Ivan Naumov - Balkanska medja

U temelju stajališta našao je nekoliko rasklimanih cigala. Šatalov ih izvadi, gurnu tamo
zamotuljak koliko god je mogao dublje i vrati cigle na mesto. Zatim izađe sa stajališta
popravljajući kaiš i rajsferšlus.

Ubrzo nakon izlaska sunca, pratilac je zaustavio motocikl na centralnom trgu gradića.
– Čekaj taksi – reče kad je Šatalova iskrcao na autobuskom stajalištu.
Mahnu rukom opraštajući se, napravi širok krug preko trga i nestade u krivini.
Odećom i izgledom Šatalov je podsećao na sezonca koji je krenuo u potragu za poslom:
neupadljiva odeća, razgažene patike, preko ramena nešto kao sportska torba po sistemu
„sve svoje sa sobom nosim“, bejzbol kapa s dugačkim štitnikom. Takvi ne idu taksijem, već
čekaju autobus. Koji teško da će doći u bezimeni grad u pet ujutro.
Preko puta stajališta dimila se kroz urušeni krov prizemna školska zgrada. Jedno krilo
bilo je srušeno – ono gde je pala bomba ili raketa. U ruševinama je dvoje ljudi, muškarac i
žena, lutalo između krhotina. Na trotoaru su u nizu bili poređani globus, svežnjevi
nagorelih svezaka, odrani „jarac“ iz fiskulturne sale.
Ispod naherenog dela zida zaglavila se naizgled čitava školska klupa. Videvši da žena
ozbiljno pokušava da savije armaturu koja je pritisnula klupu, Šatalov krenu da pomogne.
Muškarac klimnu glavom Šatalovu, ovaj mu uzvrati na isti način. Prihvatiše obojica,
pritisnuše, i nekako oslobodiše klupu.
– Do kraja godine je ostalo još sasvim malo! – požali se žena Šatalovu. – A ja ne mogu
čak ni dnevnik da nađem. Šta kažete na to? Ovde nema ni fabrika, ni vojske, ničega nije
bilo. Zašto?
– Nije dobro – odgovori Šatalov.
Izvukli su klupu iz ruševina, postavili je pored globusa. Žena je odmah počela da na
nju prebacuje sveske sa asfalta. Muškarac ponudi Šatalovu cigaretu, ovaj je odbi.
– Ranije smo makar odgovarali, a sad samo trpimo – reče muškarac, pošto pripali
cigaretu. – Borba za mir. Nisi odavde? Odakle dolaziš?
– Iz daleka.
Muškarac klimnu glavom:
– Čujem. Sad češće odlaze tamo „daleko“ nego što se vraćaju na Kosovo.
Na trg se doveze stari jugoslovenski auto. Na vetrobranskom staklu stajao je karton sa
šahovskim poljima taksi vozila koja su bila iscrtana rukom. Vozač proviri kroz prozor,
doviknu Šatalovu.
– Adžić? Radovan Adžić?
Opruge i klatna – IV
Kroz otvorene prozore ulazio je vazduh – pravi letnji, pre vremena. Mirisao je na travu,
jorgovan, topli asfalt. Negde daleko, na granici čujnosti svirala je muzika, dopirali su
energični, sigurni akordi „Dana pobede“. Muva koja je poranila kružila je ispod plafona,
udarala u staklo, zatim bi utihnula, pa ponovo pokretala motor. Zujala je, brujala,
dosađivala. Skoro kao predavač – Kosarjev je monotono čitao s lista:
– …razmotreni su zatim u ekonomskom bloku spiska aktuelnih pretnji po nacionalnu
bezbednost. Osmo: naplata poreza smanjena je čak ispod nivoa od petnaest procenata.
Deveto: ubacivanje predstavnika velikih preduzeća u opštinsku vlast u regionima s
proizvodnjom nafte. Deseto: Računovodstvena komora saopštava o borbi koju organi koji
su joj potčinjeni vode u istrazi vezanoj za nestanak januarske tranše MMF-a…

Nije to bio deprimirajući monotoni govor. Suština nije bila u tom recitovanju. Svaka
tačka tog spiska je bila bolna, osetljiva zona države, nova rupa u oplati broda koja se, po
pravilu, nalazila ispod vodene linije.

Sastanak je održan u „Ljesu“, Primakovljevom imanju koje se nalazilo jugozapadno od
prestonice. Suvišnih ušiju i nezvanih gostiju nije bilo za stolom – prisutni su bili samo oni
koje je Jevgenij Maksimovič lično pozvao. Premijer je zasad još uvek imao dovoljno
ovlašćenja za takve odluke. Ali dani su mu bili odbrojani, u Kremlju su pokretane poslednje
poluge za civilizovanu, „na evropski način“ regulisanu smenu. A to je značilo samo jedno:
vreme ne čeka! Mora se stići maksimalno brzo.

U kabinet je ušao referent i nečujno krenuo prema Primakovu. Ispod civilnog odela
naziralo se vojničko držanje, a ispod njega – preciznost pokreta pripadnika specijalnih
jedinica.

Kosarjev diže glavu s papira, na tren pogleda pridošlicu, pa se ponovo udubi u tekst:
– Prelazimo na socijalni blok spiska. Jedanaesto: državni komitet za statistiku
obaveštava da se raslojavanje visine prihoda stanovništva kreće strmoglavom brzinom.
Šezdeset procenata zaposlenih koji se isplaćuju iz budžeta našlo se ispod praga siromaštva.
Dvanaesto…
Na sto se pred Primakova spustila tanka fascikla. On dijagonalno pretrča prvu stranu,
pa prelista ostalo. Shvatio je da više ne sluša izlagača. Nakašljao se. Podigao je ruku da bi
privukao pažnju Kosarjeva.
– Prinuđen sam da vas prekinem. Kolege, pre tri sata je u NATO-u ratifikovan plan
podela Kosova na zone odgovornosti. Stalni savet Rusija – NATO neće biti obavešten –
plaše se naše reakcije. Ali kopije zapisnika su već kod nas. Predlažem da razmotrimo
situaciju.
Namršteni general-pukovnik, koji je nezvanično zastupao Generalštab, iskazao je
mišljenje ne podižući pogled:
– Jugosloveni neće izdržati duže od jednog meseca. A onda će konačno morati da
povuku jedinice s Kosova. U pokrajinu će ući kontingenti da bi se sprečila anarhija, a
ujedno da se sve stavi pod kontrolu. Koji sektor pripada Rusiji?
Primakov mu primaknu list iz fascikle. General se zagleda, pa pocrvene.
– Nijednog velikog naselja, nijednog saobraćajnog čvora! Šta tamo da radimo? Da pod
komandom Amerikanaca čuvamo ovce?!
– Život ih ničemu nije naučio! – Kosačev je besneo, i to uopšte nije skrivao. – U Bosni je
devedeset pete bila ista priča, sećate li se? Kada je general Somov morao samovoljno da
odvodi naše mirovnjake u srpsku enklavu?
Primakov ga zaustavi:
– Hajde da govorimo o onom što je najvažnije. Ministarstvo inostranih poslova će se
potruditi da situaciju prelomi i da za Rusiju izdejstvuje značajniju poziciju. Ali, polazeći od
našeg iskustva, kolege, smatram da je bolje da budemo realni.
U razgovor se uključi Gladišev:
– Jevgenije Maksimoviču, izvinite, molim vas, ali hajde da stvarno budemo realni! Šta
tu ima da se razmatra? Kakvu situaciju? Da su nas opet počistili s mesta gde se rešavaju
pitanja? Međunarodna politika je, naravno, važna, ali pola zemlje, da izvinite, nema šta da
jede! Šta ćemo da zaoštravamo? Da još jedan avion okrenemo nazad? Ostaćemo bez tranše,
ništa drugo nećemo postići!

Primakov pažljivo pogleda pomoćnika. Hrabar momak. Ili oprezan. Sve već zna,
izračunao je, dobio garancije, pa mu je to i dalo krila.

Kosarjev se bacio u borbu:
– Kosovo nije „negde tamo“! To je Srbija, Jugoslavija, već rasparčana, a sad još i pod
bombama. Miloševića će pritisnuti do kraja, to je jasno. Ako jedinice odu iz pokrajine,
počeće potpuni genocid nad srpskim stanovništvom. Interesuje li vas uopšte nešto osim
tranše?
Gladišev odgovori, pokazujući zube:
– Mi ovde nismo zaduženi da se brinemo, već da izvučemo zemlju iz blata! Da
povećamo trgovinsku razmenu, vratimo finansijsku stabilnost! A ne da se odlučujemo za
rešavanje neispunjivih zadataka u tuđim zemljama!
– Zavisi od toga šta je zadatak – reče general. – I koji je cilj.
– Ali ne rešavaju sve procenti! Govorimo o Jugoslaviji! Vas ovde – Kosarjev se lupi
prstima po grudima – ništa ne boli kad na Beograd padaju bombe?
Primakov prekide spor:
– Manje lirike, kolege! Jedno je jasno: naši se prijatelji neće sami smiriti. Juče – Kavkaz,
danas – Jugoslavija… A šta je sutra?
Nad stolom se nadnela tišina – retoričko pitanje nije zahtevalo odgovor.
Jevgenij Maksimovič obrati se generalu:
– Smatram da je neophodno da obezbedimo naše prisustvo na Kosovu. Analizirajte sve
varijante postupanja s Generalštabom.

Treći deo
POPRAVKA ZBOG VETRA

Devetnaesto poglavlje

Luka Kotor, Kraljevina Srba, Hrvata i Slovenaca

Maj 1921. godine

Kada su iz zagušljive utrobe broda odlučili da se popnu na palubu, pred stotinama

belogardejaca iscrpljenih dugim putovanjem otvorila se zaista čudesna slika spokoja.
Vijugavi zaliv protezao se između obronaka moćnih planina. Ispred njih se nad morem
uzdizao grad koji ih je srdačno dočekivao. Crveni crepovi na krovovima prijali su oku, a na
prozorima okrenutim istoku videli su se odblesci izlazećeg sunca. Brod se kretao ka
pristaništu, dugo očekivano kopno približavalo se sa svakim obrtajem propelera, a male
figure onih koji su ih čekali na obali već su mahale rukama, kapama, maramama.

– Kako je lepo! – viknu golobradi junker, nikome konkretno, već svima i svemu,
konjanicima koji su se gurali pored srednje palube, morskim talasima, zelenilu na obali,
čistom nebu. – Stigli smo! Srbija!

Široki, kratki brod je pristao i preko više brodskih stepeništa pokuljale su reke ljudi. Na
leđima pešadinaca kostrešile su se puške. Konjanici bez konja izgledali su kao siročad.

Nešto dalje na obali iskrcavanje je pratila delegacija za doček: predstavnici gradske
vlasti, srpski policajci i ruski general u paradnoj uniformi. Priđoše im četiri oficira, pa pošto
su salutirali, stariji po činu obrati se generalu.

– Vaša ekselencijo! Dozvolite da raportiram! Pukovnik Mironos, odgovoran za
premeštaj trupa. Devetsto šezdeset boraca četvrte pešadijske divizije i posebne konjičke
brigade Drugog armijskog korpusa dovedeni su iz Galipolja. Na brodu se takođe nalazi
pedeset civila – članovi porodica i… obični ruski građani.

General je slušao stojeći pravo i zaklonivši ovlaš oči. Hiljadu. Još hiljadu na
bezbednom, hvala Svedržitelju!

– Gospodine pukovniče, kakvi su gubici?
Mironos se smrknu:
– Oko osamsto poginulih, još dvesta bolesnih. Pegavi tifus, vaša ekselencijo!
Predstavnik grada je poletno poželeo dobrodošlicu pridošlicama, a zatim im se obratio
na srpskom. Policijski oficir je odmah prevodio na podnošljivi ruski.
– U poljskim bolnicama već je pet stotina ljudi. Bolesnici će odmah biti prebačeni tamo.
Uslovi su veoma skromni, ali potrebni lekovi i lekarska nega biće pruženi svima. Što se tiče
ostalih, novi logor za pridošlice nalazi se na dva kilometra odavde. Veoma računamo na
pomoć gospodina pukovnika u organizovanju karantinskih mera. Takođe je potrebno u
najkraćem roku izvršiti popis svih koji su došli radi dodele dnevnog sledovanja. Naša
gradska opština trudiće se iz sve snage da dočeka ruske ratnike kako dolikuje. Dobro došli
u Kotor!
Oni koji su već izašli na obalu polako su se postrojavali po vodovima.

Na palubi je kao i pre bilo tesno, more šapki i bajoneta ljuljalo se u talasima kao da je
oluja. Barahina, pritešnjenog uz ogradu broda, gomila je lagano nosila prema stepenicama.
Mogao je da posmatra kako s donje palube posebnim stepenicama bolničari u beloj odeći i s
belim maskama iznose teške bolesnike i mrtve. Oni koji su se skorije razboleli išli su sami.
Tela onih koji su umrli slagana su u nizu na udaljenom kraju gata. Bolesnici su s pristaništa
odvoženi i odnošeni bočnim stepenicama skoro uz ivicu vode. Tamo je čekalo dvadesetak
zaprežnih kola. Barahin pomisli kako je sve dobro smišljeno i organizovano.

Šestorica bolničara dovukli su s palube lakirani sanduk i stavili ga u isti niz sa ostalim
pokojnicima. Barahin zažmuri, zamišljeno uzdahnu, pokušavajući da se priseti nečega
važnijeg iz onog prošlog života što se prekinuo pre pola godine.

Napokon, on se nađe u bujici koja ga je nosila niz stepenice čije su se daske ljuljale i
ugibale pod nogama. Ovde već više nije mogao da razgleda okolo, da ne bi promašio i
zakoračio pored stepenika. Ali krajičkom oka Barahin je ipak uspeo da vidi šiljati profil
tifusara na sledećim nosilima. Samo što se spustio na gat i skoro izašao na obalu, shvatio je
da prepoznaje konjičkog kapetana Majevskog.

Sve je došlo na svoje mesto. Barahin se okrete, opet su ga pogurali, ali on poče da se
probija nazad, ka zoni karantina.

– Prolaz, braćo! Propustite invalida!
Vojnici su gunđali i bunili se, ali su se sklanjali. Barahin se lagano ali sigurno kretao u
suprotnom pravcu.
S druge strane gata pristajala je mala barka. Iz nje je izašla grupa lokalaca – plećati Srbi,
lica skrivenih maskama. Oni počeše da odvlače leševe s pristaništa na palubu. Red je došao
na Kelerov sanduk. Skupilo se njih šest da prihvate teški teret.
– Ovamo se ne može! Zabranjeno je! Karantin! – povikaše iza njega.
Debeli sedi ruski mornar u pocepanom mornarskom kaputu pritrča im na drvenoj
protezi i sede na sanduk.
– Ne tako! Ne ovamo! To ide za Beograd!
Za njim pritrčaše dva bolničara, pokušavajući da podignu Barahina za laktove. On
zamahnu štakom na njih:
– Odlazite, tupani! Ko vam je glavni? Ko ovde govori ruski?
Ne dočekavši odgovor, izdvoji iz grupe za sahranu najstarijeg, ustade, pa mu se
direktno obrati:
– Razumej me, brate, ovde leži važan čovek. Pravi general. Čekaju ga u Beogradu,
razumeš li?
Grobar je shvatio, ili se pravio da shvata. Pokazao je ostalima da sanduk za sada ne
treba dirati. Grupa za sahranu je nastavljala sa utovarom tela. Sanduk je ostao da usamljen
stoji na gatu.
Pošto je odgurnuo bolničare, Barahin je potrčao preko pristaništa duž ograde, gledajući
zaprežna kola, tražeći ona na koja su stavili Majevskog. Kada su bolničari ponovo pokušali
da ga sprovedu iz zone karantina, on je izvukao revolver „nagan“, podigao ga iznad glave i
povukao obarač.
– Ne terajte me da vas uzmem na dušu!
Povici na pristaništu doprli su i do keja. General je zbunjeno posmatrao kako se
Barahin probija ka sanduku.
– Gospodine pukovniče, kakva je to buka? Pošaljite nekoga da izvidi situaciju!

– Odmah, vaša ekselencijo!

Logor u Galipolju, kojeg je Majevski uspeo da se dokopa u martu, bio je prava uzavrela
košnica: Vrangel je uspeo! Čekaju nas u Srbiji! Čitava flota kreće po nas sa Jadrana! Glasine i
nagađanja dograđivani su kontradiktornim detaljima. Neko je tvrdio da Rumunija
dozvoljava prolaz i da će do jeseni obnovljena Bela armija krenuti na Odesu i Kijev. Drugi
su tvrdili da će svi, preko Sueca i Malajskog poluostrva, biti prebačeni do Vladivostoka, gde
će se za nezavisnost boriti nova buržoaska republika. „Mi ćemo kao ,Varjag’ jurnuti u
pomoć!“ – romantična ideja palila je sjaj u očima, ublažavala nesreću, rađala nadu.

