Ivan Naumov - Balkanska medja

– Šteta, jel’ da? Jednostavno, niste mi potrebni obojica. Treba vas hraniti, pojiti – to
košta. Dosta si mi ti jedan. Tim pre što ovako ćuteći svake sekunde sve više smanjuješ svoje
šanse. Interesantan si mi samo kao sagovornik. Razumeš li?

Dejan je ćutao.
– Gde je tvoj brat Nenad? Radili ste zajedno, a samo ćeš ti odgovarati. Zaista je malo
pravde na svetu.
Strelci obiđoše oko stola, pa sitnim brzim koracima počeše da se spuštaju nizbrdo za
Nenadom, raspoređujući se u širokom luku.
– Ako te zanima… – teška srca reče Smuk. – Tvom kompanjonu uopšte nisam
poverovao. Ama baš ni reč! A ja hoću da utvrdim kuda ste vozili bombe, i kome. Dosta mi
je, rekoh, da slušam tog lažljivca Nenada. Pa, imam čoveka koji će mi reći istinu. Kako se ti
ono zvaše?
Dejan je pogledom pronašao malu figuru Nenada. Ovaj je dotrčao do planinskog
potoka, pa preskočio na drugu obalu. S dvostrukom snagom jurnuo je napred ka blagoj
padini obrasloj sitnim i retkim šumskim rastinjem.
Pripadnici OVK se zaustaviše. Neko je prvi ispalio kratak rafal. Tik iza Nenada podigli
su se oblačići peska.
– Dejan. Trebalo je da te sanduke predamo naručiocu. Ali ja ga ne poznajem – Nenad se
dogovarao.
Priđe im Beza i pruži dvogled. Smuk ga uze i pogleda kroz okular.
– Ispalo je glupo – reče. – Znači od tebe nemam nikakve koristi? Nisam pravog
poštedeo?
Dejan je, prebledevši, pratio Nenada, koji je trčao. Pripadnici OVK pucali su redom i ne
preterano intenzivno. Verovatno samo radi zaplašivanja.
Smuk je, ne odvajajući pogled, gledao kako Srbin, očigledno ostavši bez daha, žurno
korača uzbrdo. Evo, već se dokopao prvog drveća. Svetla bezglasna eksplozija zakloni
Nenada.
– Jel’ tako, Dejane?
Doleteo je zvuk mine koje je eksplodirala, a odmah zatim – otegnuti krik bola. Dim
iznad mesta eksplozije se razišao. Smuk je posmatrao kroz dvogled kako Nenad bez obe
noge pokušava da otpuzi dalje u pravcu zamišljenog spasenja, previja se, otvara usta.
Eksplozija – i opet se ništa nije videlo, ali se strašni Nenadov krik čuo još dve sekunde.
Zatim se začuo zvuk nove eksplozije, a onda je nastupila tišina.
– Ja znam samo mesto sastanka – reče Dejan.
Smuk odloži dvogled, diskretno i s poverenjem se osmehnu.
– Razuman izbor!

Kamion i dva džipa s pripadnicima OVK kretali su se u koloni šumskim putem. Ako bi
sada naišli na vojnu ili policijsku patrolu, Jugosloveni se ne bi baš lepo proveli – Hašim je
poveo više od dvadeset ljudi i nije poneo samo streljačko naoružanje.

On se izvalio na prednjem sedištu. Džip je vozio njegov pomoćnik Enver.

– Kako ćemo da dejstvujemo? – upita Hašim.
– Ti si komandir.
– A da mene nema, šta bi ti uradio?
Enver se zamisli.
– Stavio bih zarobljenika za volan, a ja bih seo pored, obučen kao onaj drugi. I još
dvojicu na zadnjem sedištu, da polegnu.
U prtljažniku džipa okretao se Dejan vezanih ruku i zalepljenih usta.
– Faktor iznenađenja – objasni Enver. – Sve koji su sa oružjem pobio bih odmah. Ostale
bih vezao i odveo Fitimu, kako je naredio.
Hašim umorno uzdahnu:
– Sve ti je to bez veze. Eno, Amir je već pokazao „faktor iznenađenja“. I gde je sad? Gde
su mu borci? Ako su se na imanju već smestili oni koji su pokupili Amira, dobićeš metak u
čelo, nećeš stići ni da se začudiš.
– Šta onda da radimo? – unervozi se Enver.
Shvatio je da će, hteo ne hteo, biti saučesnik, jer njegov neposredni rukovodilac nema
nameru da izvrši naređenje samog Fitima Bole.
Hašim se nije trudio da mu odgovori. Gledao je kroz prozor i zamišljeno se osmehivao.
On nije planirao da ikoga vezuje.

Dvadeset šesto poglavlje

Oković se s fotografije osmehivao tako veselo i iskreno da bi oni koji su prolazili

ispred nje i sami počinjali da se osmehuju, zatim bi se trgli, natmurili i skretali pogled. Tri
portreta visila su u holu policijske uprave, nisi mogao da ih zaobiđeš. Milena, sasvim mlada
inspektorka stažista, tek izašla iz policijske škole, drhtavim rukama menjala je na
portretima crni flor. Kada je stigla strašna vest, nije bilo odgovarajuće tkanine, pa su na
uglove fotografija privremeno zalepili crnu izolir-traku. Sada ju je odlepljivala i menjala
pristojnijim krepom.

Zajedno sa Šatalovom u zgradu je ušao stariji brkati čikica iz saobraćajne policije.
– Zar nije bilo neke ozbiljnije fotografija Okovića? – cepidlački upita.
Milena se trgnu kao da ju je neko udario, okrenu se policajcu i reče, podižući ponosno
bradu:
– On se uvek osmehuje!
Vrata Milićevog kabineta bila su odškrinuta. Šef je sedeo za stolom oslanjajući čelo na
prekrštene prste.
– Dragane… – Šatalov zakorači u kabinet, tiho mu se obrati.
– Rade… – Milić ne promeni pozu. – Ne govori ništa, okej? Svi traže neke reči, a bolje je
bez reči. Ti si ovde juče došao, nisi ih uopšte znao.
Šatalov sede pored šefa.
– Zvali ste me.
Milić skloni ruke s lica. Ličio je na čoveka u dubokoj starosti.
– Oni idu dalje, Rade! – reče. – Sve su bliže gradu. Kad otkinemo jedan pipak, izrastu
tri.
– Znači, posla je više – reče Šatalov.
Milić preko stola raširi kartu opštine.
– Na pet kilometara odavde ima jedno napušteno imanje. Vlasnici su otišli još jesenas.
Pre dva sata tamo se pucalo, čule su se eksplozije. Ili negde u blizini. Hteo bih da te
zamolim.
– Slušam.
– Da se tamo muva patrola…
– Rizično je – reče Šatalov.
– OVK se približava gradu. Trebaće im predstraže. Skrovišta. Pouzdane jazbine. Treba
udarati bandite na svim takvim mestima dok se ne snađu i ne adaptiraju. Priđi im,
analiziraj situaciju: ima li tamo nekoga ili nema? Ako ih ima, kako izgledaju, čime su došli?
I odmah nazad! Razumeš li?

Šatalov je ostavio auto na petsto metara od imanja – uterao ga je u šumu da se ne vidi s
puta. Sunce je već zašlo, ali ružičasti oblaci reflektovali su poslednju večernju svetlost.

Izašao je na ivicu šume. Dole pod brdom prostirala se nezasejana njiva. Na oko sto
metara, urasla u zemlju, stajala je prizemljuša okružena razvaljenom ogradom. Krov se
ulegao, na uskim horizontalnim prozorima pod strehom nedostajala su stakla. Usamljena
svetiljka na drvenoj banderi ljuljala se na vetru, bacala slabo svetlo i namigivala.

Nekoliko minuta Šatalov je promatrao i osluškivao. Uzalud, nikakav zvuk nije dopirao
iz kuće, a oko nje je carevalo nešto nalik tišini – lišće na granama je lagano šuštalo, a negde
u žbunju cvrkutale su ptičice. Ne izlazeći na otvoreno, Šatalov krenu prema jedinom putu
koji je kroz šumu vodio do imanja.

Zemlja je bila uzorana širokim gumama džipova, a možda i kamiona. Rebraste lukove
tragova vozila presecala je uska traka – ovuda je prošao motocikl ili skuter. Šatalov pođe po
tragu, pa u leskovom žbunju nađe skriveni „čezet“. Motor je bio još topao. Morao je da se
vrati na put i da se još jednom uveri da je trag motocikla najsvežiji. Izgleda da je
motociklista negde u blizini.

Šatalov bešumno krenu duž ograde s neosvetljene strane, pa se kroz široku rupu
provuče i priđe ka zadnjem zidu kuće. Pronađe prozor koji je bio potpuno bez stakla,
poskoči, uhvati se za okvir, pa zaviri u mrak – ništa se nije videlo. Podiže se i prekotrlja
unutra.

Noge su mu se našle na zemljanom podu. Šatalov jedan minut ostade u čučećem
položaju, ne pomerajući se, mirišući vazduh, osluškujući. Izgledalo je da prigušeni klinovi
svetlosti ulične svetiljke čine mrak još gušćim i kontrastnijim. Mirisalo je na ohlađeno jelo,
motorno ulje i kreč. A preko svega dopirao je slatkasti miris baruta.

Oči su postepeno počele da razaznaju poneki predmet. Trudeći se da ne proizvede
suvišne zvuke, Šatalov je krenuo levo duž zida ka najbližem uglu. Na čeonoj strani kuće
bila su vrata, trebalo je proveriti da li su zaključana. Veliki deo unutrašnjosti kuće
zauzimala je dugačka prostorija, čija je polovina bila izdeljena nizom poprečnih pregrada.
Verovatno je ovde bila štala za krave ili konje, stanovnik grada mogao je samo da
pretpostavlja.

Šatalov zgazi na nešto meko, povuče se unazad, sede, opipa rukom. Pred njim je ležalo
ljudsko telo. Još uvek pomalo toplo, ali bez znakova života. Pod prstima zašušta grubo
sukno. Okovratnik, neobrijani vrat, lice. Šatalov proveri puls – uverio se da ga nema.

Oči su se privikle na mrak, i sad je Šatalov jasno video prevrnuti sto, oborene klupe,
bele mrlje šolja i tanjira koje su se razletele po zemlji. Još dva leša. Da li su sedeli zajedno sa
onim prvim? Možda je bomba? Kada bi oko njega bilo svetlije, mogao bi preciznije da
rekonstruiše sliku događaja. Ali, ako motociklista luta negde unaokolo, bolje je ne privlačiti
mu pažnju.

Šatalov stiže do ugla. Na putu je pronašao još dvojicu s ranama od gelera. Nisu stigli ni
da se izvuku iz vreća za spavanje, i to je stvaralo nova pitanja. Napad se, prema Milićevim
informacijama, desio pre oko tri sata, usred bela dana. Ako su ljudi spavali danju, znači da
su nekoga ili nešto očekivali. Dalje, poginuli su skoro trenutno, ne stigavši ni da pruže
otpor. A mogli su da ga pruže, Šatalov u to nije sumnjao. Ali nisu ga pružili. Da li je stražar
prevideo opasnost?

Kao da mu je nešto kanulo na uvo. Šatalov se pomeri u stranu, pogleda nagore, ali se
bez svetla nije videlo ništa. Obrisa lepljivu tečnost prstom, pa protrlja među prstima. Krv.

Šatalov zažali što kuću nije dovoljno pažljivo pogledao spolja. Ako je iznad vrata ulaz za
tavan, onda je odatle bio dobar pogled na okolinu. Izgleda da je snajperista skinuo stražara,
a da su ostale pobili bombama…

Nogama okrenutim ka vratima i licem prema pojasu svetlosti, ležao je još jedan borac.
Na potiljku mu je zjapila rana od metka. Jedini koji nije poginuo od eksplozije. Ti si i doveo
nesreću, pomisli Šatalov. Izneverio si svoje, burazeru. On pogleda ubijenog u lice. Običan
momak, naizgled Srbin, ne više od trideset godina. Na sekundu se Šatalovu učini da ga je
video ranije.

Vrata nisu bila čvrsto zatvorena. Šatalov ih je pažljivo ispitao i našao ono što je tražio: u
samom dnu vrata zasvetlucala je zategnuta žica. Izvolite unutra, gospodo policajci! Evo
vam pozdrava od nedavnih gostiju.

Čitava slika se složila. Nije bila savršeno detaljna, ali dovoljno je za raport šefu. Vreme
je bilo da se izvuče odatle. Odmah nazad, kako su naredili pretpostavljeni. Šatalov krenu
nazad po sopstvenim tragovima. Sada je u mraku razaznavao, video je da preko puta
prostora za stoku stoji polurazmontirani traktor – očigledno su ga brižni domaćini u
odlasku uterali pod krov da ne rđa. Ili jednostavno da ga ne ukradu odmah.

Šatalov se doseti da će i traktor morati da pogleda. Ne treba za sobom ostavljati
potencijalnu opasnost. Ostajalo je još da smisli kako je to najbolje uraditi: s desne strane ili s
leve, bliže pregradama.

Što se više približavao nepokretnoj gromadi traktora, postajao je sve nespokojniji. Tiho,
Šataj, tiho. Hajde polako i nežno. Nož lagano iskliznu iz korica i sigurno leže u ruku.

Kada se približio, kleknuo je, oslonio se na dlan i zavirio pod traktor. U mraku počinje
svašta da se priviđa. Prvo mu se učinilo da je s druge strane traktora kod prednjeg točka
video dve noge. Onda se ispostavilo da je pogrešio.

A onda je pomislio da, ako se odmah ne skloni pod traktor, posle može biti kasno.
Šatalov se brzo uvuče ispod. Upravo na ono mesto gde je maločas bio, odnekud odozgo
pade nešto teško, na beton zveknu metal, nešto zašušta i lupi.

Šatalov se otkotrljao na drugu stranu traktora, brzo otpuzao iza zadnjeg točka, zamenio
nož pištoljem, pa povukao zatvarač, ne krijući se.

– Glogovačka policija! – glasno reče na srpskom. – Predstavi se i s podignutim rukama
izađi na svetlo. Neću ti ništa.

Motociklista očigledno nije tako mislio. I nije pokušavao da beži. S druge strane ni
zvuka. Bolje bi bilo da sam otišao odavde. Ovako, kad sam već ostao, ne mogu izbeći sukob.

– Ne oklevaj – reče Šatalov. – Mogao bih slučajno da opalim, a to ti ne treba.
Kao odgovor iza traktora se začu tihi smeh. Taj smeh nekako kao da je podigao zavesu
sa Šatalovljevog sećanja. Prisetio se gde je video tog momka koji sada leži kod vrata. „Evo
kako prevozimo!“
Kockice mozaika su počele da se slažu.
– I ti se predstavi! – odgovorio je glas iz mraka. – Tvoj srpski je svakim danom sve bolji!
– Rade Adžić – predstavi se Šatalov i ponovo zakoči pištolj. – A ti? Jurij Borisovič ili
kako ono beše?
– Mnogo jednostavnije. Zovi me Deda.
Začuše se koraci, iza traktora izađe Bek. Šatalov mu pođe u susret.
– Drago mi je što te vidim, Deda! – reče on na ruskom.
Zagrliše se.

– I meni, Rade!
Mesto i okolnosti susreta nisu dozvoljavali emocije.
– Ko je još u zgradi? – upita Šatalov.
– Od živih – samo ti i ja. Jedanaest „bivših“ svuda oko nas.
– Kako si se izborio?
Bek odrečno odmahnu glavom.
– To su moji ljudi, Šataj. Lokalni. Nisam se „izborio“. Zakasnio sam.

Šatalov nije postavljao suvišna pitanja, samo je primio k znanju. Sve u svoje vreme. Ako
bude smatrao da je potrebno, objasniće.

Bek je obmotao komad tkanine Oko baterijske lampe. Pod prigušenim svetlom bilo im
je znatno lakše da se orijentišu. U udaljenom uglu, pored kamare polutrulog sena, na
pocepanom ter-papiru ležale su vile.

Bek pruži Šatalovu lampu i poče da prebacuje seno u stranu. Ispod ter-papira u zemlji
ukazao se poklopac. Šatalov ga otvori i osvetli unutrašnjost. Mali podrum bio je prepun
sanduka sive i zelene boje, označenih ciframa i ćiriličnim slovima.

– Tvoja starudija? – upita Šatalov.
– Hoćeš li mi pomoći da ovo odvezem? – odgovori Bek.

Šatalov pozva Milića i ukratko mu izloži stanje: jedanaest leševa, samo muškarci, rane
od gelera i metaka, očigledno su se sukobile dve bande. Moglo bi biti iznenađenja, bolje je
doći s minerima po danu. Da, već sam otišao. Da, u gradu sam. Da, malo ću odspavati.

Pošto je pažljivo pogledao podrum, Šatalov je doneo svoje zaključke. Među raznim
vrstama oružja i municije tu je bilo protivpešadijskih mina, akumulatora, kao i kotur
bodljikave žice…

– Dobro skrovište – pohvali ga Šatalov. – Sve za odbranu, a ne za napad. Šta ste se
spremali da branite?

