobeloj haljini.
Za velikim stolom pod otvorenim nebom skupile se babe i dede, njihovi prijatelji i
kolege s posla, svi mladi, sa živim očima i belih zuba. Kakvo je to slavlje? Kada je to bilo,
koliko godina pre rata? Nema koga da pita.
Desetogodišnji Andrjuša i četvorogodišnji Valjka s pecaljkama u rukama sa
zadovoljnim izrazima lica. U kofici se nešto praćaka. Ne „nešto“, već pet crvenperki. Uveče
će ih ispržiti, biće prste da poližeš!
Pitomac Šatalov sa automatskom puškom u rukama, leđa pravih kao strela, s
mangupski nakrivljenom beretkom. Zakletva, osamdeset druge. Školovanje će biti ubrzano,
a diploma odmah iza toga. Znanje će morati da dopunjava u Heratu i Kandaharu.
A evo već mladi žestoki momci bezbrižno stoje na oklopnom transporteru. Preplanuli,
vitki, u svetlim uniformama, majicama, sa šeširima. Snimak je napravljen u podne, ne može
se lako razaznati gde je poručnik Šatalov, a gde kapetan Platov. I da je taj brkati Kavkazac u
kombinezonu što stoji s kraja pridošli izviđač po imenu Bek. Od sedmorice na slici samo
njima trojici je bilo suđeno da se narednog jutra izvuku živi iz mudžahedinske zasede.
Opet roditelji. Slavljenička fotografija – trideset godina zajedničkog života.
Neverovatno su počeli da liče jedno na drugo, da se isto osmehuju. Ali ne osmehuju se od
sreće, već pomalo usiljeno. Valjka više nije kod kuće, a što se tiče vesti od njega – jedan
kratki međunarodni poziv: stigao, sve je dobro, ovde sam potreban. A onda jedan mesec
ćutanja, pa još jedan. Ali užasna vest još nije stigla do njih, zato se oni ipak osmehuju.
Još jedna porodična fotografija: stariji poručnik Šatalov sa suprugom Viktorijom. On
sedi u uglu na stolici, ona stoji iza njegovih leđa, stavila je ruke na njegovo rame. Viktorija
znači „pobeda”, ali ko je pobedio i koga? Sada se tako jasno vidi – potpuno su različiti, dva
sveta. A u početku su verovali da će se tim razlikama međusobno dopunjavati… Za vreme

kratkog Šatalovljevog odmora između prekomandi naglo su se zbližili i postali prisni. On ju
je pozvao, a ona je poverovala da je spremna za raj u kolibi od pruća. Nije sve bilo ni tako
loše u običnim stvarima koje su se ticale svakodnevnog života. Da, garnizon, ali ne u
šatorima na terenu čitave zime, kako je to bio slučaj s mnogim oficirima na prelazu između
devedeset prve u devedeset drugu, kada su se sve republike utrkivale da steknu
suverenitet. Sovjetska armija je prestala da postoji, a ruska je tek počela da se osvešćuje i
užurbano izvlači svoje kadrove sa teritorija koje su postale tuđe… „Raj se ne može izgraditi
u kasarni“ – izgleda da je Vika tako objasnila svoj nestanak u kratkoj belešci, koju je kapetan
Šatalov našao tri meseca kasnije, kada se vratio sa službe i iz bolnice. Koliko je samo puta
kasnije molio oca da izbaci tu fotografiju ili makar da je sakrije daleko od očiju – a ovaj ju je
iz nekog razloga uporno ostavljao među ostalima.

I najzad, Valjkin portret. Poslednja godina fakulteta. U krupnom planu. Blago
dobroćudno lice, budni pogled, malo podignuti uglovi usana, kao da će se svakoga trena
osmehnuti. Zdravo, bato! Izvini što sam te ostavio samog. Šta te je odvelo, blesane? Zajedno
s blagom setom, sa osećajem nemogućnosti da se bilo šta ispravi, došlo je i drugo osećanje:
duboki, obavezujući ponos. Ne laži sebe, Šataj: znaš kuda je otišao Valjka i, najvažnije,
zašto.

