Ivan Naumov - Balkanska medja

Trideset drugo poglavlje

U kafani „Kod Zlatkovića“ treštala je večna „Venera“ sastava Šoking blu.

Amerikanac, Rus i Šveđanin razuzdano su plesali uz energični ritam. Stalni kafanski gosti
bodrili su ih pljeskajući im i zviždeći.

– She’s got it! – pokušavao je Rodžers da nadviče muziku. – Dobila je svoje! I baš nas
briga ko je ona i šta je dobila, važno je da je završeno ono što je trebalo. Ona je svoje dobila!

Obično uzdržanog Olstrema poneo je talas vrcave razdraganosti i bezrazložne
bezbrižnosti. Probivši se kroz bučnu gomilu do centra plesnog podijuma, on je na nekoliko
dragocenih minuta zaboravio teret briga i svakodnevnih obaveza. Šveđanin je napamet
znao pesme do poslednje strofe – pevao je u zamišljeni mikrofon, osećajući se kao solista
bendova ABBA i Boni M istovremeno.

A Voronov nije znao i uopšte nikada nije razmišljao o tome da pesme na engleskom
jeziku imaju nekakav suvisli tekst. Ali njemu se viđalo kako zvuči „Ajm jo vinas, ajm jo
faja“ – i još je krajičkom svesti mislio na to da sa svakim njegovim ritmičnim pokretom, sa
svakim refrenom „Venere“, sa svakim okretom kutle ispod plafona Platov odvozi tehniku
sve dalje.

Ruska kolona je hitala gradom ne paleći svetla. Samo su farovi minibusa koji je
predvodio kolonu osvetljavali put ispred njih. Tamo gde su na ulicama nailazili na retke
svetiljke, po zidovima kuća i farbanim ogradama od opeke klizile su dugačke senke. Crne
ribe su plivale ka istoku.

Svako ko se nalazio pred polugama oklopnog transportera, za volanom kamiona ili u
tesnoj kutiji borbenog vozila pešadije, svako – od pukovnika Platova, koji je predvodio
kolonu, do običnog novajlije – bio je svestan da se upravo sada dešava nešto nesvakidašnje,
nešto nestvarno i izuzetno važno. U buci dizel-motora i zveketu prenosnih mehanizama
čulo se: Napred! Napred!

Cibulja je na mestu vozača-mehaničara oklopnog transportera pod brojem „nula
devetnaest“ posmatrao put i obraćao se svojoj gvozdenoj mašini kao da je živa i da ima
dušu:

– Lepa moja, pametnice moja. Vratila si se sa opravke, nisam ni stigao da te provozam.
Draga moja, nemoj me izdati, nemoj se inatiti! Mrak je oko nas, znaš!

Grad je ostao daleko iza njih. Kolona je izašla na raskrsnicu i s bočnog puta počele su
da se uključuju cisterne za benzin i kamioni koji su jutros otišli na izmišljene vežbe. Posle
nekoliko minuta kolona je konačno kompletirana.

I onda, kao da je čuo molbe narednika Cibulje, oklopni transporter koji je predvodio
ostale i išao odmah iza minibusa uključi moćne farove. I onaj iza njega. Pa zatim lančano svi
ostali. Venac svetala otegao se do horizonta.

U šupi nedaleko od vazduhoplovno-tehničke baze našlo se pedesetak vreća sa
zemljom. Kad se smrklo, Barmin i Slaščov su planski napustili peti kontrolni punkt. Šatalov
je doterao pik-ap, pa su prebacili vreće u teretni deo. Istovarili su ih na platou sa stajalištima
ispred vazduhoplovno-tehničke baze i od njih napravili tri niska grudobrana. S bočnih
strana i otpozadi zaklonili su ih kolicima za prtljag koja su oborili na stranu. Jednu vatrenu
tačku opremili su mitraljezom, a na druge dve su dovukli po kutiju napunjenih šaržera za
automatske puške.

Na krovu vazduhoplovno-tehničke baze nalazila se transformatorska kućica. Beku je
zapala za oko još prvi put kada se tamo peo s Barminom i Slaščovom. Kasnije je došao opet,
skinuo katanac, pa pogledao unutra. Na kućici nije bilo prozora, ali su na zidovima ispod
plafona bili dugački horizontalni ventilacioni otvori. Iz kabineta vazduhoplovno-tehničke
baze morali su da iznesu desetak stolica i da ih rasporede ukrug. Prelazeći sa stolice ne
stolicu od jednog otvora do drugog, pod kontrolom je mogla da se drži okolina u krugu od
celih trista šezdeset stepeni.

Bekov uređaj za noćno osmatranje prikazivao je monohromatsku sliku u svim
tonovima od bledozelene do crne boje.

– „Centar” svima. Jeste li promenili frekvenciju? Potvrdite.
– Ovde „Gornji“, čujem – Proskurina se maskirala u skrovištu i preko nišana je
analizirala južnu stranu aerodromske ograde.
– „Desni“ ovde, trojica – Majevski, Cvetko i Vojislav zalegoše u šumarku između
vazduhoplovno-tehničke baze i napuštenog četvrtog kontrolnog punkta.
Na pola puta između zgrade vazduhoplovno-tehničke baze i putničkog terminala
stajala je niska rešetka telekomunikacione antene koja nije bila u funkciji. U udubljenju
prečnika tri metra, koje je gledalo prema nebu, smestio se Ilir s uređajem za noćno
osmatranje i dvogledom sa antirefleksnom optikom. On je u čučećem položaju oprezno
pogledao preko ivice.
– „Svetionik“ na vezi. Vidljivost je osrednja, ali se postepeno navikavam.
– „Donji“ je u redu – odazva se Šatalov.
– „Levi“ ovde, dvojica – potvrdi Slaščov za sebe i Barmina.
Oni su pripremili mitraljez za akciju. Cev je preteći izvirivala kroz puškarnicu između
kolica, pomerajući se pomalo nalevo i nadesno.
– „Levi tri“? – upita Bek. – Imamo li vezu?
– Izvinite – odgovori Nebojša – zamajao sam se.
Pošto je mitraljesko gnezdo bilo smešteno na južnom kraju stajališnog platoa, druga
vatrena tačka smeštena je na nivou vazduhoplovno-tehničke baze, nešto dalje od zgrade,
pored jedne od rulnih staza koje vode ka pisti. Nebojša je minerskim ašovom odbacivao
sasušenu zemlju s busenovima požutele trave u pokušaju da na brzinu uredi kakav-takav
rov.
Svi su bili na pozicijama. Nedostajao je samo protivnik. Za brdima na jugu i jugoistoku
povremeno su se pojavljivali čudni odblesci. Bek bi pomislio da to svetle farovi s druma na
kojem se odvija živi saobraćaj da nije znao kako je ovde pusto na putevima posle zalaska
sunca.
Želeo je da pređe na ruski, ali danas je bio dan za srpski.
– Napominjem svima – Bek odluči da civilima detaljno pojasni – pravce određujemo
prema satima. Dvanaest je strogo ka jugu, duž piste. „Levi tri“, daj azimut za sve što vidiš.

– Mesec je izašao – reče Nebojša nesigurno – na deset sati. Jel’ tako? Preda mnom su
„Levi jedan “ i „Levi dva“ – na jedan i trideset, nadstrešnice za mehanizaciju su na dva sata,
vazduhoplovno-tehnička baza na tri.

– Svaka čast! – pohvali ga Bek. – Ko još želi da vežba?
– „Levi dva“ – predstavi se Barmin. – Imamo dobar pregled, od deset sati do dva.
– Kad se sve završi – reče Cvetko, koji je bio „Desni dva“ – zajedno ćemo popiti
šljivovicu. Ima odlično mesto na šest i trideset.
Iza severnog kraja aerodroma i neuzorane njive videli su se tamni krovovi kuća – gusto
naseljena predgrađa Prištine, nad kojima je nebo ponegde osvetljavao odsjaj od požara.

Među Smukove kvalitete teško da bi neko ubrojao samilost. On je bio zahtevan prema
sebi i nemilosrdan prema drugima. Na isključujući ni potčinjene.

Više od jedne godine Smuk se borio s Jugoslovenima, rizikovao život, prolivao krv.
Sigurno ne zato da bi mu neko poslednjeg dana rata ispred nosa ukrao glavni trofej, zlatni
ključić za njegovu budućnost u politici, biznisu, svim tim dosadnim, ali važnim
mirnodopskim stvarima.

Možda Smuk to ne bi priznao, ali za povratak aerodroma pod kontrolu bio bi spreman
da bez milosti plati polovinom svog odreda. Plan napada uzimao je u obzir mogućnost
gubitaka. Ako su pripadnici desantne jedinice to i razumeli, protiv toga nisu ništa mogli.

U „Gnezdu“ je ostalo najviše tridesetak ljudi – obezbeđenje, tamničari, ranjenici. Smuk
do sada nikada nije tako ozbiljno ogoleo svoju bazu.

Skoro šezdeset boraca s Belim na čelu iskrcalo se iz vozila iza brda na jugoistoku i u
kolonama krenulo uzbrdo.

Ništa manja Bezina grupa prilazila je aerodromu s čela. Išli su veselo i opušteno u
širokom stroju između redova čokota.

– „Gnezdo“, ovde „Jug“ – referisao je Beza. – Bićemo na početnoj poziciji za petnaest
minuta.

– Koncentracija ljudi na dvanaest sati van domašaja za precizno gađanje – javljala je
Proskurina. – Kreću se prema nama, uskoro će ući u jarugu.

– Da, vidim ih – s kašnjenjem potvrdi Ilir.
– Ne zevaj, „Svetionik“ – podsticao ga je Bek.
Hašim je svoje vodio pravo ka četvrtom kontrolnom punktu. Uspeo je da se iskrca
najbliže aerodromu, borci su sedeli i ležali među drvećem i prikupljali snagu pred okršaj.
– „Zapad“ je na mestu – potvrdi Hašim. Čekamo na znak.
Beli je kao po stazi vodio svoje ljude preko trave koju je Bekov odred ugazio nekoliko
sati ranije. Kod ventilacionog šahta jedan od pripadnika OVK malo zastade.
– Gledajte, ovde je neko ušao! – skinuo je polomljeni katanac s rešetke, okrenuo ga na
mesečini. – Sveže! Čuje li me neko ispred? Kažite Belom!
Beli je i sam sve to čuo.
– Ništa tamo na diraj! – viknu sa dvadesetak metara.

Ali pripadnik OVK već je povukao rešetku ka sebi. Eksplozija osvetli vidokrug. One
koji su stajali bliže rešetki eksplozija je odbacila na sve strane. Betonska konstrukcija se
ulegla i urušila.

– Ovde „Svetionik“. Eksplozija iza brda na devet i trideset, video sam svetlost.
Zaboravivši da je uključena radio-stanica, Nebojša poče tiho da se moli.

Poručnik Prijović grunu u Ćarićev kabinet bez kucanja – na njegovo negodovanje.
Komandant je držao ogledalo u levoj, a bočicu parfema u desnoj ruci.

– Jeste li čuli, kapetane? – ispali poručnik s praga. – Jeste li čuli eksploziju? Šta je to
bilo? Kakve su instrukcije?

Ćarić prsnu malo toaletne vodice pod desno uvo, onda pod levo. Zatim se odluči da
odgovori:

– Stvarno? Pojma nemam. Žurim!
Komandantovi obrazi porumeneše. Da je Prijović pod Ćarićevim rukovodstvom
odslužio malo duže, po ovom znaku sigurno bi mogao da predvidi napad besa koji sledi.
Ali neznanje ne oslobađa od odgovornosti. Poručnik je insistirao:
– Granata ili mina? Šta je to? Dozvolite mi da pošaljem patrolu da utvrdi!
Ćarić odloži ogledalo, pažljivo spusti bočicu, priđe blizu poručniku i povuče ga za
okovratnik prema sebi.
– Znaš, smatraj da je to bilo „nešto“. Ili „baš me briga šta“. To je van naše zone
odgovornosti. Prevoz će doći po nas u dva nula nula. Do tog vremena mene interesuje samo
mir u garnizonu i ništa više. A gde je nešto na Kosovu eksplodiralo, neka to policija
utvrđuje. On bi da pošalje patrolu! A ako nekog ubiju? Glupo, idiotski, posle naređenja o
povlačenju jedinica? Bum-bum i evo ti, komandante, nekoliko mrtvih. Hoćeš li sebi na
savest da staviš besmislenu pogibiju jugoslovenskih vojnika? Da nam to obojici upišu u
dosije. Neće moći!
Ćarić pusti Prijovića, ovaj zakorači nazad, obori pogled.
– Ni slučajno! Neću. Razumeo sam vas.
– Odlično! – pomirljivo se osmehnu komandant. – Razuman izbor. Bolje mi kaži da li
mi je razdeljak pravilan? Želim da ostavim dobar utisak.
Ćarić nagnu glavu, pokazujući poručniku idealnu frizuru.

Bosansko-jugoslovenska granica
11. jun 1999. godine

Pored podignute rampe ukočeno je stajao bosanski vojnik graničar, omađijan svetlošću
reflektora i zaglušujućom bukom dizel-motora. Pored njega su, jedva dodirujući asfalt
točkovima, u pravcu Jugoslavije u beskrajnoj koloni prolazile čelične zveri s oznakama
„KFOR“.

Oficir koji je pritrčao morao je da ga drmne za rame i da mu viče pravo u uvo da bi ga
osvestio:

– Šta je ovo? Zašto si podigao rampu bez naređenja?
Vojnik pogleda svog komandira sumnjičavo, kao da je ovaj poludeo:
– A vi biste da im proveravate dokumenta?
U tom trenutku se nad jednim od oklopnih transportera raširi ruska zastava.
Vojnik je otprati pogledom, slegnu ramenima:
– Evo njihovih dokumenata!

Smuk je izabrao to mesto mnogo pre ove noći – još kada je razmatrao varijantu
zauzimanja aerodroma silom. Prostrano dvorište napuštene autoremontne baze bilo je
okruženo pustim boksovima za teretna vozila, nad njim je stajala dvospratna
administrativna zgrada, čija je prednja strana gledala na put koji je lučno opasivao
vinograde iza južnog kraja letelišta.

Kasnije je uspeo da pronađe slabu tačku i da se dogovori s komandantom. Onda je
nitkov izdao. Sada je to mesto ipak dobro došlo. Nasred dvorišta pripadnici OVK su
postavili artiljerijsku bateriju od dva poljska oruđa i osam minobacača. Smuk se popeo na
ravni krov administrativne zgrade i kroz dvogled gledao aerodrom koji je ležao u daljini.

Radio-stanica ožive, progovori Beza:
– „Gnezdo“, ovde „Jug“. Prošli smo jarugu, sečemo mrežu. Zasad je sve mirno.
Smuk zadovoljno klimnu glavom:
– Primio, „Jug“. „Istok“, kako je kod tebe?
Zujanje, šuštanje, najzad glas Belog:
– Izgubili smo četvoricu na žici. Idemo malo sporije nego što bismo želeli. Majstor se
upravo smestio, razgleda.
Najboljeg snajperistu – Saudijca Abasa – Smuk je dao istočnoj grupi, koja se spušta ka
pisti s brda. Odatle se pružao idealan pogleda na tehničke objekte aerodroma. Abas će imati
mnogo posla.

Ćarić je otpustio vozača jedan blok pre adrese koja mu je bila potrebna – uobičajena
predostrožnost. Pustom ulicom došao je do poznate kapije, pritisnuo dugme zvona.
Škljocnula je automatska brava. Ćarić je ušao u dvorište osvetljeno trakom svetla koje je
dopiralo kroz otvorena vrata. Suzana ga je čekala u prijatnom gnezdu.

Ćariću se ovde dopadalo. U šarenoj, grubo uređenoj sobi bilo je nečeg uzbuđujućeg.
Šteta što je ovde poslednji put. Suzana je zagrlila komandanta, priljubila se uz njega celim
telom:

– Zdravo, medeni! Što te tako dugo nema?
Ćariću se sviđalo to „medeni“. On je uhvati za grudi, malo ih stisnu.

– Posao, malena! Rad i odgovornost. Sad ćemo nadoknaditi.
Suzana iskliznu iz njegove ruke, odmaknu se korak. Ćarić skide cipele, otvori vrata
ormara, koja zaškripaše, skide remen s futrolom, stavi ga na policu za posteljinu. Devojka
se usiljeno osmehnu, protrlja gri prsta: novac? Ćarić klimnu glavom, izvadi složene
novčanice i dade joj.
Suzana žurno prebroja novac, sakri ga u kasetu, lagano mršteći čelo:
– A poklon?
– Posle, devojčice! Ne požuruj!
Devojka uzdahnu, svuče s kreveta prekrivač:
– Smesti se, a ja ću pod tuš na tren.
Ćarić se bez žurbe skide i pažljivo okači odeću u ormar, svuče čarape i u belim gaćama
sede na ivicu kreveta, malo poskoči i zaljulja se. Osluškivao je zvuk vode koja je tekla.
– Nemoj tamo da se dugo pljuskaš! Gubim snagu!
Voda je tekla i tekla u praznu kadu. Suzana se skamenila pred ogledalom, gledajući u
njemu sobu iza svojih leđa. Užas, užas, užas! Lupiše vrata. Iz sobe su dopirali grubi glasovi,
Ćarićeva vriska, a zatim se začuo zvuk tupog udarca. Neko je nešto vukao. Suzana tiho
jauknu kroz zube, nije bila u stanju da zadrži životinjski zvuk.
U ogledalu se videla žena u crnoj odeći, koja je sedela na spuštenom poklopcu ve-ce
šolje. Ponovo lupiše vrata.
– Eto vidiš, nije bilo teško – gošća ustade, okrenu Suzanu prema sebi, uhvati je prstima
za bradu, pažljivo je gledala kako se suze kotrljaju niz devojčine obraze. – Niko nije dolazio.
Jedan je obećao, pa prevario. Čekala sam čitavo veče uzalud, samo sam izgubila vreme. –
Jel’ tako? Ne čujem!
Suzana kratko klimnu glavom.
– Dobra si devojčica, Amir je govorio istinu.
Žena u crnom ju je pustila, izašla iz kupatila i šušnula nekim stvarima u sobi. Škripnuo
je ormar. Suzana obrisa suze, nesigurno se osmehnu i čak nađe snage da odgovori:
– Amiru… prenesite pozdrav!