– Kao i uvek! – nepokolebljivo odgovori Bek. – Domovinu.
Sajlu na ulazu nisu ostavljali minerima, pažljivo su je sami deaktivirali, da im ne bi
smetala prilikom prenošenja teških stvari. Šatalov je doterao pik-ap, Bekov skuter su ubacili
u teretni deo. Utovar je potrajao pola noći. Umorili su se i oznojili. Do Glogovca su išli sa
oružjem na kolenima. Prošlo je bez incidenata – kosovski putevi noću su bili pusti i oni nisu
sreli nijedno vozilo.
Nisu imali snage za istovar. Uterali su pik-ap u garažu, izvadivši samo skuter iz
teretnog dela. Dok se Šatalov petljao sa zarđalim rezama na vratima, Bek je stajao malo po
strani i zamišljeno posmatrao starog druga.
Osetivši njegov pogled, Šatalov reče, ne okrećući se:

– Ako imaš svoj program, razumem. Pomoći ću koliko mogu. Dovešću ti, istovariti i
zdravo. Samo mi izgleda da ti nešto nije baš išlo po planu. Ukratko: treba li ti pomoć?

– Možemo da se provozamo? – upita Bek.
Dva krupna muškarca na skuteru izgledala bi smešno da nije cevi automata iza leđa. A
nije ni bilo nikoga da gleda. Išli su oko sat u pravcu Prištine, zatim je Bek skrenuo na
sporedni put i uskoro zaustavio skuter u brdima, kod neke napuštene autoremontne baze.
Na obroncima iznad i ispod puta prostirali su se vinogradi.
Ostavili su skuter između redova čokota, pa dalje krenuli peške. Mladi grozdovi koji
još nisu dobili boju skrivali su se u gustom lišću. Počinjalo je da sviće.
– Jugosloveni odlaze – Bek najzad odluči da nešto objasni. – Vojska napušta Kosovo,
odluka je već doneta. Na njihovo mesto će doći mirovnjaci UN.
– Iz kojih zemalja? – upita Šatalov.
– Dobro pitanje. Nekako su se tu stekli svi iz NATO-a. Izdelili pokrajinu na zone
odgovornosti. Pod njihovom zaštitom OVK će postati jedina realna snaga.
– Takvu šemu sam već negde sretao.
– Neće ti biti ni poslednji put da vidiš – šema funkcioniše!
Popeli su se na vrh brda. Već je svitalo. Bek pruži Šatalovu dvogled i pokaza pravac.
– Moj zadatak je da nekoliko dana osmatram aerodrom „Slatina“. Za svaki slučaj.
Šatalov je uzeo dvogled i dugo razgledao pistu, rulne staze, magacine, hangare.
– Dvanaestorica? – upita.
– Aerodrom je zasad formalno pod kontrolom armije – reče Bek. – Do odlaska vojske
OVK ovde neće upasti.
U daljini su se videli odblesci staklene fasade putničkog terminala. U zemlji koja je cela
pretvorena u zonu zabrane letova aerodrom i nije bio baš neko prometno mesto. Šatalov je
memorisao dispoziciju pomoćnih tehničkih objekata, praznih stajališta za avione,
geometriju spoljne ograde, koja je odozgo bila ukrašena bodljikavom žicom. U vidno polje
upala mu je rampa na jednom od ulaza.
– Otkad lokalna vojska ide u civilu? – upita Šatalov Beka. – Ili sam ja nešto propustio?
Pored rampe na ulazu stajala je mala stražarnica. Jasno se video žar cigareta i trojica
naoružanih ljudi u farmerkama i majicama.
Bek mu uze dvogled.
– Teško da su ovo borci – reče Šatalov.
– Mrka kapa. Ali postoji i takva varijanta razvoja događaja – Bek spusti dvogled. –
Zadatak postaje komplikovaniji, a plan akcije jasniji.

Oko sat pre nego što je sunce konačno zašlo, Bek je još posmatrao aerodrom, onda je
dao komandu za povratak. Za to vreme oni su uspeli da utvrde u kojoj od zgrada su se
smestili „borci“.

Po povratku u Glogovac, Šatalov je odveo Beka u službeni stan Radeta Adžića – kod
sebe.

Pristavili su čajnik. Bek sede za kuhinjski sto, a Šatalov poče po visećim kuhinjskim
delovima da traži bilo šta jestivo. Jedva čujno svirao je radio.

– Znači da se neko iz aerodromskog obezbeđenja dogovorio s pripadnicima OVK. Niko
ne želi da ratuje. Naročito ne pozadinci. Sad ćemo morati polagano da vraćamo kontrolu.

Šatalov je pronašao načetu kesu s nes kafom. Protrljao je među prstima, pomirisao,
zavirio unutra. Zatim je tutnuo drugu pod nos:

– Proceni!
Ovaj odmahnu rukom:
– Može da prođe… Dakle ovako! Za zauzimanje aerodroma potrebna mi je grupa.
Pogibija momaka kvari sve planove. Jedan čovek, pa čak ni dvojica to ne mogu uraditi.
Šatalov napravi dve šolje kafe.
– Planovi se menjaju prema situaciji. Ja imam koga da pozovem.
– Ne možemo se obratiti policiji za pomoć. Vojsci – još manje. Informacije će odmah
procuriti. A to… znaš i sam….
Šatalov stavi šolju na sto ispred Beka.
– Nema šećera. Nisam se još snašao… Ima i drugih resursa. Vansistemskih. Od
dobrovoljaca ću izabrati dva-tri čoveka. Nekoliko Rusa ću malo dotegnuti.
Bek ga pogleda kao što bi gledao nestašnog dečačića:
– Kojih Rusa? Otkud ovde Rusi?
– Pa i ti si ovde kao neko ko nije Rus!
Nasmešio se po navici – šala nije bila baš nova.
– I moj vozač u Bosni je bolje potkovan iz istorije! Gledaj: kad su beli odlazili s Krima,
malo ko je želeo da ih primi. Odnosno, niko ih nije specijalno zvao. A ovde je sve bilo
nekako ljudski. Srbi su braća… Generalno, imam ponekog u vidu. To su potomci
belogardejaca.
Bek spusti glavu, protrlja čelo dlanom.
– Romantičar si ti, Šataj! Takav si, pa i druge inficiraš!
– Ovde ih ima mnogo, Bek. Oni su deo Jugoslavije. Pustili su korenje. Imaju ovde
dedove i pradedove.
– A ti Valjku – tiho reče Bek.
– A ja Valjku – složi se Šatalov. – Ne baš ovde, ali ipak negde tu. Granice su za
političare, A za srce granica nema.
– Izvini što te podsećam.
– Naprotiv – hvala! Mene to odavno ne čini slabijim. To me samo snaži.
Bekovo raspoloženje lagano poče da splašnjava. Očigledno je oslabio prvi adrenalinski
naboj, postajao je svestan gubitka.
– Uopšteno govoreći, predlažeš da umesto uigranog tima koristimo mistične
jugoslovenske Ruse? Ne zna se ni kakvo iskustvo imaju, bez preporuka su, neprovereni…
– Ne komplikuj! – posavetova ga Šatalov.
– Na pojednostavljuj! – uzvrati mu Bek.
– Šta ima jednostavnije? Tebi je dat zadatak. Dispozicija je promenjena, ali je zadatak
ostao. Ili ćemo svi po karte na blagajnu „Aeroflota”?
Bek naglo ustade, ode ka prozoru. Šatalov ga nije požurivao. Otpio je malo iz šoljice,
izgoreo usne. Bek se najzad vrati na mesto, nekako se skupi, pa mahnu rukom:

– Hajde, zovi svoju belu emigraciju. Ne zaboravi kolčakovce. Da vidimo kakvi su
kadrovi.

– Tu su uglavnom aleksejevci – odluči da precizira Šatalov, da bi druga malo odvukao
od mračnih misli. – Denikinci i drozdovci. Ako takve nijanse igraju ulogu.

– Kako da ne igraju! Drozdovci! Makar ćemo povesti psihološki rat. Uperiti bajonete
prema bacačima granata! Ponećemo i doboš!

Šatalov se primaknu Beku i prodrma ga za rame:
– Polako, matori! Snaći ćemo se! Alah je s nama…
– …i dva padobrana – završi Bek bajku, osmehujući se.
– Zauzećemo taj tvoj aerodrom – s većom sigurnošću nego što je to osećao reče Šatalov.
– Izmozgaćemo nešto. Jutro je pametnije…
– Pa već je jutro – podseti ga Bek.
Napetost je popustila. Oni se tiho nasmejaše.
– Kao da nam je prvi put – reče Šatalov. – Koliko imamo vremena?

Položaj ruskog mirovnog kontingenta, Bosna

Jun 1999. godine

Poručnika Bražnjikova na putu ka menzi sustiže Cibulja s mapom za crteže pod
miškom.

– Druže poručniče, dozvolite da se obratim.
– Obratite se, naredniče.
Cibulja žurno razveza uzice na mapi i pokaza Bražnjikovu kartonske i papirne šablone
sa širokim i masnim slovom „K“.
– Evo… Vidite, dimenzije su u dlaku iste kao na svim oklopnim vozilima. Ako i bude
nekih umetnutih, svi će se uhvatiti za slovo „K“. Daj ovamo slovo „K“! A kod Cibulje sve je
vešto uređeno, već je u mapi – samo da se prisloni i farba!
– Kakva sad „umetnuta“? – Bražnjikov uze jedan šablon, pa ga pogleda na svetlu.
– Druže poručniče, otkud mi da znamo koja? Najvažnije je da drugu pukovniku
Platovu prenesete: mi smo u punoj gotovosti, zapeti ko strune! U slučaju bilo čega njemu će
prvom javiti, tako sam ja shvatio. A mi nećemo oklevati.

Četvrti deo
DELOVANJE SILOM

Dvadeset sedmo poglavlje

Okolina grada Glogovca, Autonomna pokrajina Kosovo i Metohija,
Jugoslavija

10. jun 1999. godine

Park oko bolnice bio je bogato prošaran alejama i puteljcima. Pored fontane koja

nije radila stajale su polukružno raspoređene klupe. Ovde je moglo da se razgovara bez
ušiju sa strane.

– Slobo, šta znači „uklanjamo obezbeđenje”? Zatvorski konvoj će doći tek sutra!
Milić je dojurio iz grada čim ga je Bregić pozvao iz bolnice.
– Ostavite bar jedan oklopni transporter – insistirao je policijski komandir. – Bar jedan
vod. Ovde i dalje držimo zarobljene pripadnike OVK. Shvataš li da ih mogu silom
osloboditi? Ili si zaboravio šta se dogodilo u Rakovici?
To je bio udarac ispod pojasa, i to za obojicu. Bregić poče teško da diše, pocrvene.
– Čika Dragane, ne cepaj mi srce. Slušam naređenje. Danas smo uzeli desetoricu
ranjenika. Poslednje ležeće ćemo odvesti sutra, najkasnije u jedanaest. Ali tehniku i ljude
moram danas da vratim u grad, u kasarne. U zoru vojska počinje da napušta pokrajinu.
Milić je ćutao, još uvek ne verujući u ono što se dešava.
– Zovi pretpostavljene, zovi ministarstvo, traži pojačanje – posavetova ga Bregić. – Sad
je sedamnaest i trideset. Obezbeđenje bolnice od dvadeset sati prelazi pod tvoju
odgovornost. A zašto te nisu blagovremeno obavestili – ubij me ako znam. Svuda je haos.
Oprosti, ne mogu da ti ostavim svoje momke. Koliko imaš ljudi?
– Za ovu noć ne mogu da skupim više od sedmorice. Previše je objekata.
Bregić naduva obraze, pa polako ispusti dah.
Dobro, hajde ovako. Sva teška tehnika je već otišla za Prištinu, ali u Glogovcu ostaje
zaštitnica. Par oklopnih vozila, četa za vezu, plus dva voda odavde. Neka se tvoji dobro
zatvore iznutra, a nekoliko ljudi neka pazi oko bolnice. Ako neko spolja pokuša da upadne
u bolnicu, tvoji momci će imati vremena da pozovu pojačanje. Interventna grupa će čitave
noći biti u punoj pripravnosti, na signal će za petnaest minuta biti ovde. Ostaju uobičajene
frekvencije.
Bregić ustade, čvrsto se rukova s Milićem.
Šatalov je parkirao pik-ap pored bolničke ograde. Na kapiju je izašlo policijsko vozilo.
Milić je sedeo na prednjem sedištu ljut, skrštenih ruku, i nije ga primetio.

Jovan Slović pozva Jasnu u previjalište:

– Jasna! Zar vam nisu preneli? Dole vas čeka neki policajac u civilu. Verovatno već pola
sata.

Jasna je povezivala glavu bledom momku artiljercu.
– Policajac? – upita ona s čuđenjem, pa pogleda na sat. – A, policajac!

Šatalov je s buketom poljskog cveća iza leđa stajao bočno od glavnog ulaza, prebacujući
težinu čas na pete, čas na prste. Jasna je žurno izašla na vrata, skoro trčeći. Udar vetra je joj
zabacio mantil poput belih krila iza leđa.

– Izvini, molim te, sasvim sam se zanela! – nasmeši se i poljubi Šatalova u obraz. – Sad
ću se presvući i sići, može? Brzo ću, časna reč!

– Čekaj, nemoj…
– Poći u kafanu u mantilu nije baš neka ideja! – sigurno reče Jasna. – Inače, ovde nije
baš uobičajeno da žene idu u kafanu. A jedini restoran zatvorio se još pre mog dolaska.
Šatalov iza leđa izvuče buket, pruži ga Jasni:
– Najbolje što je moglo da se nađe.
Jasna uze cveće, pažljivo ga pogleda, pa klimnu:
– Vidim! Verovatno na livadi nije ništa ostalo? Uzgred, dobro veče!
Zadovoljno zaroni u buket i isprlja vrh nosa žutim polenom.
– Uzgred, i tebi dobro veče. Čekaj!
Šatalov pređe prstima preko njenog nosa, pažljivo ukloni polen.
– Ja danas ne mogu. Izvini. Promenile su se okolnosti.
Jasna se potrudi da zadrži osmeh.
– Okolnosti? Šta se dogodilo? Pronašla te je bivša žena? Ne znam šta da kažem!
– Hitna stvar. Posao. Ne mogu da odložim.
– Posao… Poznato mi je – uzdahnu Jasna. – Trebalo bi da se naljutim, da bacim cveće,
da ti kažem svakakve gluposti… Ali nešto mi ne da… Ne mogu da se ljutim. Kada ćeš drugi
put imati slobodno veče?
Šatalov pređe dlanovima preko njene kose.
– Čak ni to ne znam, Jasna.
Ona odmahnu glavom:
– To je loše. Uopšte ne planiraš svoj život. Idi onda. U stvari, čekaj!
Jasna zakorači prema Šatalovu, pa ga odlučno poljubi i dugo zadrža poljubac na
njegovim usnama.
– Hvala za cveće. Sad idi.
– Čim budem…
Ona stavi dlan ispred sebe:
– Pssst! Ne govori ništa. To je loš znak. Samo idi.
Šatalov nesigurno zakorači u stranu.
– Čuvaj se! – Jasna ustrča uz stepenice, gurnu teška vrata.
– I ti… – odgovori on, ali na ulazu više nije bilo nikoga.

Kod bolničke kapije Šatalov se pomeri da propusti ženu na skuteru. Bila je obučena u
crno, glava joj je bila pokrivena crnom maramom vezanom ispod brade, naočare za sunce s
velikim staklima skrivale su pola lica. Ali i preostala polovina je bila dovoljna da se primeti
izrazita lepota koja se pamti. Žena se samo usnama osmehnu Šatalovu i prođe prema
odeljenju za prijem.

On izađe na kapiju i sede za volan. Nešto tu nije bilo u redu. Oko pola minuta Šatalov
je sedeo nepokretno, prebirajući po sećanju sve događaje koji su se dogodili toga dana.
Upalio je motor i krenuo putem ka Glogovcu.

