Giovanni Giacomo Casanova - Memoari III

Dva dana nakon njena odlaska primih iz Venecije novĉano pismo,
te poplatih sitne dugove. Potom odoh u Augsburg, ne toliko da se vidim s
ocem Balbijem koliko da upoznam ljubaznog biskupa koji se tako
kraljevski ponio prema njemu.

Stigao sam sedam sati nakon odlaska iz Münchena i odmah pošao
do biskupa. Biskupa nije bilo. Našao sam oca Balbija odjevena u
veleĉasnog, kosa mu bijaše napudrana, zbog ĉega mu je put izgledala još
tamnija. Taj ĉovjek, kome još ne bijaše ĉetrdeset godina, izgledao je ne
samo ruţan već mu i crte lica odavahu niskost, podlost, drskost i glupavu
zlobu. Ustanovio sam da je dobro smješten, da ga dobro posluţuju, da ima
knjiga i sav potrebni pribor za pisanje. Ĉestitao sam mu, rekavši kako je
zaista sretan, kao i ja što sam, zbog toga što sam ishodio sve ove povlastice
i što će uskoro postati svećenik. Nije mu ni na pamet palo da mi zahvali,
već reĉe da sam ga se naprosto otarasio i da je ĉuo da odlazim u Pariz, pa bi
mnogo radije pošao sa mnom, jer da se u Augsburgu smrtno dosaĊuje.

— Što biste vi u Parizu?

— A vi?

— Iskoristit ću svoje sposobnosti.

— I ja svoje.

— Hajte, molim vas! Nisam vam više potreban. Osim toga, osobe s
kojima putujem moţda bi me prezrele ako biste me vi pratili.

— Obećali ste da me nećete napustiti.

— Zar to smatrate napuštanjem, ako vas ostavljam u milosti i
obilju?

— U obilju? Nemam ni pare.

— Novac vam i ne treba. Ali ako mislite da ga trebate za svoje
uţitke, e pa potraţite ga u vaše braće.

— Ali oni nemaju novaca.

— Onda kod prijatelja.

— Nemam ih.

— To gore po vas, što znaĉi da nikad nikome niste bili prijatelj.

— Valjda ćete mi ostaviti nekoliko cekina?

— Ni ja nemam ništa.

— Priĉekajte biskupa, doći će sutra. Govorite s njim, nagovorite ga
da mi pozajmi novaca. Recite mu da ću mu ih vratiti.

— Neću ga ĉekati, jer odmah polazim, a nikad ne bih bio toliko
bezoĉan da mu tako nešto kaţem.

Nakon tog oporog razgovora otišao sam do pošte i otputovao nimalo
zadovoljan što sam priskrbio takvu sreću ĉovjeku koji je ne zasluţuje.

Krajem oţujka primio sam u Parizu pismo od plemenitog i ĉasnog
biskupa Bassija u kome me je obavještavao da je otac Balbi pobjegao od
njega s jednom sluţavkom pošto mu je ukrao stanovitu svotu novaca, zlatni

sat i srebrni pribor za jelo.

Njegove nevaljalštine dovele su ga naposljetku dotle da su ga u
lancima izruĉili venecijanskom tribunalu. Dvije je godine proveo u tamnici
Piombi, zatim su ga poslali u jedan samostan iz kojeg je pobjegao i otišao u
Rim da se baci pred noge papi koji ga je odriješio redovniĉkog zavjeta, i on
se vratio u svoj kraj kao obiĉan svećenik, gdje je ţivio u bijedi i umro

godine 1785.

U Strasburgu sam se pridruţio gospoĊu Riviere i njenoj prijaznoj

obitelji.

U Pariz smo stigli u srijedu 5. sijeĉnja 1787. Ja sam otišao svom
prijatelju Ballettiju, koji me je primio raširenih ruku govoreći kako me je
oĉekivao unatoĉ tome što mu nisam javljao ni slovca o sebi, jer sam nakon
bijega morao zacijelo napustiti Veneciju i potraţiti sklonište, a bio je
uvjeren da neću izabrati drugi grad doli onaj u kojem sam proveo dvije
godine uţivajući u svim radostima ţivota.

Pošto sam unajmio sobu u istoj ulici, otišao sam u Burbonsku
palaĉu da se predstavim gospodinu de Bernisu, koji je bio ministar vanjskih
poslova, nadajući se s razlogom lijepom prijemu. Rekoše mi da je u

Versaillesu. U svom nestrpljenju pohitah na Pont Royal, uzeh kola zvana
»sobni lonac« i stigoh u Versailles u šest i po.

Ondje mi rekoše da se gospodin de Bernis vratio u Pariz s grofom

Cantillanom, napuljskim poslanikom.

Vraćam se, dakle, istim kolima. Ali tek što stigosmo do gradskih
vrata vidjeh gomilu kako trĉi na sve strane u najvećoj pometnji i zaĉuh
odasvud krikove: »Kralj je ubijen, ubili su Njegovo veliĉanstvo!«

Moj se koĉijaš uplaši i pogna konje, ali kola bjehu zaustavljena, a
meni narediše da siĊem i odvedoše me u straţarnicu kamo su za nekoliko

minuta doveli još dvadesetak osoba što su drhtale od straha pred
hapšenjem. Nisam znao što da mislim, i budući da nisam vjerovao u
ĉarolije, mislio sam da sanjam. Stajali smo, gledali se, ne usuĊujući se
prozboriti. Svaki od nas, iako nevin, bio je u strahu, ukoĉen od prepasti.

Nakon nekoliko minuta uĊe jedan ĉasnik i pošto nas uljudno zamoli
za oproštenje, reĉe da moţemo otići.

— Kralj je ranjen — rekao je — i odnijeli su ga u njegove odaje.
Atentator,[55] kojeg nitko ne poznaje, uhapšen je. Posvuda traţe gospodina
de la Martinierea, vidara Njegova veliĉanstva.

Uspeh se u koĉiju presretan što sam opet u njoj, kadli me neki
ĉovjek, veoma dobra izgleda i lica koje ulijeva povjerenje, zamoli da ga
uzmem sa sobom s time da će platiti polovicu. No unatoĉ zakonima

uljudnosti ja sam ga odbio, jer ima trenutaka kad ne valja biti uljudan.

Za tri sata, koliko mi je trebalo da se vratim u Pariz, jer ti »sobni

lonci« idu veoma polagano, najmanje dvije stotine glasnika projahalo je

mimo nas i svaki je vikao i objavljivao javnosti novosti koje je nosio. Prvi
su rekli što sam već znao. Nakon ĉetvrt sata ĉuo sam da su kralju pustili

krv, zatim da rana nije smrtna, i nakon jednog sata da je rana tako laka da
njegovo veliĉanstvo moţe ĉak otići u Trianon ako mu je volja.

S tom zanimljivom viješću osvanuh kod Silvije, koju zatekoh s
obitelji za stolom, jer još nije bilo jedanaest sati. Ušavši, opazih da su svi
zaprepašteni.

— Dolazim iz Versaillesa — rekoh.

— Kralj je umoren.

— Ni govora. Moţe se odšetati u Trianon, ako mu se prohtije.
Gospodin de la Martiniere pustio mu je krv, atentator je uhapšen i bit će
spaljen pošto ga kliještima ţiva rašĉetvore.

Na tu vijest što ju je Silvijina sluţinĉad odmah razglasila, dohitaše
svi susjedi da je ĉuju od mene i tako sam postao zasluţan za to što je ĉitava
ĉetvrt tu noć mirno spavala.

U to doba Francuzi su zamišljali da vole svog kralja, i to su
pokazivali na sve moguće naĉine. No u biti Francuzi su uvijek isti. To je
narod roĊen za nasilje, ništa u njem nije istinito, sve je prividno. To je brod
koji bi uvijek da zaplovi, koji hoće vjetra, a svaki mu je vjetar koji duva

uvijek dobar. Stoga u grbu grada Pariza i stoji brod.

ŠESNAESTO POGLAVLJE

Ministar vanjskih poslova ¦ Gospodin de Boulogne, ministar financija ¦

Gospodin vojvoda de Choiseul ¦ Otac Laville ¦ Gospodin Paris du Vernai ¦
Osnivanje lutrije Ť Moj brat dolazi iz Dresdena u Pariz i postaje ĉlan

Likovne akademije

Eto ime dakle opet u velikom Parizu gdje mi je, otkad sam izgubio
domaju, valjalo potraţiti sreću. U njem bijah proveo dvije godine, no kako
u ono doba nisam imao drugog cilja već da uţivam u mladosti i ţivotu,
nisam ga ozbiljnije prouĉio.

Za ovog drugog boravka morao sam izuĉiti veliko umijeće
ulagivanja onima kod kojih se nastanila slijepa boţica sreće. Znao sam da
ću, budem li htio nešto postići, morati pokrenuti sve svoje duševne i
tjelesne sposobnosti, sklapati poznanstva s velikima i moćnima, biti uvijek

hladne i trezvene glave i poput kameleona mijenjati boje da ugodim onima

kojima se, zbog svoje probiti, moram svidjeti. Da bih udovoljio tim
naĉelima, morat ću se, to sam jasno uviĊao, kloniti onoga što se u Parizu
zove loše društvo, odricati se svih starih navada i ĉuvati se svake

preuzetnosti koja bi mi mogla stvoriti mnogog neprijatelja i iznijeti me na
glas kao ĉovjeka kome se ne mogu povjeriti ozbiljni poslovi.

Promozgavši tako o svemu, odluĉih da budem odmjeren i suzdrţan
kako u ponašanju tako i u govoru, ne bih li stekao glas ĉovjeka sposobna za
pothvate, ĉak i zamašnije no što sam ih ikad mogao zamisliti. Što se pak
tiĉe uzdrţavanja, mogao sam raĉunati na stotinu dukata koje će mi
gospodin Bragadin redovito slati svakog mjeseca. To će mi biti dovoljno.
Morao sam se pobrinuti samo za pristojnu odjeću i doliĉan stan, ali za to mi
je bila potrebna stanovita svota, jer nisam imao ni košulje ni ikakve
pristojne odjeće.

Sutradan sam dakle opet otišao u Burbonsku palaĉu. Kako sam i
predviĊao, Švicarac na straţi kaza mi da je ministar zauzet, pa mu zato
predadoh jedno pisamce u kojem sam se ministru najavio i oznaĉio gdje
stanujem. Više nisam trebao kazati. Tog sam dana, gdje god bih se pojavio,
morao ponoviti pripovijest o svom bijegu, što bijaše dozlaboga muĉno, jer
bi opis uvijek potrajao više od dva sata, no jesam li se mogao pokazati
neljubaznim prema radoznalcima kad ih je na to nukalo samo ţivo

zanimanje za moju osobu?

Na veĉeri kod Silvije prisebnije sam no prošlog dana osjetio sve ono

toplo prijateljstvo koje mi je ta obitelj oduvijek iskazivala. No od svega me
je najviše oĉarala draţest, ljepota i ĉednost Silvijine kćeri. Sa petnaest
godina nju su već resile sve vrline koje zadivljuju duh muškarca. Ĉestitao

sam majci koja ju je tako odgojila.

Tada nisam ni pomišljao da bi pred tim blistavim draţima valjalo
biti na oprezu, jer mi se još nije vratilo moje staro samopouzdanje, pa
nisam vjerovao da mi od tog lijepog djevojĉeta prijeti opasnost.

Povukao sam se rano, nestrpljivo oĉekujući ministrov odgovor.
Primio sam ga drugog jutra u osam sati. Ministar mi je saopćavao da ću ga
u dva sata poslije podne naći sama.

Primio me je kako sam i oĉekivao. Pokazao je veliko zadovoljstvo
što me vidi slobodna, rekavši kako se raduje što će mi u svemu moći biti na
usluzi. Kaza mi kako je istog onog ĉasa kad je proĉitao pismo u kojem mu
je Marija Magdalena javljala o mom bijegu bio tvrdo uvjeren da ću doći u
Pariz i da ću prvo potraţiti njega. Pokazao mi je pismo u kojem mu je
pisala o mom hapšenju, a onda mi pruţi i ono u kojem mu je opisala moj
bijeg onako kako su joj ga drugi prikazali. Pisala je kako joj je ţivot
omrznuo otkad je izgubila svaku nadu da će još ikad vidjeti jednog od nas
dvojice, jedine na koje se mogla osloniti. Gorko se tuţila što ne moţe naći
utjehe u vjeri i poboţnosti. Catterina, koja je ĉesto posjećuje, napomenula
je, nije sretna s ĉovjekom za kojeg se udala.

Kako su u opisu Marije Magdalene sve okolnosti mog bijega bile
krivo prikazane, obećah ministru da ću mu poslati vjeran i potpun prikaz
moje velike pustolovine. On me odmah uhvati za rijeĉ, obećavši da će ga
poslati našoj nesretnoj prijateljici. Potom mi na najdobrohotniji naĉin pruţi
svitak od stotinu lujdora. Na rastanku mi kaza da će misliti na mene i da će
poslati po me kad mi bude imao nešto reći.

Tim sam se novcem doliĉno opremio i nakon osam dana poslao mu
obećanu povijest svog bijega uz napomenu da je moţe umnoţiti i posluţiti
se njome kad naĊe za shodno da pobudi zanimanje onih koji bi mi po

njegovu sudu mogli biti od koristi.

Nakon tri tjedna on pošalje po mene i obavijesti me da je
razgovarao s mletaĉkim poklisarom gospodinom Erizzom. Iz razgovora je
razabrao da poklisar neće ništa poduzimati protiv mene, no da me ne moţe
primiti, jer se ne ţeli zamjeriti drţavnim inkvizitorima. Meni je to bilo
svejedno, jer mi njegova pomoć nije bila potreba.

Ministar mi još kaza da je povijest moga bijega dao gospoĊi
markizi,[56] koja me već otprije poznaje, a on će nastojati da mi ugovori
razgovor s njom. Naposljetku reĉe da će me gospodin Choiseul dobro

primiti kad mu budem predstavljen, a isto tako i ministar financija gospodin
de Boulogne, s kojim bih, ako imam malo pameti, mogao uglaviti nešto

povoljno.

— On će vam sam — nadovezao je — to natuknuti, a vi gledajte da
izmislite nešto za povećanje kraljevskih prihoda, no klonite se zamršenih i
maglovitih planova. Ako ono što napismeno izloţite ne bude odviše
dugaĉko, ja ću vam reći svoje mišljenje.

Oprostio sam se ispunjen zahvalnošću, ali i u velikoj nedoumici
kako da iznaĊem naĉin za povećanje kraljeva dohotka. Nisam se nimalo
razumijevao u novĉarstvo, pa sam razbijao glavu smišljajući razne putove i
naĉine, no sve se uvijek svodilo na udaranje raznih poreza, a to sam
odbacivao smatrajući takve mjere besmislenima i narodu mrskima.

Gospodinu de Choiseulu najavio sam se ĉim sam doznao da je u
Parizu. Primio me kod jutarnjeg ureĊivanja. Dok su ga ĉešljali, on nije
prestajao pisati. Sva njegova uĉtivost sastojala se u tom što bi ponekad

prekidao pisanje da mi se obrati kakvim upitom na koji sam ja spremno
odgovarao, no to bijaše uzalud, jer umjesto da me sasluša do kraja on bi se
opet laćao svog pisma. Ponekad bi me ĉak i pogledao, ali to nije znaĉilo
ništa, jer oĉi gledaju, a ne slušaju. Ali uza sve to vojvoda bijaše ĉovjek

mudar i pun duha.

Pošto je napokon završio svoje pismo, reĉe mi na talijanskom kako

mu je gospodin de Bernis djelomice ispripovijedao povijest moga bijega.

— Recite mi kako vam je to pošlo za rukom?

— Ta povijest, monsinjore, traje dva sata, a rekao bih da se Vašoj
jasnosti ţuri.

— Ispriĉajte mi je ukratko.

— U najsaţetijem obliku traje dva sata, kako sam već spomenuo

Njegovoj jasnosti.

— Pojedinosti ćete mi ispriĉati drugi put.

— Bez pojedinosti pripovijest nije zanimljiva.

— Imate krivo. Sve se moţe skratiti, i to koliko god se hoće.

— Kad Vaša jasnost tako ţeli, reće ću joj slijedeće: drţavni

inkvizitori dali su me zatvoriti pod olovne krovove, ali nakon petnaest
mjeseci ja sam probušio krov i kroz jedan tavanski prozorĉić ušao u sudsku
dvoranu. Raznio sam vrata, sišao na trg, ukrcao se na gondolu kojom sam

se odvezao do kopna, odakle sam krenuo za Munchen. Iz Münchena sam
došao u Pariz, gdje sam doţivio ĉast da vam se poklonim.

— Ali... što su to olovni krovovi?

— Objašnjenje bi potrajalo ĉetvrt sata, Vaša jasnosti.

— Kako ste uspjeli probušiti krov?

— To bi potrajalo pola sata.