U kuhinji zapišta čajnik. Šatalov se odvoji od fotografija, pa se opet osvrnu oko sebe.
Neće moći tako! Šta ima veze što ovde nema nikoga?

Preturao je malo po ormarima i među svojom starom odećom pronašao onu koja mu je
bila zgodna za rad. Otpio je malo čaja i prezalogajio nešto od ostataka namirnica koje je
doneo iz Moskve. Zatim je otišao do prodavnice robe za domaćinstvo, za jedan sat je
prikupio sve potrepštine sa spiska koji je na brzinu sastavio.

Vratio se, i sada je već posmatrao kuću kao objekat koji treba napasti. Vremena je bilo
malo, morao je da požuri.

Bojaza ogradu i prozore. Ter-papir – da na tavanu ne prokišnjava. Kamion peska će
dobro doći u domaćinstvu. Komplet s lopatom.

Svitanja su smenjivali zalasci. Šatalov je radio sumanutim tempom, pokušavajući da
brigom, kao šmirgl-papirom, ostruže iz sebe sve što se s njim dogodilo poslednje nedelje.
Spavao je po četiri sata, jeo i pio usput, od jutra do večeri kucao, mazao, strugao, kopao,
sekao, testerisao, kosio.

Kada je obavio ono što je nameravao, oprao je podove i prozore, počistio dvorište,
odvezao smeće, obišao baštu oko kuće… i bio zadovoljan rezultatom. Sve se sijalo, kao u
jedinici pred generalov dolazak. Tata, mama, da li je sve u redu? Kuća ga je ćutke
posmatrala, opraštajući se.

Sa zadnje strane četvorospratnice vrata koja su vodila u suteren krasila je metalna
pločica s natpisom „Vojničko bratstvo”. Dva padobrana, izgravirana sa obe strane natpisa
neprofitne organizacije, malo su sužavala pojam vojne službe na određeni rod vojske.

Otvorila su se vrata i na njima se ukazao Šatalov s torbom preko ramena. Ustrčao je
stepenicama i preko dvorišta se uputio ka telefonskoj govornici. Malo se pribrao, pa
okrenuo broj.

– Da? – odgovori veseli, senzualni ženski glas.
– Halo? Mogu li da dobijem Valerija Dmitrijeviča? – za svaki slučaj upita Šatalov,
pretpostavivši da je pogrešio broj.
– Možete. Ali teško. On se tušira. A onda će se osušiti i odmah zbrisati.
– Rita? – upita Šatalov.
– Aha – bezbrižno odgovori devojka. – Vi me poznajete?
– Ovde Andrej Šatalov, stari Valerijev drug. Sećate se, upoznao nas je pre nekoliko
nedelja? Možete li da ga pozovete odmah? Recite da ga traži Šataj.
– Ne sećam se – iskreno priznade Rita. – Ali to nije problem.
Na drugom kraju začuli su se koraci, nešto je škljocnulo, lupilo, začulo se šuštanje vode
koja je tekla. – Ljolječkine, tebe traže! – viknu Rita, sklanjajući slušalicu. – Neki Šataj!
Voda se utiša i posle nekoliko sekundi začu se glas starog druga:
– Halo? Slušam vas pažljivo, druže dezertere!
– Zdravo, Ljerik! – obrati mu se Šatalov, ignorišući podsmeh.

Sedamnaesto poglavlje

Okolina grada Glogovca, Autonomna pokrajina Kosovo i Metohija,
Jugoslavija

Maj 1999. godine

Ponekad bi u spoljnom svetu iza ograde bolnice nastupalo zatišje. Ranjeni nisu

dovoženi po dva-tri dana. Ali zatim bi se, pre ili kasnije, nastavila oluja, a vozila hitne
pomoći ili kombiji s vojnim medicinskim osobljem jedan po jedan ulazili bi u dvorište i
iskrcavali se kod prijemnog odeljenja.