A žena u crnom parkirala je skuter malo po strani od glavnog ulaza. Iz bolnice je izašao
načelnik odeljenja Slović. Prolazeći pored nje, rasejano klimnu glavom, a zatim se okrete:

– Danas ste poranili, Veton?
Bek je nestajao iz Radetovog stana i ponovo se pojavljivao. Vremena za pripremu
operacije bilo je veoma malo. Sto u sobi bio je prekriven slojem topografskih karata, ozalida
s crtežima, fotografija i ižvrljanih crteža sa šemom aerodroma „Slatina“.
Šatalov saopšti Miliću da je nabasao na trag Smukovih kurira za vezu i da računa da će
preko njih uloviti krupniju ribu. U nekoj drugoj prilici komandir bi se zainteresovao i
zatražio pojedinosti. Ali sada su svi koji su se brinuli o bezbednosti grozničavo radili.
Vojnici su potpuno napuštali teritoriju, pa je pred svakim policajcem ostajao težak izbor: da
se evakuiše dok nije kasno ili da ostane na svoj rizik i odgovornost. Milić je svakog dana
trčao između Glogovca i Prištine, pa Šatalov više nije imao kome da polaže račune.
Upoznao je Beka s Majevskim. Začudo, oni su lako pronašli zajednički jezik. Ili je
Majevskog promenila prva borbena akcija, ili se mudri Bek bolje razumeo u emigrantsku
psihologiju.
Šatalov nije ni primetio da je počeo sve više da se oslanja na Cvetka. Školski nastavnik
je bio pravi borac i razborit pomoćnik. Posle Seline, kada su odlazili iz bolnice, Cvetko
pokaza Šatalovu prste koji su drhtali.
– Hoće li to brzo proći? – upita ga.
– Proći će – reče Šatalov.
– Nikad ranije nisam pucao u… nešto živo.
Cvetko i Nebojša su se, po Bekovom nalogu, dva dana skrivali u vinogradima
posmatrajući aerodrom. Pažljivo su beležili sve što su videli – kada se smenjuje straža na
kontrolnim punktovima, koje se zgrade obezbeđuju, gde se nalazi komandant, dolazi li
neko sa strane…
Šatalov je s njima proveo nekoliko sati, što se isplatilo – ispred jedne od zgrada pojavio
se desetar Kuštrim, koga je znao sa Smukovih fotografija.
Mesto na kojem je Milić Radetu Adžiću dao stan bilo je idealno za okupljanje grupe.
Trougaono dvorište je s jedne strane skrivala visoka ograda magacinskih objekata, s druge –
niz praznih zapuštenih garaža, a s treće napola izgrađen moderni „taunhaus“ u nemačkom
stilu. Građevinsko preduzeće je odavno propalo i samo je Radetov stan doveden u stanje za
korišćenje. Dvorišnu kapiju krasila je izlizana nalepnica „Pod zaštitom službe za brzo
reagovanje”. Slučajnom kradljivcu je jednostavnije bilo da ne iskušava sudbinu – pola grada
je bilo prazno, sve je bilo na izvol’te.
Šatalov je premestio „ormar s arhivom“ u svoju garažu da ne bi privlačio suvišnu
pažnju građana i da bi mogao brže da pristupa oružju u slučaju hitne potrebe. „Ormar“ je
dopunjen trofejima posle Seline.

Kako se operacija bližila, sve više su rasle sumnje u Šatalovljevoj duši.
– Bek – upita on kada ga je zatekao kod kuće – ko će se usuditi da izda takvo
naređenje?
– Kakvo? – Bek je na stočiću ređao delove snajpera koji je sklapao.
– Zauzimanje „Slatine“.
Bek ne odgovori odmah. Nisu navikli da lažu jedan drugog, a istina nije obećavala ništa
utešno. Sovjetska vojna mašinerija, koja se do kraja držala zastarele vojne doktrine, sa
oveštalim rukovodećim kadrovima, srušila se zajedno sa zemljom devedeset prve,
pretvarajući se u sopstvenu mumiju. U uslovima totalnog kolapsa ekonomije i političke
doktrine, raskida veza s bivšim sovjetskim republikama, oficirski kadar primio je nizak
udarac. I najlošiji i najbolji počišćeni su istom metlom. Otpuštanja su išla u talasima.
Udaljeni garnizoni borili su se da prežive kao brodovi koji tonu. Generali su ovladavali
osnovama tržišne privrede. Nad okrnjenom zemljom nadvila se senka građanskog rata.
Nova armija kovana je od stare. Maršale minulih ratova u komandi su postepeno
zamenili generali sadašnjih ratova. Borbeno sposobne jedinice kalile su se u dalekim
krajevima, na južnim karaulama, u pridnjestrovskim ševarima i kavkaskim klancima.
Vazdušnodesantne jedinice i Glavna obaveštajna uprava uvek su ostajale na visini. Šatalov
se prisećao reči koje je davno izrekao general Somov: „Svi maštamo o svetloj budućnosti. A
da bi on došla, radimo na sadašnjosti“.
Nova armija je rođena. Sačuvala je tradicije svoje prethodnice. Ojačala je, uprkos
privrednom rasulu, zastarelom naoružanju i odbrambenoj industriji. Ali svuda unaokolo,
iza ograda garnizona, kao i ranije, vladao je haos, zemlja se grčila, pokušavala da se
iskobelja iz stare čaure, da nađe sebi smisao i mesto u svetu koji se promenio.
Šakali i vukovi su se prvi snašli, zgrabili su masni komad i krenuli na veće. Viši
komsomolski rukovodioci preobratili su se ili u bankare, ili u bandite, utrkujući se za vlast.
U vladi i predsednikovom okruženju, među starim vukovima koji su se tu uvukli, stvorena
je tako komplikovana ravnoteža da, ako bi bilo ko od njih i kinuo, to bi se neizbežno ticalo
nečijih interesa. A uvođenje vojske na teritoriju suverene države bilo bi korak od kojeg bi
čitava nestabilna konstrukcija mogla otići dođavola.
– Pošto sam ovde – najzad se odazva Bek – znači da je odluka već doneta.
– Logično – klimnu Šatalov, pažljivo pogleda druga. – Nisam verovao da se za mog
života tako nešto može dogoditi. Izgledalo je kao da se opruga navija, navija, samo što ne
pukne! I ništa. Ćutimo. Trpimo. Vidiš, došao sam ovamo da budem podalje od sramote. A
onda još i ti, kao grom iz vedra neba. Znaš, Deda, to je dobro! Mislio sam da ovi sadašnji…
neće imati dovoljno baruta.
– Ako sadašnji ne budu imali, to znači da će doći novi ljudi – sa uverenošću reče Bek i
stavi na mesto ležište zatvarača, koje škljocnu. – A kad oni dođu, nastaće novo vreme.

Grad Glogovac, Autonomna pokrajina Kosovo i Metohija,
Jugoslavija

10. jun 1999. godine

Prvi se na pragu pojavio Cvetko. Osim Vojislava i Nebojše, doveo je crnomanjastog
suvonjavog Kosovara od nekih četrdeset godina.

– Deda, ovo je Ilir – reče Cvetko. – Moj učenik. Potreban nam je makar jedan čovek koji
govori albanski.

Bek se iznenadi.
– Zdravo, Ilire.
Kosovar pogleda nepoverljivo, ćutke klimnu glavom.
– Šta si mu rekao, Cvetko? – upita Šatalov.
Učitelj se malo zbuni.
– Da mi ratujemo sa OVK.
– Smela izjava! – reče Bek. – Zašto bi ti ratovao s Kosovarima, Ilire?
Novajlija tiho odgovori:
– Hoću da ubijem Fitima Bolu.

Za sastanak s pojačanjem svi su sišli u dvorište. Već se smrkavalo, i pod prigušenom
svetlošću svetiljke ljudi koji su došli s Majevskim Šatalovu su izgledali umorniji, klonuliji i
pokunjeniji. Trojica muškaraca srednjih godina i jedna žena.

– Da li svi razumeju ruski? – upita Bek, i sve četvoro potvrdno klimnuše. – Hvala što
ste došli! Zovite me Deda. A ovo je moj drug Rade. Mogu li da čujem šta ste po struci?

– Školski trener – reče žena.
– Protivpožarni inspektor… Vodoinstalater… Vozač… – odgovoriše ostali.
Bek ih je sumnjičavo posmatrao. Šatalov je odlično razumeo prijatelja. Nije tako
jednostavno pozvati nepoznate ljude u moguću smrt.
– Planiramo operaciju – reče Šatalov. – Sukob s protivnikom na njegovoj teritoriji. Oni
su brojno nadmoćniji. A na našoj strani je faktor iznenađenja.
– Andrej je objasnio – reče vodoinstalater. – Došli smo. Sve nam je jasno. Nismo deca.
– Potrebni su nam sposobni ljudi – reče Bek. – Borci. S iskustvom.
Plavokosi plećati vozač iskorači:
– Petar Barmin, specijalna jedinica „Martićevci” milicije Srpske Krajine.
Pored njih je stajao visoki Tatarin s crnom protezom umesto leve šake.
– Magomet Mamletgirjejev. Autonomna oblast Zapadna Bosna. Šesta pešadijska
brigada, rukovalac bacačem granata.
– Kako ti s jednom rukom? – upita Bek.
– Mehanizam za okidanje za desnu ruku.
Vodoinstalater zauze mesto pored Barmina.
– Slaščov. Teritorijalna odbrana Istočne Slavonije. Strelac-radista.
– Vera Proskurina, snajperista – predstavila se poslednja od pridošlica.
– Arkanovi „tigrovi“? – upita Šatalov.
– Jedinica „Škorpioni“.
Bledi Cvetko stajao je malo po strani s Vojislavom. Tiho je šapnuo rođaku.
– Kao duhovi iz prošlosti. Živi vojnici umrlih zemalja.

Majevski se pridruži svojim drugovima:
– Andrej Majevski. Vojska Republike Srpske. Miner. Ovde nema slučajnih prolaznika,
Deda. Preuzmi komandu.

Položaj ruskog mirovnog kontingenta, Bosna
10. jun 1999. godine

Pukovnik Platov je stao za govornicu u sali za priredbe. Dvesta pari očiju je netremice
gledalo pravo u njega. Nešto ga je grebalo u grlu.

– Domovina – reče Platov i potisnu želju da prekine govor gutljajem vode – nam je
poverila odgovoran zadatak. Ovo nije vežba. Prvi i drugi bataljon će sutra u dvadeset jedan
sat nula nula minuta biti spremni za dugački usiljeni marš na dalju lokaciju.

Šapat poput promaje prođe salom.
– Detaljna uputstva su data svim komandirima koji učestvuju u operacijama. Predstoji
nam prebacivanje na dalju lokaciju. Nemamo prava da iz tehničkih razloga izgubimo ijedan
komad vojne tehnike i pratećih vozila. Nemojte da podbacite, momci!
Sanja Zujev je zbunjeno klimnuo glavom Samarcevu, pitajući se o čemu se radi. Ovaj
neodlučno slegnu ramenima. Konovalov se nagnu između redova i povuče Cibulju za
rukav. Ljutito ih pogleda oficir iz zadnjeg reda.
Platov nastavi:
– Ovde se nalaze svi oni koji će sutra napustiti položaj jedinice. Pripremite se za
dislociranje na nove položaje. Odsustva su od sada zabranjena. Danas do dvadeset nula
nula svi da napišu pisma svojima. To nije želja, to je naređenje.
– Čije? – glasnim šapatom upita Konovalov.
Cibulja ćutke nacrta prstom na naslonu sedišta ispred sebe veliko slovo „K“.

Usiljeni marš nije patroliranje po okolini niti trening na poligonu. Nije moguć povratak
na polaznu tačku. Sve što je neophodno za funkcionisanje posada, održavanje tehnike u
radnom stanju i, pa kraju krajeva, za vođenje dugih borbenih dejstava mora biti uzeto iz
spremišta, evidentirano, spakovano i utovareno kako nalažu pravila – nešto direktno u
oklopna vozila, a ostalo u kamione iz pratnje.

Priprema za usiljeni marš odvijala se iza zatvorenih vrata. Položaje ruskih mirovnjaka
dan i noć su budno osmatrali susedi, pa nije bilo potrebno davati im suvišan povod za
sumnju. To je neizbežno komplikovalo utovar. Za pristup arsenalu morali su se koristiti
tehnički hodnici. Lančano iz ruke u ruku prenošeni su sanduci s granatama, metalne kutije
s mecima, koturovi mitraljeskih redenika velikog kalibra.

Nije bilo jednostavnije ni s magacinom namirnica. Sporednim putem u garažu voznog
parka i hangar s oklopnim vozilima prebacivane su kutije sa suvim obrocima, boce s vodom
za piće, vreće sa žitaricama i sušenim voćem.

Mehaničari su po više puta proveravali tehničko stanje voznog parka. Pri najmanjoj
sumnji u eventualnu neispravnost donošena je odluka da se tehničko sredstvo zameni istim
takvim.

Uveče je svakom učesniku marša predstojalo da ostane nasamo s čistim listom papira.
Naredba da se napiše pismo mogla je da znači samo jedno: možda će reči u tom pismu biti i
poslednje. Šta tu napisati, šta podeliti s roditeljima i voljenima?

U radionici je radila bušilica. Na inicijativu sveprisutnog Cibulje, grupa veštih vojnika
organizovala je proizvodnju vojničkih „identifikacionih medaljona“. Konovalov i Zujev su
onima koji su želeli delili po jedan komplet u ruke – najtanje listiće papira za cigarete i
ispaljene čaure „kalašnjikova“. Borci su upisivali lične podatke na listiće i ubacivali ih u
mesingane cilindre. Samarcev je stegom stiskao otvorenu stranu čaure i tako zatvarao
medaljon, a Cibulja je na njemu bušio rupicu za provlačenje uzice ili lančića.

Onih koji su to želeli bilo je napretek. Nije bez razloga drug pukovnik rekao: „Mi danas
predstavljamo lice ruske armije. I moramo biti spremni za bilo koji razvoj događaja, čak i
veliki vojni sukob s protivnikom“.

– Trebalo bi se radovati – reče Kolja Konovalov. – A ja nekako strahujem.
– Preživećemo – nećemo umreti, vojsko! – obodri narod Cibulja, koji nije klonuo
duhom.
Njegova fascikla, kao što je i moglo da se očekuje, bila je veoma potrebna. Sa bočnih
strana oklopnih transportera odlepljivani su kartonski šabloni, a na mestu „SFOR“
pojavljivao se sasvim drugačiji natpis: „KFOR“. Kosovo force.

Dvadeset osmo poglavlje

Okolina grada Glogovca, Autonomna pokrajina Kosovo i Metohija,
Jugoslavija

10. jun 1999. godine

Izašao je mesec. Na nebu nije bilo ni oblačića. Cvrčci su cvrčali bez prestanka. Negde

u daljini oglašavala se noćna ptica. Dva policajca su se zgodno smestila pa krovu bolnice –
dovukli su po par dušeka iz podruma, doneli termos s kafom. Vojnici su odlazeći predali
Miliću dva uređaja za noćno osmatranje. Policajci su se šalili, čas su zamišljali da su
terminatori, čas robokapi, a čas univerzalni vojnici. Obojica su bila dobri strelci i shodno
tome dobro opremljeni. Oko bolnice se na sve strane prostirala nenastanjena teritorija.
Tišina i blaženstvo.

U mračnom hodniku na prvom spratu svetlo je bilo upaljeno samo kod izlaza za slučaj
opasnosti i kod sobe dežurne sestre. Osim toga, Veton je upalila stonu lampu – sređivala je
recepte.

Preko puta nje, pored vrata „specijalne“ sobe s ranjenim pripadnicima OVK sedeli su
postariji brkati policajac i pitomac-stažista.

„Specijalno“, kako je kod vas? – začu se radio-stanica.
„Specijalno” – stanje redovno – odgovori brka. – Sve je mirno, prijem.
– Je li stažista kod tebe? Poteraj ga dole dok ne zaspi. Prijem. Brka klimnu kolegi:
– Jesi li čuo?
Ovaj nije pokazivao neko posebno oduševljenje:
– Opet će me poslati da proveravam prozore. Već mi je dosadilo.
– Ajde, ajde, mrdaj, šta si se zalepio za tu stolicu.
Stažista se teška srca podiže, pa požuri u prizemlje. Veton se odvojila od papira, pa
otpratila momka ispitivačkim pogledom. Brka je to opazio, pa se osmehnuo:
– Simpatičan, jel’ da?
– Ne znam. S takvim momkom možeš samo da praviš kolače od peska.
– Nego, sve te gledam, stalno si u noćnoj. Zar ti nije dosadno da noćima dežuraš?
– Možda i jeste. Svejedno nema ko da te razveseli.
Brka se ispravi, malo uvuče stomak.
– Tako lepa devojka, a nema ko?
Veton ustade, izađe iza pulta, demonstrativno se proteže. Ispod raskopčanog mantila
videle su se suknja i bluza.
– Ti sigurno svakoj sestri daješ takve komplimente? Vidi ti zavodnika.
– Ne baš svakoj. Isključivo lepim.
Veton se osmehnu.
– Razumeš se, jel’?
– A ti proveri! – predloži joj brka.