Istina je bila samo jedno – brodovi su počeli da pristižu.
Šestomesečna besposlenost, beznađe, surova zima i glad, težak ukus posle poraza –
ništa od toga nije poremetilo borbenu gotovost Vrangelovih jedinica. Gvozdenu disciplinu
generali i viši oficiri dovodili su do perfekcije, primenjujući je pre svega na sebi samima, a
nižim činovima ostajalo je samo da slede zadati standard. Nijedan poraz nije večan – znači
treba biti spreman na nove bitke.
Napuštanje Galipolja počelo je s proleća, a u maju se Majevski popeo na palubu
trgovačkog broda, jednog od mnogih koje je Vrangel zakupio radi prebacivanja jedinica do
Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca. Kelerovi posmrtni ostaci su u zatvorenom sanduku s
počastima podignuti na brod, da makar ovde bez posebnog truda dobije ono što mu
pripada. Mnogi oficiri poznavali su Kelera lično, pa su Majevskom pomogli od sveg srca.
Ali pred njima je bio dug put, koji je vodio preko ostrva i peloponeskih moreuza do
Jadrana. Već prvog dana podigla se oluja i gvozdena kutija tovarnog prostora broda postala
je stalno boravište i prinudno utočište. Talasi su udarali o trup broda poput parnih čekića.
Morska bolest terala je na povraćanje polovinu „kopnenih“ – ukrcani su bili uglavnom
pešadinci i konjanici. Svaki ugao broda upio je smrad truleži, a nije se moglo ni na tren izaći
na palubu i udahnuti svežeg vazduha.
Užasna vest o prvom bolesniku procurila je i raširila se po čitavoj unutrašnjosti broda
poput teškog zadaha brodskih toaleta. Tifus! „Ruski rulet“ za svakoga. Nema odbijanja.
Vrti bubanj i nadaj se da će te ovoga puta zaobići… Ali, nije ga zaobišlo. Još pre dolaska na
sidrište u pirejskoj luci Majevski je shvatio da je bolestan.
Postariji potpukovnik, lekar koji je preživeo nemački napad gasom kod Bjalistoka,
organizovao je na brodu karantin, odvojivši skoro četvrtinu trupa ogromnom pregradom
skrojenom na brzu ruku od šatorskih krila. Bolesnike su prebacivali – ili prevlačili tamo čim
bi se pojavili prvi simptomi.
„Umiraće se iza zavese“, reče kozački kapetan Mnjicki, koji je prvi otišao u karantin.
Kasnije, on je prvi i umro. Među društvom pukovnika Duljova Majevski je bio drugi
bolesnik.
Osećaji vrućine i hladnoće smenjivali su se kod njega bez prestanka. Bolest mu je
slamala kosti, zatezala mišiće do grča, vukla tetive, skupljala grlo i grudi. Zatim bi mu
dolazila Lida i sa sobom dovodila Andrjušu. „Vidiš“, govorila je sinu, dodirujući čelo
Majevskog, „tvoj tatica je izgubio sanduk, ostavio ga bez nadzora!” Ne, bunio se kapetan,

sve je u redu, svi znaju za Kelera, i Duljov i Mnjicki, čak i razvodnik, kako se ono zvaše!
Andrjuša ga je kao dete mazio malim dlanom po obrazu mokrom od znoja i nagovarao:
„Tatice! Ali svi su oni već umrli!“

Onda bi Majevski skakao na noge, pa bi pod svetlošću plavog fenjera među mrtvim
telima napipavao put ka stepeništu za palubu. Napolju je o čvrsto zatvorene poklopce –
čuk! čuk! – udarao nogom lepotan Fenimor, beli abisinac, koji je Majevskog zaklonio svojim
telom od tog prokletog šrapnela devetsto šesnaeste… Zveckajući mamuzama po
stepenicima, konjički kapetan se peo, nijedan poklopac ga nije mogao zadržati. Na palubi
pod zvezdanim nebom ljubio je Fenimora među oči, vukao ga za čupavu grivu, a zatim se
peo u sedlo, malo pridignut na uzengijama, a verni prijatelj ga je nosio napred, preko
palube, preko vode, kroz vazduh – za Beograd, ka jedinom cilju…

Kada bi nakratko dolazio svesti u bučnoj utrobi broda, kapetan bi pokušavao da bilo
kome kaže da Keler… Keler… Keler… Ali nije imao snage da udahne, niti je bilo vazduha u
plućima.

Posle hiljadu godina putovanja podigli su ga i poneli. Topli i mirisni vazduh ispuni mu
telo. Ljudi koji su ga nosili govorili su mekim, neobičnim jezikom, ali sve je bilo razumljivo,
lako i ispravno. Majevskog su spustili na nešto krto i bockavo, pretpostavljao je da je to
slama. Negde blizu frknuo je konj, ali nije Fenimor. Ostajalo je samo da otvori oči i da se
osvrne. Upravo to mu je bilo najteže.

– Ovde su zaraženi, ne sme se prilaziti! – povikaše pored njega na divnom jeziku.
I odmah se začu dobro poznati glas.
– Majevski! – strogo viknu Barahin. – Kapetane! Ne budi sebičan, probudi se!
Zaprežna kola krenuše. Majevski odlepi oči, pokuša da usredsredi pogled na smešnu
malu crnu figuru koja je nekim štapom ili veslom odgurivala čovečuljka u beloj odeći. Neke
kočijaške psovke pratile su tu predstavu. Majevski je želeo da crni čovečuljak pobedi bele –
on je sam, a njih su dvojica, to je nepošteno…

Štaka odlete s pristaništa na pesak. Barahin posrnu na jednoj nozi, uhvati se za ogradu
gata, a dva bolničara se obesiše o njega kao novogodišnji ukrasi.

– Arsenije, hajde, bez gluposti! – doviknu mu Barahin. – Gotovo je, stigli smo do srpske
zemlje, kraj je lutanjima! Za svog Milera se ne brini, neće se izgubiti, kod Barahina je sve po
kontrolom.

Dole na zaprežnim kolima Majevski je micao slepljenim usnama:
– Kelera…
Snage su postale neravnopravne: još dva bolničara pritrčaše u pomoć, pa sva četvorica
zajedno uspeše da odvoje Barahina od ograde.
– Najvažnije je da se ti iščupaš! – stiže da dovikne, nestajući iz vida.
Majevski se osmehnu i polako zatvori oči. Fenimor ga je čekao osedlan.

Dvadeseto poglavlje

Grad Glogovac, Autonomna pokrajina Kosovo i Metohija,
Jugoslavija

Maj 1999. godine

Policajac je ležao u zatvorenom sanduku. Ni da ga vide, ni da ga poslednji put

poljube. Samo skromna odlikovanja na plišanom jastučetu. Kolege su prilazile jedan po
jedan, dodirivale poklopac sanduka, ustupajući mesto sledećem u redu.

Milić je stajao s druge strane uzglavlja i za podlakticu pridržavao udovicu – mladu
ženu koja se za samo dva dana pretvorila u staricu. Troje dece – od sedam do dvanaest
godina – bez glasa je stajalo skamenjeno pored majke.

Kolona onih koji su se opraštali presahnula je. Ravnodušni grobari podigli su sanduk i
pomoću konopaca počeli da ga spuštaju u raku. Počasna straža od pet policajaca ispalila je
plotun iz karabina, uznemirivši jato vrana.

Šatalov isprati ptice pogledom. Taksi – ako je to zaista bio taksi – ode ostavljajući ga
pored grobljanske ograde. Iza nje se u daljini videla grupa policajaca. Seda kosa lokalnog
komandira policije izdvajala se iz crne gomile.

Raka je brzo zatrpana. Sve prave i bolne reči izrečene su već ranije. Policajci su počeli
da se razilaze. Milić pokuša da ode, ali ga udovica sustiže. Uhvati ga za rukav i okrenu
prema sebi. Suve oči, bolesno topli dah.

– E, moj Miliću! Reci mi da ćete ih pronaći. Nema šta ni da se traži! Sve se zna. Miliću,
uradićete nešto, je li? Pa ne može valjda proći nekažnjeno? Da ga tako ubije i da i dalje hoda
zemljom? Miliću, zašto je sve tako strašno?

Zagnjuri lice u Milićevu jaknu, a on je oprezno zagrli.
Udovica nije mogla da vidi Draganove oči u tom trenutku. Na sreću. Bes i
bespomoćnost nisu baš neki oslonac i uteha.
– Učiniću sve da se ne izvuku – reče Milić.
On primeti momka koji je stajao podalje, s bejzbol kapom na glavi i putnom torbom
preko ramena. Ozbiljno i usredsređeno gledao je grob, a zatim skrenuo pogled ka Miliću.
Dragan ga je preko udovičinog ramena ćutke posmatrao.
Dobrovoljci iz Rusije su ovamo i ranije dolazili. Provlačili su se preko granice, kako je
ko mogao, pokušavajući da stignu na ratište i priključe se dobrovoljačkim jedinicama.
Samo, oni nisu shvatali da se na Kosovu, generalno, nije vodio nikakav rat.
Ovo nije bila ni Srpska Krajina, ni Republika Srpska. Tamo su Srbi zbog nečijeg potpisa
preko noći postali manjina na teritoriji novih tuđih država iscrtanih na mapi, i pokušavali
su da se usprotive tom potpisu i vrate prirodno stanje stvari. Tamo je četiri godine trajao rat
svih sa svima i oružja su se, pored vojske, latili i civili. S raznih strana su se sticali ljudi
kojima je stalo, spremni da rame uz rame sa Srbima odbrane njihovo pravo da odlučuju
kako će živeti.

Milić nije imao prilike da razgovara s dobrovoljcima. Dolazili su na Kosovo, pojavljivali
se tu i tamo, pa bi ili odlazili nazad, ili se nekako privremeno uključivali u život, ali niko im
nije nudio oružje. Milić je znao one koji su ih sprovodili i ponekog iza tih što su sprovodili.
Nije to bio legalan posao, ali u njemu nije bilo ničeg lošeg.

Jednom ga pozvaše telefonom. Šta je doušnika pobudilo na to da uspostavi kontakt,
Miliću ni dan-danas nije jasno. Obično sitne ribe, kakve sarađuju s policijom, dojavljuju
minimalan broj glasina, dovoljan tek za održavanje odnosa, a svaka informacija je iz njih
morala da se cedi nagovaranjem ili pretnjom. Ali ovde je rang onoga ko poziva bio znatno
viši i na sopstvenu inicijativu doneo je interesantnu vest:

„Pojavio se jedan neobičan čovek. Rus, bivše vojno lice, tek što je napustio vojsku. On je
ili viši oficir, ili specijalac, ili pripadnik desantnih jedinica. Zapet kao puška, žudi za
podvizima. Mislim se, kakvu li on sreću traži ovde?“

Vidi ti to, pomisli Milić. Saslušao je doušnika, zahvalio se na budnosti, ali generalno
nije znao šta da čini s tim novim saznanjem.

Prošlo je nekoliko dana. U pucnjavi na kraju grada ranjena su tri policajca. Krajem
nedelje dignuto je u vazduh patrolno vozilo i svi su izginuli. Toga dana u planinama je
pronađen svež grob, a u njemu šestočlana porodica. Milić je shvatio dve stvari: da mu se
priča o Rusu uvukla u glavu i ne napušta ga, a da on u nastalim okolnostima ne smatra
neprimerenim da prekorači ovlašćenja koja su mu data. Treba odbraniti grad i zajednicu, a
sredstava za to je sve manje.

Milić stupi u kontakt s doušnikom i reče da je zainteresovan.
Vraćanje procesa u pravilne tokove bila bi tehnička stvar. Rade Adžić je vaskrsao i
pojavio se u Glogovcu s torbom preko ramena, u prašnjavim cipelama i s bejzbol kapom
namaknutom na oči.
Ne liči, pomisli Milić. Ali, šta ima veze.

U kabinetu policijskog komandira mirisalo je na oružje i mlevenu kafu. Šatalov je sedeo
pred nepokolebljivim starijim čovekom i odgovarao na mnoga pitanja. Neko je pokušao da
uđe, ali Milić zaurla na posetioca tako da su se vrata zatvorila sama.

– Ja jednostavno želim da pomognem – ponovio je Šatalov.
– Kako se zvao tvoj brat?
– Valentin.
– Kako je poginuo? – tamne oči su ga posmatrale netremice, neprekidno.
– Ne znam. Kod roditelja je došao neki čovek. Dao im je fotografiju. Tamo su krst i
pločica. Rekao je da je brat poginuo u borbi.
– Hoćeš da se osvetiš?
Šatalov se zamisli na sekundu, preispitujući se.
– Ne. Rat u Krajini se završio. Odavno.
– Zašto si ovde?
– Da pomognem. Da budem od koristi. Mnogo toga znam.
Milić zatvori oči, na čelu mu se pojaviše duboke bore.

– Prošle godine pod mojom komandom bilo je četrdeset ljudi. I sada ih je četrdeset.
Kadrovi ne nedostaju.

Šatalov ustade, podiže torbu koja mu je stajala pred nogama.
– Izvinite što sam vam oduzeo vreme. Mislio sam da…
– Sedi – zapovedi stariji čovek.
Šatalov se spusti na stolicu. Milić se podiže, priđe prozoru, pa se okrenu.
– Do pre godinu dana činilo se da je situaciju moguće spasti – tiho reče. – Živeli smo
zajedno s Kosovarima decenijama. Zajedničke porodice, škole, prijatelji, slavlja. Što da se
ratuje? Ali neko je duvao u varnicu sve dok se nije rasplamsala. Krv je prolivena, a teroristi
su se proglasili za nacionalne oslobodioce. Ovde nema linije fronta. Čuvaj leđa. Od mojih
četrdeset ljudi za jednu godinu preživelo je manje od dvadeset. Popunili smo odred
novajlijama – izbeglicama iz krajeva gde više nije ostalo vlasti. Od trenutka kada su počela
bombardovanja, naša vojska samo odstupa, a neprijatelj jača. I nije daleko to vreme kada će
OVK moći da maršira usred bela dana po Glogovcu. Mi se ovde trudimo da se to dogodi
što je moguće kasnije…
Milić zaćuta u pola reči, a Šatalov je još nekoliko sekundi čekao nastavak. Zatim reče:
– S vama sam, Dragane.

Šatalov je otvorio vrata ključem i ušao u davno napušteni stan. Ostavio je torbu u
predsoblju, prošao kroz sobe i kuhinju. Zavirio je u prazne ormare i u frižider. Reči starog
Milića nastavljale su da mu odzvanjaju u glavi. Uzeo je tuđe ime – dotakao tuđu sudbinu.

„Radovan Adžić je ratovao u Republici Srpskoj, a od devedeset pete radio kao istražitelj
u Novom Sadu“, pričao je Milić. „Kada je kod nas na Kosovu postalo nemirno, prebačen je
ovamo na lični zahtev. Značajna biografija, dobre preporuke. Osim dokumenata, ništa
drugo nisam ni dobio. Pripadnici OVK zaustavili su autobus između Prištine i Glogovca.
Adžić je bio u uniformi. Izveli su ga iz autobusa. Više ga niko nije video. Sada ću smatrati
da je Adžić stigao u mesto službovanja. Nosi njegovo ime dostojno.“

Šatalov je upalio bojler na gas, sačekao toplu vodu, pa se istuširao. Nešto nejasno
podsećalo ga je na roditeljski dom – ovde se javljao onaj isti osećaj da tu niko ne stanuje i da
se vreme zaustavilo.

„U Glogovcu i okolnim selima formirani su odredi za zaštitu javnog reda“, govorio je
Milić. „Oni patroliraju ulicama i obaveštavaju o svim sumnjivim događajima. Radnici,
lekari, nastavnici. Formalno ne mogu da ih naoružam, a nema među njima ni mnogo
vojnika, pa bi mogli da pucaju jedni na druge.“

Šatalov je sišao u dvorište, otvorio tešku rezu na zarđalim garažnim vratima,
zamišljeno obišao prepotopski pik-ap sa otvorenim teretnim delom i prešao prstom preko
debelog sloja prašine na vetrobranskom staklu. Alarma nije bilo, a ključ se lako okrenuo pri
paljenju. Akumulator je, začudo, davao znake života. Auto je upalio, ne baš iz prvog
pokušaja.

„Može da se baci oko tu i tamo na ponekoga. Pet-šest ljudi, više ne treba. Upoznaj se,
pogledaj malo. Postoje zadaci za koje nemam prava da ih poverim svojim potčinjenima… A
Radeta Adžića će manje pitati.“

Šatalov se izveze iz dvorišta.

– Umeš li da čitaš tekst napisanim rukom?
Na stolu je bila rasprostrta topografska karta krupne razmere. Milić stavi na nju
policijske izveštaje ispisane rukom. Šatalov uze jedan list, a zatim drugi.
– Snaći ću se nekako.
– Broj izbeglica raste svakoga dana. Uglavnom su to Srbi iz mesta gde Kosovari čine
većinu. Život se poremetio, nema spokoja, nema bezbednosti. Teroristi iz OVK se na takvim
mestima osećaju kao vlast. Izmislili su „oproštajni porez“ – plati da možeš mirno da odeš.
Po pravilu ljude oderu do gole kože.
– A ko odbije da plati?
– S takvima se svašta događa. Policija je nekoliko puta pokušala da interveniše.
Teroristi izbegavaju direktne sukobe. Puste te da jednog izvedeš, a troje drugih opljačkaju.
Primetni smo, prepoznaju nas, previše je očiju i ušiju svuda.
– Zadatak?
Milić slegnu ramenima:
– Izmamiti ih. Naterati ih da se suprotstave. Izbeglice obično zaustavljaju na šumskim
putevima. Ponekad ih je trojica, ponekad četvorica, sa automatskim oružjem. Pročitaćeš u
izveštajima. Smuk verovatno ima desetak takvih grupa koje sačekuju.
– Ko? – upita Šatalov.
Milić se gorko nasmeši, odmahnu glavom.
– Sedimo ovde, kuvamo se u našem loncu… Ne vidimo svet van granica naše zone. Pa
nam bude čudno kad neko nije čuo za Smuka.
On izvadi iz stola i stavi pred Šatalova fotografiju bradatog muškarca širokog lica.
Primaknute oči, siguran samozadovoljni osmeh, prodoran pogled. Čak je i fotografija
odavala neku zlu moć.
– Smuk je šef lokalne bande. On sam nije iz kriminalnog miljea, vodi ga ideja i ima
dobro obrazovanje. Kažu da je studirao u Švajcarskoj. Hrabar je, racionalan i izuzetno
surov. Pojavio se pre godinu dana. Brzo je privukao sebi lokalni ološ, skupio bandu od
nekoliko desetina cevi. Kad smo pokušali da ga uhvatimo, odveo je odred u planine…
Milić je nepoznatom Rusu prepričavao događaje od poslednjih meseci, a u glavi je
zamišljao zemljani put koji je zavijao po obroncima brda, uspinjući se sve više. Na
raskrsnici je stajao zarđali saobraćajni znak, na njemu je bila nekakva kukica i natpis:
„Srbine, stoj! Dalje je smrt!“.
– Smuk – to je ta zmija. Velika. Njegov nadimak i obeležje. Obeležava teritoriju.
Nameračio se da postane lokalni knez.

Ako nisi Srbin ili se ne bojiš smrti, možeš poći dalje od znaka. Put će te dovesti u klanac
i pritisnuće ga strme stene, na vrhovima sa obe strane pokazaće se svetle kvrge – betonski
bunkeri. Pod stenama, izgoreli tenk podseća goste da ih ovde i čekaju i ne čekaju.