Polugolog Ćarića s flasterom preko usta dva plećata pripadnika OVK ubacila su na
zadnje sedište vozila. Seli su levo i desno od njega. Iz dvorišta je izašla Veton s izgužvanom
kesom. Iz nje je virila epoleta kapetana prve klase, ali na pustoj ulici prištinskog predgrađa
nije imao ko to da primeti. Veton je sela na prednje sedište. Vozilo je krenulo i uskoro zašlo
za krivinu. Sve je nakratko sasvim utihnulo.

Trideset treće poglavlje

Pripadnici OVK prolazili su kroz proreze u ogradi, pretrčavali po deset-dvadeset

koraka, padali, skrivali se iza stubova beživotnih navigacionih svetala na kraju piste.
„Gnezdo“, „Jug“ je ušao. Spremni za juriš. Mnogo kolica posred letelišta. Ne sviđa mi

se ovo.
„Donji“, ovde „Svetionik“. Kakva je vidljivost na dvanaest i na sat? Idu zbijeni.
Umeša se Bek:
– Pristupimo. „Levi“, „Donji“, pripremite se! „Desni jedan“, svetlo na jedanaest.
Ispod prvih kolica za prtljag iz otvorenih vratanaca promolili su se Šatalovljeva glava i

rame. Bio je priljubljen uz kundak snajperske puške.
Iz šumarka iza vazduhoplovno-tehničke baze polete raketa, obasjavajući letelište

zelenkastom svetlošću. Posao krenu punom parom.
Od vatrene tačke Slaščova prema pripadnicima OVK koji su trčali otegla se isprekidana

linija svetlećih zrna. Nebojša je pružao podršku sa svoje pozicije. Napadači su se zagnjurili
u travu. Oni koji nisu stigli da pobegnu s betonskog zastora piste našli su se pred
Šatalovom kao na dlanu i on poče da ih eliminiše brzim pojedinačnim pogocima.

Pošto su se oporavili od prvog udara, pripadnici OVK otvorili su gustu uzvratnu vatru,
zrna su počela da udaraju po betonu i gvožđu pored Šatalova. Bek i Proskurina dejstvovali
su prema svetlećim zvezdicama automata pripadnika OVK, gaseći ih jednu po jednu.

Putem je lagano išlo oklopno vozilo, a ispred njega je hodao pripadnik OVK s
baterijskom lampom i pažljivo gledao pred noge. Blesnula je žica, zategnuta iznad puta.

Borac OVK dade signal vozilu da se zaustavi, pa krenu duž žice u žbunje. Odsjaj
opasnog metala odvukao je pažnju minera od svega ostalog. On nagazi na busen trave i
shvati svoju grešku kad je pod nogom začuo metalni klik.

– „Svetionik“. Eksplozija iza oboda, na četiri sata.
– To je za mene – reče Majevski.

Hašimovi borci su poput brzih senki trčali između drveća prema procepima u ogradi
pored četvrtog kontrolnog punkta.

– „Centar“, ovde „Desni“. Gosti prilaze.
Cvetko, koji se sakrio iza debelog stabla, škljocnuo je upaljačem i zapalio dve baklje
ručne izrade. Iskoračio je iza drveta i hitnuo ih napred, jednu levo, drugu desno.

Suva trava koja je svetlucala od kerozina planula je odmah. Vatrene staze širine tri
metra pojurile su u obe strane daleko u šumu, a između njih je ostao uzani razmak.

Cvetko jurnu nazad u cikcak, preskoči oboreno drvo, pade na zemlju pored Majevskog
i Vojislava. Pripadnici OVK su se približavali, meci su se s tupim zvukom zarivali u drvo.

Ne podižući se, Vojislav uzvrati rafalom, isturivši ruke iznad stabla. Majevski iz
fišeklije izvuče daljinski detonator i pritisnu dugme. Iza vatrene linije bliže ogradi začulo se
istovremeno šest eksplozija.

Hašim pade na zemlju, pokri lice rukama. Prekriše ga grumenovi zemlje. Nekoliko
boraca koji su se nalazili odmah do njega padoše ranjeni ili mrtvi.

Hašim oprezno podiže glavu. U vatrenom zidu malo levo od njegovog položaja nalazio
se procep.

– „Zapad“, kakav je to vatromet kod vas?
– Odavno su nas čekali!
– Nije neka novost – Smuk nije bio impresioniran. – Dođi do zgrada i utvrdi se.

Kamioni su ranije prišli putničkom terminalu. Prijović nije znao šta da radi – Ćarića nije
bilo nigde, nije se javljao na telefon.

Dvojica sasvim mladih stražara koji su stajali kod ulaza u terminal sa strane letelišta
napregnuto su gledali u mrak koji je parala bleštava svetlost od ispaljenih zrna i eksplozija.

Prijović je izašao iz zgrade na jug.
– Počinje evakuacija – reče stražarima. – Vaše stražarsko mesto stoji do kraja, odatle
ćete na moju komandu poći pravo u vozilo. Je li sve jasno?
– Gospodine poručniče, dozvolite da se obratim!
– Obratite se, vojniče.
Momak upita, ne baš vojnički:
– A šta je ono tamo?
– OVK – reče Prijović. – Samo nije jasno ko se s kim potukao. Verovatno jedna banda s
drugom.
– A kako mi da postupamo? – upita drugi stražar.
– Da držimo stražu. U slučaju da se borba premesti bliže, odmah mi raportirajte. Je li
sad sve jasno?
– Jasno! – odgovoriše dečaci u horu i stisnuše oružje jače.

Borci Belog puzali su preko visoke trave.
– Majstore, ovde „Istok“. Šta je s njihovim snajperistom?
– Zasad se ne pojavljuju – reče Abas. – S naše strane oni su se generalno pametno
sakrili, nijedna zadnjica ne štrči. Treba ih malo zagolicati.
– Priredićemo im to – obeća Beli.

Jugoslavija, 12. jun 1999. godine

Uz brujanje motora i svetlost farova kolona se kretala kroz Srbiju. Usred noći uličicom
jednog gradića trčao je dečačić kucajući na sva vrata.

– Rusi idu – Rusi idu na Kosovo!
Oko njega su se jedno za drugim palila svetla na prozorima.

Starija žena s telefonskom slušalicom na uvu prislonila je čelo na staklo. Pod njenim
prozorom su tutnjeći jurili oklopni transporteri.

– Halo, Slavice! – viknu u slušalicu. – Budi se, budi sve! Tenkovi, vozila, ovde kod nas
na ulici. Idu na Kosovo, Slavice! Rusi su najzad došli!

Snimatelja kanala Si-Bi-En iz sna je prenulo uporno kucanje na vratima. On uključi
lampu iznad kreveta, namršti se, pa viknu na engleskom:

– Ko je to? Sad ću da otvorim.
Zamotan u ćebe i bos, ode do vrata, oprezno ih odškrinu. U sobu upade njegova
koleginica Sara, dopisnik kanala iz istočne Evrope.
– Dosta je spavanja – kategorično mu naredi.
Snimatelj pogleda na sat.
– Tebe muči nesanica? Pij tablete, kao i drugi. Još nema ni tri, ma daj, molim te.
– Umukni i oslušni! – reče Sara i podiže prst. – Čuješ li? Kroz prozor je dopirao udaljeni
žagor gomile na ulici.
– Pa šta tu ima da se čuje? Kod njih je svakog dana ili svadba, ili sahrana, ili fudbal.
Toga ima koliko hoćeš.
Sara ga prezrivo pogleda.
– To je zvuk senzacije, tikvane! Dosta je spavanja! Kameru u ruke i izlazi!
Prištinske ulice te noći ispunile su se ljudima mnogo pre nego što se kolona pojavila.
Gomila je uzbuđeno žamorila.
– Dolaze! Gledajte, dolaze!
Gomilu obasja svetlost farova – vozila koja se predvodila kolonu s razvijenim ruskim
zastavama ušla su na trg.
Platov je gledao Srbe koji su se razmicali pred minibusom. On se osmehivao, uzvraćao
mahanjem ruke, ali je ostajao napet.
– Eh, Bražnjikove… – reče pukovnik. – Da smo malo ranije…
– Koliko je naroda!

Bražnjikov otvori prozor i odmah se šuma ruku pojavi u kabini. Bražnjikov je
pokušavao da se rukuje sa svakim:

– Zdravo… Zdravo… Zdravo…
Naša braća, pomisli Platov.
Na trgu je stajalo nekoliko muškaraca koji su zagrljeni pevali nešto na srpskom. Starica
se progurala u prvi red, pomazila po ruci mladog pripadnika desantnih jedinica koji je
sedeo na oklopu i blagoslovila ga u odlasku. U pravcu kolone letelo je cveće. Ljudi su
vojnicima pružali cigarete, kolače, boce s vodom i vinom…
Sara se s mikrofonom probijala kroz gomilu. Za njom je kroz reku ljudi išao snimatelj s
kamerom na ramenu.
Povici „Ura!“ i „Rusija“ orili su se trgom i odjekivali.
Sara je pronašla zgodnu poziciju. Snimatelj pogleda kroz okular i usmeri kameru
prema oklopnim transporterima s podignutim ruskim zastavama i obasutim cvećem.
Pritisnu dugme za snimanje. Sara sačeka da on uhvati total, pa se obrati direktno u objektiv
kamere:
– Sa sigurnošću možemo reći samo jedno – pred nama su ruska vojna vozila, i nema im
broja. Dvanaesti jun devedeset devete godine, tri sata je posle ponoći. Jutro će nam sve
odgonetnuti, a zasad jednostavno gledajte: ruska vojska u Prištini! Sara Palmer, specijalno
za Si-Bi-En sa Kosova.

Mitraljesci Belog dobili su pozivni znak „Planina“. Posade od po dva čoveka dovukle
su teška oruđa i rasporedila ih na padini. S brda se pružao divan pogled na vatrene tačke
branilaca aerodroma.

– „Planino“, ućutkajte već jednom taj njihov mitraljez – zapovedi Beli.
Polje obasja nova raketa. Šatalov nanišani napadača, ali ovaj pade i zaleže iza tela
drugog pripadnika OVK.
– „Donji“, odlazi! – povika Ilir. – Obilaze te!
Naslanjajući se na lakat, pripadnik OVK baci ručnu bombu. Eksplozija odbaci kolica u
stranu.

– Ukopali se, nitkovi, stisnuli se!
Slaščov se zgrčio iza mitraljeza koji je bljuvao olovo, Barmin je dodavao redenik.
Dva dugačka rafala su, uz neverovatnu tutnjavu, izrešetala kolica koja su ih zaklanjala
s levog boka. Slaščov i Barmin su otvorili usta i zatvorili uši rukama. Meci su zgužvali dno,
ali ga nisu skroz probili. Metal se ispupčio poput čireva koji samo što nisu popucali.
– „Gornji“ – raportirao je Ilir – dva mitraljeza na devet sati.
– „Gornji“, oprezno! – upozori Bek. – Na istočnoj padini sigurno je strelac. Čim odradiš
mitraljeze, odmah promeni poziciju. „Svetionik“, pomozi „Gornjem“, traži snajperistu!

– Samo tamo i gledam – reče Proskurina. – Sad ću to da sredim.
Novi mitraljeski rafal uz zaglušujuću buku udarao je po dnu kolica.
Pozivni „Planina“ nije dugo postojao. Tačno četiri pucnja, i Proskurina ostavi Belog bez
mitraljeskih posada.
– Našao sam njihovog snajperistu – zadovoljno reče Abas.

Pripadnici OVK najzad su uspeli da deaktiviraju fugasu pored puta. Trkom su se vratili
do oklopnog vozila i ono krenu napred – tek toliko da bi posle nekoliko metara došlo do
protivtenkovske mine koju je postavio Majevski. Teško vozilo se prevrnulo u jarak i
zapalilo.

Smuk i Amir su s krova pratili juriš sa sve većom nervozom.
– Treba neutralisati njihov mitraljez – reče Amir. – Smeta nam.
– Dejstvuj – dozvoli Smuk. – Nemoj naše da zakačiš i neka pista ostane čitava!
Najbolje minobacače je uvek imao Kuštrim. Samo Kuštrima više nema – znači ne treba
ni pominjati. Smuk se bojao da će artiljerija oštetiti pistu, paja bio izuzetno oprezan. Ali
postepeno je postajalo jasno da bez toga neće moći.
Amir požuri dole, i posle nekoliko minuta minobacačke posade počeše gađanje.
Iza grudobrana opustele vatrene tačke podiže se kanalizacioni poklopac. Na površinu
je izašao Šatalov, trudeći se da ne ošteti snajpersku pušku.
– Ovde „Donji“, ja sam na rezervnom položaju.
Dve mine su doletele uz fijuk i eksplodirale s prebačajem od sto metara između prednje
vatrene tačke i Bezinih vojnika koji su zalegli u polju.
– „Levi“, vreme je da se udaljiš od mitraljeza – reče Šatalov. – Sad će početi da vas
gađaju.
Još tri mine padoše nešto bliže.
Slaščov i Barmin su otišli s prvih položaja. Nebojša i Šatalov su pokrivali njihovo
povlačenje, odozgo ih je štitio Bek. Svaka naredna mina eksplodirala je sve bliže. Pošto su
videli da se mitraljez ućutao, pripadnici OVK hrabrije krenuše napred.
Slaščov pretrča do Šatalova, baci se na vreće koje su stajale pored. Meci automatskih
pušaka udarali su po kolicima s leve i desne strane.
– Popio je Vasja, popio je Vasja šaosinskog vina… – recitovao je Slaščov, brišući krv s
lica – zalutali metak okrznuo mu je obraz.
– Koji ti je to Vasja? – upita Šatalov pošto je likvidirao dvojicu preterano samouverenih
pripadnika OVK. – O kome ti to?
Napadači su poslušali upozorenje i ponovo zalegli.
Slaščov se nasmejao, dohvatio kutiju sa šaržerima, stavio nekoliko komada pored sebe,
okrenuo se na stomak i pripremio za paljbu.

– Neka dedina bajka mi se uvukla u glavu. On je iz Rusije odlazio s baronom
Ungernom – preko Mongolije, Šangaja… Čitavog života sam mislio da je to neko
neverovatno vino! Sanjao sam da ga probam! Kad ono – sirće…

– Nisi to očekivao? – Šatalov nije mogao da ne pita.
Slaščov mu namignu:
– Sve je to normalno, Rade! Obojica smo na svom mestu.
Koristeći kratak predah, Šatalov se spusti u kanalizaciju, pa otpuza do sledeće
planirane tačke.
Barmin je pretrčao iza vazduhoplovno-tehničke baze do posade minobacača.
– Ovde „Levi dva“! „Svetionik“, nišani njihove minobacače.
Ilir se odmah odazva:
– „Levi dva“, na dvanaest i trideset drugi niz brda, zgrada s tornjem. Odande gađaju.
– Udaljenost? – upita Barmin.
– Ne znam. Ne umem.
– Dva dvesta – dva petsto – pomože mu Šatalov. – Po visini otprilike plus sto.
On nacilja pripadnika OVK koji je trčao i skide ga preciznim hicem.
– Hvala, „Donji“! Vratićemo dug nitkovima.

– Ovde „Centar“. „Gornji“, odgovori! „Gornji“!

Hašim pokaza ukopanim borcima na prolaz u vatrenom zidu. Savivši se, jedan jurnu
tuda. Eksplozija ga odbaci u vazduh.

Hašim ponovo pokaza na prolaz i upre prstom u Envera, koji je ležao pored. Pomoćnik
uplašeno odmahnu glavom i pokuša da otpuzi nazad. Hašim dohvati pištolj i ispali
kukavici metak u čelo. Osvrnu se oko sebe, pa odabra sledećeg borca. Ovaj pokaza veću
hrabrost, ali ni on nije imao sreće – naišao je na svoju minu pet koraka dalje.

Onda se Hašim uspravi i uz povik „Za mnom!“ jurnu napred u noć kroz vatru.

Trideset četvrto poglavlje

Opruge i klatna – VI

Stautu se Moskva nikada nije sviđala – mračni prljavi grad koji je iz neobjašnjivih

razloga privlačio ljude, novac i ideje. Grad neveštog ruskog biznisa i arhaičnih snova o
imperiji.

Put od ambasade do MIP-a nije trajao duže od tri minuta. Crveno-plavo svetlo
milicijske pratnje ulilo se u kratki tunel ispod Novog Arbata i izlilo na Smolenskom trgu.
Crni „mercedes“ s američkom zastavicom na haubi presekao je pustu ulicu Sadovoe koljco
preko dvostruke pune linije i zaustavio kod glavnog ulaza u zgradu ministarstva inostranih
poslova Ruske Federacije.