Veton mu se sasvim približila, pa ga lagano pogladila po kosi:
– Mogao bi otac da mi budeš.
Policajac se sasvim okuraži, pređe joj prstima preko butine. Reče značajno:
– Mogao bih i nešto drugo da ti budem.
– To mi je već padalo na pamet… Ovde si već treći mesec?
Nije se odmakla, naprotiv, provukla mu je prste kroz kosu. Polakomljen, policajac se
osmehnu, pa je privuče bliže.
– I ja sam odavno bacio oko na tebe.
– Pa što nisi rekao? – strogo ga upita Veton, stavljajući mu ruku na potiljak, prsti joj
skliznuše pod okovratnik, pogladi ga po vratu.
– Evo, kažem.
Veton malo zadiže suknju i sede policajcu na kolena. Šapnu mu:
– Lepo je što si rekao. A hoće li se tvoji prijatelji dovući ovamo? Policajac joj požudno
stisnu grudi.
– Do obilaska ima sigurno dvadeset minuta!
– Bolje išta nego ništa! Samo tiho, može?
Pređe dlanom preko njegovog obraza. Policajac nestrpljivo poče da joj raskopčava
bluzu. Raširenim dlanom Veton mu dodirnu brkove, a drugom rukom mu pomilova grudi.
– Bojim se da ćeš me svu izbockati. Posle će mi oteći usta…
Policajac zavuče ruku u dekolte, a drugim dlanom je uhvati otpozadi.
– Noću se ne vidi!
On poče teško da diše, bilo mu je toplo. Veton nasloni grudi na policajca, kao u šali
prisloni mu dlan na usta:
– Pst…
U slobodnoj ruci koju je izmakla unazad blesnuo je čelik.
– Pst…
Prislanjajući iz sve snage dlan na policajčeva usta, ona mu naglo zabode sjajni predmet
u srce. Brka se grčevito trzao i izvijao ispod nje, ali ga je Veton pritiskala celim telom.
Udarila je drugi i treći put.
Sačekala je nekoliko sekundi. Zatim je ustala, obrisala skalpel o policajčevu uniformu i
sakrila ga u džep svog mantila. Uzbuđeno je uzdahnula i dlanovima prešla preko stomaka i
butina. Zakopčala je bluzu. Proverila je policajčeve džepove. Pod prstima joj tiho zvecnu
svežanj ključeva.

Policajcu poslatom kao pojačanje i koji je obezbeđivao glavni ulaz u bolnicu pritrčala je
uplašena crnokosa medicinska sestra.

– Tamo gore… vašem onom… – pokaza prstima brkove – pozlilo je, izgleda srce! Poći
ću da probudim dežurnog lekara, a vi idite do njega, važi?

Policajac ustade i odmah neodlučno sede nazad. Zatim reče u radio-stanicu:
– Ovde glavno stražarsko mesto… Stažisto, gde ti skitaš?
– Evo idem! – odgovori nezadovoljni glas. – U poslednjem krilu bolnice sam, vraćam se.

– Trkom na centralno stražarsko mesto da me zameniš!
Policajac odmah prebaci kanal.
– „Specijalno“! „Specijalno”, javi se!
Na začuvši odgovor, on isključi radio-stanicu i pojuri na prvi sprat. Tamo je gorela
samo jedna sijalica u dnu hodnika. Izdaleka se videlo da brkatom kolegi nije dobro – izvalio
se na naslon stolice, glava zabačena unazad, usta otvorena.
– Samo se ne pomeraj, to je najvažnije! – viknu policajac. – I diši, čuješ li me?
Čim mu je pritrčao, sledio se. Sa brkine stolice na pod je kapalo nešto tamno. A vrata
„specijalne“ sobe, koja je danonoćno čuvana, bila su malo odškrinuta.
Iza leđa policajca iz mraka se pomoliše lica nekoliko pripadnika OVK. Sa Amirom na
čelu.

Iz hodnika je sitnim brzim koracima istrčao stažista. Stona lampa na stražarskom mestu
bila je okrenuta prema njemu. Na stolu je tiho svirao radio. Škiljeći, stažista priđe stolu,
spusti lampu niže, pa se baci u stolicu.

Iza teške zavese za njegovim leđima nečujno je iskoračila Veton i zamahnuvši drškom
pištolja, udarila stažistu po temenu.

Centralnim stepeništem nečujno se spustio Amir s nadlakticom u zavojima, a za njim
još nekoliko pripadnika OVK. Veton je ostala da stoji nad telom stražara, čekajući da
oslobođeni zarobljenici sami dođu do nje.

Amirovo lice se razvuče u osmeh:
– Čist posao, Veton! Najbolja si!
Ona nemarno klimnu glavom:
– Fitim to zna… Još dvojica su na krovu i dvojica u parku. Požurite!
Veton je razgrnula zavesu, uzela sa stola stonu lampu i njom nekoliko puta mahnula
ispred prozora.

Grad Glogovac, Autonomna pokrajina Kosovo i Metohija,
Jugoslavija

10-11. jun 1999. godine

Radetov stan i dvorište oko njegove zgrade oživeše s dolaskom gostiju. Svuda je bila
neka dobra poslovna užurbanost. Pošto je Bek okupljenima izložio plan operacije, nekoliko
sati je otišlo na pripremu i deljenje opreme. Svaki borac iz odreda – a sada su oni već postali
odred – osećao se lakše i sigurnije, jer je prvi korak bio načinjen, odluku je doneo svako za
sebe i svi zajedno.

Usred noći Cvetko i rođak su se izdvojili i uskoro doneli kese s jelom. U dvorištu su od
polomljenih cigala napravili ognjište, zapalili vatru, a Vojislav se prijavio da vodi računa o
njoj. U garaži su pronašli zarđalu rešetku. Nebojša i Cvetko su se složno bavili pripremom,
u četiri ruke sekli meso, rezali povrće i tiho se šalili.

Noć je bila topla i bez vetra. Svi su se složili da sto postave napolju. Iz stana su izvukli
sve postojeće stolove i stolice, a od priručnog materijala napravili klupe.

Bek ih je posavetovao da ne bude alkohola, a jugoslovenska strana je napravila
kompromis: sa stola je sklonjena rakija, ali su ostala dva bokala vina.

Šatalov uhvati sebe kako se sve vreme osmehuje. Ljudi koji su se čudnim sticajem
okolnosti sada našli uz njega bili su vrlo različiti i malo toga ih je međusobno objedinjavalo.
Kako se desilo da se ti neznanci nađu tu pored njih – Radeta i Dede – i da s oružjem u
rukama krenu u borbu? Odgovor je bio sasvim očigledan – svi oni koji su se skupili i
formirali odred na isti način su shvatali „dobro“ i „zlo“, bez obzira na nerešene crveno-bele
protivrečnosti stare osamdesetak godina i na razliku u tome kako su funkcionisale i propale
dve sada bivše zemlje – SFRJ i SSSR.

U izvesnom trenutku razgovor se poveo o Smuku. O komandantu OVK pridošlice nisu
znale ništa, zato su meštani, uključujući i Radeta – Šatalova počeli da se utrkuju prisećajući
se ko šta zna. Samo je ćutljivi Kosovar Ilir ostao po strani tokom razgovora. On je sedeo na
klupi s kraja i posmatrao ostatke žara.

– …i nazvao ga „Gnezdo“. Mislim da je to da bi podvukao svoju zmijsku prirodu – reče
Cvetko. – A za vreme rata u tom klancu bio je partizanski logor. Ja sam kao dete tamo nosio
hranu svome ocu. Mama bi pripremila zavežljaj… Put iz Lešića išao je preko pustih mesta,
preko planina, pa zato nije bilo opasnosti da ću naleteti na nemačku patrolu. Ni Vermaht ni
SS se nisu zavlačili tako daleko u planine.

– Zašto policija ili vojska nisu prošle tom stazom – upita Šatalov – i gađale „Gnezdo“?
Pogledao sam izveštaje, na Smukov logor jurišalo se nekoliko puta i uvek sa strane puta, sa
„glavnog ulaza“. Šta je smetalo da se zađe otpozadi?

– Maršruta je komplikovana – objasni Cvetko. – Usponi, silasci, strmine s odronima. S
tehnikom je nemoguće proći. A na samom kraju puta je strma stena – objasni Cvetko. – Da
bi se niz nju spustilo, potreban je konopac, osiguranje. A čitav spust je pregledan.
Nemoguće je prikrasti se – gađaće te kao jarebice. Lepa su to mesta. Sećaš li se, Ilire, kako
sam vam organizovao čas geografije na otvorenom?

Kosovar je neprekidno posmatrao vatru kojaje jenjavala. Shvativši da učenik nije pratio
razgovor, Cvetko nastavi:

– Mada tebi verovatno nije bilo ni deset godina. A posle zemljotresa u Skoplju šezdeset
treće tamo uopšte nije bilo bezbedno ići.

– Planine su nezgodna stvar… – pridruži se razgovoru Slaščov. – Evo kod mog oca
jednom…

– Svega se sećam – iznenada reče Ilir. – I časa, i maršrute, i kako vas je posle direktor
ukorio. A stena nije jedinstvena. Očigledno se raspukla prilikom zemljotresa, ima tamo
jedan duboki prolom – od grebena pa skroz do dole, do reke.

– Kako možeš da se sećaš? – izrazi sumnju Cvetko. – Ja sam vas u taj klanac vodio pre
toliko godina…

– Juče sam bio tamo – reče Ilir i ponovo se okrenu ka vatri.
Svi su se pomalo raštrkali, spremali su se za počinak. U tom trenutku Šatalova je na
mobilni pozvao Milić.

Ne objašnjavajući ništa, Šatalov uze Bekov skuter i nekuda ode.
Nebo je između krovova bledelo, počinjalo je da sviće. Dremnuvši pola sata, Bek izađe
u dvorište. Barmin i Slaščov, izgledom potpuno različiti, ali slični po temperamentu i
reakciji na ono što se događalo, iskusni, žestoki, ne mnogo pričljivi, sedeli su na klupi
pokraj ugašene vatre i otresali u nju pepeo. Na stoluje ležala zgužvana paklica bugarske
„šipke“.
Bek sede blizu njih, pa upita:
– Ne spava vam se, mužici?
Slaščov ga sumnjičavo pogleda. Barmin odmahnu glavom, pa odgovori:
– „Mužici“ u zoru idu u polje s kosama… Tebe su, Deda, crveni nafilovali. I Rade je isti,
šta god da Majevski kaže.
Bek slegnu ramenima:
– Tako se kod nas kaže: mužici. A ako su i crveni, pa šta sad?
– To što su naši dedovi, Deda, imali različito shvatanje sveta – reče Slaščov. – Moj je
ostao bez opipljive domovine, a tvoj je ostao bez domovine u srcu. To je lošije. Ruskom
čoveku je loše bez domovine.
– Lepo govoriš – reče Bek, pažljivo birajući reči. – Beli su anđeli, a crveni đavoli. Kako
te je ruski deda učio istini. Zgodno je zaklanjati se iza prošlosti. Samo vreme ne stoji u
mestu. Razmisli, pa mi reci: u rovovima kod Staljingrada ko je umirao za domovinu? U bici
kod Kurska ko je palio nemačke tenkove za domovinu? Crveni? Sovjeti? Rusi? Mi smo
jedan veliki narod, vojniče! I dok smo razjedinjeni – evo ovde! – Bek se čuknu prstima po
slepoočnici – nas će zasebno gaziti.
– Ne uzbuđuj se, Deda, ne drži politički čas – podsmehnu se Barmin. – Mi smo beli.
Tako smo napravljeni. Tako vaspitani. Ali došli smo!

Okolina grada Glogovca, Autonomna pokrajina Kosovo i Metohija,
Jugoslavija

11. jun 1999. godine

Među drvećem su ležala dva tela, pokrivena crnim plastičnim vrećama. Još dva – pored
zida bolnice na prilaznoj stazi.

Nije bilo svetlosti, Šatalov prođe kroz mračni hodnik prema otvorenim vratima kroz
koja su dopirali odblesci fleševa. Preko zida se protezao dugački mrki trag, koji se
završavao otiskom dlana. Pod ispod otiska bio je prekriven krvlju, od lokve su na polovini
hodnika po širini odlazili prljavi tragovi đonova na obe strane.

U sobi su od osam ležajeva četiri bila prazna. Šatalov nije ni gledao ko je ležao na
ostalima – video je dovoljno „bivših“. Fotograf je postavljao brojčane oznake, snimao iz
raznih uglova. Kriminolog se bio nagnuo nad jednim telom. Za stolom je sedelo troje: Milić,
nepoznati islednik i lekar kojeg je Šatalov već video, načelnik odeljenja Slović. Samo ga je
prošlog puta zapamtio kao crvenokosog, a sada je bio sed.

Slović je govorio brzo, ali ne baš jasno:

– Sišao sam kada sam začuo buku, a oni su bili na hodniku, odmah tu. Glavni ulaz
širom otvoren, vaš… mladić leži pored prozora, lokva krvi. Ja pojurim dole, u mrtvačnicu,
zatvorim se unutra. A odozgo čujem samo rafalnu paljbu, krike…

Milić opazi Šatalova, pođe mu u susret.
– …Lome vrata jedna za drugim. Gledam kako cimaju kvaku. Ja legnem na kolica,
pokrijem se prekrivačem, i samo mislim da li sam izvukao ključ iz vrata ili ne. A džep ne
mogu da dohvatim. Onda se otvore vrata, a koraci sve bliži…
Milić priđe sasvim blizu Šatalovu, tiho mu reče:
– Loše je, Rade! Smuk se sasvim otrgnuo s lanca. Ovde je preko trideset leševa.
Sedmorica naših, pacijenti, lekari, medicinske sestre – svi.
I, videvši nemo pitanje u Šatalovljevim očima, dodade:
– Tvoja… Blagovićeva…
– Ubijena? – vazduha je imao jedva za tu kratku reč.
– Nestala. Među ubijenima je nema. Možda nije noćila u bolnici. Ili su je poveli sa
sobom.

Šatalov je preskačući po dva stepenika jurio na drugi sprat. Na stepeništu je ležalo telo
medicinskog brata s ranom od vatrenog oružja na potiljku.

U zoni za stanovanje radio je televizor, išao je top-šop. Šatalov proviri kroz prva
otvorena vrata. Izgužvani krvavi krevet bio je prazan. Na podu pored njega ležalo je telo
pokriveno čaršavom. On priđe i podiže ivicu tkanine. U mislima se izvinio pokojnicima
zbog uznemiravanja.

Ali Šatalov je morao sa sigurnošću da zna. Išao je od sobe do sobe. U prostoriji za
odmor belozubi voditelj demonstrirao je robu: pet noževa po ceni dva. Idealno
uravnoteženi i ne treba ih često oštriti. Pogledajte kako nož za filetiranje savladava
pečenicu! Ako naručite odmah, dobićete besplatan nož za čišćenje krompira. Požurite,
količine su ograničene. Na kauču pored televizora ležala je mrtva žena. Poplavelo lice,
zadignut mantil, gole noge. Očigledno do nje policajci još nisu došli.

Šatalov je ušao na sledeća vrata i odmah osetio da je Jasna živela upravo tu i da je u
sobi bila nedavno. Krevet je razmešten i izgužvan. Fioke su izvučene, ormar otvoren,
sadržaj izručen na pod. Kao potvrdu svojih pretpostavki Šatalov je na zidu spazio
fotografiju pričvršćenu čiodom: Jasna i Štern na stepenicama bolnice u Beogradu. U
pozadini malo neoštro – terenac maskirne boje.

Šatalov je strpao fotografiju u džep, pa obišao sobu. Sa stola je uzeo olovku s
prepletenim srcima „Od srca srcu“. Kod uzglavlja kreveta spustio se na kolena, zatvorio
oči, zaronio lice u jastuk.

Načelnik odeljenja Slović zagnjurio se u ubrus, gušio se od suza:

– Mi smo ih ovde lečili! Zašivali rane, izvlačili metke, negovali…
Šatalov ponovo skrenu Milićevu pažnju:
– A taj lekar… švajcarski humanitarac…
– Štern?
– Verovatno. Koji je otišao kod bandita kao parlamentarac. Da li se vratio?
– Koliko mi je poznato, nije – reče Milić. – Zašto pitaš?
– Intuicija – odgovori Šatalov na ruskom.

„Gnezdo“, teritorija pod kontrolom OVK, Autonomna pokrajina
Kosovo i Metohija, Jugoslavija

11. jun 1999. godine

U hodniku žute kuće Smuk je doveo Šterna do jednih od vrata. Ovaj pogleda kroz
špijunku.

Kroz rešetke i prozore zamrljane belom bojom probijalo se slabo svetlo. Jasna je
ispravljena sedela na ivici kreveta i gledala u zid ispred sebe. Prsti su joj se utisnuli u
kolena.

Štern se ispravi, ćutke klimnu glavom. Pošli su dalje hodnikom.
– I, je li to ona? Nismo pogrešili? – tiho upita Smuk na nemačkom.
– Sve je kako treba. Element koji je nedostajao u našoj kolekciji. Šlag na torti.

Grad Glogovac, Autonomna pokrajina Kosovo i Metohija,
Jugoslavija

11. jun 1999. godine

Tri automobila su zagradila čitavo dvorište. Za prebacivanje Bekovog odreda do
aerodroma, Majevskije angažovao pouzdane dobrovoljce s njihovom vozilima.
Šatalovljevim pik-apom trebalo je da upravlja Nebojša. U otvorene prtljažnike borci su
ubacivali velike putne torbe s oružjem i municijom – samo ono što je bilo potrebno u prvoj
fazi operacije. Ostalo je stavljano u teretni deo pik-apa pod ceradu.

Šatalov se probio između vozila i utrčao u kuću. Usput je uhvatio Cvetka i, ne govoreći
ni reči, poveo ga sa sobom.

