Ivan Naumov - Balkanska medja

On kleknu, pa otpuza do žbuna i poče da pretražuje rukama po bodljikavoj travi,
raskrvarivši dlanove.

– Evo je! Neka mi neko pomogne!
Ostali su razmakli granje i pomogli Cvetku da iz visoke oštre trave izvuče prilično
zarđalu pušku „moskovku“ s namaknutim bajonetom.
Svi osetiše nekakvu nelagodnost, uznemirenost. Cvetko je stavio drveni deo kundaka u
travu i bezuspešno pokušavao da pušku ugura u prste kostura, koji se nisu savijali.
– Moramo da se vratimo – podseti Šatalov. – Vreme je!
Barmin pogleda:
– Verovatno se nešto slomilo u zglobu. Toliko godina ovde stoji!
Cvetko pažljivo položi pušku na travu, gurnu ruke u džep, okrenu se.
– Naravno, obično sujeverje – reče. – Dečje sećanje, ništa više.
– Pođimo – pozva Šatalov. – Vreme je!
Majevski podiže pušku, kliknu zatvaračem, zaviri u cev.
– Bogami, nije u lošem stanju. Čak se ni udarna igla nije izlizala. Poneću je, za sreću! Na
ba-jo-net!
On napravi pokret kao da napada bajonetom, učini pozdrav puškom, povuče zatvarač,
nacilja na oblak.
– Nemojte!
– Ma, hajde, Cvetko, očistiću je, podmazati, biće kao nova. Nikada nisam „moskovku“
držao u ruci, nemojte me lišiti radosti!
Majevski se veselo sjuri nizbrdo.
– Molim vas, nemojte! – izgledalo je kao da će se školski nastavnik sada rasplakati.
Barmin zakorači prema njemu, obgrli ga preko ramena, pa povede dole:
– Cvetko, pa više nemate četiri godine. Čuvarova ruka se umorila od držanja oružja!
Neprimetno im se pridruži Ilir.
– Sasvim smo se oneraspoložili – reče – i to zbog čega! Videli smo divno mesto, čuli
smo izvanrednu priču. I pogledajte kako se dečak raduje. Svima nam je potrebna vedrina
duha, čvrstina, hladan um.
– Nešto nije u redu, Ilire? – upita Šatalov, videći raspoloženje Kosovara.
Ovaj se obrati Cvetku:
– Zašto ste me poveli na ovo mesto, nastavniče?
Cvetko se odvoji od puške i od Majevskog, pažljivo pogleda Ilira:
– Na šta misliš?
– Ja nisam Srbin. Ja sam Kosovar. I pre, kad smo išli u školu, nijednom me niste vodili
ovamo.
Cvetko se zbuni:
– Ne znam, dečače moj… Možda si tad bio bolestan… Ili…
– Ili sam Kosovar – završi Ilir na svoj način. – I ako je to Čuvar Srbije, onda…
– A zar ti želiš Srbiji loše? – prekide ga Barmin.
– Ne – Ilir odmahnu glavom – jednostavno takvo posebno mesto… Cvetko pokaza
rukom na ostale:
– I šta? Evo, oni su Rusi. A ja sam, recimo, četvrtinu Slovenac, a četvrtinu Grk. Kakve to
veze ima?
Barmin dodade:

– Jednostavno, ljudima pune glavu glupostima, da bi se njima bavili. Sve bih političare
do jednog postreljao, da vidiš kako bi se ostalima odmah razbistrilo u glavi.

Ka mestu odmora vraćali su se ćutke.

Četrdeseto poglavlje

Cvetko se bez izraza na licu zaustavi kod velikog ravnog kamena. Kada su prišli

poslednji u koloni, pokazao je sedmorici vojnika pravac:
– Dalje, ovuda. Orijentišite se prema polomljenoj jeli. Od nje – između dva grebena,

dalje ćete sami videti.
– Vidimo se dole! – Plamen mahnu rukom za Bregićevim ljudima koji su odlazili.
Cvetko je pogledao dvanaestoricu preostalih, poveo ih je u stranu i brzo pošao napred,

ne progovarajući ni reči. Šatalov je osećao da je priča sa Čuvarom poljuljala borbeni duh
nastavnika i u sebi je tražio način da popravi situaciju.

Šatalova sustiže Plamen.
– Šef reče da tamo imaš neku ženu.
– Nisam siguran da je ta tema za razgovor usput.
– Medicinska sestra iz vojne bolnice kod Glogovca – policajac je bio uporan.
– Pa šta ako je i tako?
– Utvrđeno je da je bolnica napadnuta iznutra. Teroristima je pomogao neko od osoblja.
– To nije naš slučaj – Šatalov se s mukom suzdrža.
– Ti to bolje znaš – reče Plamen i zaostade, usporavajući korak.
Na greben iznad „Gnezda“ izašli su kada se na nebu ugasio poslednji sunčev zrak.
Odred se radi kratkog odmora smestio nešto ispod prevoja, van direktne vidljivosti iz baze.
Borci su skinuli teške rance i s olakšanjem razgibavali ramena i istezali leđa.
Dok se nije sasvim smrklo, Šatalov, Plamen i Majevski prišli su širokom prolomu u
steni koji je vodio nadole. Gusto žbunje je omogućavalo da se priđe ivici provalije i da se
pogleda bez opasnosti da budu primećeni.
Ispod stene se penušala i žuborila oplićala planinska rečica. U proleće ona ne bi mogla
da se prepliva. Objekti poznati s fotografija i skica stajali su na svom mestu. U vojničkom
logoru odvijale su se svakodnevne večernje aktivnosti. Dim i para su izbijali iz kuhinje i
kotlarnice. Prigušeno svetlo probijalo se kroz ceradno platno i maskirne mreže. Kroz optički
nišan izgledalo je kao da je žuta kuća na vrhu brdašca sasvim blizu, nadohvat ruke.
Istočna polovina klisure obrasla je šumom, a kroz veo krošnji izvirivali su kvadratići
krovova. Prema rečima zarobljenog pripadnika OVK, Smuk je živeo zapadnije, bliže
vojnom logoru – u „švajcarskoj kućici“ pored žute kuće, ali to je trebalo proveriti.
Na istočnom kraju piste stajao je, nosom okrenut prema zapadu, uskotrupni
„bombardje“ sa srcima na repu. Šatalov se iznenadi:
– Luksuziraju se gospoda teroristi! Privatni avionski prevoz u zoni zabrane letova!
Plamen mu uzvrati:
– To je avion dobrotvornog fonda. Doktor Štern doprema humanitarnu pomoć i
poznati je pregovarač, pomaže da od Smuka izvučemo naše zarobljenike. U ovoj jurnjavi
niko se nije ni setio da bi se on mogao nalaziti u logoru!
– Nisam na njega zaboravio – reče Šatalov – uopšte nisam zaboravio! Žarko želim da
ispitam doktora kakve su to dobrotvorne akcije s direktnom isporukom u teroristički logor.
Materijal za previjanje i tablete protiv straha?

Plamena je interesovalo nešto drugo:
– Treba osigurati bezbednost doktora, kao i svih zarobljenika.
– Čim siđete, vi se pozabavite bezbednošću vašeg dobrotvora. U mom planu nema
slobodnog mesta za njega.
– A za ženu ima?
– Idi dođavola, Plamene. Ćuti i zavidi mi.
– Idi ti dođavola, Rade! Mada ti ionako ideš tamo.
Plamen pljesnu Šatalova po ramenu, pa se vrati svojoj grupi.
Na mesto sa kog su posmatrali u prvoj straži zalegli su Barmin i jedan od policajaca.
Šatalov i Ilir su se pripremali za silazak. Kosovar je bio koncentrisan, ali je izgledalo
kao da misli na nešto svoje. Šatalov ga upita:
– Jesi li spreman? Nisi se predomislio?
– Ne – odgovori Ilir i ostade nada da je to bio odgovor na drugo pitanje.
– Poskoči.
On poskoči. U opremi ništa nije zveckalo niti kloparalo. Šatalov lupnu po njegovim
džepovima.
– Sve u redu.
Cvetko, koji je stajao u blizini, tiho upita:
– I kako je to?
– Šta zapravo?
– Silaziti ispred ostalih – objasni Cvetko.
Šatalov slegnu ramenima:
– Kao ulazak u hladnu vodu. Prvo žmarci, a onda treba da plivaš.
Cvetku pruži dva automata – svoj i Ilirov:
– Donećeš ih posle, važi?
– Kako… – zbuni se Ilir.
Šatalov objasni:
– Oružje snižava budnost i povećava samouverenost. Ja imam pištolj, a ti baterijsku
lampu. Za naš zadatak čak je i pištolj suvišan. Ako nas primete, nema vajde od pucanja – ti
ćeš stradati, a operacija će propasti. Zato idemo tiho, kao mačke.
U prolom su pažljivo spustili tanak konopac od četrdeset metara, pošto su prethodno
njegov gornji kraj vezali za stablo.
Prišao im je Majevski.
– Oprezno tamo – reče on. – Čekamo vesti. I znak!
Zastao je, pa u šali dodao:
– Srećno, druže komandire!
Šatalov mu namignu, uhvati se za konopac i nestade u prolomu.

Stojeći pored izlaza iz nečega nalik na pećinu, Šatalov je gledao plitku rečicu, koja je
žuborila između oblutaka. Ilir, koji je silazio za njim, skoči s visine od tri metra, glasno se
prizemlji, pa prigušeno opsova.

Šatalov ga upozori:
– Nemoj da šuškaš papirićima od bombona, niti da mućkaš gazirana pića, predstava je
već počela. Jesi li čitav?
Kosovar klimnu.
Pretrčaše rečicu preko kamenja do podnožja strme litice. Na desetak metara od njih
trebalo bi da se nalazi žuta kuća. Oni krenuše nalevo. Stena s desne strane postajala je sve
niža i sada su mogli da prodru u neprijateljsku bazu. Ovde je rasla gusta jelova šuma,
mračna i danju, a sada se kroz nju uopšte nije videlo. U tom delu „Gnezda“ nigde nije bilo
svetlosti.
Ilir usmeri baterijsku lampu uvis, suzi snop na minimum, mignu dvaput, dajući znak
„na mestu smo“.
Zauzeli su pravac prema jugozapadu i uskoro zalegli u travu kod istočne ograde žute
kuće, do koje je drveće dolazilo vrlo blizu. Putem je Kosovar povremeno kačio grane, gazio
nešto što je krckalo… S njim se nije moglo ništa – Šatalov je znao da će s civilima biti mnogo
više brige nego pri samostalnom upadu u neprijateljsku pozadinu, ali je poveo Ilira kao
prevodioca.
Šatalov prisloni oko na prorez između dasaka. Na nekoliko susednih prozora žute kuće
gorelo je plavičasto-belo svetlo, promicale su senke ljudi.
– Kakvo je to slavlje kod njih? – reče Šatalov. – Treba da idu na spavanje, a ovamo
svetla na sve strane. Uopšte ne štede struju!
Šatalova nije oduševljavala ideja da se s Ilirom kreće preko brisanog prostora. Ali
trebalo je utvrditi gde drže Jasnu. I gde Smuk boravi.
Ograda je stajala samo oko polovine žute kuće, formirajući dvorište oko južnog trema.
Na ulazu su stajali čuvari. Šatalov reče Iliru da ostane ne mestu, a on sam otpuza na sever,
do skretanja ograde ka zidu. Otkrio je da žuta kuća stoji na stubovima od cigala i da se u
temelju vide prorezi.
Ilir i on otpuzaše ispod poda kuće i izbiše sa zapadne strane. Odatle je počinjao blagi
spust prema „švajcarskoj kućici“, koja je stajala zapadno, i prema osvetljenoj nadstrešnici
pored mitraljeskog gnezda. Tamo su za stolom sedeli ljudi, ali Šatalov nije mogao da im
vidi lica.
– Promenićemo redosled postupaka – šapnu Šatalov Iliru. – Sada ćemo te rasporediti
bliže tim momcima – lezi, posmatraj, slušaj. Da li se smenjuje stražar kod mitraljeza, koliko
ljudi šeta tamo-ovamo, ko gde ide. Onda ćeš mi ispričati.
Na prašnjavom utabanom mestu bliže nadstrešnici stajala je gomila kabastog smeća –
delovi nameštaja, plastične boce i vreće sa šutom. Šatalov postavi Ilira kod deponije, a on se
sakri u mrak.
Prvih pola sata Ilir je, drhteći, ali ne od straha, već od napetosti, osluškivao razgovor
„oficira“ desantne grupe. Na osnovu policijskih fotografija prepoznao je Hašima i Bezu, ali
Smuk nije bio za stolom. Vojnici su vodili razgovore o ženama, jelu, automobilima i
turističkim mestima – kao da su se sreli u gradskom kafiću, a ne u srcu terorističkog logora.
Ilira je povremeno brinulo šuštanje iza ograde žute kuće, posle čega bi se neko vreme
širio oštri zagušljivi miris.
A vojnici su naklapali o ovom i onom. Od dosadnog raspravljanja o četiri cilindra ili
šest cilindara, peščanim ili šljunkovitim plažama, razlikama između francuske i italijanske
kuhinje Ilir je počeo da drema, pogled mu je odlutao, oslonio se čelom na ruku i sklopio oči.

Ka usnulom Iliru pružila se ruka, prodrmala ga za rame.
Kosovar se trgnuo, odlepio čelo s ruke, okrenuo se i ugledao Šatalova. Onda se umirio i
protresao glavom.
– Imaš dobre nerve, zavidim ti – prošaputa Šatalov. – Kad barem ne bi hrkao.
– Koliko je vremena prošlo?
– Nije me bilo jedan sat. Prošetao sam, pogledao. U bazi nema mnogo obezbeđenja i ne
vidim patrole. Momci su se opustili. A možda nemaju kadrova.
– Ovde se sve vreme oseća neki čudan miris – reče Ilir. – Nije od deponije, nego kao da
je iza ograde. Zar ne osećaš? I tamo ponekad nešto šušne.
Šatalov je pomirisao, pa iznenađen rekao „hm“. Otpuzali su nazad do ograde, gde ih je
zid žute kuće zaklanjao od svetiljke koja je svetlela u dvorištu.
– Daj da te podignem, a ti pogledaj brzo preko ograde.
Šatalov je postavio Iliru „lopovske merdevine”, ovaj se popeo jednom nogom i oprezno
podigao iznad ograde.
Ilir se osvrnu oko sebe, pa se zaledi, gledajući praktično vertikalno nadole. Oči mu se
raširiše. Kosovar se odgurnu od ograde, pade na travu, čučnu, pa poče nezadrživo i glasno
da povraća.
Ljudi za stolom pod nadstrešnicom ućutaše se. Jedan od njih skoči i nešto reče u radio-
stanicu. Šatalov uhvati Ilira i gurnu ga u otvor između stubova žute kuće, zatim se i sam
skloni. Sekundu kasnije beli snop svetlosti prešao je preko mesta na kom su se do maločas
skrivali.
Otpuzali su ćutke na drugu stranu kuće. Tamo gde su se skrivali pojačavala se buka
glasova, čule su se komande, užurbani koraci.
– Govore da treba pogledati sve naokolo – prevede Ilir. – Izvini, Rade. Ja sam kriv. Šta
sad da radimo?
Šatalov ga ćutke povuče za sobom. Izvukli su se ispod kuće i potrčali ka šumi, tamo
odakle su došli. Pošto su dovoljno duboko utrčali među drveće da se ne mogu videti sa
ivice, zaustavili su se.
– Šta si tamo video? – upita Šatalov.
– Tamo je… bunar… tamo… – Ilir se savi, opet mu je pripala muka.
Obrisa se rukavom, pa završi:
– Tela. Ubačena u bunar jedno preko drugog. Zasuli su ih nečim belim. Gornjem je
rasporen stomak, creva su mu napolju…
Glasovi pripadnika OVK čuli su se sve bliže. Kroz krošnje su se probijali snopovi
svetlosti.
– Sad se neće smiriti dok nekoga ne pronađu. Za mnom!
Dotrčali su do blagog spusta prema rečici. Šatalov je uzeo svetiljku od Ilira i dao signal
prema gore: jedan kratki, pauza, tri kratka – „nepredviđeni problemi, čekajte“.

– Vraćaj se nazad – naredi Kosovaru. – Ja ću zavarati trag, da ne otkriju našu tačku
ulaska. Sve će se srediti, čekaćemo do kasno u noć, a onda ćemo početi. Daću poseban
signal. Jasno?

Ilir je uplašeno klimao i osluškivao zvukove potere.
– I još nešto. Neka Milić odmah stupi u kontakt s Rusima na aerodromu i pošalje
radiogram, svega nekoliko reči… Ali nećeš zapamtiti, zapisaću ti.
Šatalov izvadi iz džepa parče papira i komadić olovke. Brzo naškraba nekoliko reči, pa
tutnu Kosovaru cedulju u ruke.
– Požuri!
Oni odjuriše na različite strane.

Ako je plan spasavanja Jasne dosad i postojao u mašti Šatalova, posle onoga što je Ilir
ispričao, sve se definitivno promenilo.

Tokom mnogo godina službovanja u kriznim žarištima morao je da se sreće s raznim
stvarima – i sa zarobljenicima, i sa robovima, i sa taocima. Ako se ne računaju slučajevi
vezani za fanatike, svi su po pravilu bili rukovođeni novcem. Zaraćena plemena i klanovi,
privatne armije i dobro naoružane bande – svima su bile potrebne finansije, vrteli su se oko
njih kao noćni leptirovi oko sijalice, gradili kriminalne i skoro legalne šeme za pretvaranje
svoje lokalne i nesigurne vlasti u makar kakvu količinu gotovine.