– Smukovo gnezdo je ovde u planinama, relativno blizu – Milić pomeri izveštaje u
stranu, pa pokaza tačku južno od Glogovca, i Šatalov se udubi u proučavanje karte. –
Vojska je više puta pokušavala da ga istera odatle, ali je odbrana pametno organizovana,
teren je nepristupačan. Čir na našoj zemlji. A početkom aprila vojska je odustala od aktivnih
borbenih dejstava – preveliki su bili gubici prilikom napada. NATO samo traži šansu da
gađa veliku grupu. Dolaze kao devojke na poziv. Sada Smuk praktično nema čega da se
boji.

– Koliko ima ljudi?
– Ko će to prebrojati? Od osamdeset do dvesta, ali ne mogu da se zakunem da je to
tačno.
– Hraniti dve stotine usta – to, bogami, košta.
– Kosovari ih snabdevaju svim potrepštinama, dobrovoljno ili pod prisilom. Sva okolna
mesta plaćaju danak. Uključujući i „oproštajni porez“.
– Poznata slika – klimnu Šatalov.
I dodade za sebe, na ruskom:
– Ti „duhovi“ su svuda isti.
– Znamo – nastavi Milić – da će za dva-tri dana iz Seline poći konvoj – oni koji odlaze
skupljaju se u grupe, tako su psihički mirniji. A znamo i da se nisu dogovorili sa Smukovim
emisarima…
Otvorila su se vrata, ušao je policajac i mrko pogledao Šatalova.
– Prekidam vas? Izvinite! Šefe, hitan problem!
– Sve je u redu – reče Milić. – Ovo je vodnik prve klase Drobanović.
Ovo je inspektor Adžić, došao je kao pojačanje. Rukovodilac našeg specijalnog
odeljenja.
Drobanović se rukova sa Šatalovom.
– Drobanović, drago mi je… Nisam znao da imamo specijalno odeljenje… Šefe, zar
nismo mi odgovorni za Šternov prelazak?
– Razume se – začudi se Milić. – Kao i uvek!
– Njega su već odvezli! Vojska. Ćarić, komandant „Slatine“.
– Kakva je to glupost… I šta će ovde obezbeđenje aerodroma? Pokušaću da razgovaram
s Bregićem. Kako reče? Ćarić?

Opruge i klatna – V

Put do tačke susreta trajao je manje od sata. Tri vojna vozila zašla su u šumu. Štern je
besciljno gledao kroz staklo ka drveću, gustom žbunju i proplancima koji su promicali
pored prozora.

Komandant aerodroma „Slatina“, kapetan prve klase Ćarić prvi put se našao u ulozi
pratioca. On je krišom gledao Švajcarca koji je sedeo pored njega. U prisustvu lepog doktora
mnogi muškarci osećali su kompleks inferiornosti, pa ni komandant nije bio izuzetak –
instinktivno je isturio bradu bez podvaljka, skupio neizražajne riblje oči.

– Da li ste zabrinuti? – pomalo pokroviteljski upita Ćarić na srpskom.
Štern nije želeo da razgovara, ali nije imao nekog izbora.
– A šta vi mislite? Ne mnogo. Ipak mi nije prvi put.
Ćarić dohvati iz torbe papir i olovku, pruži ih Šternu.
– Formalnost. Potrebna je potvrda da na položaje OVK idete svojom voljom i da sve
rizike vezane za to…
– Upoznat sam – blago ga prekide Štern.
Uzeo je list, pretrčao po tekstu, pa u uglu stavio široki potpis. Ćarić pažljivo skloni
potvrdu u torbu.
– Ne mogu da zamislim kako je to – predati se nenaoružan u ruke onim…
Štern slegnu ramenima:
– Za vas su oni neprijatelji, u tome je razlika. A ja sam neutralan. Mogu da se kladim da
me čeka topla dobrodošlica. Bogata hrana, dobra pića. Fitim Bola je gostoprimljiv domaćin,
ako mu dolaziš bez oružja. I, on je čovek od reči, tako da nemam za šta da se brinem.
– Smuk? Pa on je terorista i ubica.
– Ja posredujem između njih i onih koji ih smatraju teroristima i ubicama. Fitim Bola
nema razloga da mi naškodi. Kod vas je rat, zarobljenika ima na obe strane. I niko ne zna
šta s njima da radi, jer su zarobljenici samo trošak. Treba ih hraniti, pojiti, čuvati ih. A
ponekog još i lečiti. E, takve ja pokušavam da izvučem. Apelujem na „racio“ Fitima Bole.
– Zašto vam on veruje?
– To nije pitanje poverenja – nasmeši se Štern. – Ja ništa na obećavam. Jednostavno
govorim: daj one koji ti zadaju glavobolje. Odbaci teret! On je razuman čovek. Uostalom,
studirao je u Švajcarskoj.
Vojna kolona je izašla na strmu obalu planinske rečice. Ispred nje se ukazala tanka linija
visećeg mosta. Vozila su se zaustavila na malenom utabanom komadu zemlje ispred
zarđalih stubova koji su držali čeličnu užad.
– Oružje uz sebe, ali ga ne uzimajte u ruke – naredi Ćarić preko radio-stanice.
Kao pratnju poveo je deset ljudi iz obezbeđenja aerodroma. Borci su se iskrcali iz vozila
i rasporedili. Ćarić izađe, protegnu noge, preko volje pogleda na suprotnu obalu – i kao da
je pogledao u ogledalo. Tri prašnjava džipa. Pored žbunja i drveća stajali su ljudi u
kamuflažnim uniformama. Svako je bio naoružan, ali su ruke bile slobodne i na oku. Kratko
tehničko primirje.
Ćarić otvori Šternu vrata. Ovaj iskoči u prašinu, zabaci preko ramena mali gradski
ranac. Logo „Od srca srcu“ na zadnjoj klapni. On verovatno i na gaćama ima srca, pomisli
Ćarić, suzdržavajući bes.
– Spreman sam! – reče Štern.
S druge strane reke čulo se promuklo njakanje. Jedan od pripadnika OVK presreo je na
prilazu mostu stariju Kosovarku koja je za sobom vukla magarca. Videlo se kako se
pripadnik OVK pljeska prstima po ruci, objašnjavajući joj koliko će morati da sačeka. Starica
se bunila, bogoradila nešto na albanskom, pa povukla magarca za uzde. Životinja ponovo
zanjaka.
Štern je prvi stupio na most, Ćarić za njim, daščana oplata zavibrirala je i zaigrala pod
nogama. Istovremeno s druge strane u susret im je krenuo pripadnik OVK u uniformi koja
je izgledom ličila na nemačku, samo bez oznaka. Bejzbol kapa s dugačkim štitnikom
zaklanjala mu je lice. Ćarić oseti kako mu hladna kap znoja silazi niz leđa.

Dok su se strane primicale, iznad obala se nadvila napregnuta tišina. Borci
jugoslovenske armije i borci OVK gledali su jedni druge, pa most i one koji su se nalazili na
njemu. Starica položi ruku magarcu na grivu, a ovaj se poslušno umiri, kao da je i sam
gledao most.

– Gerharde Štern – reče Ćarić doktoru u leđa – potvrdite da postupate svojom voljom,
bez spoljnog pritiska. Podsećam vas da vam mi dalje ne možemo osigurati bezbednost.

– Potvrđujem – ne okrećući se odgovori Štern.
Pripadnik OVK priđe sasvim blizu, obrati se doktoru na srpskom:
– Uđite u vozilo. Ja ću vas stići.
Štern klimnu glavom. Ćarić se zaustavi, gledajući kako doktor odlazi sve dalje. Želeo je
da gleda bilo kuda, samo da mu se pogled ne sreće s pripadnikom OVK.
– Slušaj pažljivo, komandante Ćariću – reče ovaj tiho. – Za nekoliko dana otići ćete
sasvim s Kosova. I od tebe zavisi da li će tih dana biti gubitaka u tvom garnizonu.
– Bez NATO-a iza leđa ti ne bi bio tako samouveren, Smuk.
– Ne prekidaj, nema vremena! Aerodrom se ne ostavlja bez nadzora. Od sutra će tamo
početi da stižu ljudi. Ne vojnici – civili. Nešto kao čuvari reda. Ti ih nećeš dirati niti se
mešati u njihove stvari, i uopšte nećeš primećivati njihovo prisustvo. Oni će se smestiti u
napuštene tehničke objekte na južnoj strani aerodroma.
Ćarić se najzad odluči da pogleda protivniku u oči:
– Zašto misliš da ću ja…
U Smukovom pogledu nije bilo ničega pretećeg.
– Nijedan tvoj čovek neće stradati. Lično sam došao ovamo da ti to garantujem. Mirno
ćete spakovati stvari i otići. Obična evakuacija. Čin majora. Ili – znaš i sam.
Ne dočekavši odgovor, Smuk se okrenu i uputi se za Šternom. Ćarić je još nekoliko
sekundi stajao u mestu, gledajući pripadniku OVK u potiljak. Zatim je krenuo nazad ka
svojima. Daske su se pomerale pod nogama, diktirajući ritam koraka. Nijedan tvoj čovek
neće stradati. Nijedan tvoj čovek neće stradati.
Smuk prvi dođe do svoje obale i sede na zadnje sedište džipa pored gosta:
– Zdravo, doktore Štern!
Ovaj se osmehnu:
– Zdravo, Fitime!
Ćarića je kod auta čekao zamenik, nervozni poručnik Prijović iz poslednjeg pojačanja.
– Ko je to bio? Šta mu je trebalo?
Ćarić slegnu ramenima, umorno se baci na sedište:
– Potvrdio je da doktoru ništa ne preti.
Dve kolone vozila pošle su na različite strane od reke, podigavši oblake prašine. Starica
otprati pripadnike OVK pogledom, odmahnu glavom, potapša magarca po leđima. Njih
dvoje lagano pođoše ka mostu.

Dvadeset prvo poglavlje

Milić ostavi Šatalova u svom kabinetu i ode da nešto uradi pre ručka. Pre odlaska

je najavio da će kasnije otići da se upoznaju s glavnim iz „odreda za zaštitu javnog reda“.
Šatalov se smestio na kauč pored prozora s policijskim izveštajima. Ponekad čitanje

izveštaja daje više uvida u događaje od desetine usmenih priča. Surova i beznadežna slika
onoga što se događalo zaokupila je Šatalova na duže vreme. Smrt, nasilje, bezakonje, teror.
Bezbrojni „-ići“, „-ovići“ i „-evići“ u spiskovima povređenih i nastradalih. U retkim
slučajevima žrtve su bili Kosovari. Na marginama nekih zapisnika sretale su se zabeleške
načinjene rukom – možda je to Milić za sebe stavljao napomene – „tražiti objavljivanje
međunarodne poternice”, „sakrio se na privremeno nekontrolisanim teritorijama“,
„prebivalište nepoznato“. Nerešeni predmeti, neizvršene presude.

U prvoj polovini devedesetih, kada su buktali ratovi za nezavisnost Krajine i Republike
Srpske, Kosovo nije ni pominjano. Sada je Šatalov iz dokumenata shvatio da ubistva Srba
nisu počela ni godinu ni dve godine ranije. Teror nad policajcima i predstavnicima
jugoslovenskih vlasti vršio se sve većim intenzitetom od kraja osamdesetih.

Među papirima koje je Milić ostavio za analiziranje, Šatalovu su se u rukama našli i
lični dosijei kriminalaca i osumnjičenih. Posmatrao je namrgođena lica Kosovara, Albanaca
i pridošlica. Neki su bili potpuno obični, momci kao i svi drugi. Na licima drugih su se čitali
očigledni znaci patološke surovosti.

Šatalovu nije bio potreban dodatni motiv. Znao je gde je došao i zašto. Čak i u mirnim i
stabilnim državama bande su predstavljale ozbiljnu društvenu pretnju. A Jugoslaviju
namučenu ratovima kriminal je jednostavno kidao na komade. Ako su bogate zemlje
dozvoljavale sebi da se bave prevaspitavanjem kriminalaca, stavljajući im u ćelije televizore
u boji, da se brinu o njihovom psihofizičkom zdravlju, ovde, na jugoslovenskoj periferiji
koja se graniči sa Albanijom, važili su zakoni ratnog vremena. Kada uzme tuđi život, ubica
se lišava prava na svoj. Oslobodilačka vojska Kosova se, podigavši teror na barjak,
pretvorila u legitimnu metu. Srbima, i ne samo Srbima, bila je potrebna zaštita. Šatalov je
došao da se bori na život i smrt. Za Valjku. Za Jasnu. Za hrabrog starog Dragana Milića. Za
momke pokopane u avganistanskoj, čečenskoj, tadžičkoj, dagestanskoj ili pridnjestrovskoj
zemlji.

Dugo je razgledao fotografije Smuka i nekoliko njegovih pomoćnika, pamtio imena i
činjenice dok mu se nije zavrtelo u glavi. Za prvi dan je to bilo mnogo informacija.

Kada se Milić vratio, Šatalov je sa zadovoljstvom izašao s njim na svež vazduh.
Iz policijske uprave skrenuli su u usku kaldrmisanu ulicu. Kao na Arbatu, pomisli
Šatalov. Skoro iz svake kuće kroz otvorena vrata dopirali su mirisi mesa koje se peklo,
povrća, začina koji su budili apetit. U kafanama i za stolovima u baštama kafana sedeli su
uglavnom stariji ljudi. Žmurili su na suncu, vodili razgovore nadugačko i naširoko, igrali
šah, pratili budnim okom neznanca koji je išao u pratnji policijskog komandira.
Milić je izabrao neupadljiva vrata, oni prođoše kroz mračni hodnik u unutrašnje
dvorište, zaklonjeno od sunčanog neba gustom vinovom lozom. Čak i u vrelo podne u

dvorištu koje je ličilo na bunar zadržavala se relativna hladovina. Plavokosa, ne baš mlada
gazdarica stavi na sto bokal s vinom i pletenu korpicu s hlebom.

– Dobar dan, Dragane! Zdravo! – pozdravila se sa svakim ponaosob.
– Kao i obično?
Milić pogleda Šatalova, ovaj slegnu ramenima, klimnu glavom. Gazdarica nestade u
kuhinji. Šatalov ugrabi trenutak pre nego što je započeo novi razgovor, pa se dotače teme
koja ga je brinula:
– Još nešto sam hteo da upitam… Tražim nekoga. Ona je radila u Bosni, u Crvenom
krstu. Znam da su je nedavno prebacili u neku bolnicu na Kosovu, ali ne znam kako da je
sad nađem.
– Je li simpatična? – Milić nali vino u čaše, pa jednu primaknu Šatalovu.
– Nije u tome stvar…
– Znači, simpatična je – obradova se Milić.
– Osim imena ništa drugo ne znam. Hoćete li mi pomoći?
– Mislim da ćemo se snaći.
– Njeno prezime je Blagović. Jasna Blagović.

Kada se na stolu pojavio zemljani lonac iz kojeg se pušila čorba, Šatalov je odjednom
došao sebi: opet je na Balkanu! Do toga trenutka postupao je skoro automatski, radio da bi
postigao rezultate, prebacivao se od tačke do tačke, ali unutra je bio zatvoren, sa
naočnjacima na očima. Nije bio čovek, već kugla koja ide preko bilijarskog stola do udaljene
rupe. I tek sad, od mešavine mirisa guste čorbe s mesom kao da je nešto kliknulo u mozgu
ili u duši, pa je Šatalov – Rade mogao da udahne, oseti, čuje i vidi srpski svet koji se nalazio
oko njega. Želeo je da se vrati na ulicu, da se obraduje crvenom crepu krovova, gotovo
ruskim slovima na natpisima iznad lokala, ali ispisanim ne baš ruskim, već nekakvim
divnim starinskim pismom, da čuje glasove, povike, razgovore…

– Andreju? – reče Milić, a Šatalov se prvo trgnu, pa zatim shvati da komandir
razgovara preko telefona. – Dođi, čorba se hladi!

Posle nekoliko minuta pridružio im se mladić aristokratske spoljašnjosti. Malo
izduženo lice, tanak prav nos, visoke jagodice, podignute obrve, visoko čelo, svetla talasasta
kosa – zračio je plemenitim poreklom koje se retko sreće u savremenom svetu. Ne baš
srpska spoljašnjost. Rus, pomisli Šatalov. Rus, nema sumnje. Odmah je i primetio da je
pridošlica iz nekog neshvatljivog razloga napet, čak uzbuđen.

Milić ih predstavi:
– Andrej Majevski, koordinator svih dobrovoljačkih odreda za zaštitu reda u opštini.
Dok je služio u armiji, našao se u Krajini. Zatim je dve godine bio dobrovoljac u Republici
Srpskoj. Miner. A ovo je Rade Adžić, naš spoljni saradnik… širokog profila. Ratna
biografija… dugo je da se nabraja.
Po tome kako je to Milić rekao, bilo je jasno: Majevski je u izvesnoj meri upoznat sa
osobenostima uskrsnuća Radeta Adžića.

– Polaskan sam – reče Majevski na ruskom, podarivši Šatalovu čelični stisak ruke i
direktni pogled u oči.