Izlazeći iz limuzine, Staut je žurno završavao telefonski razgovor.
– Kucam na zatvorena vrata! Bio sam u Kremlju, bio sam u kabinetu. Njihov
predsednik je, vidite, zauzet! Njihovi vojnici se prave da se ništa ne događa! Zavera
uniformi! Tek ću im ja zabiberiti!
Besni savetnik se kao torpedo kretao hodnicima ministarstva putanjom koju je odavno
naučio. Za njim su u povorci žurili telohranitelji i službenici ministarstva. Ali na odredištu
ih je umesto ministra, koji je navodno obavešten o Stautovom dolasku, čekao samo
gnjavator Gladišev, koji je zauzeo radno mesto sekretara u prijemnoj kancelariji. Pokazao je
telefonsku slušalicu koju je stisnuo u ruci:
– Dobro veče, gospodine savetniče! Izvinite, ali ministar ne odgovara. Pokušavamo da
uspostavimo vezu s njim…
Staut se nadneo nad njim, streljajući ga pogledom:
– Ne treba da se izvinjavate i ne treba ni da pokušavate! Jednostavno, potrudite se da
ministar odmah dođe ovamo i da mi objasni šta se to, dođavola, događa u Jugoslaviji?! Ili
on zajedno s vašim predsednikom „radi na dokumentima“?
– Zamolio bih vas… – pobuni se Gladišev.
Staut se utiša do glasnog šapata i pređe na ruski:
– Prijatelju, niste u situaciji da nešto molite. Jednom ste se već našli u pogrešnom
avionu. Ne ponavljajte greške. A ako se vaš ministar izgubio, povucite sami potrebne
poluge.
Lice Gladiševa se smrknu. Posle izvesnog razmišljanja on ponovo poseže za
telefonskom slušalicom.

A poluga je bilo. Gornje slojeve vlasti je do trećeg predsedničkog mandata obavila
gusta paučina međusobne zavisnosti, dugova i obaveza.

Zemlja je zapadala iz krize u krizu kao oronuli brodić na olujnom moru. Oni koji su
zauzeli mesta u kapetanskoj kabini ili na najbližim stepenicama usput su se učili veštini
kompromisa i balansiranja. Jedna neoprezna odluka, pokret nedogovoren sa susedima u
komandnoj kabini ili nepostupanje u adekvatnom trenutku i preostalo bi samo da se skoči s
broda u pobesnelu vodu, ne bi vredelo čekati ni pojas za spasavanje.

A onda je preko veza, u razgovorima iza zatvorenih vrata i preko bezbednih linija
krenulo, poteklo ne baš uputstvo, već važno saopštenje, „mesidž“: ne treba se ljutiti, ne
treba kršiti međunarodno pravo i dogovore s važnim partnerima, zaustavite, svakako
zaustavite tu čudnu kolonu!

Gladišev je to činio iskreno i odgovorno. On je isuviše dobro znao u kakvoj se
zavisnosti od države s one strane globusa nalazi njegova zemlja i kakve katastrofalne
posledice može da ima bilo koji akt direktne neposlušnosti.

Lavina je postepeno uzimala zalet, dobijala na brzini, neprestano uvlačila u sebe nove
učesnike među onima koji donose odluke i odgovaraju za posledice. U nekom trenutku
saopštenje se pretvorilo u preporuku, a preporuka – u volju odozgo. To što predsednik nije
bio dostupan nikako nije ometalo proces. Naprotiv.

– „Levi dva“. Ko može, neka prati gde će doleteti! – zamoli Barmin.
Pretrčavajući od jednog do drugog minobacača, spuštao je punjenja u otvore cevi. Mine
su jedna za drugom uz šištanje poletale u nebo.
– Pratim iza brda na dvanaest! – upozori Bek sve.
– Imamo proboj! – viknu Majevski. – Pomeramo se ka „Centru“!
Tri mine, jedna za drugom, bez zvuka su eksplodirale na obroncima brda.
– „Levi dva“, ovde „Donji“! – Šatalov je raportirao Barminu. – Prva – veliki podbačaj i
više levo, druga – pravo, ali mali prebačaj, treća – veoma udesno, ali udaljenost dobra.
Svima: na krajnjoj sam tački.
– „Svetionik“, da li si evidentirao snajperistu? – žurio je Bek. – Daj mi ga.
– Tražim…
– Hvala, „Donji“, baš detaljno! – Barmin se pognu kod prvog minobacača, korigujući
nišan.
Na plato iza njegovih leđa istrčala su dva pripadnika OVK, podigla automate i srušila
se unazad – Nebojša je u njih ispalio pola šaržera. Barmin je samo klimnuo glavom u znak
zahvalnosti i prebacio se na drugi minobacač. Ponesen uspehom, Nebojša je jurnuo napred,
ali se iza ugla previše otkrio. Iste sekunde rafal ga je izrešetao preko grudi.
Pokrivajući Vojislava, ranjenog u ruku iznad lakta, Majevski je prišao vazduhoplovno-
tehničkoj bazi sa zadnje strane. Cvetko ih je čekao i pokrivao dugačkim rafalima. On zabaci
automat preko ramena, pa podmetnu „lopovske merdevine“. Majevski se prvi provukao
kroz prozor u prizemlju i pomogao Vojislavu i Cvetku da se uvuku.
Mina je eksplodirala direktno ispred vatrene tačke, prevrnuvši kolica za prtljag na
grudobran. Slaščov je jedva stigao da odskoči u stranu. Ustao je i savijen potrčao prema
zgradi vazduhoplovno-tehničke baze.

Abas nacilja figuricu kojaje trčala, odredi razumno preticanje i povuče obarač. Pogođen
u trku, Slaščov udari u zid i pade mrtav.

Ispred nogu Majevskog ležao je pripadnik OVK, prikovan za bateriju – urlao je nekim
visokim tonom.

– Umukni! – naredi mu Cvetko.
Meci su povremeno uletali kroz prozor, a tabla s fotografijama letelica koja je visila na
suprotnom zidu sve ih je primala u sebe. Više nijedan avion nije ostao čitav.
Majevski je proturio cev kroz prozor i ispalio kratki rafal radi zastrašivanja.
Pretražio je fišekliju, pa izvadio rezervni šaržer.
– Poslednji!
Bek je prelazio sa stolice na stolicu, ciljao pištoljem preko padine brda iznad hangara.
Trava, žbunje, ništa više. Protivnički snajperista imao je objektivno više šanse da prvi
pronađe Beka. Ali to već zavisi od toga kako će ga sreća poslužiti.
– Vidim ga, „Centre”! – povika Ilir. – Vidim! Levi hangar, odakle smo izašli. Tri prsta
nagore, četiri ulevo. Razgranati žbun. Desno, ispod grana!
Bek pređe preko stolica, prema sledećem ventilacionom otvoru. Pred nogama mu se
začu radio-stanica:
– „Lastavice“, ovde „Grom“. Kako me čujete?
Pogleda kroz nišan. Kroz kružić je gledao grane, lišće, gustu travu…
– „Lastavice“, ovde „Grom“. Odgovorite!
Onda ugleda snajperistu.
– Ne sad, Sergeju Grigorjeviču…
Tamna mrlja, kapuljača, mreža s granama preko glave, ramena i cevi puške. Svaka čast,
Ilire, baš si okat! Bek se umiri, uspori disanje i puls, oprezno nanišani protivnika. Nežno
povuče obarač.

Kolona se zaustavila između dva naselja, ispred mosta preko jedva primetnog potoka
koji je krivudao među kamenjem. Platov je izašao iz minibusa i dugo posmatrao kako
horizont osvetljavaju bleskovi ispaljenih zrna i eksplozija. Ostalo je samo još malo. Treba
samo da izviđači jave situaciju i da potvrde tačku ulaska.

Platov i komandiri jedinica okupili su se kod glavnog terenca. Bražnjikov je pod
svetlošću baterijske lampe razgledao kartu.

– Čudno – reče – na karti nema nikakvih vodenih tokova. Kakva je ovo rečica?
– Rubikon – reče neko od oficira. – Naša balkanska međa.
Radista je neprestano ponavljao u mikrofon:
– „Lastavice“, ovde „Grom“. Kako me čujete? „Lastavice“, ovde
„Grom“. Odgovorite!

Na nebu nad aerodromom i dalje je sevalo.
Začuo se signal poziva preko satelitskog telefona „kosmos“. Pukovnik sede u vozilo i
podiže slušalicu.
– Platov na vezi!
– Pukovniče Platov, ovde Somov. Raportirajte o situaciji.
– Kolona je prošla marš bez gubitaka, druže generale! Mi smo na tri kilometra od
aerodroma, čekamo signal izviđačke grupe za ulazak. Tamo kod njih je vruće.
Negde na drugom kraju linije Somov se zgrbio nad radnim stolom sa slušalicom u
rukama.
– Serjoža! Stigla je naredba da se kolona zaustavi. Čekajte dalja uputstva. U najkraćem
roku proraditi rezervni plan povratka na polazne položaje u Bosnu.
Platov pređe pogledom preko lica oficira. Zabrinutost i odlučnost. Draga lica. On je
shvatio da ne može da im kaže ono što je čuo iz slušalice.
Tog trena ožive radio-stanica. Kroz buku je dopirao glas – jedva čujno, ali jasno:
– „Grome“! Ovde „Lastavica“! Kako me čujete? „Grome“! Borimo se. Držimo položaje
u tehničkim objektima na južnom delu aerodroma. Neprijatelj napada i brojčano je
nadmoćniji, preko sto cevi, iz južnog, istočnog, zapadnog pravca uz neznatnu artiljerijsku
podršku. Maršruta „B“ je optimalna za uvođenje tehnike. Spremite se za vatreni okršaj. I
požurite!
Oficiri su nemo stajali, ne skrećući pogled s komandanta. Na liniji „kosmosa“ ćutao je
general Somov.
Platov ćutke podiže glavu, škiljeći pogleda u nebo… nad Rubikonom.
– S božjom pomoći, momci – najzad tiho reče oficirima. – Spremimo se za borbu.
Najvažnije je da se sada na obrukamo.
I nastavi sad već glasnije – u slušalicu satelitskog telefona.
– Ne čujem vas, druže generale! Prekida se veza! Ponavljam: kolona je završila usiljeni
marš i uspešno zauzela aerodrom „Slatina“!
Širokim kružnim pokretima pokazao je oficirima: u sedla!
Hiljadama kilometara daleko, general Somov zakloni oči dlanom. Sve je odlično
shvatio.
– Čuo sam vas, druže pukovniče! Čestitam vam uspešan dolazak na „Slatinu“!
Somov isključi vezu i ode prema prozoru. Počinjalo je da sviće. Nežne i istovremeno
divlje siluete desantnih „Il-76“ crnele su se na svetlom nebu. Utovar je završen. Od trenutka
kada avioni uzlete, trebaće im četiri sata da slete u Prištini.
Beli je ležao u travi pored piste. Izgubio je najviše deset ljudi, i sada je vreme da svakog
od njih osveti. Albino je proverio da li je svaki nož na mestu u koricama na butini.
– „Gnezdo“, ovde „Istok“! Stigli smo bez iznenađenja, njuškom na pisti, na oko dvesta
metara, spremni za juriš. Komanduj!
Ilir je provirio iz svog tanjira malo levo i u okularima uređaja za noćno osmatranje
buknula je svetlozelena boja – pedesetak ljudskih figura na laktovima su puzali preko piste.
– „Svetionik“ – svima! – viknu Ilir. – Grupa neprijatelja na osam sati, blizu! Ne znam
kako ih ranije nisam video!
Barmin izvrši korekciju na sva tri minobacača. Izgovori kao zakletvu:
– Živela matematika… kraljica nauka!
Jednu za drugom spusti mine u tri cevi.

– „Zapad“, šta ima kod vas?
– Izašli smo kod zgrada, zalegli – odgovori Hašim. – Uzvratna vatra slabi. Spremni smo
da uđemo unutra.
– „Jug“?
Beza je sedeo iza prizemne zgrade. Iza ugla, ispod kolica za prtljag sevali su ispaljeni
meci.
– Još jedan snajperista, ne da nam da provirimo. Zaglavili smo se. Ali sasvim smo blizu.
Smuk zakloni oči.
– Jedan odlučujući juriš. Svom snagom. Počistićemo ih! Na moj znak…
Smuk podiže glavu – i polako čučnu. Mine su pevale onim posebnim glasom koji se
čuje kada predosećaju cilj.
Amir, koji je stajao u dvorištu iza minobacačkih posada, takođe je pogledao nagore i
nešto brzo prošaputao.
Prva mina uletela je kroz prozor zgrade i eksplodirala u praznoj sobi. Druga – na putu
ispred ulaza, i takođe nije nanela nikakvu štetu. A treća je pala pravo nasred platoa. Od
blizine udara eksplodirali su projektili složeni u sanducima. Sa zgrade je na sve strane, sa
svih prozora do jednog, poletela srča, a oni koji su stigli da se okrenu od praska eksplozije
na sekundu su ugledali vodoskok duginih boja, a zatim crnu pečurku ocrtanu blescima
plamena dvostruko višim od krova.
– „Gnezdo“? „Gnezdo“? – Beli je bio jedan od onih koji su stigli i videli.
Komandant nije odgovarao, a to je značilo da je došlo vreme za samostalno donošenje
odluka. Beli pogleda desno, u pravcu putničkog terminala. Sa upaljenim reflektorima, u
razvijenom poretku jurili su oklopni transporteri preko letelišta.
– Odstupanje!!! – zaurla albino, skoči prvi na noge i krivudajući kao zec pojuri nazad ka
brdima. Njegovi borci jurnuše za njim.
– Šta se dešava? – nervozno upita Beza. – „Gnezdo“? „Istok“!
Smuk lagano ustade, protrese glavom, pa prinese dvogled očima.
– Ovde „Gnezdo“ – javi on. – Naređujem hitno odstupanje i razbijanje na grupe. Svaka
grupa će se evakuisati samostalno.
Počelo je napuštanje aerodroma.

Ilir je prvi put te večeri u ruke uzeo „kalašnjikov”. Za borcima Belog u bekstvu ispalio
je dugački oproštajni rafal. Promašio je. Zamenio šaržer. Naciljao ponovo.

Cvetko je sedeo na podu pored vezanog pripadnika OVK. Majevski je Vojislavu
previjao ruku.

– Nekako je sumnjivo tiho – reče Majevski.
– Izgleda da odlaze – reče Šatalov.

– Odlaze – potvrdi Ilir.
Bek je pritrčao kamionu koji je stajao ispod nadstrešnice, popeo se na zadnji točak,
zavirio u teretni deo. Zaklon Proskurine bio je zaliven krvlju. Vera je zatvorenih očiju ležala
na boku u neprirodnoj pozi, kao da ju je neko podigao i bacio kao krpenu lutku. Bek
preskoči stranicu, kleknu pored nje.
Proskurina malo pomeri usne:
– Deda…
– Nikako ne shvatam – reče Barmin na ruskom – zašto se sve tako utišalo.
U travi oko njega cvrčali su cvrčci. Postepeno se pojačavala buka motora.
– „Levi dva“, ne razumem ruski.
Naglo je svitalo. Šatalov se već izvukao ispod prevrnutih kolica. Kroz nišan puške
pogledao je ka istočnim obroncima i južnoj ivici letelišta. Uspravio se, stavio pušku pored
sebe. Pravo prema njemu pored putničkog terminala u širokom klinu jurili su oklopni
transporteri s podignutim ruskim zastavama. Broj središnjeg transportera Šatalovu je bio
poznatiji od ostalih.
– „Devetnaestice“ – reče. – Kako mi je drago što te vidim!

– „Zapade“! Čuješ li me?
– Čujem! – Hašim se besomučno probijao kroz žbunje.
Smuk je gledao kako se u daljini sićušni oklopni transporteri raspoređuju po letelištu, a
za njima na aerodrom ulazi kolona kamiona i cisterni.
Krilo zgrade koje je bilo najbliže mestu eksplozije urušilo se, ogoljujući tavanice i jeftine
kancelarijske prostorije. Garež i prašina od maltera padali su unaokolo, na odeću i kožu,
naprašili su Smukovu bradu i kosu i pretvorili ga u nešto nalik na gipsanu skulpturu.
– Hašime, druže moj! Kaži mi da ne sanjam.
– Ja sam te upozoravao, Fitime, da tom Ćariću ne treba verovati! Vidiš li? Ipak su se
Jugosloveni umešali!
Smuk odmahnu glavom, obrisa dlanom obraz, ostavljajući na njemu crni trag gareži.
– Ne Jugosloveni, Hašime! Ovo su Rusi!

Trideset peto poglavlje

Položaj mirovnog kontingenta SAD, Bosna

12. jun 1999. godine

Zbrčkani i neispavani major Rodžers zatvori sa sobom teška vrata s kodiranom

bravom. Dežurni poskoči od stola.
– Dobro jutro, gospodine!
– Dobro jutro, Jen! Kako posao? Jesu li momci pod kontrolom, ne mangupiraju se?
Na dugačkom stolu dežurnog stajala su u nizu tri uključena monitora, na ekranima se

iz različitih uglova odvijao život ruskog kontingenta. Vojnik je vodom iz creva prao
borbeno vozilo pešadije. Dvojica su iz kuhinje nosila teški kotao. Nekoliko njih čistilo je
krug.