Život i posao u bolnici stopili su se u jedno. Za jedan mesec Jasna je samo jednom otišla
u Glogovac. Grad se skupio od straha. Izlozi mnogih prodavnica skrivali su se iza spuštenih
žaluzina ili su jednostavno bili zamandaljeni. Oglasi za prodaju nekretnina uzvikivali su sa
svakog stuba i ograde – grad umire! Lokalno stanovništvo se kao i pre skupljalo uveče u
kafanama, tu i tamo čula se muzika. U predgrađu se povremeno pucalo.

Stanovnici Glogovca živeli su od danas do sutra, obavljali sitne svakodnevne poslove i
doživljavali trenutne radosti.

Redovna armija se neprestano povlačila pod udarcima nebeskog biča. Poslednju veliku
ofanzivu početkom aprila prekinula je NATO avijacija, i od tada su jugoslovenski
komandanti bili oprezni, trudeći se da izbegavaju nepotrebne žrtve i gubitak tehnike. OVK
takvih problema nije imao.

Zimi, kada se na barama hvata krckava korica, sve počinje od prvog kristala, a dalje led
brzo raste. Razjedinjene bande OVK pomalo su se grupisale, udruživale, gutale sitne i slabe
odrede. Lideri jačih sve su se češće sastajali da se njihovi ljudi ne bi sukobljavali, kad već
pretenduju na isti plen.

Grad je živeo u iščekivanju nesreće. Kada bi se srele na pijaci, domaćice bi jedna drugoj
detaljno i s nestrpljenjem prepričavale mračne glasine i užasavajuće detalje. Tamo je
zaklana porodica policajca. Tamo su usred bela dana nestali petnaestogodišnjaci, brat i
sestra. Tamo je pronađeno unakaženo ljudsko telo sa izvađenim organima. A to „tamo“
stalno se približavalo i sve češće su se u strašnim pričama čuli poznati nazivi okolnih
naselja i sela.

Kosovari, oni koji su živeli u Glogovcu, bili su manji od makovog zrna – u svakom
trenu bi očaj mogao da podstakne njihove srpske susede na nepromišljene postupke.

Jedan odlazak je Jasni bio dovoljan. Mrzela je bespomoćnost, zato se u gradu nije dugo
zadržavala, već se ubrzo vratila u bolnicu, gde je mogla osetiti da je potrebna i korisna.

Odlazak Srba se ubrzao. Već je i ministarstvo odbrane izdalo naredbu za povlačenje
ranjenika iz autonomne pokrajine, za smanjenje broja vojno-medicinskog osoblja i
postepeno prebacivanje bolnica u bezbedne oblasti Srbije.

Veton i Jasna pomogle su pri ukrcavanja ranjenika u autobuse. Ležeće su iznosili
bolničari i smeštali ih u vozila. One koji su bili u stanju da idu na sopstvenim nogama
pratili su ka autobusima. U bolnici su ostali samo teški slučajevi.

Među ranjenicima koji su izlazili na ulicu izdvajao se stasiti lepotan s rukom u povesci
od zavoja – poručnik Zlatan Lepčić. U njegovoj knjižici nije bio upisan ni rod vojske ni
jedinica. Primljen je s teškom ranom od šrapnela na ramenu i velikim gubitkom krvi.
Poručnikovo srce se već dvaput zaustavljalo i oba puta ga je doktor Slović vraćao sa onoga
sveta. Sada se Lepčić kretao bez tuđe pomoći.

– Jasna, Veton – on prođe pored autobusa i priđe im. – Vi ste anđeli, znate li to? Dnevni
i noćni anđeo! Prvi put vas vidim zajedno. Čak vas i sanjam zasebno!

– Doviđenja, poručniče! – reče Veton, ravnodušna na oficirska udvaranja. – U Nišu su
dobri stručnjaci. Tamo ćete brzo početi da se oporavljate.