Još pre jednog sata Šatalov nije sumnjao da će, s obzirom na to da vojna dejstva
prestaju, budućnost Smukovih zarobljenika postati izvesnija i optimističnija – pregovori,
trgovina, oslobađanje. Neki Štern bi verovatno učestvovao u pretvaranju žive robe u zalihu
gotovine za nove gazde Kosova.

Stoga je Šatalov postavio sebi konkretan zadatak: naći Jasnu i izvući je iz neprijateljskih
kandži. Ne bi se prihvatio oslobađanja svih zarobljenika. I kada su Jugosloveni koji su se
priključili operaciji postavili takav zadatak, Šatalov je samo mislio o tome kako da to uklopi
sa sigurnim oslobađanjem Jasne.

Ali Ilir je zavirio u bunar. Umesto tamnice, oni su došli u klanicu. To znači da je cilj
mogao biti samo jedan – oslobađanje svih koji su se mogli spasti iz „Gnezda“. Kad bi major
Šatalov odlučio drugačije, bio bi nedostojan Jasne Blagović iz Crvenog krsta.

Kroz grane su poskakivala svetla desetina baterijskih lampi. Pripadnici OVK išli su u
širokom lancu češljajući šumu. U pokušaju da ih zaobiđe, Šatalov je jurnuo kroz žbunje i
skoro se sudario s patrolom od pet vojnika naoružanih automatima. Oni se okrenuše na
zvuk. Dvojica povukoše zatvarače.

Na sekundu Šatalov je stisnuo zube i zatvorio oči, spremajući se za neizbežno. Zatim je
povikao glasno dozivajući:

– Duško! Duško!

Razmaknuo je žbunje i izašao pravo na pripadnike OVK. Oni uperiše puške u njega.
Stariji, u kojem je Šatalov prepoznao Amirovog pomoćnika – Turčina Mehmeda, naredi na
albanskom, a zatim na srpskom:

– Stoj! Ruke uvis!
Šatalov posluša, pa poče da zapomaže:
– Ej, ej! Nemojte da nišanite u mene. Nisam smeo onamo, je l’? Samo što sam krenuo
ispod ograde, pade mi na pamet: neko je, bre, postavio ovu ogradu! Zbog nečega.
– Ruke, drži ruke gore! Ne spuštaj ih! Gde si prelazio preko ograde?
Šatalov se trudio da glumi pijanca, da bi makar malo maskirao akcenat:
– Izvinite što vas ispravljam. Nisam ja prelazio, već išao ispod. Kako bih ja prešao? Pa
nisam majmun! Ovde negde, u šumi… prokopano bilo, pa sam mislio da je moj Duško…
– Umukni! – prekide njegovu tiradu pripadnik OVK. – Lagano spusti ruke, pa ih stavi
iza leđa, jasno?
– Zašto iza leđa? Ionako mi je nestao pas, imam sigurno još dva sata hoda do Plevice…
– Ruke!
Zategli su mu kaiš oko ručnih zglobova i poveli ga preko šume. Šatalov je shvatio da
idu prema žutoj kući. Obezbeđenje im je otvorilo kapiju. Na tremu žute kuće stajao je
doktor Štern, šireći ruke.
– Kuda?! – oštro se obrati patroli na srpskom. – Ovamo se ne sme, zabranjeno je!
– Ne znaš ti sva pravila, doktore – odgovori mu Mehmed, gurajući uhapšenog u leđa
prema ulaznim vratima.
Šatalov spusti glavu, trudeći se da mu se pogled ne sretne sa Šternovim, ali ovaj sam
priskoči, zaviri pod štitnik bejzbol kape, pa zaškilji:
– Znamo li se?

Od samog jutra Jasna je čekala obećani susret sa Šternom. Toga dana je neko deset puta
prolazio hodnikom u jednom i drugom smeru, ali nije dolazio po nju.

Već se smrkavalo kada se najzad okrenuo ključ u bravi i vrata se otvorila. Na pragu je
stajao čuvar.

– Idemo. Na lekarski pregled – reče.
Jasna zadrža osmeh i izađe iz ćelije.
– Uza zid – naredi čuvar.
On zatvori ćeliju, pa povede Jasnu hodnikom do velike sobe podeljene napola belom
zavesom, izađe i zatvori vrata. Za stolom je sedela medicinska sestra srednjih godina s
bubuljičavim bezizražajnim licem.
– Priđi – reče ona.
Jasna napravi dva koraka prema stolu, očekujući da će se sada pojaviti Štern, da će je
neko odvesti njemu ili da će se to nekako drugačije srediti.
– Šta da radim?
– Ništa – ravnodušno odgovori medicinska sestra.
Neko se primaknu Jasni otpozadi i prisloni joj na usta gazu s oštrim i kiselim mirisom.

Medicinska sestra je bez žurbe, dok je broj dvadeset gubio svest, dokotrljala kolica koja
su stajala iza zavese. Pomogla je medicinskom bratu koji je ličio na gorilu da na njih stavi
Jasnu. Brzo su skinuli odeću s tela bez svesti i složili je u džak. Medicinski brat je požudno
piljio u žensko telo. Medicinskoj sestri je bilo svejedno.

– Sledećeg – za pola sata – napomenu. – S ovom će biti mnogo petljanja.
Medicinska sestra odveze kolica nazad iza zavese. Drugi deo sobe bio je znatno
prostraniji. U njenoj nadležnosti bilo je četvoro kolica, a na svakim je pod belim čaršavom
spavao čovek.
Našla su se jedna i za Jasnu. Ali, pre nego što je uspavanu devojku prekrila čaršavom,
medicinska sestra je iz džepa izvadila crni marker i na njenom obrazu napisala „20“.

Šatalova su doveli u prostranu sobu. Vertikalna gvozdena cev bila je pričvršćena za
pod i plafon. Skoro kao šipka oko koje su u kafani „Kod Zlatkovića” igrale polugole
devojke. Ali cev je imala drugu namenu. Pored nje je za pod bila prišarafljena metalna
stoličica. Na metar od zida stajao je medicinski ležaj, a u daljem ćošku – kaseta i mali sto.
Na kasetu su složili sve stvari koje su pronašli kod Šatalova – parabelum, baterijsku lampu i
komadić olovke.

– Sad ćeš da nam ispričaš o svom Dušku – obeća Mehmed.
Šatalova posadiše na stoličicu, ruke iza leđa su mu odvezali i ponovo vezali – iza cevi.
Zarobljenik je bio spreman za razgovor. Mehmed i još jedan pripadnik OVK ostali su da
stoje pa vratima, držeći Šatalova na nišanu.
Uđe Beli. Mehmed mu reče na srpskom:
– Na bih da budem na mestu ovog momka ako nastavi da priča gluposti pred tobom.
Beli priđe Šatalovu, nagnu se, pogleda ga u lice, prikazujući svoje bezbojne oči s
ružičastim beonjačama.
– Zdravo, druže! – reče albino. – Kažu da si ti pripovedač? A ja sam ljubitelj priča!
Naravno, kad imaju smisla. Hajde lepo da mi ispričaš kako si ovamo došao. Ko si? Kako se
zoveš? Šta će ti parabelum? Samo brzo, može? Zato što su me prekinuli u večeri.
Beli se osmehnu, a Šatalov mu uzvrati osmehom:
– Pobegao mi je pas, Duško, mešanac. Pištolj – zato što je noću strašno ići! Ja sam iz
Plevice, zovem se Rade, ratar sam…
Očigledno je nešto nepravilno rekao na srpskom, jer se Beli, koji očigledno nije Srbin,
zaceni od smeha. Pripadnik OVK koji je stajao na vratima udvorički se kikotao.
– Jeste li čuli? – albino nikako nije mogao da suzbije smeh. – Ratar! Baš me nasmeja!
Gde si iskopao tu starinsku reč?
Pokida Šatalovu rukav košulje. Značajno ga pipnu za biceps:
– Sigurno sam sebe uprežeš umesto bika! Vidi kako si jak…
Udari ga naglo ivicom dlana. Razbi mu usnu. Zađe mu iza leđa, čučnu, prošaputa mu
na uvo:
– Rekao sam da priče treba da imaju smisla. A zbog glupih izmišljotina ja ću te živog
pojesti, ratare!

Beli napipa palcem bolnu tačku ispod vilice. Šatalov jauknu kroz zube, pa se strese.
– Ko si ti, stranče? – upita Beli, popuštajući pritisak. – Ko si ti, zagonetni putniče?
– Ja sam Srbin.
Beli ustade, zamahnu i Šatalovu u lice dolete pesnica. Zvezde!
– Ja sam Srbin.
Usledi udarac nogom u slabine ispod rebara.
– Srbin.
Pesnica opet polete napred, udvostručujući se pred njegovim očima. Zvezde!
– Srbin.
U sobi se smrklo, a mrak je Šatalovu donosio nove udarce.
– Srbin… Srbin… Srbin…

Četrdeset prvo poglavlje

Aerodrom „Slatina“, Autonomna pokrajina Kosovo i Metohija,
Jugoslavija

12. jun 1999. godine

Dvesta vojnika. Trideset oklopnih vozila. Municije i goriva bilo je za tri-četiri dana

aktivnih dejstava u okviru teritorije koju brane.
Oklopni transporteri nisu bili namenjeni za borbu protiv tenkova. Bez podrške iz

vazduha sva zemaljska tehnika pretvarala se u laku metu.
Platov je odlično znao kako bi mogao da se završi direktni borbeni sukob. Trebalo je da

učine sve moguće i nemoguće da bi utvrdili položaje. Neprijatelj bi u tom slučaju uspeo da
izvuče ruski bataljon sa aerodroma samo zajedno sa letelištem i čitavom infrastrukturom
„Slatine".

Beskrajnu poplavu pretnji i zahteva od NATO učesnika KFOR-a povremeno su
smenjivali pokušaji da se iznađe kompromisno rešenje: da se aerodrom podeli s Britancima
i da se postavi straža po smenama.

Iz Moskve su stizale protivrečne instrukcije – tamo se očigledno vodila borba između
pristalica tvrde i meke linije, a koja će prevladati, zasad je bilo potpuno nejasno. Plusom se
moglo smatrati samo odobrenje predsednika. Kratkim radiogramom s njegovim potpisom
oficirima i vojnicima koji su učestvovali u usiljenom maršu izražena je zahvalnost za
profesionalizam i odlučno sprovedenu akciju.

Pokušaj Britanaca da uđu na aerodrom kopnenim putem i iz vazduha sprečen je, ali je
trebalo razmišljati unapred, proračunati sledeće korake. U odsustvu pojačanja, čitav plan
odbrane aerodroma menjao se bez pripreme, intuitivno. Pošto za to nije imao dovoljna
ovlašćenja, Platov j e zadržao Beka da bude bataljonu na raspolaganju, dao mu j e zadatak
da proverava granicu aerodroma i ovladava njegovom teritorijom. Ovaj je smatrao da
odluku pukovnika nije moguće osporavati, pa je prihvatio da privremeno komanduje sa
dva voda.

Pripadnici desantne jedinice, koji još nisu stigli da se oporave od noćnog marša, trudili
su se da se osećaju bodro. U podne je temperatura vazduha dostigla skoro četrdeseti
podeljak termometra. Zalihe pitke vode si se tanjile, a nisu imale odakle da se dopune na
sušnoj slatinskoj ravnici.

Granica aerodroma protezala se na preko šest kilometara. Sa pet kontrolnih punktova
moglo je da se osmatra i, po potrebi, da se gađa samo na polovinu spoljne ograde. Pošto je
vozilom prošao granicu aerodroma i analizirao konfiguraciju terena, Bek je razmestio tri
stražarska odreda na severu, istoku i jugoistoku teritorije aerodroma. Stražarske odrede
opremio je vezom i sa Platovljevim zamenikom proradio šemu reagovanja u slučaju
pokušaja upada ili oružanog napada spolja.

Naporedo s tim Bek je pozvao minere i uključio ih u tim za sahranjivanje. Tela terorista
su odvozili u šupu koja je bila zaklonjena drvećem i fotografisali ih za jugoslovensku
policiju. U svakom slučaju, predstojalo im je da brzo reše pitanje predaje tela lokalnim
vlastima – na raspolaganju nisu imali rashladnu opremu.

Nekoliko pripadnika OVK pronađeni su živi, teško ranjeni. Odvezli su ih u poljsku
bolnicu gde se već pod kontrolom lekara nalazila Vera Proskurina. Morali su iz jedinice da
izdvoje još dva vojnika za obezbeđenje zarobljenika.

Trofejno oružje razbacano po brdima i šikarama trebalo je prikupiti i evidentirati. Bek je
za „arsenal“ voda obezbeđenja uzeo betonski aneks s jakim vratima. Dva teška mitraljeza s
četiri kutije redenika, pedesetak automata, bombe i rezervni šaržeri iz fišeklija poginulih
terorista – sve se odvozilo na skladište i stavljalo pod ključ.

Već u sumrak Bek se seti položaja „Svetionika“ – Ilira, pa predloži Platovu da se od
napuštene antene napravi stalna osmatračnica. Gore su dovukli dobru optiku, opremili
osmatrača vezom i odmah stekli bonus za inventivnost: britanski tenkisti su formirali logor
na kilometar od „Slatine“, i sada se njihov položaj našao pod stalnom kontrolom
pripadnika desantne jedinice. Osim toga, otkrili su naoružana stražarska mesta na svim
okolnim raskrsnicama – NATO snage su aerodrom stavile u obruč.

Nakon što je Platovu raportirao o izvršenju postavljenih zadataka, a pošto nije spavao
skoro dva dana, Bek je seo da predahne pod zvezdanim nebom. Naslonio se leđima na zid
vazduhoplovno-tehničke baze koji se bio zagrejao preko dana i usnio kratak, ali jasan san.

Šataj i on su hodali po kristalnom, apsolutno providnom ledu i gledali u mrak ispod
leda.

– Eno je – viknu Šataj i potrča napred tako brzo da ga Bek nikako nije mogao sustići.
Ispod leda je klizila bleda mrlja, a struja ju je odnosila sve dalje. Bek je postepeno
nazirao obrise ruku, nogu, bele venčanice, ugledao svetlu kosu, otvorene plave oči. Nikada
ranije nije video tu devojku, ali je znao da je to Jasna.
– Porodica je na prvom mestu – reče Šataj odnekud iza leđa.
Bek se okrenuo, osvrtao se oko sebe, ali prijatelja nigde nije bilo. A zatim se ispod leda
pojavila druga figura – Šataj je snažnim zaveslajima sustizao svoju voljenu.
Bek je, klizajući se, trčao preko beskrajnog leda i pokušavao da ga probije potpeticom
cipele, ali nije uspevao ni da zapara kristalnu površinu.
Šataj je sustigao Jasnu, a onda su oboje zamrli pod ledenim pancirom. Bek leže na
stomak da bi ih lakše video.
– Porodica je na prvom mestu – reče Šataj – a domovina je van tog reda. Sve je u redu,
druže!
On zagrli Jasnu oko struka, pa se nogama snažno odgurnu o ledenu koru odozdo. Dve
figure nestadoše u mračnoj dubini.
Bek se probudi s lupanjem srca i utrnulim šakama. Iznad neosvetljenog aerodroma
sijale su rasute zvezde.
Osluškivao je noć. Plašio se da ne začuje zvuke puškaranja. Od aerodroma do
Smukovog „Gnezda“ avionskom linijom bilo je nešto preko deset kilometara. Da je tamo
nešto počelo, zvuk pucnjave dopro bi i do „Slatine“.
Ali noć je bila mirna, samo su cvrčci cvrčali bez prestanka.

„Gnezdo“, teritorija pod kontrolom OVK,

Autonomna pokrajina Kosovo i Metohija, Jugoslavija

12. jun 1999. godine

Održavajući ravnotežu rukama, Ilir je preskakao s kamena na kamen. Pošto se skoro
prebacio na drugu stranu potoka, primeti da ostavlja mokre tragove. Skinuo je obuću, pa
izašao na obalu suvih nogu. Bos po oštrom kamenju, kao patka, odšepa ka prolomu.

Konopac je dosezao do oko dva metra iznad zemlje. Ilir poskoči, uhvati se za njega, pa
ostade da visi u vazduhu. Pokušao je da se uspne, huktao, škrgutao zubima. Još neko vreme
ostao je da visi, klateći se. Pokušao je da nogom dohvati stenu, ali je bila daleko.

Razderao je glavu i dugo gledao prolom koji se uzdizao pred njim. Polako je shvatao da
neće uspeti da se popne. Jednostavno, davno se nije peo uz konopac. Zaboravio je kako se
to radi. Dlanovi su počeli da ga bole, on doskoči na zemlju, pa se savi, dišući s naporom.
Zatim oprezno pogleda iz proloma na obe strane.

Pravo ispred njega, iza potoka, uzdizala se strmina s krovom žute kuće na vrhu. Negde
s leve strane, uzvodno, pripadnici OVK odjurili su za Radetom. Ostajalo je da ponovo pređe
rečicu i da se kreće obalom nadesno.

Kako se Ilir prikradao zvucima vojničkog logora, strmina je polako nestajala. Zid od
cerade dolazio je skoro do vode. Tamo gde se on spuštao, stajala je nadstrešnica, prekrivena
gustom mrežom. Ilir priđe bliže i začu kako se u mraku komešaju, dišu, šapuću i uzdišu
ljudi. Nije izdržao, zavirio je kroz rešetku.