— Zašto su vas ondje zatoĉili?

— To je još daljnjih pola sata.

— Mislim da imate pravo. Draţ i ljepota svake pripovijesti ovise o
pojedinostima. No sada moram u Versailles. Uĉinit ćete mi zadovoljstvo
ako me ponekad posjetite. A u meĊuvremenu razmislite u ĉemu bih vam
mogao pomoći.

Otišavši od gospoĊina Choiseula, dadoh se najaviti kod gospodina
de Boulognea. Ugledao sam ĉovjeka posve razliĉita od vojvode, po izgledu,
po odijelu, po drţanju. On mi odmah uze ĉestitati na ugledu što ga uţivam
kod gospodina de Bernisa i na mojoj velikoj umješnosti u novĉarskim
poslovima. Ĉuvši to, umalo što nisam prasnuo u grohotan smijeh. S njim se
nalazio neki osamdesetogodišnjak kojem se na licu vidjelo da je ĉovjek

velikog uma.

— Izloţite mi — reći će gospodin de Boulogne — bilo pismeno bilo
usmeno, svoje zamisli; ja ću vas rado poslušati i spremno prihvatiti vaše
prijedloge. Ovdje je gospodin Pariš du Vernai koji treba dvadeset milijuna
za svoju vojnu školu. Valjalo bi ih pronaći bez opterećivanja drţave i bez

posezanja u kraljevsku riznicu.

— Samo je bog, gospodine, kadar iz niĉega stvarati.

— Ja nisam bog —primijeti na to gospodin du Vernai — a ipak sam
ponekad ni iz ĉega stvarao, no danas se sve promijenilo.

— Sve je postalo teţe — odgovorih mu — i ja to dobro znam, no
ipak imam u glavi jedan pothvat koji će kruni donijeti sto milijuna.

— A koliko bi krunu stajao taj pothvat?

— Ništa osim troškova ubiranja.

— Platio bi ga, znaĉi, narod?

— Da, ali dobrovoljno.

— Znam na što mislite.

— Divim se gospodinovoj pronicavosti, jer ja svoj naum nisam
nikom saopćio.

— Ako ste slobodni, doĊite sutra k meni na ruĉak, pa ću vam
izloţiti vaš vlastiti naum, koji je vrlo lijep, no koji bi pri provoĊenju u djelo
naišao na nepremostive poteškoće. Ipak ćemo još porazgovoriti. Hoćete li
dakle doći?

— Imat ću tu ĉast.

— Ĉekat ću vas. Ja stanujem u dvorcu Plaisance. Poslije njegova
odlaska ministar financija stado hvaliti novĉarevu sposobnost i poštenje.

Bio je to brat Parisa de Montmartela, za kojeg jedna tajna kronika tvrdi da
je otac gospoĊe de Pompadour, jer je vodio ljubav s gospoĊom Poisson u

isto vrijeme kad i gospodin Le Normand.

Otišao sam prošetati u Tuilerije da na miru razmislim o neobiĉnom

stjecaju okolnosti koji mi je nudila sudbina. Rekli su mi da trebaju dvadeset
milijuna, ja sam se pohvalio da mogu nabaviti stotinu, nemajući ni pojma
na koji naĉin, a jedan me ugledan i u poslovima iskusan ĉovjek poziva na
ruĉak da mi dokaţe kako mu je moj naum poznat. Ako misli da će nešto
izvući iz mene, samo neka pokuša: najprije će mi on saopćiti taj naum, a
onda ću ja već vidjeti što da mu kaţem: je li pogodio ili nije. Ako od stvari
budem išta razumio, nadodat ću nešto svoga, a ako li ne budem, zatvorit ću
se u tajanstvenu šutnju.

Gospodin de Bernis predstavio me kao novĉara samo da mi
isposluje razgovor s tim vaţnim liĉnostima. Uzalud sam ţalio što ne

poznam barem jezik te struke.

Sutradan sam unajmio jednu koĉiju iz spremišta, te ozbiljna i tuţna
izraza rekoh koĉijašu neka me odveze gospodinu du Vernaiju.

Dvorac Plaisance nalazio se malo dalje od Vincennesa. I tako se
naĊoh pred vratima tog slavnog ĉovjeka koji je prije ĉetrdeset godina bio
spasio Francusku od propasti u koju umalo što je nije strovalio Lawov

sistem.

Zatekao sam ga kako, okruţen nekolicinom gospode, stoji ispred
velike vatre. On me najavi pod mojim imenom predstavljajući me kao

prijatelja ministara vanjskih poslova i ministra financija. Potom mi
predstavi prisutnu gospodu, poprativši imena trojice ili ĉetvorice naslovom
intendanta financija. Ja sam im se svima poklonio, zavjetujući se u tom
trenutku Harpokratu, bogu šutnje.

U općem razgovoru koji se bijaše poveo bilo je spomena o ledu

debelom gotovo stopu koji je okovao Senu, o nedavnoj smrti gospodina de
Fontenellea, o Damiensu, koji ništa ne priznaje, i o pet milijuna koje će taj
kriviĉni proces stajati kralja. Govorilo se i o ratu, te neki od prisutnih uzeše

hvaliti gospodina de Soubisea, koga je kralj imenovao za vrhovnog
zapovjednika. Na to se prirodno nadovezaše rasprave o izdacima i o

sredstvima kako da se za sve to namakne novac.

Tako sam proveo sat i po slušajući i dosaĊujući se, jer sva ta njihova
umovanja bijahu tako nadjevena struĉnim izrazima da nisam ništa razumio.
Pošto smo sat i po proveli za stolom gdje osim za jelo nisam otvarao usta,
prijeĊosmo u drugu dvoranu. Gospodin du Vernai ostavi društvo i povede
me u svoj kabinet zajedno s jednim ĉovjekom pedesetih godina, pristojna
izgleda, kog mi predstavi pod imenom Calsabigi. Ćasak kasnije uĊoše i dva
intendanta. S uglaĊenim smiješkom gospodin du Vernai pruţi mi jednu
biljeţnicu i reĉe:

— Evo vašeg plana.

Bacivši pogled na naslovnu stranu, proĉitah ovaj naslov: Lutrija od
90 srećaka u kojoj samo pet brojeva mogu dobiti zgoditke što se na sreću
izvlaĉe svakog mjeseca itd., itd.

Vratih mu biljeţnicu i ne dvoumeći se ni ĉasa izjavih da je to moj

plan.

— Ja sam vas upozorio, gospodine: plan je predloţio ovdje prisutni

gospodin de Calsabigi.

— Oĉaran sam što mislim jednako kao i gospodin, ali ako ga niste

prihvatili, bih li smio zapitati za razlog odbijanju.

— Protiv plana iznose se mnogi opravdani prigovori na koje se daju

tek magloviti odgovori.

— Ja znam samo za jedan — hladno sam odgovorio — koji bi

mogao da mi zatvori usta. To bi naime bilo kad bi kralj zabranio svojim

podanicima da igraju.

— To uopće ne dolazi u obzir. Kralj će dopustiti podanicima da
igraju, samo je pitanje hoće li oni htjeti igrati?

— Toj sumnji neće biti mjesta od trenutka kad narod bude siguran
da će mu se isplatiti eventualni dobitak.

— Pretpostavimo dakle da će igrati ako budu zasigurno znali da

postoji blagajna. No odakle da se namakne taj novac?

— Iz kraljevske blagajne. Odlukom Vijeća. Dovoljno mi je da narod

vjeruje da je kralj u stanju isplatiti sto milijuna.

— Sto milijuna?

— Da, gospodine. Ljude valja zabliještiti.

— Vi dakle mislite da bi kralj taj novac mogao doista izgubiti?

— Ja to ne iskljuĉujem, ali će prije toga zaraditi stotinu i pedeset.
Ako poznajete politiĉku raĉunicu, u što ne sumnjam, moţete poći od te
taĉke.

— Gospodine, ja nisam jedini koji odluĉuje. I vi ćete se sloţiti da
kod prvog izvlaĉenja kralj moţe izgubiti golemu svotu.

— IzmeĊu mogućnosti i stvarnosti neizmjerni je razmak, no vi ste u
pravu. Ako kralj kod prvog izvlaĉenja izgubi veliku svotu, uspjeh je lutrije
osiguran. To je ĉak poţeljna nesreća. S moralnim uĉinkom valja raĉunati
jednako kao i s vjerojatnostima. Vi znate da su sva osiguravajuća društva
bogata. Ja ću vam pred svim matematiĉarima Evrope dokazati da je
nemoguće, ukoliko se ne umiješa bog, da kralj na toj lutriji ne zaradi jedan

na pet. U tome je tajna. Priznajete li da se razum mora pokloniti pred
matematiĉkim dokazom?

— Priznajem. Ali recite, zar castelletto26 ne moţe osigurati kralju

dobitak?

— Nema na svijetu castelletta koji bi vam mogao s potpunom i
nedvojbenom sigurnošću jamĉiti da će kralj uvijek dobivati. Castelletto
sluţi samo za odrţavanje privremene ravnonteţe nad jednim, dva ili tri
broja koji su namjerno preopterećeni pa bi, izaĊu li, mogli prireĊivaĉu
donijeti velike gubitke. U takvu sluĉaju castelletto ustanovljuje da je broj

iscrpljen. Castelletto bi vam sa stanovitom vjerojatnosti mogao osigurati
dobitak jedino tako da odgaĊa izvlaĉenje dok se svi izgledi ne izjednaĉe, a
onda lutrije ne bi tako reći ni bilo, jer bi do tog izvlaĉenja trebalo ĉekati
deset godina. Osim toga, reći ću vam da bi takva lutrija postala pravi

pravcati lopovluk. A od tog je pogrdnog naziva moţe saĉuvati jedino
redovito izvlaĉenje odreĊenog dana u mjesecu, jer su korisnici tada sigurni
da i onaj koji je prireĊuje moţe izgubiti.

— Biste li pristali da govorite pred cijelim Vijećem?

— Sa zadovoljstvom.

— I odgovorit ćete na sve prigovore?

— Na sve.

— Hoćete li mi donijeti svoj nacrt?

— Nacrt vam, gospodine, neću dati dok ne budem siguran da će biti
prihvaćen i dok mi ne bude zajamĉena dobit koju ću zahtijevati.

— Ali vaš plan ne moţe biti drugaĉiji od ovog koji ste maloĉas
imali u rukama.

— U to sumnjam. U svom planu ja sam u grubim crtama procijenio
koliko će kralj dobivati godišnje, i to sam raĉunski dokazao.

— Mogli bismo ga prodati nekom društvu koje bi kralju, u ime
otkupa, platilo odreĊenu svotu.

— Oprostit ćete, ali s time se ne bih mogao sloţiti. Lutrija moţe
uspijevati samo ako poĉiva na predrasudi koja neodoljivo djeluje na duh
puka. Ova lutrija, ako se ja upustim u nju, bit će ili kraljevska, ili je neće
biti.

— Gospodin de Calsabigi misli isto.

— To mi je neobiĉno drago.

— Imate li osoblje kadro da vodi castelletto?

— Trebaju mi samo razumni strojevi, a na tome Francuska zacijelo
ne oskudijeva.

— Na koliko ste procijenili zaradu?

— Na sedamdeset posto kod svakog ulaganja. Onaj koji će kralju
donijeti zlatnik od šest franaka, dobit će natrag pet, i zanimanje će biti
toliko da će ĉitav narod plaćati vladaru najmanje petsto tisuća franaka
mjeseĉno. Ja ću to uvjerljivo dokazati Vijeću pod uvjetom da u njem sjede
ĉlanovi koji, pošto priznaju nepobitne ĉinjenice što proizlaze bilo iz
politiĉkog, bilo iz matematiĉkog raĉuna, ne budu okolišili ili se kolebali.

Zadovoljan što sam imao gotov odgovor na svako pitanje, digoh se i
naĉas iziĊoh. Kad sam se vratio, zatekao sam ih gdje stoje i ţivo

raspravljaju o stvari. Calsabigi mi prijateljski priĊe i zapita me jesam li u
svom planu predvidio i kvaterno. Odgovorio sam mu da općinstvo ima
pravo igrati ĉak i na kvinto, ali da sam u svom planu predvidio mnogo veći
ulog, jer igraĉ neće moći igrati ni na kvaterno ni na kvinto ako ne igra
preko terna. On mi zauzvrat reĉe da je u svoj plan unio obiĉni kvaterno i da
je za jedan predvidio dobitak od pedeset tisuća.

Blago sam ga podsjetio da u Francuskoj ima izvrsnih matematiĉara
koji će, ĉim ustanove da dobitak na istim kombinacijama nije uvijek
jednak, iznijeti na javu naš sumnjivi dosluh.

On mi nato stegnu ruku i reĉe da bi ţelio da o svemu
porazgovorimo. Ostavivši gospodinu du Vernaiju svoju adresu, otišao sam
kad se stala hvatati noć. Bio sam zadovoljan i uvjeren da sam se povoljno

dojmio mudra starca.

Nekoliko dana kasnije osvanu kod mene Calsabigi. Prijazno sam ga
primio uvjeravajući ga da nisam zakucao na njegova vrata samo zato što se
nisam usudio. On mi bez okolišanja reĉe da se sigurnost kojom sam neki
dan govorio neobiĉno dojmila gospode novĉara.

— Ako vi zatraţite u gospodina de Boulognea pristanak, siguran
sam da ćemo u najskorije vrijeme otvoriti lutriju koja će nam donositi

velike dobiti.

— U to ne sumnjam — odgovorio sam — samo što će oni iz toga
izvlaĉiti još veće koristi, a ipak se, kako vidite, nimalo ne ţure. Dosad još
nisu poslali po mene. Uostalom, ja imam vaţnijih poslova u vidu.

— Vidjet ćete da će vas još danas pozvati. Znam naime da je

gospodin de Boulogne razgovarao o vama s gospodinom de Courteilom.

— Ja ga, vjerujte, nisam za to molio.

Calsabigi me nato najljubaznije zamoli da poĊem s njim na ruĉak i

ja pristadoh.

Baš kad smo izlazili uruĉiše mi pismo od gospodina de Bernisa.
Ministar mi je pisao neka sutradan doĊem u Versailles gdje će mi on
ishoditi prijem kod gospoĊe markize, a moći ću razgovarati i s gospodinom

de Boulogneom.

Pismo sam pokazao Calsabigiju ne toliko iz taštine koliko iz
poslovna lukavstva. Proĉitavši ga, on primijeti da sad imam u rukama
moćno oruţje kojim mogu prisiliti ĉak i du Vernaija da pristane na

osnivanje lutrije.

— Uspjeh vam je zajamĉen — nastavi on — ukoliko niste toliko
bogati da ga prezrete. Mi već dvije godine muku muĉimo ne bismo li posao
priveli kraju, i zauzvrat dobivamo samo glupe prigovore koje ste vi prošli
put u tili ĉas oborili. Vaš se plan ne moţe mnogo razlikovati od moga. Zato
se udruţimo, jer tako će biti najprobitaĉnije, vjerujte mi. Imajte na umu da
ćete, ostanete li sami, nailaziti na nepremostive poteškoće i da razumnih
strojeva o kojima ste onomadne govorili, nećete naći u Parizu. Moj će brat
preuzeti na se sav teret voĊenja poslova. Pristanite i zadovoljite se time što
ćete uţivati polovinu dobiti koja pripada upravi, a to neće biti malo.

— Po tome sudim da je tvorac plana vaš gospodin brat, zar ne?

— Da, to je moj brat. On je bolestan tijelom, no zato mu je duh
zdrav i neobiĉno pronicav. PoĊimo do njega.

Ugledao sam jednog ĉovjeka u postelji, koţe pokrivene ruţnim
lišajem. To ga meĊutim nije smetalo da obavlja sve radnje kao i svaki zdrav
ĉovjek. Jeo je s odliĉnim tekom, pisao, ĉitao i razgovarao. MeĊu svijet nije
nikad izlazio ne samo zbog lišaja već i zato što se neprestano morao grepsti

sad na jednom sad na drugom mjestu, a to se u Parizu smatra odvratnom
navadom, pa takva ĉovjeka preziru.

On mi reĉe da provodi dane u sobi, ne primajući nikoga, jer ga koţa
nepodnošljivo svrbi, a te muke moţe donekle ublaţiti samo ĉešanjem i

grebanjem.

— Zato nam je bog i dao nokte — našalio se.

— Vi dakle vjerujete u svrsishodne uzroke? To je po mom sudu
lijepo, no ja bih rekao da biste se vi ĉešali i da vam je bog zaboravio dati

nokte.

On se nasmiješi i zapodjenu razgovor o poslu. Za manje od sata
osvjedoĉio sam se da pred sobom imam ĉovjeka velika uma. Bio je stariji
od svog brata i neoţenjen. Razumijevao se odliĉno u novĉarsku praksu i
teoriju, bio je vrstan raĉunarac, poznavao je trgovinu sviju zemalja, izvrsno
je poznavao povijest, a uz to bijaše gorljiv poštovalac lijepog spola, duhovit

govornik i pjesnik. Rodio se u Livornu, radio je u Napulju, u ministarstvu,
odakle je s gospodinom de l'Hopitalom došao u Pariz. Premda njegov brat
bijaše takoĊer veoma sposoban, ipak je u svemu zaostajao za njim.