– Pod vašim nadzorom ja bih oživeo dvaput brže!
– Od šest do deset nedelja – reče Jasna. – Najvažnije je da ne propuštate fizikalnu
terapiju, jačajte mišiće postepeno, pridržavajte se strogo uputstava za vežbe i bez
nepotrebnog junačenja.
– Dugo je to – skrušeno reče poručnik. – Nemam toliko vremena! Videćeš da ću se za
mesec dana vratiti u stroj. Svratiću na kafu!
Teško, htede Jasna da kaže, ali nije rekla. Svaki organizam ima svoje granice. Ona
ljubazno potapša Lepčića po zdravom ramenu:
– Samo vi ozdravite, Zlatane!.
Čoveku je i tako teško, zašto da mu otežava.
Poručnik nestade u autobusu i potom im mahnu s prozora.
Jasni se učini da je neko lepljivom rukom dodirnuo po vratu. Ona zakorači u stranu, pa
se okrenu. S prozora zaštićenog rešetkama „specijalni“ ranjeni pripadnik OVK pokaza joj
srednji prst. Samo se okrenula.
– Kako ih podnosiš? – upita Jasna.
Veton slegnu ramenima:
– Muškarci u zatvorenom polude od besposlice. Meni je lakše, ja sam Kosovarka. Ne
smeju da me pipnu!
Autobusi su odlazili jedan za drugim. Jasna se vrati u neuobičajeno tih hodnik,
ispunjen praznim krevetima. Još pre jednog meseca ovde ni igla nije mogla da padne.
Htela je da ode do ordinacije da nešto prezalogaji, kad iza leđa začu glasno obraćanje.
– Možete li sami da odaberete potrebne informacije? – začuo se duboki bariton
direktora bolnice.
– Pola mog posla je petljanje s papirologijom. Ne mogu da se naviknem!
Kako poznat akcenat. Skoro neprimetan, jedva uhvatljiv, ali tako prepoznatljiv! Jasna se
okrenu, osmehnu se. Iza staklenih vrata hodnikom su za direktorom bolnice išli doktor
Slović i Gerhard Štern.
– Odlično! Onda će vas moj kolega otpratiti do kartoteke – direktor klimnu načelniku
odeljenja. – Još se ne pozdravljam!
On se uputi stepeništem na prvi sprat, a načelnik odeljenja i Štern krenuše prema Jasni.
Ona se pomeri ka zidu da je ne bi videli kroz vrata, pa žurno popravi mantil i kapu.
Načelnik odeljenja doprati gosta do vrata kartoteke i otključa vrata.

– Nažalost, ne mogu vam pomoći oko traženja – operišem za pola sata. Hoćete li se
snaći?