– Da bar hoće! – uzdahnu Jen. – Dosadni momci, svaki dan jedno te isto. Kao roboti.
– Sovjetska škola! – reče Rodžers. – Spoj me sa Šveđanima. Treba mi kapetan Olstrem.
Uključio je aparat za kafu. Dok se bučno cedila kafu u šoljicu, Rodžers je razgledao
ekrane monitora. Dežurni mu pruži telefonsku
slušalicu.
– Džejmse, otkud ti? – promuklo odgovori Olstrem. – Počeo mi je slobodan dan.
– Odmor ili bolovanje?
– Zamisli, izgubio sam salvetu. Onaj đavo Voronov mi je zapisao kako se zove ona brlja
kojom nas je častio. Mučim se, ali ne mogu da se setim, na vrh mi je jezika.
Sa šoljicom kafe u jednoj ruci i slušalicom pritisnutom između uva i ramena, Rodžers
krenu da se provlači pored dežurnog, usput pritisnu razmaknicu na tastaturi. Na jednom
od ekrana promeni se slika – pojavi se novi pogled na rusku bazu.
– Čerinabauča? – nesigurno reče Olstrem.
– Zamalo! – nasmeja se Rodžers. – Duguješ mi pintu piva, Svene, jer sam ja zapamtio
bez salvete! To sumnjivo piće s teški ukusom koji ostaje posle zove se…
Još jedan klik – i na ekranu se pojavi dugačak niz garaža za teška vozila. Vrata nekih
bila su pritvorena, i iz ovog ugla na jutarnjem svetlu jasno se videlo da su garaže prazne.
Prebledevši, Rodžers mahinalno završi rečenicu:
– Hrenovuha!

Aerodrom „Slatina”, Autonomna pokrajina Kosovo i Metohija,
Jugoslavija

12. jun 1999. godine

Oklopni transporteri su se rasporedili u polukrugu, formirajući zonu relativne
bezbednosti oko vozila iz pratnje. Ono najvažnije je završeno: kolona je ušla na aerodrom.
Predstojalo je da se upoznaju s novim rasporedom, izrade šemu razmeštaja jedinica i
tehnike, plan odbrane teritorije, da definišu problematične delove granice aerodroma,
postave svoje stražarske punktove, uspostave vezu…

Platov je u pratnji Bražnjikova išao ka zgradi vazduhoplovno-tehničke baze, dajući
usput komande komandirima grupa:

– Štab ćemo zasad organizovati ovde. Sobu za vezu ćemo opremiti u bilo kojoj
slobodnoj prostoriji. Na krov ćemo postaviti dvojicu snajperista i posade – mitraljesku i
bacača granata. Obezbeđenje za svaki kontrolni punkt – po jedno odeljenje i po dva oklopna
transportera. Ostali neka se zbiju u hladovini, posade vozila da budu u njima. Mobilnu
grupu i grupu za remont – na proveru poletno-sletne staze. Za dva sata aerodrom mora biti
spreman da prihvati prvu letelicu.

Svi su se užurbali i krenuli na posao. Svaki oficir ja znao svoje radne dužnosti, zadaci
su bili postavljeni i podeljeni još u Bosni. Platov se popeo do ulaza i zamišljeno prešao
rukom preko zida izrešetanog zrnima, koji se nalazio pored ulaznih vrata.

Na prvim vratima u hodniku crnim markerom bila je nacrtana lastavica. Platov se
nasmeši, gurnu ih i uđe.

Bek ga zagrli prvi.
– Lastavičin cvrkut mi je poznat… – iza leđa izviđača Platov ugleda Šatalova. – Stani!
Andrjuša, otkud ti?!
– Dozvoli da vas upoznam – nasmeši se Bek – ovo je Rade iz lokalnih dobrovoljačkih
jedinica.
– Što me zezate? Jeste li ovde zajedno ili ne?
– Bek je ovde poslom, a ja – onako, usput – odgovori Šatalov. – Prolazio sam ovuda.
Dobrovoljno društvo za podršku armiji, vazduhoplovstvu i mornarici.
– Rade… – zamišljeno ponovi Platov i pređe na važna pitanja. – Gde su tvoji borci, Bek?
Koliko je ljudi?
– Obaveštajno-borbena grupa nije izašla na objekat, svi su u zasedi. Pomogli su mi
Radetovi ljudi. Bilo nas je jedanaest. Troje smo izgubili. Još dvojica ranjenih su u susednoj
sobi. Previjeni su, ali im je lekar potreban što pre. Naš miner sada čisti prilaze da neko
slučajno ne nagazi na minu.
– Vidim da ovo nećemo rešiti bez pola litre – Platov podiže obrve. – Odmah ćemo
pozvati lekara. Hvala na urađenom poslu, momci! Jurim, treba se spremiti: sada će se sve
uskovitlati! A vi se odmarajte… Posle ćete ispričati kako ovde stoje stvari.
Bek ga zaustavi:
– Serjoža, nemamo mi kad da se odmaramo. Treba da hitno od tebe pozajmim desetak
boraca. Najedan dan. Specijalni zadatak, spasavaj!
– Apetiti izviđača rastu iz dana u dan! Pritrpi se do podneva: pojačanje je već na putu!
Čim dođu, odmah ćemo formirati grupu.
Šatalov pokuša da nešto kaže, ali se Bek okrenu i prostreli ga pogledom: ćuti!
– Hvala, Sergeju! Čekaćemo!
Platov izađe, a Bek se okrenu prema Šatalovu:
– Ne požuruj konje, Šataj. Daj kartu i zovi svoje. I sa zarobljenikom treba porazgovarati,
da vidimo može li poslužiti kao pratilac ili ne.

Na to nije imalo šta da se kaže. Šatalov je preko radio-stanice pozvao Majevskog i
saznao da je ovaj skoro završio. Cvetko i Barmin su sedeli s ranjenicima, nije ih trebalo
tražiti. Platov nije zaboravio da Veri i Vojislavu pošalje lekara, kapetana sanitetske službe.

Hodnik se postepeno ispunjavao zvucima – zgradu su žurno zaposedali i osvajali
radisti, održavanje, štab… Neko poznato lice provirilo je na vrata, video je da je soba
zauzeta i pošao dalje, ne obrativši pažnju na Šatalova – s višednevnom bradom i s bejzbol
kapom na glavi, vojnicima iz njegove jedinice nije bilo lako da ga prepoznaju.

– Druže poručniče! – čulo se s hodnika. – Ovde sedi neki tip vezan za radijator!
Bek izađe na hodnik.
– Polako, poručniče, ja sam „Lastavica“. To je naš zarobljenik, još imam posla s njim.
– Onda ga vodi, manje ćemo mi imati posla – odgovori poručnik.
Vojnik desantne jedinice koji je našao pripadnika OVK prođe pored Beka i reče malo
uvređeno:
– Previše ste dobri prema njemu.
– Dosta priče! – Bek ode po zarobljenika.
Vojnik desantne jedinice pogleda za njim:
– „Lastavica“. Kakvo je to ime?

Uhvaćeni pripadnik OVK gledao je dva namrštena Rusa. Prošao je strašan dan, i
strašna noć je prošla, on je još uvek bio živ, ali strah se nije smanjivao.

– Šta je, mislio si da smo na tebe zaboravili? – upita Bek na srpskom i čučnu ispred
zarobljenika. – Na takve se ne zaboravlja. Čak ni kad se zakopaju u pesak ili otplove iza
sedam mora. Moraću da te ubijem da se ne mučiš.

Pripadnik OVK se skupi u uglu, okrenuvši glavu. Bek ustade, uze iz fišeklije prigušivač
i poče da ga navrće na pištolj.

– Nemojte – reče pripadnik OVK.
– O, pa ti razumeš srpski? A šta treba da radim? Po čemu si ti tako dragocen da bih ti
produžio tvoj banditski život?
– Mnogo toga znam.
– I ja mnogo toga znam. Šta bi tako važno mogao da nam ispričaš? Ne mogu da
zamislim!
Pošto je navio prigušivač, Bek je naciljao prozor, proverio nišan.
– Šta god želite! O Smuku, o odredu, gde su i kada bili, šta su radili. O „Gnezdu“! Šta
god želite!
Bek ponovo čučnu, prigušivačem podiže bradu zarobljenika.
– Jel’? Hoćeš da mi budeš Šeherezada?
Pripadnik OVK nije razumeo, snuždio se i počeo da cvili. Bek skloni pištolj.
– Samo nemoj da lažeš! Ako budeš govorio istinu, živećeš duže, ako budeš lagao –
nema ti života. Je li jasno?

Nešto ozbiljno nije valjalo – to se čitalo u Platovljevom pogledu čim se vratio u sobu
„Lastavice“.

– Šta je, Sergeju? – upita Bek.
U sobi su ponovo bila njih trojica – zarobljenika su dali na čuvanje Barminu u susednu
sobu, kod ranjenika.
– Naši danas neće doleteti – reče Platov. – Mađarska i Bugarska ne daju vazdušni
koridor. Jedni su već uskočili u NATO, a drugi su na pragu. Marionete proklete.
– Trebalo je da polete bez pitanja… – reče Bek.
– A kad bi ih oborili? To bi bio treći svetski rat. Sve je veoma osetljivo, lako bi moglo da
pukne. Spremamo se za odbranu aerodroma raspoloživim sredstvima. Izvini, Bek, ne mogu
da ti dam ljude. Rešavaj pitanje svoje grupe, pa se popni na sprat, potreban si mi. Što pre…
Osećajući kako ga noge više ne drže, Šatalov reče:
– Ja odlazim, Serjoža! Svojim poslom. Posveti mi dva minuta. Platov pogleda na sat:
– Dva.
– Terorista koji je pokušavao da stavi šapu na aerodrom… Komandant OVK. Smuk, to
mu je nadimak. Na srpskom to je vrsta zmije. Ima logor na petnaestak kilometara odavde.
Platov ponovo pogleda na sat.
– Čuj me do kraja! Juče ujutro Smukovi ljudi su zauzeli bolnicu u Glogovcu. Poklali su
sve vojnike, lekare, medicinsko osoblje, bez milosti. Tamo je radila jedna medicinska sestra.
Jasna. Ti znaš za nju. Sećaš li se, bila je ona šala za porodilište?
– Andreju, ne ljuti se, ja zaista moram…
– Dakle, nju je Smuk zarobio. Nema je među ubijenima, znači, kod njega je. Ja idem
tamo. Samo, malo je ljudi. Danas smo izgubili troje. Daj mi bar petoricu, može?
Platov ćutke pogleda Šatalova, okrenu se i ne izgovorivši ni reč izađe.
– Jesi li ti poludeo? – upita ga Bek.
– Što? – Šatalov skliznu leđima niz zid, sede na pod bez snage.
– Ti još nisi shvatio šta se dogodilo? Neće biti pojačanja, neće biti oružja! Sam desantni
bataljon bez artiljerijske podrške protiv združenog kontingenta NATO! Možda će i nas sad
bombardovati kao što su Miloševića! Ili će nas pregaziti tenkovima! A ti – „daj mi ljude“,
kao da su ti ljudi ovamo došli da na ležaljkama piju koktele ili da besposleno broje školjke u
moru. Šta ti je, Šataj?!
Šatalov obori glavu, pa tiho odgovori:
– Juče si obećao pomoć. Da nije nje… Jasne… Možda ni ja ne bih bio ovde. Sedeo bih
kod kuće, okopavao baštu, sadio krompir. Zatim bih uključio emisiju „Vreme“ u devet
uveče i uzdisao nad time kakvi su gadovi, agresori i šta oni rade sa sirotom Jugoslavijom. A
vikendom bih uz votku pričao priče o tome kako sam u Bosni glancao bedž i čuvao mir.
On ustade, stade tik pred Beka, oči u oči.
– A ona mi je, tako u prolazu, još zimus u Bosni rekla – pravi vojnici su sad na Kosovu,
jer je tamo pravi rat, jer su tamo s jedne strane obični ljudi koji žele da žive kao što su
oduvek živeli, a s druge su nafatirane ništarije kojima je svejedno, samo da su oni glavni.
Govorim li jasno ili sam nešto propustio?
– To je ionako svima jasno, nisi otkrio Ameriku.
– Amerika će sama otkriti koga hoćeš. Na primer, nezavisno Kosovo bez Srba. To je
druga tema, Bek, a ja ti kažem da je bez Jasne moglo da desi i da ne dođem ovamo – šta će

mi to? Pod tuđim imenom, s falsifikovanim dokumentima, kao razbojnik u noći, sramota! Ti
bi došao na ono imanje, a tamo nikoga – ni Šataja, ni Baltaja, samo tvoja grupa leži prebijena
po ćoškovima. Ti bi došao na izlet na aerodrom „Slatina”, pojeo sladoled u bifeu, tužno
pogledao oko sebe i pošao kući. Ili bi, a ni to nije bolje, jurnuo na banditsku puškarnicu, i
sad bi ležao beživotno u kamionu, sav izrešetan. Kao oni momci kojima nismo stigli ni
čestito „hvala“ da kažemo! A pukovnik Platov bi doveo bataljon do Prištine i ostao tamo da
stoji, jer bi „Lastavica“ ćutala nema kao riba, a bataljon bi bez nje bio slep. Ispada da, da nije
bilo Jasne, ne bismo imali aerodrom. A za ljude sam ja Sergeja molio ne iz ličnog hira, već
zato što naši ne ostavljaju svoje u nevolji. Shvataš logiku?

– Ne pojednostavljuj! – zamoli Bek.
– Ne komplikuj!
Bek se odjednom razbesne:
– Ti si ovde samostalno, svojom voljom i iz sopstvenih razloga. I tvoja logika je brzo
postala isto takva – slobodna. A Platov i ja smo u službi, na izvršenju zadatka, i ograničeni
smo okvirima. Najboljeg – najefikasnijeg – izvršavanja – postavljenog – zadatka. Ne ljuti se,
Šataj, na Sergejevom mestu i u takvim okolnostima, i ja bih isto rekao „ne“.
– Kod nas za „ne“, kako kažu, nema ni suda ni istrage. Bek, ja nisam nerazuman
momak da se durim. Kad nema – nema. Idi kod Sergeja, čeka te. A i meni je vreme. Imam
mnogo posla. Čuvaj se!
Šatalov pažljivo obiđe Beka i s praga dodade još:
– Majevski je rekao da u šumi nije ostalo iznenađenja – sve je prošao, proverio. I
pokupite mrtve s teritorije aerodroma. Vruće je, do ručka će početi da smrde. Možda je
negde još neko ostao živ. Telefon policije ćete naći sami.
Bek je ukipljeno slušao kako se hodnikom udaljavaju Šatalovljevi koraci. Zatim je iz sve
snage udario pesnicom o zid, malter se okrunio.

Desetak oklopnih transportera stajalo je na travi ispod drveća na četrdeset metara od
vazduhoplovno-tehničke baze. Cibulja je u poluležećem položaju na oklopu „nula
devetnaestice“ prepričavao omiljenu bajku posadi „sto dvojke“ – momcima koji su po
rotaciji stigli u Bosnu pre svega mesec dana:

– Zamislite, Šatalov mi poverio starešinstvo, a onda ispade takva glupost. Taj Amer
nam se uneo u lice i govori: „Ja sam Kapetan Amerika!“ A ja ću ti njemu: „Zabole me, ja
sam Narednik Rusija!“ – I tras u njušku…

Spustivši štitnik kape na oči, Šatalov prođe duž zida vazduhoplovno-tehničke baze, pa
okrenu prema udaljenoj nadstrešnici.

Cibulja ga proprati pogledom, triput udari dlanom o poklopac i glasno viknu:
– Druže majore! Andreju Ivanoviču! Majore Šatalov!
Ali čovek s bejzbol kapom se, bez osvrtanja, udaljavao sve više, i nije reagovao na
povike. Iz otvora promoli glavu uspavani Konovalov.

– Jesi li video? – upita Cibulja svog strelca. – To je bio naš major! Šataj! Čim smo prišli,
ja pogledam – i vidim njega. Istina, u civilu. Zar nisi čuo da se događa da iz desantnih
jedinica uzmu za obaveštajce?

Konovalov se nije upuštao u diskusiju:
– Slušaj, mani se ti tog tvog Šatalova. On je otišao još u martu. Nije ni obećao da će se
vratiti. Nije on Karlson pa da leti, već major Ruske armije. Daj da dremnem, budi drug!

Ka rampi severozapadnog kontrolnog punkta s letelišta je došao stari jugoslovenski
pik-ap. Dvojica su sedela u kabini, a trojica u teretnom delu – iznad nečega što se
nakostrešilo ispod cerade. Jednom momku je ruka bila povezana iznad lakta. Tik iza pik-
apa stao je mali kamion, u kabini je bio samo vozač.

Zadatak stražara bio je da nikoga ne puštaju na aerodrom, i nisu imali uputstva za
obrnutu situaciju. Narednik je pozvao štab i mahnuo momcima na rampi: diži!

Pik-ap i kamion izašli su s teritorije aerodroma i uskoro zamakli u krivini. Jedan od
vojnika upitao je ko je to bio. Na to narednik odgovori lepo i neodređeno:

„Lastavica” odlazi…

Peti deo
ZONA DEJSTVA

Trideset šesto poglavlje

Opruge i klatna – VII

Specijalni avion predstavnika administracije američkog predsednika već je izašao

na rulnu stazu kad su Stauta pozvali iz CIA.
Trenutak pre toga on je bio ubeđen da je divlji ispad Rusa izgubio na snazi, pretvorio se

u dim i da je povratak oklopne tehnike i desantne jedinice u Bosnu samo tehničko pitanje
koje će biti rešeno u narednih nekoliko sati. Ali upućenije kolege razvejale su sve iluzije
savetnika Stauta. Predstojao mu je povratak u tu Moskvu, koja mu je već dodijala.