On mi pokaza ĉitavu gomilu ispisanih listova gdje je bilo taĉno
opisano ĉitavo poslovanje lutrije.

— Ako mislite — rekao mi je — da ćete moći sve uraditi bez moje
pomoći, ja ću vam ĉestitati, no rekao bih da ćete se uzalud obmanjivati, jer
ako nemate iskustva i povjerljivih ljudi viĉnih tom poslu, teorija vam neće
mnogo pomoći. Da li znate što ćete uraditi kad dobijete dozvolu? Kad
budete plan izlagali pred Vijećem, dobro ćete uĉiniti ako im odredite rok po
isteku kojeg skidate sa sebe svaku odgovornost. Bez toga će neprestano
odugovlaĉiti sve do sudnjeg dana. Mogu vam reći i to da bi gospodinu du
Vernaiju bilo veoma milo kad bi doznao da smo se udruţili.

S tim sam se i ja u sebi slagao, no nisam ni jednom rijeĉju
spomenuo da će mi njihova pomoć i te kako ustrebati.

Potom siĊoh s njegovim bratom, koji me je prije ruĉka ţelio
predstaviti svojoj ţeni. Ugledao sam neobiĉno ţensko društvo: jednu
staricu poznatu u Parizu pod imenom generalice La Mothe, koja bijaše
znamenita zbog svoje nekadašnje ljepote kao i zbog svojih »zlatnih
kapljica«, u ono vrijeme mnogo kupovanog lijeka, zatim još jednu oronulu
staricu koju su u Parizu zvali barunica Blanche, a u ono je vrijeme još
uvijek bila ljubavnica gospodina de Vauxa, i jednu treću, koju su nazivali
predsjednikovicom. Bijaše tu i jedna mlada ţena iz Piemonta, lijepa poput
anĊela. Zvali su je gospoĊom Razzetti, bila je udata za jednog guslaĉa iz
Opere, a tada je ţivjela u njeţnom prijateljstvu s gospodinom
Fondpertuisom, intendantom kraljevske blagajne za zabave i još nekih

drugih blagajni.

Za tim se ruĉkom nisam osobito iskazao. Na pameti mi bijaše samo
taj prvi ozbiljan posao u koji sam se upuštao, pa nisam imao volje za
razgovor. I na veĉeri kod Silvije bijahu zapazili da sam rastresen, usprkos
sve jaĉoj ljubavi kojom me je osvajala mlada Ballettijeva.

Dva sata prije svanuća otišao sam u Versailles, gdje me ministar de
Bernis razdragano primi, rekavši kako bez njega ne bih nikad primijetio da
se razumijem u novĉarstvo.

— Gospodin de Bouiogne mi je rekao da ste svojom oštroumnošću
zadivili gospodina du Vernaija, a to je jedan od najvećih ljudi u Francuskoj.
OtiĊite odmah k njemu i poklonite mu se sa zahvalnošću. Lutrija će biti
osnovana, a na vama je da se njome što bolje okoristite. Ĉim kralj poĊe u
lov, postavite se kod malih stanova[57], a ja ću vas, kad trenutak bude
pogodan, pokazati gospoĊi markizi. Zatim ćete otići u ured ministarstva
vanjskih poslova i predstavit ćete se gospodinu de Lavilleu, glavnom
povjereniku, koji će vas lijepo primiti.

Gospodin de Bouiogne mi je obećao da će izdati rješenje o
osnivanju lutrije ĉim mu gospodin du Vernai javi da je Vijeće vojne škole

dalo svoj pristanak. Ujedno mi je napomenuo neka mu bez kolebanja
saopćim i druge zamisli ako ih imam.

Oko podneva markiza de Pompadour poĊe prema malim stanovima
u pratnji princa de Soubisea i mog zaštitnika, koji me odmah predstavi
uzvišenoj gospoĊi. Pošto mi se po dvorskom obiĉaju poklonila reĉe da je s
velikim zanimanjem ĉitala povijest moga bijega.

— Ta su gospoda odozdo — nadoveza smiješeći se — veoma
opasna. Da li posjećujete poslanika?

— Najveći dokaz poštovanja koji mu mogu dati, gospoĊo, jest da

mu ne dolazim.

— Nadam se da ćete se sad nakaniti da se stalno nastanite kod nas.

— To bi za me bila najveća sreća, no morao bih imati moćnu
zaštitu, a ta se, kako mi kaţu, u ovoj zemlji ukazuje samo sposobnim i

nadarenim ljudima.

— Ja mislim da vas ni najsmionije nade neće iznevjeriti, jer vi imate
dobrih prijatelja. Meni će biti drago ako vam u neĉem budem od koristi.

Veleĉasni Laville primio me je veoma prijazno i otpustio me tek
pošto mi je tvrdo obećao da će misliti na mene ĉim se ukaţe povoljna

prilika.

Potom isam otišao na objed u svratiste gdje mi se pridruţio neki
veleĉasni dobroćudna izgleda koji me upitao bih li htio da zajedno

objedujemo. Pristao sam iz puke pristojnosti. Kad sjedosmo za stol, on mi
ĉestita na lijepom prijemu kojim me je udostojao veleĉasni de Laville.

— Bio sam ondje — nastavio je — i premda sam bio zabavljen
pisanjem, ĉuo sam gotovo sve što vam je ljubazno kazao. Da li bih vas
smio zapitati tko vam je ishodio pristup toj uvaţenoj liĉnosti?

— Ako ste baš toliko radoznali, gospodine veleĉasni, reći ću vam
bez predomišljanja.

— Oh, ne, nisam radoznao. Oprostite mi, molim vas. Poslije te
upadice govorio je samo o obiĉnim i ugodnim stvarima. Odvezli smo se
zajedno i stigli oko osam sati u Pariz, gdje se rastadosmo pošto smo se
jedan drugome predstavili i obećali da ćemo se uzajamno posjećivati. On je

sišao u Ulici Bons Enfants, a ja sam otišao na veĉeru Silviji, u Ulicu Petit

Lion.

Ta jedinstvena ţena ĉestita mi na novim poznanstvima, preporuĉivši
mi da ih briţljivije njegujem.

Kod kuće naĊoh pismo od gospodina du Vernaija u kojem me molio
da sutradan u jedanaest sati budem u Vojnoj školi.

U devet sati izjutra osvanu Calsabigi. Donio mi je od svog brata
velik arak papira na kojem bijaše ispisana matematiĉka tablica cijele lutrije
koju sam imao izloţiti Vijeću. Bijaše to proraĉun vjerojatnosti u odnosu na
sigurne izglede, koji sam ja u prvom razgovoru obrazloţio samo u općim

crtama.

Odluĉivši da ne odstupam od tog nacrta, uputih se dakle, oboruţan
uputama, u Vojnu školu gdje sastanak odmah zapoĉe. Bio je pozvan i
gospodin d'Alembert kao najveći poznavalac opće aritmetike. Njegovo

sudjelovanje ne bi se smatralo za potrebno da je gospodin du Vernai bio
sam, ali ondje je bilo i takvih glava koje i pored nepobitne oĉiglednosti nisu
priznavale taĉnost izraĊenog proraĉuna.

Poslije mog izlaganja, koje je potrajalo svega pola sata, gospodin de
Courteil ukratko ponovi ono što sam ja rekao. Ĉitav su mi sat postavljali
neosnovane prigovore koje sam s velikom lakoćom pobijao. Rekao sam im
da je umijeće raĉunanja, općenito uzevši, umijeće pronalaţenja
jedinstvenog odnosa koji proizlazi iz kombinacija više odnosa, a to vrijedi
kako za moralni tako i za matematiĉki raĉun. Kad bi bilo drugaĉije,
tumaĉio sam im, na svijetu ne bi nikad bilo osiguravajućih društava koja su

sva bogata i napredna, pa se smiju zlom udesu i ludim glavama koje ga se
pribojavaju. Na kraju im rekoh da na svijetu nema pametna i ĉasna ĉovjeka
koji bi se primio voĊenja lutrije uz obavezu da će ona pri svakom
izvlaĉenju dobivati, pa ako bi se netko tako preuzetan i našao, morali bi ga
smjesta protjerati, jer ili ne bi odrţao rijeĉ, ili bi se sluţio lopovskim

sredstvima.

Gospodin du Vernai ustade prvi, izjavivši da se lutrija, ukoliko poĊe
po zlu, uvijek moţe ukinuti. Gospoda se raziĊoše pošto su potpisali neki
spis koji im je predoĉio gospodin du Vernai.

Calsabigi doĊe sutradan k meni i saopći mi da je stvar gotova i da se
samo ĉeka na potpisivanje rješenja. Obećao sam mu da ću svakog dana ići
gospodinu de Boulogneu i da ću isposlovati da on, Calsabigi, bude
imenovan za upravitelja ĉim saznam kakvu su ulogu meni dodijelili.

Ponudili su mi, a ja sam to odmah prihvatio, šest ubiraĉkih ureda i
ĉetiri tisuće franaka u ime same lutrije, koje sam bio vlastan povući ukoliko
ustupim urede. Taj mi je iznos naime sluţio umjesto jamĉevine.

Rješenje bi donijeto osam dana kasnije. Za upravitelja imenovaše
Calsabigija, uz nagradu od tri tisuće franaka po izvlaĉenju i godišnju plaću
od ĉetiri tisuće franaka, jednako kao i meni. Uz to mu dodijeliše i glavni
ured u zgradi lutrije, u Ulici Montmartre. Ja sam od svojih šest ureda
odmah prodao pet, i to po dvije tisuće franaka svaki, a šestog sam ostavio u
ulici Saint-Denis, raskošno ga opremivši. U svojstvu ĉinovnika namjestio
sam ondje svog sobara. Bio je to jedan mladi Talijan, neobiĉno bistar, koji
je nekad kao sobar sluţio kod princa de La Catolica, napuljskog poklisara.

Odrediše dan prvog izvlaĉenja i objaviše da će sve srećke koje
dobiju biti isplaćene osam dana po izvlaĉenju, u glavnom uredu lutrije.

Ja sam pak dvadeset i ĉetiri sata kasnije dao objaviti da će sve
srećke koje dobiju, a nose moj potpis, biti isplaćene dva dana po izvlaĉenju
u mom uredu, u Ulici Saint-Denis. Posljedica toga bijaše da su svi dolazili
kupovati u moj ured. Ja sam dobivao šest posto na ubranu svotu. Pedesetak
ili šezdesetak povjerenika iz ostalih ureda bijahu toliko glupi da su me kod
Calsabigija optuţili zbog mog poslovanja. On im je mogao odgovoriti samo
to da im nitko ne brani da se nadmeću sa mnom, ĉineći isto, no za to im je

trebalo novaca.

Kod prvog izvlaĉenja ubrao sam 40 tisuća franaka. Sat po
izvlaĉenju moj mi povjerenik donese poslovni upisnik koji je pokazivao da
imamo isplatiti osamnaestak tisuća livri na ime dobitaka izvuĉenih
iskljuĉivo u kombinacijama amba. Novac sam mu odmah dao. I moj je
namještenik dobro prolazio, jer iako nije ništa traţio, ĉesto je dobivao od
zahvalnih dobitnika nagrade o kojima ja nisam vodio raĉuna. U općem
dohotku, koji je iznosio dva milijuna, lutrija je zaradila 600 tisuća franaka.
Samo u Parizu bilo je ubrano 400 tisuća franaka.

Drugog sam dana s Calsabigijem objedovao kod gospodina du
Vernaija. Sa zadovoljstvom smo ga slušali kako se u šali tuţi da je previše
zaradio. U Parizu je bilo izvuĉeno samo oko dvadesetak terna, koji, iako
sitni, pribaviše lutriji ugled i veliko povjerenje. Strast za igranjem bijaše
već poĉela hvatati maha, pa smo predviĊali da ćemo kod narednog
izvlaĉenja ubrati dvostruko.

Za stolom sam bio meta šaljivih napada zbog onog svog poteza, no
podnosio sam ih sa zadovoljstvom. Calsabigi je izraĉunao da sam tim

nesmotrenim ĉinom osigurao sebi godišnju rentu od 120 tisuća franaka, na
štetu drugih ubiraĉa. Gospodin du Vernai odgovori da je sliĉne
nesmotrenosti i on nekad poĉinjao i da, uostalom, i drugi ubiraĉi mogu
uraditi isto, jer će to samo povećati ugled lutrije.

Pri drugom izvlaĉenju morao sam zbog isplate jednog terna od 40
tisuća posuditi novaca. Ubrao sam doduše šezdeset tisuća, ali sam blagajnu
uoĉi izvlaĉenja morao po zakonu predati bankovnom povjereniku.

Kamo god bih dolazio, u kazalištima, u otmjenim kućama, svi bi mi,
ĉim bi me spazili, davali novac, moleći me da igram za njih i da im ja sam
dam srećku, jer ovi se u to ništa ne razumiju. Zato sam po dţepovima
uvijek nosio sitnije i krupnije srećke, pa sam im davao da izaberu i svake se
veĉeri vraćao kući pun zlatnika. Drugi ubiraĉi nisu imali te povlastice. Nisu
to bili ljudi za koje bi netko jamĉio. Ja sam se jedini vozio koĉijom, a to mi
je stvaralo ugled i otvaralo blagajne. Pariz je bio i još je uvijek grad u
kojem se o svemu sudi prema vanjskom izgledu, i moţda nigdje na svijetu
nije vanjštinom lakše obmanuti ljude. MeĊutim, budući da je ĉitalac sad
upoznat s tim mojim pothvatom, o lutriji će biti tek povremeno spomena.

Mjesec dana nakon mog dolaska u Pariz doputovao je iz Dresdena

moj brat François, s kojim bijah napustio Francusku godine 1752. U
Dresdenu je proveo ĉetiri godine, preslikavajući najljepše slike bitaka iz
slavne galerije. Srdaĉno smo se zagrlili, no kad mu htjedoh ponuditi pomoć

svojih utjecajnih znanaca da mu osiguram prijem na Akademiju, odgovorio

mi je da mu ne treba zagovora.

Izradio je jednu sliku koja je predstavljala bitku, izloţio je u Louvru
i bio jednodušno primljen. Akademija mu je za otkup slike isplatila
dvanaest tisuća franaka. Poslije prijema u tu visoku ustanovu moj je brat
postajao sve slavniji i u dvadeset i šest godina zaradio je gotovo milijun
franaka, ali ga je upropastila pretjerana raskoš i dvije nesretne ţenidbe.

SEDAMNAESTO POGLAVLJE

Otac Laville Otac Galiani Ť Znaĉajke napolitanskog narjeĉja Ť Odlazim u
Dunquerque u tajnoj misiji Ť Odliĉan uspjeh Ť Vraćam se u Pariz preko
Amiensa Ť Moje smiješne budalaštine Ť Gospodin de la Bretonniere Ť Moj
izvještaj je dobro primljen Ť Dobivam pet stotina lujdora Ť Razmišljanja

Jednog dana, kad sam došao u Versailles, ministar vanjskih poslova

upitao me imam li sklonosti i dara za tajne misije. Odgovorio sam mu da
imam sklonosti za svaki pošten posao koji mi obećava dobru zaradu, a što
se tiĉe dara, na mene se moţe sa sigurnošću osloniti. Reĉe mi da odem na
razgovor s veleĉasnim ocem Lavilleom.

Otac Laville, prvi pomoćnik ministra vanjskih poslova, bijaše
ĉovjek hladan, roĊen za politiĉara, duša i pokretaĉ svog odjela, veoma
cijenjen. Vjerno je sluţio drţavi obavljajući povjerene mu poslove u
Haagu. Kralj ga je u znak zahvalnosti nagradio podijelivši mu biskupiju
istog dana kad je umro, što bijaše malo prekasno. Nasljednik svih njegovih
dobara postade neki Garnier, pravi srećković, nekadašnji kuhar kod
gospodina d'Argensona, koji se obogatio koristivši prijateljstvo što mu ga je

otac de Laville vjerno iskazivao.

Ta dva prijatelja koji bijahu otprilike iste dobi pohranili su kod
nekog notara oporuku u kojoj su se uzajamno imenovali za iskljuĉive
nasljednike svega što posjeduju. A nadţivio je Garnier.

Pošto mi odrţa pravo predavanje o znaĉenju tajnih misija i o tome
kako mudri moraju biti oni koji ih se laćaju, zadrţa me na veĉeri. Za stolom
sam upoznao tajnika napuljskog poslanstva, veleĉasnog Galianija. Bio je to
neobiĉno duhovit ĉovjek. Imao je poseban dar da svemu što kaţe, pa bilo to
i najozbiljnije, dade šaljiv prizvuk, a da se sam pri tom nikada ne nasmije.
Govorio je veoma dobro francuski, ali s neizbjeţnim napuljskim
naglaskom, zbog ĉega je bio veoma omiljen u svakom društvu.