– Nema problema!
Štern je ušao u prostoriju s kartotekom i zatvorio vrata za sobom. Načelnik odeljenja se
brzim korakom pope na prvi sprat. Jasna utrča u toalet, pogleda se u ogledalu i popravi
frizuru. Zatim se vrati ka kartoteci i neodlučno zastade kraj ulaza. Najzad se reši, pa uđe.
Prostorija je bila ispunjena dugačkim policama, ispunjenim kartonskim fasciklama.
Pored ulaza stajao je sto, Štern se tu smestio. Pred njim su ležale tri fascikle, jedna je bila
otvorena. Štern je pregledao dokumenta iz nje i pravio zabeleške u notes. Isprva nije
primetio Jasnu i ona tiho zastade na ulazu, posmatrajući ga kako radi.
Onda se Jasna nakašlja, a Štern podiže glavu.
– Daaa? Čekajte… Blagović? Jasna Blagović? Ne mogu da verujem svojim očima!
– Dobar dan, gospodine Štern!
– Nekako ste mi previše zvanični. Ja sam Gerhard. Jel’ u redu, Jasna?
Jasna se osmehnu.
– U redu je, Gerharde! Svugde vas ima! Jeste li dugo ovde?
– To vas ima svugde, Jasna! I tako nenadano! Prijatno iznenađenje. Često navratim pre
nego što odem na onu stranu.
„Na onu stranu“ je zvučalo suviše zagonetno, pa Jasna upita:
– Kod terorista?
Štern uzvrati sa izvesnom dozom dosade:
– O, bolje da budemo oprezni s formulacijama! Separatisti, pobunjenici, borci za
slobodu, banditi, teroristi – ti termini se stalno politizuju. Ja koristim ili zvanično „Armija za
oslobođenje Kosova“ ili govorim jednostavnije: „ljudi Fitima Bole“.
– Smuk…
– Kad čovek ima ime i prezime, ja radije koristim to nego nadimak. Jasna uzdahnu.
– Verovatno ste u pravu. Sa strane je jednostavnije gledati bez emocija, bez
predubeđenja.
Štern odluči da promeni temu:
– Bolje mi recite, vi sada radite ovde? Jeste li sada zauzeti?
– Sad je pauza za ručak. Radim, da, već drugi mesec.
– Imate li možda pola sata? Bacili su me ovamo, kompjuterske baze podataka nema, a
numeracija polica i fascikli je… veoma jugoslovenska. Običnom Švajcarcu je teško da se
snađe.
Jasna pogleda na sat:
– Naravno! Trideset minuta sam vam na raspolaganju. Objasnite mi šta treba da tražim.
Ona obiđe sto i nagnu se nad papire. Štern joj je pokazivao list s tabelom: imena,
datumi, skraćenice.
– To nije komplikovano, ali traži vremena. Kada sam na onoj strani, dobijam
informacije o zarobljenicima. Najčešće su to imena i prezimena. Ako je poznat broj jedinice
– to je velika sreća. Zatim odem u Beograd i ono što mogu sravnjujem tamo. Zatim, kada
dođem ovamo, trudim se da dobijem zdravstvene kartone zarobljenih vojnika. Ako imaju
nekakvih problema, bolesti, to mi pomaže da za njih pregovaram kod…
– Ne kod terorista – reče Jasna. – Kod „ljudi Fitima Bole“. Da pregovarate.
Štern je bio nepokolebljiv:

– Živimo u pragmatično vreme, Jasna. Sve ima cenu. Sloboda. Zdravlje. Život. Ja sam
trgovac, i odavno sam naučio da gledam na te aspekte filozofski.

– Zavidim vam. Šta da radim?
On pokaza kolonu na listu:
– Evo, pozicije od sedme do petnaeste. Treba naći fascikle, a u njima evidencione
kartone. Tamo ćemo pogledati brojeve zdravstvenih kartona i – voala!
Štern dade Jasni list, ona ga usredsređeno pročita i ode ka policama. U dugačkom nizu
tražila je prvu fasciklu koja je bila potrebna. Uporedila je broj s listom, uzela fasciklu pod
mišku, pa počela da traži sledeću.
Šternovo prisustvo je Jasnu uznemirilo. Ovde nije bilo neke posebne naklonosti –
barem ona nikada to ne bi priznala. Doktorova pojava izazvala je u njoj nalet radosti. Tako
je dobro kada se pored tebe pojavi stariji drug, koji se predaje istom važnom poslu! Koji
spasava ljude iz osećaja savesti, koji pomaže lokalnoj medicini lekovima, potrošnim
materijalom, humanitarnom pomoći. To što je nju takav čovek primetio i izdvojio izazivalo
je u Jasni radosno uzbuđenje.
Kada se Jasna vratila stolu sa ulovom, Štern je stajao pored stola sa otvorenom
fasciklom u jednoj ruci i evidencionim kartonom s fotografijom Veton u drugoj.
– Kako ste našli taj karton? – začudi se Jasna.
Ona priđe tiho, a doktor je od iznenađenja skoro udari glavom. On gurnu dosije sestre
Veton dublje u gomilu. Sada je odozgo ležao Jasnin karton.
– Nešto sam pogrešio u oznakama – objasni Štern, osmehujući se. – Pogledajte, to ste vi!
Izvuče iz fascikle Jasnin evidencioni karton, pa joj pokaza:
– Mogu li da bacim pogled? Nemate ništa protiv?
Jasna raširi ruke:
– Nije dobro stideti se pred doktorom. Gledajte, ako želite.
Štern se očaravajuće osmehnu:
– Samo sam hteo da vidim kad vam je rođendan.
– Nije skoro!
– Uzgred, imate retku krvnu grupu! Takvih je jedna u milion. Jasna se nasmeja:
– Preterujete. Mada, opet, drago mi je. Evo vaših fascikli. Hajde da potražimo to,
uskoro mi je vreme da idem.
Štern od nje prihvati gomilu fascikli, pa ih pažljivo stavi na sto.
– Jurite, ako je već vreme. Hvala, uštedeli ste mi oko sto nervnih ćelija. A ja sam vam
oduzeo ručak. Možda da večeramo zajedno? Ima li ovde gde da se Ode?
Jasna raširi ruke:
– Ne mogu nikako, dežurna sam do sutra ujutro.
– Znači, drugi put – Štern se lako povuče.
– Onda, ja odoh – reče Jasna.
– Čekajte! Imam nešto za vas. Čekajte.
Štern otvori tašnu, pa potraži nešto u hrpi pisama, recepata, dokumenata. Izvuče
pocepani koverat i izvadi iz njega dve iste fotografije.
– Gledajte, sećate li se? Poslali su mi bukvalno pre neki dan. Sve pošteno: jedna vama,
jedna meni.