Bek se naginjao nad kartom aerodroma i okoline, mereći nešto lenjirom. Vrata su se
otvorila, Šatalov je dovukao Cvetka, posadio ga za sto i pokazao prstom na kartu:

– Gledaj, Deda! Cvetko, reci mu! Evo Glogovca, evo planina! A ovde… ovde su
bunkeri. Ovde je minsko polje. Ne može da se prođe! Ali odavde… reci mu, Cvetko!

– Kakvo polje? – namršti se Bek. – O čemu ti to?!
Cvetko se očigledno brže dosetio šta hoće da kaže Šatalov.
– Ilir i ja smo danas razgovarali o tome da do Smukovog „Gnezda“ postoji prolaz preko
planina – skoro do centra doline, da se zaobiđu svi putevi. Rade je hteo da kaže…

– Celu bolnicu su poklali, Bek… Deda! Ranjenike, lekare, sve! Jasna! Ona je kod tih
životinja, razumeš li? I mi ćemo je vratiti!

– Sačekajte mene i Radeta kod auta, važi? – zamoli Bek.
– Naravno, obavezno… – Cvetko bojažljivo i saosećajno pogleda prebledelog Radeta i
izađe.
Šatalov se nervozno šetao po sobi. Stavio je na krevet ranac, pored njega bacio desantni
„kalašnjikov“ i ispod kreveta izvukao tešku kutiju.
– Ako je nisu odmah u bili, znači da je živa! – razmišljao je naglas. – I treba požuriti. Do
tačke ima svega deset kilometara. Oružja će biti dovoljno, uradićemo to brzo!
Bek je posmatrao kako njegov drug stavlja u ranac ručne bombe i pune šaržere. Najzad
ga upita:
– Jesi li ti poludeo, Šataj? Nas dvojica, čak i s dobrovoljcima, sigurno ne možemo
izbaviti tvoju Jasnu. Za pojedinačni ciljani prodor na branjenu teritoriju potrebni su
ozbiljniji momci… Sada je naš cilj aerodrom!
Šatalov zabaci ranac na leđa, pa procedi kroz zube:
– Odlično! Sam ću se snaći.
– Ne sada!
– Ma, nosi se!
Bek ga ščepa kod vrata, pa ga pritisnu uza zid. Šatalov je pokušavao da se iščupa, teško
je disao, frktao je kroz nos.
– Tražiš junačku smrt? – pokušavao je Bek da ga urazumi. – Saberi se, Šataj, potreban si
nam hladne glave.
Šatalov prestade da pruža otpor. Stisnu glavu dlanovima.
– Kad bi sa mnom bili momci iz bataljona… Šta da radim, Bek?
– Biće! Treba im samo osigurati mostobran na „Slatini“. Doći će naši, zamoliću da mi
Serjoža Platov pošalje najbolje borce na specijalni zadatak. Imaće ovlašćenja. Pronaći ćemo
tvoju Jasnu! I kaznićemo one koji su je uzeli.
Šatalov mu uputi direktan pogled.
– Veruješ li ti sam u to?
Bek izdrža njegov pogled. Uhvati Šatalova za vrat ispod temena, privuče ga svom
ramenu.
– Probićemo se. Alah je s nama!
Šatalov oćuta nekoliko sekundi, a zatim završi bajku:
– I dva padobrana!

Dvadeset deveto poglavlje

Položaj mirovnog kontingenta SAD, Bosna
11. jun 1999. godine

Majora Rodžersa na platou sustiže kurir:

– Gospodine? Da li biste mogli da se vratite do telefona, gospodine? Zove vas Rus!
Rodžers se trgnu. Praćenje ruskog kontingenta je ulazilo u njegove poslove, ali posle
sukoba s pripadnicima ruskih desantnih jedinica krajem marta i kasnijih razgovora s
lekarima major se trudio da kontakte svede na minimum.
Šta li je moglo da im ustreba? Prema jutarnjem izveštaju, dvadesetak kamiona i cisterni
s gorivom krenulo je ka aerodromu „Ugljevik“. Poslednjeg meseca Rusi su stalno vršili
vežbe raznih obima i provere borbene gotovosti. To je pohvalno. Verovatno da na zarđaju.
Nekoliko ruskih oklopnih transportera patroliralo je u istočnim kvadrantima po rasporedu.
U sobi za vezu narednik mu pruži telefonsku slušalicu.
– Rodžers na vezi.
– Džejmse, ovde Voronov!
– Dobro jutro, kapetane Voronov! Šta se dogodilo?
– Dogodilo se, Džejmse! Više nisam kapetan Voronov!
Ko će razumeti ove Ruse! Šta on pod tim misli?
– Žao mi je, Vadime! Ražalovan si? Ili su te oženili i naterali da uzmeš ženino prezime?
Rus se zadovoljno nasmeja, a zatim ponosno saopšti:
– Iz Moskve su stigle moje majorske epolete, majore Rodžers!
– Dođavola, Vadime! Rekao bih ti da si se ozbiljno uvalio, ali nije ni tako loše biti major!
Odgovorno ti to kažem.
– Džejmse, radi šta hoćeš, ali u šest te očekujem u bazi. Odbijanje se ne prihvata! I biću
ti zahvalan ako potražiš i dovedeš našeg prijatelja Svena Olstrema.
– A hoće li se vaš šef Platov ljutiti? Koliko se sećam, on baš nije blagonaklon prema
alkoholu…

Položaj ruskog mirovnog kontingenta, Bosna
11. jun 1999. godine

– Situacija je pod kontrolom, Džejmse! Danas je srećan dan – Platov je odsutan, ja sam
glavni, tako da se na jedan dan situacija menja.

Platov je sedeo preko puta Voronova i pažljivo slušao razgovor. Ispred novopečenog
majora ležale su nove epolete.

– U osamnaest sati! – objavi Voronov. – To je u šest „pi-em“ po vašem vremenu.
Vidimo se!

Voronov spusti slušalicu. Platov ga zamišljeno pogleda.
– Rizikujemo… majore!
Voronov slegnu ramenima:
– Neposredni šef kaže da brzina rešava sve. Planiram da to proverim u praksi.
Platov se osmehnu:
– Pa… srećan put! Najvažnije je da ne preteruješ.

Aerodrom „Slatina“, Autonomna pokrajina Kosovo i Metohija,
Jugoslavija

11. jun 1999. godine

Šatalovljev pik-ap i još tri automobila skrenuše s druma na kolski put. Zaustavili su se
kod ograde od pletene mreže, koja je okruživala teritoriju aerodroma. Pistu su odatle
zaklanjala brda obrasla žbunjem.

– Hoće li na vreme stići? – ponovi pitanje Bek.
Cvetko klimnu:
– Vojislav je jutros zvao, potvrdio je da je sve gotovo. Propusnica je stara, ali radi. On je
odgovoran momak.
Iz vozila se iskrcao mali Bekov odred. Svaki borac je preko ramena nosio veliku
sportsku torbu. Slaščov i Barmin su sečicama pravili prolaz u ogradi. Vozači su se okrenuli i
otišli. Odred se infiltrirao na teritoriju aerodroma, raširio u lanac i krenuo uzbrdo.
Popeli su se do sredine brda. Bek je proverio kartu, kružio je malo po čestaru dok nije
došao do ulaza u betonski objekat zarastao u travu, s metalnim rešetkastim vratima
zaključanim katancem.
Izvadio je iz torbe makaze za sečenje armature s dugačkim ručicama i presekao vrat
katanca. Vrata su se otvorila uz škripu, a vazduh koji je izašao iz okna zatalasao mu je kosu.
Odred se skupljao ispred komandira.
– Terorista nema tako mnogo, svega dvanaest – reče Bek na srpskom da bi svi jasno
razumeli. – Po dvojica na stražarskim mestima, ostali vise u vazduhoplovno-tehničkoj bazi.
Smenjuju se u dva, to će nam i biti polazna tačka za akciju. Napominjem da je naš glavni
zadatak da ih ne uplašimo, da se ne razbeže ili kontaktiraju sa Smukom. Delujemo u dve
grupe, veoma tiho i pažljivo. Da nijedno zvonce ne zazvoni.
Lakše je kazati nego uraditi. Pista koja se protezala u pravcu sever-jug, rulne staze koje
vode do nje i prazni pravougaonici stajališta za avione – sve je bilo ravno kao sto, ni
zaklona, ni žbuna. Ako ne računamo kišnu kanalizaciju – mrežu zatvorenih drenažnih
kanala.
Južni deo aerodroma nalazio se pod kontrolom prethodnice OVK. Jednospratni objekat
vazduhoplovno-tehničke baze izdizao se nad magacinima i radionicama. U prizemnom
putničkom terminalu koji je gledao na centralni deo letelišta bio je smešten mali garnizon
jugoslovenske armije. Na severnom delu nije bilo ničega – samo betonske ploče poletno-
sletne staze.

S jugoistoka su se ka letelištu spuštala brda, a u njihovom podnožju bili su smešteni
utvrđeni hangari vojne avijacije, odavno prazni. S druge strane tih brda kretao se Bekov
odred.

Pred nogama su im plesali krugovi svetlosti baterijskih lampi. Negde su mogli da se
usprave, negde su puzali, a negde su morali da se spuštaju u tesne šahtove. Ventilacioni
šaht je doveo odred do zapuštenog hangara čija su vrata gledala na letelište. Oskudna
svetlost probijala je kroz odškrinuta krila vrata. Avioni su odatle odleteli na samom početku
bombardovanja, po ćoškovima su ostale razbacane kutije s krpama, kanisteri, delovi letelica
i delovi trupa: stajni trap, polurazmontirano krilo lovca, komadi obloge. Duž zidova zjapile
su prazne police.

Borci su staloženo, ali brzo izvukli iz torbi oružje i municiju, spremali su se za proboj. U
hangar se spustio Majevski, koji je malo zaostao – njegov zadatak je bila zaštita pozadine u
slučaju nezvanih posetilaca.

Šatalov i Bek priđoše vratima i pogledaše letelište obasjano suncem.
– Dakle, mi ćemo dole u rupe – reče Bek. – A vi – na bajonete.
– Čuvaj se, druže.
Rukovali su se, potapšali jedan drugog po ramenu.
Barmin i Slaščov su podigli rešetkasti poklopac otvora kišne kanalizacije u betonskom
podu. Bek se spustio prvi, a oni za njim. Bekovoj grupi predstojalo je da prođe ispod
letelišta pod zemljom. Neko vreme iz kanalizacije se čulo šuštanje, a zatim je postepeno
utihnulo.
Ostali borci su stali u red. Šatalov je prošao duž stroja, proverio oružje svakog od njih.
Moglo je da se počne.
Šatalov je pogledao svetleći brojčanik sata. Vojislav je kasnio već tri minuta.

Pred rampom sa strane putničkog terminala stajao je kamion. Dva jugoslovenska
vojnika nisu znala šta da rade s upornim vozačem. Bilo mu je rečeno – svejedno je da li ima
propusnicu ili ne – ovde nema ulaza. Ali on nije odlazio, svađao se, pozivao se na svoja
prava.

Konačno je, izazvan bukom, došao poručnik Prijović i nezadovoljno pogledao
propusnicu za vozilo. Gurnuo ju je vozaču u ruke:

– Dalje odavde, ne zagrađuj prolaz! Propusnica je za teretnu kapiju, a ovde je samo za
delegacije!

Vozač uhvati Prijovića za rukav, pa stade da ga preklinje:
– Gospodine poručniče, pa kakve delegacije?! Išao sam ja na tu petu kapiju! Tamo su
neki Šiptari, đavo bi ih znao, ne govore srpski. Ko su oni? Ja sam se uplašio za kamion, i za
propusnicu, i za sebe! Ne terajte me da se opet njima obraćam. Pustite me, molim vas, da
ovuda uđem! Moj šef će mi šiju zavrnuti ako se džabe provozam dovde i vratim nazad.
Prijović oslobodi ruku, pa ljutito reče vojnicima:
– Ðavo da ga nosi, propustite ga.
Prugasta rampa polagano krenu da se podiže.

Vrućina je rasla iz sata u sat. Iz zagušljive sobe Kuštrim izađe na trem vazduhoplovno-
tehničke baze, pa zapali cigaretu u društvu dva borca u drečavim košuljama za plažu.

Putem koji ide do druge strane piste klizio je kamion sa otvorenom prikolicom, dižući
pod točkovima oblake prašine. Zaustavio se pored polusrušenog ulaza u jedan od hangara
pod brdom, preprečivši kapiju.

– Ćelavi, dvogled! – reče Kuštrim.
Ćelavi pripadnik OVK ugasi cigaretu o ogradu, odbaci opušak, pa uđe u zgradu.
Kuštrim je škiljeći pratio kamion. Vozač obori zadnju stranicu teretnog dela, pa nestade iz
vida.
Vratio se Ćelavi i pružio dvogled.
Vozač se popeo na teretni deo, a neko sa zemlje je počeo da mu dodaje nešto kao bale ili
džakove.
– Šta je ono tamo? Ko su oni? – zainteresovao se Ćelavi.
– Izgleda da nešto kradu – Kuštrim je s interesovanjem gledao kroz dvogled.
Zaneti posmatranjem, nisu ni primećivali ono što im se događalo pred nosom. Na oko
pedeset metara levo na asfaltiranom platou stajala su kao saterana u stado teretna kolica za
odvoženje prtljaga do aviona. Pored jednih od njih podigao se kanalizacioni poklopac i
pomerio u stranu.
– Tamo, u onim hangarima, kažu da su sakriveni avioni – reče Ćelavi. – Tajni.
– Samo ti slušaj kafanske priče. Bilo je aviona, ali su odavno odleteli. Jedino ako su
ostali neki delovi…
Iz otvora su jedan za drugim ispuzali Bek, Barmin i Slaščov i prekotrljali se ispod
kolica.
Kuštrim spusti dvogled.
– Dosta je pušenja! Trknite tamo, pogledajte šta se događa. Ne zaboravite da je ovo naš
aerodrom. Znači, sva imovina je naša. I bez pucanja tamo! Neću nikakvu buku.
– Znam – klimnu Ćelavi glavom. – Raščistiću stvar.
Pozva kolegu, pa se spustiše ka džipu koji je stajao kod ulaza.
Pored bočnog zida vazduhoplovno-tehničke baze koji nije imao prozora, Bek je na
požarno stepenište podigao Barmina, za njim Slaščova, a onda se i sam popeo. Bekova
grupa je izašla na krov.
Džip se preko piste uputio ka hangarima. Kada ga je opazio, vozač kamiona je skočio iz
kabine na drugu stranu i nestao.
Ćelavi na suvozačkom mestu povuče zatvarač.
– Dopuzali šakali!
– Kuštrim je naredio da ne pucamo! – brinuo se kolega za volanom.
– A ko je rekao da ćemo pucati?
Bek oko struka obmota konopac, pa se prebaci preko ivice krova, a Slaščov i Barmin ga
spustiše do otvorenog prozora na prvom spratu.

Kuštrim je kroz dvogled gledao kako cip obilazi kamion i nestaje iza njega. Prašina koju
je podigao točkovima ostala je u vazduhu i smanjivala vidljivost.

Vojislav i Cvetko su se skamenili pored kamiona kada su im prišli pripadnici OVK.
Vojislav pred noge spusti teški ranac. Cvetko je u rukama držao naramak metalnih šipki.
Vrata hangara su stajala odškrinuta, iza njih je bio gusti mrak.

Ćelavi izađe iz džipa, priđe Srbima s podignutim automatom u rukama:
– Ko ste vi? Šta radite ovde?
Uplašeno gledajući u pušku, Cvetko podiže ruke, a šipke se s treskom rasuše preko
betona. Od treska metala niko nije čuo pucanj i udarac.
Vojislav nogom pomeri vreću iza Cvetkovih leđa.
– Jeste li gluvi? – poče da se ljuti Ćelavi. – Šta je u vreći?
Priđe još korak. Vojislav pogleda prema vratima hangara. Ćelavi takođe pogleda tamo i
u mraku ugleda mali svetli blesak.
S ranom između očiju pao je Cvetku pred noge. Njegov kolega je već nepomično ležao
zavaljen na vozačkom sedištu. Iz hangara s torbama izašli su Šatalov, Ilir, Majevski,
Mamletgirjejev. Proskurina je nosila snajpersku pušku s prigušivačem.
– Tela u hangar – naredi Šatalov Iliru i Mamletgirjejevu. – Obucite njihove košulje –
šarene su, vide se izdaleka… Svaka čast, Vera, dobar posao.

Kuštrim je jedva stigao da zapali kad se iz sobe za radio-vezu začula zujalica. S
cigaretom stisnutom između zuba, Kuštrim uđe u zgradu.

Na spratu se otvoriše vrata, izviri Bek. Hodnik je bio pust, prašina se kovitlala u
snopovima svetlosti. Bek je nečujno prošao napred, držeći u ruci pištolj s prigušivačem.
Pronašao je stepenište zatvoreno katancem.

Radio-stanica je stajala u maloj učionici na nastavničkom stolu. Na zidovima su visili
plakati s crtežima različitih tipova aviona u preseku, s prikazima teretnog prostora,
sredstvima za pakovanje. Kuštrim podiže slušalicu.