– Drago mi je – odgovori Šatalov na srpskom.
Milić mu nije rekao ko je još upoznat s detaljima njegovog pojavljivanja u Glogovcu.
Imalo je smisla poštovati konspirativnost.
– Nemate srpski akcenat – reče Majevski, držeći Šatalovljevu ruku.
Jezik mu je bio čist, bez akcenta, s jedva uhvatljivom primesom stranog govora – u
akcentu ili u intonaciji. Jedan od emigranata, pomislio je Šatalov, i odavno je ovde, možda
od detinjstva.
Milić je s čuđenjem gledao kako se odužilo rusko rukovanje.
– Ti nemaš srpsko prezime – smanjio je distancu Šatalov.
I dodade iz nekog razloga:
– Poljak?
Najzad sedoše za sto. Kao da se ništa nije dogodilo, Majevski sipa sebi iz lonca nekoliko
kutlača čorbe, odlomi od lepinje. Ali pre nego što je pristupio jelu, brzo i jasno referisao je
Miliću o stanju na problematičnim tačkama. Šatalov je jeo čorbu i tiho zavideo na lakoći s
kojom je emigrant govorio srpski.
Ručak se nije ograničio na čorbu. Svima za stolom doneta je po pljeskavica s roštilja,
velika skoro kao tanjir, i sveže povrće.
– Radetu sam ispričao o izbeglicama iz Seline – rekao je Milić Majevskom. – Mislim da
nema boljeg načina za akciju. Upoznaj Radeta s tvojim ljudima. Vidite ko može da vam se
priključi u toj akciji. Veoma računam na tebe, Andreju.
Milić ustade od stola, nešto reče gazdarici koja je došla. Pre nego što je otišao,
Majevskom je dao uputstvo:
– Ručak je na moj račun. Sad žurim za Prištinu, a vi završite na miru. Andreju, posle
ručka pokaži Radetu ormar sa arhivom.
Kad je komandir otišao, Majevski obrisa krajeve usana salvetom i reče – ponovo na
ruskom:
– Nisam Poljak. Moj deda je ovamo došao kao dečak. Pradeda je služio u konjici. Posle
oktobarskog prevrata učestvovao je u Ledenom pohodu, ostao je invalid posle ranjavanja.
Zatim su ga poslali u specijalnu misiju za Beograd. Tada su crveni već bili zauzeli Krim.
Majevski su se ovde nastanili, kao i polovina Vrangelove armije. Eto, nisam ni pomislio da
ću nekad dospeti pod komandu crvenog komandira.
– Crveni, beli… – pomirljivo reče Šatalov. – Ti si Rus – i ja sam Rus. A boje više nisu
važne. Ja mislim – srećom.
Ali do pomirenja i bratimljenja nije došlo. Pogled Majevskog bio je hladan kao led.
– Zašto me, zapravo, izazivate? Smatrate da vam neznatna razlika u godinama ili veće
ratno iskustvo daje na to nekakvo pravo? Ostavite vaše sovjetske navike, niste kod kuće!
Nisam siguran da ćemo se složiti. Čast mi je!
Majevski se naglo podiže, lupi potpeticama, pa se brzim korakom uputi ka izlazu. Čast
mu je, majku mu njegovu! Šatalov nije očekivao od sebe tako buran izliv besa. Ali požuri za
Majevskim.
Sustižući belogardejca po nasleđu, Šatalov je posmatrao ošišani potiljak i pokušavao da
zamisli život u emigraciji.

U detinjstvu niko se nije zvao kao on, nije imao oktobarskih zvezdica, ni pionirskih
marama, ni večeri uz logorsku vatru. Nije u maloj peći gorela vatrica, i nije pevao pesmu
Aljoši koji stoji na planini. Andrej Majevski je gledao druge crtane filmove i čitao druge
knjige. I istorija veka koji se bližio kraju izgledala je u njegovim udžbenicima sasvim
drugačije. Možda se crno smatralo belim. A crveno – crnim.

To je trebalo uzeti u obzir, saživeti se s tim. Najvažnije je da Milić s ovim čovekom nije
pogrešio. S Majevskim se može poći u izviđanje. Takve stvari je još iz Avganistana Šatalov
osećao intuitivno, i retko je grešio.

Trebalo je ukrotiti samoljublje, saviti ga u trubicu i skloniti podalje. A istovremeno se
prisetiti zaboravljenih lekcija iz književnosti za deveti razred. Pošto se skoro poravnao s
Majevskim, Šatalov ga je tiho pozvao, ali ovoga puta specijalno na ruskom:

– Andreju… Kako se zovete po ocu?
Majevski popreko pogleda „crvenog komandira” i nerado odgovori:
– Georgijevič.
– Andreju Georgijeviču, mili moj, nije nam sada vreme da se prepiremo i da merimo
ljubav prema majčici Rusiji. Biće vremena i sve ćemo pretresti. Milić nam je dao zajednički
zadatak. Zato, bacimo se na posao!

Majevski dovede Šatalova na pustu obalu mirne vijugave rečice u predgrađu Glogovca.
Išli su pešice, a nije bilo blizu. Bilo je dovoljno vremena da već uz obostranu saglasnost
pređu na „ti“.

– Razumeš li da će od tebe napraviti štit, zaklon? – upita Majevski. – Sve ideje o odredu
za brzo reagovanje, naša dalja dejstva i neregistrovano oružje – sve je na tebi, Rade. Milić
nije svemoguć. Možda neće biti dovoljna njegova podrška.

– On mi je poverovao – a i ja njemu – reče Šatalov. – Nije prvi put, snaći ćemo se. Ja sam
već ovde, ne možeš me izbaciti iz igre. Kud ode june, nek ide i uže.

Nekoliko garaža za čamce skrivalo se u gustom vrbaku. Majevski povede Šatalova
preko mosta koji je škripao i s jednih od vrata skinu katanac.

– Dobro došli u „ormar sa arhivom“ – reče. – Nije bogato, ali…
Šupa je bila prazna, a stubove je zapljuskivala muljevita voda. U dubini šupe pod
krparom pronađena su dva sanduka. U jednom, manjih dimenzija, nalazile su se na gomili
ručne bombe. U drugom su ležali, zavijeni u nauljenu tkaninu, automati, puške, pištolji.
– Odakle to bogatstvo? – zainteresova se Šatalov.
Majevski slegnu ramenima:
– Mislim da je to neevidentirana konfiskovana imovina. Oduzeta od kriminalaca.
– Neevidentirani konfiskat – ispravi ga Šatalov.
– Šta?
– U Rusiji se sad kaže „konfiskat“.
Majevski nezadovoljno uzdahnu.
– Proleterska težnja ka pojednostavljivanju govora i stvaranju kratkih oblika reči – to je
tema za poseban razgovor!

Šatalov pokuša, ali nije mogao da se suzdrži od smeha. Gledajući ga, nasmeši se i
Majevski.

Pošto su se upoznali sa sadržajem „ormara za arhivu“, Šatalov upita:
– A sada, reci mi iskreno, Andreju Georgijeviču, koliko se ljudi od onih koji se nalaze
pod tvojom komandom može angažovati?

„Gnezdo“, teritorija pod kontrolom OVK

Autonomna pokrajina Kosovo i Metohija, Jugoslavija

Maj 1999. godine

Stojeći na ivici strmog obronka, doktor Štern je posmatrao logor sa šatorima koji je
ležao u podnožju, u kojem su se odmarali Smukovi borci. Pod maskirnom mrežom nazirale
su se konture pojedinačnih šatora i dugački stolovi s klupama. Pušila se poljska kuhinja.
Malo po strani od šatora gorela je vatra, a na ražnju se vrtelo jagnje. Grubi glasovi
dovikivali su se na nekom zloslutnom narečju. Štern i nije bio spreman da se bavi
albanskim, mada je razloga bilo dovoljno.

Dolina u kojoj je Smuk napravio „Gnezdo“ – bazu za svoju malu armiju – po obliku je
podsećala na polumesec. Spoljnu, severnu granicu doline činila je stena visine četrdeset
metara. Pod njom je iz pravca istoka ka zapadu proticala mala planinska reka, koja je sa
severa predstavljala granicu vojnog logora, zaranjala ispod mosta i napuštala dolinu,
odnoseći svoje vode u dugačku krivudavu klisuru. Izlaz iz klisure na most bio je ne samo
zatvoren kapijom već su ga branila i mitraljeska gnezda na nivou puta i dva betonska
bunkera, koja su svetlucala na vrhovima stena.

Južna, unutrašnja strana polumeseca predstavljala je blagu kosinu obraslu šumom.
Štern je pretpostavljao da je tamo miniran svaki žbun – niko ne bi ostavljao tako osetljiv deo
nezaštićenim.

Sa sredine doline dizao se mali lanac brda. Sa najzapadnijeg od njih Štern je osmatrao
okolinu. Od mosta preko čitave doline vodio je put prav kao strela, odavno nekorišćen i
zarastao u travuljinu. Iza njega svetlucao je potočić, koji se kod mosta ulivao u glavnu reku.

Štern otprati kako na vrhovima drveća zamiru poslednji sunčevi zraci, pa se okrenu.
Vatrena tačka pored njega, formirana od vreća s peskom, kao i teški mitraljez čija je cev bila
uperena u nebo koje se smrkavalo, podsećali su da je, bez obzira na skoru pobedu u sukobu
sa Jugoslovenima, logor još uvek predstavljao vojni objekat.

Na planinskoj padini nalazila se „oficirska” menza: dugački sto pod šatorom, okružen
raznobojnim baštenskim plastičnim stolicama umesto klupa. Sto je bio pun mrva, praznih
ambalaža od namirnica, prljavog posuđa.

Smuk je sam završavao obrok. Nije voleo razgovore za jelom, pa Štern nije ni
pokušavao da ga zabavi razgovorom. Stazom koja je vodila oko logora peo se stasiti bradati
pripadnik OVK. Štern se sećao njegovog imena: Amir, i znao je da je to jedan od Smuku
najbliskijih ljudi.

Amir je ćutke stao pored stola, čekajući dozvolu da govori. Smuk nezadovoljno prekide
jelo i klimnu glavom.

– Komandante – obrati mu se Amir na albanskom – reci Hašimu da zameni četvoricu
mojih ljudi sutra ujutro.

– Zar nije tvoja smena?
Štern prestade da posmatra pejzaž, pa s radoznalošću poče da sluša nepoznati jezik.
– Posle ću odraditi – obeća Amir. – Sutra odlaze iseljenici iz Seline. Sećaš se, oni što su
odbili da plate.
– Ništa na zaboravljam – zloslutno odgovori Smuk. – Prkosni deda odlučio da uštedi.
– Večeras su tamo stigla neka dva penzionera s puškama, došao je autobus iz Prištine i
kamion. Mislim da će krenuti u zoru. Otići ćemo da naplatimo dugove.
Smuk odmaknu tanjir sa ostacima jela, izvuče iz čašice plastičnu čačkalicu.
– Reći ću Hašimu. Dedu stavite na mesto, i obezbeđenje. Ostale ne dirajte. Neka Srbi
plate i nestanu.
– Na licu mesta ćemo se snaći – promrmlja Amir.
Smuk povisi ton:
– Neka se izgube, rekao sam.
– U redu, komandante.
Amir obori glavu i žurno izađe. Štern se vrati stolu. Dolinu je obuzela tišina, samo su je
noćni leptirovi koji su kružili oko sijalice remetili hladnim šuštanjem krila.
– Nije mi jasno – reče Štern na nemačkom – kako ti upravljaš svojim odredom. Ima li
među tvojim ljudima mnogo profesionalnih vojnika? Meni se čini, vrlo malo. Čovek ne
postaje vojnik tako što obuče uniformu. Kako ih nateraš da te slušaju?
I Smuk pređe ne nemački.
– Mnogo zahtevam, ali mnogo i dozvoljavam. Nije da samo ratujemo. Dajem im vreme
i mogućnost da zarade. Privatno preduzetništvo je kamen temeljac kapitalističkog društva,
jel’ tako? Jednostavni zadaci, sitni poslovi, svakodnevni monotoni rad. Moje ptičice se
razleću po okolini i vraćaju se – ko s grančicom, ko sa snopom slame. Kako da zabranim
preduzetničku inicijativu.
– Uvek se divim tvom nemačkom. Možeš da govoriš u Bundestagu.
– Naš parlament će se zvati Kuvendi – zamišljeno reče Smuk. – Tamo ću tek reći svoju
reč. A ako sve bude išlo kako treba – govoriću i u Bundestagu. Kao predstavnik nezavisnog
Kosova.
– Politika traži mnogo novca – reče Štern.
– Zato si ti ovde. Neću valjda da „oproštajnim porezom“ popunjavam kesu prvog dana
bez rata. Slušam te pažljivo, moja najbolja ptičice.
Štern se ispravi, zauze ozbiljan stav.
– Za jednog od zarobljenika sve je rešeno. Rođaci su spremni da plate, dogovorena je
uobičajena šema. Desetar Milun Ðorđić. Novac će leći na tvoj račun u Lucernu do kraja
nedelje.
Smuk zadovoljno klimnu glavom:
– Dobra vest. Dalje.
– Još za tri vojnika pažljivo analiziramo izglede…
– Ne mislim na to. Hajde ono glavno.
– S naše strane sve je spremno. Ambalaža, avion, posada. Naručioci čekaju. Čim daš
znak, avion poleće. Piloti se brinu zbog zone zabrane letova…
Smuk se naljuti:

– Rekao sam ti da neće biti prepreka! Do odlaska Jugoslovena ostao je koji dan.
Osiguraću bezbedan let i sletanje na „Slatini“.

Štern klimnu glavom:
– Izvini. Brinem se. Angažovali smo ozbiljna sredstva za avansiranje aktivnosti. Na
moje ime i ugled.
– Bolje se brini za kvalitet posla. Tu te ja ne mogu savetovati. Da li si stigao da
porazgovaraš sa stručnjacima? – Smuk pokaza glavom na žutu kuću na brežuljku iza
bodljikave žice. – Kako im ide? Ima li napretka? Da ne pokvare sirovinu?
Štern zgrči lice:
– I ja se brinem. Biće ozbiljno opterećeni. A imaju malo iskustva.
Smuk slegnu ramenima:
– Radimo sa onim što imamo.

Žuta kuća je stajala na kamenitom vrhu brda. Ružna prizemna građevina ličila je na
štalu. Stakla su iznutra bila prefarbana belom bojom. Južnu polovinu zgrade okruživala je
ograda. U dvorište je vodila jedna kapija, obložena čeličnim limom. Nju su spolja čuvala
dva pripadnika OVK. Bilo im je zabranjeno da zalaze u dvorište.

Kuća je živela svojim životom. Dugački pravi hodnik, podeljen po sredini dodatnim
vratima, prolazio je kroz celu zgradu od čela do čela. Sa obe strane hodnika nalazila su se
istovetna vrata s teškim rezama, spolja ugrađenim špijunkama i vratancima u nivou poda
za doturanje hrane. Prigušeno svetlo nije smetalo čuvaru da kroz špijunku vidi sve što se
dešava iza bilo kojih vrata.

U svakoj sobi nalazio se po jedan krevet i sto, u uglu je bila rupa na podu. Slobodnih
soba skoro da nije bilo. Sklupčan u pozi fetusa, glasno je stenjao ćelavi muškarac u trenerci.
Na ležaju se ispružio mršavi Rom i ne trepćući gledao u plafon. Na podu ispod prozora
sedela je žena, privukla je kolena ka grudima i zaklonila glavu rukama.

Samo su jedna vrata bila odškrinuta. Krpica jakog svetla izašla je kroz ključaonicu u
hodnik. Iza vrata se nalazila soba triput veća od ostalih. Duž zidova stajali su metalni
stolovi i ormari s lekovima i medicinskim instrumentima.

Stona lampa je radila. U osvetljenom krugu na stolu ležao je otvoren anatomski atlas.
Na raširenim stranicama bio je prikazan presek trbušne duplje.

Dvadeset drugo poglavlje

Među članovima „družine“ bilo je teško nekog izabrati. Mnogi su umeli da drže

oružje u rukama. A da ga koriste – samo neki. Čak i zdravi i pravi muškarci koji su nekad
služili vojsku odavno su zaseli u fabrike i kancelarije, u škole i prodavnice. Radetu iz
tajanstvenog „specijalnog odeljenja“ koji je to proveravao svi su nudili pomoć. Ali Šatalov,
poput trenera koji s klupe posmatra igru juniora, nije žurio sa odlukom.

Pošto su on i Majevski zajedno obišli desetak punktova, opredelili su se za minimum:
bili su im je potrebni vozač i dva „goniča“. Izbor je pao na suvonjavog učitelja Cvetka iz
spaljenog sela Lešići, njegovog prijatelja Nebojšu i rođaka Vojislava – nasmejanog momka
koji je iznajmljenim kamionetom po okolnim mestima razvozio građevinski materijal,
nameštaj, namirnice i sve drugo što bi ustrebalo.

Nebojšu i Cvetka poslali su predveče u Selinu. Izašli su sami u noć. Odvezli su pik-ap
na poljanu skrivenu od pogleda, Vojislava su ostavili da čuva auto. Šatalov i Majevski su
poslednjih nekoliko kilometara prešli pešice putem, ne razgovarajući mnogo i zagledajući
se oprezno u tamu.

Stigli su do mesta odabranog na karti, pogledali oko sebe i uverili se da su stigli prvi.
Trudeći se da ne izgaze travu, prebacili su se preko jarka i popeli pedesetak metara uz
obronak. S terase ispresecane korenjem borova pucao je pogled na put koji je zavijao u
obliku slova „S“. Došli su zdesna iz šume, a nalevo je put odlazio ka klisuri.

– Odavde do prvog račvanja ima najviše pola kilometra – reče Šatalov. – Dalje se putevi
razilaze, pa je tu najlakše presresti vozila.

– Logično – nerado prizna Majevski.
Šatalov pokaza na kamenu čistinu koja se nalazila na oko petnaest metara iznad puta.
– Na njihovom mestu, ja bih snajperistu razmestio tamo, na toj litici. Pregled je odličan,
drveće ne zaklanja put. I autobus i kamion biće kao na dlanu.
Majevski potvrdno klimnu glavom, a onda se zabrinu:
– A ako oni uopšte ne budu čekali ovde?
– Veruj mom radaru.
– Nisam razumeo… Čemu?
Šatalov se zamisli na sekundu, pa reče:
– Daru za taktičko predviđanje, potpomognutom višegodišnjim iskustvom.
– Jesi li često čekao u zasedi? – zainteresova se Majevski.
– Često sam išao autobusom.

Selo Selina, Autonomna pokrajina Kosovo i Metohija, Jugoslavija

Maj 1999. godine

Neizdržljivo mu se spavalo. Cvetko se čudio samome sebi: otkud mu takav spokoj? Od
januara se svake noći budio po dva-tri puta. Neprestano je pokušavao da se izvuče ispod

zapaljenih krovnih greda srušenog krova. A ovamo, uoči operacije… Zašto sebe lagati –
uoči borbe! – odjednom je stigla neka uverenost da je pred njima nešto važno, i organizam
je sam tražio punjenje baterija. Zadovoljan time, Cvetko je dozvolio sebi da na nekoliko
minuta sklopi oči na suvozačkom mestu u kamionu.

Drugi borac, kao prut mršavi penzioner Nebojša, hodao je oko autobusa s
malokalibarskom puškom i požurivao izbeglice.

Pred zoru se spustila rosa i postalo je neuobičajeno vlažno za maj. Autobus sa
uključenim farovima i kamion bez cerade prepun nameštaja stajali su na malom trgu u
centru sela. Nameštaj je bio star i dotrajao, a poneli su sve što su imali, da se lakše srede na
novom mestu u nepoznatom kraju.

Iseljenici – više su voleli da ih tako zovu – polako su ulazili u autobus. Nekoliko
meštana, i Kosovara i onih Srba koji su zasad odlučili da ostanu, izašlo je da ih isprati. Ljudi
su se grlili, tiho se opraštajući.