Do kraja pauze Jasna je ipak stigla da se popne do svog radnog mesta. Fotografiju iz
Beograda pričvrstila je rajsnadlom na zid. Osmehujući se, pogleda je još jednom. Novinar
„Jutarnjeg vesnika” se potrudio: i Štern i Jasna ispali su odlično. Lep par… Ne, ona to nije
pomislila. A u pozadini, ne baš izoštreno, stajao je ruski terenac „uaz“. Ako bi neko želeo,
mogao bi da nazre profil oficira.

Srce joj se malo stegnu. Posmatrajući nejasnu sliku, Jasna pređe krajevima prstiju preko
fotografije i jedva čujno izusti:

– Andrej…

Osamnaesto poglavlje

Jasna je išla između lustera neverovatnih oblika i boja. Sijale su kugle – planete,

nežno su svetleli čudesni cvetovi, kristalni vodopadi i staklene perle razbacivali su odsjaje.
Jasna je prolazila kroz raznobojne snopove, smejala se, okretala se prema Šatalovu, pozivala
ga. On se probijao za njom kroz krhki lavirint, i nikako nije izlazio tamo, prema njoj.

– Toliko je svetla ovde, prava čarolija – reče Jasna sa sjajem u očima. – Veruješ li u
čarolije?

Preko nizova lustera pređe neki drhtaj. Zazveckaše kugle, srebrnasta zvonjava se kao
biser rasu preko visećih ukrasa i sjajnih staklenih resa. Svetlo namignu dvaput zaredom, pa
još dvaput, i opet. Kao da je neko srce počelo da kuca.

– Trajektoriju projektila – reče tonom nastavnika sveprisutni kapetan Voronov
odnekud iza Šatalovljevih leđa određuje kombinacija vremenskih uslova: vetar, padavine,
atmosferski pritisak, temperatura i vlažnost vazduha.

Tap-tap. Tap-tap. Tap-tap. Puls mraka.
– I? Veruješ li ili ne? – upita Jasna, trepereći ritmično i udaljavajući se sve više kroz
drhtava svetla.
– Ali najvažniji parametri: primarni vektor pravca projektila, njegova linearna brzina i
brzina njegovog rotiranja na izlazu iz cevi oruđa – monotono je izlagao nevidljivi Voronov
– zavise od skupa daleko većeg broja fizičkih, hemijskih i mehaničkih faktora, i proučavaju
se u okviru zasebne discipline koja se zove… Kako se zove, pitomče Šatalov?
Tap-tap. Tap-tap. Tap-tap.
– Unutrašnja balistika – sigurno odgovori pitomac Šatalov.
I dodade Jasni, koja je nestala u senkama i odblescima:
– Verujem.
Seo je u klupu sa osećajem da je izvršio dužnost, i istog trenutka se iz susednog reda u
prolaz spustio Cibulja i upitao glasnim šapatom:
– Druže majore, a šta je to: „Пътничевски влак до гара София ще отпътува от
перон едно“?
Šatalov otvori oči.