Posle jednog sata on je ponovo bio u MIP-u. Isto se onako kao gazda šepurio po
crvenim tepisima. Isto je onako s visine gledao diplomate poluvazalne države. Ali bukvalno
za tih nekoliko sati nešto se neobjašnjivo promenilo. Da li je vazduh dobio drugačiji ukus ili
se u očima sagovornika upalila sićušna iskra neposlušnosti, sabotaže i pobune?

Narogušeni Staut je iskolačenih očiju kopao po satelitskim fotografijama na širokom
stolu u sali za razgovore. Na snimcima dobrog i veoma dobrog kvaliteta lako se
prepoznavala vojna kolona. Kosarjev je indiferentno gledao američkog savetnika, Gladišev
se pretvorio u stvar. Ministar je, kao i ranije, bio nedostupan u drugoj dimenziji ili dalekoj
galaksiji.

Kosarjev je posmatrao pobesnelog Stauta sa osećanjem dubokog zadovoljstva.
Očigledno se nešto dešavalo, ali niko zaista nije mogao da objasni šta je to zapravo. U
nedostatku uputstava preostajalo je da se osloni na usputno snalaženje i intuiciju. U suštini
glupa situacija – nema uputstava od rukovodstva i pripremljene pozicije za pregovore. A i
kakvi pregovori?! Staut je odavno izašao van okvira diplomatskog protokola. Nadnosio se
nad sto i optužujuće upirao koščatim kažiprstom u fotografije.

– Evo! Evo! Evo! Oklopni transporteri! Vozila za pratnju! Cisterne! Zašto su napustili
utvrđeni položaj u Bosni? Šta oni rade u Prištini? Zašto su tamo? Kuda su krenuli? Pitam ja
vas!

Kosarjev je mirno primakao sebi jednu od fotografija.
– Jesu li to stvarno sveži snimci?
Uključio se i Gladišev. Prikupio je snagu da se sretne sa Stautovim pogledom i okrenuo
mu najbližu fotografiju:
– Neki kvadratići… Znate, to može da bude bilo šta. I bilo gde. Savetnik pređe na ruski:
– Prestanite da se pravite blesavi! Svi vi dobro znate da je ruska vojska upala na
Kosovo! Bela kuća neće tako lako preći preko toga!
Gladišev zamišljeno osmotri Stauta od glave do pete. Zatim uredno zategnu čvor na
kravati. Energično otrese mrvicu s rukava sakoa. Pribra se i odgovori takođe na ruskom:
– Otkud sad tu Bela kuća, prijatelju moj? Pogledajte globus: gde su SAD, a gde su
Jugoslavija i Rusija… Ne čini li vam se da ste ga zasolili?
Staut ga iznenađeno pogleda i mahinalno upita:
– Zasolili?!

Gladišev je rukama ocrtao konture velikog lonca, a zatim s dva prsta skinuo zamišljeni
poklopac:

– Kao čorbu!
Staut se ispravio, lagano crveneći. Ne izgovorivši ni reči, dohvatio je sa stolice torbu i
naglo izašao iz sale za razgovore – da se više nikada ne vrati ni u MIP, ni u Kremlj, ni u
Moskvu, ni u Rusiju.

„Gnezdo“, teritorija pod kontrolom OVK

Autonomna pokrajina Kosovo i Metohija, Jugoslavija

12. jun 1999. godine

Šterna je probudilo intenzivno kucanje na vratima. Poskočio je, potrčao, počeo brzo da
se oblači. Viknuo je na nemačkom:

– Trenutak! Ko je to?
– Doktore, potrebni ste hitno dole – odgovori Veton.
Kad je Štern sišao do ulaznih vrata, iz nekoliko kamiona istovremeno iskrcavali su se
pripadnici OVK. Oni nepovređeni pomagali su ranjenicima. Jauci i ječanje mešali su se s
psovkama. Povređene su vukli prema vojničkom logoru.
Štern i Veton su se potrudili da odmah optimizuju proces. Davali su uputstva da se
teški ranjenici stavljaju na travu pored šatora, a lakši na klupe vojničke menze.
Iz teretnog dela na zemlju je iskočio Beli. On očigledno nije bio pri sebi – tresao mu se
obraz, zenice su mu se bile suzile do veličine makovog zrna. Odgurnuvši sve na svom putu,
on se širokim korakom uputio ka šatoru.
– Da niste ranjeni? – upita Štern na srpskom. – Da vam pomognem? Beli nešto preteći
zaurla na albanskom i prođe pored njega.
Veton, koja je stajala u blizini, mogla bi doktoru da prevede: „Nemoj sa mnom da
razgovaraš na psećem jeziku!“ – ali nije.
– Čini mi se da je to šok od bola. Jeste li mu videli oči? – upita je Štern.
– To je nešto drugo, doktore!
Beli je koračao prema udaljenom delu logora, ka velikoj nadstrešnici ograđenoj
debelom metalnom mrežom, ispod koje je prostor bio podeljen ne nekoliko zona. U tim
ograđenim prostorima sedeli su, ležali i stajali iznemogli ljudi. Neoprani, neobrijani,
nepodšišani, u pohabanoj odeći.
Predosećajući da će nešto poći po zlu, za albinom je pošlo nekoliko ljudi, uključujući i
Šterna. Dok je prilazio ograđenom prostoru, Beli je izvukao pištolj iz futrole. Pratioci
ustuknuše.
– Sad ćete vi meni zaigrati, srpska kopiladi! – ne nišaneći, Beli otvori paljbu po ogradi.
Zavrištaše ranjenici, neko se uhvati za pogođenu ruku, ostali su počeli haotično da trče
po kavezima. Mehmed naskoči na Belog s leđa, izbi mu pištolj, obori ga na zemlju.
– Pusti me! Pobiću ih! Pocepaću ih! – zašišta albino, pokušavajući da se iskobelja, ali
pomoćnik poginulog Amira – novi Smukov desetar – držao ga je iz sve snage i smirivao:

– Miran! Ne mrdaj! Zašto da ih ubijaš? Fitim to ne dozvoljava, hoćeš li da ga naljutiš?
Gledaj, pogodio si devojku! Zašto? Bila je to dobra devojka, naša, zajednička. Zar hoćeš
vojnike da ljutiš?

Beli se polako smirio, prestao je da se opire. Smrknuto je gledao u pravcu ograđenog
prostora. U ženskoj polovini nekoliko žena skupilo se nad mrtvom devojkom iz Rakovice.
U muškoj je licem prema zemlji ležao zarobljeni vojnik.

Smuk je pognut, sav čađav, sedeo na ivici klupe i gledao kako iz vojničkog logora u
njegovom pravcu trči Štern.

– Fitime…
– Brzo budi svoje hirurge i – za sto – naredi Smuk. – Ranjenika je mnogo, ne smemo
gubiti vreme.
Štern mu priđe sasvim blizu, protiveći se na nemačkom:
– Dogovorili smo se da hirurzi moraju da se odmore pred veliki posao.
Smuk lagano ustade i ne zamahujući opali Šternu dobru šamarčinu, ovaj se sruči u
travu.
– Ti ćeš da mi govoriš šta da radimo, doktore? – reče Smuk. – Baš me briga za
„dogovorili smo se“! Polovina boraca mi je ranjena, a četvrtina ostala na „Slatini“, ni tela
nismo pokupili. Tvoji lekari će sad operisati moje ljude. Brzo i kvalitetno. I baš me briga
koliko će oni biti umorni kad ušiju poslednjeg vojnika. Mi smo u ratu, razumeš li, Šterne?
– Izvini, Fitime! – pređe i doktor na srpski. – Ja se samo brinem za naš zajednički biznis.
Želim da sve bude urađeno na najbolji način. Naravno, sad ću dovesti hirurge.
Štern ustade i krenu prema Smuku. U njegovim očima nije bilo straha, već samo
pravednog gneva. On opet pređe na nemački, to je bio jezik razuma, dogovora, saradnje.
– Hteo sam da se požalim, Fitime! Sećaš li se desetara Ðorđića? Već nam je prebačen
novac za njegovo oslobađanje! A tvoj albino ga je upravo ubio tamo dole!
Smuk ščepa Šterna za okovratnik, prodrma ga, ali odgovori isto na nemačkom:
– Može li tvoja švajcarska glava da razmišlja o bilo čemu drugom osim o novcu?
Štern uhvati Smuka za ruke i skloni ih sa svoje odeće.
– U mojoj glavi je toliko toga, Fitime Bola, koliko ti ne možeš ni da sanjaš. Ja sam
pošteni biznismen koji je navikao da ispunjava svoje obaveze. Ja ne izneveravam naručioce.
Pažljivo promišljam svaki svoj korak. Sada smo na pragu najvećeg posla. On treba da
pozlati i mene i tebe! Četrdeset pet narudžbina za transplantaciju, četrdeset pet primalaca
upravo sada spremaju se za operacije na najboljim evropskim privatnim klinikama. I za
svakog od njih ti i ja ćemo isporučiti potrebni organ, koji odgovara idealno po svim
parametrima. Doleteće moj avion, i već sutra će četrdeset petoro ljudi moći da otpočne nov
život. Razume se, ja se brinem da li će ruka transplantologa zadrhtati prilikom uzimanja
materijala, da li ćemo pokvariti nečiju narudžbinu. To je biznis na evropski način: urednost
i odgovornost pre svega!
Smuk ga je slušao, nagnuvši malo glavu na stranu, gledao je Šterna u lice.

– Nego, doktore, mene u stvari zanima… kako ti razgovaraš s Bogom? Kako mu
objašnjavaš da si spreman da uzmeš život od jednih da bi ga podario drugima? Kako si ti u
sebi rešio tu moralnu dilemu?

Štern popravi košulju, otrese laktove.
– Tu nema nikakve dileme, Fitime. Ljudi koje si ti zarobio unapred su osuđeni na smrt.
Ja mogu da izvučem jednog ili dvojicu, kao što je Orfej došao po Euridiku, ali to je više
izuzetak. U bilo kom trenutku bilo koji udareni albino može da likvidira bilo koga od njih i
zbog toga mu se ništa neće desiti. A ja ne mogu da pomognem svima. Zato dajem nadu
bolesnicima – u Ženevi, Minhenu, Briselu, Parizu. Nema nikakve dileme. Ja spavam mirno.
Štern se okrenuo i pošao ka žutoj kući.
– Interesantni ste ljudi vi Evropljani – reče Smuk gledajući za njim. – U istim smo
govnima, a onda samo mi smrdimo. A vi mirišete na ljubičice.

Aerodrom „Marčelo Arlota“, Taranto, Italija
12. jun 1999. godine

Mali uskotrupni „bombardje“ s logotipom fondacije „Od srca srcu“ na repnom delu
počeo je da ubrzava na pisti.

– Avion Charlie Hotel nula jedan šest tri – začuo se u slušalicama pilota glas kontrolora
leta. – Tranzitni kargo let Bazel – Tirana sa specijalnom dozvolom. Potvrđujem poletanje.

– Kontrola leta, razumeo sam vas.
– Srećan put.
Avion poče da ubrzava na pisti.

Smuk je izašao iz kupatila go do pojasa, obrisao peškirom grudi, ramena i glavu. Seo je
za sto gledajući kofer za satelitsku vezu, koji je stajao otvoren ispred njega. Nerado je uzeo
slušalicu u ruke.

Dugački signali. Klik, veza je uspostavljena. Na drugom kraju tišina.
– Halo? Robin? Ovde Sajmon.
– Robin je otišla po cigarete.
– Ovde prijatelj gospođe Robin iz Ciriha. Zajedno smo slušali predavanja, zajedno
pušili kojekakve gluposti i pili pivo do iznemoglosti.
– To jest, vi ste zajedno…
– Studirali!!! Daj mi već jednom Robin.
– Sajmone? – očigledno su se cigarete prodavale negde veoma blizu. – Dobro jutro,
prijatelju moj!
– Robin, možeš li brže da uzimaš slušalicu? Gubimo toliko vremena svaki put!
– Poštuj proceduru, Sajmone, ona postoji radi tvoje sigurnosti. Je li kod tebe sve u redu?
Nekako mi deluješ uznemireno.

Smuk pogleda kroz prozor. Stazom prema žutoj kući nosili su na nosilima dva teška
ranjenika. Pored njih su išli Štern i dva lekara Albanca nižeg rasta.

– Ne, Robin, nije sve u redu. Isterali su nas sa aerodroma.
– Nisam čula. Ponovi!
– Aerodrom su zauzeli Rusi. Imaju oklopne transportere, artiljeriju, minobacače i
đavolski mnogo vojnika! Moji momci su se borili lavovski, ali snage su bile neravnopravne.
Imam više od četrdeset poginulih i preko pedeset ranjenih. Da li se sada čujemo?
– To je veoma neobična informacija, Sajmone! Ne isključuj vezu i budi u blizini. Moram
da proverim tvoje reči. Zvaću te ponovo.
Robin se isključila. Uobraženi stvor! Moram da proverim tvoje reči. Smuk se jedva
suzdržao da ne razbije slušalicu o pod.

Trideset sedmo poglavlje

Aerodrom „Slatina“, Autonomna pokrajina Kosovo i Metohija,
Jugoslavija

12. jun 1999. godine

Put je u širokom luku zaobilazio korito presahle rečice. Britanski tenkovi išli su

skoro kao na vojnoj smotri. Komandiri posada stajali su u kupolama, provirujući do pojasa.
Mirni, sigurni u sebe. Između trećeg i četvrtog tenka išla su štapska oklopna kola.

– Evo nas, stigli smo! – reče komandir drugog tenka, pošto je ispred sebe video kućicu
kontrolnog punkta i mrežastu ogradu aerodroma. – Ja prvi biram sobu!

Iznad kućice vila se trobojka sa belom, plavom i crvenom trakom.
– Drski su ti Jugosloveni, jel’ da? – nasmeja se komandir prvog tenka. – Otišli, a ostavili
zastavu.
General Majkl Džekson je na zadnjem sedištu oklopnog automobila pregledao
dokumenta u kožnoj mapi.
– Verovatno misle da će se nekad ovamo vratiti! – tenkisti su razgovarali na opštoj
frekvenciji.
Džeksonov vozač je veselo prokomentarisao:
– Teško!
General se namršti.
U razgovor se uključi komandir trećeg tenka:
– Ti tupani su još i naopako okačili zastavu!
Džekson, koji je postajao sve smrknutiji, odvoji pogled od dokumenata.
Tenk ispred štapskog vozila naglo uspori, vozač oklopnog vozila nagazi na kočnicu,
Džekson udari glavom o uzglavlje prednjeg sedišta. Pogledao je kroz prozor.
– Gospodine generale, ser… – obrati mu se komandir glavnog tenka. – Bolje bi bilo da
dođete ovamo.

Prašnjavom ivicom puta Džekson prođe pored tenkova do početka kolone.
Pripadnik ruskih desantnih jedinica u kamuflažnom kombinezonu i s nakrivljenom
plavom beretkom držao je tenk na nišanu automata. Tenk je oborio cev i nanišanio vojnika.
Rus nije baš ličio na Rusa. Crne razroke oči su ne trepćući gledale u tenkovsku cev.
– Dobro jutro! – reče Džekson. – Govorite li engleski?
Vojnik desantne ukipio se kao kamen. General je stao između njega i tenka, okrenuo se
svojima i pokretom ruke dao znak da podignu cev.
– Stoj! – reče Rus.

– Znači, ne govorite engleski? – ponovio je pitanje Džekson, okrenuvši se postrance. –
Sklonite, molim vas, automat. Mogli biste slučajno da opalite.

Tenkistima pokaza: krećite se prema meni. Hodajući unazad, i sam je prilazio
kontrolnom punktu. Vojnik desantne jedinice odstupi korak, a onda još jedan. Tenk lagano
krenu napred.

Iz stražarske kućice prema kapiji priđe ruski oficir. Džekson se okrenu prema njemu.
Ovaj ga pozdravi i obrati se generalu na engleskom:

– Zdravo da ste! Poručnik Bražnjikov, ruske mirovne snage na Kosovu u sastavu
KFOR-a.

Iza Bražnjikovljevih leđa dva pripadnika desantnih jedinica s ručnim raketnim
bacačima ustrčala su uzbrdo pored puta. Još dvojica su kleknula na jedno koleno iza
betonskih blokova u nivou s kućicom i naciljala bacače na britanski glavni tenk.

– Molim vas, oslobodite put našoj koloni – neutralnim tonom reče Džekson. –
Aerodrom se nalazi u zoni odgovornosti britanskih mirovnih snaga.

I pokaza tenkistima: napred! Glavni tenk se pomeri za još pola metra, prigušivač
plamena tenkovskog topa nadneo se nad glavu ruskog poručnika. Bražnjikov iscrta cipelom
debelu liniju između sebe i Džeksona:

– Aerodrom „Slatina“ je Rusija uzela pod kontrolu. U slučaju prelaska granice
aerodroma biću prinuđen da komandujem da se gađa za uništenje.

Džeksonu zaigraše mišići na licu, zakorači sasvim uz liniju, pogleda poručnika od
glave do pete, koristeći malu prednost u visini.