Iz mraka pravo ka njemu izroni žensko lice s ludačkim očima i pokvarenim zubima.
– Nikako ne prestajete? – na srpskom prošaputa žena, moglo joj je biti šezdeset, a
moglo je i trideset. – Nikako da se zasitite? Ni danju ni noću nema mira, mili? Istrulićeš
iznutra, ugasiće ti se žeravica, raspašćeš se na sluz i kosti…
Ilir odskoči, potrča duž vode. Šum potoka i mrak stvarali su iluziju relativne sigurnosti.
On pođe obalom da se ne bi približavao logoru. Kod vojničkih šatora nekoliko pripadnika
OVK razgovaralo je ljutitim glasom. Reka je savijala i nestajala pod mostom iznad čije
ograde je svetlucao žar cigarete – neko od stražara s kapije pušio je na mostu. Livadicu na
čijem udaljenom kraju je Ilir neodlučno zastao oivičavali su most, put ka parkingu za
kamione, vojnički logor i potok. Drugih izlaza odatle nije bilo.
U travi nedaleko od obale sijala je na mesečini bela mrlja. Ilir krenu u njenom pravcu,
saplete se na pobodenu lopatu i skoro upade u jamu. Na njenom dnu su ležali izručeni
krvavi zavoji, gaza, vata, grudvice mesa, fragmenti kostiju. Malo po strani stajala su mala
baštenska kolica. Zadržavajući mučninu, Ilir obiđe jamu i na kolicima vide peškire, poveze
od gaze, beli mantil.

Vreme je prolazilo, a signala od Radeta i dalje nije bilo. U grupi zasad nije bilo
jedinstvenog mišljenja. Policajci, predvođeni Plamenom, poznavali su Majevskog i Cvetka

kao civile iz zaštite reda i nisu bili spremni da ozbiljno saslušaju njihovo mišljenje o
operativnim pitanjima, a na Barmina su uopšte gledali sumnjičavo.

Majevski i policijski narednik već drugi sat su ležali nad strminom i nastavljali da
promatraju. Ostali su se skupili u dolini koja se ne vidi iz terorističke baze ili iz bunkera.

– Ne razumem – reče Cvetko. – Rade je rekao da ga čekamo, ali koliko?
– Rade je dao signal – ponovi Barmin. – Možda su ga u tom trenutku otkrili. Bar
nekoliko patrola je pročešljavalo šumu pored tačke ulaska. Mislim da je on otišao istočno od
njih i da mu sad treba vremena da se vrati do centra baze. Predlažem da zasad spustimo
municiju do donjeg platoa, inače ćemo se posle natrčati.
– Predlažem da ništa na predlažemo – dosta oštro odgovori Plamen. – Ja sam komandir
jedinice. I dok ne dam znak, niko neće ići nikuda. Ima li neko nešto protiv?
Ćutanje.
– Nastavljamo sa praćenjem. Po dva čoveka u smenama od po dva sata. Čekamo
naredni signal. Ostali se zasad odmaraju.
Policajci počeše da se razilaze.
Cvetko tiho upita, očigledno samog sebe:
– A ako ne bude signala?

U belom mantilu i s povezom od gaze preko lica, Ilir je ispred sebe gurao kolica koja su
do vrha bila napunjena sadržajem iz jame. Preko zavoja odozgo ležala je lopata. Stražari
prekinuše razgovor, pa pogledaše Ilira.

– Gle – reče jedan. – Izgleda da su one ludake iz žute kuće najmili da izvoze đubre.
– Prolaz – grubo reče Ilir. – Prolaz, opasno je! Brzo otvaraj kapiju.
– Čije je naređenje? Šta voziš? – upita stariji.
Ilir mu doveze kolica pravo pred noge.
– Šta vozim? Zar i sam ne vidiš? Ruke, noge, creva! Fitim je naredio da ne zakopavamo
u logoru, moglo bi doći do infekcije. Otvaraj kapiju i ne stoj blizu kolica, udahnućeš ovo.
Pripadnici OVK se skloniše, pomerajući se dalje od kolica. Zatvorivši prstima nos,
borac žurno otvori jedno krilo. Ilir izveze kolica kroz kapiju.
– Doktore! – doviknu stariji. – Kad se vratiš, hoćeš li da mi pogledaš nokat koji mi je
urastao?
Ilir je brzim koracima gurao kolica sve dalje od kapije.
– Pogledaću, samo operi noge! – viknu on preko ramena.
Put je u obliku luka zamicao za ogranak planine. Čim je izašao iz vidokruga stražara,
Ilir je odvezao kolica u jarak, bacio tamo povez od gaze i mantil. Iz džepa je izvadio
Šatalovljevu cedulju, otvorio je. Svega nekoliko nažvrljanih reči, koje su se jasno videle na
mesečini.
– To neće ništa promeniti – prošaputa Ilir.
On nije mogao da se vrati grupi. Izneverio je čudnog Rusa sa srpskim imenom. Bio je
sasvim blizu Fitima Bole i nije se osvetio. Bio je i ostao slabić i plašljivac.
– Ništa se ne može promeniti, razumeš li? Sve je uzalud, čuješ li me, Srebrenka.

Iliru se činilo da ide opustelom Rakovicom i da ulazi u svoje dvorište. Usput se čudi što
su otvorena vrata od kuće. Prilazi tremu i vidi celu porodicu zajedno – i sina i ćerku, i
voljenu Srebrenku. Dočekuju ga na pragu, osmehujući se ljubazno i pomalo prekorno. Tata,
zašto nisi došao na vreme? Zašto si zakasnio? Ovde je bilo tako strašno! A šta da se
dogodilo nešto loše?

Uvode ga u njegovu kuću, sedaju za sto, a on im priča kako je išao u Glogovac i kako
im je lepo što su sve četvoro zajedno.

I, naravno, ne! – on nije seo tu na trem, nije imao snage da prekorači preko praga na
linoleum koji je bio crven, nije imao snage čak ni da pogleda tamo gde više nije imao koga
da pogleda. I, naravno, nije milovao meku kosu svoje Srebrenke, koja je ležala na tremu
preko praga licem nadole. Nisu iza ograde prolazili neki tuđini, koji su uradili to što su
uradili. S njim se nije pozdravljao glavni ubica po imenu Fitim Bola, nije davao savete, nije
se šalio da mu poklanja unakaženu Rakovicu.

I, naravno, Ilir nije odgovarao tim neljudima klimanjem glave, kao da se slaže sa svim
što se događa oko njega.

Srebrenka, ja ništa nisam učinio! Srebrenka, ja ništa nisam učinio!
I ništa se više nije moglo promeniti. Ništa i nikada…
Ilirov pogled je postao hladan i beživotan. Pošto je u sebi sve odlučio, on pocepa
Radetovu cedulju na komadiće i pusti da ih vetar raznese. Pogleda oko sebe, preskoči jarak
i nestade u čestaru.

Prozirni odrazi Belog kružili su pred Šatalovom, micale su im se usne, smejali su se
otkrivajući žute konjske zube, zagledali mu se u oči.

Odnekud se u naletima čuo ritmični metalni zvuk sličan topotu kopita po kaldrmi.
Šatalov je konačno uspeo da sklopi odavno otvorene oči i sablasti više nisu bile strašne.

Četrdeset drugo poglavlje

Beograd, Kraljevina Srba, Hrvata i Slovenaca

Jul 1921. godine

Uskom kaldrmisanom ulicom jurio je i tandrkao fijaker, samo što mu se nisu

raspali točkovi. Georgij Barahin, u izbledeloj vojničkoj uniformi i sa šapkom na kojoj je bila
naprsla kokarda, požurivao je kočijaša koliko je mogao.

– Teraj! Teraj, smotani! Požuri, rođeni, propašću!
Kočijaš je, vešto usmeravajući konja između rupa i neravnina, odgovarao na srpskom:
– Šta da radim, poštovani, da kobili namestim još četiri noge? Skrenuše s bulevara na
trg, pa se zaustaviše pored grobljanske kapije. Barahin pruži kočijašu zgužvanu novčanicu:
– Zobi! Zobi joj daj, rođeni. Nije nas izneverila lepotica!
Skočio je na zemlju, prihvatio konja za uzde, privukao sebi, pa ga poljubio u njušku.
Potrčao je prema kapiji, lupajući glasno drvenom nogom po kaldrmi.
Kočijaš je ispratio pogledom pomalo čudnog Rusa, ispravio novčanicu, pogledao na
upale sapi svoje kobile:
– Budi srećna, Magdalena! Odvezla si finog gospodina, večeras te čeka lepa večera.
Barahin je prošao grobljansku kapiju, gunđajući kroz zube.
– Opet, Žorž! Opet! Čekao si, čekao, a kad si dočekao – zakasnio si!
Svaki naredni korak bivao je sve teži. Od trčanja patrljak ispod proteze je prokrvario,
postalo je toplo i lepljivo. Barahinov hod se sasvim iskrivio, skakutao je stazom poput
ranjene vrane. Eh, nije se trebalo razmetati, zašto sam štaku ostavio kod kuće?
Negde u blizini začu se plotun iz artiljerijskog oruđa, jata ptica poleteše nad krošnjama
drveća. Barahinovo lice izražavalo je očaj.
– Sasvim si zakasnio, Žorž! Definitivno!
Dok je on hramao alejom, u susret su mu nailazili prvo jedan, a zatim sve više ruskih
vojnika. Barahin je povremeno salutirao, otpozdravljali su i njemu.
Kada je došao do dve sveže nasute humke, tamo su ostali samo najbliži: dama i dečak.
Dama je mahinalno okrenula glavu ka zvuku koraka. Ne bi se moglo reći da je lepa, a i
godine su već ostavile trag, ali je Barahina odjednom proželo snažno i bolno saznanje da u
svom životu nije imao niti je sreo nekoga sličnog, kome bi mogao da pred noge baci svoje
uspehe, zamisli, osećanja.
– Lidija Ljvovna? – upita Barahin.
Ona jedva primetno klimnu glavom. Uplakane oči, aristokratsko lice, potišten izgled.
– Ja sam Žorž. Žorž Barahin! Ja sam taj što vam je pisao u Berlin.
Ispod privremenih drvenih krstova svetlele su se pločice „Fjodor Vilhelmovič Keler“,
„Arsenije Andrejevič Majevski”.
Lidiju kao da je nešto ogrejalo iznutra, prišla mu je, čak se i osmehnula:
– Georgij Lukič?! Kako je dobro što ste ovde. Andrjuša…

Ozbiljnije od bilo kog odraslog, sin Majevskog iskorači prema njemu:
– Dobar dan!
Barahin mu pruži ruku:
– Drago mi je da vas upoznam, Andreju Arsenjeviču!
Momče mu čvrsto steže ruku.
Barahin prođe do grobova, dotaknu humku. Nekoliko sekundi je stajao ćutke, oborivši
glavu. Prekrstio se i povukao nazad.
– Lidija Ljvovna! Možda će vam se moje pitanje učiniti čudnim… Da li možda znate
gde je sahranjen Mihail Vasiljevič Aleksejev? General Aleksejev, bivši vrhovni komandant
dobrovoljačke armije.
– Kako da ne… Evo, pravo preko puta!
Barahin se osvrnu i odmah ugleda nadgrobnu ploču s natpisom „Pešadijski general
Mihail Vasiljevič Aleksejev“.
– Divno! Divno! – promrmlja on sebi u bradu, ali nedovoljno tiho da ga ne bi čuli.
Lidija ga prostreli pogledom:
– Šta je tu divno? Što je Aleksejev u blizini?! Hoćete da nam kažete da treba da se
ponosimo što mu je sused neko značajan?! Arsenije je umro! Šta tu ima divno? Vi ste čovek
bez osećaja!
Barahin je stisnuo zube, uzdahnuo, a zatim blago odgovorio:
– Nemojte tako, Lidija Ljvovna, nemojte! Ovo je Beograd, prestonica. A moglo je biti i
tifusarsko groblje u kotorskoj luci, grob bez imena. Pisao sam Vrangelu u Carigrad!
Denikinu u Brisel! Ovde sam došao do ministra. Slučaj je poseban, pa je bilo potrebno i
posebno rešenje. Verujte mi.
Lidija se pribra, bila je zbunjena.
– Oprostite, Georgije Lukiču. Nisam želela da vas povredim. Tri godine sam čekala
muža, verovala, nadala se… Tri godine u životu me je održavala samo nada da ćemo se
ponovo sresti, a sada…
– Žao mi je, Lidija Ljvovna! Arsenija Andrejeviča više ne možemo vratiti. Ali bio je
čovek od integriteta i odlučan. I vi, zacelo, još mnogo toga na znate…
Barahin otkopča bluzu, izvadi iz nedara čitavu gomilu koverata i pisama složenih u
trouglove:
– Uzmite!
Lidija Majevska uze papire u ruke, pa poče pažljivo da prebira po njima. Pisma su bila
napisana mastilom i olovkom, na dobrom i na lošem papiru, rukopis se menjao od
kaligrafskog do jedva čitljivog.
– Senja…
Lidija Majevska privi pisma na grudi, zatvori oči, naglo se okrenu.
Barahin je pokušao da ne gleda kako joj leđa podrhtavaju. Reče umirujući je:
– Na mirnom mestu je Arsenije našao poslednje utočište. Srpska zemlja je kao ruska –
rodna, mirna.
Posegnuo je prstima u džep na grudima i odatle izvadio zlatni lančić s medaljonom
Georgija Pobedonosca.
– A ovo je za vas, mladiću. Od oca. Budite dostojni njegove uspomene!
Sin Majevskog pažljivo osmotri Barahina od glave do pete. Zatim stisnu medaljon u
pesnici:

– Zahvaljujem!
Vreme je bilo da se pođe.
– Ako bude potrebna bilo kakva pomoć, Lidija Ljvovna, Žorž Barahin vam uvek stoji na
usluzi. U Kraljevića Marka pitajte za kuću Petkovića. Ili u oficirskoj skupštini. Onda, ja
odoh.
Sin Majevskog gledao je za Barahinom dok ovaj nije zamakao za krivinu aleje. Onda je
raširio prste i pažljivo pogledao sliku na medaljonu. Konjanik probija kopljem strašnu
aždaju koja se izvija. Konj sličan tatinom Fenimoru se propinjao. Iznad konjanikove glave
svetleo je oreol.
Andrej zakorači prema majci i oprezno je povuče za rukav:
– Mama… A je li naša kuća tamo gde je tata? Mi ćemo sad ovde živeti?

Četrdeset treće poglavlje

Aerodrom „Slatina“, položaj ruskih mirovnjaka

Autonomna pokrajina Kosovo i Metohija, Jugoslavija

13. jun 1999. godine

U stražarnici četvrtog kontrolnog punkta smrdelo je na strvinu. Cibulja i

Konovalov su, ne dogovarajući se, odlučili da tamo ne idu bez potrebe. Ionako je pored bila
„nula devetnaestica“ – i prevozno sredstvo i rođeni dom.

Cibulja je stajao kod rampe i gledao u mrak. Lagano krivudajući, put je odlazio ka
nepoznatom i nedokučivom Kosovu. Drveće je spuštalo grane ka putu, žbunje pored puta
smanjivalo je vidljivost. Usamljena svetiljka negde napred iza krivine bacala je slabo svetlo i
crnilo činila još crnjim.

Cibulja je bio napet, ali istovremeno se borio sa snom. Preko dana su čuvali severni
ulaz, onda bi stigli malo da odremaju, mada je to bio isprekidan san, a od zapare znoj je
postajao lepljiv. Oklopni transporter je po podne bio tako zagrejan da su se oni koji uđu
osećali kao da su u sauni. Posada se nimalo nije odmorila, a već je došlo vreme za novu
smenu – noćnu. Nedostajalo je ljudi, vode, a ni situacija nije bila jasna.

– Četvorka, raportirajte o situaciji. Prijem! – bio je to valjda onaj poznati momak iz voda
za vezu.

– Baza, ovde četvorka. Stanje redovno. Prijem.
– Na zapadu u naselju opet nešto gori, jesi li video?
– Ne opterećuj radio-talase, strašno je i bez tebe. Odjava.
Cibulja je malo razmišljao, a onda se popeo na transporter. Nad žbunjem iza ograde
nebo je bilo narandžasto.
– Šta tabanaš tu? – pospano je zagunđao Konovalov iz otvora transportera. – Gde si
sad?
– Ti, Kolja, nemoj da spavaš. Pritrpi se.
Konovalov uzdahnu.
– Držim se, ne drami.
Sa strane puta čuo se ritmični škripavi zvuk, koji se postepeno pojačavao.
– Je li ti tamo ostalo vode? – upita Konovalov.
– Ćuti!
Cibulja je gledao u senke i odbleske. Nešto je brzo zamaklo za krivinu kroz grane leske.
Cibulja skoči s transportera, pretrča ka betonskom bloku, otkoči automat, čučnu na jedno
koleno. Pogleda kroz dvogled s antirefleksnim slojem. Na oko sto metara usamljeni
biciklista išao je ka kontrolnom punktu.
– Kolja, imamo goste!
Konovalov proviri iz kupole i zagleda se u pravcu puta.
– Kakav je to sportista?

– Stoj! – glasno viknu Cibulja. – Stoj!
Biciklista se približavao. Kupola oklopnog transportera iza Cibuljinih leđa spustila je
mitraljez prema putu.
– Stoj! Pucaću! – upozori Cibulja.
I ispali kratak rafal pred točkove bicikliste. Ovaj ispusti bicikl, nespretno odskoči u
stranu, podiže ruke i krenu pešice ka kontrolnom punktu. Mršavi tamnoputi muškarac.
– Ne pucajte! Gospodin pukovnik Platov! Treba mi odmah. Molim vas! Imam poruku
za njega.
– Šta? Platov? Možda da ti pozovem maršala Rokosovskog? Hajde, čoveče, beži
odavde, idi. Dođi ujutru. Ujutru.
Cibulja okrenu cev automata, prstima pokaza na ručni zglob.
– Nema vremena! Sada! Molim vas! – insistirao je posetilac. – Platov. Poruka. Moram
da mu je lično prenesem.
Cibulja demonstrativno prisloni kundak na rame, nanišani pred noge neznanca. Ovaj
kleknu:
– Hitno je, druže! Rade! Rade je zarobljen! Pomozite! Pukovnik Platov! Sedam nula
sedam nula, „su-va“.
– Šta ovaj priča? – začuđeno upita Konovalov.
– Avetinjo neupućena! – negodovao je Cibulja. – To je naša stara lozinka još od zime.
Bosanska…
I uključi radio-stanicu.
– Baza, ovde četvorka. Evo nam zloguka. Imamo goste. Miroljubivi su, izgleda. Pošalji
nekog odmah – treba ga sprovesti d o pretpostavljenih. Prijem!
Posle nekoliko minuta po njih je došao terenac „uaz“.
Platov izađe pred ulaz vazduhoplovno-tehničke baze, strogo pogleda delegaciju.
– Ko je to? Zašto noću?
– Traži vas lično, druže pukovniče – raportira Cibulja. – Istina, rekao je staru lozinku.
Odnekud se pojavi Bek.
– Govoriš li ruski? – upita Platov Kosovara, koji je zbunjen stajao iza Cibuljinih leđa.
Ilir je nesigurno odmahnuo glavom i počeo glasno da sriče po slogovima, gledajući
pukovnika:
– U-ŠA-TA-LI!