Nedaleko od jugoslovenske granice, Bugarska

Maj 1999. godine

Točkovi voza koji je polazio kloparali su preko spojnica. Kroz zazore između vagona
dopiralo je zaslepljujuće svetlo signala koji je bio na drugoj strani železničkih koloseka. Bele
trake promicale su čekaonicom.

Šatalov je sedeo pored prozora, razmaknutih kolena i zavaljen na tvrdi aluminijumski
naslon klupe. Malu prljavu stanicu krasili su plakati i redovi vožnje na bugarskom. Između
nizova klupa šetkala se koza. Verovatno se stanica zatvarala noću, jer je stariji železničar u

uniformi već dva puta izlazio iz službene prostorije, gledao usamljenog putnika pored
prozora i uzdišući se vraćao nazad.

Sa ulice je utrčao čupavi romski dečak, pritrčao kozi, pokušao da je ščepa za rog, a ova
zamahnu glavom i odskoči u stranu. Dečak je ljutito izgrdi na bugarskom, a možda i na
romskom. Koza ga posluša i pokorno izađe na ulicu.

U čekaonicu uđe oniži momak u kožnoj jakni, sede pored Šatalova, pruži jugoslovenski
pasoš i upita na srpskom:

– Jeste li vi ovo ispustili?
Šatalov otvori prvu stranu. Sa nejasne fotografije gledalo ga je nepoznato lice. Mogla je
da se nađe sličnost, ako se dobro potrudi. Šatalov mahinalno mrdnu usnama, uvuče obraze,
podiže obrve, pokušavajući da se unese u tuđu spoljašnjost, da shvati karakter,
raspoloženje, pogled. U rubrici za ime i prezime pisalo je: Radovan Adžić.
– Hvala – klimnuo je Šatalov. – Ja sam.
Momak ustade.
– Ja ću ti biti pratilac. Hajdemo, Rade!
Tvrdoglava koza opet utrča u čekaonicu.
Stari motocikl s prikolicom čekao je na platou ispred stanice. Pratilac skide s upravljača
kacigu i pruži je Šatalovu.
– Na granici ne pričaj, jednostavno pokaži pasoš.
Šatalov ubaci torbu u prikolicu i smesti se iza pratiočevih leđa. Prošli su kroz uspavani
grad, zatim je put počeo da vijuga i da se uspinje kroz šumu ka planini.
Za jedan sat zaustavili su se pred rampom. Oznake pored puta poželele su im srećan
put na bugarskom. Priđe im dremljivi graničar. Pošto je ugledao jugoslovensku registraciju
na motociklu, mahnu rukom i podiže rampu.
Na granici s jugoslovenske strane samo su im letimično pogledali pasoše. Pratilac
podiže staklo kacige, Šatalov učini isto.
– Kuda idete? – upita graničar Šatalova uzgred, bez naročitog interesovanja.
Šatalov se zamisli na sekund, a zatim odgovori:
– Kući.

Sunce, koje se jedva promolilo iza horizonta, gubilo se iza krpa jutarnje izmaglice.
Prošli su pored velike table se izbledelim natpisom „Dobro došli na Kosovo“. Preko natpisa
je svežom bojom bilo nažvrljano: „Srbi, gubite se ili umrite!”

Šatalov spazi autobusko stajalište koje se nalazilo ispred njih, pa kucnu pratioca po
ramenu. Ovaj skrenu ukraj puta i zakoči.

Kada je došao na stajalište, Šatalov se osvrnuo oko sebe, zatim je iz unutrašnjeg džepa
izvadio novčanik, a odatle novi ruski pasoš. U mislima se zahvalio Ljeriku i njegovim
dobrotvorima iz ministarstva inostranih poslova, pod korice gurnuo nekoliko izgužvanih
novčanica od sto i petsto rubalja. Iz novčanika je izvadio fotografiju bratovljevog groba,
pogledao je još jednom i pomilovao palcem. Spakovao je zatim pasoš i fotografiju u
plastičnu kesicu i pažljivo zamotao nekoliko puta.