– „Ravnica“.
– „Šuma“ – reče Smuk. – Raportiraj.
– Sve je mirno, od Ćarića niko nije dolazio. Prave se da nas nema.
– Stražarska mesta? Smene?
– Četvorica na kontrolnim punktovima, u dva ih menjamo. Četvorica spavaju. Ćelavi je
otišao da pretrese lopove.
– Kakve lopove? – malo se namršti Smuk.
– Sećaš li se napuštenih hangara pod brdom?

Ilir sede za volan džipa, pored njega se namesti Mamletgirjejev – obojica u tuđim
košuljama. Ilir pipnu potiljak, pogleda dlan umazan crvenom tečnošću, pa se malo odvoji
od krvavog uzglavlja.

Na zadnjem sedištu ležala je Proskurina, primakavši grudima pušku.
– Došao je neki kamion s putničkog terminala – objasni Kuštrim Smuku – i šofer nešto
poče da trpa unutra. Tamo još nismo ni gledali, moglo bi da se desi da su Jugosloveni
ostavili nešto vredno. Poslao sam Ćelavog da utvrdi o čemu se radi.
Odozgo se začu kratak i oštar metalni zvuk. Kuštrim pogleda prema plafonu, lupi
pesnicom o zid.
– Kad utvrdite, obavesti me – zapovedi Smuk. – Prijem.
– Da, odmah ću obavestiti. Prijem.
Kuštrim spusti slušalicu. U sobu zaviri pripadnik OVK:
– Zvao si, Kuštrime?
– Ima li nekoga gore?
– Nikoga, svi o-ovde spavaju.
– Pogledaj da li je gore sve u redu. A ostale prodrmaj – dosta je spavanja!
Sobu pored prostorije za radio-vezu Kuštrimovi borci su uredili za boravak. Tu je
stajalo nekoliko ormara i kaseta, dva ležaja, a još tri dušeka bila su raspoređena na podu.
Dvojica pripadnika OVK su u poluležećem položaju igrala karte, a jedan je sedeo na
krevetu i prelistavao časopis s polugolom devojkom na naslovnoj strani.
Mucavi zaviri unutra:
– Nećete d-da klopate? Za petnaest minuta je smena!
Odgovori mu samo jedan:
– Ponećemo sa sobom. Šta ima veze gde ćemo da žvaćemo ove splačine iz kesa.
– Hajde, idemo! – reče drugi.
– Uh, što bih ja ovu… – buljeći u časopis otegnu treći i otpi malo piva iz čaše koja je
stajala pored stola.
– Z-za deset minuta da budete spremni.
Kuštrim se s automatom i šoljom kafe vratio na ulaz. Stavio je šolju na ogradu,
osmatrajući kako prilaze džip i kamion. Šarene košulje Ćelavog i njegovog kolege izdaleka
su upadale u oči.
Džip se zaustavio na četrdesetak metara od vazduhoplovno-tehničke baze, kamion ga
je obišao, pa prišao ulazu.
Mucavi se popeo na sprat i prošao pustim hodnikom. Pošto je prišao stepeništu koje je
vodilo na krov, video je presečeni katanac. Iza leđa pripadnika OVK nečujno se pojavi
Bekova silueta.
– Š-šta… – mucavac ne stiže da završi.
Vrata pored njega su se zatvorila, Slaščov i Barmin nisu pustili da telo pripadnika OVK
padne, već su ga uvukli u sobu.
Pošto je načinio široki krug, kamion je prišao ulazu u vazduhoplovno-tehničku bazu i
zaustavio se, zaklanjajući džip. Gegajući se, Kuštrim je sišao sa ulaznog trema, pljunuo, pa
pogledao Vojislava.
– I šta je tebe, momče, privuklo tim hangarima?
Vojislav čudno pogleda Kuštrima, pa se ćutke izmaknu. Kuštrim povuče zatvarač.
– Kud si ti, balavče, krenuo?!

Ali kamion se već pomerio u stranu i otkrio neočekivanu sliku: naoružani neznanci u
šarenim košuljama trčali su koliko ih noge nose prema vazduhoplovno-tehničkoj bazi, a na
prozoru džipa koji je stajao pored sedela je tamnokosa snajperistkinja s okom na optičkom
nišanu.

Začuo se tihi pucanj, zrno je Kuštrimu probilo grudi i odbacilo ga na stepenište. Iz
teretnog dela kamiona u pokretu iskočili su Šatalov i Majevski i jurnuli ka otvorenom
prozoru na udaljenom delu objekta.

Pošto su završili igru, dvojica pripadnika OVK izašli su s automatima na hodnik,
govoreći trećem, koji je još uvek balavio nad časopisom:

– Hajde, završavaj!
Spolja se začuo tihi udarac.
– Jesi li čuo? Šta je to? – upita jedan od njih.
Požurio je nazad i ušao u sobu čiji su prozori gledali na letelište. Oprezno je prišao
prozoru i pogledao. Ruke koje su se pojavile ispod prozora izvukle su ga iz sobe.
Drugi pripadnik OVK, koji je stigao da dođe do ulaznih vrata, pao je ničice s rupom na
potiljku. Bek se s pištoljem u ruci lagano spustio stepeništem.
Mamletgirjejev i Ilir prekoračili su preko tela koja su stajala u vratima i krenuli
hodnikom napred. Iza prvih vrata pronašli su sobu za radio-vezu, bila je prazna.
Na kraju hodnika pojavio se Šatalov, izdaleka im je rukom dao znak da stanu. Zatim je
pokazao na sebe: ja ću!
Ilir gurnu sledeća vrata – od prazne sobe za boravak pođe dalje, a Mamletgirjejev
zastade, gledajući zagrizeni sendvič na kraju stola i čašu piva u kojoj se još nije slegla pena.
Zakorači u sobu s pištoljem U RUCI.
Teški đon sa šarama utisnu mu se u lakat, pištolj polete u ćošak. Vrata se zatvoriše.
Šatalov odgurnu Ilira u stranu i pokuša da otvori vrata, iza kojih su se čuli zvuci borbe.
Posle drugog udarca nogom vrata su se otvorila. Mamletgirjejev je, zgrčen, ležao u uglu, a
na Šatalova se uz očajnički urlik bacio pripadnik OVK s nožem u ruci.
Šatalov je stigao da izvuče nož i da se izmakne korak unazad, sklanjajući se od
haotičnih zamaha borca OVK. Zatim mu je rasekao tetivu kod ručnog zgloba i zamahnuvši
jako, zario mu nož do drške u pleksus.
Ilir je pomogao Mamletgirjejevu da se okrene sa stomaka na leđa. Mamletgirjejevljeva
košulja se naglo natapala krvlju.
– Kako to tako, brate?
Na pragu susedne sobe Šatalov zastade s nožem u rukama. Otpozadi mu priđe Bek:
– Idila! Ovaj će nam dobro doći.
Na krevetu u sobi razbaškario se mladić i hrkao glasno i bezbrižno.

Buđenje mu nije bilo veselo. Pet minuta kasnije on se našao za volanom Kuštrimovog
džipa. Pored njega je sedeo Bek s kačketom namaknutim na oči. Pozadi se smestio Barmin s
nožem prislonjenim na vrat pripadnika OVK. Iza Beka sedeo je Slaščov.

Vozilo priđe rampi na izlazu s teritorij e aerodroma i stražarskoj kućici s brojem pet.
Dvojica pripadnika OVK požuriše u susret džipu:

– Koliko treba da vas čekamo? Nismo planirali da ostanemo ovde do večeri!
Bek izađe iz vozila držeći u obe ruke po pištolj s prigušivačem. Ne trudeći se da
odgovori, ispali po dva hica iz svakog.
Slaščov odvuče prvo telo u žbunje. Bek sede na mesto, pa klimu Barminu:
– Frekvenciju menjamo u šest, a zatim na tri sata. Dok je svetlo, neka jedan spava, a
drugi stražari. Sklanjaj taj nož. Ionako ću da motrim.
– Čekamo li goste večeras? – upita Barmin.
– Kako bude. Ali ja mislim da će ranije.

Proskurina je žurno preturala po kasetama i ormarima. U poluležećem položaju na
dušeku Mamletgirjejev je gledao svoju ranu na slabini. S naporom je izgovorio na ruskom:

– Zakači me, šejtan!
– Tiho, Mogomete, leži i ne mrdaj. Sad ćemo ti staviti povez, zaustavićemo krvarenje.
Po očima Mamletgirjejeva bilo je jasno da on odlazi.
– Kasno je, sestro. Unutra… osećam…
Proskurina izvuče iz kasete hrpu opranih ubrusa i zgužvanih čaršava.
– Manje osluškuj sebe, to ti ne treba. Bolje razmišljaj o nečem lepom. O porodici, o deci.
– Samo o njima i mislim – nežno joj odgovori. – Uskoro ćemo se sresti!
Proskurina pocepa čaršav. Dok se okrenula, Mamletgirjejev je već umro, ležao je na
boku otvorenih očiju. Proskurina kleknu ispred njega. Nagnu se, poljubi ga u čelo, zatvori
mu oči.
– Spavaj, vojniče!

Na četvrtom kontrolnom punktu stajala je uredno sazidana kućica od opeke, kroz
otvorene prozore dopirala je tiha muzika.

Kamion natovaren starim zarđalim gvožđem prišao je rampi. U kabini je pored
Vojislava sedeo Cvetko.

Borac OVK s automatskom puškom o ramenu bez žurbe izađe ispred kućice. Vojislav
proviri kroz prozor s mesta vozača:

– Čiča, digni rampu, molim te!
– Kuda si krenuo?
– Vozim staro gvožđe. Sve je dogovoreno, imam regularnu otpremnicu.
Pokaza preklopljeni list, pa s nestrpljenjem pritisnu gas.
Povijen, Šatalov pritrča iz žbunja pod prozor kućice s nožem u ruci. Uhvati prstima
sečivo, uspravi se, pa hitnu nož kroz prozor.
Pripadnik OVK je pogledao otpremnicu, zatim je stao na stepenik da bi zavirio u teretni
deo. Cvetko mu prisloni pištolj s prigušivačem na grudi i povuče obarač.
Majevski skoči na zemlju iz kamiona. Šatalov mu priđe iza kućice.

– Iskrcavamo se, vozilo je slobodno. Vojislave, hvala!
Vojislav malo klimnu glavom, gutajući pljuvačku.
Zatim reče u radio-stanicu:
– Priđi.
Posle minut na putu iza rampe pojavio se Šatalovljev pik-ap. Nebojša za volanom
podiže ruku u pozdrav.

Trideseto poglavlje

U sobi za radio-vezu monotono je brujala zujalica. Bek je za rukav uvukao

pripadnika OVK u sobu, posadio ga na stolicu ispred radio-stanice.
– Ilire!
Dotrča Kosovar, baci na zarobljenika pogled bez izraza.
– Sada će naš prijatelj porazgovarati sa svojim pretpostavljenima – reče Bek. – Slušaj o

čemu će se voditi razgovor. Čim ti se učini da je naš prijatelj rekao nešto što ne treba, samo
klimni, i ja ću ga upucati.

Ilir hladno pogleda pripadnika OVK u oči i reče mu na albanskom: – Ako želiš da
ostaneš živ, poslušaj sve što ti se kaže.

Bek demonstrativno povuče zatvarač automata, podiže slušalicu, pa je pruži
pripadniku OVK. Ovaj je drhtavom rukom prinese uhu. Ilir sede pored njega ukraj stola.

– Aerodrom „Slatina“. Slušam! – reče zarobljenik.
– Ne laprdaj o aerodromu, jasno? – dreknu Smuk. – „Ravnica” je vaš pozivni znak! I
pozovi Kuštrima, balvane!
Ilir prstima pokaza „otišao je“.
– Kuštrim ne može sad da se javi.
– Zašto?
Ilir zavrte zamišljeni volan, raširi ruke.
– Otišao je negde – doseti se pripadnik OVK. – Nije rekao gde.
– Je li odavno? – ponovo upita Smuk.
Ilir pokaza na vrata, ponovo raširi ruke.
– Tek što je otišao. Šta da mu prenesem?
– Čim se vrati, neka se javi „Šumi“. Jasno?
Zarobljenik popreko pogleda Beka, koji je stajao na vratima. U hodniku na podu videla
se ruka mrtvog pripadnika OVK u lokvi krvi.
– Da se javi „Šumi“. Preneću.
– Prijem! – Smuk se isključi.
Ilir uze slušalicu iz ukrućenih prstiju pripadnika OVK, pa je spusti na mesto. Ustade i
uputi se ka vratima.
– Vi ćete me svejedno ubiti – tiho reče zarobljenik.
Ilir se okrenu prema njemu bez sažaljenja:
– Nije isključeno.
Bek uze klupko konopca. Pripadnik OVK ga namučeno pogleda i ispruži ruke ispred
sebe.

Nebojša i Vojislav stadoše veoma odlučno pred Šatalova.

– Još jednom ponavljam: ovde su potrebni iskusni ljudi – reče. – Vojnici. Kad Smuk
dođe ovamo, pobiće vas kao piliće.

– Iskustvo se stiče postepeno – uzvrati Vojislav. – Recite šta da radimo.
Šatalovljev pik-ap i Vojislavljev kamion uterali su pod veliku nadstrešnicu i parkirali ih
pored napola razmontirane auto-cisterne za polivanje.
Šatalov se vratio u vazduhoplovno-tehničku bazu. Video je Beka na krovu, pa se popeo
do njega.
– Oba vozača ostala su s nama.
Bek ćutke klimnu glavom. Neće škoditi koja ruka više. Razgledao je kroz dvogled
teritoriju aerodroma. Šatalov stade pored njega, poče i on da osmatra: ravni pravougaonik
aerodroma, pista, u daljini slabašno crvenilo ograde, iza nje brda. Sunce je jako sijalo, a nebo
bilo bez oblaka.
– I reci nam, Deda Bek, kako da svu tu lepotu odbranimo?

Komandant aerodroma Ćarić slušao je otegnuto „tu-tu“ u telefonskoj slušalici i s
vremena na vreme bacao pogled na plato ispred putničkog terminala. Utovar tri kamiona
odvijao se punom parom. U njihovom utrobama nestajali su sanduci s oružjem i
provijantom, kutije s dokumentima, nameštaj iz ambulantnog dela i kasarne. Odlazimo
odavde zauvek, pomisli Ćarić, nosimo sa sobom tragove svog boravka. Nešto smo ostavili
u skladištima na južnom delu aerodroma, u žurbi oko evakuacije nije došla komanda da se i
to nosi. Trebalo bi razmisliti kako iskoristiti odbačenu imovinu, ali ideja da naleti na
„civile“ koji kontrolišu udaljeni deo letelišta kod Ćarića nije baš pobuđivala neki
entuzijazam. Ðavo da ga nosi, to je samo krš. Ne možeš sve sačuvati. Na kraju krajeva, ovo
je poslednji dan!

Za radnim stolom, okružen spiskovima i otpremnicama, sedeo je poručnik Prijović.
Perspektivan momak, treba ga pratiti posle prekomande. Prisustvo zamenika nije
zbunjivalo komandanta – imali su oni dosta zajedničkih tajni i slabosti.

Najzad podigoše slušalicu. Čulo se mazno „halo“ i disanje. Suzana, čuvena Suzana.
– Malena, jesi li razmislila o mojoj ponudi?
Ne dižući pogled s papira, poručnik se nasmeši.
– Medeni, nemoj da me nagovaraš! – odgovori devojka. – Sve mi je zauzeto, apsolutno
nema varijante!
Ćarić nije odustajao.
– Suzana, medena, što se nećkaš? Ostavi sve svoje udvarače večeras. Nemoj da si takva!
Ja odlazim, razumeš li? Zauvek!
Argument nije proizveo potrebni efekat:
– Ti odlaziš, a oni ostaju! Kako da ih oteram? Ne navaljuj, dušo, srećan ti put!
Ćarić zakoluta očima, odmahnu glavom.
– Malena… Nije valjda da ti sve ovo što je bilo između nas ništa ne znači?
– Pa, ne znam… – prva pukotina u liniji odbrane.
– Vi malo podignite cenu – tiho ga podseti poručnik. – Obično radi.