– Ko ste vi da meni, generalu britanske armije, govorite šta sme da se radi, a šta ne?
Poručnik je stajao prav kao strela, bled kao krpa. Glas mu je malo zadrhtao, ali je po
intonaciji Džekson shvatio da pitanje neće moći da se reši na brzu ruku. Bražnjikov reče:
– Ja sam poručnik Ruske armije, ali iza mojih leđa su svi – sve do vrhovnog
komandanta Ruske Federacije. Vi nećete preći ovu liniju, gospodine generale.

Cibulja je „nula devetnaesticu“ uterao pod drveće, računajući da će je pokriti senka, ne
odmah, već u osam ujutro, kad sunce ozbiljno pripeče. Konovalov i on su jeli sendviče sa
slaninom, pili čaj iz istog termosa i razgovarali o velikim temama.

– Rusi da nemaju osećaj mere? – čudio se Cibulja. – Ma daj! Polovina bajki govori o
tome šta se dešava kad izgubiš meru! Evo gledaj. Bajka o zlatnoj ribici: babini apetiti su rasli
kao da su od kvasca, dok se nije sasvim izgubila. Rezultat je pedagoški proveren: nazad na
korito. I što je interesantno, deda sve razume! Ili, recimo, „Konjić Grbonjić”. Ivanu dali
zadatak jednom, dvaput, a on ništa ne odbija, sve izvršava. Car ga naravno nije štedeo…

– To je Puškin – stisnu usne Konovalov. – I Jeršov. To nije narodno.
– Ma gde narodno, Kolja. Kod naroda ti važe ovakva pravila: prvi put uradi, drugi put
trpi, a treći put već može i vila da se maši. Zec je imao drvenu kućicu, lisica – trgovac
nekretninama na crno, uzela mu je. Zatim je petao zaštitnički doleteo na krov, posao je
raskinut, lisica isterana, a zec se vratio kući. Normalan hepiend, kao u Holivudu.
Preko radio-talasa začu se glas Platova:

– „Sedmica“, „devetnaestica“, „dvadeset šestica“! Tuđi helikopteri prilaze sa istoka.
Krenite im u susret, ne dajte im da se prizemlje!

– „Devetnaestica“, primljeno! – potvrdi Cibulja i prinese oči viziru, pokrećući
istovremeno motor.

Jedva primetne u svetlosti izlazećeg sunca, ka aerodromu su se na maloj visini kretale
četiri crne tačke.

– Četvrti, šesti, dvadeseti, trideset treći – komandovao je Platov – na terminal, raširite
se. Zađite im ispod „stomaka“, oni su tromi. Svim posadama: vatru ne otvarajte, ne
nasedajte na provokacije!

Helikopteri su išli u tesnoj formaciji. Belasali su se krugovi elisa koje su se okretale.
Izdužene senke su se na jutarnjem svetlu nadnosile nad letelištem daleko ispred njih. Pod
stomakom glavnog helikoptera promicali su crveni krovovi naselja, površina jezera, trake
puteva koji su vodili u raznim pravcima, ograda aerodroma, meteorološka stanica, stub sa
svetlom.

– Gde ćemo aterirati, Martine? – upita pilot preko radio-stanice.
Vođa drugog odeljenja predloži da se podele:
– Džek i ja ćemo pokušati da priđemo sa strane terminala, a vi se iskrcajte ovde gde
bilo.
Na klupama u teretnim kabinama sedeli su britanski vojnici. Niko se nije mrdao,
između kolena su pridržavali jurišne puške s cevima uperenim uvis. Strpljivo su čekali
kada će ih pustiti iz vodenice za kafu. Lica vojnika su bila usredsređena, smrknuta. Već im
je rečeno da su se na aerodromu pojavili Rusi. Niko nije mogao da pretpostavi šta bi se
moglo dogoditi u narednih nekoliko minuta.
Na radio-talasima se oglasio Džek, pratilac drugog odeljenja.
– Gledajte, crveni ne spavaju. Šta li to spremaju?
Dižući prašinu, četiri ruska oklopna transportera su se kao lepeza širili letelištem u
susret helikopterima prvog odeljenja koji su se približavali. Još četiri „kutije“ su krenule ka
putničkom terminalu.
Pilot je smanjio brzinu helikoptera, stao iznad piste i počeo da se polagano spušta.

Cibulja je provirivao kroz vizir, pokušavajući da na nebu ugleda strane mašine.
Oklopni transporter se zadrmao prelazeći preko neravnine i narednik udari čelom o oklop.

– Dođavola! Belu mačku ne vidim! Kolja, diži poklopac, komanduj, ne vidim ih!
Konovalov se odmah orijentisao. U kabinu je ušao svež vazduh.
– Nalevo, oštro! Nagazi, Cibulja, već je pošao nadole!
Oklopni transporter je, čupajući točkovima busenove trave, naglo okrenuo nalevo i
jurnuo napred.

Britanski kaplar pomeri bočna vrata i pogleda dole. Pedeset stopa do zemlje.
– Pripremite se za iskrcavanje! – viknu svojim vojnicima.
Tlo se brzo približavalo. Iznenada, pravo ispod poda helikoptera iskrsnu oklopni
transporter s belim natpisom „KFOR“ na čeonoj ploči.
– Prokletstvo, ne mogu da se spustim! – pilot cimnu mašinu u stranu. – Martine, ovi
gadovi nam se muvaju direktno ispod stomaka!
– I kod mene ista priča! Zaparali su mi antenom dno!
– Odlazim severnije, možda ću uspeti da se otkačim.
Pilot se polako podigao i postavio helikopter u položaj za zaokret.

Platov i Bek su s krova vazduhoplovno-tehničke baze pratili helikoptere koji su kružili
iznad letelišta.

Najudaljeniji helikopter skliznuo je u stranu, odvajajući se od oklopnih transportera
koji su ispisivali piruete, i uputio se ka udaljenom kraju piste.

– Jedan odlazi, ne puštajte ga iz vida! – upozoravao je Platov, mada je video da se
momci dobro snalaze.

– Razumem, druže pukovniče! – doleteo je preko radio-talasa energični Cibuljin glas. –
Beli ples! Dame biraju oklopne transportere.

General Džekson se vratio do oklopnih kola, dohvatio aparat i pozvao štab NATO-a.
Tenkovi su ugasili motore. Tenkisti su nepokolebljivo sedeli na oklopu i šetkali se ivicom
asfalta. Britanci nikada nisu gubili prisustvo duha zbog sitnica.

Unjkavi američki akcenat generala Klarka, koji je komandovao operacijom uvođenja
mirovnih snaga KFOR-a, otezao se kao javorov sirup.

– A otkud tamo Rusi, to ćemo posle da razjasnimo! Sad jednostavno radite svoj posao,
Džeksone!

General nije imao pregled iza tenkova, ali je znao da pripadnici ruskih desantnih snaga
s raketnim bacačima nisu nikuda nestali. Poručnik Bražnjikov verovatno još uvek stoji
ispred linije koju je iscrtao.

– Slušam vaše predloge, Klark.
– Ne predloge, već naređenje od pretpostavljenog u ovoj operaciji, generale Džekson! –
zaurla Klark. – Nikakvih Rusa ne sme biti na „Slatini“! Obezbedite to odmah! Ugušite
žarišta otpora i zauzmite aerodrom!
Džekson oseti kako gubi kontrolu nad sobom.

– Kako vi predlažete da neutrališemo ruske desantne jedinice naoružane raketnim
bacačima? Da im kažemo da su izgubili Hladni rat?

Klarkov glas je kreštao i graktao u slušalici:
– Prestanite s tim lakrdijama, generale! Znate li vi mnogo načina za neutralisanje?
Likvidirajte ih, dođavola, kad su već spremni da umiru zbog svog idiotskog ispada!
Sačuvaj bože ovaj svet od budala, pomisli Džekson.
– Generale Klark! – reče on u mikrofon. – Dozovite se pameti! Ja nisam spreman da
zbog vas otpočinjem treći svetski rat!

Cibulja je već prestao da broji trzanja i kočenja, skretanja nalevo i nadesno. Vozio je
oklopni transporter naslepo, oslanjajući se samo na Konovalovljevo dobro oko. Na kraju
krajeva, Kolja je strelac, on to zna.

– Levo… – komandovao je Konovalov. – Još levo… Sad gledaj!
Cibulja je pogledao kroz vizir i ugledao helikoptere koji odleću. Konovalov im je
mahnuo rukom, pa se zasmejao:
– Nešto ih strpljenje nije dugo držalo, jel’ da?
Cibulja odgovori filozofski:
– Kad smo mi uporni! A oni samo da lupe recku. Sad će da odu da piju čaj s mlekom i
da se jedan drugom žale na sudbinu.
– Kad smo kod čaja, i nama bi prijao! Je li ostalo išta u termosu? Platov siđe s krova.
Izgleda da su ih oterali. Makar prvi put. Dotrča zaduvani kurir.
– Druže pukovniče, odmah do vozila za vezu! Tamo je na liniji… američki general,
pravi!

Svet je veliki, raznolik i složen. Sam ga ne možeš proputovati, obuhvatiti niti shvatiti.
Čak i kada se tik pored nas događa nešto značajno, za to lakše saznamo iz vesti. Svaki
događaj, pre nego što dođe do nas u formi video-vesti, do onih čiji život zavisi direktno od
tog događaja, ili do onih dokonih s druge strane globusa, prvo osmišljava i prerađuje
bezbrojna armija interpretatora.

Informaciona bomba dogodila se rano ujutro, i svetski mediji raširili su vest o
događajima na Kosovu preko kanala i stanica svih zemalja i kontinenata.

Valerija Dmitrijeviča vest je zatekla u restoranu za vreme kasnog doručka. Iznad šanka
visio je televizor, i kada su se na ekranu pojavili oklopni transporteri pod ruskom zastavom,
Ljerčk viknu preko sale:

– Ej, šefe! Pojačaj malo.
Barmen pojača.
– …pošto je za noć prešao rastojanje od šest stotina kilometara, ruski desantni bataljon
je ušao na Kosovo…
Ljerik zastade s viljuškom prinetom ustima:
– Gle ti manevre!

U podmoskovskoj dači, pored prozora otvorenog ka vrtu stajao je Jevgenij Maksimovič,
bivši premijer Ruske Federacije. Televizor je radio iza njegovih leđa, saopštavajući da je
završeno ono što je bilo zamišljeno:

– …i zauzeo aerodrom „Slatina“. Ministarstvo stranih poslova i ministarstvo odbrane
vrše konsultacije sa zapadnim…

Uradili su to! Mali korak, prvi korak u jedino ispravnom pravcu. Primakov je
zamišljeno i spokojno posmatrao u daljinu.

U „počasnom uglu“ na crvenom kauču, nagnut napred prema televizoru, sedeo je
mamurni Voronov. Nije izgledao baš najbolje, ovog puta razlog za to je bio realni majorov
osećaj posle pšenice, kukuruza i rena, promućkanih pomoću večite „Venere“.
Poluotvorenih usta, Voronov je gledao u ekran, pokušavajući da prati nepoznati jezik.

Kanal je bio na nemačkom. U pozadini je bila karta Balkana, isprekidana linija izlazila
je iz Bosne i išla do Kosova, izdvojenog iz teritorije Jugoslavije posebnom bojom. Preko
karte bio je natpis „KRIEG?“, preko kojeg su se zloslutno prelivali bleštavi plameni jezici.

Lice spikerke izražavalo je svetski bol, zbunjenost i negodovanje.
– Zaobilazeći sve sporazume, bez saglasnosti rukovodstva NATO i koalicije, ruski
vojnici su se za jednu noć misteriozno prebacili sa stalnog položaja u Bosni na jedini
kosovski aerodrom, što predstavlja udarac za postignute…
Prepoznavši reči koje su mu iz detinjstva bile poznate iz filmova i igara, Voronov se
zasmeja i poče da ponavlja, lupajući dlanovima po kolenima:
– Rusiše soldaten! Pojela NATO?! Rusiše soldaten!

Ispred malog portabl televizora skupili su se stariji ljudi – stalni gosti jedne od
glogovačkih kafana. Ruski oklopni transporteri mileli su kroz gustu gomilu onih koji su ih
dočekivali, podizala se šuma ruku koje su ih pozdravljale s tri prsta, na ekranu je promicalo
cveće, osmesi i jugoslovenska zastave…

– …izgledalo je kao da je cela Priština te noći izašla na ulice …

Starci su nemo posmatrali, upijajući svaki kadar, svaku reč. Iza njihovih leđa, pored
kafane prošao je pik-ap s ljudima u teretnom delu, za njim je išao kamion dobrog momka
Vojislava, kojeg su tamo mnogi znali.

– …da dočeka ruske jedinice. Bilo je onih koji su verovali da se Moskva neće umešati u
ovo što se događa…

U teretnom delu ležala su tela Mamletgirjejeva, Slaščova i Nebojše.

Trideset osmo poglavlje

Okolina grada Glogovca, Autonomna pokrajina Kosovo i Metohija,
Jugoslavija

12. jun 1999. godine

Pukovnik Bregić je stajao nasred bolničke sobe. Okruživale su ga konture ljudskih

tela, iscrtane na podu. Isprevrtani kreveti, ohlađena krv. Na posteljini, na podu, na
zidovima.

– Oni nisu imali nikakve šanse, Slobo – reče Milić, koji je staj ao na vratima. – Spavali
su. Prvo je unutra zaklano policijsko obezbeđenje. Očigledno neko od osoblja. Moji ljudi
nisu uspeli da daju signal za uzbunu. Zatim se „specijalna“ soba dokopala slobode. U
čitavoj bolnici niko nije ostao živ.

Bregiću jurnu krv lice.
– Ranjenike, čika Dragane! Ležeće!
– Da, upravo tako. I lekare koji su ih lečili. I medicinske sestre koje su im prinosile
guske. Sve. Ti si vojnik, Slobo. Ne možeš jednostavno da zažmuriš, da zapušiš uši i
ponavljaš: „Ništa nije bilo, ništa se nije dogodilo“.
– Zašto si me doveo ovamo? Da me naučiš životu? Mi smo ionako poniženi od glave do
pete. Mi smo ostavili pokrajinu. Za deset godina ko će se setiti ultimatuma, bombardovanja,
naredbe, ko će razjašnjavati kako se sve dogodilo? Svi će jednostavno znati da je vojska
ostavila pokrajinu.
Bregić pođe ka vratima.
– Iznećemo iz mrtvačnice sve vojnike. Imaćete manje posla. Pusti me da prođem.
Milić se rukom nasloni na dovratak, pregrađujući put.
– Želim da s nekim razgovaraš. To ti neće oduzeti mnogo vremena.

Milić i Bregić su sedeli na istoj klupi kao pre dva dana. Šatalov i Majevski su pred njima
na asfaltu raširili kartu.

– To je suludo – reče pukovnik. – Od prošlog leta mi smo pet puta jurišali na logor. Pet
puta smo gubili ljudstvo i tehniku. Konfiguracija terena omogućava da se dolina brani do
besvesti. To je bivša partizanska baza.

– Samo sad u njoj nisu partizani, već nacisti, jel’ tako? – reče Šatalov. – I zato će
pobediti? Zbog pogodne konfiguracije terena?

Bregić zapeni:
– Žutokljunac! Kakvo pravo ti imaš…
– Rade, zaboravljaš – umeša se Milić. – Ne izazivaj taj rat!

– Smuk je pokušao da zauzme aerodrom – reče Šatalov. – Što ima ranjenih, što ubijenih,
izgubio je polovinu svojih boraca. Teroristi su iznureni i demoralisani. Imamo realan plan.
Zmiju treba uništiti zajedno s gnezdom, a ne čekati da ponovo dopuzi.

– Još jedan lukavi plan… – nepoverljivo reče Bregić. – A da li je Smuk ili nije Smuk, i da
li je izgubio polovinu ili nije… To su sve nagađanja. Teško da ćemo tačno saznati ko se s
kim dohvatio noćas na „Slatini”. Sve vojne jedinice se nalaze van pokrajine. A Rusi su javili
da je njihova kolona ušla na aerodrom bez jednog jedinog metka.

– Praktično – da… – reče Majevski.
On poče iz džepova da vadi i baca na klupu između Milića i Bregića crveno-crne
ambleme sa uniformi Oslobodilačke vojske Kosova. Neki su bili isprljani zemljom i krvlju,
neki su bili pokidani. Deset, petnaest, dvadeset…
– Praktično – mislim, ako i nije polovina, onda je sigurno trećina.
– Trideset, trideset pet, četrdeset…
– Pravo je vreme da se stvar dovrši – reče Šatalov.
Milić dodade, povlađujući Bregiću i ubeđujući ga:
– Odabrao sam sedmoricu dobrovoljaca, Slobo. Nezvanično, bez papirologije. Druge
prilike neće biti, spremam poslednji poklon Smuku. Sad ili nikad! Pa možeš svojim ljudima
da daš odsustvo. Potvrdu o otpuštanju. I posle toga da ne pitaš kako su proveli svoje
slobodno vreme. Sećaš li se šta si mi zimus u Lešićima obećao, pukovniče?
– Sećam se – tiho reče Bregić, gledajući pred noge.
– I šta sad?
– „Dokopaćemo se Smukovog gnezda i spaliti ga do temelja“.
– Ponovi! – naredi Milić.
Bregić ga pogleda u oči i izgovori sasvim drugačije:
– „Dokopaćemo se Smukovog gnezda i spaliti ga do temelja“.