U sobi u kojoj se nalazio štab Bek je preko spojenih klupa raširio dva kilometra teritorije
južno od „Slatine“, crvenom olovkom je zaokružio klisuru gde se nalazila teroristička baza.

Platov i Bražnjikov su se naginjali nad kartom. Ilir se, zbunjujući se oko detalja, trudio
da maksimalno pokaže trajektoriju svog kretanja u Smukovom „Gnezdu“. Bek je tiho
prevodio sa srpskog:

– …ostali naši zalegli su gore. Kad su Radeta i mene primetili, on je stigao da
baterijskom lampom da signal „čekajte“, a mene je poslao vama. Podelili smo se, on je

„smukovce“ odvukao za sobom – potrčao je na drugu stranu, evo ovamo, nešto viknuo
nekoliko puta…

Vojnici su ga pažljivo gledali, a Ilir nije shvatao izraze njihovih lica. Tiho i
nerazgovetno dodade, izvinjavajući se:

– Rade je stajao kao na dlanu… Nikako nisam mogao da mu pomognem… Izvukao
sam se iz baze samo… Tamo je minirano okolo, krateri su na padini… Ja sam se iz njihove
jazbine izvukao, na prevaru… Preko uzvišenja, nekim kozjim stazama ovuda, direktno,
prečicom…

Platov i Bražnjikov su čekali da Ilir završi, gledali su Beka. On je zakoračio prema karti
i počeo da pokazuje, prevodeći pomalo slobodno:

– Kaže da Radetu možemo pomoći. Evo, sa ovog uzvišenja baza je kao na dlanu. Na
minskom polju pase koza. Krateri su sveži. Ima jedna staza koja ide preko obronka. Teška
je, ali obilazi kapiju. Izlazi direktno. To je prečica do njihove jazbine.

Cibulja je jurio ka udaljenom parkingu teške tehnike ne osećajući noge.
– Nije dobro! – šaputao je on sam za sebe, da bi makar s nekim razgovarao, da se ne bi
suočio sa onim što je slučajno shvatio iz reči sumnjivog Kosovara. – Dođavola!… Ušatali!
Ne valja, ništa ne valja!
Pošto je dotrčao do parkinga, usporio je korak i vešto pošao duž transportera, udarajući
čas dlanom, čas pesnicom po oklopu i otvorima.
– Ustajanje, uspavane lepotice! – vikao je, ne obraćajući pažnju na proteste i mlake
pretnje.
Kroz otvor se promoli glava uspavanog Sanje Zujeva.
– Cibulja, ti si skroz poludeo. Zašto budiš ljude?
Narednik odgovori ozbiljno, bez uobičajenog osmeha:
– Odmorićeš se na onom svetu! Šataj je u nevolji!

– A ko je taj Rade? – upita Bražnjikov.
– Poručniče, sprovedi gosta do kuhinje – zapovedi Platov. – Neka popije neki čaj.
Bražnjikov stavi Kosovaru ruku preko ramena:
– Hajdemo, druže!
Ilir se okrenu na pragu:
– Leto je, rano sviće, gospodine pukovniče! Moramo mnogo da požurimo!

Platov i Bek ostadoše sami.

– Ovo je kao savet u selu Fili 1812. godine, za vreme rata protiv Napoleona – reče
pukovnik. – Strelci, minska polja. „Di erste kolone marširt…“

– Andreja su zarobili teroristi. Zamisli kakav je to adut ako shvate da je Rus. A shvatiće.
Šatalovljev srpski je na nivou „dis iz d tejbl“.

– I? – Platovu se smrknu lice.
– Treba poći i osloboditi ga. Da to sprečimo.
– Shvataš li da sve to može biti provokacija?
Bek odmahnu glavom.
– Taj Kosovar, Ilir, s nama je držao aerodrom. Dobro se držao. Zajedno s Andrejom.
Platov se namršti:
– Kako se Šatalov ovde našao, bolje mi ne govori. Lepše ću da spavam.
– Serjoža, on je u opasnosti. A ja idem po njega. Tamo su na licu mesta sedmorica
policajaca, sedmorica vojnika i trojica Šatajevih ljudi. Sede na brdu i čekaju signal, a signala
nema. Sedeće tako, a onda će sami krenuti protiv nadmoćnijeg neprijatelja. Ako im ne
pomognemo, rezultat je unapred izvestan. Trebalo bi mi nekoliko tvojih momaka, veštijih.
Stvar je delikatna, ne može se silom, potreban je oprez.
– Shvataš li uopšte šta me moliš, Bek?
– Ja? Ja ne molim, već predlažem. Gledaj: za Jugoslovene rat se juče završio. Ali za ovu
operaciju su se našli ljudi. I u policiji su se našli, i u vojsci.
– Mi smo na tuđoj teritoriji…
– Poći ćemo u civilu, mirno i pristojno. Potrebni su ćutljivi momci i da nema nikakvih
obeležja. Ne trebaju nam junaci ratnih filmova.
– Ne – reče Platov.
– Razumem te – reče Bek. – Znači da se sam nekako snađem. S braćom.
– Mi ovde imamo drugačiji zadatak, „Lastavice”!
Bek se uputi ka vratima.
– „Lastavica“ je obavila posao i odletela. Serjoža, znam kako će ti ovde biti
komplikovano. Ne treba da se pravdaš. „Ne“ je opravdano, nema ljutnje.
Bek izađe iz sobe, Platov je bio prinuđen da pođe za njim hodnikom da ne bi prekinuo
razgovor u pola reči.
– Čekaj, Bek, shvati me…
– Ma shvatio sam sve! I Šataj bi verovatno shvatio, siguran sam! Platov je prateći Beka
izašao pred ulaz i zastao iznenađen.
Pred ulazom je stajala gomila. Vojnici, narednici, niži oficiri – dvadesetak ljudi.
Dvadeset pari očiju u mraku obasjavala je svetlost s prozora vazduhoplovno-tehničke baze.
– Kakav je ovo skup?! – povisi glas Platov. – Zašto niste na svom rasporedu posle
odmora?! Mislite da vam ovde neću organizovati pritvor?
Sanja Zujev, kao da nije primetio gromove i munje u Platovljevoj tiradi, iskorači
napred.
– Druže pukovniče, dozvolite da se obratim!
A Cibulja se obrati bez dozvole i ne baš po pravilima službe:
– Recite, šta je sa Šatalovom?

„Gnezdo“, teritorija pod kontrolom OVK

Autonomna pokrajina Kosovo i Metohija, Jugoslavija

13. jun 1999. godine

Po ko zna koji put te duge noći otvorila su se vrata žute kuće i dva pripadnika OVK
iznosila su nago mrtvo telo, držeći ga ispod pazuha i za noge. Ovoga puta bilo je žensko.
Spustili su se niz stepenište, bacili telo na zemlju, ponovo ga uhvatili, svaki za po jednu
nogu, pa ga odvukli u ugao do starog presahlog bunara.

Za njima su izašla još dvojica, obojica su nosila metalne cilindre – kontejnere od trideset
litara za prevoz bioloških uzoraka. Pred ulazom su čekala prazna kolica, na njih su stavili
kontejnere. Bacali su novčić. Jedan je dobio da odveze kolica iz dvorišta, drugi se vratio u
zgradu.

Pripadnici OVK prebacili su telo preko niskog zida bunara. Prvi je krenuo nazad, ali ga
kolega prekori:

– Kuda si krenuo? Doktor je rekao da svakoga pospemo!
Pored bunara su ležale vreće s negašenim krečom. Prvi pripadnik OVK opsova, pa
podiže teški džak na ivicu. Zajedno su izručili sadržaj u bunar. Kolega je uključio džepnu
lampu i zavirio u bunar. Belo brašno je poput snega prekrilo leševe bačene na dno bunara.
– Da su nam bar maske dali – požali se prvi. – Smrdi. Još i ta hemija.
– Samo gledaš da se izvučeš – kolega isključi baterijsku lampu.
– Zato je i potrebna hemija – sad je prljavo, ali će posle biti čisto. Nije doktor budala.

Avion fondacije „Od srca srcu“ bio je prilagođen za prevoz tereta i putnika. Unutar
dugačkog trupa čitav zadnji deo bio je namenjen za prevoz tereta, a napred, odmah iza
pilotske kabine, stajala su četiri para sedišta. Na jednom od njih izvalio se kopilot, zaronjen
u konzolu za igrice.

Škripnule su stepenice, u kabinu je ušao Albanac u vojnoj uniformi s kontejnerom u
rukama. Upitao je nešto na svom jeziku. Kopilot je pauzirao igricu, lenjo ustao i rukom
pokazao da pođe za njim. Sproveo je Albanca iza zavese u teretni deo. Čitav pod već je bio
pokriven takvim kontejnerima. Albanac je klimnuo glavom, namestio kontejner na
slobodno mesto i pošao po sledeći.

Kopilot je primakao kontejner uz ostale, kroz ušice provukao sajlu za vezivanje,
pažljivo pogledao oznaku na poklopcu. Crno-žuti znak za biološku opasnost – zloslutni
lukovi koji se presecaju, da li srpovi ili čeljusti – upozoravao je da niko ne treba da zaviruje
unutra. Pored je bila zalepljena etiketa s natpisom na engleskom: „Uzorci tkiva zaražene
stoke“.

Pilot je iz velike kese izvadio standardni kompjuterski kabl za napajanje, napipao
utičnicu u donjem delu kontejnera i u nju utakao utikač. Zatim je dohvatio produžni kabl i
priključio kontejner na unutrašnju električnu instalaciju. Skoro bešumno, proradio je sistem
za hlađenje.

Pilot pogleda teretni deo, od treperenja crne i žute boje igralo mu je pred očima.

– Ludi biolozi! – promrmlja sebi u bradu. – Spremni su da uđu i đavolu u gubicu radi
svojih uzoraka!

Iz džepa je dohvatio vlažnu maramicu i s gađenjem obrisao ruke.

U operacionoj sali bila su dva stola. Za jednim su stajali doktor Gaši i doktor Šalja,
slični, niskog rasta i kao prebijeni. Nisu to bili nikakvi hirurzi, već nesvršeni stažisti koji su
ranije zašivali rane od vatrenog i hladnog oružja po kućama kriminalaca Tirane i Drača.

Smuk ih je doveo u „Gnezdo“ krajem devedeset osme, a Štern, koji je retko dolazio kao
pregovarač, podsticao je Albance na ozbiljniji i suptilniji rad. Ali obojica su očigledno bila
bez talenta, sekli su grubo, nepažljivo, što je moglo negativno da se ispolji prilikom
transplantacije bilo kog organa.

Šalju je morao da ukloni, jer je zamalo upropastio prvo vađenje organa – samo se
slučajem Štern našao pored njega i spasao materijal.

Sada je Šalja asistirao „doktoru“ Gašiju, a obojica su jedva stajala na nogama pošto su
čitavog dana krpili pripadnike OVK dopremljene sa aerodroma. Za drugim stolom je Štern
operisao sam. Pomagala mu je Veton i istovremeno kontrolisala Albance. Sada su se već
petnaest minuta petljali s brojem sedamnaest, kovrdžavim Romom od koga su bila
potrebna samo dva bubrega.

Štern je morao na sebe da preuzme sve složenije operacije. Sada je na njegov sto već
stavljen donor broj dvadeset. Veton na uzglavlje stavi malu karticu – list iz kartona sa
osnovnim podacima donora, navuče Šternu rukavice.

– Donor dvadeset – pročita Veton. – Vade se: srce, jetra, pankreas, bubrezi – oba, pluća
– oba krila. Baš je tražena!

– Retka krvna grupa – objasni Štern i, ne primećujući, skoro joj udari glavu. – Retka
mogućnost da se odjednom zatvori toliko pozicija.

Palpirao je Jasnin stomak, analizirao položaj rebara, kucnuo grudnu kost. Dok je
vatiranim štapićem namočenim u jod iscrtavao linije po njenom stomaku i grudima, Štern je
razmišljao o varljivoj sudbini. Da se Blagovićeva nije našla u ćeliji žute kuće, da uopšte nije
došla na Kosovo, mogli su da se sretnu još negde i u potpuno drugim okolnostima…
Činjenicu da je do Jasnine otmice iz bolnice došlo na njegovo direktno insistiranje, Štern je
nekako izgubio iz vida. Dok je planirao kojim će redom vaditi materijal, setio se kako je
Jasni dao fotografiju iz Beograda i kako je oko njih kružio fotograf, i…

Već je u ruke bio uzeo skalpel kada mu je užasavajuće jasno iz sećanja isplivala
pokretna slika: Blagovićeva lagano strčava sa stepeništa ka zelenom vojnom džipu s crnim
ruskim brojevima, a s prozora džipa, bez osmeha, gleda ga vojnik sa šapkom. Ako bi se
šapka zamenila bejzbol kapom…

Šternu zadrhtaše ruke, on odloži skalpel u stranu. Veton ga je zbunjeno gledala kako
skida sterilne rukavice.

– Da li operišemo? – upita ona.
– Treba mi Fitim. Hitno.

Četrdeset četvrto poglavlje

Kada je Šatalov sledeći put izronio iz mraka, Belog nije bilo u sobi. Leđima okrenut

Šatalovu, iznad sećije se nadneo čovek u belom mantilu. Kada se ispravio, u njegovoj ruci se
na trenutak pojavio iskorišćeni špric. Čovek se okrenuo od Šatalova i izašao iz sobe. A na
sećiji ostade da leži uspavana Jasna, pokrivena vunenim ćebetom. Na njenom obrazu neko
je flomasterom napisao cifre „2“ i „0“.

– Jasna! – pozva je Šatalov. – Jasna! – ponovi… – Jasna…
Šatalova je nešto vuklo u mračne dubine, ali on se držao na nestabilnoj granici – ne
videći ništa, ne osećajući telo, ali kao i pre ne gubeći prisebnost. Sada je našao Jasnu.

Buđenje je bilo bolno i mučno. Nije se sećala svoga imena, ni mesta gde se nalazi, ni
doba dana niti godine. Sivi zid prelazio je u prljavi plafon. Na leđima joj je bilo hladno, a na
grudima toplo i bockavo. Ona se pridiže, od čega se sve okolo zatalasa i zaljulja, osloni se
na lakat i mutnim pogledom pređe preko sobe.

Prvo je ugledala ogromnu metalnu iglu i čoveka koji je njome proboden. Ne, ne baš
sasvim. Sjajni šiljak prolazio je čoveku iza leđa, a ovaj je neprirodno savio ruke nazad da bi
se držao za taj komad gvožđa.

Nikako joj nije polazilo za rukom da vidi čovekovo lice, koje je iz nekog razloga bilo
crveno na nekoliko mesta. Čovek se mrdnuo i pogledao prema njoj. Ona ugleda Šatalova i
osvesti se. Iz magle se samo to izdvojilo – radosna što ga je prepoznala, sve ostalo je
potisnula u drugi plan.

Jasna se osmehnu i pozva ga.
– Andrjuša…
Šatalov jedva pomeri glavu, pokušavajući da signalizira Jasni da to ne sme da govori.
Ali ona se osmehivala kao pijana i ponavljala na ruskom još glasnije:
– Andrjuša, mili moj!
Mutna slika postepeno se izoštravala, i Jasna je shvatila da nisu sami. Bradati muškarac
s odlučnim licem stade između nje i Andreja, nasmeši se poverljivo.
– Kako je dobro što ste se probudili, Jasna! Sada ste na sigurnom. Je li vaš drug
Andrjuša odavno stigao iz Moskve?
Jasna po inerciji uzvrati osmehom dok je posmatrala Smukovo lice i oznake na rukavu,
dok joj se vraćao osećaj u telu, dok je opipavala grubo vuneno ćebe preko gole kože i tvrde
daske sećije. Osmeh joj je polako sišao s lica i Jasna u užasu bespomoćno, očajnički kriknu.
– Sve što sam želeo da čujem – Smuk se vrati Šternu i Belom, koji su stajali kod vrata –
čuo sam. Hvala na budnosti, doktore! Vratite se poslu.
Štern nesigurno klimnu glavom i zamaknu hodnikom.

– Vidiš kako se sve pojednostavilo – reče Smuk Belom, prelazeći na albanski. – Andrej.
Izgleda da mu je puno ime Andrej. Saznaj prezime, zvanje, broj jedinice, kako se uvukao u
„Gnezdo“ i s kakvim ciljem. Ako opet počne da se inati, raščlani devojku na delove, mislim
da će to pojednostaviti razgovor.

Smuk požuri u svoju sobu – imao je šta da podeli s Robin. Beli iza njegovih leđa
upozori čuvara:

– Ovde nemoj da guraš nos. Stoj tamo i nikoga ne puštaj. Ja ću biti zauzet.
I vrata sobe se zatvoriše iznutra.