Otac Laville reĉe mu kako se gospodin de Voltaire poţalio što su
njegovu Henrijadu preveli u napuljskim stihovima i to tako da se ĉitaoci

moraju smijati. On mu odgovori da Voltaire nema pravo, jer da je priroda
napuljskog govora takva da ga je nemoguće pretoĉiti u stih a da ne pobudi

smijeh.

— Zamislite — reĉe — mi imamo prijevod Biblije i Ilijade koji
djeluju neodoljivo smiješno.

— Što se Biblije tiĉe, moţda, ali za Ilijadu to ne bih nikad rekao.

Vratio sam se u Pariz upravo uoĉi odlaska gospoĊice de la M-re[58]
koja je postala gospoĊa P. Stoga sam se mirne savjesti predao savršenoj
ljubavi s Manon Balletti, koja mi je danomice davala dokaza da sve više
napredujem u njenu srcu. Prijateljstvo i poštovanje što sam ih gajio prema
njenoj obitelji gonili su od mene i samu pomisao da je zavedem, ali budući
da sam se danomice sve vatrenije zaljubljivao, i ne misleći da je zaprosim,
nisam ni sam znao što zapravo smjeram.

Poĉetkom mjeseca svibnja dobih od gospodina de Bernisa pismo da

odem u Versailles na razgovor k ocu Lavilleu. Ovaj me upita bih li se

prihvatio toga da razgledam osam do deset ratnih brodova u zalivu
Dunquerque, pošto se na vješt naĉin upoznam s njihovim zapovjednicima.
Potom bih mu morao podnijeti podrobni izvještaj o svemu što se tiĉe

opreme, broja mornara, svih vrsta municije, uprave i policije.

Odgovorio sam da sam pripravan pokušati, da ću mu po povratku
dati pismeni izvještaj i da će onda biti na njemu da prosudi jesam li dobro
izvršio zadatak.

— Budući da se radi o tajnoj misiji, ne mogu vam dati nikakvo
pismo. Mogu vam samo poţeljeti sretan put i opskrbiti vas novcem.

— Nikako, novac neću primiti. Kad se vratim, dat ćete mi onoliko
koliko mislite da sam zasluţio, a da bi mi put bio doista sretan, dajte mi rok

od tri dana, jer moram pribaviti nekoliko pisama.

— Nastojte barem da se vratite prije kraja mjeseca. To je sve.

Istog dana razgovarao sam kojih pola sata u Burbonskoj palaĉi sa
svojim zaštitnikom i on se nije mogao dovoljno nahvaliti moje razboritosti
što nisam htio novac unaprijed, te mi opet — plemenit kao uvijek — dade

svitak sa stotinu lujdora.

Od tog dana nisam više nikada bio primoran da posegnem u kesu
tog plemenitog ĉovjeka, pa ni ĉetrnaest godina kasnije u Rimu.

— Budući da je rijeĉ o tajnoj misiji — reĉe mi on — ţao mi je, ali
vam ne mogu dati putnicu, no mogli biste je nabaviti, recimo, kao toboţnji
kraljev komornik, u ĉemu vam moţe pomoći Silvia. Neophodno je da se
vladate vrlo razumno, a naroĉito se ĉuvajte korupcionaških afera, jer vam je
jasno, nadam se, ako vam se bilo što desi, da ćete se uzalud pozivati na
svog nalogodavca, jer vas on neće priznati. Poslanici su jedini sluţbeni
špijuni. Prema tome vi morate biti daleko obazriviji i mnogo paţljiviji od

njih. Ako mi, kad se vratite, pokaţete svoj izvještaj prije no što ga
podnesete ocu Lavilleu, reći ću vam što se po mom mišljenju moţe

izostaviti.

Posve sam se predao tom poslu, u kome bijah novajlija. Rekao sam

Silviji da bih htio otpratiti neke Engleze do Calaisa i zatim se vratiti u
Pariz, pa da bi mi uĉinila uslugu ako bi mi pribavila putnicu vojvode od
Gesvresa. Smjesta je pristala da mi uĉini tu uslugu i napisa pismo vojvodi,
upozorivši me da moram vlastoruĉno predati njeno pismo, jer se takve
putnice daju samo uz osobni opis onih kojima se izdaju. One su doduše
vrijedile samo za Ile de France, ali su ih uvaţavali u ĉitavoj sjevernoj

Francuskoj.

Otišao sam vojvodi s njenim muţem. Vojvoda je bio na svom
posjedu u Saint-Toinu. Tek što me je vidio i proĉitao pismo, naredi da mi
se izda putnica. Zatim sam otišao do bankara Cornemana i predao mu sto

lujdora da mi izda na istu svotu kreditno pismo na neku od pouzdanih
banaka u Dunquerqueu s naroĉitom preporukom, jer da idem onamo da se
pozabavim. Corneman je to uĉinio sa zadovoljstvom, i ja sam otputovao
istog dana predveĉe.

Tri dana kasnije stigoh u Dunquerque i potraţih bankara kome me
je gospodin Corneman preporuĉio. Tek što je proĉitao pismo, izbroja mi sto
lujdora i zamoli me da ga predveĉe priĉekam u svom svratištu kako bi me

mogao predstaviti zapovjedniku. To je bio gospodin du Barail, veoma
uljudan ĉovjek, kao uostalom i svi Francuzi. Pošto mi je postavio nekoliko
uobiĉajenih pitanja, pozove me da veĉeram s njegovom suprugom. I ona
me je primila jednako srdaĉno.

Uzdrţao sam se od kartanja kako bih imao vremena da upoznam sve
kopnene i pomorske ĉasnike. Pripovijedao sam o mornarici uopće, gradeći
se kao poznavalac, jer sam toboţe sluţio u mornarici svoje republike, i za
cigla tri dana poĊe mi za rukom da upoznam kapetane svih brodova, s
kojima se ubrzo srdaĉno sprijateljili. Govorio sam nepovezano o gradi
brodova, o venecijanskom naĉinu upravljanja i opazio sam da me ti valjani
pomorci slušaju s više zanimanja kada bih izvaljivao gluposti nego kad bih
govorio razumne stvari. Jedan od kapetana pozvao me ĉetvrtog dana na
svoj brod, nakon ĉega su me pozivali i svi drugi, bilo na doruĉak, bilo na
zakusku. Svaki od posjeta potrajao bi ĉitav dan.

Pokazivao sam ţivo zanimanje za sve, silazio do dna broda,
postavljao stotinu pitanja i posvuda bih nailazio na mlade ĉasnike koji su se

upravo natjecali u tom da se prave vaţni, tako da sam ih lako navodio da se
razbrbljaju. Poticao sam ih da mi u povjerenju kaţu sve što mi je trebalo za
pojedinosti mog izvještaja.

Prije no što bih legao zapisivao bih sve što sam tog dana vidio
dobro ili loše na dotiĉnom brodu. Spavao sam samo ĉetiri ili pet sati. Za
petnaestak dana zakljuĉih da sam dovoljno doznao.

Za vrijeme tog puta nijednom se nisam dao zavesti nekom
lakomislenošću ili ţeljom za ništavnim razonodama, jer me je moja misija i
odveć zaokupljala.

Jednom sam bio gost kod gospoĊe P. u maloj vili izvan grada. Bio
sam nasamo s njom ali sam se ponio samo kao prijatelj, iako je prošlo tek
nekoliko sedmica od našeg ljubavnog doţivljaja. Sam sam se ĉudio svojoj
hladnoći, ali ja se i odviše dobro poznajem a da bih taj svoj postupak

pripisao vrlini. Pa kako to onda?

Jedna talijanska poslovica tumaĉi veoma dobro prirodu ĉovjeka, i
evo što bijaše pravi razlog: »Cazzo non vuol' pensieri«.27

Pošto sam obavio svoju misiju i oprostio se od sviju, sjedoh na
svoje mjesto u poštanskoj koĉiji da se vratim u Pariz, ali, da se malo
razonodim, pošao sam drugim putem.

Oko ponoći, više ne znam na kojoj stanici, naredih da se upregnu
konji za put do slijedeće stanice. Koĉijaš me upozori da je slijedeća stanica
Aix, zaraćen grad u koji se ne moţe ući noću. Odgovorih da ću već znati
ući i ponovo zapovjedih da se upregnu konji, i evo me u Aixu.

Koĉijaš pokuca na gradska vrata i reĉe:

— Glasnik!

Pustili su me da ĉekam pun sat, zatim otvore i saopće mi da moram
poći zapovjedniku. Kunući odoh do njega. Uvedoše me u spavaonicu gdje
je u alkovenu neki ĉovjek u elegantnoj noćnoj kapi spavao sa ţenom
draţesnog lica.

— Ĉiji ste glasnik? — upita.

— Niĉiji, ali budući da se ţurim...

— Ništa me se ne tiĉe. Razgovarat ćemo sutra. A dotad ćete ostati u
straţarnici. Dajte mi mira da spavam. Odlazite.

Odveli su me u straţarnicu gdje provedoh ostatak noći sjedeći na
podu. Kad je svanulo, poĉeh vikati, psovati i zahtijevati da me puste. Nitko

ne odgovori. Kad je bilo deset sati, izderah se na ĉasnika straţe da njihov
zapovjednik moţe i da me ubije, ali mi ne moţe odbiti da napišem pismo i
pošaljem ga u Pariz. Upita me za ime. Ja mu ga pokazah na svojoj putnici.
On mi odgovori da će je predoĉiti zapovjedniku. Istrgoh mu je iz ruku, a on
mi na to reĉe neka poĊem zajedno s njim zapovjedniku.

I mi smo pošli. Ĉasnik uĊe prvi i nakon ĉetiri minute izaĊe da me
uvede. Predoĉih zapovjedniku putnicu, on je pogleda ispitujući u isti mah
odgovara li mom opisu, zatim mi je vrati rekavši da sam slobodan i
zapovjedi ĉasniku da mi dopusti da se ukrcam u poštanska kola.

— Sad se više ne ţurim — rekoh mu. — Moram nekome poslati
glasnika i priĉekati njegov povratak. Zaustavivši me na putu, povrijedili ste
prava ĉovjeka.

— Tome ste sami krivi, jer ste se izdavali za glasnika.

— Pa rekao sam vam da nisam glasnik.

— Rekli ste koĉijašu, a to je dovoljno.

— Koĉijaš je lagao. Ja sam mu samo rekao da ću se već pobrinuti

da mi otvore vrata.

— Zašto mi niste pokazali vašu putnicu?

— Zašto mi niste dali prilike za to?

— Za tri-ĉetiri dana znat ćemo tko od nas ima krivo.

— Kako vas volja.

Odveli su me do pošte koja je bila u isti mah i gostionica. Ĉas zatim
spazih pred vratima svoju poštansku koĉiju. Zatraţih od gazde da mi
pošalje skoroteĉu, spremnog da ode na moju zapovijed, a potom naruĉih
sobu s dobrim krevetom, pribor za pisanje, naredivši da mi odmah donesu
juhu, a ruĉak neka bude spremljen za dva sata. Naredio sam takoĊer da
skinu moj kovĉeg i sve što sam imao u koĉiji. Zatim se svukoh, umih i
pripremih da pišem, ni sam ne znam kome. UviĊao sam da imam krivo, ali
kad sam se već poĉeo praviti vaţan, morao sam dokraja izdrţati u toj ulozi.
Ljutio sam se sam na sebe što sam se tako nerazborito prisilio da ostanem u
Aixu do povratka teklića kojeg sam naruĉio. Odluĉio sam ipak da ostanem,
da se barem odmorim. Bijah u samoj košulji i upravo sam srkao juhu, kadli

preda mnom osvanu zapovjednik glavom.

— Zbilja mi je ţao — reĉe mi uljudno — što mislite da sam vam
dao razloga za ţaljenje. Ja sam samo vršio svoju duţnost, jer nisam mogao
drukĉije misliti no da je koĉijaš postupio prema vašem nareĊenju.

— Moţda, ali duţnost vam nije nalagala da me istjerate iz svoje

sobe.

— Bio sam dremovan.

— Kao i ja sad, samo meni uljudnost ne dopušta da postupim kao

vi.

— Smijem li vas zapitati, jeste li ikada bili vojnik?

— I na kopnu i na moru, a prestao sam onda kada mnogi drugi tek
zapoĉinju.

— Ako je tako, onda morate znati da noću zaraćeni grad nikada ne

otvara vrata osim kraljevu glasniku ili vrhovnom vojnom zapovjedniku.

— No prije nego se vrata otvore, ima vremena i mjesta za uljudnost.

— Ne biste li se odjenuli i pošli na šetnju sa mnom? Taj mi se
prijedlog svidio, jer me je njegova nadutost silno razdraţivala. Zavodniĉka
pomisao da izmijenim s njime koji udarac maĉem za tren mi smuti razum.
Odgovorih mu mirno i s puno poštovanja da ta ĉast ima za mene prednost

pred svim ostalim poslovima. Zamolih ga da sjedne dok se ne odjenem.
Obukoh hlaĉe bacivši na krevet pištolje koji su bili u dţepovima. Zatim
pozvah brijaĉa da mi na brzu ruku uredi periku, a onda izvukoh iz
platnenog toka maĉ i opadah ga.

Zakljuĉah sobu i gazdi predadoh kljuĉ. Zatim izaĊosmo.

Pošto smo prošli dvije ili tri ulice, uĊosmo kroz neku veţu u
dvorište za koje sam mislio da je prolaz, no on se zaustavi na njegovu kraju
pred otvorenim vratima, i ja spazih mnogobrojno društvo ţena i muškaraca.
Nije mi ni naĉas palo na pamet da uzmaknem.

— Ovo je moja ţena — reĉe mi zapovjednik i odmah se ovako
obrati svojoj supruzi: — Gospodin Casanova došao je da ruĉa s nama.

— Tako zaista i treba — reĉe lijepa gospoĊa digavši se od stola
pošto je odloţila karte — inaĉe vam ne bih nikad oprostila što ste nas noćas

probudili.

— Za tu sam grešku ispaštao, gospoĊo. Nakon takva ĉistilišta
dopustite mi da vam kaţem da zasluţujem ovakav raj.

Na to se ona nasmije i, pošto me je posjela pored sebe, nastavi

partiju.

Priznajem da sam se osjećao sasvim nadigran i nije mi preostalo
drugo no da hinim dobro raspoloţenje, to više što mi je ta zgodna komedija
omogućila da ĉasno uzmaknem i pruţila izliku da odem ne šaljući teklića ni

sam ne znam kome.

Zapovjednik je uţivao u svojoj pobjedi govoreći raspoloţeno o
svemu i svaĉemu, o dvoru, o dnevnim poslovima, obraćajući se ĉesto meni
kao da nikad meĊu nama nije bilo nikakve razmirice. Uţivao je u ulozi
junaka, a ja sam nastojao saĉuvati drţanje mladog ĉovjeka koji je umio
nagnati jednog starog ĉasnika da mu dade zadovoljštinu, a to uistinu bijaše
zadovoljština koja mi je sluţila na ĉast.

Posluţiše ruĉak i budući da i uspjeh uloge zavisi o naĉinu na koji se
igra, bio sam duhovit kao rijetko kad. Razgovor bijaše zaĉinjen duhovitim
besjedama i lijepim rijeĉima, a ja sam nastojao da razigram duhovitost

lijepe zapovjednikovice.

Ona je bila barem trideset godina mlaĊa od svog muţa. Ni jednom
se rijeĉi nije spominjao onaj qui pro quo zbog kojeg sam odsjedio šest sati
u straţarnici. MeĊutim za vrijeme deserta sam zapovjednik butanu glupost
koju zaista nije trebao poĉiniti.

— Vi ste bili toliko naivni — reĉe mi — da povjerujete kako ću se
tući s vama. Baš sam vas nadmudrio.

— Ne znam da li sam povjerovao — odgovorih mu — no znam da
sam odjednom postao jako radoznao da vidim što će biti od te naše šetnje, i
divim se vašoj duhovitosti. Daleko sam od toga da se osjećam nadmudren,
zadovoljan sam, naprotiv, pa ĉak sam vam i zahvalan.

On mi ne odgovori i mi se digosmo od stola. GospoĊa me je uzela
za trećeg u partiji, zatim smo otišli u šetnju, a predveĉe sam se oprostio. No
otišao sam tek sutradan pošto sam u ĉisto prepisao svoj izvještaj.

U pet sati izjutra spavao sam na svom sjedalu u poštanskoj koĉiji,

kadli me netko probudi. Bili smo na ulazu u Amiens, a probudio me je
ĉinovnik ureda koji ubire carine za robu koja se prevozi. Taj me ĉinovnik
zapita nemam li nešto što je protiv kraljevskog zakona. Zlovoljan kao i
svatko koga ovakva jedna ţivotinja liši blaţenstva sna da bi mu dodijavala
dosadnim pitanjima, odgovorih mu, uz psovku, da nemam ništa i neka me,

dovraga, pusti spavati.