A Ćarić je i sam umeo da pregovara:
– Dete, znači želiš da ostaneš bez oproštajnog poklona? Zar nam nije bilo lepo zajedno?
Pauza. Ćarić suzdrža smeh. Najzad se začu:
– A kakav je poklon?
– Eee, ne! Večeras u deset. Da se zabavimo za kraj, a lepotice? Samo, nemoj dugo da se
premišljaš, nisi jedina u Prištini. Zovi!
Ćarić spusti slušalicu.
– Gadura. Obična kurva, a za sebe misli da je kraljica.
Prijović složi papire na gomilu, pa ih stavi pred sebe.
– To s poklonom smo dobro smislili. Upecaće se, nema kud.
– Ne znam, možda… Ma dođavola s njom. Da povedemo intendanta i skoknemo do
striptiz-bara kod Bugara? Da skinemo, što se kaže, brige s vrata. Večeras, i to je to, dalje iz
ove rupe. Treba to obeležiti!
Poručnik ustupi komandantu mesto i pruži mu hemijsku olovku:
– Najvažnije je da mi vi potpišete dokumenta, naredbe, sve po propisu. Od mene će
tražiti ako u arhivi nešto bude nedostajalo. A što se tiče onoga, što da ne odemo i do
Bugara…
Ćarić se namesti na stolici, primaknu papire, pa poče da ih potpisuje ne gledajući.
– Dosadnjaković. Sitničar. Kancelarijski moljac. Daleko ćeš dogurati!
Zazvonio je telefon.
Ćarić sa smeškom pogleda poručnika:
– Kurva! Brzo je odlučila, jel’ da?
Podiže slušalicu:
– Halo? Jesi li razmislila?
– Ovo nije ona. Dobar dan, kapetane!
– Halo?
– Samo nemoj da mi kažeš da me nisi prepoznao.
– Zašto to misliš? Prepoznao sam, naravno!
Ćarić zakloni slušalicu dlanom, pa zapovednički mahnu poručniku:
– Izađi!
Prijović je insistirao:
– Završite potpisivanje! Ostalo je vrlo malo.
– Izađi kad kažem! – glasnim šapatom reče Ćarić. – Sve ćemo posle!
– Razumem – odgovori poručnik s ne baš previše poštovanja.
Slegnu ramenima, izađe i zatvori vrata za sobom.
– Halo, da? Slušam.
– Reci mi, Ćariću, je li na južnom kraju letelišta sve u redu? Nema nikakvih incidenata?
Problema?
Smukov glas je zvučao monotono, pomalo lenjo, ali istovremeno tako preteće da je
Ðarić stegao slušalicu toliko da su mu prsti pobeleli.
– Ne, ne! Ljudi su vrlo mirni, ne galame, nema nikakvih problema…
– Ja te ne pitam za tvoje probleme. Kod njih, da li je sve u redu?
– A kako da znam? – zbuni se komandant. – Mi smo ovde, a oni tamo. Sve je kako smo
se dogovorili! I zašto zoveš? To je nekako…
– Mogu da dođem, da lično porazgovaramo.

Takvom mogućnošću Ćarić nije bio oduševljen. On se svojski trudio da izgladi
situaciju, da izabere umirujuće reči:

– Ne, izvini, sve je u redu. Nisam na to mislio. Generalno, sve je mirno, bez ekscesa.
Kao što je dogovoreno…

Tišina. Sekunda… dve… tri…
– E, baš divno.
Zatim se začuše kratki signali u slušalici.
Komandant obrisa krupne kapljice znoja s čela, drhtavom rukom spusti slušalicu
natrag – a telefon odmah ponovo zazvoni. Prsti se nespretno trgoše, a slušalica odlete na
pod. Ćarić se baci na kolena, pa je dohvati ispod stola. Ne ustajući, prisloni je na uvo:
– Da? Da? Da?
– Medeni, što si tako nestrpljiv! To čak uzbuđuje!

Naselje Kergjon, teritorija pod kontrolom OVK

Autonomna pokrajina Kosovo i Metohija, Jugoslavija

11. jun 1999. godine

Smuk je spustio slušalicu na viljušku starog telefona s brojčanikom, staklenog pogleda
posmatrao je kroz prozor. Sedeo je u kafani koja je zbog njegove posete bila prazna, samo
su se dva pripadnika OVK smestila pored vrata za kuhinju. Još troje je ostalo ispred ulaza.

Prišao mu je stariji kafedžija, koji se još izdaleka uslužno poklonio.
– Možda biste mogli još jednu kaficu, gospodine Bola?
Smuk odmahnu glavom:
– Bolje mi ispričaj šta si nam spakovao.
– Sve najbolje, sve najsvežije, gospodine Bola. Dimljena goveđa pečenica, tri velika
komada. Sveže meso – dva buta. Brašno, povrće – sve po spisku, kako je rekao Beza. Instant
supe u kesicama – povelika vreća.
– Svaka čast. Kafu neću, neću da te zamaram. Uskoro idem.
– Sedite, sedite, gospodine Bola, uopšte mi ne smetate.
Kafedžija ode u kuhinju. Smuk puknu prstima, jedan od pripadnika OVK odmah
pritrča.
– Pozovi Hašima. Kaži da mu je Fitim kazao da dođe odmah.
Borac klimnu glavom i požuri. Smuk je ispod stola izvadio kofer sa satelitskim
telefonom, raširio antenu na stolu, uključio traženje noseće frekvencije. U memoriji telefona
pronašao je jedini broj koji je tamo bio upisan pod slovom „R“.
Dugački signal, još jedan, uspostava veze. Tišina.
– Halo, Robin? – reče Smuk.
Odgovori nepoznat glas:
– Robin je otišla po cigarete. Ko je zove?
– Ovde Sajmon, njen prijatelj iz Ciriha. Zajedno smo studirali.
– Trenutak, Sajmone… Evo, Robin je stigla, dajem vam vezu.
– Zdravo, Sajmone, Drago mi je što te čujem.

Besprekorni, nedostižni engleski, na kakvom se govori još samo u dvorcima i na
plemićkim posedima. Ni trunke radosti u glasu – samo prazne reči. Smuk takođe nije bio
raspoložen za kurtoaznu razmenu ljubaznih reči, pa je odmah prešao na stvar.

– Vreme je da završavamo posao, Robin. Moji ljudi su odavno na aerodromu. Šta je s
avionom?

– Ne brini, Sajmone. Let je dogovoren, avion je napunjen gorivom, a posada se odmara
u Tarantu. Plodovi mora su tamo čarobni, zavidim pilotima.

– Zašto Taranto? – zabrinu se Smuk. – Bila je planirana Tirana.
– U Tarantu je baza naših prekookeanskih prijatelja, sigurnije je bilo da se napravi
međusletanje tamo nego u Tirani. Koridor koji ćemo otvoriti za tvoj avion nalazi se iznad
albanske granice, avion će doleteti pravo na Kosovo. Avion će se nazad vratiti istim
koridorom, da ne bi bilo iznenađenja nad Srbijom, i odmah će odleteti za Cirih, bez
dodatnog punjenja gorivom. Ne brini, imamo nagodbu. Ti nama aerodrom, a mi tebi avion
tvojih švajcarskih prijatelja. Bez suvišnih pitanja i radoznalih njuški u teretnom delu. Jel’
tako?
Razgovara sa mnom kao sa deranom sa sela, pomisli Smuk.
– Lepo je s tobom poslovati, Robin.
– I nemoj da me razočaraš… Sajmone. Sutra je važan dan za nas oboje!

Barmin, Slaščov, Nebojša i Cvetko preuzeli su smenu na kontrolnim punktovima.
Ostale je Bek okupio pod nadstrešnicom kod pik-apa. Šatalov i Majevski svukoše ceradu s
teretnog dela.

Vera zviznu.
– Bogato.
Istovarivali su vozilo i odmah sadržaj delili „tematski“ – Majevski je na stranu odlagao
sve stvari za miniranje i blokadu, Bek je inventarisao oružje. Iz pik-apa su se pojavila tri
minobacača, teški mitraljez, nekoliko bacača granata, metalne kutije s mecima, sanduci s
minama…
Bilo ih je desetoro – na letelište od dva kilometra. Da bi ga zadržali, trebalo bi imati
najmanje dvesta ljudi. S oklopnim vozilima i artiljerijskom podrškom. Taj nesklad je i
nametao plan: koncentrisati se na ključne tačke, a teritoriju davati postepeno, razmenjujući
je za živote protivnika.
– Veliki deo kruga je kao na dlanu – reče Bek ljudima koji su se okupili u prostoriji u
kojoj je bila radio-veza. – Bilo bi idealno angažovati šestoro snajperista. Ali mi imamo samo
dvoje.
– A ko je drugi? – upita Šatalov.
– Ti i ja popola.
Proskurina se nasmeja:
– Znači, mi smo kolege?

– Teže je s kontrolnim punktovima – nastavi Bek. – Peti možemo da ostavimo, čitav put
do njega je pregledan za vatru. Ali četvrti se ne vidi ni odavde, ni bilo odakle. Ako počnu
tamo da se uvlače, nećemo ih ućutkati snajperskom vatrom. Treba ih svakako zadržati.

– Da ja onda pođem? – upita Majevski. – Potrebna su dvojica da pomognu.
Vojislav i Ilir ubacili su u teretni deo kamiona ono što je Majevski odložio pri istovaru.
Na Šatalova, Beka i Proskurinu palo je ostalo. Svi su shvatali da je za pripremu do dolaska
OVK ostalo veoma malo vremena.

Pored ulaza u kafanu stražari su uživali na suncu i tiho, preuveličavajući, prepričavali
događaje. Čim ugledaše Hašima, lica im dobiše ozbiljniji, zabrinutiji izgled.

Unutra je bio prijatan polumrak. Hašim priđe Smuku da mu referiše:
– Zalagaonica je zatvorena, vlasnik je izgleda otišao za Prizren. Žena nije upućena u
poslove. A pekar se žali kako nema novca, moli za odlaganje roka. Zasad smo uzeli dva
džaka brašna. Kao kamatu. Što se mrštiš? Naš je, šta da mu radim?
– Ma nije to – reče Smuk. – Jednostavno mi je dodijalo to petljanje s nabavkama.
– Zašto si me zvao?
– Uzmi par neupadljivih vozila, pa idi s tvojima na aerodrom. Bojim se da je Kuštrim
opet otišao u štetu. Ako je napustio stražarsko mesto… Ukratko, proverite da li je sve u
redu. Ako Kuštrim nije na „Slatini“, ostaćeš tamo kao starešina. Njegovi ljudi će preći kod
tebe. A tog Kazanovu odmah meni pošalji.
Hašim se pakosno osmehnu. Kuštrim je sa svojim evropskim držanjem, uspehom kod
žena i zavodljivom spoljašnošću odavno trebalo da dobije svoje.
– Sa zadovoljstvom – reče Hašim. – Hvala, Fitime!
– Izgleda da je sutra odlučujući dan – umorno reče Smuk. – Tako da… budite oprezni i
budni. Idi.

– U pohod iz Rumunije – pevušio je sebi u bradu Majevski.
Drozdovski će slavni puk
Za naroda spas da bije
Teški da ispuni dug.

Preko puta protezala se tanka čelična nit. Majevski je špicanglama vezao čvor na
njenom kraju i zakačio ga za metalnu kuku koja je bila skrivena u žbunju. Pomoćnicima je
davao jednostavnije zadatke, koji ne mogu da izazovu slučajnu eksploziju. A on sam je
radio odmereno, uvežbanim pokretima, sa zadovoljstvom.

Drozdovaca korak čvrsti
Pred tom silom beži gad

S trobojkom u ruskoj vrsti
Slavu puk je steko tad.

Bek je odlučio da minobacačku bateriju s tri minobacača razmesti iza zgrade
vazduhoplovno-tehničke baze. Dovukli su sanduke s punjenjima, poređali ih pored zida i
skinuli poklopce. Minobacači su svoja crna ždrela usmerili u pravcu sunca.

Slava kao svetlost blaga
Zauvek nam trajala!
Oficirska jer je snaga
Gradove osvajala.

Pošto je obišla sve objekte oko vazduhoplovno-tehničke baze, Proskurina je za glavnu
snajpersku poziciju izabrala kamion bez točkova koji je stajao pored auto-cisterne i čiji je
teretni deo dugo služio za prikupljanje krupnog otpada. Iz kamiona su štrčali isečeni
komadi cevi, kartonske kutije, kalemovi s kablovima. Od komada sunđera i ter-papira Vera
je sebi namestila udobno i skriveno mesto, proverila da li ima pregled od dvesta
sedamdeset stepeni.

Neka sed se svako vrati
Iz krvavog tog boja
Novo sunce tad će sjati
S neba, Rusijo moja.

Vojislav i Ilir su u šumici kod spoljne ograde obilno zalivali benzinom suvu travu i
grančice četinara. Majevski im je dao orijentire, na listu papira nacrtao je neku nejasnu šaru
koja je trebalo da se pretvori u mišolovku.

Barmin i Slaščov, preobučeni u košulje ubijenih stražara, seli su u hladovinu pored
stražarnice. Sunce se lagano spuštalo prema horizontu. Od tišine i mira obuzimala ih je
neka nelagodnost.

– Popio je Vasja, popio je Vasja… – promrmlja Slaščov. – Nisam mislio da ću skidati
odeću s mrtvaca. Nije prijatno. Čak mi je između lopatica hladno.

– A ti zamisli da ti je to umesto zaštitnog prsluka – posavetova ga Barmin. – Odmah će
ti biti toplije.

Osetio je kao da ga neko posmatra.
Pokraj puta koji je krivudao kroz vinograde stajao je automobil „audi“, a iza njega je
bio minibus pun pripadnika OVK. Kuštrim spusti dvogled.
– I? Šta ima tamo? – interesovao se Enver.
– Ne razumem. Na najbližem stražarskom mestu su Kuštrimovi nesposobnjakovići. A u
bazi je tiho, nema nijedne njuške napolju. Verovatno spavaju.

– Kod Kuštrima je sve tako.
– Kreni tamo „audijem”, proveri najdalje stražarsko mesto. Veza preko telefona, radio-
stanicu ne diraj.
Enver uskoči u vozilo. Hašim sede u minibus na prednje sedište.
Gde je taj nitkov Kuštrim? Hteo bi da uđe na aerodrom, da postroji Kuštrimovu
kopilad, da se uveri da nema nadređenog i da objavi ko je sada svima njima glavni. Ali
životinjska intuicija mu je govorila da ne žuri.
Zazvonio je mobilni.
– Hašime – uzbuđeno reče Enver – ovde je minirano. Stoji znak. Zar je Kuštrim trebalo
da….
– Idi ka drugom ulazu. Ne isključuj telefon. Izveštavaj me o svemu. I ne šaraj. Ja ću
pratiti situaciju, zasad je sve bez promena.
Hašim stade na prag vozila, pa ponovo pogleda kroz okular dvogleda. Dvojica su na
bližoj rampi. Opusteli plato ispred vazduhoplovno-tehničke baze i kolica za prtljag
razvučena po letelištu bili su poput stada na ispaši. Iz šumice izroni beli „audi“, poče da
mili prema kontrolnom punktu. Sve polako, ravnomerno. Napolju žega. Stražar na rampi
podiže ruku ka bradi.

– „Centar”, ovde „Levi dva“ – oglasi se Barmin. – Gosti.
– Ovde „Gornji“ – odazva se Proskurina. – Potvrđujem goste.
– Ovde „Centar“, čujem vas – potvrdi Bek. – „Levi dva“, sedi pravo. „Gornji“, oteraj ih.

Hašim je video kako je „audi“ naglo počeo da krivuda putem. Nesposobnjakovići na
kontrolnom punktu sedeli su kao da se ništa nije dogodilo.

Hašim je gledao kako vozilo koči, okreće uz grčevite trzaje. Zatim začu krike svog
plašljivog pomoćnika:

– Nazad! Brže! Nazad! Snajperista! Hašime, gađao nas je snajperista!
– Brišite odatle – reče Hašim.
Grozničavo je tražio varijante. Mozak sitnog predatora radio je punom parom. Šta se
uopšte dešava? Da li se Kuštrim odmetnuo? I kome li je prišao? I što je najvažnije, ako su od
Smuka pobegli ljudi, nije li vreme da se napravi odstupnica? Ko je od operativnih
komandanata OVK mogao da stavi šapu na aerodrom – legitimni Smukov plen. Smajlovi
odredi okruživali su Prištinu sa severozapada, izdaleka. „Lopov po zakonu“ je izgubio
svoju bandu u sukobima s vojnom policijom, ne bi se osmelio. Agim se mota Smajlu pod
repom, skuplja mrvice, nije on taj kalibar. Ko bi još mogao?
Svaki minut otezanja mogao bi da se izrodi u sukob sa Smukom. Pošto nije ništa
smislio, Hašim dohvati mobilni telefon.

– Komandante? Imamo problem. Snajperista je upravo pucao na moje ljude s teritorije
aerodroma.

– „Centar“ svima. Uključili su se naši satovi. Počelo je odbrojavanje.

Trideset prvo poglavlje

Položaj britanskog tenkovskog diviziona, Makedonija
11. jun 1999. godine

General Džekson, prekrupan za tenkistu, koračao je platoom, posmatrajući svoje

potčinjene od glave do pete. Posade su, postrojene pod konac, jedna za drugom salutirale.
Najbolji momci među onima koji su dobili prekomandu na kontinent. Iza njihovih leđa
ostala je iračka armija pretvorena u pepeo kod Basre. Osmehuju se, spremni za laganu
šetnju.

Jugoslovenska granica bila je nadohvat ruke. Tenkovi su stajali poređani u liniji, cevi
uperenih prema zapadu, u pravcu Kosova. Trebalo je još samo malo sačekati.

Pošto je primio raport od zamenika, Džekson je ušao u štapski šator. Svuda su radili
ventilatori, ali to nije spasavalo od žege.