Najstariji među iseljenicima – plećati starčić ponosno izdignute glave i čvrsto stisnutih
usana – prebroja ljude u autobusu, domaćinski obiđe kamion, primeti Cvetka, koji je zaspao
unutra, pa požuri do njega.

– Jeste li sigurni da će sve biti u redu? – upita stari otvorivši vrata, pa drmnu Cvetka za
rame. – Zašto vas je tako malo? Zar niste mogli…

Ljutito mahnu rukom, vrati se u autobus. Vozači su pušili sa strane i vidno se nervirali.
Cvetko protrlja oči, proteže se, pa ode po njih.

Posle nekoliko minuta, reči koje se izgovaraju prilikom rastanaka presahnule su. Došlo
je vreme da se kreće.

Cvetko i Nebojša ušli su u teretni deo kamiona. Autobus krenu prvi. Seljani su stajali na
mestu i mahali onima koji su odlazili, dok autobus i kamion nisu nestali iz vida. Samo jedan
Kosovar povijenih leđa žurno napusti trg nešto ranije.

Vreme se u zasedi oteglo kao žvaka. Ne znaš da li je prošao minut, ili pet, ili sat.
– Ne ljuti se na mene, Andreju – reče Šatalov. – Razumem. Došao neki nepoznati čovek
ko zna odakle i sve ti planove pokvario.
– Jeste, pokvario je – složio se Majevski. – Ali nije u tome stvar. Znaš li koliko sam
nagovarao Milića da nas naoruža? Pa mi u zaštiti reda pred OVK smo kao kokoši pred
lisicama. Kokodačemo, a nemamo čime da se borimo, samo dečje pucaljke. Imamo i trake
na rukavima da plašimo protivnike. A onda dođe prekomorski Varjag, pa njemu: izvol’te,
dragi gosti. Evo vam automata! Budite ljubazni, uzmite bombe! Što nisi tenk tražio –
verovatno je i on sakriven u garažama. Ispada da on tebi, neznancu, više veruje nego nama.
Zašto? Nisam ja golobradi žutokljunac, u Krajini sam služio redovni vojni rok. Onda sam
bio dobrovoljac i Bosni do samog dolaska mirovnjaka. Žao mi je što sam otišao.
Malom je potrebno da se ispovedi, pomisli Šatalov. Skače s teme na temu, sto misli mu
se vrzma po glavi. To je normalno, pred akciju se to događa mnogima.
– Kako se to dogodilo – upita on oprezno – da se čitava zemlja raspadne na delove?
Mada, ti si Jugosloven, a ne Srbin. Kad se gleda sa strane, trebalo bi da bude jasnije. Zar su

kod vas Hrvati bili ugroženi? Ili niste davali Bosancima i Kosovarima da žive? Zbog čega su
svi ti ratovi izbili? Zašto niste mogli da se složite?

Majevski je zamišljeno pogledao u daljinu prisećajući se.
– Nije se loše živelo. I ja sam izbeglica. Došao sam ovamo kao mali. U mom gradu sada
je OVK. A nekad je tu bilo lepo dvorište s dobrim društvom. Ko je Albanac, a ko Srbin, gde
je Rus ili Rom, ili Grk – ko je za to mario? Živeli smo jednostavno: bežali smo s časova,
pokušavali da budemo stariji nego što jesmo, pušili krdžu, pili rakiju, jurili za devojkama,
svako se pomalo spremao za zrelost, tražio svoj put. Komšija odozgo, Medždim, zaljubio se
u motocikle. U dvorištu iza kuće sklepao je sebi šupicu, postavio radni sto, popravljao
mopede i skutere, trgovao delovima. Skupljao je za „harli“. Verovatno bi skupljao sto
godina.
Šatalov je slušao neobičan tečni govor Majevskog – ruski i neruski istovremeno.
– Deda je na Kosovo došao iz Beograda krajem dvadesetih, kad je stupio u vojnu
službu da čuva granicu sa Albanijom. Etničkih Albanaca ovde nije bilo tako mnogo. Ali oni
žive u klanovima i razmišljaju na taj način, shvataš? Kod jednog brata prelazila su druga
braća, zatim su dovodili porodice, pa onda i snaje imaju svoje rođake… Kad sam ja išao u
školu, rođenih Kosovara i pridošlih Albanaca već je bilo više od Srba. I niko nije naslućivao
pretnju…
– Zec je imao drvenu kućicu, a lisica ledenu… – priseti se Šatalov početka dečje bajke,
ali Majevski ga nije čuo.
– Sada se ujak moga druga Medždima uselio u kuću u kojoj sam ja došao na svet.
Običan čovek, ima troje dece, majka je invalid. Mislim da nas i ne pomene. Na silu sam
odvezao roditelje za Beograd, jer ne želim da se pitam jesu li živi. A ja sam se vratio na
Kosovo. Dali su mi traku i dozvolili da odlazim u patrolu.
Majevski se naslonio i s naporom ispustio vazduh kroz stisnute zube. Šatalov je ćutao.
– I nisu Kosovari krivi što je došlo do rata, već onaj ko ih je nahuškao. Onaj ko je
bezdušno povukao liniju između njih i Srba, ko ih je podgovorio da uzmu tuđe i da ga
proglase svojim. Sitan ološ prihvatio je te ideje, napravio nerede, uzeo oružje u ruke.
– Ti veruješ da je sve to otpočeo neki pojedinac? – s čuđenjem upita Šatalov.
– Jedan, sto, hiljadu – neme razlike. Svakome bih zabio kolac u srce i navalio kamen na
grob! Ali oni su nedodirljivi, a ono što su uradili ne može se ispraviti. A nama ostaje samo
jedno – reče Majevski rezignirano. – Bes. Beskrajni nezadrživi bes.
Šatalov oseti njegov bol. Mlad je, dvadeset sedam mu je, a već iza sebe ima dva rata i
sada ide u treći, a u svakom – gubici i odstupanja, u svakom nemogućnost da se izvojuje
pobeda.
Poraz ili lomi borbeni duh vojnika, ili ga pretvara u borca. A čelik se kali u ledenoj
vodi. Šatalov je u Majevskom čuo onu zvonku čistu notu koju proizvodi prava borbena
sablja. Samo da se ne istupi, samo da ne zarđa.
– A zar je kod vas bilo drugačije? – upita Majevski. – Kad su Sovjeti izgubili vlast, a
imperija se raspala na…
Šatalov podiže kažiprst uvis, prekidajući Majevskog u pola reči. Izdaleka je doprla
buka motora. Uskoro su konusi svetala skliznuli preko obronka.
Ukazala su se dva pik-apa, smanjila brzinu i zaustavila se ukraj puta na razmaku od
oko pedeset metara: prvi bliže litici, a drugi dalje od nje. Ugasili su farove.
– Dva vozila – tiho, ali nervozno reče Majevski. – Vidiš li? Dva!

Šatalov odgovori namerno spokojno, jednolično:
– Drugom ćeš ti morati da se približiš. Idi gornjom stranom, pa se spusti iza vozila na
oko sto metara, a dalje prema situaciji. Oni čekaju autobus i motre napred. Ne pravi buku,
zađi im iza leđa.
Majevski zakotrlja na dlanu ručnu bombu. Šatalov klimnu:
– Samo ne ispred Cvetka.
Majevski klimnu. Nešto izvadi iz nedara, prinese usnama, pa vrati. Krenu niz put i
uskoro iščeznu za drvećem.

Amir je skočio na put sa stepenika prvog vozila i prislonio radio-stanicu na uvo. Za
njim su iz vozila izašla dva pripadnika OVK, jedan sa snajperom, drugi sa automatskom
puškom.

– Hvala, prijatelju! Razumem – reče Amir u radio-stanicu.
I objasni borcima:
– Već su krenuli. Autobus, a za njim kamion. Obezbeđenje u teretnom delu – dvojica s
puškama. Prvo njih.
Snajperista pokaza „okej“ i potrča preko obronka.
Na krovu drugog pik-apa na zavarenom tronošcu stajao je teški mitraljez. Mitraljezac
se prebaci u teretni deo, ponovo napuni redenik, proveri zatvarač.
U daljini je iza auta promakla senka– Majevski je pretrčao put.

Kada je Selina nestala s vidika, kamion je trepnuo farovima i izašao u suprotnu traku.
Autobus ispred njega je usporio i zaustavio se. Vozila su se poravnala, naslonila bokovima
jedno na drugo.

Cvetko položi pušku pred noge i podiže „kalašnjikov“. Isto učini i Nebojša. Cvetko
stade na nečiju komodu izlepljenu Diznijevim pačićima, iz teretnog dela ispuza na kabinu
kamiona i odatle preskoči na krov autobusa.

Iseljenici u autobusu sa uznemirenošću su gledali u plafon.
Cvetko zaleže skoro iznad glave vozača, odmah iza nosača svetala za maglu. Dva puta
lupi dlanom po krovu. Autobus krenu.

Ostajući pomalo bez daha, snajperista se popeo na kamenitu liticu iznad puta. Stavio je
pušku na zemlju, legao pored nje i udobno se smestio. Uzeo je pušku, pogledao na put kroz
nišan i podesio ga. Zviznuo je jednom.

Amir je pogledao ka litici i odgovorio mu kratkim zviždukom. Povukao je zatvarač.
Borac koji je ostao s njim otvorio je vrata vozila, pa sa automatom u rukama stao iza njih.

– Unutra ne ulazimo – reče mu Amir. – Sve iz autobusa isterajte napolje, a onda ćemo
videti.

Buka dizel-motora dopirala je izdaleka. Po nebu su igrala svetla.
Mitraljezac u teretnom delu drugog pik-apa šire je razmaknuo noge, potapšao cev
mitraljeza, nežno oslonio kundak na rame, pa tiho upitao:
– Hoćeš nešto toplo, a? Dobićeš!
Vozač drugog vozila upalio je motor. Majevski ga je pratio iz gustog leskovog grmlja
koje je raslo duž ivice puta. Malo pre toga privezao je bombu iznad zadnjeg točka pik-apa,
pa je uglavnom povratio borbeni duh.

Kada je do izlaska iz klisure ostala samo jedna krivina, vozač autobusa uključio je
svetla protiv magle koja su mu stajala iznad glave. Cvetko, koji je kao žaba ležao priljubljen
na krovu, našao se u neprozirnoj crnoj senci, a ispred vetrobranskog stakla sve je bilo
obasjano jarkom belom svetlošću.

Snajperista zaškilji i odvoji lice od nišana. I u tom trenutku dobi jak udarac kundakom
iza uva.

Šatalov uze pušku iz njegovih mlitavih ruku, spusti se na jedno koleno, pa prilepi oko
na okular.

Vozač prvog vozila uključi snažne farove. Gegajući se, Amir polako krenu od vozila u
susret autobusu koji je kočio, ne skrivajući automat koji je držao u rukama.

Autobus se zaustavi, a za njim i kamion, skoro izašavši u suprotnu traku. Nešto nije
bilo u redu. Amir baci zbunjeni pogled na liticu. Očekivao je dva pucnja, a nije ih bilo.

Cvetko pogleda naoružanog pripadnika OVK. Oslanjajući se na laktove, kao u streljani,
uperi „kalašnjikov“ u neprijatelja i povuče obarač. U tom trenutku od pucnjeva iz kamiona i
s litice razleteše se stakla bližeg džipa, pripadnik OVK koji je stajao iza vrata pade nauznak,
a vozač se sruši na stranu.

Sa udaljenosti od dvadesetak metara od drugog vozila Majevski pokosi mitraljesca,
ovaj zamlatara rukama i ispade iz vozila. Pik-ap se naglo trgnu napred i nalevo,
pokušavajući da se okrene. Eksplozija podiže vozilo u vazduh i prevrnu ga na krov.
Majevski istrča na put i ispali pola šaržera u senku koja se mrdala u kabini.

Smuk je navikao da spava otvorenih očiju. Zvuci udaljene pucnjave i eksplozije upleli
su se u njegov lagani san.

Ne pomerajući se, Smuk otvori oči.

Šatalov pogleda na sat: trideset sekundi! Sad može da se diše.
Kliknu dugme na radio-stanici.
– Dođi po nas, zaželeli smo te se.
Pokušao je da podigne snajperistu, ali ovome pade glava. Iz slepoočnice mu je tekla
krv. Šatalov ga je vratio na mesto i dodirnuo njegov vrat ne bi li se uverio da nema pulsa.
Zabacio je pušku preko ramena, pa se niz obronak spustio ka autobusu. Bleda lica gledala
su ga kao ribe iz akvarijuma.
Cvetko i Nebojša vezali su jedinog preživelog – onog što je prišao autobusu. Borac
OVK bio je bez svesti, gornji deo NATO kombinezona oko ključne kosti bio je taman od
krvi.
Šatalov je brzo pregledao prvo vozilo: dve gume bile su probušene i vetrobransko
staklo visilo je u dronjcima. Nije za vožnju. Znači mora se otpisati. Pošto je na asfalt izvukao
mrtvog vozača, Cvetku, koji je prišao, pokazao je na haubu.
– Svetla!
Vojislav je došao posle nekoliko minuta. S obzirom na to da je Smukova baza bila blizu,
nije se smelo dugo zadržavati.
Pik-ap je vozio na čelu kolone. Nebojša je pošao sa iseljenicima, Cvetko je seo u kabinu
do rođaka, Šatalov i Majevski smestili su se u teretnom delu leđima okrenuti jedan drugom,
s oružjem na gotovs. Zarobljenik je ležao pored njih. Pozadi su u vatri plamtela vozila OVK.
Skoro je svanulo, nije više noć, a još nije jutro. Zelenilo je izgledalo crno, dim je smetao
da se vidi jasno. U žbunju sa strane Majevskog nešto mrdnu, on naglo prisloni kundak na
rame. Iz čestara izlete ptica.
– Čuješ, Rade? – reče Majevski.
– Da?
– Sledeći put kad nešto ovako smisliš, reci mi ranije, da bar pozovem stare prijatelje.
– Dobro – složi se Šatalov. – A jesu li vešti ti prijatelji?
– Baš kao što treba za ovakve poduhvate.
Šuma se razredila, i put ih je izveo na ravnicu.

Čim su ušli u Glogovac, svi su se osetili bezbedno. Kolona je skrenula s magistrale i
zaustavila se kod policijske uprave. Iseljenici su se postepeno raskravljivali i smirivali,
pojavili su se i osmesi. Starešina zagrli Nebojšu i Cvetka, zatim pozva Šatalova u stranu, pa
ga povede iza autobusa. Gurnu mu mali smotuljak:

– Komandire! Evo ovde… Prikupili smo iz svih kuća…
Šatalov zavrnu krajičak novina, pa ugleda uglove zamazanih novčanica. Odrično
odmahnu glavom i ne primi smotuljak.
– Mi nismo iz OVK. Ne treba tako.
Starešina se ne naljuti, sakri novac, pa iz nedara dohvati još jedan poklon.
– Izvini, sine, tako ti boga! Ne možete zamisliti kako smo vam zahvalni. Mogu li makar
ovo? Nemoj me odbiti! Molim te!

Nešto teško, zavijeno u tkaninu stavi Šatalovu u ruku.
– To mi je još od oca. U dobrom je stanju. Trofejni, iz svetskog rata.
Šatalov razmota zamotuljak. Parabelum i nekoliko šaržera. Starešina uhvati Šatalova za
ruku, stavi njegov dlan odozgo na pištolj, pa pritisnu svojom rukom. Reče iskreno:
– Mi iz rata idemo u mir. Umorili smo se. Neka vama posluži. Ovde je on potrebniji.
Potapša Šatalova po ramenu, pa se vrati svojima. Šatalov sakri oružje i pođe ka svom
vozilu.
Nekoliko policajaca s Milićem na čelu već je prišlo pik-apu i posmatralo vezanog
pripadnika OVK koji je ležao u teretnom delu. Niko od njih nije postavljao suvišna pitanja:
zašto, na primer, ovde stoje civili sa automatskim oružjem. Vest o specijalnom odeljenju
brzo se raširila.
– Da, to je, izgleda, Amir – reče Drobanović, pogledavši ranjenika. – Poznata ličnost.
Pripadnik OVK zastenja besno gledajući policajca.
– Boli li, huljo? – upita Drobanović, naginjući se preko ivice vozila. – Istrulićeš u
zatvoru, ako pre ne crkneš.
– Ostavi ga – naredi Milić. – Uzmi vozilo i trojicu ljudi sa oružjem. Sprovešćeš izbeglice
do Prištine. Dobar lov, Rade! Svi ste čitavi?
– Naši – da – odgovori Šatalov. – Kod njih minus četiri. I ovaj.
– Prebacite ranjenika u vojnu bolnicu. Tamo postoji soba za zarobljenike, tamo je naša
straža. Pozvaću ih i obavestiti.
Autobus i kamion krenuše. Oni koji su bili uz prozore mahali su.
– Pokazaću vam put – reče Cvetko.
Milić uhvati pogled Šatalova:
– Uzgred, tamo kao medicinska sestra radi neka Jasna Blagović.
I nasmeja se kad vide kako se ovome lice razvedrilo.

Pik-ap Šatalova zaustavio se kod vrata odeljenja za prijem. Bolničari su stavili Amira na
nosila. Policajac iz bolničkog obezbeđenja prišao je s formularom i olovkom.

– Komandir Milić nas je obavestio da ćete doći. Mora da se popuni zapisnik o hapšenju.
Šatalov klimnu Cvetku:
– To ćete vi bez mene. Sami, može?
I prođe u odeljenje za prijem.
Još jedan policajac kod vrata pogleda sumnjičavo Šatalova. On mahnu legitimacijom,
ne otvarajući je.
– Adžić, specijalno odeljenje.
– A, Rade… – policajac klimnu glavom i prijateljski se osmehnu.
Ovde svi znaju sve, pomisli Šatalov. Prava maskarada. Međutim, to ga nije zabrinulo.
Kada je začuo glasove iz bočnog hodnika, uputio se tamo. Kroz dva para otvorenih
vrata video je na udaljenom kraju hodnika kako Jasna izvozi iz kabineta stalak s infuzijom,
a iz nje ide punački riđi lekar, mašući rukama.

– Šta pokušavate time da kažete? – padao je u vatru lekar. – Da je naša bolnica
železnička stanica?