– Halo, Robin?
Neodređeno odgovori poznati glas, verovatno Kristofer:
– Robin je otišla po cigarete. Ko je traži?
– Ovde Sajmon, njen prijatelj iz Ciriha. Zajedno smo studirali.
– Robin neće skoro doći, Sajmone.
– Je li u čitavom kraju nestalo cigareta? – pobesne Smuk.
– Ako je nešto hitno – hladnokrvno odgovori sagovornik – mogu da joj ostavim
poruku.
Smuk skoro da je odlučio da izdiktira poruku za Robin, ali se onda predomislio – zasad
je bilo premalo preciznih informacija. Neće biti potrebno mnogo da se čeka – Beli će mu
uskoro sve ispričati.
– Ne treba – reče Smuk. – Lakše mi je da kasnije pozovem.
I, ne čekajući odgovor, prekinu vezu.

Na operacionom stolu ležao je donor dvadeset jedan, mladi Srbin. Navlačeći Šternu
rukavice, Veton je primetila kako se doktorovi prsti nekontrolisano tresu i shvatila da se
operacija opet odlaže. Drugog hirurga nisu imali.

– Gerharde, hoćete li alkohola? – upita ona.
Štern je turobno pogleda i na pitanje odgovori pitanjem:
– Zašto ste se upetljali s Rusima?

Pošto je zatvorio vrata, Beli obliznu beskrvne usne i s radoznalošću poče da ispituje
očima Jasnu. Šatalov je propratio njegov pogled i osetio kako mu se puls ubrzava. Jasna se
instinktivno skupila, pomerila u sam ugao i privukla kolena grudima.

Gegajući se, Beli krenu ka zarobljenicima, naslađujući se njihovim sve većim strahom.
Razdraganost ga je obuzela od glave do pete.

– Pa, rataru? – reče. – Hoćeš li me upoznati sa svojom prijateljicom? Šatalov u očajanju
spusti glavu.

– Opet ćutiš? – pripadnik OVK je već stajao u blizini. – Nema veze, imaćeš još mnogo
toga da ispričaš danas, moj Ruse!

Beli se nagnu bliže Šatalovljevom uvu:
– Ovo je retka prilika: ja nigde ne žurim, i mene i tvoju devojku niko neće ometati…
Kada je veliki beli čovek s vrata krenuo ka Šatalovu, Jasna mu je o pojasu videla
ogromnu mačetu u kožnim koricama. U očima joj se zamuti i ona nije bila sigurna da li sve
razume pravilno. Zar ima i belih Hutua? Ili se to vid poigrava s njom, pokazujući joj
čudovište u negativu?
Jasna stisnu pesnice ispod ćebeta. Prsti su joj bili ledeni. Zidovi su se ljuljali i treperili
čas na jednu, čas na drugu stranu. Čudovište se nagnulo nad Andrejom i prozborilo
ljudskim glasom, ali koga je to moglo prevariti? Čudovište je opet došlo, ovog puta po
Andreja, a on ne govori francuski i vezan je, i nema gde da se skloni… Jer, dok se kriješ,
čudovište uvek pobeđuje. Hutu uvek pronađe Tutsija, drugačije se ne događa u Kigaliju.
Ali ja nisam Tutsi, reče u sebi Jasna Blagović, i to joj dade snage, možda poslednji put.
Jednim laganim pokretom ona se zaljulja napred, zauze čučeći položaj i pade na čudovište
koje je stajalo sa strane. Jasna mu na glavu nabaci odvratno vuneno ćebe i preko bockave
tkanine u padu obuhvati čudovište s leđa, pokušavajući da ga obori na pod.
Njena težina je očigledno bila nedovoljna da obori krupnog pripadnika OVK. Beli
posrnu, napravi dva koraka u stranu, cimnu ramenima u pokušaju da zbaci teret s leđa i
pođe rukama ka ćebetu koje mu je zaklonilo vidik.
Kada je krajičkom oka Šatalov ugledao Jasnin skok, puls mu je skočio na dvesta.
Savijajući se u most, leđima je kliznuo uz cev, naglo se podižući. Leva noga se savila u
kolenu i petom napipala sedište stoličice. Šatalov se osloni na njega i ispravi se. Ruke
vezane pozadi i cev, koja mu se urezala među lopatice, omogućile su mu da stane na
stoličicu, a da se ne preturi na stranu.
Beli je zbacio ćebe s lica, kao da je podigao burku. Jasna mu nje visila na leđima, držeći
se za njegov vrat i obuhvatajući mu struk nogama.
Čisto i odmereno, kao da je na svakodnevnom treningu, Šatalov je zamahnuo desnom
nogom u stranu, njegova cipela je brzo opisala dugački luk i završila punim kontaktom s
licem Belog. Škripnuše zubi. Pripadnik OVK se sruši bočno unazad, na kraj sećije,
pritisnuvši svojim telom Jasnu.
Sada Šatalov više nije mogao da ga dohvati.
Beli je pokušao da laktom zada udarac unazad, ali je pogodio drvo. Počeo je da se
okreće, utiskujući svom svojom težinom Jasnu u sećiju, dok se ona izvijala pod njim.
Iznenada ispod jabučice na vratu oseti hladno sečivo, oštro poput britve.
Bledi se skameni – shvatio je situaciju.
– Hoćete li da se igramo talaca? – upita on šaljivo, pokušavajući da dobije na vremenu.
Rus je bio van igre, a s devojkom će morati da porazgovara, pre nego što je ubije.
A Jasna se sećala samo jedne stvari: s čudovištima nema razgovora. Ona je bila u
Kigaliju. Znala je šta treba da radi i videla kako se to radi.
Jednim dugačkim pokretom Jasna prereza čudovištu grlo.

Čuvar popravi remen automata na ramenu. Iza vrata sobe za ispitivanje čuli su se
udarci i stenjanje. Znajući Belog, čuvar pomisli kako ne bi želeo da se nađe s njim u toj sobi.

Jasna odgurnu sa sebe mlitavo telo.
– Ruke! – gledajući je preneraženo, Šatalov je tiho zamoli.
Ona ustade pred njega, ne stideći se ni svoje golotinje, ni oznaka iscrtanih jodom i tuđe
krvi. Kama je lako prerezala kožno remenje koje je stezalo zglobove Šatalova. On bešumno
skoči na pod, opipa džepove i pojas Belog, pa se prstima koji ga nisu slušali domognu
pištolja. Proverio je šaržer – u njemu su ostala svega dva metka, treći je bio u cevi.
Šatalov krenu ka kaseti. Parabelum je, kako je i pretpostavljao, bio ispražnjen. Ali
Šatalova je više zanimala baterijska lampa.
– Ja bih da se obučem – šapatom reče Jasna, još uvek držeći u ruci krvavu kamu.
Šatalov projuri pored nje prema prozoru s rešetkama, provuče ruku između šipki, pa
zadnjim krajem lampe izbi staklo na prozorčetu. Teškom mukom proturio je ruku kroz
prozor što je dalje mogao, pa dao tri signala: „put je slobodan“, „šema napada bez
promene“ i „vodim borbu“.
– Makar nešto da ogrnem… – šapatom reče Jasna.
Šatalov joj je dao jaknu, a on je ostao u majici s kratkim rukavima. Prikrao se vratima i
jednim trzajem ih otvorio. Stražar s automatom na grudima zaprepašćeno je otvorio oči i
okrenuo cev prema zarobljeniku koji se neočekivano pojavio. Nedovoljno brzo, nije imao
šanse. Šatalov malo iskorači na hodnik, drškom pištolja slomi stražaru vilicu i pridrža telo u
padu. Uvukao ga je u sobu i ponovo zatvorio vrata.
– Hoćeš li pantalone? – upita on Jasnu.
Na nesreću, hodnik nije bio pust, iza vrata su se začuli krici i lupanje nogama. Šatalov
od onesvešćenog čuvara uze automat i dva rezervna šaržera iz fišeklije. Jasna je s
medicinskom hladnokrvnošću otkopčala čuvarev kaiš – pantalone su joj zaista bile
potrebne.
Šatalov je privukao vratima sećiju, kasetu i sto, ali to, naravno, nije bilo dovoljno. Kada
je neko pokušao da provali unutra, Šatalov je ispalio kratak rafal, a iza vrata se začuo bolni
krik.
– Volim te – reče on Jasni dok je imao mogućnosti. – Uzmi pištolj i stani u sam ćošak.

Smuk nije verovao u znake, sreću, sudbinu. Zato pojam zlehude sudbine za njega
takođe nije postojao. Zarobljenik se zatvorio u žutoj kući? Znači treba ga odatle izvući ili
isterati. Ili nagovoriti da izađe.

– Ej, Andrjuša! – viknu Smuk kroz vrata tako što je stao sa strane, zaštićen zidom. – Šta
tebi ovde treba?

– Meni si ti potreban! – reče glas iz sobe. – Uđi ovamo sam i više niko neće stradati!
To što zarobljenik ne pokušava da izdejstvuje pravo na odstupnicu obeshrabrivalo je
Smuka. I bilo mu je svejedno da li će neko uskoro stradati.
– Ovaj šaljivdžija mi treba živ – strogo upozori Smuk Bezu i Hašima, koji su rukovodili
dvema grupama od po nekoliko boraca. – Može i ranjen, ali da može da govori. Iz sobe
nema kud da se dene. Dovedite mi ga.
Hašim je poveo svoje ljude napolje, a Bezini borci su čuvali vrata iznutra.
– Došli su po tebe, Smuk! – glas iz sobe nije prestajao. – Vreme je da platiš račune!
– Neće doći ovamo, jel’ da? – tiho upita Beza Smuka, koristeći to što su se ostali smestili
s druge strane vrata.
– Ko?
– Rusi! Ispada da smo napali Ruse, a oni uvek dođu kod onih…
Smuk se razbesne:
– Umukni, kukavice! Rat je završen. Jedna izgubljena bitka neće nam uzeti pobedu. U
ovim planinama više neće biti ni Srba, a još manje…
Negde daleko, ali nedovoljno daleko da se o tome ne bi razmišljalo, začulo se nekoliko
eksplozija, i odmah zatim glasno i živahno počeo je da štekće teški mitraljez.
Smuk proviri u operacionu salu. Doktor Gaši i doktor Šalja, koji mu je asistirao,
istovremeno su se podigli od trbušne duplje donora i uznemireno pogledali gazdu
„Gnezda“.
Štern i Veton priđoše Smuku.
– Šta se dešava? – upita Štern na nemačkom. – Treba završavati i spasti to što smo
izvadili.
– Napadnuti smo – kratko odgovori Smuk.
I nastavi da govori Veton:
– Sredi sve ovde. Po propisu.
Nijedan od dva lekara Albanca nije znao nemački i obojica su bili uspaničeni.
– Dalje ćemo videti – reče Smuk i pođe nazad ka sobi u koju su se zatvorili Jasna i
Šatalov.
Beza je doneo briket plastičnog eksploziva s detonatorom, prišao vratima i zalepio
eksploziv pored kvake.

Jasna je čučala u uglu držeći pred sobom otkočen pištolj. Šatalov je razbio sijalicu i
pribio se uza zid pored prozora. Nekoliko rafala iz automata raznelo je staklo i prozorski
okvir, meci su se zvučno odbijali od rešetaka pod nepredvidivim uglovima.

Šatalov proturi cev kroz prozor i uzvrati kratkim rafalom. U prozor su istovremeno
uletele dve dimne bombe, obavijajući sobu nadražujućom koprenom. Šatalov ih podiže i
izbaci nazad kroz prozor.

I skoro istog trena izleteše vrata, zajedno s komadom zida. Klimava barikada razletela
se na iverje. Kroz nadražujući dim Šatalov vide kako se hodnikom kreću senke pripadnika
OVK.

Negde spolja čula se intenzivna paljba. Ali Šatalov je imao dovoljno briga unutra.
Gađao je i gađali su njega. On je gađao preciznije, zato je uspeo da istraje još nekoliko
minuta.

Kada je potrošio poslednji šaržer, Šatalov je otpuzao u ugao do Jasne, uzeo od nje
pištolj, seo, zaklanjajući je, i naslonio se leđima na njena kolena. Strelci u hodniku svojski su
se trudili, ali očigledno nisu stigli da vide gde se Šatalov prebacio. A onda je utihnulo. U
prašini od maltera i dimu koji su ispunili vazduh sasvim blizu njih ukazala se silueta
krupnog muškarca s bradom. Šatalov je naciljao i povukao obarač, ali se začulo samo
„škljoc“.

– I ja sam pucala – sa zakašnjenjem upozori Jasna. – Nemoj me dati njima, molim te!
Smuk krenu na Šatalova i Jasnu s pištoljem u ruci. Kada je počeo napad na „Gnezdo“,
on je odlučio da mu Rus više ne treba živ.

Veton je shvatila da je sve gotovo kada je nestao doktor Štern. Švajcarac je imao
istančan osećaj za opasnost. Kao pacov s broda, zbrisao je prvi.

Veton je razbacala kartone donora zajedno s ostalim papirima u ravnomernom sloju po
podu operacione sale. Nasred sobe su na kamari ležala tela medicinske sestre i medicinskog
brata, dvojice nesvršenih doktora i njihovog poslednjeg pacijenta. Svi Albanci su umrli brzo
i bez mučenja – Veton je baratala skalpelom bolje od svih nesvršenih medicinara.

Pošto je preko lomače izručila tri kanistera medicinskog alkohola, Veton ipak nije bila
sigurna da li će to dati dovoljno vatre za uništavanje dokaza. Dokaza… Morala je da nauči
da razmišlja na nov način.

Izašla je u zadimljeni hodnik, potpalila šibicom poslednji karton – dosije donora broj
dvadeset, ubacila ga u operacionu salu i zatvorila vrata.

Vreme je bilo da se izvuče odatle.

Jasna ćutke spusti dlanove na Šatalovljeva ramena. On je kroz majicu osećao toplotu
njenih dlanova.

I on je ćutao – nije imao šta da kaže Smuku. Gazda „Gnezda“ nadneo se nad njih,
birajući prvu žrtvu.

Iza Smukovih leđa pojavila se nova senka.
– Polako spusti pištolj i baci ga na pod – izgovorila je senka na srpskom.
Na Smukov potiljak prislonio se prigušivač pištolja.
– Bek, druže – reče Šatalov zatvarajući oči. – U pravi čas!

Četrdeset peto poglavlje

Za izvršenje zadatka Platov je odabrao desetak dobrovoljaca. Na čelu grupe bio je

Bek.
Na napuštenom skladištu aerodroma pronašli su jugoslovenske vojne uniforme. Oko

vrata su povezali svetle marame kako
bi se prepoznavali u noćnim uslovima. Iz Bekovog arsenala na jedvite jade su prikupili

nešto stranog oružja, srećom, čeških „kalašnjikova“ bilo je u izobilju. Od dva teška
mitraljeza posle kratke konsultacije uzeli su samo jedan, ali s municijom od oba. Dva
sanduka trofejnih bombi podelili su među sobom, po tri-četiri na jednog borca.

Prateći grupu, Platov im je bez uvijanja zabranio da budu zarobljeni. Poželeo im je
uspešan prodor u neprijateljsku pozadinu i izvršenje zadatka.

U transporteru su prešli letelište, obišli padinu brda i došli do ograde. Stražari su
pomerili mrežu u stranu i oklopni transporter je izašao van granica aerodroma.

Put je bio kratak. Preko bespuća, duž korita presušenog potoka oklopni transporter je
dovezao grupu do ivice susednog naselja. Tamo su borci požurili, trkom prešli preko
uspavanih uličica, a na udaljenom sporednom putu već ih je čekao kamionet uključenih
farova. Vojislav pozdravi grupu, podigavši zavijenu ruku.

Kolskim putem kamion izađe na drum daleko iza kontrolnih punktova Britanaca.
Mogli su da se odmaraju najviše četvrt sata. Vojislav skrenu s asfalta u šumu i naglo ukoči.
Krenuli su peške prema južnom prilazu „Gnezdu“.

Kao dvanaesti član tima, ne svojom voljom, našao se zarobljeni pripadnik OVK. Na
prilazu terorističkoj bazi Bek mu je zalepio usta flasterom i o pojas zakačio vojnički kaiš s
providnom vrećicom privezanom za njega. Ispod plastike se nazirao briket sa utaknutim
žicama.

– Dugme od ove stvarčice je kod mene u džepu – upozori Bek. – Ako pokušaš da
olabaviš kaiš – neće mi ni dugme trebati. Punjenje je slabo, ne očekuj da se skoro vidiš s
curama. Generalno, nadam se tvojoj saradnji.

Pripadnik OVK je klimao, mireći se sa sudbinom i gledajući s užasom eksplozivnu
napravu.

– Počni sa silaskom – naredi Bek. – Napraviš deset koraka, pa se zaustaviš. Čekaš, brojiš
do deset. Još deset koraka, pa ponovo odbrojavaš. Gledaj pažljivo pred noge, pamti
orijentire. Neme žurbe. Ako nas dovedeš do baze – ostaćeš živ. Obećavam. Napred!

Pripadnik OVK se zagleda u padinu koja je ležala pred njim, oprezno napravi prvih
deset koraka.

– Strogo po njegovim koracima – reče Bek – korak po korak. Na moju komandu!
Cibulja priđe bliže, pa ga šapatom upita:
– Druže Deda! A šta ste mu to privezali na pojas?
– Komad sapuna, par žica i bateriju AA. Gde bih ovde nabavio samoubilački pojas!
Bek uze radio-stanicu.
– „Centar“, Deda na startu.
– Primio, Deda. Srećan put! – odgovori Milić.