Jadransko more

12. jun 1999. godine

Sunca je bilo svuda, ono je ispunjavalo vazduh, oblačiće koji su plovili ispod njega i
more koje je ležalo ispod njih. Piloti s tamnim naočarima podsećali su na viline konjice.
Avion fonda „Od srca srcu“ leteo je ka istoku. U daljini je zasvetlucala obala.

– Charlie Hotel nula jedan šest tri tri, nalazite se u vazdušnom prostoru Albanije.
– Hvala, kontrolo leta! – odazva se pilot. – Imamo zahtev za promenu rute. Idemo bez
sletanja u Tirani prema granici Jugoslavije, tačka ulaska Prizren, odredište Priština,
aerodrom „Slatina”. Specijalna dozvola NATO-a za ulazak u zonu zabrane letova: Romeo-
Bravo šezdeset sedam – četrdeset jedan kroz tri. Molim potvrdu koridora.
Nije trebalo ni dva minuta.
– Novu rutu potvrđujemo, izmene su unete u plan leta – javljao je kontrolor leta. –
Sledite dalja uputstva.
– Glatko, Kurte, jel’ da? – začudi se kopilot, koji se namestio u poluležeći položaj na
oborenom sedištu. – Mislio sam da će biti više petljanja!

– Halo.
– Koga sam dobio?
– Ovde Sajmon! – identifikacija.
– Sajmon, prijatelj Robin? – provera: „da“ bi značilo „govorim pod prinudom”.
– Sajmon, Kristoferov prijatelj! – ispravan odgovor za dolazne pozive.
– Onaj koji je studirao u Cirihu? – provera: da li se pravi čovek odaziva na „Sajmon“.
– Više u Ženevi! – taj je, sve je u redu.
Smuk je ležao na krevetu i gledao u plafon.
– Zdravo, Sajmone! – na liniji se pojavila Robin. – Proverili smo tvoje informacije o
aerodromu.
– Je li interesantno, kako vam se čini?
– Nemoj da si drzak, nisi sad u poziciji da gubiš prijatelje.
– Izvini, Robin, imao sam težak dan.
– Doveo si me u veliku nepriliku, Sajmone. I predstoji nam ne baš prijatan razgovor.
– Možda da prođemo bez razgovora? Gde je moj avion? Žrtvovao sam dovoljno života
boraca da bih dobio avion.
– Hm… – reče Robin. – Primećuješ li da te uopšte ne pitam „gde je moj aerodrom“. Bez
razgovora neće moći, Sajmone. Ti naravno možeš da pokušaš da ga izbegneš. Na primer, da
uradiš plastičnu operaciju, napraviš lažna dokumenta na novo ime i da se sakriješ negde
van jurisdikcije Komonvelta. I time ćeš razgovor nakratko odložiti. Treba li trošiti toliko
snage? Mi smo prijatelji, Sajmone, zar ne?
Smuk je ćutao. Puls mu je udarao negde u uhu. Kao udaranje talasa, samo učestalije.
– Ostaćeš mi dužan nekoliko usluga, Sajmone. Možda sutra. Možda za godinu. Ne boj
se, nije ništa neobično. Ja nikada ne molim prijatelje za nešto nemoguće. Jesi li još tu,
Sajmone? Nisam čula tvoj odgovor.
– Da, Robin, da! – odgovori Smuk nešto oštrije nego što je nameravao. – Zašto ne
pomoći prijatelju. Gde je moj avion?
– Za pola sata će ući u vazdušni prostor Jugoslavije. Naši kontrolori leta će ga sprovesti
do „Slatine“, ali dalje će morati negde da sleti. Ili da se vrati nazad. Imaš li ideju?
– U mom logoru ima stara pista. Upravo je pripremaju.
– To će sasvim odgovarati! – nemarno reče Robin, i Smuku se nekako učini da je ona
unapred znala odgovor.
Već čitav sat su borci raspoređeni u redove, pod Bezinim nadzorom, bauljali po pisti
obrasloj travom, koja je presecala dolinu od zapada prema istoku. Trideset pripadnika OVK
uklanjali su granje, kamenje, zasipali rupe zemljom.
– Tvoji švajcarski prijatelji su veoma dalekovido izabrali transportno sredstvo. Ovaj tip
aviona može da sleće na zemljanu podlogu, ima kratak zalet i kočenje, čestitam!
– Preneću. Šta još treba?
Smuk bi više voleo da završi razgovor, ali Robin je mislila drugačije.
– Verovatno će ti ovo biti interesantno, Sajmone. Rusi su tebe i nas nadigrali i zauzeli
aerodrom. Ali sada smo ih zatvorili kao medveda u brlogu: njima niko ne može da doleti
kao pojačanje, oni ni u šta više na mogu da se umešaju.

– Drago mi je što to čujem – reče Smuk.
– Pred nama je teško vreme, Sajmone. Želimo da u strukturama nove vlasti ti zauzmeš
odgovarajući položaj, visoku poziciju. Mirno se spremaj za paradu u Prištini. Bez obzira na
tvoje greške, mi ćemo te podržati.
Razmenili su još nekoliko ljubaznih rečenica, zatim je Robin najzad izvolela da se
pozdravi.
Smuk više nije mogao da leži, inače bi mu glava eksplodirala kao prezrela lubenica.
Prvo je koračao od ugla do ugla, pokušavajući da shvati kako je upao u klopku. Uhvatili su
ga! Uhvatili su ga kao ribu na varalicu! Na sjajni aviončić, na veliki novac, na pomoć i
podršku za koje će uskoro početi da ispostavljaju kamatu.
Jedva dišući od besa, izašao je na vazduh. Kao ribu!
Zatim se setio manje važnog, ali prijatnog i umirujućeg posla. Obišao je kuću i duž zida
bez prozora, preko kamenite staze sišao do ulaza u podrum. Tamo je stajao mali pseći
kavez, mrežasta kocka, metar sa metar. U njemu se mrdalo zgrčeno golo stvorenje. Kad je
ugledalo Smuka kako se približava, biće je počelo da udara o kavez, da ropće, zavija, široko
razjapivši svoju čeljust bez jezika.
Samo se na Veton može osloniti, pomisli Smuk. Prišao je kavezu, čučnuo i tiho pozvao:
– Kako je, komandante Ćariću?

Aerodrom „Slatina“, Autonomna pokrajina Kosovo i Metohija,
Jugoslavija

12. jun 1999. godine

– Kolja, ej, Kolja?
A sunce kao za inat: zastalo nad kontrolnim punktom broj jedan, pa ni tamo ni ovamo.
„Devetnaestica” se zagrejala tako da je vazduh nad oklopom postao vidljiv, mogao bi da ga
uzmeš i staviš u činiju. Ni oblačića, ni vetra. Cibulja se skrivao ispod nadstrešnice
stražarske kućice, Konovalov – pod točkom oklopnog transportera, u uzanoj traci
hladovine.
– Mmm?
Čak je i zvuk bio lepljiv u toj treperavoj fatamorgani, tekao je lenjo, topeći se usput.
– Jesi li nekad bio u Srednjoj Aziji?
Konovalov se osmehnu, prisećajući se:
– Bio sam u Samarkandu, u Buhari i u Taškentu. Na putovanju s roditeljima. Davno.
– Je li tamo još vrelije?
Cibulja zažmuri, obrisa rukavom znoj sa obrva, primaknu dvogled očima. Pred njim se
pojavilo predgrađe Prištine. Mnogo kuća, izgorelih ili u plamenu, mnogo opljačkanih, bez
stakala na prozorima. Pogled mu zastade na traktoru s prikolicom, uz ivicu se smestila cela
porodica: četvoro odraslih i troje dece.
– Ne sećam se. Dinja se sećam, kod nas u Petrozavodsku nema takvih.
Traktor se zaustavio kod kuće sa zamandaljenim prozorima. Momak skoči sa prikolice,
priđe kapiji i poče da razgleda katanac. Okrenu se, reče nešto ostalima, ovi počeše da se
iskrcavaju.

– Samo se dinja sećaš?
– Zašto samo dinja? I lubenica. Sečeš ih, a sredina kao u kristalima – slatke kao med.
Starac izađe iz traktora, pa momku pruži sekiru s dugačkom drškom. Neki prolaznik
ubrza korak.
– E, kakav si! Samo na jelo misliš… – blago mu prebaci Cibulja. – Vidi ti šta on radi!
Momak zamahnu sekirom ka kapiji. Katanac pade zajedno sa ušicom, i cela porodica
krenu u dvorište.
– Gde, daj da vidim – Konovalov preko volje ustade, otrese pantalone, pa priđe kućici.
Momak je u međuvremenu provalio ulazna vrata. Svi su zamakli u kuću, samo je deda
odšepao preko dvorišta do šupe.
Konovalov uze od kolege dvogled, prisloni ga na oči.
Žene su iz kuće izvukle tepih savijen u rolnu, pokupile slike, posuđe, veš. Momak se
pojavio na vratima sa šoljom u rukama, sijajući od sreće. Deda je iz šupe dovukao lopate i
grabulje. Deca su odlazila i dolazila, puneći prikolicu konzervama, stonim lampama, dečjim
igračkama.
– Usred bela dana! – bespomoćno reče Cibulja. – Ni policije, nikoga!
– Verovatno su domaćini otišli, a nema ko da pripazi. Svuda kradu.
Još dvoje prolaznika prođoše ispred kuće, trudeći se da na primećuju šta se dešava.
Cibulja odmahnu glavom:
– Ne, nije to lopovluk, to se zove drugačije.
– Kako drugačije?
– To je pljačka! – pljunu, siđe s trema, šutnu točak transportera. – I protiv toga ne možeš
ništa. Vidiš – to nisu neki banditi. To su obični seljaci. Domaćini! Srbi otišli – što da imovina
propada?
Konovalov je nastavljao da gleda kroz dvogled.
Iz kuće su iznosili poslednje stvari: konzerve s bojom, toalet-papir, gomile novina
uvezane konopcem. Glomazni prepotopski televizor i lakiranu komodu natovariše preko
svega ostalog. Prikolica je bila prepuna.
Dok su se svi smeštali, momak se vratio u kuću. Uskoro je izašao istresajući pred noge
ostatke tečnosti iz poluprazne boce.
Kolja Konovalov, koga obično ne možeš ničim uzdrmati, makar mu kolac tesao na
glavi, zabrinu se, pa poče da frkće.
– Zašto? Zašto tako?
Momak je kresnuo šibicu, zapalio komad novinskog papira i ubacio ga kroz vrata. Kuća
planu kao sveća. Deca u prikolici zapljeskaše dlanovima od uzbuđenja. Momak pritrča
traktoru, objašnjavajući nešto veselo, i uskoči kod njih. Traktor krenu.
– Cibulja! Cibulja, zapalili su kuću!
Cibulja je smrknuto šetao od prednjeg točka transportera ka zadnjem.
– To je bila nečija kuća! – Kolja nije imao mira. – Neko je to gradio, pokrivao crepom,
prao podove u njoj, brisao prašinu. Kako mogu tako? Nije to njihovo!
– Baš zato što to nije njihovo, kučke bezdušne! Mene, Kolja, više brine drugi problem:
hoćemo li mi sve ovako da sedimo i čuvamo kvadratić piste? Razumem, to je važno,
strategija, politika – ali ako mi svakoga dana budu prikazivali ovakve filmove – Cibulja
pokaza drhtavim prstom u pravcu kuće u plamenu – onda ću brzo da skrenem!
– Motor!

– Kakav motor?
Konovalov je već trčao ka „devetnaestici“:
– Ja ću u konzervu, ti na rampu, po uputstvu! Neko ide.
Reče to, i zagnjuri se u kupolu. Cibulja popravi automat o ramenu, priđe rampi. Iza
krivine se pojavi stari olupani automobil u čijoj kabini je bilo troje.
Pošto je ugledao kontrolni punkt, vozač se zaustavio na tridesetak metara i okrenuo
vozilo tako da je preprečilo put. Tamnokosi bradati muškarci su kroz otvorene prozore
pogledali Cibulju. Posle igre koja je trajala minut, jedan od njih je polako prevukao palcem
sebi preko grla. Vozilo je krenulo i uskoro nestalo s vidika.
– I, šta je to bilo? – proviri Konovalov iz kupole.
Cibulja slegnu ramenima:
– Alternativno mišljenje.

Trideset deveto poglavlje

Selo Lešići, Autonomna pokrajina Kosovo i Metohija, Jugoslavija

Januar 1999. godine

Nekada se ovde odvijao miran seoski život ispunjen radom, svakodnevnim

brigama i sitnim radostima. Nesrećom su se smatrali rani mrazevi ili sušno leto. Godine su
se brojale od letine do letine.

Zatim je došla prava nesreća. A onda je selo odumrlo. Ostale su kuće sa urušenim
krovovima i crnim ustima prozora, kosturi ekonomskih objekata, ruševine zarasle u travu.
Srpsko selo Lešići prestalo je da postoji – nije izdržalo približavanje oluje. Kosovara ovde
nikad nije bilo, a Srbi su otišli.

Do kuće u centru sela koja je ostala najmanje oštećena došla su dva bezlična tamnosiva
furgona. U dvorištu je već stajao Šatalovljev pik-ap.

Sa suvozačkog mesta prvog furgona izašao je Milić. Šatalov je izašao iz kuće da dočeka
policajce na odsustvu.

– Drago mi je što vas vidim, Dragane.
Milić klimnu i zadrža Šatalovljevu ruku:
– Zdravo, Rade! Kod kuće svejedno neću moći da spavam. A ovako ću makar biti
radista. Po planinama baš nešto i nemam snage da jurcam. Bregićevi ljudi su na prilazu. A
ja ću malo da obiđem okolo. Nisam ovde bio od januara.
Snažni momci u zaštitnim kombinezonima bez oznaka prihvatiše se posla: iz furgona
su izvlačili produžne kablove, dizel-generator, svetla, šlemove, komplete za prvu pomoć,
sanduke s municijom i oružjem.
Stariji od njih, Šatalovljev vršnjak, priđe mu i osmotri ga od glave do pete.
– Ti si Rade? – prihvati pruženu ruku. – Ja sam Plamen. Čuo sam za tebe.
– Drago mi je što smo se upoznali – odgovori Šatalov. – U kući ima par slobodnih
kaučeva i trosed. Do polaska može da se predahne.
Barmin podiže ceradu na teretnom delu i skeptično zaviri ispod. Majevski je malo dalje
raširio prekrivač, na njemu rasklopio „kalašnjikov“ i mirno čistio cev.
– O čemu razmišljaš? – upita Barmina.
– Koliko kažeš da ima kilometara do mesta?
– Prema karti – pet, a nogama…
– Nego, mislim, kako vući minobacač – zamišljeno reče Barmin. – A opet, da ga ne
uzmeš – kako ćemo bez minobacača?
– A ti uzmi top. Može da se kotrlja.
Milić obiđe selo, smrknuto posmatrajući ruševine. Na malom seoskom groblju pored
spaljene crkvice, njegovu pažnju privukao je sveži grob. Sa fotografije je slepim očima u
njega gledala majka Božana. Milić stisnu usne, pa pođe dalje. Zaustavi se kod zida sa
izbledelom mrkom škrabotinom – Smukovim znakom.

– Da, majko. Zmijska vremena! Tebe nema – nestadoše i Lešići… Bolje bi bilo da se
tvoja proročanstva nisu obistinila. Počivaj u miru.

Malo dalje na ulici ugleda Cvetka. Netremice je posmatrao zgarište kuće.
Do „štaba“ su stigli kombi i furgon sa šarenom reklamom sa strane. Šatalov se odmah
seti epizode sa „steltom“. Kako je to bilo davno…
Bregićevi ljudi, obučeni u lovačka maskirna odela, počeše da istovaruju kamion.
Milić se vratio. Bregić je izašao iz minibusa i prišao mu.
– Ovo je iznenađenje, Slobo!
– I za mene, čika Dragane, lisica si ti!
Policijski komandir se kiselo osmehnu:
– Stara vremena nestaju. Pre nego što okrenem list, hoću da učestvujem u nečemu…
posebnom.
– A ja sam pomislio: kako posle dečacima da pogledam u oči ako ne pođem s njima. Na
kraju krajeva, mogu i ja da dobijem potvrdu o odsustvu.

Učesnici pohoda rasporedili su se oko stola, na stolice, na kauč, po prozorima. Oni koji
nisu našli mesto stajali su po ćoškovima. Imali su dovoljno materijala o Smukovoj bazi.
Šatalov je na sto stavio šemu koju je jutros sačinio zarobljeni pripadnik OVK. Bregić je
izvadio prošlogodišnje aero-snimke i vojnu topografsku kartu. Milić je doneo tekstualne
iskaze iz desetak ispitivanja, sabrane u jedinstvenu tabelu. A kao dodatak – dosije s
fotografijama Smuka i najvažnijih članova njegove bande.

Cvetko i Ilir pokazali su na karti približnu maršrutu, opisali prepreke i teško prohodna
mesta.