Jasna je vozila stalak za infuziju, ne usporavajući korak.
– Izvinite, Jovane, ovaj razgovor je bespredmetan. Ja ništa na pokušavam da kažem …
Ona se zaustavi, pa se okrenu ka lekaru:
– …osim da je doktor Štern kopao po ličnim dosijeima zaposlenih u bolnici. I iz nekog
razloga sam sigurna da mu niko nije dao takva ovlašćenja…
Šatalov je gledao Jasnu, živu i zdravu, i nije mogao da savlada osmeh. Živa je! Živa je!
Cvetko nečujno priđe otpozadi, povuče ga za rukav.
– Moramo da idemo, Rade!

Dvadeset treće poglavlje

Selo Rakovica, Autonomna pokrajina Kosovo i Metohija, Jugoslavija

Jun 1999. godine

Poneko u Rakovici sećao se da je nemi Vukašin još uvek živ. Njegova kuća,

usamljena, bila je na kraju sela, tamo gde su se sticala dva puta. Levi je vodio za Glogovac i
Prištinu, desni je u dugačkom luku prolazio pored kukuruznog polja, zalazio u šumu i
odlazio na jug, ka planinskim prevojima, Prizrenu i dalekoj Tirani.

S prvim zracima sunca u Vukašinovu kuću je dolazila komšinica Miljana, pomagala
starcu da se obuče, postavljala mu sto, vodila računa da pojede bar nešto. Zatim je Vukašin,
oslanjajući se na čvornovati štap od vinove loze, izlazio na trem i sedao na klupu da zagreje
kosti. U podne je sunce zamicalo za ugao kuće, a starac je ostajao da sedi u hladovini.
Ispravio bi leđa i stavio koščate ruke ispred sebe na dršku štapa.

Niko ne bi mogao da kaže koliko mu je godina – on je oduvek tu. Čak je i Miljana,
premda i sama ima osamdeset godina, mogla samo da se seti kako je kao devojčica trčala
van sela, a Vukašin je već orao njivu, terao iz dvorišta par upregnutih bikova oštrih rogova,
svirao na harmonici i najglasnije se smejao.

Malo ko bi se setio vremena kada je Vukašin onemeo, jer to se nije dogodilo u Rakovici.
Pedeset četiri godine su prošle od kada se posle rata vratio u rodno selo i – više nije
progovorio ni reč. Govorili su da se borio u partizanskoj jedinici. Govorili su da je preživeo
koncentracioni logor Jasenovac, gde su stotine hiljada ljudi stradale u najtežim mukama.
Govorili su da se sakrivao od rata u grčkim manastirima. Mogli su da pričaju šta god hoće,
nemi čovek nije mogao da odgovori.

Vratio se i gotovo. Već tada star, Vukašin je godinama sedeo, kopnio kao suva šljiva i
samo ćutao.

Leti je starac sedeo pred kućom do kasno, do prvih zvezda. S njegove klupe pucao je
pogled na okolnu zemlju, na zlatna polja i zelene livade, na tamne šume i vedro nebo.

Seljani su odavno prestali da primećuju nemog Vukašina. Večno nepokretan i
bezglasan, za njih se pretvorio u detalj pejzaža. A staračke oči opažale su sve. Ako bi neko
stigao u njih dublje da zaviri, video bi i neugaslu vatru i neizmernu tugu. Ali čak ni Miljana,
koja je komšijski pomagala nemom starcu da se opsluži, nikada nije razmišljala šta krije
Vukašinova duša.

Levim putem skoro svakoga dana prolazila su vojna vozila, u jednom i u drugom
pravcu. Starac je pretpostavljao da je jugoslovenska armija u Rakovici razmestila deo svojih
snaga. To je selo štitilo od pretnje koja se nadvijala s juga. To ga je kasnije ostavilo bez
zaštite.

Uveče je desnim putem došlo nepoznato putničko vozilo u kojem su sedela dva mlada
muškarca, koja ranije nisu tu dolazila. Vukašin je sačuvao besprekornu sposobnost da
pamti lica.

A ujutro je sa svih strana dopirao zvuk teške tehnike koja se zagrevala – rika dizel-
motora, zveket gvožđa, povici oficira koji su davali komande.

Nemi Vukašin je shvatio da je budućnost stigla.

Dejan je na sto stavio drugu flašu rakije. Primakao je dve čaše.
Nenad se naljuti:
– Neću. Dosta je bilo ono juče. Napićemo se skroz.
Došli su sinoć u Rakovicu posle ne baš lakog puta. Da bi se opustili, popili su i čvrsto
zaspali. Ali, kad su se probudili, Dejan se opet uhvatio za flašu.
– „Neću!“ – podsmevao se. – A posle kad budeš hteo, nećeš moći. Jesi li zaboravio kako
Deda gleda na alkohol? Ne prenemaži se, stići ćemo pre vremena! Tako da ćemo sad popiti
za Dedu. Za njegov uspeh, šta god da on sad misli. Za sopstvenu kožu, pohabanu, ali
čitavu. Još ćemo stići i da dremnemo, pa ćemo posle ručka krenuti.
Primaknu čaše, pošteno ih napuni.
Nenad proviri kroz prozor. Odseli su u kući njegove tetke, ona je odavno otišla da radi
u Beogradu, dozvolila im je da prenoće i rekla gde će pronaći ključ. Auto su uvezli u
dvorište. Iako je selo malo, ipak je bolje da se sadržaj prtljažnika drži na oku. Tim pre što je
ovde vojska pustila korenje u skoro svakoj drugoj kući. Počeće da zapitkuju, a kome to
treba?
Ne treba se previše motati napolju i ne preostaje ništa drugo nego da se pije.
Nenad nerado podiže čašu:
– Kaži, kojim ćemo redom?
Dejan se nasmeši:
– Prva za komandira!
– Za Dedu! – podrža ga Nenad.

Jutro je bilo sunčano, nijednog oblačića. Ulicama su lutale kokoške i guske. Ispod
nadstrešnice za traktor malo je štrčao zadnji deo tenka, a na njemu se grejao žuti mačak. Iz
drvene šupe provirivala je topovska cev. Nedaleko odatle, pokriveno maskirnom mrežom i
posuto slamom, stajalo je oklopno vozilo.

Pukovnik Bregić je s tranzistorom u ruci izašao na trem i pogledao u nebo. Namrštio se.
Na ulazu su pušila tri poručnika. Stali su mirno i salutirali.

– Gospodine pukovniče – upita jedan od njih – možda da tražimo preko rezervnog
kanala? Prošlo je dosta vremena!

– Ostav, gle ti njega, preko rezervnog! – reče Bregić. – Ćutanje na radio-vezi je još na
snazi, niko ga nije ukinuo.

Tranzistor je svirao bezbrižnu zabavnu muziku osamdesetih. Iz onih vremena kada je
sve izgledalo nepomućeno, kao današnje nebo, đavo da ga nosi.

Melodija se završila, a veseli voditelji povedoše šaljivu diskusiju o vrednostima
samačkog života i braka. Poručnici su slušali i osmehivali se. Bregić je jednostavno čekao.

„A sada – specijalno za mladence Zorana i Milicu, koji kreću na svadbeno putovanje…”
Čim je čuo šifru, Bregić isključi tranzistor, ispravi se i dreknu:
– U vozila!
Uskomešaše se kao u košnici. Naredba se raširi Rakovicom za tren oka. Poručnici se
razjuriše – svako do svojih potčinjenih.
Popravka zbog vetra
Jedan za drugim zabrektaše motori. S tehnike su skinuli kamuflažu i pripremili je za
marš. Došao je vojni džip.
– Na svojoj zemlji kao partizani – tiho reče Bregić i besno stisnu pesnicu.

Izlazak iz Rakovice trajao je nekoliko minuta. Oklopna vozila, tenk, tegljači sa
zakačenim artiljerijskim oruđem, cisterne i kamioni u jednoj koloni napustiše selo koje je na
dugo gostoprimljivo prihvatilo armiju.

Nemi Vukašin gledao je za kolonom koja je odlazila ka Glogovcu. U susret vojnoj
tehnici išao je skuter. Vozila ga je žena. Glava joj je bila povezana crvenom maramom, a lice
je skrivala ispod modernih naočara za sunce. Crna kožna jakna, crne pantalone. Pošto je
obišla vozilo koje je stajalo na začelju kolone, otišla je za Rakovicu.

Počeo da duva topli južni vetar, ali nemom Vukašinu odjednom je bilo hladno.

Pošto su iz Seline odvezli izbeglice, u sukobima između Smuka i policije nastupilo je
dugotrajno zatišje. Šatalov je redovno pratio izveštaje iz Glogovca i naselja te opštine,
pokušaji proboja pripadnika OVK su prestali ili su prolazili tiše i neprimetnije. Razgovarao
je s Milićem, i obojica su došli do zaključka da ono što vide ne nagoveštava ništa dobro.

Bez obzira na to, predah je ipak predah. Šatalov je izvršio smotru dobrovoljačkih
odreda u svim okolnim selima i gradovima. Morao je da prizna: Majevski ih je organizovao
dobro. Dobrovoljni pomoćnici, premda loše naoružani, a neki i sasvim nenaoružani, jasno
su shvatali kako da postupaju u raznim situacijama, kome da prenose informacije, preko
koje crte da ne prelaze radi sopstvene bezbednosti i opšte stvari.

Šatalovu nisu izbijale iz glave reči Majevskog o starim prijateljima. Pokušao je da
razgovara s Milićem, ali mu je šef jasno stavio do znanja da je ionako prekršio sva moguća
uputstva i pravila da bi se pojavio Rade Adžić i da jednostavno ne može dozvoliti veću
zloupotrebu službenog položaja.

Situacija je sve manje izgledala mirno. Vojska je malo-pomalo s juga i jugozapada
odvlačila poslednje vojne jedinice. Veliki deo Kosova već je defakto prešao pod kontrolu
OVK. Postojala je nada da će završetak vojnih sukoba dovesti do snižavanja nivoa nasilja i
do smanjenja broja žrtava među civilima.

Ali Šatalovu se ta nada činila iluzornom. Čitajući u arhivu dosijee rukovodilaca
„armije“ Kosovara, čudio se kako su takvi ljudi uopšte mogli da ostanu na slobodi. U kaši
od razbojničkih družina i bandi na površinu su isplivali samo oni najjači. Najproračunatiji,
najhladniji, najsuroviji. Nekako nije mogao da poveruje da bi ti ljudi mogli doći s
maslinovom grančicom.

U policijskim zapisnicima povremeno se pominjala krvna osveta i zavet ćutanja. S
takvim materijalom Šatalov se sretao i na Kavkazu pre pet-šest godina. Beskrajna reka krvi.

On je već služio u Bosni kada je čuo za zaključivanje Hasavjurtskih sporazuma. Država
s nuklearnim arsenalom, kosmičkim programom i jednom od najvećih armija na svetu
priznala je nemoć pred grupom bandi. Šatalov se sećao kako ga je ispunilo mučno osećanje
stida i bola zbog momaka koji su položili svoje živote uzalud. Banditi su od domovine uzeli
dobar deo. Bilo je užasno i pomisliti kako oni koji nisu mogli ili nisu želeli da odu na vreme
uspostavljaju život na teritoriji pod njihovom kontrolom… Ovde, na Kosovu, priča se
odvijala istim tokom.

A Šatalovljeve misli vraćale su se Jasni.

Okolina grada Glogovca, Autonomna pokrajina Kosovo i Metohija,
Jugoslavija

Jun 1999. godine

Iskrivljeni točak na krevetu je bučno kloparajući krivudao preko keramičkih pločica.
Jasna je gurala krevet hodnikom.

Posle novog odvoženja pacijenata bolnica je sasvim opustela. Na hirurgiji i u
nesterilnom delu ostalo je još tridesetak ležećih bolesnika. Ni „specijalnu“ sobu još nisu
ispraznili – bilo je glasina da zatvorska vozila samo što nisu došla iz Beograda.

Dugački hodnik je od aprilske navale ranjenika ostao pun pomoćnih ležajeva. U maju je
osoblje prepolovljeno. Bilo je jasno da će uskoro od vojne bolnice ostati samo zidovi i ploča
s natpisom.

Jasna je odgurala krevet u sobu za rekreaciju, koja se nalazila blizu ulaza u podrum.
Ovde su već stajale zasebno poređane mreže, prednje i zadnje stranice.

Jasna je oborila krevet na bočnu stranu, pa iz mantila izvadila čekić. Snažnim, ali
pažljivim udarcima po gvozdenoj konstrukciji izbila je mrežu iz zakački na naslonu i
uzglavlju. Složila je sve na svoje mesto i krenula po sledeći krevet.

Pre jednog minuta na hodniku nije bilo nikoga, a sada je u otvoru izlaza za slučaj
opasnosti stajao muškarac s kratkom bradom, s bejzbol kapom namaknutom preko očiju i
rukama u džepovima.

– Načelnik odeljenja je sada na prvom spratu – reče Jasna po navici, a zatim se zaustavi
i pogleda pažljivije.

Muškarac se osmehnu.
– Nije valjda – zbunjeno reče ona.
– Na znam da li se to na srpskom zove „krevet“ ili nekako drugačije – reče Šatalov. –
Hajde da zajedno guramo krevete.

Jasna se već povratila od iznenađenja. Prišla je najbližem uzglavlju i, pokazujući
rukom, ponudila Šatalovu da se priključi poslu. On joj sasvim priđe i pogura krevet napred.
Jasna povuče sledeći. U neverici i s radošću posmatrala je Šatalovljev potiljak, ramena, leđa.

– Kakva uverljiva halucinacija!
On se okrenu preko ramena:
– Čak može i da se pipne.
Dovezoše krevete u sobu za rekreaciju. Jasna mu priđe bliže.
– Andreju…
Šatalov podiže kažiprst, opominjući je:
– Rade! Sada se zovem Radovan Adžić. Policija Glogovca, spoljni saradnik, specijalno
odeljenje.
Ne shvatajući njegove reči, Jasna protrese glavom.
– Je li to neka igra?
– „Iskra“! – odgovori Šatalov na ruskom.
– Šta?
– Najbolji plan koji sam mogao da realizujem. Meni se čini da je Rade lepo ime! Tebi se
ne dopada?
Jasna obori krevet na bok, pa dohvati čekić.
– Radovan… Ime ko ime! Više me interesuje kakav je bio plan!
– Jedna poznanica mi je zimus u Bosni rekla da su svi pravi vojnici sada na Kosovu.
Jasna odmeri, pa jednim udarcem izbi prvu ušicu.
– A ti si verovatno bio u službi? Baš grubo od nje! Da li ti se makar posle izvinila?
– Ne sećam se. Verovatno.
Šatalov je nekoliko sekundi proučavao sistem, a onda je i on položio krevet na bok i
počeo da ga rasklapa, koristeći pesnicu umesto čekića.
– Nemoj da ga polomiš. Državna imovina – reče Jasna.
– Ja ću nežno!
– Jel’? Malo se brinem…
Šatalov je izbio poslednju kukicu, mreža i nasloni su se razleteli na sve strane uz glasan
tresak.
Šatalov je kratko analizirao sliku učinjenog, pa se počešao po potiljku:
– Hm… Šta će na ovo reći Crveni krst?
Jasna pažljivo nasloni uzglavlje uza zid.
– Neće dizati buku zbog toga. Jednostavno će prebaciti radnika na drugo mesto.
– Na sklapanje? – Šatalov izloži pretpostavku.
Jasna se nasmeja:
– U podrum.
Oboje su jedno drugom želeli da kažu toliko toga da je zadatak izgledao nesavladiv.
Iza gvozdenih vrata stepenište je nestajalo u neprozirnom mraku.
Šatalov se spustio nekoliko stepenika, kliknuo dugme džepne baterijske lampe.
– Po svemu sudeći, i ti si prebačena na drugo radno mesto? Otišla su u fizičke radnike?
Jasna je išla za njim.
– U osoblje medicinskih ustanova nekako uvek zaboravljaju da uključe fizičke radnike.
Očigledno je da se suviše oslanjaju na bolničare.

Konus svetlosti osvetlio je prašnjavi podrum, po čijim ćoškovima se nalazio polomljeni
nameštaj, kutije od medicinske opreme i lekova. Zasebno je stajala prugasta planina od
različito poređanih dušeka. Nasred podruma stajao je sto, Šatalov osloni lampu na njega.

– Ovo ovako. Imamo li dovoljno svetla?
– Dovoljno da se skotrljamo niz stepenice.
– Uzgred, gde su vaši bolničari?
– Skoro da ih više nema. Ranjenici su uglavnom evakuisani. Ministarstvo odbrane ih je
rasporedilo po velikim bolnicama van Kosova. Evo, tamo pored zida ima mesta. Odnećemo
tamo.
– Razumem, gospodine nosaču!
Jasna se pope prva.
– S vašom dozvolom, gospođice nosačice!
Ona je Šatalovu dodavala po dva-tri naslona kreveta, on je trčao dole i ređao ih pored
zida. Zajednički posao omogućavao im je da izvesno vreme još ne započnu razgovor o
ličnim stvarima. Oboje su se tome radovali. Ali nalet smeha s početka ih je prošao.
– Evakuacija – stara reč, hladna – reče Šatalov. – Miriše na veliki rat.
– Vaša ja zemlja velika, naše nevolje izgledaju sitne – odgovori Jasna s gornjeg
stepenika. – Kosovo je srce Srbije, mesto odakle je za nas sve počelo. I sada ga gubimo.
Nestalo je naslona. Šatalov od nje prihvati prvu mrežu.
– Ćutiš… – reče Jasna. – Dobro je što me ne tešiš. Ne bih mogla to da izdržim.
On osloni mrežu na zid, pa se okrenu. Nekoliko sekundi je uzbuđeno posmatrao njenu
crnu siluetu na svetloj pozadini otvora vrata.
– Vidim šta se događa. A zašto si ti još uvek ovde?
Jasna je gledala kako on izlazi na svetlost iz podrumskog polumraka. Nestao je, a sada
se pojavio niotkuda.
– Ja sam medicinska sestra. Van sukoba sam i ne pravim razliku između strana. Ovde
leže zarobljeni pripadnici OVK. Prvo ih lečimo, a onda im se sudi. Ali im se sudi posle. Prvo
ih lečimo.
– I? – direktan pogled, koncentrisan i pun nespokojstva.
– Mi smo – kapetani na komandnom mostu – istim takvim direktnim pogledom uzvrati
Jasna Šatalovu. – Dok ovde leže bolesnici, potrebno je da budemo u bolnici. A onda će se
videti.
On joj je uzeo mrežu iz ruke i spustio je ćutke. Sapleo se o neku kasetu. Uspravio je
mrežu, pa je pozvao.
– Možeš li da pridržiš?
Jasna je sišla do njega, obema rukama pridržala mrežu s druge strane. Šatalov se
nagnuo, odložio sa strane polomljenu kasetu i još neku starudiju i nogom pomerio gomilu
novina i celofana, oslobađajući mesto pored zida. Okrenuo se prema Jasni.
– Brinem se za tebe.
– I sama se brinem – priznade ona. – Ali lekari su iznad rata. Lekare ne diraju.
Reče – i oseti sopstvenu laž. Duh Hutua s krvavom mačetom u ruci skrivao se u mraku.
U Kigaliju nisu dirali bele, a ne lekare. Ovde je ona bila Srpkinja među Srbima. Tutsi među
Tutsima.