U naznačeno vreme, tačno u minut, London je pozvao preko obezbeđene linije. General
obrisa čelo i obraz maramicom, pa nasloni slušalicu na uvo.

– Generale Džekson? – u glasu sagovornice osetio se loše prikriven prizvuk trijumfa. –
Ovde vaše oči i uši na Kosovu. Prijatelji iz Prištine potvrđuju da je objekat spreman za vaš
dolazak.

– Uvek se radujem dobrim vestima, Robin! Za nas se ne brinite: u nula sati i nula
minuta, čim kapitulacija Jugoslovena stupi na snagu, nećemo ni časa časiti. Aerodrom će
biti naš do podneva!

Položaj ruskog mirovnog kontingenta, Bosna
11. jun 1999. godine

Na teritoriju ruske baze ušla su dva oklopna vozila. Iz prvog, koje je imalo zastavicu s
trakama i zvezdicama na haubi, izašao je major Džejms Rodžers i protegao se. Iz drugog, sa
žuto-plavim amblemom na vozačevim vratima, pažljivo je izašao Sven Olstrem, komandant
švedskih mirovnjaka. Oba viša oficira sa interesovanjem su pogledala oko sebe. Za
oklopnim vozilima pojavila su se još po dva oficira sa svake strane.

Okružilo ih je blaženstvo i zatišje mesta na kojem se ništa ne događa i od koga je san
dolazio na oči. Dva vojnika u daljini čistila su krug. Jedan je farbao ogradu.

Iz glavne zgrade izašli su major Voronov i poručnik Bražnjikov, rukovali se s gostima,
pozvali ih unutra i zatim su više oficire i niže oficire iz njihove pratnje poveli širokim
hodnikom.

– Poručnik Bražnjikov će se pobrinuti za vaše ljude – reče Voronov na engleskom s
teškim slovenskim akcentom. – Našeg kuvara zovu tetka Maša. Postavljen nam je mali sto u
„počasnom uglu“.

– O, nije trebalo! – mlako uzvrati Amerikanac.
Voronov se nasmeja:
– Pretpostavljam da vaši potčinjeni ne misle tako. A vi prosto ne znate tetka Mašu!
– Sto u uglu – objasni Olstrem Rodžersu. – To je ruska tradicija.
Uđoše u široki foaje. Voronov pokaza oficirima glavno stepenište.
– Džejmse, Svene! Ovuda ćemo!
Istovremeno se raskriliše staklena vrata trpezarije, a na njima se sa srdačnim osmehom
pojavi tetka Maša – ne baš mlada i prilično punačka kuvarica. Pogleda mlade i nekako
nezgrapne Šveđane i Amerikance – upali obrazi, jabučice štrče, okovratnici im landaraju
oko vratova. Razneži se, uzdahnu, pa ih pozva na ruskom:
– Uđite, mili moji! Sve je već postavljano, hladi se!
– Hajde, momci – preveo je Bražnjikov – izvolite za sto.
Vrata se za njima zatvoriše, ponovo se začu glas Bražnjikova:
– Da li je neko od vas ikada probao boršč?
Nasred „crvenog kutka“ bio je postavljen mali sto za troje. Salata, narezano sušeno
meso, crni kavijar. Voronov posadi goste za novi crveni kauč sa štopanim naslonima za
ruke.
– Ðavo da ga nosi, Vadime, je li to pravi kavijar?! – Rodžers nije verovao svojim očima.
Voronov raširi ruke:
– Jednom se u životu dobijaju majorske epolete!
– Džimi me je uhvatio u poslednjem trenutku, ali sam ponešto pronašao za ovaj povod!
– lukavo se nasmeši Olstrem i na sto stavi bocu akvavita. – To je dobro piće, Vadime. Da bi
dobilo pravo da se naziva akvavitom, pola godine ga voze morem u buradima. I dva puta
prelazi ekvator. To je obavezan uslov.
Voronov je s interesovanjem analizirao etiketu s kartom i isprekidanom linijom koja je
preko nje prelazila.
– Hvala, Svene, veoma se radujem! Kažu da se na južnoj polulopti voda, dok otiče, vrti
na drugu stranu! Jesi li bio tamo, Džimi?
– Na južnoj polulopti nisam – odgovori Rodžers. – Ali zato sam više puta bio u
Kentakiju. I danas je odlična prilika da se proba naš najbolji burbon.
Druga boca se pojavi na stolu, i Amerikanac je prikaza uvaženom skupu.
– Ovo je „barrel proof”, odležao u jednom buretu. Obično se burbon razređuje do
četrdeset stepeni, ali je ovaj nerazređen. Vidiš: pedeset šest zarez četiri!
– Hvala, Džimi! Divan poklon! A da bi geografija naših pića bila upotpunjena…
Odnekud iza kauča Voronov izvuče bocu od tri litra bez etikete s beličastom mutnom
tečnošću.
– Sveta Madona! – izbeči se Olstrem. – Vadime, nemoj mi reći da ćemo to piti!
– Ne brini, Svene! To je pouzdano i provereno piće. Ono se pravi od… khren.
Rodžers prebroja boce.
– Kukuruz, pšenica i khren! A sutra je naša smena na kontrolnim punktovima…
Voronov se široko osmehnu:
– Sutra je sutra, Džimi!

Na putu ka „Gnezdu“ velikom brzinom projurili su Smukovi kamioni i oklopni
transporter.

U prostoriji s radio-vezom okupili su se Bek, Šatalov i Ilir. – Koji je sad to Agim i otkud
je on iskrsao? – upita Šatalov.

– Jedan od komandanata OVK – odgovori Ilir. – On ima više ljudi od Smuka. Ali oni su
mnogo zapadnije i dalje.

– Važan nam je svaki minut – reče Bek. – Ako ne budemo grešili, dobićemo na
vremenu. Hajde da pokušamo.

– Sigurno možeš da se snađeš? – Šatalov usredsređeno pogleda Kosovara.
– Nemate poverenja? Ne želim da se namećem.
– Imamo – reče Bek. – Ali se brinemo. Od tebe mnogo zavisi.
Šatalov i on izađoše na hodnik. Pošto je ostao sam, Ilir se još više zabrinuo. Šetao je po
sobi, stiskao pesnice, puckao prstima, udarao pesnicom o dlan, disao ubrzano, nervozno. I
sve vreme je gledao u radio-stanicu.
– Zavisi… – reče on tiho. – Od mene više ništa ne zavisi! Ništa se ne može promeniti.
Na njegovom licu se pojavi neki ružan, besan osmeh.
– Ali ipak ću pokušati.

Smuk ustrča stazom prema šatoru iznad logora. Stražar u mitraljeskom gnezdu stade u
stav mirno.

– Brzo dole! – naredi Smuk. – Pronađi sve: Beza, Amir i Beli potrebni su mi ovde za pet
minuta.

Stražar jurnu da izvrši naređenje. Smuk sede za sto, pozva telefonom Hašima.
– Šta se događa?
– Ista situacija. Napolju ni žive duše. Na zgradi su otvorili prozore.
– Na koliko soba?
– Na svim, i u prizemlju i na spratu – potišteno reče Hašim. – Kod kontrolnog punkta
ista dvojica. Uzmi u obzir da sunce zalazi. Uskoro će nam biti potrebna noćna optika, a mi
kod sebe nemamo ništa.
– To jest, mi ne znamo ni ko su, ni koliko ih je, ni šta hoće.
Od „švajcarske kućice“ sišla je Veton. Kada je videla Smukov izraz lica, malo je usporila
korak.
– Ti imaš radio-stanicu – reče Hašim. – Popričaj s njima.
Smuk je teško suzdržavao bes:
– Nemoj ti da me učiš, sam ću se snaći. Nastavite da pratite.

Smuk pritisnu dugme za prekid veze, pa stavi telefon ispred sebe. Veton mu priđe
otpozadi, obgrli ga oko ramena, pa ga poljubi u teme.

– Šta se dogodilo?
– Aerodrom.

Ilir je sedeo na stoličici i netremice gledao u radio-stanicu kada se začula zujalica.
– „Ravnica“ na vezi.
– Ko si ti?
– A ko si ti?
– „Šuma“.
– Šuma je velika.
Usledila je kratka pauza.
– Gde je Kuštrim?
– A šta će ti?
– Da ga pitam kome je dao radio-stanicu.
– Pitaj mene – posavetova ga Ilir.
Nešto duža pauza.
– Pitam – iz glasa sagovornika izbijao je loše skriven bes.
– Kuštrim više ne radi za tebe, Fitime Bola – reče Ilir.
– Ne smeš da govoriš imena preko radio-stanice!
– Kakve veze ima. Rat je završen, Fitime Bola. Aerodrom nije tvoj. Za njega đe se
pobrinuti bez tebe.
– Da li te poznajem? – upita Smuk.
– Nekad smo se videli. Pokupi svoje ljude iz vinograda. Svi su se već umorili gledajući.
– Ko si ti?
Sada je već Iliru trebalo malo vremena. Dugo nije mogao da izabere prave reči za
odgovor, pa se najzad ograničio samo na jednu reč:
– Kosovar.

Na jednom kraju bili su Amir s rukom u povesci, Beza i Beli. Na drugom kraju sedela je
Veton i hladno ih gledala. Svi su ćutali. To je trajalo skoro pola sata, dok se namrgođeni
Smuk nije vratio iz sobe za vezu.

Sede za sto, pozva rukom ostale. Svima je bilo jasno da se događa nešto nepredviđeno.
– Izgubili smo Kuštrima – reče Smuk kad su svi seli. – I njegove ljude. Na aerodromu
su nepoznati. Ovdašnji, Kosovari.
– Čiji? – upita Amir.
– Rekli su da su Agimovi ljudi. Nisu znali da ja Agima mogu jednostavno da pozovem.
On je potvrdio da ne pretenduje na „Slatinu“. Ispada da nisu ničiji.

– Slušamo te, komandante – reče Beza.
– Moramo hitno povratiti kontrolu nad aerodromom.
– Koliko će nam boraca biti potrebno? – upita Beli.
– Svi. I sva tehnika. Kompletan sastav.
– Obećali smo Ćariću da će sve biti tiho – podseti Beza.
Smuk se isceri:
– A Ćarić nam je garantovao da će aerodrom biti naš!!! Izdajte naredbe i odmah se
vraćajte, potreban nam je plan juriša.
Okrenu se ka Veton:
– A za tebe imam poseban zadatak.

Jasna se šetala s kraja na kraj sobe. Jedan, dva, tri sata. Činilo joj se da je najvažnije da se
ne zaustavlja, kao patka u rupi u ledu, inače će je kameni zidovi zgnječiti, pritisnuti.

Spolja, iz logora terorista, čula se buka – povici, komande, brujanje motora.
Jasna se popela na ivicu kreveta, odatle je oprezno zakoračila na naslon, držeći se za
zid. Među potezima bele boje na jednom mestu ostao je komadić čistog stakla. Jasna
prisloni lice na rešetku, pokušavajući da makar nešto ugleda kroz prozor.
Kuća u kojoj je bila smeštena bila je ograđena punom ogradom, delom betonskom, a
delom sklepanom od dasaka. Beskrajno dug dan bližio se kraju, na logor se spuštao
sivkasto-modri sumrak. Kuća se očigledno nalazila na brdu: kroz prorez između dve
neravno prikucane daske skoro na nivou zemlje Jasna odjednom vide jarko svetlo, koje je
odmah nestalo.
Farovi, doseti se, negde pod brdom prošao je auto. Buka motora nije prestajala. Još
jedan blesak, pa još jedan, i još jedan. Počela je da broji svetla i došla je do deset kada se
iznenada uključi svetlo odozgo. Jasna brzo skoči na pod, sede na krevet, pa stavi dlanove na
kolena.
Nešto je zašuštalo, kliknulo i u donjem delu vrata otvoriše se vratanca kakva se
ponekad prave za domaće životinje, samo šira i niža. Kroz otvoreni prorez iz hodnika je
došla tacna s tanjirom i šoljom vode. Tamničar očigledno nije gurnuo tacnu do kraja, pa
njen kraj nije dozvolio vratancima da se zatvore.
Jasna tiho priđe vratima, pa čučnu. Pipnula je vratanca, uverivši se da su ostala
otvorena.
Sela je na pod malo po strani, a zatim legla tako da joj je glava bila kod otvora.
Pridržavajući vratanca, ona je oprezno pomerila tacnu i primakla se otvoru, pokušavajući
da makar nešto vidi u hodniku. Osluškivala je. Nije bilo greške – nedaleko od nje čuli su se
koraci koji su se približavali.
Ona se izmaknu još više da bi pod uglom mogla da vidi komad hodnika, nekoliko
vrata, niz sijalica na plafonu i čoveka koji je išao. Srce joj skoči u grudima – to je bio doktor
Štern!
– Gerharde! – Jasna ga pozva tiho.

Ali Štern je nije čuo. Skupocena poluduboka cipela promakla je na pola metra od
njenog lica i sakrila se u zoni koja je bila van Jasninog vidnog polja. Sad će otići, i onda…

– Doktore Štern! – viknu ona na sav glas.
Koraci prestadoše.
– To sam ja, Jasna Blagović, doktore! Pogledajte dole.
Štern se vrati malo unazad i ona je mogla da mu vidi makar nogavicu.
– Jasna?! Nemoguće! Otkud vi ovde?
Štern se pomeri tako da može da vidi makar deo njenog lica, čučnu pored.
– Osvojili su bolnicu, doktore! Ubijali su ranjenike. I lekare. Pazite se, njima ništa nije
sveto! Ne verujte im!
Štern se oprezno osvrnu.
– Hvala, Jasna! Vidim kakvi su to ljudi. Zabranjuju mi da razgovaram sa zatvorenicima
bez njihovog prisustva. Ali savladaću ja tu prepreku. Sutra će vas odvesti medicinskoj
sestri. Ona će proveriti vaše stanje, a onda će nas odvesti na jedno mesto gde ćemo
porazgovarati bez svedoka.
Od trenutka otmice Jasna je stigla da razmišljao o mnogo čemu i da se pripremi na
najgoru varijantu razvoja događaja. Snaga njene volje ugušila je životinjski strah i stavila
paniku pod kontrolu. Ali danas, u crnilu bezizlaznosti odjednom su se otvorila bleštava
vrata nade: sutra će se dogoditi nešto dobro, pojaviće se neki načini da se izvuče odavde.
Jasnini prsti, koji su grčevito stiskali vratanca, pobeleli su.
– Dobro… Samo nemojte otići, doktore.
– Samo mirno, Jasna, našao sam vas. Ali sada moram da idem – preveliki je rizik za nas
oboje.
– Da, naravno, razumem… Ali nemojte otići…
– Vidimo se sutra, Jasna.
Štern je uz napor odvojio njene prste od vratanaca, pritisnuo ih, i reze su kliknule.
Jasna ostade da leži na podu, prislanjajući obraze na hladni metal vratanaca i
neprestano ponavljajući:
– Molim vas! Molim vas…

Teturajući se, Voronov i Olstrem su uhvatili Rodžersa ispod ruku i izveli ga napolje, na
vazduh.

Amerikanac se žalio na život:
– Vas Ruse nadređeni retko puštaju na slobodu! Ali zato imate tetka Mašu, da… A mi
smo osuđeni, osuđeni smo da idemo kod Zlatkovića… A kod Zlatkovića svake večeri,
svake bogovetne večeri svira „She’s got it“! Ja mu kažem: to je stara pesma, Zlatkoviću, a on
će meni – to je večna pesma, Džimi!
– Večna! – energično klimnu Voronov. – Hajde da proverimo da li svira i danas.
– Možda ne bi trebalo? – oprezno se usprotivi Olstrem i štucnu.
– Svene, tebi je ionako sutra slobodan dan! – podseti ga Rodžers. – Ne kvari slavlje
našem novopečenom majoru!

Pored platoa, u seni drveća, stajao je minibus ugašenih farova. Platov i Bražnjikov su
pratili završetak prijateljske posete. Goste tetka Maše još pre jednog sata odvezlo je švedsko
oklopno vozilo, a sada su Olstrem i Rodžers pokušavali da istovremeno uđu u vozilo.
Prišao im je terenac „uaz“, i Voronov poče nešto da objašnjava gostima. Najzad terenac s
Voronovom stade iza američkog „hamvija“, podiže se rampa i vozila se izvezoše iz baze.
Pred kapijom su sinula crvena gabaritna svetla, zatim nestala u krivini.

Ali zvuk motora koji rade nije se stišavao, čak se i pojačavao. Jedna za drugim počela
su da se otvaraju vrata garaža s oklopnim vozilima. Ne paleći svetla, oklopni transporteri,
borbena vozila pešadije, kamioni izlazili su iz boksova, u pokretu formirali kolonu i
napuštali bazu.

– Ako mi samo jedna njuška nešto lane preko radio-stanice… – grubo upozori Platov.
– Ne brinite, druže pukovniče! Svi su dobili instrukcije, sve su to odgovorni momci!
– E, baš to… Ne volim tu reč…