— Budući da ste naprašiti, pokazat ću ja vama — odgovori on.
Zatim zapovjedi koĉijašu da uĊe s kolima u grad, dade skinuti moju
prtljagu, a meni reĉe neka siĊem. Pošto mi uzeše kljuĉeve, prisiliše me da
ĉekam dok se nije sve pregledalo.

Odmah sam postao svjestan greške što sam je poĉinio, ali natrag se
više nije moglo. Budući da ništa nisam imao, nije trebalo da se bojim, no
moja će me neobuzdanost stajati dva duga sata, sve dok te hulje ne iskoriste
sva prava koja su im dana. Vidio sam kako im se lica ţare slašću osvete.
Ĉinovnici u Francuskoj koji su u to vrijeme pregledavali putnike na
gradskim vratima pripadali su najgorem ološu. Ali kad bi otmjene osobe
postupile s njima uljudno, onda bi se, polaskani time, ponašali podnošljivo.
Ako biste im dali napojnicu od dvadeset i ĉetiri sua, postajali bi ĉovjeĉni.
Poklonili bi se putniku, zaţeljeli sretan put ne prouzroĉivši mu nikakve
neprilike. Znao sam to, ali ima ĉasova kad se ĉovjek prepušta raspoloţenju
i zaboravlja ili ne mari za ono što zna.

Ali stvar ne bijaše time okonĉana. Preostala su još kola. Hulja koja
ih je pretraţivala poviĉe pobjedonosno, našavši ostatak livre duhana što
sam je kupio u St. Omeru na putu za Dunquerque. Šef bande likujući naredi
da se zaplijene moja kola i reĉe mi da sam duţan platiti dvjesta franaka

globe.

Na tren sam izgubio strpljenje, i ĉitalac moţe zamisliti što sam sve
izgovorio tim ţbirima. Rekao sam im neka me vode intendantu, a oni
odgovoriše neka sam poĊem ako ţelim. Okruţen gomilom nitkova koja se
sve više povećavala, uĊoh u grad pješice, grabeći kao mahnit. Ušao sam u
prvu otvorenu radnju i zamolih gazdu da me odvede intendantu. Ispriĉah
mu svoj sluĉaj, a neki dobroćudni ĉovjek koji se tu zatekao reĉe mi da će
me on odvesti do njega, ali da ga neću zateći, jer su ga već sigurno
obavijestili, i da ću se teško izvući iz neprilike ako ne platim ili barem ne
poloţim kauciju.

Zamolih ga da me odvede, a ostalo je moja briga. No on mi reĉe da

se prije svega moram osloboditi gomile koja me je slijedila: neka joj dadem
jedan lujdor pa neka ide nešto popiti. Dadoh mu novac i zamolih ga da to

obavi umjesto mene.

I zaista, ĉudesno mu je uspjelo: svjetina se raziĊe kliĉući od veselja.

To je, eto, puk koji danas sebe smatra kraljem Francuske.

Taj mi ĉovjek — koji je pošao sa mnom do intendanta — reĉe da je

po zanimanju prokurator.

Stigosmo do intendantove kuće, no vratar nam kaza da je gospodin
izašao sasvim sam i da će se vratiti tek kasno u noći i da ne zna gdje će
ruĉati i veĉerati.

— Ovaj je dan, dakle, izgubljen — reĉe mi prokurator.

— Potraţimo ga ondje gdje bi mogao biti, sigurno ima prijatelje,
ima neke navike. Dat ću vam jedan lujdor za izgubljen dan.

— Stojim vam na usluzi.

Ĉetiri smo ga sata posvud traţili i obišli deset ili dvanaest kuća. U
svima sam razgovarao s gazdama ili gazdaricama, preuveliĉavajući
posvuda nevolju koju su mi natovarili na leĊa. Slušali su me, ţalili i jedino
što su mi utješljivo mogli reći bilo je to da će se zacijelo k njima svratiti da
prespava, i da će me tada morati saslušati.

U jedan i po prokurator me doveo k nekoj staroj gospoĊi koja je
uţivala velik ugled u gradu. Bila je za stolom sasvim sama. Paţljivo je
slušala, a onda najhladnokrvnije reĉe kako ne misli da će se ogriješiti o
zakone diskretnosti ako meni, .strancu, kaţe gdje bih mogao naći ĉovjeka
koji zbog svog poloţaja mora nastojati da bude nedohvatljiv.

— Zato ću vam, gospodine, otkriti nešto što nije tajna. Moja mi je
kći rekla sinoć da ju je pozvala gospoĊa XX na ruĉak kojemu će
prisustvovati i intendant. OtiĊite dakle onamo i naći ćete ga za stolom
zajedno s najotmjenijim amijenskim društvom. Savjetujem vam — doda
smijući se — da uĊete bez najave. Sluge koje dvore za stolom i idu iz
kuhinje u blagovaonicu pokazat će vam put a da ih za nj i ne upitate. Tamo
ćete moći s njim razgovarati htio on to ili ne htio, makar ga i ne poznajete, i
tako će ĉuti sve strahote što ste mi ih iznijeli u svom pravednom gnjevu.
Ţao mi je što neću prisustvovati tom krasnom i iznenadnom obratu stvari.

Uţurbano sam joj se poklonio i trkom odjurio do oznaĉene kuće, s

prokuratorom satrvenim od umora.

Ušao sam sa slugom i mojim voĊom bez i najmanje poteškoća u
dvoranu gdje spazih za stolom dvadesetak osoba u odliĉnom raspoloţenju.

— Oprostite, gospoĊe i gospodo — rekoh — što sam u ovako
uţasnom stanju, u kakvom me vidite, prisiljen da pomutim mir i radost
vašeg blagovanja.

Svi ustadoše, jer sam taj kompliment gromoglasno dreknuo. Bio
sam razbarušen, sav u jednoj vodi, lica izobliĉena od gnjeva. Moţete

zamisliti zaprepaštenje društva koje :se sastojalo od najotmjenijih dama i
isto takvih udvaraĉa.

— Od sedam sati izjutra traţim — nastavih — po svim kućama
ovoga grada gospodina intendanta, da bih ga napokon pronašao ovdje.
Znam da je tu i da me ovog ĉasa sluša ako ima uši. Došao sam da mu
kaţem da odmah naredi svojim sluganima, koji su zaplijenili moju koĉiju,

da je vrate kako bih slobodno nastavio putovanje. Ako katalonski
zakoni[59] nalaţu da za sedam unci duhana što ga imam za osobnu

upotrebu moram platiti dvjesta franaka, onda ih ja ne priznajem i
izjavljujem da neću platiti ni pare. Ostat ću ovdje, poslat ću tekliĉa svom
poslaniku, a on će se poţaliti samom kralju da su pogazili prava ĉovjeka
ovdje u Ile de Franceu, na mojoj osobi, i dobit ću zadovoljštinu. Ljudevit
XV doista je odveć velik vladar a da bi dopustio da bude smatran za
sukrivca ove neobiĉne vrste zloĉina. U svakom sluĉaju ova će se afera, ako
mi se uskrati nadoknada za poĉinjenu štetu, pretvoriti u veliku drţavnu
aferu, jer odmazda moje republike neće biti doduše takva da će biti pobijeni
svi Francuzi na njenom podruĉju, ali će im svima narediti da napuste
zemlju. Evo tko sam, ĉitajte!

Pjeneći se od bijesa, bacih nasred stola svoju putnicu. Jedan je od
gostiju podigne, proĉita, po svoj prilici intendant. I dok je moja putna
isprava išla od ruke do ruke zaprepaštenih gostiju, on mi kaza, saĉuvavši
svoj naduti stav, da je on u Amiansu zato da se brine kako bi se izvršavali
propisi i da prema tome mogu otputovati samo ako platim ili poloţim

kauciju.

— Ako vam je to duţnost, onda morate smatrati i moju putnicu kao
naredbu. Budite vi osobno moj zalog, ako ste plemić.

— Da li je kod vas obiĉaj da plemstvo bude zalogom
prekršiteljima?

— Plemstvo kod nas ne pada nikada tako nisko kao što je vršenje
neĉasnih sluţbi.

— U kraljevoj sluţbi nema neĉasnih sluţbi.

— Krvnici to isto kaţu.

— Pazite što govorite!

— Pazite vi što radite. Znajte, gospodine, da sam slobodan ĉovjek,
osjetljiv i k tome uvrijeĊen, i da se niĉega ne bojim. Ako ste kadri, dajte me

izbaciti kroz prozor.

— Gospodine — umiješa se na to jedna gospoĊa, a po tom sam
znao da je to gospodarica doma — kod mene se ljudi ne bacaju kroz

prozor.

— GospoĊo, ĉovjek u gnjevu ĉesto izgubi razum. Padam vam pred
noge moleći za oproštenje. Udostojte se uvidjeti da sam po prvi put u
ţivotu postao ţrtvom jedne takve podvale, i to u kraljevstvu u kojem sam
smatrao da se moram ĉuvati samo nasilja drumskih razbojnika. Za njih
imam pištolje, za ovu gospodu imam putnu ispravu, ali ĉini se da to njima
ništa ne znaĉi. Zbog sedam unci duhana što sam ga kupio prije tri sedmice
u St. Omeru ovaj me je gospodin opljaĉkao i prekinuo moje putovanje, a
sam mi je kralj jamac da se to nitko neće usuditi. Traţi da platim pedeset
lujdora, izruĉuje me bijesu neobuzdane svjetine koje me je oslobodio ovaj
pošteni ĉovjek što ga vidite uza me. Postupaju sa mnom kao sa zloĉincem,
a ĉovjek koji bi me morao braniti bjeţi i skriva se. Njegovi su ţbiri na
vratima ovoga grada isprevrtali moju odjeću, ĉak i košulje, da bi se osvetili
što im nisam dao dvadeset ĉetiri sua napojnice. Za ono što mi se desilo
saznat će sutra cio diplomatski zbor u Versaillesu i Parizu, a za malo dana
ĉitat će se u mnogim novinama. Neću da platim ni pare. Govorite,
gospodine intendante, moram li poslati teklića vojvodi od Gesvresa?

— Platite. A ako nećete, radite što vas je volja.

— Onda zbogom, dame i gospodo!

Baš kad sam sav bijesan izlazio iz dvorane, povika mi jedan glas na
talijanskom da malo priĉekam. To bijaše neki stariji ĉovjek koji uputi
intendantu ove rijeĉi:

— Naredite smjesta da puste ovog gospodina. Ja jamĉim za njega.
Ĉujete li me, intendante? Vi ne razumijete vatrene glave talijanske. Ĉitavog
prošlog rata bio sam u Italiji, pa sam ih dobro upoznao. Drţim uostalom da

je gospodin u pravu.

— Vrlo dobro — reĉe tada intendant — onda platite samo trideset
ili ĉetrdeset franaka u uredu, jer su već napisali raĉun.

— Ponavljam vam, neću da platim. Ali tko ste vi, pošteni ĉovjeĉe,
da jamĉite za mene i ne znajući tko sam?

— Ja sam vojni povjerenik,[60] zovem se Bretonniere. Ţivim u
Parizu i stanujem u hotelu Saxe u Ulici Colombier. Prekosutra me moţete
tamo naći. Uĉinit ćete mi ĉast i posjetite me, pa ćemo zajedno do gospodina

Britarda, koji će me, pošto mu sve objasnim, osloboditi jamstva koje sam
vam ponudio s najvećim zadovoljstvom.

Pošto sam mu se od srca zahvalio i obećao da ću ga posjetiti ĉim
budem mogao, zamolih društvo da mi oprosti i otiĊoh na ruĉak u
gostionicu, povevši sa sobom valjanog prokuratora koji bijaše izvan sebe.
Bez njega i ĉestitog povjerenika teško bih se izvukao iz neprilike, jer —
premda sam imao novaca — nikad se ne bih odluĉio da ostavim lopovima

pedeset lujdora.

Budući da je moja koĉija bila spremna pred vratima krĉme, uĊoh u
nju, a u taj ĉas osvanu jedan od onih ĉinovnika koji su me pregledavali i
reĉe mi da ću naći sve u redu kako sam ostavio.

— To me iznenaĊuje — odgovorih mu — i svoj duhan ću naći?

— Gospodaru, duhan je zaplijenjen.

— Zao mi je. Bio bih vam dao jedan lujdor.

— Donijet ću vam ga odmah.

— Nemam vremena da ĉekam. Naprijed, koĉijašu! Sutradan stigoh
u Pariz. Nakon ĉetiri dana otišao sam gospodinu Bretonniereu koji me
odvede do vrhovnog povjerenika Britarda, te ga ovaj riješi kaucije.

Bio je to mlad i veoma ljubazan ĉovjek koji se zacrvenio od stida i
bijesa kad je ĉuo što sam sve morao pretrpjeti.

Svoj sam izvještaj najprije podnio ministru u Burbonskoj palaĉi, te
on provede sa mnom dva sata kako bi mi ukazao na sve ono što je u njemu,
po njegovu mišljenju, bilo suvišno.

Noć sam proveo prepisujući ga u ĉisto, i sutradan ga odnesoh ocu
Lavillu u Versailles. Ovaj ga mirno proĉita i reĉe mi da ću na vrijeme

saznati ocjenu.

Nakon mjesec dana primio sam pet stotina lujdora i na moje veliko
zadovoljstvo poruĉiše mi da ministar mornarice, gospodin de Cremille,
smatra moj izvještaj ne samo taĉnim nego i pouĉnim. Iz opravdane bojazni
nisam ţelio biti predstavljen toj visokoj liĉnosti kako mi je predlagao moj
zaštitnik. Kad sam mu ispriĉao one dvije pustolovine u Aixu i Amiensu,
nasmijao se, ali me je upozorio da se najveća umješnost ĉovjeka u tajnoj
misiji mora sastojati u tome da se nikad ne da uvući u neprilike, jer i kad
ima toliko duha i sposobnosti da se iz njih izvuĉe, ipak se onda o njem
govori, a to je ono ĉega se valja najviše kloniti.

Ta je misija stajala ministarstvo mornarice 12.000 franaka. Ministar
je lako mogao saznati sve što sam ja iznio u svom izvještaju a da ne potroši
ni franak. I najmlaĊi bi mu ĉasnik isto rekao i uz malo pameti dobro bi
izvršio zadatak samo da stekne zasluge. Ali takva su bila sva ministarstva
francuske drţavne uprave za monarhistiĉke vladavine. Rasipali su novac,
jer ih to ništa nije stajalo, na svoje udvorice i miljenike. Bijahu despoti, a
narod potlaĉen, drţava prezaduţena, a financije u tako lošem stanju da bi
neminovno došlo do općeg sloma: znaĉi — moralo je doći do revolucije.

Tako govore predstavnici naroda koji danas vladaju Francuskom, kao
toboţe vjerni sluge naroda — gospodara Republike. Jadni narod, glupi
narod što umire od gladi i bijede ili se daje ubijati po ĉitavoj Evropi da

obogati one koji su ga prevarili.

Silvia je smatrala da su pustolovine u Aixu i Amiensu veoma
zabavne, a njena me je kći uvelike ţalila zbog one muĉne noći provedene u
straţarnici u Aixu.

Odgovorio sam joj da bih oĉajavao da sam uza se imao ţenu, a ona
mi odvrati da bi ta ţena, ako bi bila dobra, morala sa svojim muţem i u

zatvor.

— Ni govora, draga kćeri — reĉe joj mudra Silvia — u takvim
sluĉajevima mudra bi ţena najprije spremila koĉiju na sigurno, a zatim bi
potraţila osobu koja bi bila kadra da joj muţa oslobodi iz zatvora.

OSAMNAESTO POGLAVLJE

Grof de la Tour d'Auvergne ¦ Gospoda d'Urfé ¦ Camille ¦ Strast prema
grofovoj ljubavnici i smiješna zgoda koja me je izlijeĉila Ť Grof Saint-

Germain.

Usprkos njeţnoj ljubavi koja se u meni raĊala za mladu Ballettijevu,
nisam ostajao ravnodušan prema plaćenim ljepoticama koje su blistale u
prvim redovima i o kojima se govorilo, ali najviše sam se bavio onima koje
je netko uzdrţavao i kojima nije bilo stalo da se za njih zna u javnosti osim
kad su pjevale, plesale ili igrale u kazalištu. Uţivajući u slobodi i

nezavisnosti, predavale su se bilo zbog ljubavi ili novca, a katkada za oboje

u isti mah. Bilo mi je vrlo lako da se spetljam sa svakom od njih.

Kazališna su predvorja otmjeno trţište na koje dolaze ljubitelji da
daju maha svom umijeću u sklapanju ljubavnih poslova. Znao sam se dobro
okoristiti tom ugodnom školom, a poĉinjao sam tako da sam se sprijateljio
s njihovim sluţbenim ljubavnicima i uspijevao sam ponajviše zato što
nisam pokazivao nikakve preuzetnosti, a nada sve time što sam izgledao,
neću reći nestalan, već bezopasan. Trebalo je, ako se desi prilika, imati
uvijek kesu pri ruci, no budući da su obiĉno posrijedi bile sitnice, gubitak je
bio uvijek manji od uţitka. Uostalom, bio sam siguran da ću na ovaj ili onaj
naĉin doći na svoj raĉun.

No ponajviše me je privlaĉila lijepa pjevaĉica i plesaĉica u
talijanskom kazalištu, Camille, koju sam već prije sedam godina bio
zavolio u Fontainebleauu. Uţivao sam sve ugode i naslade u njenoj kućici u
kojoj je ţivjela sa svojim ljubavnikom grofom d'Egrevilleom, koji me je
neobiĉno cijenio i' volio moje društvo.

Grof bijaše brat markiza de Gamachea i grofice du Rumain, inaĉe
vrlo mio i priliĉno bogat. Volio je da se kod njegove ljubavnice okuplja što
više ugodna svijeta. Ona je ljubila samo njega, ali kako je bila mudra i
snalaţljiva nije nikad ostavljala u oĉaju one koji bi je ţarko poţeljeli. Ni
škrta, ni rasipna u podarivanju svojih milosti, umjela je postići da je svi
oboţavaju, ne strepeći ni od izdaje, ni od sramotna napuštanja. Osim svom
ljubavniku najviše je paţnje poklanjala grofu de la Tour d'Auvergneu.
Bijaše to plemić visoka roda koji ju je oboţavao, no kako nije bio dovoljno

bogat da je ima samo za se, morao se zadovoljiti onim dijelom koji mu je

ona dodijelila. Reklo bi se: ljubavnik broj dva.

Ona je za nj uzdrţavala, uz mali trošak, jednu djevojĉicu koju mu je
tako reći dala kao dar pošto je vidjela da se zaljubio u nju kad je bila u
njenoj sluţbi. La Tour d'Auvergne smjestio ju je u Parizu, u sobi s
najotmjenijim pokućstvom, u Ulici Taranne. Govorio je da je voli, jer mu
ju je poklonila njegova draga Camille i ĉesto ju je vodio na veĉeru u
Camillinu kuću.

Imala je petnaest godina, a bijaše prostodušna i jednostavna, ne
hlepeći ni za ĉašću ni za bogatstvom. Znala je govoriti svom ljubavniku

kako mu ne bi nikada oprostila da je prevari, izuzev s Camilleom. Njoj ga
je, govoraše, morala prepuštati, jer joj duguje svoju sreću. Tako sam se
zaljubio u tu djevojku da sam ĉesto odlazio Camilli s potajnom nadom da
ću je tamo zateći i da ću uţivati u bezazlenim draţima kojima je krasila

svoju koketeriju. Skrivao sam svoju strast od svih pogleda, no bijah toliko
zaljubljen da bih ĉesto u velikoj tuzi odlazio poslije veĉere, jer sam jasno
uviĊao da tu ţudnju ne mogu izlijeĉiti obiĉnim putem. Uĉinio bih samog
sebe smiješnim kad bih dopustio da se otkrije, a Camille bi mi se
nemilosrdno narugala. No, evo što se desilo i kako sam se izlijeĉio.

Budući da se Camillina kuća nalazila daleko od središta grada,
jedne veĉeri kad smo se već svi stali razilaziti, poslah lakaja da mi negdje
potraţi fijaker. Ali kako smo se za stolom zadrţali sve do jednog sata
poslije ponoći, fijakera nije mogao naći. La Tour se ponudi da me poveze
sa sobom rekavši da ga to neće nimalo smetati, iako je njegova koĉija samo

za dvoje.

— Moja mala — nadoveza — sjedit će na vašim koljenima.

Prihvatio sam objeruĉke, i evo me u koĉiji. Slijeva mi grof, a Babet
sjedi na koljenima obojice. Izgarajući od ţudnje, namislih da iskoristim
sretnu okolnost. Ne gubeći vremena, jer je koĉijaš vozio brzo, uzeh je za
ruku, stegoh je, ona stegnu moju. Za hvalu prinesem je ustima obasipajući
je nijemim poljupcima. Nestrpljiv da joj dadem opipljiviji dokaz svog ţara
gurnuh joj stvar u ruku u najvećem ushitu svoje duše, ali upravo u

odsudnom trenutku javi se La Tour d'Auvergne:

— Zahvalan sam vam, dragi prijatelju, za ljubaznost uobiĉajenu u
vašoj zemlji, mislio sam da je više nisam vrijedan. Nadam se da nije

zabuna.

Na te strašne rijeĉi ispruţih ruku i napipah rukav njegove odjeće.

U takvim ĉasovima gubi se sasvim prisutnost duha, to više što je te
rijeĉi popratio takvim gromkim smijehom da bi zbunio i samog vraga.

Ţurno povukoh ruku, no niti sam se mogao smijati, niti poricati. Babet
zapita svog prijatelja ĉemu se toliko smije, i kad joj htjede odgovoriti, opet
ga spopade smijeh. Nisam propisnuo ni slovca, osjećao sam se beskrajno

glupo.

Na sreću, kola su se zaustavila, lakaj mi otvori vrata, i ja siĊoh,
zaţeljevši im laku noć. La Tour mi uzvrati istom ţeljom smijući se od sveg
srca. A ja sam se poĉeo smijati tek pola sata kasnije, jer zgoda bijaše
uistinu smiješna, no za mene će biti neugodna i ţalosna, jer zadirkivanjima
i šalama kojima ću biti metom neće biti kraja.

Tri ili ĉetiri dana nakon tog dogaĊaja nakanih se da pozovem
ljubaznog gospodina na doruĉak oko devet sati, budući da je Camille
poslala k meni da ĉuje kako sam. Ta nezgoda ne bi me smjela sprijeĉiti da
je posjećujem, ali htjedoh prije znati kako je stvar odjeknula.

Ĉim me je dragi La Tour ugledao, prasnu u smijeh i pošto se dobro
ismijao, zagrli me, smiješno izigravajući njeţnu gospoĊicu. Zamolio sam

ga, pola u smijehu pola u zbilji, da zaboravi na tu glupost, jer ne znam kako

bih se opravdao.

— Zašto da se pravdate? — reći će on. — Mi vas svi volimo, ta je
zgoda veoma smiješna, uţivali smo u njoj i još uvijek svake veĉeri
uţivamo.

— Dakle, svi znaju za to?

— Dakako! Camille se umalo nije ugušila od smijeha. Morate doći
veĉeras, dovest ću i Babet. I tek ćete se onda nasmijati, jer Babet tvrdi da se

vi ipak niste prevarili.

— Ima pravo.

— Kako, ima pravo? Recite vi to nekom drugom. Time mi
iskazujete veliku ĉast, no ja u to ne vjerujem. Znaĉi — tako ste se naumili

braniti?

I zaista, za stolom sam glumio iznenaĊenje zbog La Tourove
brbljavosti, govoreći kako me je to izlijeĉilo od strasti što sam je osjetio

prema njemu.

Babet me nazva najobiĉnijom svinjom i ne povjerova u to moje

ozdravljenje.

Ta je zgoda iz neshvatljivih razloga moju ţelju za tom djevojkom
preobratila u odvratnost i — što je još ĉudnije — iskrenim prijateljstvom

vezala me uz La Toura, koji je, uostalom, imao sve osobine potrebne da ga
svi vole. Ali to prijateljstvo umalo da se zlosretno ne izrodi.

Jednoga ponedjeljka u predvorju Talijanskog kazališta zamoli me
taj prijazni ĉovjek da mu pozajmim sto lujdora uz obećanje da će mi ih
vratiti u subotu.

— Nemam toliko. Evo vam moje kese — rekoh mu; — u njoj ima
deset do dvanaest lujdora.

— Treba mi stotina, i to odmah. Sinoć sam ih izgubio na rijeĉ kod
princese d'Anhalt.[61]

— Zaista nemam toliko.

— Zakupac lutrije morao bi imati više od tisuću lujdora.

— Slaţem se, ali u blagajnu ne smijem dirnuti. Danas osam dana
moram agentu mjenjaĉnice predoĉiti taĉno stanje.

— To ćete i uĉiniti, jer ću vam u subotu vratiti novac. Uzmite iz
blagajne sto lujdora i mjesto njih stavite moju ĉasnu rijeĉ. Ne vrijedi li ona
sto lujdora?

Ĉuvši to, rekoh mu neka priĉeka. OtiĊoh u svoj ured u Ulicu Saint
Denis, uzeh sto lujdora i donesoh mu ih.

DoĊe subota, a njega nema. U nedjelju ujutro zaloţihsvoj prsten i
pokrih manjak u blagajni koju sam sutradan predao agentu mjenjaĉnice.

Nakon nekoliko dana opazih La Toura u gledalištu Comédie-
Française. On mi priĊe i ispriĉa se. Odgovorio sam, pokazavši mu ruku bez
prstena, da sam ga zaloţio kako bih spasio svoju ĉast. On mi snuţdeno
odvrati da mu nisu isplatili obećani novac, no da će mi dug sigurno vratiti
naredne subote.

— Dajem na to ĉasnu rijeĉ — izjavio je

— Vaša je ĉasna rijeĉ već u mojoj blagajni. Zato dopustite da na nju
više ne raĉunam, vratit ćete mi tih stotinu lujdora kad budete mogli.

Na te rijeĉi odliĉni gospodin problijedi kao mrtvac.

— Dragi moj Casanova — istisnu napokon — moja ĉasna rijeĉ
draţa mi je od ţivota i ja ću vam vratiti tih sto lujdora sutra u devet sati
ujutro na sto koraka od kavane koja je na kraju Champs-Elysées. Dat ću
vam ih nasamo, nitko nas neće vidjeti, te se nadam da nećete izostati i da
ćete ponijeti sa sobom i svoj maĉ, kao što ću ponijeti i ja svoj.

— Zaista je nezgodno, gospodine grofe, da mi ţelite tako skupo
naplatiti obiĉnu šalu. Za mene je to, doduše, neobiĉna ĉast, no više volim
da vas zamolim za oproštenje, ako time moţemo izgladiti tu muĉnu stvar.

— Ne. Ja sam kriv mnogo više od vas, ali ta se krivica moţe isprati
samo krvlju jednog od nas dvojice. Da li ćete doći?

— Doći ću.

Veĉerao sam kod Silvije u veoma sumornom raspoloţenju, jer sam
volio tog valjanog ĉovjeka, a ni sebe nisam manje volio. Znao sam da sam
pogriješio i uviĊao sam da je moja primjedba bila doista preoštra, ali ipak
nisam ni pomišljao da ne doĊem na sastanak.

Stigao sam u kavanu trenutak poslije njega. Najprije smo
doruĉkovali, on plati, i mi iziĊosmo, upravivši korake prema Etoileu. Kad
bijasmo sigurni da nas nitko ne moţe vidjeti, on mi gospodskom kretnjom
preda svitak sa stotinu lujdora, rekavši mi da jedan pogodak s bilo ĉije
strane dostaje, i zatim potegnu maĉ uzmaknuvši za ĉetiri koraka. Umjesto
odgovora i ja potegoh maĉ i tek što smo ukrstili oštrice, zadah mu udarac
fintom u desno, i pošto sam bio siguran da sam ga ranio u prsa, odskoĉih
upozorivši ga na prethodni dogovor.

Krotak kao janje, on spusti maĉ, stavi ruku u njedra i izvadi je svu
krvavu rekavši da je sad zadovoljan.

Obratio sam mu se s puno poĉitanja, dok je on privijao maramicu na
ranu. Obradovao sam se kad sam vidio da je oštrica mog maĉa ušla u
njegova prsa samo vrškom. Ponudio sam mu da ga otpratim. Nije htio.
Zamolio me je samo da o tome šutim i da ostanemo prijatelji. Zagrlio sam
ga lijući suze.

Vratio sam se kući veoma tuţan zbog ove nove vilike pouke u školi
ţivota. Za tu zgodu nikad nitko nije doznao. Nakon osam dana zajedno smo
veĉerali kod Camille.

Tih sam dana primio dvanaest tisuća franaka iz ruku gospodina

Lavillea kao znak priznanja za misiju koju sam obavio u Dunquerqueu.
Camille mi reĉe da La Tour leţi u krevetu zbog išijasa, pa ako ţelim,
posjetit ćemo ga zajedno u ponedjeljak.

Pristao sam. Otišli smo dakle k njemu i poslije doruĉka ja mu s
najozbiljnijim izrazom lica rekoh da ću ga izlijeĉiti ako mi dopusti da s
njegovim bedrom radim što hoću, jer njegova bolest nije ono što se zove

išijas, već prehlada koju ću istjerati pomoću Salamonova peĉata i pet rijeĉi.
Stade se smijati, no reĉe neka radim što me je volja.

— Onda idem da kupim jednu kiĉicu — rekoh.

— Poslat ćemo slugu.

— Ne, jer moram biti siguran da nije bilo cjenkanja; osim toga

moram nabaviti neke ljekovite tvari.

Otišao sam da nabavim salitre, sumpornog cvijeta, ţive i malu
ĉetkicu, zatim mu rekoh da mi treba malo njegove mokraće, i to sasvim
svjeţe. I on i Camille prasnuše u smijeh, što nimalo ne pokoleba moju

ozbiljnost.

Dao sam mu jednu kupu, spustio zavjese i on me posluša. Zatim

napravih malo amalgama i rekoh Camilli da mu time trlja bedro vlastitim
rukama, dok ću ja izgovarati zaklinjanja, no opomenuh je da će sve propasti

ako se nasmije.

Najprije su ĉetvrt sata davali oduška smijehu, a onda se uozbiljiše.
La Tour otkri Camilli bedro, a ona zamišljajući da igra ulogu u kazalištu
poĉe trljati bolesnika, dok sam ja poluglasno mrmljao nešto što nisu mogli
razumjeti, jer ni sam nisam znao što govorim.

Umalo da nisam sam pokvario operaciju kad sam vidio kakve sve
grimase pravi Camille da bi zatomila smijeh. Zaista, bilo je smiješno. Na
kraju izjavih da je dosta trljanja. Onda umoĉih kiĉicu u onu smjesu i u

jednom potezu nacrtah mu na bedru Salomonov znak: zvijezdu s pet

krakova. Zatim omotah bedro s tri ubrusa i rekoh mu da mora ostati tako u
krevetu dvadeset i ĉetiri sata, pa mu jamĉim da će ozdraviti.

Nisu se više smijali, gledali su se zaĉuĊeno i u nevjerici. Otišli smo
pošto se završila ta mala lakrdija koju sam odigrao bez ikakve namjere ili
predumišljaja, i u koĉiji, za vrijeme voţnje, ispriĉao sam Camilli stotinu
tajanstvenih priĉa o sliĉnim stvarima, koje je ona poţudno slušala, tako da
je na kraju, kad smo se opraštali, ostala sasvim zabezeknuta.

ProĊe nekoliko dana i već sam gotovo zaboravio što sam kod La
Toura izvodio, kad zaĉuh ujutro u osam sati konjska kopita pred kućnom
veţom. Pogledah s prozora, a to on silazi s konja i ulazi k meni.

— Tako ste bili sigurni u svoju stvar — reĉe mi on zagrlivši me —
da niste došli ni vidjeti kako mi je sutradan nakon vaše ĉarobne operacije.

— Svakako da sam bio siguran. No da sam imao vremena, bio bih

vas ipak posjetio.

— Recite mi da li bih se smio kupati.

— Nikako, dok posve ne ozdravite.

— Poslušat ću vas. Svi su se ĉudili, jer se nisam mogao suzdrţati a
da ne ispriĉam to ĉudo svim svojim znancima. Ima i nevjerovanih koji mi

se rugaju, no meni je to svejedno.

— Bilo bi mi draţe da ste se suzdrţali, jer vi znate kakav je Pariz.
Proglasit će me šarlatanom.

— Ne misle svi tako. A došao sam i da vas zamolim za jednu

uslugu.

— A to bi bilo?

— Imam tetku, ona je na glasu posvuda kao veoma upućena u sve
apstraktne znanosti, odliĉna je kemiĉarka, ţena silnog duha, veoma bogata,

jedini vlasnik golema imanja. Njeno bi vam poznanstvo moglo samo
koristiti. Umire od ţelje da vas vidi, jer tvrdi da vas pozna, i da vi niste onaj
za kog vas Pariz drţi. Zaklinjala me da vas dovedem k njoj na ruĉak, pa se
nadam da ćete biti tako dobri i prihvatiti poziv. Ta moja tetka zove se

markiza d'Urfe.

Nisam je poznavao, ali ime d'Urfe odmah me je podsjetilo na sve
što znam o njemu, jer sam poznavao povijest ĉuvenog Annea d'Urfea,[62]
koji je zablistao krajem XVI stoljeća. Ova je dama bila unuka njegova
praunuka, i bilo mi je jasno da je, ušavši u takvu jednu obitelj, upila u se
sva uzvišena uĉenja one znanosti koja me je mnogo zanimala, iako sam

vjerovao da je maglovita i neuhvatljiva. Zato sam odgovorio de La Tour
d'Auvergneu da ću poći s njim njegovoj tetki kad bude htio, ali samo ako
ćemo ruĉati utroje.

— Kod nje je svakog dana prostrt stol za dvanaest osoba — reĉe mi

on.

— Baš to bih volio izbjeći, jer se gnušam maĊioniĉarske reputacije,
koju ste mi vi, ne misleći zlo, vjerojatno već pribavili.

— Nipošto, vas znaju i cijene. Uvjeren sam da biste nakon onoga
što ste uĉinili za mene mogli postići veliku sreću. Znam u Parizu stotinjak
osoba iz najvišeg društva, muškaraca i ţena, koji boluju od iste bolesti kao i
ja i koji bi vam dali pola svog imutka kad biste ih izlijeĉili.

La Tour je ispravno zakljuĉivao, no budući da sam znao da je moja
ludorija uspjela pukim sluĉajem, nije mi bilo baš stalo da iziĊem na glas
kao iscjelitelj. Rekao sam mu da se ne ţelim izloţiti nikakvim
neugodnostima, a gospoĊi, svojoj tetki, neka kaţe samo to da ću doći k njoj
sa stanovitim ogradama i nikako drugaĉije. A njoj prepuštam na volju da
mi oznaĉi dan i sat posjeta.

Istoga dana kad sam se oko ponoći vratio kući, naĊoh grofovo
pisamce u kojem mi piše da budem u ponedjeljak u podne u Tuilerijama na
kapucinskoj terasi, kamo će doći po mene i odvesti me na ruĉak svojoj
tetki. Obećavao mi je da ćemo biti jedini za koje će biti otvorena njezina

vrata.

Na sastanak sam došao taĉno i otišli smo toj dami. Stanovala je na
keju Theatins, kraj palaĉe Bouillon.

GospoĊa d' Urfe, koja bijaše, iako stara, još uvijek lijepa, primi me
veoma otmjeno, s onom lakoćom i neusiljenošću koje bijahu svojstvene
nekadašnjem dvoru iz doba regenstva.

Proveli smo sat i po govoreći o obiĉnim stvarima, da bismo se kao
po prešutnom dogovoru meĊusobno prouĉili. Htjeli smo jedno drugo
prevesti ţedno preko vode. Nisam se morao truditi da izigravam neznalicu,
jer sam to i bio. GospoĊa d'Urfe pak hinila je uĉtivu radoznalost, ali meni je
bilo jasno da jedva ĉeka da pokaţe što zna.

U dva sata posluţiše nas ruĉkom, onim istim što ga svakog dana
prostire za dvanaest osoba. Nakon ruĉka grof se udalji da bi obišao princa
de Turennea, kojeg je ujutro ostavio u visokoj groznici. I tek tada gospoĊa
poĉe govoriti o kemiji, alkemiji, magiji i o svemu onome ĉime se hranila
njena ludost. Kad smo došli do velikog djela[63] i kad sam je prostodušno

upitao poznaje li prvotnu tvar, nije prasnula u smijeh samo iz uljudnosti,
već mi uz osmijeh kaza da već ima ono što se zove kamen mudraca i da je

iskusna u svim velikim operacijama. Pokazala mi je biblioteku koja je
pripadala Claudeu Urféu i njegovoj ţeni Renée Savojskoj, a ona ju je
obogatila rukopisima što su je stajali više od stotinu tisuća franaka. Njezin
omiljeni pisac bijaše Paracelsus, koji po njenu sudu nije bio ni muško ni
ţensko, a desila mu se nesreća da se otrovao prevelikom koliĉinom
univerzalnog lijeka.[64] Pokaza mi sićušni rukopis u kojem je bila opisana
velika operacija na francuskom jeziku u veoma jasnim izrazima. Reĉe mi
da ga ne zatvara sa sedam brava, jer je sav u šiframa kojih kljuĉ jedino ona

zna.

— GospoĊo, vi dakle ne vjerujete u steganografiju?[65]

— Ne, gospodine, i, ako ţelite, uzmite prijepis, poklanjam vam ga.

Primih poklon i spremih ga u dţep.

Iz knjiţnice smo prešli u njen laboratorij, pred kojim ostadoh
zadivljen. Pokazala mi je tvar koju grije na vatri već petnaest godina i koja
se mora grijati još ĉetiri ili pet godina. Bijaše to prašak za prijetvorbu koji
bi navodno imao moć da u ciglu minutu pretvori svaku kovinu u zlato.
Pokazala mi je cijev kroz koju se neprestano sipa ugljen i podrţava vatra u
peći na odreĊenom stupnju. Pomoću tog izuma ugljen se vlastitom teţinom
sipa u peć, pa ona po nekoliko mjeseci ne mora silaziti u laboratorij, jer
nema bojazni da bi se vatra ugasila. Kroz mali otvor koji bijaše ugraĊen
ispod peći ĉistio se pepeo.

Pretvaranje ţive u vapno bijaše za nju djeĉja igra. Pokazala mi je
ovapnjenu ţivu i rekla da će mi, ako ţelim, otkriti taj postupak.

Pokazala mi je i Dijanino drvo,[66] izum ĉuvenog Taliameda,[67]
koji joj je bio uĉiteljem. Taj Taliamed — kao što svi znaju — bio je
zapravo uĉenjak Maillet, i on, po uvjerenju gospoĊe d'Urfé, nije umro u
Marseilleu kako je to razglasio Le Maserier. On još ţivi, rekla mi je blago
se osmjehujući, i ona ĉesto prima od njega pisma. Da ju je regent Philippe,
poslušao, bio bi danas ţiv. Reĉe mi da je regent bio njen najbolji prijatelj, i
da njemu duguje nadimak Egeria, da joj je baš on savjetovao brak s
d'Urféom. Znala je tumaĉenje Raimonda Lullea u kojem objašnjava cve što

je Arnauld de Villenuve napisao prema Rogeru Baconu i Geberu,[68] a koji
su po njenom sudu, još svi ţivi.

Ti su dragocjeni rukopisi bili pohranjeni u kutiji od slonovaĉe, koje
je kljuĉ samo ona imala, kao što je uostalom i laboratorij bio za svakog
zakljuĉan. Pokaza mi baĉvicu s platinom iz rijeke Pinto, koju moţe
pretvoriti u ĉisto zlato kad joj se god prohtije. Pokazala mi je tu istu platinu
u ĉetiri razliĉita suda: u tri suda u kojima su bile redom sumporna, dušiĉna i
solna kiselina, platina je ostala nepromijenjena, ali u ĉetvrtom, u koji bijaše
stavila kraljevsku vodicu[69] platina nije izdrţala. Ona ju je topila pomoću
ţarkog zrcala i reĉe mi da se moţe jedino na taj naĉin rastopiti, i to je u
njenim oĉima ĉini vrednijom od zlata.

Pokaza mi kako se taloţi s amonijaĉnom soli, što sa zlatom nikada

nije uspjelo.

U svom laboratoriju imala je i jedan atanor[70] u kojem gori vatra
već petnaest godina. Kula bijaše puna ugljena, po ĉemu sam zakljuĉio da je

nedavno bila u laboratoriju.

Kad smo se vratili njenom Dijaninom drvetu, smjerno je zapitah ne
misli li moţda da je to tek puka djeĉja igraĉka. Odgovorila je
dostojanstveno da ga je i stvorila zabave radi od srebra, ţive i salitre,
uĉinivši jedino da se zajedno kristaliziraju, i da svoje drvo ne gleda
drugaĉije nego kao metalnu biljku koja u malom pokazuje ono što priroda
moţe stvoriti u velikom. Reĉe. mi da je mogla napraviti takvo Dijanino
drvo koje bi u isti mah bilo i sunĉevo i koje bi raĊalo zlatnim plodovima
sve dok se ne bi iscrpio jedan naroĉiti sastojak koji bi pomiješala sa šestoro
gubavaca[71] u omjeru s njihovom koliĉinom. Oprezno sam primijetio da
ne vjerujem da je to moguće bez praška za prijetvorbu. Ona mi se samo
saţaljivo osmjehnu. Zatim mi pokaza porculansku pliticu sa salitrom,
ţivom i sumporom, a na drugom tanjuru krutu sol.

— Pretpostavljam — reĉe mi markiza — da poznajete te sastojke.

— Da — odgovorili — ako je to sol mokraće.

— Pogodili ste.

— GospoĊo, divim se vašoj pronicavosti. Vi ste analizirali
mješavinu kojom sam nacrtao petokraku zvijezdu na bedru vašeg nećaka,
ali tu ne vidim vinskog kamena koji bi otkrio magiĉne rijeĉi, a samo one

daju snagu petokrakoj zvijezdi.

— Za to uopće nije potreban vinski kamen, već rukopis mudraca
posvećena u tajne, a ja ga imam u svojoj sobi, i pokazat ću vam u njemu te
vaše magiĉne rijeĉi.

Ništa nisam odgovorio, i mi izaĊosmo iz laboratorija.

Ĉim uĊe u svoju sobu, izvadi iz jedne škrinjice crnu; knjigu, stavi je
na stol i stade traţiti šibicu. Dok je traţila, otvorio sam knjigu, u kojoj
vidjeh mnogobrojne zvijezde, no srećom i onu koju sam bio nacrtao na
bedru njenog nećaka. Oko nje bila su ispisana imena planetarnih duhova,

osim Saturnova i Marsova. Brzo zatvorih knjigu. To su bili oni isti duhovi
koje spominje Agrippa,[72] a za njih sam znao. Gradeći se da ni o ĉem
nemam pojma pristupih joj. Ĉas zatim pronaĊe šibicu koje me je izgled

zaista iznenadio. No o tome drugom prilikom.

GospoĊa se smjesti na divanu, posadi me do sebe i upita znam li za

znak grofa de Trevesa.

— Nikad nisam ĉuo za nj, ali znam za Polyphilove.[73]

— Kaţu da su isti.

— Ne bih rekao.

— Saznat ćemo odmah, samo napišite rijeĉi koje ste izgovarali dok
ste crtali zvijezdu na bedru mog nećaka. Bit će da se radi o istoj knjizi, ako
iste rijeĉi okruţuju isti znak.

— To bi zaista bio dokaz. Odmah ću ih napisati. Napisah imena
duhova. GospoĊa potraţi zvijezdu, proĉita imena, a ja, praveći se zaĉuĊen,
predadoh joj moj papir s imenima, s kog je s najvećim zadovoljstvom
proĉitala ista imena.

— Vidite li — reĉe mi — da su Polvphile i grof de Treves znali iste
stvari.

— GospoĊo, sloţit ću se s vašom tvrdnjom ako se u vašoj knjizi
moţe proĉitati naĉin kako se izgovaraju imena koja se ne smiju izgovoriti.
Znate li za teoriju planetarnih satova?[74]

— Mislim da je poznajem, ali ona ovdje nije potrebna.

— Oprostite, ja sam nacrtao na bedru gospodina de la Toura
d'Auvergnea petokraku Salomonovu zvijezdu u Venerinu satu, a da nisam
zapoĉeo Anaelom,[75] koji je genij reĉene planete, moj bi zahvat bio
uzaludan.

— To nisam znala. A iza Anaela?

— Valja prijeći na Merkura, od Merkura na Mjesec, od Mjeseca na
Jupiter, od Jupitra na Sunce. Vidite, to je magijski krug Zoroastrova
sistema u kojem preskaĉem Saturn i Mars, jer ih znanost iskljuĉuje iz
takvih operacija.

— A da ste ga izradili, na primjer, u Mjeseĉevu satu?

— Onda bih prešao na Jupiter, zatim na Sunce, pa onda. na Anaela,
to jest Veneru, a završio bih Merkurom.

— Gospodine, vidim da s ĉudesnom lakoćom vladate umijećem
satova.

— GospoĊo, bez toga se ne moţe ništa postići u magiji, u kojoj
ĉovjek nema vremena za raĉunanje. MeĊutim, to nije teško nauĉiti. Mjesec
dana pouke i svaki će kandidat ovladati njome. Mnogo su teţi obredi, jer su
zamršeni, no i to se moţe savladati. Nikad ne izlazim iz kuće a da ne znam

od koliko se minuta sastoji sat tekućeg dana i uvijek se pobrinem da mi sat
bude savršeno naravnan, jer jedna minuta moţe biti odluĉujuća.

— Biste li bili tako ljubazni da me uputite u tu teoriju?

— Pa imate je u Artefiusu, a još je jasnije izloţena kod
Sandivova.[76]

— Imam njihova djela, ali su na latinskom.

— Prevest ću vam ih.

— Zar ćete biti toliko ljubazni?

— Pokazali ste mi toliko divnih stvari, gospoĊo, da vam ništa ne
mogu odbiti, i to iz razloga koji ću vam moţda sutra reći.

— Zašto ne danas?

— Jer prije toga moram doznati ime vašeg duha zaštitnika.

— Zar ga imam?

— Morate ga imati, ako je istina da imate prah za prijetvorbu.

— Pa imam ga.

— Recite mi kako glasi zakletva vašeg bratstva.

— Ne usuĊujem se, a vi znate i zašto.

— Sutra ću vam moţda dokazati da ne morate više biti
nepovjerljivi.

Bijaše to zakletva braće Rumenog kriţa, i nju pripadnici bratstva
nikad ne povjeravaju ako se prije ne poznaju, pa se tako gospoĊa d'Urfe
bojala da je ne oda neupućenom. No i ja sam hinio istu bojazan. Morao sam
dobiti na vremenu, iako sam znao kakva je to zakletva. Muškarci se znaju
meĊu sobom povjeriti ne povreĊujući pristojnost, no gospoĊa d'Urfe
jamaĉno se ustruĉavala da je oda ĉovjeku kojeg je taj dan vidjela po prvi
put.

— Ta se zakletva nalazi u našem Svetom pismu, ali prikrivena —
reĉe mi ona. Zakleo se — kaţe sveta knjiga — poloţivši mu ruku na bedro.
Ali to nije bedro. Zato se muškarac nikad tako ne zaklinje ţeni, jer ţena
nema rijeĉ.

U devet sati naveĉer grof La Tour doĊe tetki i zaĉudi se što sam još
uvijek kod nje. Reĉe joj da se groznica njegova bratića princa Turenna
pogoršala, i da su se pokazale boginje, pa se on došao oprostiti od nje na
mjesec dana, koliko će zahtijevati njegovanje. GospoĊa d'Urfe pohvali

njegovu revnost i dade mu vrećicu s nekim lijekovima, ali joj je morao
obećati da će joj je vratiti pošto princ ozdravi. Savjetova mu da je bolesniku
ovjesi oko vrata, pa moţe biti siguran da će osip pravilno izbiti i da će
bolesnik ozdraviti. On joj obeća, uze vrećicu i ode.

Rekoh markizi da ne znam što je u vrećici, ali da sve vjerujem da je
nešto magiĉno, jer mu nije davala nikakvo uputstvo o satu uzimanja. Ona
mi odvrati da je to electrum,[77] na što sam se ja ispriĉao.

Ona pohvali moju uzdrţljivost, rekavši kako se ipak nada da neću
biti nezadovoljan njenom druţbom, ako ţelim da se uz zakletvu upoznam s
njom. Kazala mi je da će me upoznati sa svim svojim prijateljima tako što
će udesiti da ruĉam sa svakim posebno, a zatim ću se zacijelo osjećati
ugodno u društvu sviju.

Pošto me upoznala sa svim ĉlanovima svoje druţbe, rekoh joj da ću
ruĉati s njom kad god bude ţeljela, no uvijek nasamo, izuzev njene rodbine
i grofa Saint-Germainea,[78] ĉuvenog pustolova ĉija me je rjeĉitost i

lukavost uvijek zabavljala.

Za to vrijeme uspio sam savršeno upoznati gospoĊu d'Urfe, a ona
me je smatrala za ţarkog poklonika tajnih znanosti koji se skriva pod
maskom nehajnosti. Još se više uĉvrstila u tom svom uvjerenju kad me je
nakon pet ili šest tjedana zapitala jesam li odgonetnuo rukopis u kojem je

opisana velika tajna. Odgovorio sam da sam ga odgonetnuo, pa prema tome
i proĉitao, i da ću joj ga vratiti uz ĉasnu rijeĉ da ga neću prepisati.

— Nisam u njemu pronašao ništa nova — rekoh joj.

— Oprostite, gospodine, ali bez kljuĉa, mislim da to nije moguće.

— GospoĊo, hoćete li da vam kaţem kako glasi taj vaš kljuĉ?

— Izvolite!

Tada izgovorih rijeĉ koja ne postoji ni u jednom jeziku, na što se
ona iznenadi. Reĉe da je to zaista odviše, jer je bila uvjerena da samo ona
zna za tu rijeĉ i da ju je urezala u svoje pamćenje ne napisavši je nikada.

Mogao sam joj kazati istinu, to jest da mi je sama kombinacija
kojom sam se posluţio odgonetajući rukopis otkrila tu rijeĉ, ali iz
neobjašnjivog hira rekoh joj da mi ju je otkrio jedan duh.

Tim laţnim priznanjem sasvim sam zavladao gospoĊom d'Urfe. Tog
sam dana postao neograniĉenim gospodarom njena duha, i tu sam noć

zloupotrebljavao u svoju korist. Kad se god toga sjetim, rastuţim se,
posramim i za pokoru, eto, priznajem istinu pišući ove svoje uspomene.

Bijaše opsjednuta vjerovanjem u mogućnost razgovora s tzv.
elementarnim duhovima. Bila bi dala sve od sebe samo da to postigne. Već
su je ne jednom izvarali neuki šarlatani i varalice, obmanjujući je pustim
obećanjima. Susrevši napokon mene, ĉovjeka koji joj je pruţio tako
oĉigledan dokaz svoje uĉenosti, povjerovala je da je stigla do cilja.

— Nisam znala — reĉe mi — da vaš duh ima takvu moć da prisili

mog duha da mu otkrije svoje tajne.

— Nije ga uopće trebao siliti, jer on sve zna sam od sebe.

— Zna li takoĊer i za tajne što ih krijem u svojoj duši?

— Sigurno, i on će mi ih kazati ako ga upitam.

— Moţete li ga pitati kad god zaţelite?

— Uvijek, samo ako imam papira i crnila. Mogu ga ĉak pitati preko
vas, ako vam kaţem njegovo ime. Moj se duh zove Paralis. Uputite mu
pitanje pismenim putem kao što biste pitali svakog obiĉnog smrtnika;
pitajte ga kako sam uspio odgonetnuti rukopis i vidjet ćete kako ću ga

primorati da vam odgovori.

Dršćući od radosti, gospoĊa d'Urfe napisa svoje pitanje, a ja ga
prevedoh u brojke, pa sastavim piramidu kao što sam to uvijek radio, a
zatim joj pokazah kako će sama odgonetati odgovor. No osim suglasnika
nije bilo niĉeg drugog, ali joj ja pomoću jedne druge operacije pomogoh da
pronaĊe i samoglasnike, koje ona sama sloţi sa suglasnicima i, eto, veoma
jasnog odgovora, koji je zaĉudi. Vlastitim oĉima proĉita onu rijeĉ koja je

bila potrebna da se odgonetne njen rukopis.

Otišao sam od nje ponijevši sa sobom njenu dušu, njeno srce i sve
što joj je još preostalo od zdravog razuma.

DEVETNAESTO POGLAVLJE

Protivurjeĉna i kriva mišljenja gospode d'Urfć o mojoj moći Ť Idem u
Holandiju zbog novĉanih poslova vlade Ť Ţidov Boaz daje mi pouku Ť
Gospodin d'Affrija Ť Esther Ť Drugi Casanova Ť Ponovo susrećem Teresu

Imer

Budući da se princ Turenne oporavio od boginja, gospodin de La
Tour d'Auvergne opet se stade pojavljivati i pošto je dobro poznavao
tetkine sklonosti za okultne znanosti, nije ga ĉudilo što sam postao njezin
najbolji prijatelj. Volio sam da dolazi s nama na ruĉak ili veĉeru kao
uostalom i svi njeni roĊaci; godilo mi je njihovo plemenito i otmjeno
ponašanje prema meni.

Upravo je tih dana grof de La Tour morao otići u Bretagnu k svojoj
regimenti, i tako smo veĉerali nas dvoje sami gotovo svakog dana.
GospoĊina posluga odnosila se prema meni kao prema njenom suprugu.
Govorili su da sam sigurno njen muţ, jer kako bih inaĉe provodio duge sate

s njom?

GospoĊa d'Urfe, uvjerena da sam bogat, uvrtjela je sebi u glavu da
sam se namjestio u lutriji tek radi prikrivanja. Po njenom mišljenju ja sam
posjedovao ne samo kamen mudraca nego i moć da razgovaram sa svim
elementarnim dusima. Vjerovala je prema tome da raspolaţem
natprirodnom moći i da sam u stanju uništiti ĉitavu zemlju, usrećiti ili
unesrećiti Francusku, a moje toboţnje prikrivanje pripisivala je
opravdanom strahovanju pred zatvorom i hapšenjem, jer to bi, prema
njenom sudu, bilo neizbjeţno kad bi ministarstvo samo naslutilo tko sam ja

uistinu.

Te neobiĉne tlapnje crpla je iz onoga što joj je njen duh otkrivao
noću, a što je njen zaneseni duh smatrao stvarnim. Ta mi je ĉudesna
otkrivenja uvijek najiskrenije povjeravala, pa će mi, kako joj je toboţe njen
duh saopćio, jednog dana reći da je ne mogu nauĉiti razgovoru s duhovima
samo zato što je ţena, ali da bih mogao jednom naroĉitom operacijom, koja
mi je sigurno poznata, prenijeti njen duh u tijelo muškog djeteta koje bi se
rodilo iz duhovnog snošaja jednog besmrtnika sa smrtnom ţenom ili iz
snošaja jednog smrtnika sa ţenom boţanske prirode.

Podsticati lude tlapnje te gospoĊe — govorio sam samom sebi —
nije prijevara, jer tu više nema lijeka, pa je nikakvim sredstvom ne bih

mogao dozvati zdravoj pameti. Da joj kao pošten ĉovjek pokušam dokazati

kako su sva ta njena poimanja besmislena, ne bi mi povjerovala, pa stoga

valja pustiti da stvari teku svojim tokom.

Što mi je drugo preostalo nego da uţivam u tome što me
najmoćnijim ĉovjekom i najvećim od braće Rumenog kriţa smatra gospoĊa
koja bijaše u bliskim vezama s najvećim moćnicima Francuske i koja uz to
imaĊaše debelu kesu i rentu od 80 tisuća livri što su je odbacivali njeni
posjedi i kuće u Parizu?

Znao sam da mi u sluĉaju potrebe ne bi mogla ništa odbiti, i premda
nisam stvorio nikakav plan da se doĉepam njena bogatstva ni u cjelini ni
djelomice, nisam imao snage da odolim zamamljivoj prilici koju mi bijaše
stvorila moja moć nad njom.

GospoĊa d'Urfe bijaše škrta. Jedva da je godišnje trošila trideset
tisuća livri, a sa ušteĊevinama, koje su iznosile i dvostruko više, igrala je na
burzi. Jedan bi joj mešetar donosio kraljevske obveznice kad bi one bile po
najniţoj cijeni, a prodavao bi ih kad bi im poskoĉila vrijednost. Time je
znatno povećavala svoje blago. Više mi je puta kazivala kako bi bila
spremna dati sve što ima samo da se moţe pretvoriti u muško i da veoma

dobro zna da to ovisi o meni.

Jednog sam joj dana rekao da je istina da sam majstor za takvu

operaciju, ali da se nikad ne bih toga poduhvatio jer bi za tu operaciju bila

potrebna njena smrt.

— Ja to znam — reĉe mi ona — ĉak znam i vrst smrti kojom bih

morala umrijeti, no ja sam spremna.

— Kaţete, gospoĊo, da znate kakva je to vrst smrti, pa hoćete li mi
reći koja je to.

— Isti onaj otrov — uvrati mi ona — od kojega je umro

Paracelsus.[79]

— A vjerujete li da je Paracelsus doţivio prijetvorbu?

— Ne. A znam i zašto. On nije bio ni muško ni ţensko, a za to treba
biti potpun muškarac ili potpuna ţena.

— Istina je. No znate li kako se priprema taj otrov? A. znate li i to
da ga je nemoguće proizvesti bez salamandra?

— Moţe biti, ali ja to nisam znala. Molim vas, pitajte kabalu da li

itko u Parizu posjeduje taj otrov.

Odmah sam pogodio da ga ima ona sama, i u kabalistiĉkom
odgovoru to joj i rekoh, hineći zaĉuĊenje. Ona pak ne bijaše iznenaĊena,
već je sjala od ponosa.

— Vidite — reĉe mi ona — da mi nedostaje samo dijete koje ima u
sebi mušku rijeĉ naslijeĊenu od besmrtnika. Obaviještena sam da to ovisi o
vama, i mislim da vam neće uzmanjkati potrebna hrabrost zbog
neumjesnog saţaljenja što biste ga mogli osjetiti prema mom starom

kosturu.

Kad zaĉuh te rijeĉi, ustadoh i otiĊoh do prozora odakle se pruţao
pogled na kej i tu sam ostao kojih desetak minuta razmišljajući o njenim
ludostima. Kad sam se vratio k stolu, paţljivo mi se zagleda u lice i sva
uzbuĊena reĉe:

— Dragi prijatelju, je li moguće? Vidim, plakali ste. Nisam je
pokušao razuvjeriti. Duboko sam uzdahnuo, uzeo maĉ i otišao. Njezina
zaprega stajala mi je uvijek na raspolaganju pred vratima kuće.

Na svadbi mog brata koji bijaše primljen u Akademiju, bankar
Corneman pripovijedao mi je o velikoj nestašici novca i potaknuo me da
razgovaram s vrhovnim kontrolorom kako bi se tome našlo lijeka. Reĉe mi,

ako bi se francuske kraljevske obveznice mogle uz pristojnu cijenu ustupiti
nekom trgovaĉkom društvu u Amsterdamu, mogle bi se za njih dobiti
obveznice neke druge drţave, koje bi se lakše mogle unovĉiti nego
francuske, budući da nisu na tako lošem glasu. Zamolio sam ga da o tome
nikome ne govori i obećao da ću u tom smislu postupiti.

Već sutradan porazgovorio sam sa svojim zaštitnikom, gospodinom
de Bernisom. On ocijeni spekulaciju kao odliĉnu i savjetova mi da osobno
otputujem u Holandiju s preporukom vojvode de Choisela upućenom na

gospodina d'Affrija. Njemu bi se moglo poslati nekoliko milijuna u
kraljevskim papirima i on bi ih mogao unovĉiti s kamatama u povoljnoj

prilici, za koju bih se ja morao pobrinuti.

GospoĊu d'Urfe uvjerio sam da odlazim u Holandiju zbog dobra
Francuske i da ću se vratiti poĉetkom veljaĉe, na što me ona zamoli da joj
prodam akcije Geteborške indijske kompanije. Imala ih je u vrijednosti od
šezdeset tisuća franaka, a nije ih mogla prodati na pariškoj burzi zbog
nestašice novca. Osim toga nisu joj htjeli isplatiti kamate koje su one
donosile, a što je predstavljalo znatan iznos s obzirom na to da se dividende
nisu isplaćivale već tri godine. Pristao sam, s time da mi ona saĉini
kupoprodajni ugovor kojim bih postao vlasnik spomenutih dionica, što ona

uĉini istog dana uz svjedoĉanstvo advokata Tourtona i Baura na trgu

Victoires.

Kad smo se vratili njenoj kući, htio sam se pismeno obavezati da ću
joj po povratku isplatiti vrijednost dionica, ali ona ne htjede ni da ĉuje.
Otišao sam zadovoljan što na njenom licu nisam primijetio ni traĉak

nepovjerenja.

Bankar Corneman dade mi kreditno pismo na iznos od sto tisuća
florina na Ţidova Boaza, dvorskog bankara u Haagu.

Za tri dana stigoh u Anvers, gdje sam se ukrcao na jahtu s koje se

sutradan iskrcah u Rotterdamu. Ondje sam prespavao, a narednog sam dana
otišao u Haag, gdje se ukonaĉih kod Jaqueta u svratištu Engleskom

parlamentu. Istog dana, na Badnjak, predstavio sam se gospodinu d'Affriju
baš u trenutku kad je ovaj ĉitao pismo vojvode de Choiseula koji ga je
obavještavao o meni i mom poslu. Zadrţa me na ruĉku, za vrijeme kojega
mi reĉe neka se hrabro latim posla, iako on sumnja u uspjeh, jer HolanĊani

imaju valjanih razloga da ne vjeruju u skori mir.

Otišavši od poslanika, dadoh se odvesti k bankaru Boazu, te ga
zatekoh za stolom s ĉitavom njegovom ruţnom i brojnom obitelji. Pošto je
proĉitao kreditno pismo, reĉe mi da je istog dana primio Cornemanovo

pismo u kojem govori pohvalno o meni. Zatim me upita kako to da nisam
otišao ljuljati malog Isusa s obzirom na to da je danas Banjak, a ja mu
odgovorili da sam došao s njime slaviti svetkovinu Makabejaca. Moj
odgovor bi oduševljeno primljen od svekolike obitelji, pa me glava kuće

zamoli da se nastanim kod njih. Primili njegovu ponudu, te poslah lakaja po
svoju zapregu i prtljagu. Pri rastanku zamolih ga da mi u ovo malo dana što
sam ih naumio provesti u Holandiji pronaĊe neki unosan posao na kojem
bih mogao zaraditi osamnaest do dvadeset tisuća florina. Ozbiljno mi je
obećao da će o tom voditi raĉuna.

Pošto smo sutradan doruĉkovali svi zajedno, saopći mi da je uredio

moju stvar, te me povede u svoju radnu sobu. Tu mi najprije izbroji tri
tisuće florina u zlatu i mjenicama, a zatim mi reĉe da samo do mene stoji
hoću li za osam dana zaraditi dvadeset tisuća florina kao što sam mu sinoć
natuknuo. Veoma sam se zaĉudio, misleći da zbija šalu, lakoći kojom se u
toj zemlji zaraĊuje novac. Zahvalih mu na tom dokazu prijateljstva i stadoh
ga slušati.

— Evo — reĉe mi — juĉer sam primio obavijest iz kovnice novca.
Obaviješten sam da će iskovati 400.000 dukata i da su spremni da ih

prodaju po sadašnjem teĉaju zlata, a koji srećom sada nije visok. Svaki
dukat vrijedi 5 florina, dva stübera i tri petine. To je teĉaj za mijenjanje u
Frankfurtu na Majni. Kupite tih ĉetiri stotine tisuća dukata, odnosite ih ili
pošaljite u Frankfurt, ispostavite ĉekove na amsterdamsku banku i vaš
raĉun je ĉist i jasan: zaradit ćete jedan stüber i devetinu po dukatu, što
iznosi 22.222 naša florina. Nabavite te zlatnike još danas i za osam dana
svoju zaradu moţete unovĉiti. Evo, ja sam vam pomogao.

— Ali — rekoh mu — zar će mi gospoda iz kovnice samo tako
povjeriti svotu koja se penje na više od ĉetiri milijuna li vri?

— Sigurno da neće, ako ih ne kupite za gotov novac ili u valjanim

papirima u istoj vrijednosti.

— Dragi gospodine Boaz, ja nemam ni jedno ni drugo.

— U tom sluĉaju nećete nikada za osam dana zaraditi dvadeset
tisuća florina. Prema prijedlogu što ste mi ga sinoć iznijeli, mislio sam da
ste milijunaš. Dat ću kojem od svoje djece da danas ili sutra izvede taj

posao.

Pošto mi je dao tako lijepu pouku, Boaz ode u svoj ured, a ja da se
odjenem. Posjetio sam gospodina d'Affrija i s njime ruĉao.

Iz pisma što ga je netom primio od gospodina de Boulognea saznao
sam da mi ne moţe staviti na raspolaganje dvadeset milijuna što će ih
primiti, osim uz gubitak od osam posto, jer se upravo zakljuĉuje mir. To
mu je bilo smiješno, a i meni takoĊer.

Svjetova me neka se ne povjeravam Zidovima, jer su meĊu njima
najpošteniji oni koji su najmanji lupeţi i ponudi se da mi vlastoruĉno
napiše preporuku za banku Pels u Amsterdamu, što sam sa zahvalnošću
prihvatio. A da bi mi pomogao u poslovanju s geteborškim akcijama,
predstavio me je švedskom poslaniku.

Dva sata prije dolaska u Amsterdam, dok sam sjedio u poštanskoj
koĉiji na dva toĉka, a moj sluga iza mene, sretosmo drugu koĉiju na ĉetiri
toĉka, u koju bijahu upregnuta dva konja. U njoj gospodar i sluga. Koĉijaš
te koĉije htjede da joj se moja ukloni s puta, a moj mu koĉijaš odvrati da bi
je u tom sluĉaju morao prevrnuti u jarak. No ovaj ostade pri svom, a ja se
tada obratih gospodaru, naoĉitom mladiću, i zamolih ga neka svom
koĉijašu naredi da me propusti.

— Ja sam u poštanskim kolima — rekoh mu — a osim toga i

stranac sam.