Šatalov je dlanovima prekrio Jasnine prste. Jaka svetlost baterijske lampe koja je ležala
na stolu osvetljavala je Jasnin profil. Rombovi opruga zategnutih u ramu mreže ostali su u
mraku. Kao crna rešetka preko dragog lica.

Jasna je stajala ukočeno, prodorno je gledala Šatalova i tiho upitala:
– Šta mi radimo?
Pričinilo joj se da se mreža pretvorila u rešetku i odvojila je od Andreja… Radeta…
Šatalov se malo osmehnu, ponudi joj neodlučno odgovor:
– Nosimo krevete u podrum?
Ona oslobodi jednu ruku ispod njegovih prstiju, gurnu je kroz mrežu, pređe dlanom
Šatalovu preko lica.
– Drago mi je što si ovde.
– A meni je drago što si živa i zdrava.
Šatalov kroz mrežu pređe dlanom preko njenog lakta i ramena, privukavši je malo ka
sebi. Jasna mu priđe u susret. Našli su otvor među oprugama i oprezno se dotakli usnama.
Zatim su se istovremeno nasmejali. Šatalov ostavi mrežu sa strane, i oni su još neko vreme
stajali na korak jedno od drugoga.
Oboje su se toliko plašili reči, pitanja, objašnjenja, ali sve je bilo izlišno, nepotrebno.
Šatalov je zakoračio prema Jasni, uhvatio je i privukao sebi. Centar Zemlje se zaljuljao kao
klatno i bacio ih u stranu. Planina dušeka nije bila baš tako vertikalna, našla se tu i
visoravan. Oni su je osvojili, obeleživši svoj posed razbacanim delovima odeće i rublja.
Odnekud s vrha planine kao lavina skotrljao se dušek. Pri pokušaju da ga odgurnu u
stranu, trošni saten je pukao, ispustivši u nisko podrumsko nebo snežnu mećavu perja i
paperja. Više nisu mogli da se bore sa smehom. Jasna i Šatalov su bezglasno otvarali usta,
ne prekidajući da se miluju i ljube, udarajući zubima o zube.
Jasna je milovala Andreja kao da se samo dodirom mogla uveriti da je stvaran. Upijala
ga je dlanovima, obrazima, stomakom, butinama. Uplitala se u njega i uplitala njega u sebe.
Baterijska lampa je skromno svetlela u stranu, ali i ono što se odbijalo od zidova Šatalovu je
bilo dovoljno da vidi čarobne obrise njenih jagodica, vrata, grudi, svilu njene kože, sjaj
njenih očiju.
Pred njima su se otvarale tako čudesne daljine do kojih mogu samo malobrojni. Dva
daha, dva pulsa stopila su se u jedno.
Šatalov se ispružio na leđima gledajući ka nebu zaklonjenom betonom. Jasna je klonula
preko njega, ležeći na stomaku, i samo bi se povremeno malo okrenula i namestila udobnije,
stavljajući glavu na njegov dlan. On ju je zamišljeno milovao od lopatica do listova, radujući
se svakom pregibu i svakom ispupčenju.
Za vlažna Jasnina leđa zalepila su se bela perca, Šatalov poče jedno po jedno da
odlepljuje i da ih baca u stranu.
– Nemoj da me čerupaš – zapreti ona – nisam ja kokoška.
– Nisi kokoška – potvrdi on. – Ti si anđeo. Moram te maskirati. Radi bezbednosti. Da
niko ne sazna.
Ona pogleda svetli kvadrat otvora iznad stepeništa.
– Nismo zatvorili vrata… Nije baš zgodno.
– Izgleda da nikoga nismo prepali.
Jasna se okrenu prema Šatalovu, šaljivo diže nos:
– Srbe ne možeš tako lako uplašiti!

On se okrenu, stavi je celu preko sebe, poljubi u uvo, pa joj šapnu:
– Moja mala hrabra Srpkinjo!
Kad bi samo mogli da zaustave sve satove na svetu, da spoljni svet stane i ostavi ih na
miru i u sreći.

Dvadeset četvrto poglavlje

Selo Rakovica, Autonomna pokrajina Kosovo i Metohija, Jugoslavija
Jun 1999. godine

Skuter je iz Rakovice odvozio ženu u crnom. Nemi Vukašin je gledao kako mu u

susret dolaze vozila – oklopno vozilo i dva kamiona s teretnim delom pokrivenim ceradom.
Ali to nije bila jugoslovenska armija, a put kojim se bližila nesreća nije vodio sa severa, već s
juga.

Na račvanju puteva žena se poravnala s kolonom i izvesno vreme o nečemu govorila s
putnicima iz oklopnog vozila. Vukašin se nije pomerao. Činilo se da uopšte ne diše. Žena
na skuteru pošla je dalje i skrenula na južni put. Kolona je polagano krenula ka selu. Vozila
su bila obojena u zelenu boju, ali ne u toplu zaštitnu, već u hladnu sivozelenu.

Vukašin se setio te strane nijanse – pre pola veka sve što je bilo obojeno u neprijateljsku
boju paljeno je i gorelo na svim putevima Jugoslavije.

Glogovac, Autonomna pokrajina Kosovo i Metohija, Jugoslavija
Jun 1999. godine

Poručnik Oković ustrča uz stepenice i pokuca na vrata Milićevog kabineta.
– Šefe, mogu li da vas malo prekinem u poslu?
– Već si me prekinuo!
– Zvali su iz Rakovice – reče Oković. – Zovu jedinicu.
– Zar u Rakovici nije Bregićev garnizon? Zar vojnici na licu mesta ne mogu da srede
stvar?
– Jednoj domaćici su zaklali telad. Mole da dođemo.
– Jel’ na čorbu?
– Zaklali su telad u štali. Ona optužuje komšije. Treba rešiti stvar. Vojnici su rekli da to
nije njihov problem, uputili su ih na policiju.
Milić nezadovoljno odmahnu rukom.
– Ljudi ne prestaju! Kao da je malo nevolja oko nas. Idi, uzmi izjave. Ko će s tobom?
Očekujem da se rano vratite – ni krađa u fabrici ne može da čeka.
– Drobanović će poći. Uzećemo nekog od slobodnih vozača. Kao ptice smo, šefe! Fiju
tamo – fiju ovamo.
Oković siđe u odeljenje, pogleda po sobi kao gazda, pa izabra žrtvu.
– Krstiću! Diži zadnjicu, idemo da se proluftiramo!
Policajac srednjih godina, dežmekast i nezgrapan, poslušno odloži novine, pa žurno
ispi kafu.
Ušli su u sobu sa oružjem, pa zadužili „kalašnjikove“ i po dva šaržera.

Oković je zauzeo mesto pored vozača – na nezadovoljstvo vodnika prve klase
Drobanovića. Ovaj nije mogao ništa, samo je gunđao sa zadnjeg sedišta:

– Nije po propisu! Stariji po činu mora da sedi pozadi!
– Još kaži da nije po ustavu – nasmeja se Oković. – Kao da vam ne gledam stalno u
potiljke. Ovako mogu malo da razgledam.
– Ni ja se ne nagledam, sve u svemu – tiho reče Krstić.
Oković s čuđenjem pogleda vozača:
– Šta ti je sad s tim „sve u svemu“?
– A vi, poručniče, hoćete li ovde čekati da OVK dođe? Bolje je otići bilo gde nego
završiti na stubu.
– Misliš, napraviće autonomiju, pa policija neće biti potrebna? – upita Drobanović.
– Ovakva kao što je naša – sigurno neće – reče Krstić. – Druga će biti potrebna, politički
potkovana, da prema situaciji ili zatvori oči, ili da se rukuje s teroristima. Ali to će bez
mene.
– Rano je za predaju! – Oković je kroz prozor gledao vojna vozila.
U susret policijskom vozilu putem je prolazila kolona jugoslovenske armije. Artiljerijski
tegljači, oklopni transporteri, kamioni, dva tenka. Na oklopu su sedeli potišteni vojnici.
Neko je gledao u tačku ispred sebe, a neko šarao očima po nebu.
– Nema kud nego da se preda – požali se Krstić. – Podneću raport. Ako ne sutra, onda
prekosutra.
– A odakle je vojska? – interesovalo je Drobanovića. – Zar garnizon nije u Rakovici?
– Nama ne polažu račune – reče Oković. – Vojska se bavi svojim poslom.
Vozač pade u vatru:
– Sad imaju samo jedan posao – put pod noge. Dali su naše Kosovo na milost i nemilost
vukovima.
Dalje su išli ćuteći. Put je vodio kroz kosovarsko selo. Na zidu kuće na kraju sela
razjapila je čeljust stilizovana zmija. Retki stanovnici pratili su policijsko vozilo
neprijateljskim pogledima.
– Moji su roditelji kod Niša – reče Krstić. – Tamo sad ima izbeglica preko glave,
kriminala preko glave, posla preko glave. Tamo ću otići. Sigurno ovde neću sedeti do
poslednjeg metka. A gde ćete vi, poručniče?
– Ja nemam gde – odgovori ovaj. – Okovići su ovde živeli od pamtiveka. I živeće.

Nemi Vukašin pratio je pogledom policijsko vozilo koje se približavalo. Prsti na dršci
čvornovatog štapa stisnuše se jače nego obično. Starčeve usne se malo pokrenuše, kao da je
pokušavao nešto da kaže.

– Poručniče, jel’ ako da ja prikočim tu… kod žbunja? – zamoli Krstić. – U selu ćemo sad
ovo-ono, nezgodno je, a neće ni vremena biti.

– Pa već smo stigli! – nezadovoljno se usprotivi Oković. Želeo je da što pre raspravi
stvari.

– Dva minuta!
Policijsko vozilo se zaustavi kod vrbika pored puta.
– Onda ćemo mi poći napred – odluči poručnik. – Ujedno ćemo razgledati. Ti dođi do
sedme kuće.
– Razumem!
Oković i Drobanović, svako sa automatom o ramenu, krenuše put sela. Krstić otrča u
žbunje, razdvajajući guste grane.
– Samo nemoj da dangubiš! – upozori Oković vodnika. – Večeras još treba i do fabrike
da stignemo.
– I opet bez ručka, jel’? – nezadovoljno upita Drobanović.
– Večeraćeš dva puta.
Dođoše do kuće na kraju sela, koja je stajala malo po strani od drugih.
– Koja je ovo kuća, sedma? – zamisli se vodnik. – Nema broja.
– Nije Priština, naći ćemo nekako. Pitaćemo seljake.
Drobanović opazi sedog starca. Stari je sedeo kao kip na klupi ispred ulaza u kuću i
oslanjao se rukama o štap.
– Dobar dan, stari! Kako da nađemo sedmu kuću?
Starac je nepomično ćutao.
– Star je – pretpostavio je vodnik – verovatno ne čuje. Idemo, sami ćemo se snaći.
Pošli su putem između ograda. Zemljani put se širio u mali trg, okružen seoskim
kućama s crvenim krovovima od crepa. Sve oko njih bilo je preorano gusenicama teških
vozila. Vetar je preko trga nosio plastičnu kesu. Oković i Drobanović ga obiđoše u pravcu
suprotnom od kazaljke na satu.
– Ima li ovde ljudi uopšte? – zapita se vodnik. – Nekako je pusto.

Krstić se probio kroz gusto granje dalje od tuđih pogleda, mada ovde nije imao ko da
ga gleda. Sa uživanjem je „ispraznio rezervoar“, kako se govorilo u njegovom odeljenju.
Čak je i tiho zapevao nešto nerazumljivo i veselo.

Vrata jedne od kuća ispred njih bila su odškrinuta. Ni kapija nije bila zaključana.
– Dobar dan! – reče glasno Oković za svaki slučaj.
Otvorili su kapiju koja vodi u dvorište i skamenili se. Istovremeno se mašiše automata.
Na stepeniku kuće u lokvi krvi licem nadole ležala je mrtva žena.

Oković i Drobanović se osvrnuše oko sebe. S raznih strana ka njima su se približavali
ljudi u maskirnim uniformama sa oznakama OVK na rukavima. Trideset ili četrdeset ljudi
držalo je policajce na nišanu automata i pušaka. Ispred njih je koračao nenaoružani stasiti
albino i ozareno se osmehivao.

Krstić zakopča pantalone i uputi se nazad ka vozilu, još uvek pevušeći jednostavnu
pesmicu.

Pažnju mu je privukao strani zvuk. Krstić je ranije služio vojsku, i šuštanje rakete
ispaljene iz bacača nije mu bilo nepoznato. Stigao je da se zaustavi i čak da odstupi pola
koraka unazad pre nego što se projektil zabio u policijsko vozilo.

Eksplozija je odbacila Krstića kao lutku nazad u žbunje, i on je izgubio svest.

Oković i Drobanović jurnuše u dvorište. Nekoliko rafala iz automata slilo se u jedan.
Odjednom nekoliko zrna izrešeta vodniku noge iznad kolena, i on pade nasred
dvorišta. Oković je stigao da skoči preko drvljanika, hici su okrunili zid nad njegovom
glavom. Otkočio je osigurač, ustao iznad drva i uzvratio rafalom. Pripadnici OVK se
raštrkaše.
Trebalo je nekako se izvući iz zamke. Iza ograde promaknu senka. Oković opali s
preticanjem, začu se prigušeni krik.
Saginjući se nisko, poručnik optrča oko kuće, pa preko niske pletene ograde preskoči u
susedno dvorište. Meci su zviždali oko njega. Fiju-fiju, kao što je rekao Miliću.
Dvorište je bilo puno veša, čaršavi su se sušili u nekoliko redova, bilo bi dosta za
jedrenjak. Oković jurnu kroz beli hodnik koji je lepršao na vetru. Začuše se prigušeni udari,
a na čaršavima ispred njega pojaviše se simetrične šare od puščanih metaka.
Oković pade na zemlju, pod čaršavima ugleda dva para nogu, ispali rafal nešto iznad
njih. Zamenio je šaržer. Pored tela koja su pala otpuzao je prema zidu kuće. Zatim je
oslušnuo.
Pripadnici OVK opkoljavali su ga bez žurbe, shvatajući dobro da iz sela nema kud da
se dene. Oković ih je kratkim rafalima držao na odstojanju, dok nije nestalo metaka.
Odbacio je automat i s pištoljem u ruci jurnuo ka kući. Gurnuo je vrata, ona su se otvorila
neočekivano lako. Prema Okoviću je poleteo kundak automata i udario ga po licu.

Krstić je ležao na leđima i plakao, grčevito stisnuvši zube. Drhtavim prstima on napipa
futrolu, izvadi pištolj, povuče zatvarač. Lagano sede, osećajući kako se ljulja i vrti sve oko
njega. Zatim tiho pozva:

– Poručniče! Vodniče! Gde ste?
Na pustom putu kao visoka baklja gorelo je njegovo vozilo u kojem je ostao automat.
Pusta okolina Rakovice ležala je na sto metara ispred njega. Desno je nestajalo polje, a na
oko trista metara prelivala se poput svežeg mladog povrća spasonosna ivica šume.

Na udaljenom kraju trga rasla su niska zdepasta stabla kajsije. Za njih su privezali
Okovića s razbijenim okrvavljenim ustima i Drobanovića, koji je gubio svest. Vešti
pripadnik OVK s cvetnim povezom preko čela proverio je čvorove i pritegao ih tako da su
ruke policajaca počele da modre.

Ispred njih je šetao Beli, zagledajući se u lica zarobljenika s bolesnim interesovanjem.
Pored seoske prodavnice odvijao se aktivni utovar provijanta. Iznosili su sve što bi im
palo pod ruku: džakove, kese, kutije. A na zidu prodavnice već se pojavila crvena zmija s
razjapljenom čeljusti.
Iz susedne kuće začuli su se ženski krici, zvuci udaraca, pucanj. Uskoro je na trem
izašao desetar Hašim, širokog lica, spljoštenog nosa i jakog čela. Zakopčao je šlic, opušteno
se protežući.
Smuk se pojavio na trgu u pratnji trojice boraca, gledao je smrknuto. Pažnju su mu
privukle Drobanovićeve pantalone, od kolena naniže crne, sjajne od krvi.
– Beli – zaurla Smuk – ne vidiš sam, je li?! Podvežite mu noge, inače će iskrvariti pre
vremena!
Na travi su ležala tela trojice pripadnika OVK. Još dvojica su sedela pored, naslonjena
na ogradu, jedan je previjao ruku drugome. Prolazeći pored njih, Smuk ih pogleda s
gađenjem.
– Niste mogli samo da zarobite policajce, tupani? Krenuli ste kao na paradu? Parada će
biti u Prištini. I ne danas, jasno?
Ranjenici poslušno klimnuše glavom, skrivajući pogled.
Kapija na jednom od dvorišta bila je otvorena. Pod nadstrešnicom skrivao se stari
„fijat“ sa otvorenim prtljažnikom. Pored zadnjeg točka, oborenih glava, klečala su dva
Srbina vezanih ruku. Beza je išao u susret Smuku, dok su njegovi ljudi držali ovu dvojicu na
nišanu.
– Mi smo uglavnom završili, Fitime. Svi koji su davali smeštaj vojnicima već su
kažnjeni. Ostalo je samo da rešimo ove koji nisu odavde. Naravno, i policiju.
Smuk pažljivo pogleda pomoćnika.
– A kuće? Kuće treba zapaliti, Beza! Svaku kuću koja je davala smeštaj. Za
jugoslovenske vojnike nema utočišta na Kosovu. To svi moraju znati.