– Oprostite, nisam pitao – koji rod vojske vi predstavljate? – upita Plamen.
– Pedagoški – mirno odgovori Cvetko. – Geografija i fizičko.
– Nemam pitanja.
Mnogo spora izazvala je procena borbene moći protivnika. Pretpostavke su se kretale
od sto do trista ljudi, svaka strana imala je svoje izvore i bila je sigurna u dobijene podatke.
– Ja polazim od onoga što sam sinoć video na „Slatini“ – reče Šatalov. – Napale su nas
tri grupe, svaka je imala preko pedeset ljudi. Plus treba uzeti u obzir artiljerijsku grupu za
podršku. Takođe, „Gnezdo” sigurno nije ostalo bez obezbeđenja.
– Je li vruće bilo na „Slatini“, Rade? – upita ga bledi poručnik Lepčić, Bregićeva desna
ruka.
– Da, sad je žega svuda napolju – odgovori Šatalov.
Ali pošto je video da poručnik nije oduševljen šalom, dodade:
– Izgubili smo trojicu, još dvoje je ranjeno. Kod protivnika je potvrđeno da ima
četrdeset dva mrtva. Možda su neki broj tela pokupili pri povlačenju. I nema procene
njihovih gubitaka među artiljercima. Mislim da je sličan broj ranjenih.
– To su ozbiljni gubici – reče Bregić.
Šatalov ponovi ono što je rekao jutros:

– Šanse su danas veće nego ikad dosad! Neprijatelj je demoralisan porazom i velikim
gubicima, njegov borbeni duh je na najnižem nivou. Jedan precizno proračunat udar
dovešće do panike i dezorganizacije njihove odbrane.

Hteo je da ga svi čuju. Odredu združenom od tri grupe koje ranije nisu međusobno
sarađivale predstojalo je da zajedno obave opasan posao, i bilo je izuzetno važno da se
svaki borac motiviše na uspeh.

Dugo su se sporili oko plana akcije. Šatalov je za sebe pridobio ozbiljnu podršku, ali je
to morao da plati samostalnošću u donošenju odluka. Uspeo je da zadrži pravo na izviđanje
terena. Pošto je baza protivnika imala dva prilaza – preko proloma na severnoj steni i preko
minskog polja s juga – odlučili su da ne rasipaju snage i da idu samo sa severa.

Kao idealna varijanta prihvaćen je ciljani upad i zarobljavanje Smuka, a kasnije
iznenadni masovni napad na vojni logor pripadnika OVK koji su ostali bez komande. Ali
nije bilo preciznih informacija o Smukovim kretanjima po logoru, i to je trebalo rešavati na
licu mesta.

Razume se, dotaknuto je i pitanje zarobljenika. Prema rečima pripadnika OVK koji je
ispitan na „Slatini“, bilo ih je četrdesetak, a možda čak i pedeset. Zasad niko nije imao ideju
kako sačuvati toliko ljudi.

To što se među zarobljenicima nalazila i Jasna Blagović, u taktičkom i operativnom
smislu, osim Šatalova, nikoga nije zanimalo.

On oslušnu sebe. Tamo beše samo tišina. Intuicija je ćutala.

Autonomna pokrajina Kosovo i Metohija, Jugoslavija

12. jun 1999. godine

Avion fonda „Od srca srcu“ spustio se na hiljadu metara. Dole su počela da promiču
brda obrasla šumom i gole stene koje su štrčale iz zelenila.

– Kakav je to aerodrom, Kurte? – zabrinuto upita kopilot. – Ne znam za takav
aerodrom!

– Nije aerodrom, nego pista. Vojna. Tajna.
– Da li su nam takva sletanja uključena u osiguranje?
Pilot je pogledao u kolegu kao u idiota.
– Klause, pa znaš da imamo osiguranje od svega.
– Charlie-Hotel – obrati im se kontrola leta – desno dvadeset, spustite se na šest stotina.
Vi prilazite.
– Jasno, kontrolo leta!
Kopilot je sve vreme gledao okolinu.
– Da li se oni šale? Ovde čak nema ni puta!
Pilot je ćutke povukao ručicu spuštajući stajni trap.
– Vidim svetla za sletanje! – reče kopilot. – Samo su nekako čudna. Kao da trepere.
– To su vatre, Klause.
Avion pođe naglo nadole.
– Šta je ovo, Kurte! Šajze, šajze, šajze! Ja se nisam prijavio za ovakve avanture. Koja je
dužina piste ovde?!

Pilot nerado odgovori:
– Hiljadu.
Za Klausa je to bilo previše.

Smuk i Štern su posmatrali kako je avion dodirnuo pistu, poskakivao kao koza i
postepeno smanjivao brzinu.

– Možda je i bolje što nećemo morati da ukrcavamo na aerodromu – reče Smuk.
Štern se složi:
– Štedimo vreme na dopremu do „Slatine“. Roba je osetljiva na takve stvari. A i ovde je
mirno, niko nas neće ometati.
– Kako tvoji Albanci? Jesu li još na nogama?
– To su tvoji Albanci, nisu moji! Pustićemo ih da odspavaju nekoliko sati, a onda ćemo
im dići adrenalin, biće kao novi. Ali svejedno se brinem. Gledao sam kako operišu, nisam
baš impresioniran. Nema profesionalnosti. Za pola godine mogli su da uvežbaju ruku.
Nekako su neobučeni.
– Doveli smo one koje smo našli. Verovatno je dobre lekare teško privući da rade
ovakav posao – pretpostavljao je Smuk.
Štern začuđeno podiže obrve:
– Posao ko posao!

Ravnoteža između plemenitog i korisnog u sistemu vrednosti doktora Šterna
uspostavljena je odavno.

Gerhard se rodio u malom švajcarskom gradu između Lucerna i Ciriha, u skromnoj
porodici agenta osiguravajućeg društva. Došao je na svet sa sestrom bliznakinjom, pa se
brižljivo isplanirani očev budžet prepolovio u mnogim stavkama.

Izrastao je u lepog, učtivog dečaka naklonjenog umetnosti. Porodični prijatelji su mu
uglas predviđali glumačku karijeru. Ali Gerhard je od detinjstva težio nečem stabilnijem i
pouzdanijem. Medicina nije bila njegov poziv – više je to bio nekakav most ka lagodnom
životu. U tesnim okvirima rodnog grada, vrhuncem blagostanja smatrala se karijera
stomatologa sa privatnom ordinacijom. Da bi Gerhard dobio mogućnost da studira,
porodica je žrtvovalo mnogo, a i on sam je morao sa trinaest godina da se priključi očevom
poslu, koji mu se isprva činio mučno dosadnim.

Hteo ne hteo, mladi Štern je ovladao osnovama knjigovodstva i poslovanja, razumeo se
u metodologiju procene rizika, premije osiguranja i principe reosiguranja, potpuno je
ovladao složenom mrežom međusobnih odnosa očevog prodajnog mesta s matičnom
kompanijom – transnacionalnim holdingom koji je bacio mreže na svim kontinentima.
Veoma rano je shvatio da nesreća, teške telesne povrede, gubici i patnje imaju jasan novčani
ekvivalent i da su tamo gde je potrebna matematika emocije suvišne, pa čak i štetne.

Naučio je hirurški posao u srednjoj školi, kad mu se sestra ozbiljno razbolela. Bubrezi –
nasledna slaba tačka – otkazali su joj jedan za drugim, hitno je bila potrebna dijaliza, a onda
je počelo da se govori o presađivanju. Sistem raspoređivanja kvota za transplantaciju
funkcionisao je tako da sestra praktično nije imala šanse da dočeka operaciju. Neko od
očevih kolega iz osiguranja je pred Gerhardom spomenuo donore iz obližnjih zemalja
trećeg sveta. Ta informacija mu se uvukla u glavu.

Mesec kasnije s natpisom u rukama na aerodromu je dočekao skromnu bosansku
devojku, koja je doletela s turističkom vizom, i odveo je na privatnu kliniku sa specifičnom
reputacijom. Sestra je dobila novi bubreg, a Bosanka znatnu sumu u švajcarskim francima i
bez poreskih opterećenja. Gerhardovi izdaci sa svim pratećim troškovima bili su toliko
manji od onih iz zvaničnog sistema da se on ozbiljno zapitao gde nestaje razlika.

T ada se već Šternova umetnička priroda ispoljila s neočekivanom primenom.
Poznanici su ga jednom pozvali na dobrotvornu večeru za prikupljanje sredstava u korist
izbeglica iz neke daleke zemlje. Trebalo je samo praviti društvo zvanicama za stolom,
neobavezno im govoriti o svoj važnosti humanitarne misije i primati čekove. Iznos koji bio
prikupljen za stolom lepog Gerharda bio je triput viši od standardnog, i odmah je stigla
ponuda za redovno učešće u sličnim akcijama, potkrepljena bogatim honorarom. A Štern je
sa svoje strane shvatio da se može zablistati ne samo na pozorišnim daskama. I da bi to
mogao postati izvor mnogo solidnijeg prihoda nego što je privatna lekarska praksa u rodnoj
zabiti.

Tri godine kasnije Štern je prvi put na listu nacrtao skicu loga: dva srca, spojena poput
burmi. Pošto je dotad već stekao dovoljno veza i poznanstava s blagonaklonim ljudima, on
se usudio da pokrene sopstveni posao osnivanjem fondacije. U organizaciju mladog hirurga
dobrotvorni prilozi su pokuljali poput reke. Šterna je uzbuđivala mogućnost da uzima
skromni deo sredstava od onih koji imaju previše i da ih troši na pomoć onima koji nisu
imali polisu osiguranja za slučaj nevolje. On se kupao u zahvalnosti stradalnika i
poštovanju onih koji su darivali. Poslovi su se gomilali, a fondacija je rasla i ulazila u sve
ozbiljnije humanitarne projekte.

Radeći za tuđ račun, prema ljudima koji su ta dobra dobijali Štern nije osećao ni milost
ni saosećanje. Oni su bili predmet delovanja, alat za rad sa stvarnim klijentima –
dobrotvorima. Dobro je kada je alat podmazan i podešen, ali ne može se ozbiljno
komunicirati s ručnom testericom ili bušilicom.

Početkom devedesetih fondacija je doživela svoj vrhunac – ovladala je privatnim i
korporativnim programima, a za sledeći, najviši stepenik piramide, gde su vrteo veliki
državni novac, fondacija „Od srca srcu“ još se nije bila kvalifikovala. Štern se pripremio za
opsadu, potegao je stare veze, prelistao gomile vizitkarti i stare beležnice u potrazi za
propuštenim kontaktima.

Njegovi napori urodili su plodom, ali ne onako kako je on zamišljao. Tri događaja koja
su se odmah preklopila predodredila su putanju Gerharda Šterna za više godina unapred.

Pre svega, buknuo je Balkan. Južni Sloveni su se međusobno sudarili, i u relativnoj
blizini spokojne Švajcarske otvorila se rupa koja je zjapila. U izbegličke logore u Bosni,
Hrvatskoj i Srbiji krenuli su da dovoze humanitarnu pomoć, a fondacija „Od srca srcu“ nije
ostala po strani.

Drugo, među zaboravljenim adresama Štern je pronašao kontakt klinike gde je
operisana njegova sestra. Obnovio je kontakte s prijemnom službom i, koristeći pravo

starog klijenta, interesovao se kakvo je stanje na tržištu doniranih organa. Štern se prisetio
Bosanke koja je zamenila komad sebe za novac i pomislio koliko li bi se takvih Bosanki uz
pravi pristup moglo pronaći u zoni vojnih dejstava.

I najzad, na nekom zvaničnom događaju kod kolega iz branše Šterna su upoznali sa
harizmatičnim pravnikom, emigrantom iz Jugoslavije. On je tražio finansijsku podršku za
projekte razvoja nacionalne samosvesti u srpskoj pokrajini naseljenoj Albancima – Kosovu.
Pravnik se zvao Fitim.

Odred koji je brojao devetnaest boraca s teškim vojničkim rancima otegao se u
dugačkoj koloni. Majevski i Barmin nosili su teški mitraljez. Cvetko i Ilir išli su prvi i
pokazivali put.

Od Lešića staza se pela na planinu kroz listopadnu šumu, dok nije izbila do kamene
stepenaste stene. Odred krenu duž strme stene. Uskoro su došli do mesta gde je na visini od
tri metra počinjao uski procep. Meštani su očigledno ponekad išli ovuda – u travi su se
mogle videti dugačke motke sa usecima koji su služili kao stepenice. Uspon je trajao oko
pola sata.

Dalje nije bilo staze. Pod nogama se pojavilo stenovito tlo obraslo mahovinom, pa je
bilo lakše hodati, sve dok put nije preprečio odronjen kamen. Borci su gazili po sitnom
šljunku koji se kotrljao pod stopalima.

Zatim su morali da forsiraju muljevito dno presahle rečice, a zatim je opet počeo uspon.
Odred je izašao na zaravan obraslu niskim rastinjem i Bregić objavi kratak odmor.

Plamen je ponovio svojima:
– Odmor – pola sata! Ješćemo, srediti se, predahnuti, popušiti.
Policajci, vojnici i Radetova grupa namestili su se pored, ali ne zajedno. Mnogi su se
prvi put videli i po navici su se držali bliže svojima. Iz ranaca se pojaviše vojnički suvi
obroci i plastične boce s vodom.
Cvetko priđe Bregiću, reče mu nešto tiho, ovaj se namršti i klimnu glavom. Šatalov je
nepoverljivo razgledao usredsređena i zamišljena lica dobrovoljaca. Predstojeća misija nije
ulivala preveliki optimizam. Sada je on sumnjao da li je ispravno postupio kada je sve njih
uvukao u ovaj neizvesni poduhvat. Šatalov ja išao po Jasnu, ona je bila njegov cilj. Ali
tokom pripreme operacije sve se promenilo – priključile su se druge snage, drugi ljudi i oni
su sebi postavili sasvim druge zadatke. Ciljani upad koji je Šatalov zamislio da bi spasao
Jasnu izrodio se u poslednju akciju odmazde koju sprovodi obnovljeni „Crni vod“. Da li na
sreću ili na nesreću – samo vreme je moglo da pokaže.
Cvetko se vratio svojima i pozvao:
– Rade, Petre, Ilire, Andreju! Dođite da vam nešto pokažem! Tu je blizu, šteta bi bilo da
tek tako prođemo!
Sunce se spuštalo ka horizontu. Cvetko ih je vodio po blagoj kamenitoj padini, išao je
brzo, žurio je s neočekivanim, radosnim uzbuđenjem.
– Ne znam čak odakle da počnem. Dečje igrarije, naravno. Ovde je posebno mesto, niko
osim lokalnih dečaka za njega ne zna.

Obiđoše veliku oblu stenu. Cvetko se zaustavi, sačeka da ga svi sustignu, pa pokaza
rukom napred, na kržljavo žbunje koje je raslo oko usamljenog kvrgavog drveta.

– Vidite li?
Kroz retke grane žbunja nazirala se silueta čoveka u vojničkoj uniformi. Šatalov podiže
automat, otkoči osigurač.
Cvetko se zadovoljno osmehnu i pođe napred:
– Ne, ne! Nije potrebno oružje! To je nešto sasvim drugo! Pođimo! Čak se i ne sećam da
li smo ga brat i ja našli ili su nam ga stariji dečaci pokazali. Upoznajte se, ovo je Čuvar
Srbije!
– Ko? – upita Majevski.
Cvetko izgovori otegnuto, kao da recituje:
– Dok hrabri ratnik stoji na straži, držeći čvrsto pušku, nikakve nesreće neće zaplašiti
Srbiju i neće joj učiniti ništa nažao!
Potom se nasmeja. – Dečje sujeverje, igra, ali mi smo u to verovali!
On propusti ostale ispred sebe, kao pravi vodič. Šatalov prvi priđe žbunju. U dubini
grana ukočeno je stajao kostur, ispružene ruke, sa istrunulom šapkom, u dronjcima –
ostacima kožuha ili nečeg sličnog.
– Nikakve nesreće!
Majevski i Barmin se zaustaviše Šatalovu iza leđa. Ilir stade po strani, očigledno se
osećao kao da ne pripada ovde.
– Gledajte, naša, ruska uniforma! – uzviknu Majevski. – I kokarda, kao kod mog
pradede!
On zakorači bliže, pogleda kosturu u očne duplje, pa ga upita:
– Ko si ti, vojniče?
Barmin odmahnu glavom.
– Impresivno! Ali zašto Čuvar Srbije, a ruski vojnik?
– A zašto da ne? – uzvrati Majevski. – Četrdeset hiljada bajoneta i sablji došlo je ovamo
dvadesetih godina i ovde našlo novu domovinu – zar oni nisu služili Jugoslaviji? Zar nisu
stali u njenu odbranu četrdeset prve?
Šatalov se okrenu. Vrhovi brda i planina okruživali su ih sa svih strana. Sumrak je
obojio pejzaž u ružičastu boju i boju jorgovana.
– Kako je lepo! – zamišljeno reče. – On stoji ovde sam i prati da sve do samog horizonta
bude dobro i kako treba.
Cvetko im priđe otpozadi i poče da priča:
– U aprilu četrdeset prve ja sam imao samo četiri godine. Fašisti su upali u Jugoslaviju,
otac i stric otišli su u gerilce – neko kod četnika, a neko kod Tita. Mama je živela u strahu –
više zbog nas nego zbog sebe, šta možeš da razumeš sa četiri godine. Brat me je nosio
ovamo na ramenima. Stali bismo pred Čuvara, salutirali mu i govorili: „Hrabri vojniče,
pomozi braniocima Srbije! Isteraj neprijatelja, sačuvaj nam dom“… Mnogo toga smo još
govorili. Onda sam ja i učenike dovodio ovamo, i to ne jednom. Davno, naravno! Čini mi se
da on još uvek drži pušku…
Cvetko se okrenu Čuvaru, i tek tada vide da je vojnikova ruka prazna i da nema
nikakve puške.
– Nema je! Kako?! Nemoguće! Čekajte!