Sedeo je kao ćuk, umotan u ćebe, u teretnom delu plavog furgona, ispred police s radio-
uređajima. Osluškivao je radio-talase pomoću ogromnih slušalica. Noć je bila topla, ali se
Milić smrzavao čak i pod ćebetom. Bilo mu je hladno od pomisli da dobra polovina ljudi
koji su mu dragi u ovom životu – Sloba, Majevski, Rade, Cvetko, Plamen – sada ulaze u
Smukovu čeljust, a da je on, Dragan Milić, star i jadan, s bolesnim kolenima i reumatizmom,
prinuđen da sedi po strani i da prima i prebacuje pozive poput neke sekretarice.

Posmatrači pozvaše Plamena. Majevski mu pruži dvogled i pokaza mu pravac. Plamen
je dugo gledao u suprotnu stranu, gde se dolina blago spuštala, dok nije opazio nejasnu
figuru sa svetlom trakom na vratu.

– Tamo se neko spušta! – on odmaknu dvogled, pa pogleda Majevskog. – Ko je to?
Majevski mu pokaza da nastavi s gledanjem.
– Četvorica ih je! – Plamen poče d a broj i figure koj e su se u koloni spuštale nizbrdo,
oštro krivudajući minskim poljem. – Sedmorica… Devetorica! Dvanaestorica! Ko su oni?
– Naši! – reče Majevski.
– Koji još „naši“? – Plamen je zažalio zbog zabrane upotrebe radio-stanice, inače bi
odavno pozvao Milića.
– Jednostavno – naši! – uvereno reče Majevski.
A Milić kao da je čuo Plamenovu molbu, pa se prvi oglasio:
– „Turisti – jedan, dva, tri“! Puna borbena gotovost. S juga nam se pridružuje Dedina
grupa. Imaju marame oko vrata kao i mi. I vi ne zaboravite da ih stavite, da ne bismo pucali
jedni na druge.
Začuvši Milićeve reči, Majevski se jedva suzdrža da ne ispusti radosni povik.
– Počinjemo spuštanje – komandovao je Plamen. – I čekamo Radetov signal.
Na osmatračkom mestu odlučio je da ostavi jednog čoveka – za slučaj da se Rade ipak
javi.
Majevski je prvi pritrčao privremenom logoru s dobrim vestima. Pošto su čuli za
Dedinu grupu, živnuli su čak i policajci koji nisu znali o kome se radi. A Cvetko i Barmin
bili su ozareni.
Majevski zabaci ranac na leđa, o vrat okači automat, a preko ramena obesi
„moskovku“.
– Ma ostavi je, tako ti svega – Barmin zgrči lice. – Zar se još nisi naigrao? Nenapunjeno
oružje pred borbu je loše znamenje!
– Znamenje imam samo jedno – odgovori Majevski, otkopča okovratnik, izvadi iz
nedara medaljon s likom Georgija Pobedonosca na kožnoj oputi, prisloni ga usnama i
pažljivo vrati na mesto. – A to da je nenapunjeno…
On potraži po fišekliji, iskopa metak i ugura ga u zadnjak puške.
– Sedam šezdeset dva, kalibar za sva vremena… Evo – napunjeno je!

U trenutku kada je s prozora žute kuće baterijska lampa svojim miganjem prenela
odredu informaciju da je Rade živ, slobodan i da mu je potrebna vatrena podrška, sve
borbene grupe i Dedina grupa približavale su se startnim položajima.

Minsko polje je bilo savladano. Bek je ostavio pripadnika OVK na ravnom kamenu,
dohvatio iz džepa crni notes i, gledajući zarobljenika, nekoliko puta lupnuo prstom po
notesu. Nakratko je pokazao crni trougao uplašenom pripadniku OVK i sklonio ga u džep.

– Mina s geolokacijom! – rekao je Bek. – Evo od ovog kamena u prečniku tri metra. Više
od tri koraka u stranu i – gotovo, bum. Sedi, odmaraj se!

Pripadnici desantne jedinice nestaše u noći. Negde na brdu, možda u žutoj kući, začuo
se prigušeni rafal iz automata. Pripadnik OVK, bojeći se da se pomeri, zavrte glavom i tiho
coknu.

Bekova grupa je zalegla duž piste bliže njenom zapadnom kraju, nedaleko od platoa s
kamionima.

– Deda je na vezi, izašli smo na početnu, prijem.
– Svi su na okupu – potvrdi Milić. – „Turisti jedan“, počnite!
– Počinjemo – potvrdi Bregić. – „Crni vod“! Za Jugoslaviju!

Dalje je sve izgledalo kao da je čopor vukova napao stado ovaca koje je ostalo bez
pastira. To što su ovce bile preko pet puta brojčano nadmoćnije, što su imale bombe,
automatsko oružje i to što su sebe pogrešno smatrale vukovima, nije imalo nikakav
praktični značaj.

Projektil iz bacača raketa i eksplozija svežnja bombi u oba bunkera koji su čuvali glavni
ulaz u „Gnezdo“ skoro istovremeno su dali signal za početak juriša. Bregićeva grupa
udarila je s planinskog obronka na obezbeđenje kod kapije i sve je trajalo nekoliko sekundi.

Policijski snajperista, koji je zalegao na uskoj izbočini severnog zida na dvadeset metara
iznad nivoa rečice, počeo je s likvidiranjem mitraljeske posade pored štapske nadstrešnice,
a zatim je pristupio čišćenju dvorišta žute kuće. Barmin, koji se na toj izbočini smestio za
mitraljezom, i poslužilac Cvetko odsekli su teroristima pristup arsenalu u šumi kod piste, a
zajedno su likvidirali patrolu od pet pripadnika OVK koja je išla pistom sa istoka. Krilo
Dedine grupe imalo je sigurnu podršku.

Koristeći situaciju, pripadnici desantne jedinice savladali su polovinu uspona ka žutoj
kući, utvrdili se i odatle bacili desetine bombi na vojnički logor. Teroristi koji su pokušavali
da se izvuku iz klopke odstupali su u dva pravca – nizvodno rečicom ka mostu i uzvodno,
duž severnog zida prema istoku. Tamo su ih dočekivali Bregićevi ljudi, koji su već osvojili
most, odnosno Plamenova grupa, koja je prošla obalom reke skoro do ograđenog prostora
sa zarobljenicima.

A Bek, pošto je komandu predao poručniku Bražnjikovu, uzeo je u svaku ruku po
pištolj s prigušivačem i krenuo po sopstvenom planu prema žutoj kući. Osećao je da za
Šataja svaki sekund može biti odlučujući.

Snage pripadnika OVK preseklo je nekoliko linija vatre, pa nisu uspeli da organizuju
odbranu. Vojnički logor, koji se nalazio u dolini i koji je okruživala rečica, pretvorio se u
kotao. Pokušaj da se izvuku ispod nadstrešnica na proplanak izložio je nekoliko pripadnika
OVK vatri njihovog sopstvenog mitraljeza, koji je protivnik osvojio u centru baze. Ostajala
im je nada da će napadačima ponestati bombi – silovitu pucnjavu odavno nisu pratile
eksplozije.

Hašim, koji se u trenutku napada sa šestoricom svojih ljudi nalazio kod istočnog zida
žute kuće, brzo je procenio situaciju. Sa te tačke je trebalo da se sklone, i to što je moguće
brže. Poveo je borce ka vojničkom logoru sa severozapadne strane, gde je žbunje
obezbeđivalo makar minimalnu zaštitu od snajperista.

Beza se zadržao u hodniku, prazneći već treći šaržer u maglu iza rupe u zidu. Rus kog
je Mehmed uhvatio, Rus koji je došao ovamo, u „Gnezdo“, kao nagoveštaj nevolje skrivao
se u prašnjavom oblaku i nije želeo da umre.

Kada je obarač kliknuo naprazno, Beza je to shvatio kao znak. Neka se Fitim
razračunava sa živim Rusom. Van zgrade se očigledno vodila žestoka borba, i Beza je više
voleo da bude pored svojih ljudi, da ga podržavaju i štite.

Požurio je ka vratima i zastao. Pred njim je stajao tamnokosi Jugosloven u uniformi bez
oznaka, sa svetlom maramom oko vrata, kao kod kauboja u vesternima, i sa dva crna
pištolja u rukama. Pridošlica uperi cev Bezi u čelo i povuče obarač.

Teroristi OVK napravili su nešto nalik barikadi od teških bukovih stolova i odatle se
prepucavali sa strelcima protivnika koji su osvojili most. Amirovi ljudi, koji nisu ni stigli da
postanu Mehmedovi ljudi, padali su jedan za drugim i više se nisu podizali.

Koji je smisao svega ovoga, pomisli Mehmed. Zašto je on uopšte došao kod tih
Albanaca? Korak po korak, već je zamakao iza šatora. Krivudajući kao zec, istrčao je na
usku stazu koja je preko padine nad rečicom odlazila naviše i već iza prve krivine naleteo
na Hašima. On mu je trčao u susret, a šest njegovih najboljih boraca bilo je s njim. Mirni,
sigurni u sebe, ljuti.

– Gde si ti krenuo, Turčine? – upita Hašim, hvatajući Mehmeda za okovratnik.
– Mora da se traži pomoć, Hašime! – ispali on prvo što mu je palo na pamet.
Hašim čak nije ni utvrđivao kako se glupi Turčin sprema da to uradi bez oružja – sve
mu je bilo jasno.
– Odavno sam hteo ovo da uradim – reče i zabi Mehmedu tanki nož sa dvostranim
sečivom ispod rebara i sa zadovoljstvom ga okrenu – kasnije možda neću moći.
Pošto je odgurnuo Mehmeda u žbunje, nastavi put. Trebalo je spasavati borce.

Polako je spustio cev i bacio pištolj na pod.
– Bek, druže – reče Šatalov zatvarajući oči. – U pravi čas!
Zajedno s pištoljem iz Smukovih ruku na pod je pala i zakotrljala se bomba bez
osigurača. Bek ispali hitac uprazno – gazda „Gnezda“ se izmaknu i nestade prema hodniku.
Bek je požurio za bombom, ali ga Šatalov prestiže i jednim pokretom baci bombu za
Smukom. Bek pade na Šatalova i njegovu srpsku devojku, zaklanjajući ih od eksplozije,
otvori usta. Na hodniku je odjeknula eksplozija, geleri su udarili negde pored njih.
– Jeste li svi čitavi? – upitao je Bek, otpuzao u stranu i seo ispod prozora.
– Druže Deda! – začu se iz hodnika južnoruski Cibuljin govor – prepoznavao se
nepogrešivo! – Jeste li našli Andreja Ivanoviča?
Nebo za prozorom počelo je da se osvetljava. U polumraku Bek vide kako se Šataj
osmehuje. Iza njega je sedela čudno odevena plavuša s licem umazanim krvlju.
– Jasna, ovo je Bek, moj prijatelj! – radosno reče Šataj. – Bek, ovo je moja Jasna!

Teško dišući i saplićući se, Štern je trčao kroz šumu ka spasonosnom avionu.
– Rus! – jadikovao je. – Ti idioti su se petljali s Rusima! To će igrati bez mene!
Avion je bio već sasvim blizu kada je iz žbunja, presecajući Šternu put, izleteo mladi
momak s automatom i naredio mu da legne licem ka zemlji.
– Ja sam lekar! Doktor Gerhard Štern, Švajcarac! Teroristi su me držali ovde, ali sam
uspeo da pobegnem.
– Lezite! – Majevski se osloni kolenom između njegovih plećki, proveri mu je džepove i
uveri se da u odeći nema sakrivenog oružja. – Da, prepoznao sam vas, doktore! Na
kalendarima se vi uvek s nekim rukujete. I logo vam se lako pamti.
Reče preko radio-stanice:
– „Centar“, imamo doktora Šterna! Živ, zdrav, na sigurnom i pod kontrolom. Sa
avionom pride! Pošaljite nekoga čim budete mogli!
Majevski je dozvolio doktoru da ustane, zatim ga je poveo ka avionu, uperivši cev
automata u njega.
– Zašto ste uperili oružje u mene? – zbunjeno upita Štern.
– Za svaki slučaj – odgovori Majevski. – Ja ne znam zašto su vam ruke do lakata u
krvi…
U putničkoj kabini aviona predao je zarobljenika Iliru. On posadi Šterna na putničko
sedište preko puta dvojice uplašenih pilota.
– Sedite ovde, doktore – reče Kosovar. – Kasnije ćemo obavezno sve razjasniti. A zasad
pucam bez upozorenja.

Četrdeset šesto poglavlje

Ljudi u tamnim kombinezonima približavali su se logoru sa strane rečice. Hašim ih

je ugledao s padine, i to mu je dalo prednost prilikom okršaja. Sada ih je bilo tri prema dva.
Hašim je izgubio jednog borca, još jedan je bio ranjen

u butinu, a kod napadača dvojica su ostala na kamenju, jedan je otplovio nizvodno s
licem nadole, a kombinezon mu se naduo na leđima poput nekakvog brežuljka. Ostali su se
povukli nazad pod okrilje strme stene. Hašim se vratio u logor i nije ga prepoznao.
Polovine šatora nije bilo, a druga polovina je gorela. Zidovi od ceradnog platna koji su delili
„ulice“ i „trgove“ pretvorili su se dronjke, kao da su gađani krupnom sačmom. A logor se
još uvek branio.

Hašim se prebacivao od jedne vatrene tačke do druge, i njemu su se, kao najstarijem,
potčinjavali Bezini, Amirovi i Kuštrimovi ljudi. Među njima nije bilo samo jednog čoveka –
Fitima Bole, komandanta koji je nestao usred bitke.

U fišeklijama Hašimovih boraca ostalo je nekoliko dimnih bombi. Pucnjava na drugim
krajevima „Gnezda“ počela je da jenjava, a to je značilo da će se uskoro sve snage
neprijatelja usmeriti ka vojničkom logoru.

– Slušaj ovamo! – naredi…
Pošto su prikupili sve oružje i municiju, pripadnici OVK su se spremali za skok. Dimne
bombe formirale su zavesu između mosta i uspona ka žutoj kući. Pošto su u trku otvorili
uragansku vatru na most, preživeli pripadnici OVK savladali su najopasnijih sto metara do
parkinga kamiona. Izgubili su malo ljudi.
Protivnik je blokirao kapiju, pa je Hašim poveo ljude dalje iz „Gnezda“ preko minskog
polja. Pripadnicima OVK išlo je naruku to što su teški mitraljezi već završili svoje, a vatra iz
automata na takvoj udaljenosti nije bila efikasna.
Pripadnici OVK bežali su na sve strane, ne birajući put, kao ulična rulja koja beži od
policajca. Eksplozija! Druga, treća…
Ko bude imao sreće, taj će se probiti, razmišljao je Hašim. A drugi novome
komandantu nisu bili potrebni.

Vatra u žutoj kući se razbuktavala. Plamen se od izvora požara ka operacionoj sali širio
preko tavanice, i uskoro se tavan pretvorio u dimnjak koji je zavijao od plamena.

Hodnik je bio pun tela pripadnika OVK, ali Smuk nije bio među njima.
– Ovde mora biti još zarobljenika – viknu Jasna, pokušavajući da nadjača buku vatre. –
U svim ćelijama, možda je neko živ! Lomite vrata!
Ona podiže s poda automat i isprazni šaržer u najbližu zaključanu bravu.
Pre nego što je dim konačno zahvatio prizemlje, vojnici su stigli da izvedu četvoro. I da
iznesu još troje srećnika koji su spavali na kolicima pod dubokom narkozom.

Redenik mitraljeza se ispraznio, i Cvetko pozva Milića.
– „Centar“? Prenesite Majevskom, Barmin i ja idemo do njega!
Cvetko se osetio mlađim i snažnijim. Prvi je počeo da se spušta u prolom, a Barmin mu
je samo pridržao konopac.

Ilir je na sebi osećao uporni i neprijateljski pogled doktora Švajcarca, i sve vreme ga je
držao u vidokrugu. U teretnom delu aviona stajali su poređani kontejneri s drečavim crno-
žutim srpovima na etiketama. Ilir je bočno ušao u pilotsku kabinu, bacio letimičan pogled
po njoj i nije primetio ništa neobično – sedišta, upravljač, milion dugmadi i poluga, baš
onako kao što se viđa u filmovima.

Kroz prednje staklo prvo je video Majevskog kako s nekim razgovara, a onda njegovu
sagovornicu – crnokosu medicinsku sestru u krvavom mantilu. Ona je nešto uplašeno
govorila Majevskom, pokazujući prstom na šumu iza svojih leđa.

Ilir se primakao staklu, lupio o njega pesnicom i povikao:
– To je ona! To je Crna Žena, Andreju!!! Ne slušaj je!
Ne ustajući s mesta, Štern je prislonio lice na prozorče i takođe video Veton.
Ilir jurnu iz pilotske kabine ka vratima aviona. Štern ga ivicom đona udari u gležanj.
Ovaj izgubi ravnotežu, pade na jedno koleno, a doktor se istog časa navali na njega, pritisnu
ga svom težinom i povuče za cev automata.
Kosovar se izvukao ispod Šterna, ali je ostao bez oružja. Istrčao je na stepenice, ali nije
stigao da vikne.
Smuk se pojavio iz šume iza leđa Majevskog i pokosio ga kratkim rafalom iz automata.
Štern je podigao Ilirovo oružje, nanišanio na njega i pritisnuo obarač. Na Kosovarovu
sreću, doktor se nije dosetio da pomeri osigurač. Ilir skoči sa stepenica, otkotrlja se u jarak i
otpuza u žbunje. S vrata aviona Štern za njim ispali dug rafal, krešući tanke stabljike jasike.
– Fitime, Veton, najzad! – povika on. – Treba uzleteti dok nije kasno!
Zauzevši svoja mesta, piloti su drhtavim rukama pritiskali dugmad i razmenjivali
komande procedure uzletanja. Elise aviona počeše da se brzo okreću, da bruje i fijuču.
Veton prva ustrča uz stepenice i pogleda Smuka, koji je zaostao.
– Brže! Šajze! – zaurla Štern. – Odmah uzlećemo!

…Veton, pomisli Smuk, gledajući je kroz nisko i retko drveće, ti si jedina koja me nije
izdala!

Ona je odlično videla Smuka – plakala je i vikala, praveći buku, odvlačeći pažnju
krupnog stražara s „kalašnjikovom“ koji im je pregradio spasonosni put ka avionu. Ona je
vikala kako su je držali zarobljenu i o tome kakve su zveri ti teroristi i kako je tamo još
mnogo, veoma mnogo zarobljenika – dok se on bešumno kao zmija šunjao kroz šumu jasika
da bi izašao na udaljenost s koje ne može promašiti.

Kada je videla da je već podigao automat, Veton je naglo napravila dva koraka u
stranu, pomerajući se s linije vatre, a stražar se okrenuo za njom. To ga nije moglo spasti –
meci su ga udarili u desnu slabinu, lomeći rebra. Udarac zavrte stražara i odbaci ga na niski
žbun, i on se ukoči u poluležećem položaju s očima raširenim od čuda.

Štern je viknuo iz aviona i Veton je glavačke jurnula ka njemu. Smuk je prišao stražaru.
Ovaj je još disao i čak držao „kalašnjikov“ pred sobom. Smuk je po navici prvo pomislio da
mu uzme automat, ali se odmah nasmejao – u Cirihu će mu sve drugo biti potrebnije od
„kalašnjikova“.

Zato on nagazi Srbinu nogom na grudi, podvuče vrh cipele ispod automata i odbaci ga
dalje iz ruku koje su slabile. Uz drvo je stajala oslonjena čudna zarđala puška, koja je više
ličila na koplje zbog dugačkog trobridog bajoneta. Nije imao vremena da razmišlja odakle
usred šume u njegovom ličnom „Gnezdu“ takva starina.

Štern ponovo viknu da će avion sada uzleteti.
Smuk nikada nije kasnio na avion. Umornim sitnim koracima potrčao je ka
stepenicama.

Pre sekundu Majevski je pokušavao da smisli šta da radi s histeričnom medicinskom
sestrom, jer nije smeo da napusti stražarsko mesto koje mu je povereno, a Ilir nije mogao
sam – ovde su uhapšeni osumnjičeni, trebalo je sačekati ostale, i on se već mašio za radio-
stanicu da potraži pomoć kad se sve preokrenulo.

Crnokosa medicinska sestra je iz nekog razloga zakoračila u stranu, i istoga časa
ledenice su se zabile Majevskom u desnu stranu grudi, slabine, leđa, zavrteo se kao na
nekom veselom ringišpilu – ispred njega je proletelo nebo, krošnje drveća, prepletena srca –
i on je kao perce bez težine sleteo u žbunje sa sitnim zelenim listićima.

Nad njim se nadneo bradati čovek čije je lice Majevski sigurno negde video, ali gde –
nije mogao da se seti. Zatim je počeo teže da diše, ali je zato nestala težina iz ruku, i
Majevski je poželeo da poleti.

Bradati čovek je rešio da ode, i to je bilo vrlo dobro. Kada se okrenuo, Majevski je
ugledao crveno-crni amblem na njegovom rukavu. Mršavu dvoglavu pticu na crvenoj
pozadini. Znao je dobro da treba da izvadi nož i da odreže amblem – sada i svaki put kada
mu neki dođe pod ruku.

Pojavio se bol, došao je svesti, razbistrilo mu se.
Rade, bez zvuka povika Majevski, ubili su me!
Čovek je trčao ka avionu odnoseći na rukavu mrski amblem. Bez snage da se mrdne,
Majevski pogleda u stranu – i ugleda nju. To nije bilo samo oružje već simbol časti i
junaštva, samopožrtvovanja i nepokolebljivosti.

Odjednom je dobio neku snagu u rukama. Pružio se ka „moskovki“, dohvatio je za
štitnik obarača i povukao ka sebi, ona mu je pala na stomak, ogrebavši mu nogu bajonetom.
Led u grudima smenio je plamen, vrela lava koja je isticala iz tela.

Čovek s amblemom je već bio kod stepeništa kada je Majevski uspeo da savlada
kundak, kolenom podigao tešku cev i u nišan uhvatio široka leđa.

– Fitime, brže! – ludeo je Štern.
Kočnice za parkiranje su otpuštene, avion se zaljuljao i krenuo napred, stajnim trapom
je prešao metar. Smuk je već bio blizu i pružio je ruku ka rukohvatu. Na dva koraka od
vrata, Veton je unutra čekala da se on ukrca.
U tom trenu začu se grom, iz Smukovih usta šibnu krv, i on ne uspe da se popne
stepenicama, već se na njih svali svom težinom. Među njegovim lopaticama širila se tamna
mrlja.
Avion se lagano kretao. Donji kraj stepenica orao je zemlju. Smuk se uhvatio za gornji
stepenik, pogledao Šterna, koji je ukočeno stajao nad njim, pa pružio ruku.
– Uvuci ga unutra! – povika Veton, pade na kolena, pružajući Fitimu ruku.
Još neki tren Štern je stajao neodlučno, onda je zamahnuo i udario Veton kundakom u
potiljak, i ona se prostrla preko aluminijumskog poda.
– Zbogom, Fitime – reče Štern gledajući Smuka u oči, pa nogom odgurnu stepenište.
Avion je povećao brzinu i počeo naglo da ubrzava da bi stigao da uzleti pre tih hiljadu
metara, koliko je imao za poletanje.
Štern je razmaknuo noge, nagnuo se i nežno pomilovao poklopce kontejnera.
– Dobro – nešto imamo! – reče on naglas, osmehujući se srećno. – U ovakvim
vanrednim okolnostima više nego dobar rezultat!
Zatim je skrenuo pogled na Veton, koja je ležala bez svesti, uhvatio je za okovratnik i
odvukao na putničko mesto. Posmatrao ju je zamišljeno, okrećući joj povremeno glavu levo-
desno.

Odlepivši se od piste, avion se naglo vinuo u nebo i našao nad klisurom. Dvadesetak
ljudi moglo je da isprazni šaržere u pilotsku kabinu, krila, rezervoare za gorivo i beli
stomak. Ali mali zdepasti beli krst na crvenom kvadratu… To je vlasništvo Švajcarske,
najneutralnije zemlje, daleko od bilo kakvih ratova i nasilja. A tu su i prepletena srca! Svi su
se odavno privikli na pomisao da je to simbol altruizma, dobrote, pružene ruke pomoći…

„Bombardje“ je savio nalevo i uzeo kurs prema albanskoj granici.

Pljujući krv, Smuk je još izvesno vreme pokušavao da puzi za Veton. Kada je video da
je Šternov avion uzleteo, promenio je pravac i pokušao da se dokopa šume.

Uspeo je da otpuzi preko jarka, a onda je osetio ljudsko prisustvo. Okrenuo se na leđa i
nad sobom ugledao crnu siluetu koja se oslanjala na neku palicu ili motku. Smuk se
namršti, pokuša da otpuzi.

– Pomozi mi, brate! Hej! Iz čije si ti grupe? – reče na albanskom. – Pomozi svom
komandantu!

Odgovora nije bilo. Čovek priđe bliže.
– Gospodine policajče! Ranjen sam! – viknu Smuk na srpskom. – Treba mi lekarska
pomoć. Nisam naoružan!
Ilir se nagnu nad Smukom, posmatrao ga je kao insekta. Šternov metak je Kosovaru
rasekao kožu na glavi, pola lica mu je bilo obliveno krvlju. Smuk levom rukom izvuče
pištolj iz futrole, ali ga Ilir udari nogom po prstima i pištolj odlete u žbunje.
Smuk ponovo pređe na albanski:
– Izvuci me, prijatelju! Da znaš samo kako ću te bogato nagraditi! Ko si ti uopšte,
nakazo?!
Smuk oseti kako se đon teške cipele spušta na njegove grudi – isto tako je on nekoliko
minuta ranije postupio s ranjenim stražarom. Kako boli!!! Smuk je stenjao i uvijao se,
bezuspešno pokušavajući da se oslobodi tereta.
Strašni krvavi čovek progovori, i Smuk prepozna glas Kosovara koji mu je oteo
„Slatinu”.
– Poklonio si mi Rakovicu. Neću tvoj poklon.
Oštri kraj stabla jasike koju je metak odsekao Ilir je prislonio na grudi nečoveka koji je
uništio njegov svet.
– Poštedi me!!! – preklinjao je Smuk.
Ilir nije čuo.
– Želim ti večne muke, Fitime Bola!
Svom težinom zario je kolac u zmijsko srce.

Četrdeset sedmo poglavlje

London, Velika Britanija
13. jun 1999. godine

Robin je namerno bez žurbe pakovala lične stvari u običnu kartonsku kutiju. Iza

njenih leđa stajao je čuvar, namrgođen i škrt na rečima.
Otkaz za nju nije bio neočekivan – svaki pametan čovek mogao je da sabere dva i dva,

da poređa događaje jednostavnim logičnim redom: Fitim Bola je izneverio Robin, Robin je
izneverila svog šefa, obaveštajna služba je izneverila armiju, Britanija je izneverila
Sjedinjene Države.

Robin nije mnogo brinula za prekookeanske partnere, kao ni za Smuka, koji je bio slaba
karika u složenoj konstrukciji velike igre. A to što šef nije našao za shodno da je lično
obavesti o otkazu, pogodilo ju je i uvredilo.

Čuvar se prebacivao s noge na nogu i Robin je osetila zadovoljstvo što je tu
ponižavajuću proceduru pražnjenja kancelarije makar nakratko odvukla na drugu stranu.
Zamišljeno je među prstima okretala lopticu za golf s nacrtanim smajlijem – šaljivi poklon
od šefa za neku staru zaslugu. Nakon kratkog razmišljanja, stavila ju je na dno torbe.

U pratnji čuvara, Robin se s kutijom u rukama najzad uputila preko prostrane sale ka
izlazu. Vrata su se otvorila, a iz suprotnog pravca ušla je negovana tamnoputa kučka, koja
je ispred sebe držala istu takvu bezličnu kutiju. Ali išla je sama, bez pratnje i posmatrala sve
oko sebe nadmenim pobedničkim pogledom.

Žene su se kretale jedna prema drugoj i kako su se približavale, u njihovoj spoljašnjosti
zapažalo se sve više zajedničkog: poslovna odeća istog tipa, slične zalizane frizure, iste
velike perle od proizvođača bižuterije koji je bio moderan te sezone. Predatorski ljubazni
osmesi. Bezdušne oči.

Robin je potražila nešto među svojim ličnim stvarima i prolazeći pored nove
službenice, demonstrativno joj u kutiju ubacila lopticu za golf.

Bivši partizanski logor
Autonomna pokrajina Kosovo i Metohija, Jugoslavija

13. jun 1999. godine

Svanulo je. Policajci su se, poštujući mere predostrožnosti i pokrivajući se međusobno,
prebacivali napred, od zaklona do zaklona.

Izašli su do providne mrežaste konstrukcije koja je stajala na obali. Mnogo slojeva
žičane ograde izgledalo je kao da je neko izgradio klopku za bubašvabe. Koga su ovde
držali? Krave? Ovce? Pse?

Plamen priđe bliže i shvati da se kvrgava podloga prostora ograđenog mrežom mrda.
Površina je bila ravnomerno ispunjena ljudskim leđima, ramenima, spuštenim glavama.

– Ej! – viknu Plamen nesigurno.
Njegov pomoćnik je kundakom udarao katanac dok nije ispao iz ležišta. Sa svakim
udarcem ljudska masa je bezglasno podrhtavala. Ograđeni prostor bio je podeljen na
sekcije, a u svakoj su se tiskali ljudi – iznemogli muškarci i žene različitih godina, odrpani i
u krastama.
– Izlazite! – pozva ih Plamen, sleđen od užasa. – Izlazite, slobodni ste!
Zarobljenici su se malo-pomalo podizali s poda i bezglasno žalili jedno drugome,
trudeći se da se što više odmaknu od čoveka sa oružjem i od otvorenih vrata.
Plamen nije imao snage da to posmatra, krenuo je napred i ušao u napušteni logor
terorista, osećajući kako mu crna koprena besa prekriva oči. Lagani jutarnji vetrić ljuljao je
ceradna platna, i sve je okolo šuštalo i škripalo. Pravo zmijsko gnezdo, pomisli Plamen
držeći automat pred sobom, spreman da u svakom trenutku otvori vatru.
U dubini je stajao veliki šator pod drvenom nadstrešnicom. U logoru nije bilo žive
duše, ali upravo odatle dopirali su nekakvi uzdasi ili šištanje. Plamen je prišao bliže, zatim
još bliže, zatim je naglo povukao zastor i odskočio u stranu da ne bi glupo stradao.
Ali niko nije ni pokušao da puca na njega. Plamen je zavirio iza zastora i zakoračio
unutra. Svi teroristi su bili ovde.
Povukao je zatvarač, podigao automat i prislonio kundak na rame. Stajao je ukočeno,
gledajući preko nišana oči ispunjene bolom i panikom. Crna koprena se pomalo razišla, i
Plamen izvadi radio-stanicu.
– Šefe, ovde su ranjeni teroristi. Bolnica. Dvadesetak ljudi. Rešite šta ćemo i gde s njima.
Cvetko je trčao kao mladić, a Barmin ga je s teškom mukom stizao. Prešli su rečicu
preko krupnih oblutaka, ne pokvasivši noge. Popeli su se do šume preko blagog obronka i
uputili se ka jugoistoku.
Barmin je gledao mršava leđa starijeg Srbina, čudeći se otkud mu toliko energije. Čak je
i on, kada se borba utišala, osetio kako se dobro umorio. Pucnji se nisu oglašavali već oko
pola sata. Barmin je pretpostavljao da nije ostalo pripadnika OVK, ali je ipak pažljivo
gledao svaki žbun na svom putu.
Cvetko je prvi istrčao na pistu. Barmin još nije ni izašao iz šume kad začu školskog
nastavnika kako kuka. Nije to bio vapaj bola niti krik od straha, već dugi, monotoni plač na
jednoj noti.
Cvetko je zgrbljen čučao iznad Majevskog, koji je ležao ispružen na zemlji. U
nastavnikovim grudima kao da uopšte nije ponestajalo vazduha, i krik očajanja trajao je
čitavu večnost.
Barmin je prišao Majevskom s druge strane. Iz hladnih ruku izvukao je „moskovku“ i
odložio je na travu. Kleknuo je, provukao ruke ispod leđa i kolena ratnog druga, pa teško
ustao. Lagano je savladao jarak, izašao na pistu i njenom sredinom, kao avion koji uzleće,
poneo Majevskog svojima.
Osećaj je bio takav kao da se u pozorištu posle svih aplauza i izlazaka na bis zavesa
konačno spustila. Gledaoci se još tiskaju u sali, propuštajući jedni druge ka uzanim vratima.
Predstava, koja je neko vreme angažovala pažnju, um i dušu, završena je i sada je vreme za
povratak drugačijem, uobičajenom svakodnevnom životu.

Bek krenu da razgleda „švajcarsku kućicu“. Među stvarima komandanta terorista
pronašao je sportsku torbu i nekoliko paketa. Krenuo je da metodično analizira sve
predmete, uzimajući ono što bi moglo biti važno za rad. Pre svega spakovao je satelitski
telefon, pošto je prethodno video da je u imenik ubeležen samo jedan broj, pod slovom „K“.
Uskoro je pronašao beležnice, knjigovodstvene evidencije i razne stvari koje su sadržavale
ono najdragocenije što je ostalo u razorenoj terorističkoj bazi – informacije.

Šatalova su okružili bivši saborci i dugo ga nisu puštali. Cibulja, Sanja Zujev, Kolja
Konovalov, Samarcev i Bražnjikov – svi su bilo ovde. Svi su došli po njega, kod njega i radi
njega.

Jasna, koja još nije bila potpuno izašla iz narkoze, sakrila se u ugao, sela na drveni
stepenik „švajcarske kućice“ i zaspala tiho i mirno bez snova.

Kada se probudila, Šatalov je sedeo pored njenih nogu, naslonjen na zid. Oči su mu bile
zatvorene, disao je ravnomerno i lagano, samo ponekad s tihim „puf“, izduvavajući vazduh
kroz stisnute zube.

Jasna se premesti sa strane, pored Andreja, stavi glavu na široko rame i vrhovima
prstiju lagano pređe preko njegovog lakta.

Kapija baze se otvorila, počeli su da pristižu kombiji hitne pomoći, marice i policijski
furgoni. Došla su vatrogasna kola i čak jedan međugradski autobus. Nešto posebno se
dogodilo i završilo. Nastupala je svakodnevica.

Dragan Milić je izašao iz tamno-plavog furgona, primio kratak raport od Plamena i
lagano pošao napred, osvrćući se, upijajući sve. Slobodan Bregić je izašao iz vojničkog
logora da ga dočeka i zagrli.

I samo mali Kosovar Ilir nije mogao sebi da nađe mesto. Čas je sedeo na travi, stisnuvši
glavu rukama, čas je išao između minibusa i furgona, gledao u vrata i pitao nepoznate
ljude.

– A gde je Cvetko? Školski nastavnik Cvetko? Jeste li videli Cvetka?
Zatim se preko piste pojavio Barmin s telom Andreja Majevskog na rukama koje su
posustajale. Dolazilo je vreme za sećanje na one koji su poginuli – danas, juče, bilo kada.
Sa vrata Majevskog visio je zlatni medaljon na kožnoj oputi.
Na konju koji se propeo konjanik sigurnom rukom zariva koplje u besnu izvijenu
aždaju. Iznad konjanikove glave svetleo je oreol.
Konj se zvao Fenimor, samo to sada više niko na svetu nije znao.
Na vrhu proloma pojavila se prvo oštrica dugačkog starinskog bajoneta, zatim seda
kosa i najzad cela Cvetkova glava. Poslednjim snagama nastavnik se podigao, izašao na
ravnu površinu i nekoliko sekundi glasno hvatao vazduh.
Zatim se podigao, ošamućeno pogledao oko sebe i pojurio. Jurio je po šumi, ne birajući
put, ne obilazeći prepreke, najkraćim putem. Granje ga je udaralo po licu, nije ga puštalo da
prođe, ali se Cvetko probijao kroz njega, iz njega, ispod njega – kao ispod srušenih greda
rodnog doma.
„Uradili smo to… Uradili smo… Uradili smo!“ – pulsiralo mu je u slepoočnicama, ali
bez radosti. Jer, šta je to moglo biti urađeno, kada u suštini ništa više nije moglo da se uradi.
Vojska je otišla, pokrajina je opustela, a hiljade Smukova približava se Lešićima, Glogovcu,
Prištini, svemu onome za čim srce kuca…
Cvetkovo srce udaralo je svom snagom – od druge besane noći zaredom, od ludačkog
uspona preko proloma, od svega što se dogodilo poslednje godine i poslednjih noći.

Gubeći dah, stigao je do vrha brda i, usporavajući korak, prišao Čuvaru Srbije. Suze na
Cvetkovim obrazima davno su se osušile, ostavivši svetle trake na jagodicama pokrivenim
prašinom i garom od oružja.

Milovao je prste kostura, ostatke tkanine na rukavima, pokušavao da učvrsti pušku da
ne ispadne iz koštanog dlana Čuvarevog. „Moskovka” je neprestano isklizavala, a Cvetko je
cvileo kroz zube od nemoći.

– Ne puštaj je! Molim te! Molim te!
Po ko zna koji put utiskivao je kundak u neposlušnu travu i prislanjao pušku uz
raširenu ruku kostura. Odjednom se nešto promeni. „Moskovka” stade idealno ravno.
Cvetku se pričinilo da su se prsti kostura malo stisnuli i obuhvatili potkundak.
Nad zupčastim horizontom pojavila se crveno-ružičasta ivica sunčevog kruga. Udar
severoistočnog vetra ustalasao je travu, lišće i razbarušio Cvetkovu kosu. Sasvim bez snage,
on se spusti na zemlju, sede licem okrenut prema suncu, zatvori oči i osmehnu se.
Iza njegovih leđa stajao je nepomični kostur s oružjem u rukama. Sunčevi zraci su
nestajali u praznim očnim dupljama, prelamali se na izlomljenom štitniku šapke, bacali
odbleske od stare kokarde i bajoneta, koji je bio oštar kao nekad. Čuvar Srbije je stajao na
večnoj straži.

EPILOG

Vreme je poput morskih talasa. Izbacuje na obalu, meša zrnca peska u beskrajnim

kombinacijama, a zatim se povlači, ali samo da bi napravilo novu šaru u kaleidoskopu
života.

Vreme spaja ljude, čini ih važnim, nezamenljivim, bliskim, a zatim ih razdvaja na
suprotne krajeve sveta, dodeljuje im različite brige, različite težnje, živote koji se ne
ukrštaju. Ne ostaje čak ni razlog za ponovni susret. Ono što je prošlo ne može se popraviti,
ostaje nam samo da se sećamo.

Ponekad kad se osvrnemo na prošlost, želeli bismo iz čiste radoznalosti da saznamo, da
otkrijemo šta je bilo sa onima koji su nam nekada bili bliski. Makar da pročitamo, kao na
traci s vestima… Na primer, ovako:

„Ilir je deset godina lutao po Evropi, a onda je emigrirao u Paragvaj. Gaji sirak u
srpskoj zajednici. Nije oženjen…“

„Veton je iznenada umrla u junu devedeset devete. Ali njeno jako srce i danas
pouzdano služi novu vlasnicu…“

„Doktor Štern kao i pre rukovodi dobrotvornom fondacijom „Od srca srcu“. Ogranci
fonda otvoreni su u još dvanaest zemalja…“

„Pukovnik Bregić optužen je za ratne zločine i Srbija ga je predala međunarodnom
tribunalu. Očekuje suđenje u Hagu…“

„Bivši komandant OVK Hašim kandidovao se za gradonačelnika Prištine dve hiljade
druge, ali je jednu nedelju pre izbora poginuo kada je eksplodirao njegov sportski auto…“

„Dragan Milić, bez obzira na poodmakle godine, komanduje odredom samoodbrane u
srpskoj enklavi na severu Kosova…“

„Jasna Blagović od dve hiljade sedme godine vodi misiju Crvenog krsta u jednoj od
onih nesrećnih afričkih zemalja…“

A nekad je i to malo. Onda je izgleda potrebno i važno da se zaviri i kroz pukotinu, da
se pogleda, vidi uživo, shvati po očima i osmehu – kako je zapravo tamo u pravoj
budućnosti.

– Nemoj da me ljutiš! Vidi, imaš odblesak i tamo od prozora!
Ostareli i energični glas Sare Palmer snima se preko mikrofona. Nije strašno, to je sirov
materijal.
Uzdišući umorno, snimatelj premešta kameru i odblesak nestaje.
U kadru za radnim stolom sedi penzionisano vojno lice. Jaka brada, kriv nos, stisnute
usne, seda jež frizura.
– Kako kažete da se zove vaš kanal? – upita.
– RT, pukovniče Rodžers – ljubazno reče Sara Palmer.
Pukovnik neupadljivo slegnu ramenima:
– Nisam čuo za taj kanal.
Rez. Rodžers se nagnu prema kameri, malo porumene.
– Večiti problem s Rusima je to što su oni avanturisti. Objasnite mi, molim vas, šta im je
trebalo ono u Prištini? Šta su hteli da dokažu tim svojim usiljenim maršem? U slučaju
borbenih dejstava oni ne bi imali nikakvih šansi. Ali su zapeli i došli. Dobar dan! Evo nas!
Niste očekivali? Kao da je njihovo prisustvo nešto promenilo…
Rez. Rodžers nabora čelo u pokušaju da se seti.
– Kako ono rekoste? Major Šatalov?…
Mahinalno dotaknu grbicu na nosu.
– Ne, ne mogu da se setim! Znate, prošlo je petnaest godina…

U donjem delu ekrana ređaju se dugački redovi s brojkama. Radni materijal,
neobrađen. Pred kamerom je osedeli general Platov. Priseća se sa izvesnom setom:

– U Prištini smo bili skoro pola godine. S vremenom je postajalo jasno da nema smisla
produžavati misiju. Kosovo je otrgnuto od Jugoslavije i od Srbije. Svuda unaokolo je bio
haos, bezakonje…

Naravno, naši momci su bili puni elana.
Rez. Platov se nasmeši, pa objasni:
– To tako u filmovima samo pucaju. A vojnička služba je, pre svega, svakodnevni i
odgovorni rad. Održavanje tehnike i borbene gotovosti. Čuvanje poverenih objekata…
Nema ni u Bosni, ni na Kosovu… Ni sukoba, niti bilo kakvih incidenata…
Rez. General gleda u objektiv pravo i samouvereno.

– E, tu grešite! Major Šatalov je opozvan još iz Bosne, krajem marta. Koliko sam čuo, on
je napustio oružane snage. Prema tome, u tom maršu on nikako nije mogao da učestvuje…
Ne, više se nismo sretali…

U pozadini se vide krovovi pokriveni crepom. U stolici za ljuljanje ispred kamere sedi
Cvetko, proćelavi suvonjavi starčić, i maramicom briše naočare s debelim staklima u
punom okviru.

– Razišli smo se. Rasturili po belom svetu. Eto, ja sam došao ovamo, na sever. Predajem
geografiju, šest časova nedeljno. Fizičko više ne radim! – smeje se dobroćudno. – Da li žalim
što sam otišao? Ima toga… Evo, Dragan Milić je ispao jači od mene. On je sad tamo, u
Metohiji, u srpskoj enklavi. U suštini, kao da je u drugoj zemlji, mada mi nismo na to
pristali. Ali ko nas pita…

Rez. Krupni plan. Oči kroz stakla izgledaju veće i tužnije.
– Vojislav – moj sjajni dečko! On je stalno u poslu, ide tamo-ovamo… Retko se viđamo!
Juri, kao i svi…
Rez. Cvetko se okrenu, nalakti se na balkonsku ogradu. Bilo je sunčano, pa je lice u
senci izgledalo sasvim tamno.
– Ko je Rade Adžić? – ponovi pitanje Cvetko.
Razmišlja bez žurbe, nastavnički pažljivo bira reči.
– Onaj što je trebalo da dođe – i što je došao.

Amaterski snimak slabom kamerom. Slika podrhtava – snima se iz ruke. Prvo promiče
nekakvo žbunje, granje, put popločan kamenjem, stepenice koje vode naviše.

Zatim se snimatelj ispravlja, prikazuje panoramu s visokog brda. Na sve strane prostiru
se brda obrasla šumom. Po blagom reljefu može se pretpostaviti da se radi o Balkanu. A da
li je Srbija, ili Bosna, ili Hrvatska, ili Slovenija, ili Crna Gora, ili Makedonija – iz snimka nije
moguće videti.

Ugao snimanja se podiže skokovito, stepenik po stepenik, do vetrovitog vrha – i
usamljenog groba. Urednog, održavanog, s tamnim granitnim krstom i pločicom na ruskom
i srpskom:

1969-1994
Vojniku Valentinu Šatalovu

od braće po oružju

Na ekranu ostareli Cibulja u maskirnom odelu bez oznaka. U pozadini se čuju koraci i
glasovi, oseća se prisustvo većeg broja ljudi.

– Svi naši se sećaju toga marša. Mnogo se toga tada bilo nakupilo. Postojala je želja da
se uradi bar nešto, bilo kako. Zatezalo se kao opruga, zavijalo – a do tada kao da smo bili
slepi. Od devedeset prve? Možda čak i pre… Svi su trpeli, prilagođavali se, svašta
podnosili. I znate šta ću da vam kažem… Neko se mnogo preračunao. Nije trebalo niko da
se petlja u Jugoslaviju.

Rez. Prva smetenost je prošla. Cibulja gestikulira i zbog toga odmah izgleda mlađe.
– Ne, deco! Zakletva nije tekst na listu papira. Kad daš zakletvu, nema da se kriješ iza
reči. Ostani u sedlu… Jer, ako svako uradi samo jedan korak više od onoga što je obavezan
– mogu se planine pomeriti!
Rez. Cibulja gleda s nevericom, kao da ispituje da li neko tera šegu s njim:
– Šatalov? Andrej Ivanovič? Poginuo? Ma dajte, šta vam je? Čuo sam da je viđen…
Viđen je tamo gde treba. On zna gde treba. On je ratni komandant! Njega ne možeš tako
lako pokolebati!

Klik otpuštenog tastera.
Cibulja gleda u objektiv, a zatim negde pored:
– Gotovo?
Pred njim novinarka namotava kabl mikrofona, snimatelj isključuje kameru, počinje da
je odvija sa stativa.
– Hvala vam veliko! – reče novinarka. – Shvatamo da nije baš najzgodnije vreme…
Cibulja se široko osmehuje, podiže jednu obrvu.
– Zašto da nije? Vrlo je zgodno! Prosto nema uvek vremena!
Snažno se rukuje sa snimateljem, pažljivo s novinarkom, oprašta se.
Na hodnicima vlada svečana atmosfera, lokalni stanovnici u veselom uzbuđenju jure
ovamo-onamo sa svojim civilnim brigama, komešajući se, ljudi u vojničkim uniformama
bez epoleta nose nameštaj, sanduke maskirnih boja, kutije s dokumentima. Cibulja žustro
ide krivudavim hodnikom pored plakata o postupanju u slučaju požara na ukrajinskom
jeziku, table sa slikama primernih vojnika, oglasnih panoa, kroz mračni ulaz izlazi napolje.
Na naherenom tremu u zadnjem dvorištu Cibulja se skoro sapliće o nezgrapnu
gvozdenu kantu prepunu pikavaca. Između šupa za drva, iza golih grana žbunja puca
pogled na Sevastopoljski zaliv. Desetine brodova Crnomorske flote bilo je na sidrištu.
Cibulja pritvara za sobom ulazna vrata. Iza njih na zidu stoji na brzinu napravljena
tabla s natpisom „Štab samoodbrane Krima“.
Iz uličnog zvučnika dopire vesela muzika.
Cibulja zamiče za ugao zgrade. U susret mu dolaze Petar Barmin i Vojislav u uniformi
srpskih četnika. Vojislav pozdravlja Cibulju s tri prsta, Barmin namiguje. Lica im imaju
svečan i smiren izgled.

Put se spušta ka luci, ali Cibulja skreće na utabanu stazu, izlazi na vidikovac i
zaustavlja na ivici padine. Odatle se vidi obala, puna je ljudi, lepršaju zastave Krima i
Rusije.

Cibulja se osmehuje. Urađeno je sve da tim ljudima ne bude oduzeto pravo izbora. I da
se njihov glas čuje. Urađeno je pristojno i uverljivo.

Radio objavljuje rezultate referenduma o statusu Krima. Cibulja prepoznaje glas
Aksjonova – čoveka na svom mestu, koji se nije plašio da načini korak više od onoga što je
bio obavezan da učini. Na takvima se sve drži.

– Finale – govori Cibulja, okrećući se – odlaze „teletabisi“!
– Jesi li ispucao svoje, Naredniče Rusija? – upita Bek.
Na haubi oklopnih kola „tigar“ raširene su novine, poređani krastavci i paradajz,
primaknuta čuturica. Bek raspoređuje sir, Vera Proskurina je pored njega i seče hleb.
Šatalov sedi na braniku, gleda more, razgovara preko mobilnog.
– Majore! – podbadajući šaljivo ispravi ga Cibulja.
Bek se smeje:
– Hajde, majore, hajde, priđi, prioni na posao!
Šatalov pokri drugo uvo rukom, loše je čuo, i zato skoro viče na srpskom:
– Da, na more! Zamisli, dobio aranžman, baš zgodno! Naravno, nisu baš tropski
krajevi, ali je vreme lepo. I što je najbitnije, društvo je odlično. Ljubim te, mila moja!
On pritiska dugme, na ekranu još nekoliko sekundi stoji fotografija žene i sina,
svetlokosog trinaestogodišnjaka. Osvrće se:
– Cibulja, zar nisi tim reporterima mogao da objasniš da nam sad nije do intervjua?
Toliko je posla pred nama!
Šatalov se vraća društvu. Svi najzad podižu izletničke metalne čaše i osmehuju se jedni
drugima.
– Dakle? – reče Šatalov. – Za odsutne prijatelje?

2013-2018

POGOVOR

Opruge i klatna – VIII

Pred sebe nisam postavio zadatak da u romanu s dokumentarnom tačnošću

prikažem događaje koji su se desili u prvoj polovini 1999. godine. Prošlo je dvadeset
godina, aktuelni događaji polako su otišli u istoriju. Odrasla je čitava jedna generacija za
koju je usiljeni marš na Prištinu samo apstraktni pojam.

Verujem da će sada, kad smo se od tog vremena našli na potrebnoj distanci i materijalu
dali vremena da se ohladi, istoričari brzo nadoknaditi izgubljeno, da će iz arhiva izvaditi
gusto smotano klupko od hiljadu niti – namera, odluka, naredbi i dejstava koji su doveli do
ulaska ruske desantne jedinice na aerodrom „Slatina“.

Zauzimanje prištinskog aerodroma nije dovelo do širenja ruskog prisustva na Balkanu,
nije promenilo odnos snaga na Kosovu – SAD i Severnoatlantska alijansa postigli su da se
otcepi još jedan deo ranjive Jugoslavije. Moglo bi se pomisliti da taj marš nije imao vojno-
stratešku niti političku vrednost. Ali, on je uradio znatno, znatno više…

Trudio sam se da u tekstu prikažem to uzdržano likovanje koje sam osetio kada sam na
svim TV kanalima ugledao rusku kolonu koja je ušla u Jugoslaviju, uzbuđene oči Srba,
sveće na oklopu. Siguran sam da u tome nisam bio usamljen.

Klatno je dostiglo gornju tačku, zategnuta opruga je okrenula zupčanik i kazaljka koje
se zaustavila 1991. godine, uz glasni zvuk, preskočila je na novi podeljak. Strašna nepravda
od koje je stradao bratski srpski narod izvela nas je iz dugogodišnje tame, razvejala otrovne
čini. Probudili smo se!

I nova istorija Rusije počela je 12. juna 1999. godine.

Mnogo toga u romanu predstavlja plod mašte i umetničku slobodu. Događaji u
romanu odvijaju se u gradu Glogovcu i selima istoimene opštine, a mogli su se dogoditi u
bilo kom drugom mestu zapadno ili južno od Prištine.

Dobrotvornu fondaciju doktora Šterna „Von Herzen zu Herzen – „Od srca srcu“ u
potpunosti sam izmislio i ona neme veze ni sa jednom od mnoštva organizacija s rečju
„srce“ u nazivu koje se bave važnim i plemenitim poslom: pomaganjem ljudima u nevolji.

Žuta kuća koju sam opisao u romanu, nažalost, nije se nalazila na Kosovu, već duboko
na albanskoj teritoriji. Oni koji su tamo dospeli nisu imali ni najmanje šanse da se bore za
svoj život. I niko zbog toga nije kažnjen. Eventualni svedoci su ili poginuli, ili nestali.
Mnogobrojni Smukovi i Šternovi se odlično osećaju, grade zajednički biznis, daju intervjue i
sede u skupštinama.