Dahćući od napora, u polusedećem položaju, Krstić se probijao preko bašta, od zaklona
do zaklona. Putem se nije usuđivao da ide, pa je odmah preprečio preko polja. Očekivao je
povike i pucnje, ali mu je sreća zasad bila naklonjena.

Dotrčao je do stare kuće sa ulegnutim krovom pokrivenim crepom, izduvao se iza
kuće, oprezno pogledao iza ugla prema trgu. Spustio se na gustu nepokošenu travu i
otpuzao malo napred.

Kroz prorez podrumskog prozora u njega su, ne trepćući, gledale uplašene dečje oči.
Krstić ga obodri osmehom, prislanjajući prst na usne:
– Pssst!
Kuća je bila ograđena trošnom daščanom ogradom. Krstić otpuza bliže, pa kroz
pukotinu pogleda na trg i ponovo zaplaka, otvarajući usta bez zvuka. Video je svoje.

Dejan i Nenad napregnuto su pratili kako Smuk sa svojom svitom razgleda dva
sanduka bombi u prtljažniku „fijata“.

– Govorili smo, gospodine, da to nije naše vozilo! – ispusti glas Dejan.
Smuk se lagano okrenu prema njima, pa progovori na srpskom.
– S jedne strane, ne podnosim kad me neko laže. Ubio bih ga odmah. Priče o tome da
nijednom niste pogledali u sopstveni prtljažnik me baš ljute. A sad još i auto nije vaš! S
druge strane, ne bih želeo da na brzu ruku donosim odluke.
Smuk zakorači bliže i čučnu, njihova lica se nađoše na istoj visini. Upita tiho:
– Momci, šta će vam toliko bombi? Da lovite ribu? Pa na čitavom Kosovu nema toliko
ribe. I gde ste ih uzeli? Ukrali ste? Od koga? Jeste li kupili? I od koga? I ja bih želeo da
kupujem jeftine bombe. Kako daju – na rate ili po obračunu?
Dejan i Nenad su ćutali, gledali su u zemlju.
Smuk ustade, raširi ruke, pa pređe na albanski:
– Skroz su se zbunili. Nemamo vremena da se petljamo s njima, vodite ih. Imamo
važnijeg posla.
Bezini ljudi odvukoše zarobljenike do kamiona.
Smuk se vrati na trg, namignu Belom.
– Vreme je za jedan fini poziv.

Milić je pio kafu za radnim stolom kad je zazvonio telefon. Podigao je slušalicu.
– Milić na vezi.
Na liniji su bile smetnje, i prvo se čulo samo šuštanje i pucketanje. Zatim duboki glas
izgovori na srpskom:
– Dragane? Da li me čuješ?
– Ko je to?
– Tvoj stari prijatelj. Nisi me poznao ili se praviš?
Milić oseti kako mu na čelu zaigra žila.

– Ti mi nisi prijatelj.
– U tome je tvoj problem. Znaš li gde sam sad? Pogodi.
– U paklu. Prvi kotao od ulaza.

Smuk je sa satelitskim telefonom prišao policajcima, Beli je stao pored njega. Pripadnici
OVK okupili su se na trgu, ne želeći da propuste predstavu. Drobanović dođe sebi,
probatrga se u pokušaju da se oslobodi.

– Ja sam vodnik! Običan vodnik! Šta sam učinio? – uzvikivao je.
– U jednom pitomom seocetu. Zaboravih kako se ono zove… – reče Smuk i tutnu
Drobanoviću telefon pod nos.
– Rakovica! Šefe, mi smo u Rakovici! Nema ovde nikakve teladi!
Smuk vrati telefon na svoje uvo, pa se nasmeja:
– Kako da nema? Vi ste ta telad! Čuješ li, „šefe“? Svi ste vi ta telad!
Beli priđe Drobanoviću sa strane, iz korica izvadi široki mesarski nož.
– Nemoj! – povika vodnik. – Molim te, nemoj!
– I bolje da za telad potražiš drugu štalu dok se ne dogodi ovo…
Smuk klimnu Belom, Drobanoviću se ote vrisak. Beli mu jednim pokretom prereza
grlo.

Predsmrtni ropac Drobanovića pomešao se s telefonskim smetnjama.
Milić stegnu šolju u ruci. Ona puče i sve se zali mrkom tečnošću.

Pripadnici OVK su se sjatili oko gubilišta. Iza njihovih leđa otvorila se kapija. Kroz nju
je ukrućenih nogu, s pištoljem u ispruženoj ruci prošao vozač Krstić i lagano zakoračio
napred.

– Imamo još čitavog poručnika! – nastavi Smuk. – Recimo da je zasad čitav. Još nisam
odlučio da li treba toliko poručnika.

Oković je, pljujući krv, gledao ispod oka. Shvatio je da je već mrtav i da se to ne može
promeniti. Kako je samo želeo da poslednje što će videti u životu ne budu pobednička lica
neprijatelja, njihovi divlji, samozadovoljni osmesi i prazni pogledi! Onda opazi nišan
pištolja, a iza njega široko otvorene Krstićeve oči.

Klimnuvši jedva primetno, Oković zatvori oči i obori glavu.
Smuk mu se primaknu:
– Hej ti, poručniče! Pogledaj me! Hoćeš li da kažeš nešto starom bespomoćnom Miliću?
Hajde!

Oković nije reagovao. Pripadnik OVK s povezom preko čela ščepa ga za kosu i okrenu
licem prema Smuku. Ne otvarajući oči, Oković se trijumfalno osmehnu, otkrivajući
razbijene i okrvavljene zube.

– Šta si se iskezio, strvino? – Smuk je besneo sve više.
– Njih je trojica manje! – viknu Oković. – Šefe, sredićete ih!..
Na čelu mu se pojavi crna rupa, a istog trena sruči se probijenog grla pripadnik OVK s
povezom preko čela. Krstić je uspeo da ispali još dvaput negde u krošnju. A onda je njegovo
punačko telo izrešetalo pedesetak zrna iz automata– Krstić je umro pre nego što je pao na
zemlju.
Smuk besno gurnu nogom mrtvog pripadnika OVK ispod rebara i zaurla u telefon:
– Gubi se, Miliću! Napolje s moje zemlje! Kad te uhvatim – kožu ću ti odrati! Beži,
huljo!

Milić je Smukove povike saslušao hladno i mirno.
– Tvoj životni put bliži se kraju, Fitime Bola – odgovori on. – Pripremi se za večne
muke.
Uredno spusti slušalicu. Pogleda sto. Uze nekoliko listova papira i poče da kupi
prosutu kafu.

Pripadnici OVK su se skamenili, gledajući leđa komandanta. Smuk je stajao namršten,
povijenih ramena. Zatim se okrenuo sa zadovoljnim osmehom na licu.

– Ovde smo završili. Ukrcavamo se i odlazimo.
I širokim korakom ode s trga u uličicu gde ga je čekalo oklopno vozilo. Na njegovom
putu, iza niske ograde jedne od kuća, na gornjem stepeniku ispred vrata sedeo je tamnoputi
suvonjavi četrdesetogodišnjak.
– Dobar dan, Kosovare! – pozdravi ga Smuk.
Ovaj ga pogleda hladno i nepoverljivo, odgovorivši mu jedva primetnim klimanjem
glave.
– Glavu gore! – posavetova ga Smuk. – Srbi ti više neće smetati. Živi mirno! Poklanjam
ti Rakovicu! Vladaj!
I prođe pored njega. A Kosovar je dugo gledao za njim. Lice mu je bilo bez ikakvog
izraza.

Beza je borcima pokazivao sledeću kuću:
– Ova? Nemoj da pomešaš. Komandant se ljuti zbog grešaka.

– Baš ta! – potvrdi jedan od pripadnika OVK. – Eno tenkovskih tragova pored kapije.
Uđoše u dvorište, prekoračiše preko mrtve starice. Svaki od boraca vukao je po
kanister. Posao je išao brzo. Jedan je polio benzinom drva složena pored zida, drugi – vrata
i trem, treći je prišao otvorenom prozoru i pljusnuo benzin kroz njega. U sobi je radio
televizor.
– Akuna matata! – veselo je pevala i igrala mala svinja s velikim kljovama.
Plamen se podiže s tri strane istovremeno, pa poče halapljivo da guta i zavija.
Ne okrećući se, Beza povede svoje ljude dalje – trebalo je posetiti još dve kuće.

Nemi Vukašin sedeo je na klupi pored ulaznih vrata, oslanjajući se rukama na
čvornovati štap. Nije se pomerao, nije treptao, nije se videlo čak ni da li diše.

Vazduh je mirisao na garež. Kroz koprenu dima starac je gledao kako iz sela odlaze
dva kamiona i oklopno vozilo. Iz ugla oka skotrlja mu se jedna jedina suza.

Dvadeset peto poglavlje

„Gnezdo“, teritorija pod kontrolom OVK Autonomna pokrajina
Kosovo i Metohija, Jugoslavija

Jun 1999. godine

Kao i uvek posle ozbiljnih operacija, oni koji su ostali u „Gnezdu“ izašli su da

dočekaju udarnu grupu. Polako se otvorila teška kapija koja je pre jedne godine po
Smukovom naređenju obložena čeličnim limom. Oklopno vozilo i kamion prošli su pored
mitraljeskih gnezda koja su bila raspoređena sa obe strane puta, ušli su na kapiju, prešli
preko betonskog mosta i zaustavili se na platou ispred vojničkog logora.

Kao najstariji po činu u bazi bio je Amirov pomoćnik – Turčin Mehmed. Još se nije
navikao na novu ulogu i ponašao se nespretno.

– Kako je prošlo? – upita on Smuka samo što je izašao iz vozila. Pitao ga je namerno
drugarski, a ne u skladu s činom. Hašimu, koji je izašao iz transportera za Smukom, lice se
izobliči. Čak ni on nije sebi dozvoljavao da se tako obraća komandantu, mada bi kao
veteran mogao. Ubijao je srpske policajce i uterivao strah u kosti jugoslovenskim vlastima
još dok ni pomena nije bilo o nekakvom OVK, i dok je student Fitim Bola u Lucernu i
Ženevi išao po emigrantskim ćelijama i zasedanjima Narodnog pokreta Kosova. Da možda
prospem creva drskom Turčinu, prođe Hašimu misao kroz glavu.

Ali komandant je danas bio dobre volje, a istovremeno uzbuđen. Uprkos preteranoj
familijarnosti, Mehmed je danas imao sreće.

– Plodonosno – reče Smuk, dajući mu do znanja da mu ćaskanje nije potrebno.
Iz kamiona su na zemlju poiskakali borci Belog, Beze i Hašima. Šalili su se međusobno,
pozdravljali „pozadince“. Istovarili su zarobljenike. Bilo ih je troje – Dejan, Nenad i zgodna
Srpkinja.
Mehmed se osmehnu, priđe devojci, uhvati je s dva prsta za obraz. Ona se trgnula,
pokušala je da se izmakne:
– Pustite me… molim vas!
Mehmed se okrenu Hašimu, pa upita:
– Čije je ovo?
Da mu prospem creva, pomisli Hašim. Kao slučajno.
Smuk nezainteresovano slegnu ramenima:
– Zajedničko. Obraduj momke, posle Seline svi su nervozni.
I dodade Bezi, koji je prišao:
– A ovu dvojicu – kod mene, odmah. I postavi nam sto s pogledom. Odavno nismo
imali goste.
Devojka nije razumela albanski, gledala je čas Smuka, čas njegove pomoćnike. Bezini
borci su poveli Srbe uzbrdo prema štapskom šatoru.
Mehmed pozva svoje, dva pripadnika OVK poduhvatiše Srpkinju ispod lakata.

– Nemojte! Molim vas! – vikala je.
Mehmed joj opali šamar. Primakao joj se skroz i rekao na srpskom s jakim turskim
akcentom:
– Ćuti! Ako budeš ćutala – ostaćeš živa. Razumeš li?
Devojka tiho zacvile kroz zube, pa obori glavu. Mehmedovi ljudi je odvukoše u logor.
Smuk se uputi ka svom štabu. Mala zasebna kuća, koja je neznatno podsećala na
švajcarske seoske kućice, stajala je bliže vrhu brda, na pedesetak metara od žute kuće. Ovde
niko nije imao pristup. Tačnije, skoro niko.
Smuk je ušao u kuću, ostavio oružje u predsoblju. Skinuo se do pojasa, u kupatilu
napunio lavabo vodom i pljusnuo se po licu. Pogledao se u ogledalu. Osetio je kretanje iza
leđa.
Tanki lepljivi prsti skliznuše preko njegovih leđa od struka ka ramenima.
– Kako je prošlo? – začulo se ponovo, ali je bilo postavljeno tiho i saosećajno.
Smuk uhvati ruku na svom ramenu, na sekundu je prisloni na obraz. Tanka svila crne
bluze bila je hladnjikava. Lagani miris parfema donosio je uzbuđenje.
– Na nularicu. Jedno selo više bez Srba. Plus namamili smo Milićeve ljude. Preneo sam
mu pozdrav.
Osetio je kako se nežno jako telo prislanja na njegova leđa. Topli dlanovi obgrlili su ga
oko struka, popeli se do grudi, dodirnuli bradavice. Pamet mu se mutila. Poželeo je sve da
odloži. Da je odnese gore u spavaću sobu. Da se oseti kao običan muškarac i uživa u svojoj
ženi.
Smuk nerado odvoji od sebe nežne ruke.
– Ne možemo sad! Istrošiću snagu. Imam loš predosećaj. Neko ulazi na moju teritoriju.
Da li su naši, ili neko sa strane… to moramo da utvrdimo.
On ponovo pogleda sebe u ogledalu, zatim nju kako ukočeno i bez glasa stoji iza
njegovih leđa.
– Da utvrdimo i da kaznimo.

Veliki plastični baštenski sto stajao je na osmatračnici malo dalje od nadstrešnice pod
kojom je obično ručao Smuk s pomoćnikom. Odatle je bio najbolji pogled na dolinu. Uz sto
su se nalazile ukopane dve solidne parkovske klupe s visokim naslonima. Na jednoj su
sedeli Dejan i Nenad vezanih nogu, s lisicama na rukama zaključanim za naslon klupe.
Obojica su imala po jednu ruku slobodnu. Vratove zarobljenika stezale su omče – tanke
čelične sajle vezane iza naslona klupe.

Na drugu klupu, desno od Dejana, smestio se Smuk. Iza klupa je stajalo pet vojnika iz
Bezinog odreda, nepomično i sa automatima u rukama.

Sa stola se širio miris pečenog mesa. Na velikoj tacni nalazile su se sveže lepinje i
isečeni krastavci, paradajz i paprika.

– Izvolite, nemojte da se stidite! – pokaza Smuk rukom na postavljeni sto. – Danas ste
moji gosti. Ima takvih ljudi koji baš umeju da zainteresuju čoveka. Kao da se u njima nešto
krije. Neka tajna. Nešto što žele da podele s drugima. Vi to želite, jel’ tako?

Srbi su napeto ćutali.
Smuk je uhvatio viljuškom veliki komad ovčetine, stavio ga na svoj tanjir, isekao na
dva dela i ne žureći jeo. Zatim se obratio Dejanu:
– Da nisi slučajno levoruk?
Dejan odrično odmahnu glavom.
Smuk se osmehnu:
– Moraćeš da naučiš. Znate li ko sam ja?
Dejan opet odmahnu glavom. Nenad slegnu ramenima.
– Zovem se Fitim Bola. Ja sam vlasnik svega što postoji na ovim brdima. Znate li
albanski? Ne? Na albanskom „bola“ znači smuk, zmija slična udavu. Smuk ume da se vere
po drveću. Svoj plen guši, kao piton. Uzgred, ta stvar, na vratu… steže li vas? Moji momci
ponekad preteraju. Uzmite, uzmite: povrće, meso, lepinje – sve je sveže.
Nenad se nagnu napred, koliko mu je dozvoljavala omča na vratu, primače sebi tanjir,
stavi na njega krišku krastavca i komad ovčetine.
– Prijatno! – reče i stavi komad mesa u usta.
Smuk klimnu glavom. Dejan je i dalje sedeo nepokretno, gledajući u tačku ispred sebe.
– Dobro, otud te bombe? – prijateljski upita Smuk. – Morate me razumeti, ovde oko
mene je zemlja za koju ja odgovaram. Ovde ne smeju prolaziti automobili s bombama u
prtljažniku. Objasnite mi jednostavno gde ste ih uzeli, kuda ste ih vozili. Zar mnogo pitam?
– Kupili smo od Roma – priznade Nenad. – Iz napuštenog vojnog skladišta. Hteli smo
da zaradimo. Ove godine uopšte nije bilo posla. Obično smo u baštama, na poljima.
Smuk je slušao, ne gledajući Nenada i jeo bez žurbe.
– Zovem se Nenad. Mislili smo da ćemo verovatno u Prištini ili Nišu naći kupca. U
Rakovici smo se malo odmorili, da ne bismo noću putovali. Dabogda propale te bombe!
Uzmite ih, ne trebaju nam. Možemo li da idemo?
Smuk obrisa usne salvetom.
– Zašto da ne? Što se tebe tiče, sve sam shvatio. Eno tamo, vidiš onaj krivi bor na brdu.
Pod njim je staza. Sići ćeš iza brda – tamo je put. Auto sa celokupnim sadržajem će ostati
kod mene. Zbog uznemiravanja. Jel’ se ne ljutiš?
Nenad kratko pogleda Dejana.
– A…
Smuk odgovori na nepostavljeno pitanje:
– A tvoj saputnik je, vidiš, izgubio moć govora. Sedi i preznojava se. On i ja ćemo još
malo popričati o tome zašto se znoji.
Priđe borac OVK, pokaza Nenadu rukom da podigne noge, pa velikim nožem preseče
konopac. Skinu s njegovog vrata čeličnu omču, oslobodi ruku od klupe, pa ga gurnu u leđa.
Pokaza mu automatom da krene.
Nenad lagano ustade.
– A možda…
Smuk odgrize sočni komad paprike.
– Za sto sekundi reći ću momcima da pucaju. Na pokretnu metu. Oni moraju stalno da
vežbaju. Ovde kod nas je rat. Idi, Nenade, nemoj džabe da prokockaš šansu.
Nenad jurnu nizbrdo. Pripadnik OVK ispusti dug zvižduk za njim. Dejan se sledi,
spusti glavu. Smuk pogleda na sat: